Универзитет у Београду

Филолошки факултет

„Играчица из Изуа“ Јасунари Кавабата

Предмет: Запад и јапанска књижевност 1

Студент: Јелена Драмлић Број индекса: 2012/1288

Јасунари Кавабата

Јасунари Кавабата рођен 14. јуна 1899., а умро 16. априла 1972., је био јапански писац и први јапанац који је добио Нобелову награду за књижевност, 1968. године.Рођен је у Осаки 1899. године, али већ у другој години живота му отац и мајка умиру, а убрзо за њима и баба и сестра. Кавабата због тога остаје да живи са дедом, али само до своје седме године када и он умире. Своје сећање на деду касније објављује у "Дневнику петнаестогодишњака". Након смрти деде, почиње да живи у интернату средње школе, али временом одлази у Токио и тамо уписује елитну гимназију. Као гимназијалац живи код даљих рођака у токијској четврти Асакуса, а период проведен тамо утицаће на њега да напише новелу "Играчица из Изуа". Ова новела је објављена у часопису „Бунгеи Ђидаи“ 1926. године, а у њој описује доживљаје своје ране младости.Кавабата почиње студије 1920. године на Токијском царском универзитету, где студира јапанску књижевност. Годину дана касније упознаје се са Кикући Каном, Катаока Тепеијем, Јокомиу Риичијем и другима, са којима ће основати часопис "Бунгеи Шунђу"("Књижевно доба") 1923. године. Они су обележили један нов правац у јапанској књижевности, и били познати као неосензуалисти. Тај нови вид стваралаштва биће познат и као "Књижевност осећања".Они су приповедали „нов живот“ и „нову књижевну уметност“. Њихове идеје су повезане и са појавом дадаизма, експресионизма, надреализма и других авангардних праваца. Овај покрет је настао и као реакција на реалистичке правце у јапанској књижевности.Кавабатина дела можемо поделити на период пре и после другог светског рата. За време предратног периода можемо издвојити његова дела попут „Птице грабљивице и друге звери“, „Јунак сахране“, као и чувени роман „Снежна земља“ који је освојио доста књижевних награда. Током сукоба Јапана са Кином, Кавабатине приче су биле веома популарне међу обичним људима. Током Другог светског рата, јако мало је писао и више се бавио изучавањем јапанске класичне књижевности, али чим се рат завршио почео је много више да пише. Први роман који је издао после рата било је дело „Хиљаду ждралова“ (написан 1949. године). Убрзо се нижу и друга дела попут: „Звуци планина“ (1953.),

„Језеро“ (1954.), „Пролећни дан“ (1954.), „Споредна улица“ (1954.), „Човек из Токија“ (1954.).Током свог живота Кавабата је написао преко стотину кратких прича. Једном приликом је изјавио како су му те приче најомиљенији радови. Већину тих дела је написао у својим двадесетим годинама. То је била његова „младалачка поезија“ за коју је једном приликом рекао: „Књижевници у младости углавном пишу поезију, а ја сам уместо поезије писао ове вињете“. Међу овим „вињетама“, високо место заузимају и приче „Играчица из Изуа“ и „Месец на води“.Кавабата је Нобелову награду за књижевност добио 1968. године, и тако постао први Јапанац који је добио ову значајну награду (касније и Кезабуро Ое добија ову награду). Образложење за додељену награду било је: за приповедачко мајсторство, које са великом осећајношћу изражава суштину јапанског духа.Кавабата је неколико пута путовао по иностранству, држао предавања и посећивао семинаре. Мада је био усамљеник увек је присуствовао свим свечаностима и церемонијама одржаним у његову част. Године 1971. води кампању за пријатеља који се кандидовао за гувернера Токија. Годину касније, 1972., Јасунари Кавабата извршава самоубиство не оставивши ни једну поруку за собом. Као супротност томе Кавабата се цео живот залагао за живот говорећи доста о бесмислености самоубиства. У свом есеју "Сан на самрти" написао је:„Колико год човек био отуђен од света, самоубиство није облик посвећења. Колико год вредан дивљења човек био, он је далеко од домена светаца или мудраца.“Кавабата наглашава важност осећања перцепције. Углавном се залаже за другачији тип писања који ће по њему да замени "беживотни, објективни, приповедачки језик". Ту идеју пласира у раду "Нова стремљења авагардних писаца", објављен 1925. године, где се залаже за то да приповедач или неки његов јунак треба да говори понекад недовршено да би читаоцу дао пунију слику личности, њиховог света, њихових вредности и поимања живота уопште. Сасвим је јасно да се залаже за језик новог јапанског романа који би био у стању да потпуно преноси сложено стање човекових мисли и осећања. Као пример узима следећу реченицу.„Моје очи су биле црвене руже.“

Кавабата сматра да је та реченица израженија и поетски супериорнија у односу на:„Моје очи су виделе црвене руже.“

Није био једини из своје групе који је овако мислио. Катаока Тепеи и он су се залагали за сличне правце мењања поетског израза. Потешкоћа лежи у томе што се то што су они прегледали, није могло сматрати прихватљивим. Непрецизност, ваздушастост, често изостављање субјекта, ограниченост граматичких времена, за шта су се они залагали, није тако лако могло бити постигнуто намерно или вештачки.Кавабата се највише залагао за оплемењивање поетског језика наглим обртима и слободним поређењима, а то су особине које карактеришу хаику и вака поезију. Сви неосензуалисти су били превише окренути модернизацији јапанске уметности и културе, да би схватили њену праву вредност. Кавабата је то релативно брзо схватио, и покушао да исправи своју грешку кроз даље стваралаштво.Година 1954. и 1955. је доста писао. У тим годинама, изражена су суптилна осећања искусног писца, мајстора префињеног стила и јаких мисли које терају читаоце да сами почну да размишљају о пролазности, животу, осећањима бола, туге, радости, љубави, пријатељства. Сва дела овог писца су дубоко прожета овим мотивима.У Кавабатиним делима се осећа јак утицај књижевних претходника, а и савременика, као што је Нацуме Сосеки. Он у своја дела уноси лично искуство и непосредне доживљаје, поново се окреће одређеном степену психолошке анализе, у чему је био ненадмашан.У биографском делу „Мој живот писца“, избегава да себе дефинише као писца. Даје само наговештај онога што представља њега, анализирајући ефекте који су извршили утицај на његову машту, а и њега самог(смрт родитеља, бабе и посебно деде, који га је подигао после смрти родитеља).За Кавабату, живот представља ветар и водену струју низ коју се можеш само препустити. Његову мисао и дело, као и стил, карактерише ова пасивност. Ову црту нема много његових савременика, али је ипак извршио велики утицај на младе књижевнике, посебно на Мишиму Јукија и Савано Хисоа.

Његов допринос јапанској књижевности види може се видети у изразитом поетском стилу и осећајности, која се комбинује са хладним и дистанцираним погледом на свет.Кавабата је као млад хтео да постане сликар, што се на неки начин и остварило, само у писаној форми. Његов јединствени књижевни стил код читаоца ствара снажну слику свега онога што његове речи покушавају да дочарају, а потом огромна дубина и зрелост његових мисли почињу да доминирају. Такође, велика је и употреба ирелевантних појединости и призора, као што су угинули мољац, цвеће, река, сребрнасти цветови каје, који испуњавају његова дела попут сликарског платна.Звуци и гласови су веома важни за његово стваралаштво. Никада није могао да не чује звук речи, и хармонију коју ти звуци производе. То нарочито долази до изражаја у његовом раном стваралаштву.Кавабата покушава да анализира проблем улоге жене, посебно у његово доба у Јапану. Женина улога у животу је кључна, јер кроз жену у живот улази љубав. Жена је љубав, жена је лепота, савршенство. У њеним рукама се налазе све основе живота. Зато је жена увек главни јунак његових дела.Кавабатине јунакиње су често безличне. Ми не знамо какве су оне као особе, као да немају своје лице. Запажамо једино врсту такозваних дечијих женских ликова, али дечијих у смислу да нису оформљене и способне да активно учествују у животу. Таква је на пример, Кјоко у „Месецу на води“, Јоко у „Снежној земљи“ и многе друге. Можда је разлог за неодређеност њихових ликова тај што Кавабату више интересује њихов положај у традиционалном друштву, него оне саме. Та неоформљена индивидуалност је његов начин да нам представи сву тежину положаја жене у Јапану његовог времена.

Играчица из Изуа

„Играчица из Изуа“ је једна од пишчевих такозваних вињета. Када се дело прочита и да се зна понешто о пишчевом животу, може да се закључи да су то доживљаји из његовог личног живота.

„Играчицу из Изуа“ Кавабата почиње са предивним описима природе, окружења кланца Амаги, топлих извора Шузенђи и Југеђима. Млади деветнаестогодишњак је дошао на летњи распуст на острво Изу, где му је највише пажњу привукла млада играчица из Изуа. Када је избио из кланца Амаги и наишао на чајџиницу, схватио је да се ту налази група забављача са којима је и мала играчица. У забављачкој групи су биле још две млађе жене, мушкарац који има око 25. година и једна старија жена од око 40. и очигледно је била вођа групе. Младић, који је журио да поново сретне групу и опет види играчицу, као да је био затечен и неспреман на поновни сусрет. У младићевим очима играчицина коса је била подигнута и зачешљана на старински начин, лице узвишено и уоквирено косом па га је подсећало на древне лепотице са слика. Чинило му се да нема више од 15-16 година. Док је стизао у чајџиницу, ухватио га је јак пљусак па је доста покисао. Власница чајџинице га је одвела у своју дневну собу где га је топлота са отвореног огњишта загрејала, као и чај који је добио да попије. Нажалост, група забављача се спремила и кренула на пут даље ка следећем месту. Младић није имао снаге да крене одмах за њима, али је знао да ће их сустићи. Кад се време пролепшало, када је стала киша и изнад кланца се небо разведрило, младић је платио старици и кренуо. Она је изненађена, мислећи да му ништа посебно није учинила за новац који јој је дао, неизмерно му се захваљивала, чак га помало и кочила и задржавала. Изненадила га је толика захвалност због једног новчића од пола јена. Младић је забављаче сустигао и одмах се придружио мушкарцу и

започео разговор. Жене су ишле иза њих и помало се укључивале у причу. Играчица је понешто стидљиво прокоментарисала, тихо и уз црвенило на лицу. Кад су дошли до Југана, изразио је жељу да настави са њима пут. Наишли су на једну гостионицу. Забављачи су се ту сместили, а мушкарац је повео младића ка другој гостионици у близини које се налазио извор топле воде и јавно купатило. Мучкарац му је рекао да има 23 године и да је његова жена имала два спонтана побачаја. Младић је осетио олакшање јер је схватио да мушкарац није са забављачима да би био у близини играчице. После извесног времена забављачи су отишли у ресторан преко пута њихове крчме да забављају госте. Младића су мучиле мисли са ким је играчица. Све црне слутње, које су се мотале по младићевој глави, су се распршиле када је свануо нови дан. Ујутру је у купатилу видео играчицу белу као снег, невину и чисту и схватио је да је она још увек дете. Био је весео и раздраган и играо је домине са забављачицама, а после је наставио са једним путујућим трговцем јер је знао да целе ноћи не може спавати од узбуђења. Следећи дан су требали да крену из Југана. Отишао је до њихове крчме. У једној соби су спавали сви забављачи. Мушкарац са млађом женом на кревету, па је тада младић схватио да су муж и жена. Играчица је погледала младића и заруменела се као свако румено дете. Устала је и поклонила му се. Старија жена је саопштила да ће остати још једну ноћ због неке забаве. Младић је решио да их сачека и да заједно крену следећи дан на пут. Млади мушкарац је дошао по младића па су заједно кренули у шетњу. Тада је мушкарац испричао да је био члан једне Токијске позоришне трупе, да ту није успео и да сада иде са својом женом која је годину дана млађа од младића и која је изгубила своју другу бебу на путовању. Беба је живела само недељу дана. Жена му се још није опоравила. Са њима је била и њена мајка, а играчица је била мушкарчева сестра. Тада је потврдио своје откриће да играчица има тринаест година. Мушкарац је рекао да се зове Еикићи, и да је желео да спаси своју сестру од ове професије, али није успео. Његова жена је Ђијоко, а сестра Каору. Друга

девојка, Јурико, је била нека врста служавке и имала је 16 година. Младић и Еикићи су у повратку из шетње срели играчицу како мази кученце. Сваки пут кад би играчица очистила лице од шминке, младић је схватао колико је млада и још увек дете. Младић их је позвао да играју домине, а оне њега на купање. Није му се купало са три жене. Играчица које је дошла да га позове, остала је са њим у соби и почели су да играју домине. Одмерена у покретима као права дама, после кратког времена се опустила у игри, и када је њена коса ударила у младићеве груди, играчица је поруменела и прекинула игру. Стално се кроз дело преплиће играчицина стидљивост и васпитање. Таманх кад стигне до одређене границе у односу са младићем, играчица прекида и бежи уз обавезно црвенило на лицу. Тако и када је играчица замолила младића да јој чита одломак из збирке прича и када су их прекинули и позвали играчицу, она је устала и поклонила се и поздравила младића по свим прописима.

Младић ову путујућу групу забављача није сматрао ниским сталежом. Чак им се и дивио. Они су због тога осећали према њему захвалност. Позвали су га да их посети у Ошими. Младић је са дивљењем посматрао играчицу са дивним крупним као угљен црним очима, изваредно извајаним, а осмех је имала попут осмеха цвета. То су дивни пишчеви описи једне играчице која је са слојем шминке мамила својом игром и свирком, а опет испод те шминке својом дечијом невиношћу. Толико се осећања преплитало у младићевим мислима и грудима. Младић је дошао до закључка да живот ових путујућих забављача није окрутан и празан како је он мислио, већ безбрижан живот који је одисао мирисом бујних ливада и планина, и који је држала породична топлина. Следећег дана их је чекала Шимода. Играчица је рекла младићу да воли Шимоду, да ће одржати беби помен и да ће јој мајка купити чешаљ, а онда је упутила младићу питање да ли ће је водити у биоскоп. Предивни су описи предела кроз које су ишли младић и забављачи. Као да се види јутарње сунце на хоризонту, на морској пучини где се река улива у море и види широки беличасти жал. У овом делу се тачно види како је

Кавабата сликао својим писањем и описивањем. Цело дело представља једни прелепу слику.

Путујућа група је стигла до места Ошима, петнаестак километара удаљени од Шимоде. Наишли су на пут који се рачвао на два дела. Један је раван али дужи, а други стрм и краћи. Определили су се за краћи. Младић је предњачио у ходу, а за њим играчица која се увек налазила на пристојној удаљености од њега. Много га је испитивала, највише о његовом животу. Младић је покушавао да јој се приближи, али је она онда увек заостајала и држала увек исту дистанцу. Стигли су на врх планине. Освежили су се на једном извору и кренули даље ка свом циљу. Младић је чуо играчицу како коментарише са женама, тихо, о њему, његовом изгледу и између осталог, чуо је играчицу како каже за њега да је фин човек и да је дивно бити са дивним људима. Младић је размишљао: „Ја деветнаестогодишњак, сматрао сам себе човекомрсцем, усамљеним отпадником, а суморна и обесхрабрујућа помисао о безизлазности из таквог стања навела ме је да кренем на ово путовање по Изуу. Према томе, био сам захвалан више него што сам уопште могао речима да изразим зато што сам сада могао себе да сматрам у обичном смислу, добрим човеком.“

Писац је јако мали остао без родитеља, без бабе и деде, и после био у интернату. Ова мисао коју писац изговара кроз младића, у овом делу, је одраз пишчевих осећања и размишљања. Писац је био овај младић који је у одређеном добу свог живота био човекомрзац, усамљени отпадник. Тај период живота пишчевог одрастања без топлине свог дома, а видео је топлину породице код путујуће забављачке групе. Везао се за њих да би попунио празнину у свом срцу коју је стално осећао кроз детињство и младост. Није знао каква га то љубав прожима. Стално је био у потрази за неким тајанственим осећањима. Да ли је љубав према играчици љубав, и каква је то љубав? Кад игра, младића прожима љубав према жени. Кад скине шминку, схвата да је то дете незаштићено и незрело.

У Шимоди, које је иначе било уточиште лутајућих забављача, младић је желео да их све поведе у биоскоп. Нико није био расположен сем играчице, којој нису дозволили да иде сама са њим. Следећи дан је морао на брод да се врати у Токио. Позвали су га да им буде гост када буде долазио зими. Тако се завршило заједничко путовање младића са прелепом играчицом. Рано ујутру је Еикићи сачекао младића и заједно су кренули ка броду. Жена није било, јер су се успавале. Младићу је Еикићи дао јапанске јабуке и кутију цигарета „Шикишима“ и „Каору“ за освежење уста. Еикићи му је то поклонио уз осмех јер се тако његова сестра звала. У тренутку када су пришли пристаништу угледали су играчицу. Дошла је да га испрати. Опет на пристојној раздаљини са тужним погледом у очима се опростила од младића уз повремено климање главом. Младић је махао са брода, а Еикићи ловачком капом, коју је добио од младића, а играчица са нечим белим, што је симбол невиности. Море је било узбуркано, а младић веома тужан. Сузе су му се сливале низ лице. Један сапутник, који је иначе са острва Изу и иде да се упише у гимназију у Токиу, га је питао да ли му се нешто непријатно десило. Младићу није било непријатно због суза и његових осећања и рекао је да је то због растанка са једном особом.

Дивна реченица коју је писац оставио за крај који и није крај, већ нам Кавабата оставља да сами завршимо то дело, што је за њега специфично. „Осећао сам слатку тугу, као да ми се читава глава претворила у чисту планинску воду, која кап по кап отиче, после чега савршено ништа неће остати.“

Да ли ће младић опет доћи на острво Изу? Да ли ће бити са играчицом и можда једног дана буде крај приче да су се узели и живели срећно до краја живота, или се више никада неће видети.

Ово дело је пуно снажних осећања, прелепих описа природних лепота. Свако место кроз које је пролазила ова путујућа група је описано са

хиљаду боја и делића, који се стапају у савршен мозаик у мислима читалаца.

Литература:

„Играчица из Изуа“ Јасунари Кавабата, едиција „Кокоро“