185

11.

"IDEMO NA KOSOVU"(IDEMO NA KOSOVO)

Najočiglednija posledica nemira koji su

izbili 1981. godine bilo je podsticanje ponovnog

izbijanja srpskog, makedonskog i crnogorskog

nacionalizma. Posleratna centralistička država

ugušila je nacionalna osećanja, ali je ubrzana

decentralizacija, do koje je došlo posle Titove

smrti, dovela do toga da su Srbi smatrali da više

ne postoji pravi "jugoslovenski" interes za odbranu

njihovih prava. Kada je, 20. avgusta 1983. godine,

umro Aleksandar Ranković, desetine hiljada Srba

prisustvovalo je njegovoj sahrani i ona je time

prerasla u prvi masovni protest protiv statusa

Srba na Kosovu i u Jugoslaviji uopšte. 1

Otada do danas, mnogi vodeći prištinski

čelnicii ukazivali su da bi trebalo ugraditi

tvrdju politiku u napor da se otkloni problem

srpsko-crnogorskog iseljavanja sa Kosova. Ali

šukrija, član predsedništva CK Saveza komunista

Jugoslavije, je na sastanku opštinskih

komunističkih rukovodilaca, koristeći daleko žešći

rečnik, izneo i informacije koje su bacale mnogo

više svetla na temu iseljavanja. On je slikovito

opisao bednu društveno-političku klimu koja je

vladala u pokrajini i rekao da "ravnodušnost i

odsustvo ambicije" odlikuju stav kosovskih

Albanaca, a "osećaj nesigurnosti" tamošnje Srbe i

Crnogorce.2 Najviši pokrajinski zvaničnici su

predlagali mnoge načine stavaranja klime

bezbednosti na Kosovu da bi odvratili od bežanja

Srbe i Crnogorce čije su žalbe obuhvatale

1 Silber and Little," Smrt Jugoslavije", str. 35

2 RFE, Br/149, 28. jun 1983.

186

silovanja, pljačke i skrnavljenje grobova. Fadilj

Hodža, tada član Predsedništva Jugoslavije, rekao

je pred velikim skupom na Kosovu da postoje

neoborivi dokazi da u Pokrajini ima i "prikrivenih

i neprikrivenih" oblika pritisaka na Srbe i

Crnogorce da odu, što je stvorilo "bednu društvenu

klimu uzajamnog nepoverenja i netrpeljivosti

izmedju Srba i Albanaca". On je pozvao na primenu

nove, tvrdje politike i "najstrožih političkih,

moralnih i administrativnih mera".3 Posle nemira

do kojih je došlo 1981. godine, rukovodioci

kosovskih Albanaca su priznali da su se takve

stvari zaista dogadjale. Ali šukrija je na

albanskim mitinzima pozivao na uzdržanost:

"Koja nacija i koja časna osoba može biti

ponosna na to što se devojčice srpske

nacionalnosti ne usudjuju da idu u školu, što

su grobovi oskrnavljeni, a crkveni prozori

razbijeni? Kako bi se albanske porodice osećale

da su grobovi njihovih pokojnika oskrnavljeni,

a njihove bogomolje oštećene?"4

Ali, i pored krupnih reči, takve mere nisu

usledile i iseljavanje slovenskog življa sa

Kosova se nastavljalo, ničim zaustavljeno, i

tokom 1983. godine, pa je albanska većina postala

još brojnija, a time i njeni zahtevi prema

regionu.5

3 Rilindija, 11. jun 1982.g

4 Informativni servis za inostranstvo (SAD), 9.

decembar 1981.g., str. 16. Počinitelji silovanja na

Kosovu su uvek bili Albanci,a žrtve Albanke,dok je

broj ovih zločina bio medju najmanjim u celoj

Jugoslaviji.

5 U raspravi o raznim činiocima vezanim za

iseljavanje slovenskog življa sa Kosova u tom

periodu, zalkjučeno je da je u 85% slučajeva

osnovni motiv iseljavanja bila češće

diskriminacija nego ekonomski pritisak i/ili

prinuda. Videti: M. Blagojević, 'Druga strana

187

što se tiče visoke stope nataliteta medju

Albancima, mnogi Srbi su skoro histerično tvrdili

da država socijalnim davanjima i novcem kojim

zasipa Kosovo ohrabruje Albance da od sebe prave

većinsko stanovništvo, a Albanci su po tom pitanju

isto toliko galamili, tvrdeći da samo tako što će

stvarati brojne porodice, dakle, pukom prevagom

brojeva, mogu sebi obezbediti uživanje prava koja

im pripadaju. Govoreći protiv prekorevanja

kosovskih Albanaca zbog "eksplozivne stope

nataliteta", jedan vidjeni Hrvat je potsetio da i

"Srbi koji žive na Kosovu imaju čak tri puta veću

stopu nataliteta od Srba u Vojvodini". To je, isto

tako, važilo i za Hrvate koji su živeli u Bosni i

Hercegovini.6 S druge strane, Albanci su tvrdili da

je značajno uvećanje albanske populacije na Kosovu

izazvano činiocima koji nemaju veze sa visokom

stopom naltaliteta medju kosovskim Albancima, već

sa doseljavanjem Albanaca iz Crne Gore, južne

Srbije, Sandžaka, a naročito iz zapadne Makedonije

u kojoj su albanske nacionalne i kulturne težnje

bivale sve žešće gušene, pa je čak i izlaganje

albanske zastave bilo zabranjeno. Ti Albanci su,

kako se tvrdilo, došli na Kosovo zato što su tamo

postojale bolje mogućnosti za školovanje i sticanje

fakultetskog obrazovanja. U oba navrata, i 1971. i

1981. godine, Albanci i Turci su tokom popisa

vršili pritisak na Cigane da se izjasne kao

Albanci, odnosno Turci, a Srbi su želeli da se oni

izjasne kao Romi (Cigani) da bi broj Albanaca na

Kosovu bio manji.7 U jednom napisu, objavljenom

1984. godine, Slobodan Berberski, u svetu priznati

romski aktivista optužio je, (koristeći nesvarljivi

istine', u Duijzings, Janjić and Maliqi (eds),

Kosovo - Kosova, str.70-81.

6 Repishti, "Ljudska prava u Jugoslaviji", str.

266

7 Vidi S. Menekshe, "Položaj Roma u Socijalističkoj

samoupravnoj pokrajini Kosovo", Romano Allav, br.1,

1972.g.

188

žargon iz tih vremena) albanske nacionalističko-

šovinističke, reakcionarno-antisamoupravne i

kontrarevolucionarne snage da vrše pritisak na Rome

da se izjasne kao Albanci.8 On je pomenuo imena

nekih Albanaca iz Mitrovice i tvrdio da je Romima

prilikom popisa stanovništva prećeno da će, ako se

ne budu izjasnili kao Albanci, biti prisiljeni da

se isele, ili da će imami odbiti da obavljaju

odgovarajuću službu na njihovim sahranama.9

Sredinom te decenije, pojačano iseljavanje Srba

i Crnogoraca sa Kosova postalo je jedno od

najneodložnijih političkih pitanja jugoslovenske

federacije kao celine, a posebno Pokrajine Kosovo i

Republike Srbije. Srbi, sa svojim osećajem

nesigurnosti i bedne utučenosti, bili su emotivno

vezani za pitanje iseljavanja. Albanizacija Kosova

dovela je do srpskog pokreta koji je potkrepljivala

i Crkva, rešena da razglasi mnoge patnje kojima su

Srbi i Crnogorci navodno izloženi. Ti Srbi su se,

tako, sami organizovali, osnovali svoj Kosovski

komitet i počeli često da posećuju Saveznu

skupštinu u Beogradu da bi digli glas protiv toga

što ih Albanci neprekidno zlostavljaju.Postoji

dokaz da su mnogi Srbi i Crnogorci koji su odlučili

da napuste Kosovo iskusili zastrašivanje, pritisak,

nasilje i druge oblike grube zloupotrebe ljudskih

prava kojoj su bili izloženi zbog svoje etničke

pripadnosti.10 Ali, ne može se smatrati da su te

nemile dogadjaje zvanično podržavale tamošnje

albanske vlasti. Oni su pre bile delo

ekstremističkih grupa i pojedinaca koji su težili

"etnički čistom", odnosno, čisto albanskom Kosovu.

8 S.Berberski, "Romi i iredenta na Kosovu'," Naše

Teme", tom 28, nos 7-8, 1984.g. str. 1344.

9 S.Pettan, "Kosovski konflikt vidjen očima lokalnih

romskih muzičara" u Kosovo-Kosova, str. 151.

10 Za razmatranje pritisaka na nealbanski živalj na

Kosovu, vidi Helsinki Watch i izveštaj

Medjunarodne helsinške federacije "Jugoslavija:

Kriza na Kosovu" mart 1990.g., str. 21-5.

189

Postoje, isto tako, dokazi da su ekstremni

komunisti uništili posede Srpske pravoslavne crkve

i da su protiv nje upražnjavali i druge oblike

uznemiravanja .11

Kosovski Srbi su zagrizli metak

Do tada je tamo postojao i rastući srpski

nacionalni napor da se očuva slovensko uporište na

Kosovu.12 U osnovi problema iseljavanja bila je

davnašnja albansko-srpska netrpeljivost. Ali, kao

što je jedan jugoslovenski istoričar primetio, "da

bi se razumeo značaj raseljavanja slovenskog

življa sa Kosova, ono se mora sagledati, pre svega,

u opštejugoslovenskom okruženju." Jugoslovenske

statistike ukazuju na postojanje opšte tendencije

da se seobe stanovništva unutar zemlje usmere ka

nacionalnim centrima: Srbi iz Bosne težili su da se

sele u Srbiju, bosanski Hrvati u Hrvatsku,

makedonski Albanci na Kosovo itd. Te težnje bile su

datost ekonomskih pritisaka proisteklih iz

nejednakog regionalnog razvoja: na primer, u celom

južnomoravskom kraju (siromašno, južno područje

Srbije, na samoj granici sa Kosovom) broj

stanovnika je opao jer su mladi i radno sposobni

ljudi napustili svoja sela u potrazi za poslom u

industrijskim centrima na severu. Sve u svemu,

nekih 4,5 miliona jugoslovenskih seljaka je tokom

prethodnih 15 godina, počev od 1978. godine,

napustilo imanja i preplavilo gradove, tražeći

zaposlenje. Kosovo je zbog toga, kao najvećim delom

poljoprivredna, a istovremeno i najsiromašnija

11 "Od autonomije do kolonizacije: Ljudska prava na

Kosovu," 1989-1993.g., Medjunarodna helsinška

federacija za ljudska prava, novembar 1993.g.,

str.10.

12 Procenjuje se da je izmedju 1981. i 1988.g. Kosovo

napustilo oko 26.000 Srba i Crnogoraca: J. Gow,

"Zakonitost i oružane snage: Jugoslovenska kriza"

St Martin's Press, Njujork, 1992.g., str. 69.

190

oblast, kao što se moglo i pretpostaviti, najviše

pretrpelo.13

U medjuvremenu, kao prvi organizovani protest

Srba sa Kosova, 2 000 gradjana iz Kosova Polja

potpisalo je peticiju kojom ukazuju na albanski

nacionalizam i separatizam. Peticija je objavljena

u "Književnim novinama", 15. januara 1986. godine.

Mesec dana kasnije, 26. februara, grupa od nekih

100 Srba počela je da pristiže u Beograd, da bi se

to narednih godina pretvorilo u niz tajnih poseta i

žalbi političkom rukovodstvu Srbije i

Jugoslavije.14 Prvih meseci 1986. godine, opšte

raspoloženje se izrodilo u nacionalističku

histeriju. A glasa protesta koji bi tako snažno

odjeknuo nije bilo do nacrta Memoranduma Srpske

akademije nauka i umetnosti. Taj ozloglašeni

dokument, poznat kao Memorandum SANU, zvanično je

postavio takozvano "srpsko pitanje": položaj Srba u

Jugoslaviji. Sačinila ga je nekolicina vidjenih

intelektualaca, na čijem je čelu bio pisac Dobrica

]osić, kao zakonik srpske političke misli.

Memorandum je dokazivao da je srpski narod unutar

federacije ostao razjedinjen i podeljen. Upozoravao

je da će izbiti rat na Kosovu, ako se ne preduzmu

drastične akcije radi razrešenja onoga što su Srbi

smatrali najvećim problemima Pokrajine i pozivao je

na neodložno sužavanje autonomnog statusa Kosova,

prekidanje svih veza sa Albanijom, pa i na njegovu

zaista ukupnu dealbanizaciju. Etnička struktura

regiona trebalo je da bude izmenjena u korist

slovenskog življa, premeštanjem Srba i Crnogoraca.

Memorandum je potvrdjivao srpske patnje u samoj

Srbiji, prvenstveno na Kosovu, ali je, isto tako, u

njemu prvi put pomenut i nepovoljan položaj Srba u

drugim jugoslovenskim republikama. Posledice

Memoranduma su bile dalekosežne. On je opravdavao

srpske pritužbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,

13 Magas, "Razaranje Jugoslavije", str. 63-64

14 S. Woodward," Balkanska tragedija: rasulo i

razgradnja posle hladnog rata", Vašington DC,

1995.g., str. 438

191

ali je, u to vreme, njegov najveći značaj bio taj

što se najprestižnija državna institucija

svrstala uz kosovske Srbe.15 Tako je Memorandum uneo

dodatnu težinu u srpski nacionalistički iskaz i to

opširnim zamerkama u vezi sa položajem Srba unutar

cele Jugoslavije koje su iznete uporedo sa

temeljnim prokazivanjem ustava donetog 1974.

godine. Nije Memorandum SANU stvorio nacionalizam;

on je samo sabrao osećanja koja su medju Srbima

bila duboko ukorenjena, ali ih je komunizam

potiskivao i time učino ogorčenijim. Traktat

Akademije bio je samo odjek mišljenja koja su se

samo šapatom širila Srbijom.16

Još jedan činilac koji je, osim ekonomskog,

stajao iza iseljavanja slovenskog življa bio je

nedostatak bezbednosti. Ne ostaje mnogo mesta

sumnji da je ranije povlašćenoj slovenskoj manjini

bilo teško da prihvati, od 1966. godine, brzu (zbog

toga što je bila zakasnela) albanizaciju kosovske

uprave, novu nadmoć albanskog jezika, kao i prateće

kulturno-nacionalne smene u pokrajinskim školama,

kulturi, medijima itd. koje su izvedene

dramatičnije zbog brzog narastanja albanske

populacije. Jugoslovenski i albanski tvorci

politike nesumnjivo su omanuli u predvidjanju

suštinskih problema neizbežno vezanih za takve

promene. Pozitivnu diskriminaciju, kojom su

favorizovni Albanci koji su ranije bili u

nepovoljnom položaju, druge nacionalne grupe su

doživele kao pravu nepravdu, pa je, dok je medju

njima rastao osećaj nesigurnosti, medju Albancima

raslo novo nacionalno samopouzdanje.17

Sa sve većim obelodanjivanjem nedaća kosovskih

Srba počinjao je treći istorijski talas

kolonizacije kosovskih Slovena kroz takozvani

Jugoslovenski program o Kosovu. Ta nova politika,

koja je nadahnuće i smernice crpla u najvećoj meri

15 Kostovicova," Paralelni svetovi", str. 17-18.

16 Silber i Little, "Smrt Jugoslavije", str. 31.

17 Magas, Razaranje Jugoslavije, str. 64.

192

iz Memoranduma SANU, imala je za cilj da naseli

Srbe u Pokrajini i tako popravi tamošnju etničku

ravnotežu. Kolonisti su smeštani širom Kosova, a

najviše na području visoravni Dukadjin. Iako ih je

brojčano bilo jedva 9 -10.000, novodošli su imali

veće plate nego što je bio slučaj u samoj Srbiji.

Mesto su našli najpre u školstvu i ustanovama za

rekreaciju. Savez komunista Jugoslavije još uvek je

delovao polazeći od marksističko-lenjinističke

premise da u socijalizmu može doći do budjenja

nacionalizma samo zbog ekonomskih nejednakosti.

Zbog toga je veliki broj kredita ubrizgavan u

Kosovo kroz poseban Fond za ekonomski razvoj, ali

je ta Pokrajina, ipak, daleko zaostajala za ostalim

federalnim jedinicama. Politika pokušaja da se

smanji jaz nastao zbog ekonomskih razlika bila je

potpuno promašena i nije bilo mnogo svrhe prelivati

novac na Kosovo ako on, pri tom, nije mudrije

usmeravan. 10.000 studenata Prištinskog

univerziteta, diplomiranih najčešće u raznim

oblastima umetnosti, bili su, u stvari, luksuz koji

siromašno društvo na nivou razvoja kakav je imalo

Kosovo nije moglo sebi da priušti. Izmedju 1981. i

1989. godine, nezaposlenost je porasla od 25% na

57%.

U medjuvremenu, rastuća mobilizacija društva,

koja je predhodila tadašnjoj političkoj situaciji,

izazvala je promene u albanskom sistemu bratstava.

Rana poratna vladina politika, koja je ubrzanu

industrijalizaciju smatrala glavnim prioritetom,

dovela je do brze urbanizacije širom Jugoslavije.

Većina kosovskih sela tog vremena obezbedjivala je

zanemarljiv, skoro samodovoljan opstanak na zemlji

koja je bila veoma prenaseljena. Ljudi su težili da

proizvedu samo hranu za svoje vlastite potrebe, a

na lokalnim pijacama su prodavali samo male

količine koje bi im ostajale kao višak. Oni su, u

stvari, najvećim delom živeli van sistema.

Prenaseljenost sela, u sprezi sa obrazovnim i

radnim mogućnostima koje su pružali gradovi,

naterala je čitave albanske zadruge da se presele

na obode većih mesta i gradova gde su naseljavali

po nekoliko susednih poseda - što je jasan

pokazatelj koliko je ta institucija duboko

193

ukorenjena medju Albancima. Ona se nije

razvodnjavala u više uobičajenih porodičnih

jezgara, kao u ostatku Jugoslavije, već se samo

razišla u manje zadruge na obodima gradova, a one

su brzo postajale sve veće, zahvaljujući izuzetno

visokom priraštaju stanovništva.

Sredinom osamdesetih godina, u kosovske

gradove ubačeno je mnogo policajaca u civilu i

vojnih patrola, a većina optuženih za bavljenje

neprijateljskom delatnošću, po članu 136 saveznog

Krivičnog zakona, bili su Albanci. Iako su

demonstracije, do kojih je došlo 1981. godine,

dovele do sukoba sa snagama bezbednosti i često do

oštećenja imovine, jugoslovenske vlasti kao da

nisu pravile razliku izmedju miroljubivog i

nasilničkog okupljanja i smatrale su svako

učestvovanje u albanskim nacionalističkim

aktivnostima zlločinom. Neki Albanci su se, bežeći

od jugoslovenske policije, sklonili u Albaniju da

bi tamo, na licu mesta i na teži način, spoznali

pravu istinu o tamošnjem režimu. Po gruboj proceni,

polovina njih je završila u tamošnjim zatvorima ili

logorima pod sumnjom da su jugoslovenski špijuni.

Jedan takav primer je gdin. Bukoši, brat

"predsednika" vlade samoproglašene "Republike

Kosovo". Kada je, zbog svojih političkih aktivnosti

u Jugodslaviji, bio osudjen i odležao pet godina u

zatvoru, pobegao je u Albaniju, da bi tamo bio

osudjen na deset godina zatvora zbog političke

špijunaže.18 Otrcanost nekih optužbi objašnjava se

paranoičnošću države tog vremena. Tako je, na

primer, u novembru 1983. godine, dvadeset

osmogodišnjem šerifu Aslaniju iz Uroševca sudjeno

pred tuzlanskim okružnim sudom zbog, kako stoji u

izveštajima sa sudjenja, objavljenim u zvaničnoj

jugoslovenskoj štampi, posedovanja knjige "The

Titoites"(Titoisti) Envera Hodže i dve muštikle na

kojima je pisalo "Kosovo Republika" koje je imao

kod sebe dok je bio u poseti svom bratu u Tuzli.

18 J. Jensen, 'Zloupotrebe ljudskih prava na Kosovu

tokom 1980tih', str.94

194

Sud ga je proglasio krivim za "neprijateljsku

propagandu" i osudio ga na četiri godine zatvora.19

Uprkos takvoj represiji, teroristička aktivnost

mnogih albanskih organizacija Crveni Nacionalni

Front (CNF), Unija Kosovara, Pokret za albansku

socijalističku republiku u Jugoslaviji i Narodni

pokret za Republiku Kosovo (MASRY) nastavljena je

širom zapadne Evrope. U avgustu 1981. godine, član

RNF, Musa Hoti, ubio je u Briselu Djerić Stojana i

ranio Redža Zuku, službenike jugoslovenskog

konzulata. Narednog marta, Albanci su, opet u

Brislu, ubili dvojicu Jugoslovena u jednom klubu.

Osmog novembra 1987. godine, u štutgartu je

nekoliko članova MASRY planiralo otmicu

jugoslovenskog konzula, Imera Klokcija, ali ih je

nemačka policija u tome na vreme sprečila: oni su

se nadali da će tako naterati jugoslovenske vlasti

da puste Adema Demaćija iz zatvora. U maju 1984.

godine, šest Albanaca optuženo je za krijumčarenje

oružja, municije i eksploziva u Jugoslaviju. Još

jedna grupa uhapšena je u martu 1984. godine i

optužena da je, od oktobra 1982. do marta 1984.

godine, izazvala devet eksplozija u Prištini. I

druge grupe su bile optužene za davanje izjava

kojima se preti oružanim ustankom, ako Kosovo ne

dobije status republike mirnim sredstvima.20

Složenost situacije vidi se iz Tanjugovog izveštaja

od 10. marta 1984. godine u kojem se govori o

sedamdeset dve "ilegalne organizacije od oko 1 000

članova" otkrivene izmedju 1981. i 1983. godine.

Zbog odsustva čvrste kontrole centra tih

organizacija nad pojedinim članovima i ograncima,

kao i zbog relativno lakog nabavljanja vatrenog

oružja u zemlji, bilo je teško ustanoviti da li je

ili nije neka odredjena organizacija imala

nasilničke ciljeve i metode. U praksi su neke

grupe, delujući pod odredjenim imenom, pribegavale

nasilju, dok su druge, delujući pod istim tim

19 Jugoslavija: Zatočenici savesti" str. 28

20 Ibid., str. 14

195

imenom, odlučno pobijale da su mu pribegavale ili

ga zagovarale.21

Na samom Kosovu, mnogi Albanci su bili uhapšeni

pod optužbama da su učestvovali u krijumčarenju

oružja, zlata i novca, a naročito u bujanovačkom i

preševskom okrugu. Bili su, isto tako, hapšeni za

krijumčarenje droge. Albanci su, navodno,

nabavljali heroin po najnižoj ceni, a zatim ga

prodavali u zapadnoj Evropi. Oni koji su imali

jugoslovenski pasoš koristili su prednosti

činjenice da mogu slobodno da putuju i posluže kao

veza sa turskim Albancima. Deo albanske nacije koja

živi i radi u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim

Državama prodaje narkotike pod kontrolom albanske

obaveštajne službe, ili u dosluhu sa njom. Deo na

taj način sakupljenog novca prosledjivan je

aktivistima u Prištini i bio je namenjen kupovini

zemlje od Srba, a ostatak je slat sledbenicima

albanskih separatističkih pokreta koji su živeli

u Turskoj i zapadnoj Evropi. Jedna ilegalna

laboratorija za preradu heroina bila je, 1987.

godine, izgradjena u Prištini i, dok nije

otkrivena, u njoj je proizvedeno najmanje 35

kilograma, od kojih su 4 zaplenjena, a 3

upropašćena tokom proizvodnje, dok je ostatak,

preko kanala koji su glatko funkcionisali, bio

prebačen u Madrid, a odatle je, preko Palerma,

otpremljen u Sjedinjene Države. Najveći deo novca

zaradjen u ovom poslu upotrebili su separatisti iz

Prištine, shodno uvreženom obrascu, za otkup dobara

od srpskih porodica.22

Do 1986. godine, znatan broj pripadnika

jugoslovenske vojske bio je razmešten po Kosovu i

duž njegovih granica. U to vreme, pitanje Kosova

je, više nego bilo koje drugo, otkrivalo sve veće

21 Ibid., str. 37

22 Izjava koju je Interpolu dao Blaca Bedžeta za

vreme istrage posle koje je osudjen na deset godina

zatvora. Sveska br.6 dokumenta Interpola i akcija

'Madrid' izveštaj unutrašnje bezbednosti 2314.8632

od 15.decembra 1987.g, str. 2-5.

196

teškoće sa kojima se Jugoslavija suočavala u

nastojanju da održi dve sfere političke delatnosti

odvojenima: s jedne strane, neodloživost sve

izraženijeg, narodnog i okupljajućeg protesta, a

sa druge, političke borbe oko ustavnih odnosa

izmedju savezne i republičkih vlada i slabljenja

saveznih institucija.23 Nova generacija mladjih i

obrazovanijih albanskih vodja tada je već bila

ovladala kontrolom nad kosovskim partijskim

organizovanjem. Sledeći obrazac izgradjen tokom

balkanske istorije, kosovska inteligencija je sve

više videla sebe kao nosioca "nacionalne stvari",

kao odgovornu za napredak i sudbinu albanskog

stanovništva u Jugoslaviji. Osnivanjem novina i

političkih organizacija oni su sve više postajali

aktivni posmatrači i pripadnici elitne strukture

Kosova i ukupnog jugoslovenskog političkog sistema.

Albanci i Sloveni su, medjutim, i dalje bili

duboko sumnjičavi jedni prema drugima i nastavljali

su da neguju snažan otpor prema kulturnim

svojstvima onih drugih. Svaki od dva dela kosovskog

društva je, još od detinjstva, bio naviknut da

stvara stereotipe o onim drugim, i to u vidu

predstava koje su potkrepljivali njihovi učitelji,

njihovi vidjeniji ljudi, njihova društvena

udaljenost, njihove verske razlike i zatucanost. To

je doprinelo da Albancima bude skoro potpuno tudj i

sam koncept Jugoslavije.

Krajem oktobra 1987. godine, snage savezne

policije za smirivanje nereda, zajedno sa vojskom i

vazduhoplovnim snagama, rasporedjene su po ulicama

Kosova, posle čega su usledile demonstracije

hiljada Srba koji su protestovali protiv komentara

pripisanog jednom albanskom čelniku koji je rekao

da bi Albanci redje silovali Srpkinje da je medju

njima bilo više prostitutki. Već smo videli kako je

neobuzdana stopa prirodnog priraštaja na Kosovu

značila da postotak populacije mladje od dvadeset

pet godina stalno raste, a samim tim i broj

nezaposlenih, i kako je bedni učinak kosovkske

privrede, zajedno sa skoro potpunom albanizacijom

23 Woodward," Balkanska tragedija," str. 88.

197

pokrajine, produbio osećaj nesigurnosti medju sve

manjom srpskom i crnogorskom populacijom. Jedan

srpski istoričar je o kosovskom problemu u to

vreme napisao:

"Sada se postavlja pitanje opstanka cele

srpske nacije. Nije sudbina albanske nacije

na kocki, već srpske. Položaj Srba na Balkanu

je previše osetljivo pitanje da bi se moglo

posmatrati samo u svetlu sadašnjih dogadjaja.

Istorijsko pamćenje celog naroda sada biva

zbrisano, a sami temelji njegove nacionalne

svesti sada se podrivaju.24

Slobodan Milošević

Do tada su se već jasno oblikovala dva pola u

Srbiji: jedan, liberalniji, koji je predvodio Ivan

Stambolić i drugi, više nacionalistički i

konzervativniji, koji je predvodio Slobodan

Milošević. Urkos dosta prisnom i dugogodišnjem

prijateljstvu i saradnji medju njima, tada je došlo

do razmimoliženja u njihovim stavovima u donosu na

rastući srpski nacionalizam i način rada sa

kosovskim partijskim vodjstvom, kao i u odnosu na

prirodu i ulogu partije. Obojica su do tada

shvatili koliko značajno može da bude biti vidjen

kao zaštitnik kosovskih Srba. Još od aprila 1987.

godine, Milošević je u svojim govorima pokušavao da

izjednači prava Srba kao pojedinaca sa pravima

nacije i sa njenim jedinstvom i da sebe predstavi

kao zaštitnika srpske nacije od spoljnih

neprijatelja. I, mada je njegova lična popularnost

rasla, srpsko javno mnjenje, razapeto izmedju

političkih programa koji su se nadmetali jedan s

drugim, Miloševića je izazvao jedan broj otvoreno

antikomunistički opredeljenih nacionalista, a mnogi

medju njima su glasnije nego on bili protiv

Albanaca na Kosovu, a za podršku Srbima van

Srbije.25 Miloševiš je, 24. aprila 1987. godine,

24 D. Bogdanović, "Knjiga o Kosovu," Beograd,

1985.g., str. 283

25 Woodward, Balkanska tragedija, str. 99.

198

obavio značajnu posetu Kosovu koja je trebalo da

bude posvećena razgovorima sa tamošnjim partijskim

rukovodstvom, ali je označila prekretnicu za Srbe u

Pokrajini koji su tu posetu videli kao znak

da je Beograd konačno posvetio pažnju njihovim

nedaćama. Ostali su, uključujući i albansko

partijsko rukovodstvo, verovali da je Milošević

poslat da smiri Srbe i učini kraj njihovim

beskrajnim peticijama i demonstracijama. Milošević,

koji je do tada bio upadljivo tih kada je reč o

stvarima koje su imale odredjene veze sa Kosovom,

bio je dočekan kao heroj. Uzvikujući

"Slobo!Slobo!", velika gomila Srba,napaćenog

izgleda, okupila se oko njega, zapomažući da se

mora preduzeti akcija protiv albanskog partijskog

rukovodstva koje oprašta napade na Srbe i

Crnogorce. Milošević je bio vidno iznenadjen

prizorom razgalamljene gomile, ali je ipak zgrabio

priliku koja mu se ukazala da okupljenom svetu kaže

da, u ime svojih predaka, treba da ostanu gde su,

na Kosovu. Istom prilikom im je rekao da bi trebalo

da uzmu učešća u široj borbi koja je počela da se

vodi u celoj zemlji. Iskustvo je Miloševiću

ukazivalo na jasnu poruku da mu se tu, na Kosovu,

ukazuje prilika da upregne očigledno nezadovoljstvo

srpskog stanovništva u kola svojih planova koje je

imao za celu zemlju.26 To nije bila prva

Miloševićeva poseta Kosovu. Samo četiri dana pre

toga, 20. aprila, on je tamo otišao da bi se sreo

sa zvaničnicima Komunističke partije, a tamošnji

Srbi su tada tražili da ih ponovo poseti i tom

prilikom se potpuno posveti njihovim nedaćama.

Tokom ta četiri dana, Miloševićevi pomoćnici su se

grozničavo trudili da organizuju masovne

demonstracije koje su tako efektno lansirale njegov

prvi pohod na Kosovo. ^im se vratio u Beograd,

Milošević je, kapitališući ogromnom podrškom koju

je uživao u narodu, usmerio KPJ ka raspravi o

26 Radi sažetogog objašnjenja načina na koji je

Milošević planirao i izmnipulisao tu svoju posetu

u aprilu 1987.g. vidi Silber i Little, Smrt

Jugoslavije", glava 1 i 2.

199

pitanju Kosova, sa ciljem da pokaže drugim

republičkim rukovodstvima prave implikacije

problema kosovskih Srba u odnosu na federaciju kao

celinu. Od tada, sukob izmedju Srba i Albanaca

neće više biti zaodevan u ideološko ruho, već će

biti tretiran kao etničko pitanje. I tako je Srbija

bivala sve bliže sukobu, ne samo sa Albancima, već

i sa ostalim jugoslovenskim republikama. Tog leta

su kosovski Srbi bili u žiži izveštaja srpskih

medija. Televizijske ekipe i novinari sjurili su se

iz Beograda da izveste o mukotrpinm životima

napaćenog slovenskog življa na Kosovu. šajkače su

postajale iznošene, kao i duge kose i brade, a

nacionalne pesme su se pevale na sve strane. Počeli

su da se održavaju mitinzi po celoj Srbiji.27

U medjuvremenu je nameravani opoziv kosovske

autonomije bio najavljen tekstom predloga

Predsedništva SFRJ o izmenama Ustava od 11.

februara 1987. godine. Taj predlog je zanemario

činjenicu da status autonomne pokrajine nije mogao

biti razmatran van ukupnog ustavnog koncepta

federalizma u Jugoslaviji. Tema ustavnih promena, o

kojoj se zatim raspravljalo, otvorila je prostor

za razmah moćnog desnog bloka koji je upotrebio

Kosovo, s obzirom na to da je ono bilo tako moćan

simbol srpskog nacionalizma, da ozakoni svoju

političku retoriku. Kosovo je postalo pitanje na

koje je intelektualna i politička elita Srbije

usredsredila raspravu o Ustavu. ^esto su, tokom

1987. i 1988. godine, čitave sednice Centralnog

komiteta SKJ bile posvećene tom problemu.

U kosovskom partijskom komitetu je, krajem

1987. godine, sprovedena čistka. Predsedništvo

savezne države je, 25. oktobra, suspendovalo

ovlašćenja pokrajinske policije i pravosudja i na

Kosovo otpravilo jedinice savezne policije da

preuzmu njihovo mesto.28 Mesec dana posle 17.

plenuma Centralnog komiteta Saveza komunista

Jugoslavije, srpsko rukovodstvo organizuje veliki

27 Ibid., str. 99.m

28 Woodward, Balkanska tragedija, str. 88.

200

javni miting u Beogradu na kojem je učestvovalo 350

000 ljudi. Naslovna strana dnevnog lista "Politika"

objavljuje da "sada više nema te sile koja će

zaustaviti ujedinjavanje Srbije". Savezna Partija,

na svom 17. plenumu, dopušta Miloševiću da trampi

Kosovo za održavanje formalnog jedinstva. Tokom

leta 1988. godine, ulične demonstracije, nazvane

mitinzi, održavane su širom Srbije, sa zahtevom da

se obe autonomne pokrajine, Vojvodina i Kosovo,

vrate pod punu kontrolu Srbije. Mitinzi su iz

nedelje u nedelju postajali sve veći. Srbi i

Crnogorci su, mašući transparentima na kojima je

pisalo "DOLE ALBANSKI GENOCID NA KOSOVU", bili

pozivani da krenu u krstaški pohod za spas svoje

srpske braće na Kosovu. Još uvek ni jedan govornik

nije pominjao glavnu pošast koja je tada zadesila

Jugoslaviju: astronomsku inflaciju. Iako je

Jugoslavija imala regionalnu samoupravu i otvorene

veze sa zapadom, Komunistička partija je još uvek

držala privredu pod svojom šapom. Privredne

reforme su, umesto da posluže za uvodjenje "tržišne

privrede" - što im je bio cilj, bile praćene

negativnim stopama rasta i inflacijom od oko 250%.

Jedan Beogradjanin je jednom svom gostu iz

Engleske, tokom njegove posete Beogradu, rekao:

"Sav novac nam sada odlazi na hranu i mi lutamo od

prodavnice do prodavnice kao cigani".29

Posle ljute unutrašnje partijske borbe,

Milošević je, krajem godine, preuzeo vodjstvo u

Savezu komunista Srbije. Rodjen 1941. godine, u

Srbiji, postao je pravnik 1964. godine. Oženjen

posvećenom marksistkinjom, radio je kao direktor u

državnoj banci, pre nego što je postao član

Komunističke partije, 1969. godine. Nekoliko godina

kasnije, postao je prvi čovek velike banke. Tek

1984. godine, počinje neposredno da se bavi

politikom, ušavši u nju pod okriljem komuniste

Ivana Stambolića i učeći od njega sve što je mogao

naučiti, pre nego što je preuzeo njegovo mesto

predsedavajućeg Centralnog komiteta Partije, pošto

je Stambolić proizveden u njenog predsednika. Njih

29 Moats, 'Izgubljena Jugoslavija', str. 198.

201

dvojica su se konačno razišli zbog srpskog

nacionalizma koji je usledio posle albanskih

nemira na Kosovu, a koji je Milošević iskoristio

kao priliku da vidno stane na stranu Srba u toj

Pokrajini. Taj sastanak je izazvao veliku promenu

Miloševićove političke ličnosti. Jedan srpski

novinar je rekao: "Posle te noći je odjednom došlo

do psihološke promene u njemu. Iznenada, on je

otkrio da ima moć nad ljudima."30

Miloševićeva pobeda zapečaćena je rastućim

osećajem nesigurnosti koji je zahvatao Komunističku

partiju Srbije. Poziv na ujedinjenje upućen je

mnogim Srbima, članovima partije koji su želeli da

se zadrži politička kontrola nad Kosovom. Milošević

je odneo upečatljivu pobedu, obećavajući snažno

vodjstvo u vreme nagomilavanja ekonomskih teškoća i

socijalne uznemirenosti. Bio je to partijski vodja,

prvi posle Rankovića, koji je srpske pritužbe

nazvao pravim imenom i potsetio srpski narod na

njegov istorijski zadatak: tražiti Kosovo. Tada je

Srbe na Kosovu zahvatio talas velikih očekivanja.

Milošćeviću nije bilo teško da se svrsta uz

Pravoslavnu crkvu, što mu je u očima Srba

obezbedilo zdravo društveno uporište. Njegovi

portreti počeli su da se pojavljuju na zidovima,

kao i u novinama i magazinima. Tog trenutka je

nacionalni pokret u Srbiji bio tako jak da savezno

rukovodsvo nije moglo na njega da utiče. U oktobru

1988. godine, vojvodjansko partijsko rukovodstvo

bilo je smenjeno i zamenjeno ljudima koje je

Milošević odredio i koji su bili spremni da izvedu

željene ustavne promene kojima bi Srbiji bila

vraćena kontrola koju je nekada imala nad svojim

autonomnim pokrajinama. Tako je bilo pripremljeno

tle da se potez umanjenja autonomnosti dveju

pokrajina izvede pre nego što bi nacrt potrebnih

ustavnih amandmana bio sačinjen, Pokrajine same bi

morale biti sa njima saglasne, a da bi se to

postiglo bilo je potrebno doterati njihova

rukovodstva. U oktobru su rukovodioci Saveza

30 M. Rezun, Evropa i rat na Balkanu, Praeger,

Westreport, CT, 1995.g., str.126-127.

202

komunista Vojvodine bili oterani, a 17. novembra.

partijski komitet Kosova sastao se da razmatra

(tj., prihvati) ostavke koje su, pod srpskim

pritiskom, ponudili Kakuša Jašari i njen

predhodnik, Azem Vlasi, član saveznog Izvršnog

komiteta Saveza komunista.31

Protest rudara

U rano jutro 17. novembra 1988. godine, rudari

iz Starog Trga, rudnika blizu Mitrovice,

industrijskog centra Kosova, su, po završetku noćne

smene, izašli sa 38 stepeni Celzijusa, kolika je

bila temperatura u oknima, na ledenu površinu (prvi

zimski sneg je tek počeo da pada na Kosovu),

pridružili se kolegama iz dnevne smene i započeli

70 kilometara dugačak marš do Prištine. Kada su

stigli u Prištinu, pridružili su im se drugi

radnici i studenti, a za njima i djaci, a kasnije i

starije generacije, koji su dolazili iz svih delova

Kosova (kao i zapadne Makedonije) da bi učestvovali

u petodnevnom demonstriranju svog nacionalnog

uverenja. Protest je imao dva cilja: da se

suprotstavi predloženimim izmenama ustava Republike

Srbije i da, u tom kontekstu, spreči iznudjenu

31 Azem Vlasi je, tokom poslednjih godina Titovog

života, bio na čelu Saveza socijalističke omladine

Jugoslavije.Posle dugogodišnjeg obavljanja raznih

funkcija na saveznom nivou, vratio se na Kosovo,

na čelo lokalnog Socijalističkog saveza. 1981.g. i

bio je predsednik Gradskog komiteta Komunističke

partije u Prištini. Vlasi je jedan od prvih sa

Kosova koji je albanske demonstracije iz 1981.g.

nazvao 'kontrarevolucionarnim' i postao partijski

rukovodilac na Kosovu na čelu jednog mladjeg tima

1986.g., nakon partijske čistke. Dve godine

kasnije, medjutim, nakon jedne bučne kampanje u

beogradskoj štampi, bio je smenjen. 1988.g.

zamenila ga je Kaćuša Jašari. Februara 1989.g.,

uklonjen je iz Centralnog komiteta partije. M.

Thompson, Kuća od papira, str. 135.

203

ostavku dva pokrajinska rikovodioca.32 Učesnici su

nosili jugoslovenske i albanske zastave i Titove

portrete. Nije bilo poziva na ujedinjenje sa

Albanijom i Enver Hodža nije bio pominjan. Jedan

Albanac iz Peći rekao je jednom gostu iz Engleske:

"A što se tiče cele te priče o ujedinjenju sa

Albanijom - ja sam bio tamo deset dana sa svojom

tetkom koja je htela da poseti neke svoje rodjake.

Bože moj! Ni jedan jugoslovenski Albanac ne želi da

živi u Albaniji. Oni nemaju ništa!"33 Rudari su po

tradiciji bili komunisti koji su nastavili da

podržavaju Partiju. Nisu bili secesionisti, ali su

želeli da ostane na snazi Ustav iz 1974. godine.

Rahman Morina se pojavio na mestu pokrajinskog

partijskog sekretara kao odgovor na insistiranje

srpske partije da Azem Vlasi bude sklonjen.

Nekoliko albanskih "čiča Toma" ostalo je u Savezu

komunista i Saveznoj skupštini, a ostali su bili

oslobodjeni dužnosti.

Nije trebalo da prodje mnogo vremena pa da se

Srbi trgnu iz sumnjive posvećenosti

jugoslovenstvu i da se u njima probudi zov osećaja

sopstvene progonjenosti. Srpski pokret na Kosovu

vešto je iskoristilo komunističko rukovodstvo,

drugim rečima, u osnovi Milošević, koji je uveo

populističku politiku da bi očuvao staru

birokratsku strukturu, s tim što bi je sada

zasnovao na ponovo otkrivenim nacionalnim idejama.

Ali, ubrzano razgradjivanje jugoslovenske

federacije pokazalo je da je uski interes

vladajuće komunističke i postkomunističke elite

prikrivao gomilu etničkih tenzija koje je bilo

teško prevazići demokratskim sredstvima.34 Vlasi

je bio prisiljen da podnese ostavku jer je bio

poistovećivan sa zahteviima za povećanje

autonomnosti Kosova. Počekom 1989. godine, Srbija

je stekla četiri glasa u federaciji koja je imala

32 Magas, Razaranje Jugoslavije, str. 172-173.

33 Moats, "Izgubljena Jugoslavija" str. 300.

34 Hronika Kosova, str. 213.

204

sve, ali je prestajala da postoji, osim svojim

nazivom. A u stvarnosti, svaka kosovska opština

bila je protiv ustavnih amandmana. Ustav je bio

prekršen, a stari posleratni poredak svrgnut

zajedno s njim. Srpska Partija je nestrpljivo

čekala da kosovska Partija, u ime "demokratskog

centralizma", izrazi podršku promenama ustava.

Ali, odlučila je da krene dalje sa tim izmenama, u

nameri da se oslobodi Vlasija, ne obazirući se na

mišljenja sa strane. Sve se vrtelo oko ponovnog

centralizovanja Srbije. Još od pada Rankovića, Srbi

su mogli samo da gledaju kako polako gube svoj

status, ne samo na Kosovu, već, što je mnogo

važnije, i u jugoslovenskoj federacioji kao celini.

Nisu uspevali da shvate zašto su Albanci tako

uznemireni novim izmenama Ustava kada "Srbija, na

kraju krajeva, dobija samo ono što joj pripada".

Tada više nije bilo moguće da se Vojvodina i

Kosovo otcepe. Pre izmena Ustava oni su mogli da

utiču na srpski Ustav, ali Srbija nije imala

uticaj na njihov.35

Izvesno je da je postojao legitimni argument

za izmene Ustava. Ustav iz 1974. godine postavio

je Srbiju u položaj manjine u federaciji, položaj

jednog protiv osmorice, jer su njene dve autonomne

pokrajine mogle glasati protiv nje. One su, kao

federalne jedinice, stekle osnovna svojstva

nacionalnih država, pa su Srbi smatrali da su

došli u paradoksalan položaj da su svedeni na

status nacionalne manjine u delu svoje vlastite

federalne jedinice bez, u isto vreme, uživanja

izvornih manjinskih prava. Zato je Milošević mogao

da iskoristi Kosovo kao najeklatantniji primer

srpskog nacionalnog unazadjivanja u jugoslovenskoj

federaciji. To i jeste bio slučaj, i pored toga

što su Srbi bili srazmerno prezastupljeni u skoro

svim saveznim institucijama. Albanci su, u

medjuvremenu, zbili redove i počeli da pružaju

otpor unazadjivanju autonomije Kosova.

Nova (1989.) godina počela je ostavkom vlade

premijera Branka Mikulića - što je bio prvi put u

35 Politika, Beograd, 25. februara 1989.g.

205

posleratnoj istoriji Jugoslavije da vlada podnosi

ostavku. Mikulić je bio kritikovan da je loše

vodio privredu i da je omanuo u pronalaženju

uspešne politike za rešavanje problema Kosova. On

je, isto tako, bio optužen da je koristio svoju

političku moć za bogaćenje sopstvene porodice.

Njegova ostavka je bila odgovor na neuspeh savezne

Skupštine da donese mere štednje koje bi

privremeno ograničile javnu potrošnju u 1989.

godini. Kosovskoj skupštini nije preostalo drugo

osim da ratifikuje spske ustavne amandmane i da, u

stvari, izglasa svoje sopstveno raspuštanje. To je

omogućilo Srbiji da usvoji novi republički Ustav.

Istrajavanje na ovom poslednjem potezu u odnosu

na Albance dovelo je dotle da situacija na Kosovu

izmakne kontroli. U februaru 1989. godine, život na

Kosovu je zamro kada su rudari iz ogromnog

rudničko-induistrijskog kompleksa Trepča u

Mitrovici počeli štrajk gladju, a za njima još

1000 drugih Albanaca. Oni su zahtevali bezuslovne

ostavke tri pokrajinska rukovodioca: Rahmana

Morine (predsednika pokrajinske partije),

Husamedina Azemija (prištinskog partijskog

rukovodioca) i Ali šukrije (člana saveznog

partijskog komiteta), koji su im bili nametnuti tog

meseca na insistiranje srpske partije. Morina, koji

je, isto tako, bio i šef pokrajinske policije,

krčio je sebi put se sve do Ministarstva

unutrašnjih poslova u Beogradu i u raznim rutinskim

bezbednosnim poslovima. On je bio jedan od

malobrojnih Albanaca u Savezu komunista na kojeg su

Srbi mogli da se oslone. On je, isto tako, bio

jedan od nekolicine protivnika separatiastičkih

težnji u albanskoj zajednici i, posle nemira do

kojih je na Kosovu došlo 1981. godine, u vreme

Vlasijeve vladavine, obreo se na prvom mestu za

imenovanje na položaj ministra unutrašnjih poslova

Kosova, a zatim i kao vodja tamošnje komunističke

partije. Morina je bio ključna figura u beogradskim

naporima da uzburkanu Pokrajinu drži pod kontrolom36

36 J. Pettifer, The Independent, 19. oktobar 1990.g.

206

i bio je posebno prezren kao kolaboracionista koji

je izdao svoj narod savrstavanjem uz Miloševićevu

antialbansku politiku. Miloševiću je Morina bio

potreban, kao i šačica drugih Albanaca "od

poverenja", da primeni svoju politiku na Kosovo.

štrajkači su smatrali da su se ta tri rukovodioca

preterano priklanjali nekim saveznim rukovodiocima,

kao i prtijskom rukovodstvu Srbije.

štrajkači su, isto tako, bili uvredjeni srpskom

procenom po kojoj je u petodnevnim demonstracijama,

u novembru 1988. godine, učestvovalo oko 100.000

Albanaca i da su bile neka vrsta nastavka nemira

do kojih je došlo 1981. Oni su tvrdili suprotno: da

su demonstracije bile spontane, pro-titovske i da

ih nisu organizovali albanski separatisti. Oni su,

takodje, tražili da svako ustavno ograničavanje

kosovske autonomije, što je Beograd navaljivao da

progura, treba da bude predmet demokratske

rasprave.37 U to vreme, kosovska partija je bila sve

samo ne na umoru. Savezno rukovodstvo je moralo da

prihvati srpske amandmane na Ustav i natera

Vlasija, Morinu i šukriju da podnesu ostavke. Posle

osam dana provedenih pod zemljom, štrajkači su

izašli napolje, a tamo je vladala žestoka napetost

izmedju Srba i Albanaca. Tokom te sedmice, u

Pokrajini je zaista sve zamrlo kada su Albanci

napustili radna mesta, prodavnice i škole da bi se

pridružili mitinzima za podršku rudarskih zahteva.

Kao odgovor na to, desetine hiljada Srba

demonstriralo je u Beogradu, tražeći da se na

Kosovu ponovo uspostavi red. Srbi i Crnogorci su

masovno izlazili iz partije, pa su lokalni ogranci

prestali da održavaju sastanke, dok su Albanci

ostajali u Partiji koja je praktično bila

paralisana. Kada je Milošević došao na Kosovo da

govori Srbima, tamo ga je dočekalo zapomaganje

male, ali istaknute grupe Srba koji su tražili da

se Azem Vlasi odmah uhapsi. Sledećeg dana, on je

bio propisno uhapšen, pod izgovorom da je

podsticao rudare na štrajk, i izbačen iz Centralnog

komiteta Partije. Zajedno sa njim, bili su uhapšeni

37 RFE, Specijalni izveštaj /4, 8. marta 1989.g.

207

i direktori velikih preduzeća. Ta hapšenja i

atmosfera straha i prinude koju su ona stvorila

ukazivala su na kraj komunikacije izmedju Srba i

Albanaca. A onda je uveden i policijski čas.

Albanci su, za uzvrat, spontano išetali iz

svojih škola, zatvorili svoje radnje i prestali da

trguju na svojim pijacama i to je bio neverovatan

prizor iskazivanja solidarnosti i prkosa. Vlasti su

tvrdile je to "kontrarevolucija" i uvele su

vanredno stanje. štrajk Trepče, koji su Albanci

kasnije tumačili kao nacionalnu pobunu, ujedinio je

celo albansko stanovništvo kao politički entitet,

što je bilo sasvim drugačije od pretežno

studentskih demonstracija iz 1968. i 1981. godine.

Uprkos ostavkama svojih zvaničnika, kraj

osmodnevnog štrajka gladju albanskih rudara i

delimična mobilizacija vojske, kao i tenzija koja

je i dalje vladala u Pokarajini, pokazali su koja

su to glavna politička razmimoilaženja izmedju

jugoslovenskog državnog Predsedništva i srpskih

rukovodilaca, s jedne strane, i nekih slovenačkih

i hrvatskih, sa druge.

Srpski amandmani na ustav

Ukidanje autonomije Kosova počelo je

amandmanima na Ustav koje je podnela Socijalistička

Republika Srbija, 28. marta 1989. godine. To je bio

centralističko ustavno i pravosudno rešenje kojim

je potkopan ustavni položaj Kosova kao jedne od

osam saveznih jedinica. Kako je zakonom

suspendovano delovanje Izvršnog veća i Skupštine

Kosova, Pokrajina je prestala da postoji kao

društveno-politički entitet i bila je lišena

državne vlasti. A postupak ponovnog definisanjaa

ustavnog i pravnog statusa Kosova pratila je jaka

policijska i pravosudna represija koju je

sprovodila srpska država. Trećeg februara 1989.

godine, srpska Narodna skupština usvojila je

amandmane, što je Srbiji omogućilo neposredniju

kontrolu nad autonomnošću pokrajnskih snaga

bezbednosti, pravosudja, finansija i društvenog

planiranja. Albanci su se odmah suprotstavili tim

208

amandmanima, smatrajući ih samo jednom merom kojom

im se ukidaju prava data Ustavom iz 1974. godine

koji su oni smatrali prvenstvenom zaštitom svojih

nacionalnih prava. Srbi su, s druge strane, videli

amandmane kao sredstvo zaštite manjina na Kosovu

od onoga što su oni tvrdili da su "genocidne

taktike albanskih separatista". Srbi su kritikovali

ogromnu nezahvalnost Albanaca za koje su tvrdili da

žele da otmu i pojedu njihjov kolač.

Kosovska Skupština je, 23. marta, usvojila novi

Ustav Srbije. Beogradski mediji su objavili da je

"Srbija povratila svoj suverenitet". U

medjuvremenu, mladi Albanci su, zamišljeni, bludeli

kosovskim ulicama na kojima je vladala napetost i

bolna zebnja. Status Pokrajine je novim Ustavom bio

odredjen kao "oblik teritorijalne autonomije",

čime im je bilo dato pravo da stvaraju svoje

vlastite statute, ali uz prethodnu saglasnost

Narodne skupštine. Južna Pokrajina je opet trebalo

da bude nazvana Kosovo i Metohija. Ustavni poredak

Srbije vraćao se, u osnovi, na načela predvidjena

saveznim Ustavom iz 1963. godine kojim je

ustanovljeno da prava pokrajina treba da budu

propisana Ustavom Republike Srbije. Osim toga,

protivrečne ustavne odredbe iz 1968., 1971. i 1974.

godine postale su ništavne i nevažeće.38 Oduzimajući

pokrajinama njihovu ustavnu vlast i umanjujući

njihovu zakonodavnu, administrativnu i pravosudnu

vlast, srpske vlasti su pokušale da reše problem

južne Pokrajine, predstavljajući ga kao stvar

zakonodavne i izvršno-adnministrativne delatnosti

srpskih pravnih tela. Politički cilj tih delatnosti

je bio da se spreči otcepljenje Kosova i pomogne

fizički povratak Srba u Pokrajinu.

Savezno rukovodstvo, sa Svetozarom Markovićem

na čelu, nije imalo drugog izbora, osim da se

pomiri sa srpskim ustavnim promenama, s obzirom na

snagu srpske političke mašine u odnosu na

federaciju u celini. Usledili su ozbiljni nemiri

38 D.Janjić, 'Socijalizam, federalizam i

nacionalizam', Sociologija, tom XXXIV, br.3,

1992.g., str. 319.

209

čija je posledaca bila smrt 28 Albanaca i mnogo

ranjenih. Proglašeno je vanredno stanje zato što su

nastavljene sporadične pobune. Slovenačko i

hrvatsko partijsko rukovodstvo izdala su saopštenja

kojima podržavaju protest Albanaca, svesni da je

moguće da se takve ustavne promene ne odnose samo

na Srbiju, već da se mogu proširiti i na njih.

Partijske organizacije u Vojvodini, Crnoj Gori i

Makedoniji podržale su srpsku partiju, dok je

bosanska ostala upadljivo tiha. Polarizacija u

federaciji se nastavljala, a oko 450 000 Slovenaca

potpisalo je peticiju kojom su podržali stav

svoje Republike, odnosno, njenu kritiku posebnih

mera koje su usvojili savezni organi da bi

kontrolisali nemire na Kosovu. Taj dogadjaj je

odmah izazvao uzvratnu reakciju u drugim krajevima

zemlje. Sledećeg dana, više od 100 000 ljudi uzelo

je učešća u protestnim okupljanjima u Srbiji i

Vojvodini, Skoplju i Titogradu, u znak podrške tim

specijalnim merama. Po četvrti put od 1945. godine

jugoslovenski čelnici su morali da upotrebe vojsku

da bi smirili nerede na Kosovu. Sitničavi potezi

su i dalje povlačeni, pa je i srpsko Udruženje

književnika zvanično prekinulo sve odnose sa svojim

slovenačkim kolegama, 1. marta, zato što su "izdali

tradicionalno prijateljstvo izmedju dva naroda i

svrstali se uz neprijatelje Srbije".39 Dogadjaji na

Kosovu bili su iznenadujuće opširno pokriveni u

medijima Sovjetskog Saveza, koji je počeo da

pokazuje snažno prosrpsko raspoloženje u svojim

izveštajima iz Jugoslavije. U izveštaju sovjetske

televizije o ustavnim amandmanima koje je uvela

Srbija komentarisano je da je, dok su vojvodjanski

Madjari prihvatili promene, "albanski nacionalisti

su na njih odgovorili ratom". Sovjetski komentator

nastavlja: "Uprkos ovom albanskom neprijateljstvu,

srpska Narodna skupština usvojila je amandmane uz

podršku najviših organa vlasti Vojvodine, Kosova i

većeg dela njihovog stanovništva". Stav Moskve je

nagoveštavao da ona u to vreme nije videla neke

velike izglede da će se odnosi sa Albanijom

39 RFE, SR/4, 8. marta 1989.g.

210

popraviti, pa je Srbija više obećavala ako se njoj

bude udvarala.40

U tom perodu je došlo do izvesnog napretka u

Jugoslovensko-albanskim državnim odnosima, pošto

su prethodno bili dovedeni u dramatičan položaj

zbog nereda koji su izbili 1981. godine. Potpisan

je i jedan sporazum o kulturnoj i prosvetnoj

saradnji, 1988. godine, a u januaru 1989., zamenici

ministara spoljnih poslova balkanskih zemalja

sastali su se u Tirani, na prvom medjunarodnom

političkom skupu te vrste koji ikada tamo održan.

To je bio nastavak Balkanske ministarske

konferencije održane u Beogradu, u februaru 1988.

godine, tokom koje je jugoslovenska štampa

komentarisala da je govor albanskog ministra

spoljnih poslova, Reisa Melila, bio "delikatan" i

"pragmatičan" i da je on izbegao da podstakne bilo

kakvo sporenje; on je, na primer, vešto zaobilazio

temu Kosova tako što je izjavio da nacionalne

manjine treba da pomognu da se izgrade mostovi

medju državama. Bio je to odjek Titovih ideja o

manjinama kao "graditeljima mostova". Malile je dao

jedan intervju za Rilindiju, kosovski dnevnik koji

izlazi na albanskom jeziku, (što ni jedan albanski

zvaničnik pre toga nije učinio) u kojem je rekao

da se Albanija zalaže za "visoki stepen

integriteta" u odnosima sa Jugoslavijom. On je

ponovo izneo tvrdnju da manjine deluju kao mostovi

i, osvrnuvši se na samo Kosovo, rekao: "Mi nismo

ništa tražili i ništa ne tražimo." To je bio

otvoren odgovor na jugoslvenske optužbe da Albanija

ima teritorijalne zahteve prema Jugoslaviji.41

Za Albaniju beogradska Konferencija nije bila

samo pitanje prestiža, već i veoma značajna u

naporima da se poprave odnosi sa najbližim susedom.

Na Konferenciji je dogovoreno da se ona neće baviti

specifičnim problemima bilateralnih odnosa, već će

težiti da ustanovi opšti okvir saradnje. Ovakvo

polazište tek je trebalo da bude stavljeno na probu

40 RFE, Br/62. april 1989.g.

41 RFE, BR/36, mart 1988g.

211

još većim nemirima na Kosovu. Tirana je bila ta

koja je pozvala na nastavljanje kulturne saradnje,

s obzirom na to da je imala daleko bolje odnose sa

Beogradom nego kosovski Albanci, i to u vreme kada

su odnosi medju svim jugoslovenskim manjinama bili

sve, samo ne obećavajući. Albanija nije iskazivala

nikakvu privrženost Kosovu, osim retoričke. Opšte

raspoloženje koje je vladalo medju pripadnicima

vrhuške u Tirani, najvećim delom Toskima koji su

i odredjivali kakva će biti spoljna politika

Albanije, odlikovalo se uskogrudošću, nepouzdanošću

i vrlo konzervativnim stavom prema težnjama

Kosova. Jugoslavija je dugo bila najveći

trgovinski partner Albanije, a rude i

elektroindustrija su bili sve više zastupljeni u

toj trgovinskoj razmeni. Topionica u Djakovici, na

Kosovu, snabdevana je i hidroenergijom i rudom

hroma iz Albanije. Unazad gledano, rekacija

rukovodstva u Tirani na udar koji je Milošević

osmislio i sporoveo u jugoslovenskoj partiji bila

je, po svemu sudeći, krajnje slaba -

zahvaljujući, možda, kolapsu albanske privrede

koji je tada već bio očigledan i rukovodstvu u

Tirani. Ozbiljno kršenje ljudskih prava kojim su

bili praćeni ti dogadjaji, koji su u sebi nosili

klicu budućnosti Jugoslavije, bilo je u interesu

mira i tišine u odnosima sa Beogradom.

Poslednja kriza na Kosovu se, naravno,

nepovoljno odrazila na jugoslovensko-albanske

odnose, a samim tim i na duh balkanske saradnje,

tako brižljivo gradjene tokom protekle godine.

Reakcija Albanije bila je brza i neuobičajeno

opsežna. Izjava koju je dao Foto Kami, desna ruka

Enver Hodžinog naslednika, Ramiza Aljije, sadržala

je snažnu kritiku pogrešne politike jugoslovenskih

vlasti prema svojoj albanskoj manjini i

upozoravala je da politika Beograda ne može izbeći

posledice koje će se negativno odraziti na

balkansku saradnju. Kamijeva izjava je pokrenula

proteste širom Albanije, a u znak podrške

kosovskim rudarima. Jugoslavija je na propagandnu

paljbu iz Albanije odgovorila optužujući Albaniju

da vodi" politiku dvostrukih aršina", propovedajući

dobrosusedstvo, a u isto vreme, u stvari, vodi

212

neprijateljsku politiku protiv Jugoslavije. Ali,

kao što je Ramiz Aljia rekao na partijskom plenumu,

održanom 1987. godine, "istorija je pokazala da

su albanski odnosi sa Jugoslavijom uslovljeni

unutrašnjom situacijom koja vlada u toj zemlji i

njihovo poboljšavanje ili pogoršavanje zavisi

neposredno od te situacije".42

Jedan od razloga zbog kojih je histerična

propaganda imala toliko uspeha u Srbiji bila je

činjenica da niko iz Beograda nikada nije otišao

dole, na Kosovo. Umesto toga, čitale su se knjige

o tragičnoj prošlosti Srbije, knjige koje su

postale bestseleri, a osobito one koje su se po

prvi put otvoreno bavile stradanjima Srba tokom

drugog svetskog rata, a od ruke hrvatskih ustaša i

bosanskih muslimana. Dvadeset osmog juna,

(Vidovdan)43, Srbi su imali priliku da obeleže

šestogodišnjicu onoga što su doživljavali kao

prvotni uzrok svih svojih nesreća - poraza u bici

na Kosovu Polju i potonjih mračnih vekova

osmanlijske okupacije. Okrug Kosova Polja nije

ništa drugo do jedna enklava od oko 20 000 Srba

okruženih predgradjima Prištine, naseljene pretežno

albanskim življem. Tog vrelog letnjeg dana,

okupljeni kosovski Srbi ponovo su bili okruženi

zastavama i uzlepršanim transparentima. Taj

dogadjaj je, isto tako, poslužio kao politički

miting na kojem je bilo izloženo hiljade

fotografija i postera sa Miloševićevim likom, ali,

ni jedan Titov. U to vreme je bilo rasprostranjeno

mišljenje da je Milošević prvi srpski čelnik od

Drugog svetskog rata na ovamo koji je branio srpske

42 RFE, BR/41, mart 1989.g.

43 Vidovdan je proslava Svetog Vida, božanstva starih

slovena, kojem su Srbi ostali privrženi i nakon

prihvatanja hrišćanstva. Vidovdan je prema

tradiciji i u srpskoj istorijskoj i mitskoj svesti

vreme sećanja na legendu o Kosovskom boju, njenim

herojima i žrtvama i posebno na tadašnji poraz. To

je razlog zbog kojeg taj dan ima posebno mesto u

srpskoj nacionalnoj i političkoj kulturi.

213

interese, iako po cenu otudjivanja od ostatka

zemlje. Na kraju krajeva, još od 1974. godine,

ustavno rešenje je zadovoljilo sve federalne

jedinice, izuzev Srbije, jer je legalizovalo sve

posebnosti njihovih odnosa sa centrom. To je bilo

načelo za koje je Jugoslavija tvrdila da

predstavlja rešenje nacionalnog pitanja, i ni jedan

rukovodilac, pre Miloševića, nije se usudio da ga

ospori. Miološević se pokazao doraslim dogadjaju

održavši jedan podstrekački govor koji je, po svemu

što se čulo, bio relativno mek za političara

smatranog agresivnim i beskompromisnim. Njegov

govor nije Albancima nudio nadu u pomirenje. On je

otvoreno napao predhodne srpske čelnike:

"Ako smo izgubili tu bitku, to se nije

dogodilo samo zbog turske vojne nadmoći, već i

zbog tragične nesloge u vrhu srpskog vodjstva.

Ta nesloga je pratila srpski narod kroz

njegovu istoriju, uključujući i oba svetska

rata, a i kasnije, u socijalističkoj

Jugoslaviji, kada je srpsko rukovodstvo i dalje

bilo podeljeno i sklono pravljenju kompromisa

na štetu naroda."44

To je njegovim sledbenicima nagovestilo da je,

možda, tadašnje rukovodstvo Srbije, sa Miloševićem

na čelu, ono koje je ponovo ujedinilo Srbiju. On je

nastavio: "Došao je trenutak kada, stojeći na

poljima Kosova, mi jasno i glasno možemo da kažemo

- nikada više!"Jasna implikacija bila je ta da su

Srbi danas odneli značajnu pobedu na Kosovu, i to

ne poslednju. On je zloslutno (i proročanski)

zaključio: "Danas, šest vekova kasnije, mi ponovo

bijemo bitke, to nisu oružane bitke, mada ni to

nije isključeno".45 Mnogi Jugosloveni sada,

naravno, gledaju na Miloševića sa velikim

razumevanjem, verujući da je on iskoristio srpsko

osešanjwe osujećenosti, pozivajući se na njihove

44 RFE, SR/9, 20.juli 1989.g.

45 RFE, SR/9, 20.juli 1989.g.

214

nacionalne patnje na Kosovu. Kada je Milovan Djilas

upitan šta misli o Miloševiću, on je odgovorio:

"Druge republike u Miloševiću vide srpskog

Tita, inspirisanog srpskim nelenjinističkim

interesima. On im izgleda kao neka vrsta

srpskog hegemoniste. Ipak, ja lično se slažem

sa njegovom politikom izdvajanja odnosa Srbije

sa njenim pokrajinama. Ja mislim da je s tim u

vezi on u pravu i da su masovni mitizi

pozitivna stvar. Konačno je komunista shvatio

da ova apsurdna situacija, u kojoj najveća

nacija tek treba da stekne status koji sve

nacionalne manjine već imaju, mora da se

ispravi."46

Samo tri dana pre proslave na Kosovu Polju,

Srbi su bili u prilici da pokažu solidarnost na

mestu koje je trebalo da bude najveća živa

pravoslavna katedrala, hramu Svetog Save u

Beogradu. Izgradnja ove crkve, započete 1935.

godine i prekinute zbog rata, predstavljala je

srpsko poimanje sebe samih kao pobednika nad

represijom i predstavljala je vidljivi znak

preporoda Pravoslavne crkve. Ona je smeštena na

mestu na kojem su Osmanlije spalile posmrtne

ostatke Svetog Save, osnivača Srpske crkve, i od

samog svog početka, zamisao da se crkva izgradi na

tom mestu predstavljala je potvrdu srpskog

nacionalizma. Posle rata, Crkva se, uporno ali

bezuspešno, obraćala jugoslovenskoj valdi, tražeći

dozvolu da obnovi radove na izgradnji, ali, tek

posle Titove smrti, 1984. godine, konačno je data

dozvola da se radovi nastave. Pravoslavna crkva

je bila oduševljena promenom raspoloženja u

srpskoj Partiji. Srpski vladika je, govoreći

kasnije o Miloševiću, rekao stranim novinarima:

"Konačno imamo vodju koji oseća koje su potrebe

srpske nacije. Sada naša kultura može ponovo da

oživi, jer ovi mladji naraštaji komunista u Srbiji

imaju više poštovanja prema slavi srednjevekovne

46 Neobjavljen intervju sa Milovanom Djilasom, G.

]irjanić, Beograd, februar 1989.g.

215

Srbije nego njihovi prethodnici."47 Po Radio

Ljubljani, proslava na Kosovu ukazivala je na

"očigledno nacionalno svrstavanje Srba koji koji su

obožavali Miloševića kao legendarnog Cara Lazara"

(koji je poginuo u bici na Kosovu). Raspoloženje za

oštrije sučeljavanje bilo je rodjeno kada je srpska

Crkva pozvala Srbe da se bore, ne samo protiv

etničkog, već i protiv duhovnog gubljenja Kosova.

12

SRBI TRA@E SVOJU REPUBLIKU

Do jeseni 1989. godine, stalno rastući jaz

izmedju srpske i albanske zajednice na Kosovu još

je više produbljen kada su republičke vlasti

posegnule za uspostavljanjem opšte administrativne

uprave u Pokrajini, centralizovanjem vlade,

političkim i propagandnim pritiskom i prostom

fizičkom silom policijskog progona. U jednom

zloslutnom uvodu u dogadjaje koji će uskoro

uslediti, borbeni avioni jugoslovenskih

vazduhoplovnih snaga kružili su nad većim gradovima

Kosova čije su ulice tada vrvele od voijnih vozila

i kojima je patrolirala teško naoružana srpska

policija. Tridesetog oktobra počelo je sudjenje

Azemu Vlasiju, ali je ono odmah i odloženo zbog

raznih primedbi odbrane koja je, izmedju ostalog,

zahtevala zamenu glavnog sudije i javnog

tužioca.Sudjenje je obnovljeno 23. novembra, ali je

ponovo odloženo kada je sudija odlučio da je

Vlasijevim braniocima potrebno još vremena da se

pripreme. Sudjenje je konačno održano pod vrlo

teškim okolnostima. Sudnica je bila opkoljena

tenkovima, a stranim diplomatama i grupama za

ljudska prava nije bilo dopušteno da prisustvuju.

47 The Independent, London. 9. januar 1989.g., str.

5.

216

Ono je jasno bilo motivisano političkim pobudama i

veoma rasprostranjenom željom za osvetom. Pod

takvim okolnostima, Vlasi nije mogao imati

pravičan postupak, a to je dovelo do početka novih

nemira širom Kosova, kao i do sedećeg štrajka

rudara.

Kako su se medjuetnički odnosi na Kosovu

temeljno pogoršavali, slično se dogadjalo i sa

odnosima medju ostalim jugoslovenskim republikama.

U Sloveniji i Hrvatskoj su sudjenje Vlasiju

nazivali "sudskom farsom". Srpska štampa je vraćala

milo za drago, tvrdeći da Hrvati i Slovenci ne

razumeju šta se zaista dogadja na Kosovu, a

naročito kada je reč o patnjama slovenskog življa

na Kosovu. Srbi su naročito kritikovali isticanje

parole "I love Kosovo" na bedževima koje su nosili

mladi Slovenci koji su bili "u trendu", nazivajući

to "lažnim humanitarizmom". Taj stav je, na

izvestan način, i bio umesan: izliv samilosti prema

kosovskim Albancima je u Ljubljani bio vrlo

licemeran, s obzirom na to da većina Slovenaca

nije bila ništa manje puna omalovažavanja prema

kosovskim Albancima nego većina Srba, pa čak, i to

je istina, većina Hrvata.48 Slovenci, kao celina,

nikada ne bi ni pomislili da posete jedno tako

"zabačeno i zaostalo " mesto kao što je Kosovo.

Sličan ovome bio je njihov stav prema Albancima

koji rade u Ljubljani, a na koje oni, kao i na

ostale iz manje razvijenih krajeva juga

Jugoslavije, u velikoj meri gledaju kaona

nižerazredne gastarbajtere. To licemerje je sasvim

otvoreno izašlo na videlo kada je Srbija zahtevala

reforme jugoslovenske federacije kojima se

Slovenija odmah supprotstavila, a Hrvatska za

48 Tokom leta 1989.godine, autor je boravio zajedno

sa jednom hrvatskom porodicom u Dalmaciji i upitao

da li bi mogao da pusti jednu traku sa albanskom

muzikom koju je kupio prošle nedelje u Prizrenu.

Kada su domaćini pogledali korice kasete uzviknuli

su sa izrazom gadjenja 'To nije dobra muzika, ista

je kao i turska. Na Kosovu su svi Albanci i Cigani

i to je prljavo mesto. Zašto ste išli tamo?

217

njom, da bi se obe, prvo prikriveno, a zatim i

otvoreno svrstale na stranu kosovskih Albanaca,

videći u njima saveznike u borbi za prevlast

koju su vodile sa Srbijom. Kada se to završilo

njihovim ocepljenjem i raspadom Jugoslavije, obe su

vrlo brzo izgubile svako zanimanje za Kosovo. 49

Nova, 1990. godina, počela je novim gradjanskim

nemirima, kada su desetine hiljada Albanaca, krajem

januara, u Prištini započele prvo mirne proteste u

znak podrške kosovskom komunističkom čelniku,

Rahmanu Morini, koji je odbio da primi delegaciju

iz novoosnovane Organizacije slobodnih studenata

koji su tražili političke reforme na Kosovu,

oslobadjanje svih političkih zatvorenika i

okončanje političkih sudskih procesa. Ali, nije

prošlo mnogo, a gomila je bivala sve veća, jer su

joj se pridružili radnici koji su pristizali iz

fabrika i demonstracije su ubrzo prerasle u nasilne

- Albanci su napadali vozove, autobuse i

automobile. Protesti su zato prekinuti istim

takvim nasiljem koje su primenile snage

bezbednosti, što je dovelo do još nasilnijih sudara

izmedju albanskih demonstranata i policije u celoj

Pokrajini, u kojima je poginulo trideset jedno

lice, a ranjeno više stotina. Takva je bila silina

napada na učesnike protesta da su ulice brzo bile

očišćene, a u aprilu su savezni organi doneli

"posebne mere" i povukle većinu saveznih trupa,

prepuštajući srpskim republičkim organima

preuzimanje neposredne policijske kontrole.

Albanski policajci su smesta bili suspendovani i

nekih 2 500 srpskih policajaca dovedeno je na

Kosovo iz Beograda. Kao potez koji je trebalo da

49 I pored predloga, koje je podnelo novoosnovano

Društvo za jugoslovensku demokratsku inicijativu,

sa sedištem u Zagrebu, da se Kosovom upravlja

neposredno iz federacije, severne republike su

žrtvovale autonomiju Kosova na poslednjem

partijskom kongresu da bi se ispitali širi ciljevi

Slobodana Miloševića: kako bi se diskreditovanjem

saveznih struktura kao titoističkih obezbedila

srpska premoć.

218

umiri, ne samo ćudi Albanaca, već i osudu

medjunarodnih medija,50 iz zatvora je, 28. aprila,

pušten Adem Demaći, pošto je u njemu odležao skoro

dvadeset devet godina kazne. Nekada posvećeni sin

koji se bori za bolji svet, Demaći je sada postao

nešto kao duhovni patrijarh tri miliona Albanaca u

Jugoslaviji.51 Pošto je bio pušten na slobodu, on je

neprekidno podvlačio potrebu da se nadje mirno

rešenje političke krize, uz najpasivniji mogući

otpor i javno je ponavljao posvetu iz knjige koju

je objavio u Prištini, 1958. godine: "Ne onima

koji posežu za zločinom, već onima koji pružaju

ruku pomirenju".52 I zaista, od proleća 1990.

godine, Albanci napuštaju nasilje i opredeljuju se

za pasivni otpor koji je postao zaštitni znak

sledeće faze albanskog nacionalnog pokreta na

Kosovu.

Srpski program za Kosovo

Jedan od ključnih državnih dokumenata iz tog

perioda bio je Program za postizanje mira, slobode,

jednakosti i napretka na Kosovu koji je usvojila

srpska Skupština, 22. marta 1990. godine. U ime

svog osnovnog cilja - miroljubive koegzistencije

svih etničkih grupa koje žive na Kosovu - i posebno

ukazujući na albanski separatizam, kao glavnu

pretnju ostvarenju tog cilja, Program je najavio

"posebne mere za očuvanje reda, zakona, mira,

slobode, jednakosti i integriteta Srbije". On je

definisao problem pojedinačnih i etničkih prava kao

pitanje koje ima tri aspekta: garantovanje ljudskih

prava za sve gradjane Kosova, punu jednakost

Albancima, uključujući i pravo da neguju svoju

50 Vidi The Guardian, od 2.februara 1999.g., izveštaj

o slomu kosovskih protesta.

51 Adem Demaći je 1991.g. dobio nagradu Saharova u

Strazburgu

52 Elsie, 'Istorija albanske književnosti' tom II,

str. 625.

219

nacionalnu tradiciju, religiju i kulturno nasledje

i pravo da se na Kosovu nasele Srbi i Crnogorci

koji su bili prinudjeni da ga napuste tokom Drugog

svetskog rata. Ali, kao i pravo da se nasele,

morali su imati i uslove koji bi to omogućili. Ali,

nisu postojale ni politička volja, ni odgovarajuće

finansijska sredstva za delotvornu primenu tog

ambicioznog i spornog programa. Albanska strana

više nije prihvatala autoritet i legitimnost samog

predlagača, a osim toga, on je došao u vreme kada

se jaz izmedju dveju etničkih zajednica na Kosovu

proširio.53

Tamo se u to vreme odigrao jedan od

najčudnijih i najmisterioznijih dogadjaja u vezi sa

nevoljama Kosova: čuveno masovno trovanje hiljada

albanskih djaka, u proleće 1990. godine. Sudeći po

albanskim izvorima, bilo je zabeleženo više od 7

000 slučajeva neurološke intoksikacije i oni su

proučeni u zdravstvenim ustanovama tokom marta i

aprila. Većina žrtava bili su učenici osnovnih i

srednjih škola oji su navodno imali trovanje

organa za disanje. Albanci su tvrdili da je kroz

ventilacioni sistem pušten nervno toksični gas u

učionice u kojima su sedeli albanski djaci. Deca su

opisala kako su osetila prijatan miris, a zatim

mučninu praćenu drugim simptomima kao što su

glavobolja, bolovi u stomaku, vrtoglavica, otežano

disanje, kašalj, bolovi u srcu i halucinacije.

Lekari su ustanovili neurointoksikaciju koju su

lečili infuzijom, vitaminima i sedativima. U misiji

kojoj je bio cilj da ispita to trovanje,

Medjunarodni helsinška federacija je pronašla da

su srpski zdravstveni radnici, u pratnji policije,

više puta posetili bolnicu rimokatoličkog manastira

Binca u kojem su bila smeštena brojna deca koja su

imala simptome trovanja. Oni su tada zaplenili

lekove na osnovu toga što manastir nije imao

službenu dozvolu da drži apoteku i, pre nego što

su otišli, uništili su deo vlasništva bolnice.

53 S.Samardžić, Kosovo-Metohija - Politički aspekti

problema, Institut za evropske studije, Beograd,

1995.g., str. 2.

220

Srpske vlasti su odbile da ispitaju navodna

trovanja. Mnoge bolnice i klinike čuvala je

policija pod oružjem da bi sprečila Albance da

dovedu svoju decu na lečenje. Vlasti su tvrdile da

oni pate "od masovne histerije".54

Autonomija Kosova je opozvana

U medjuvremenu, strah koji je unela savezna

policija dramatično je porastao kada su povučeni

slovenački i hrvatski vojni kontigenti i

ostavljene samo srpske jedinice. U julu 1990.

godine vlada iz Beograda je otišla korak dalje u

ukidanju ovlašćenja pokrajniskih vlasti,

sprečavajući pokrajinsku Skupštinu da se sastane

tako što su njeni članovi jednostavno izbačeni iz

zgrade. Albanski parlamentarci su se onda, 2. jula,

okupili na stepeništu ispred zgrade i proglasili

suverenu Republiku Kosovo unutar jugoslovenske

federacije i njeno otcepljenje od Srbije.55 Srbija

je uzvratila tako što je, tri dana kasnije,

raspustila kosovsku vladu i Skupštinu i srpska

Narodna skupština preuzela je administrativnu i

izvršnu kontrolu nad Pokrajinom koja je tada ponovo

nazvana Kosovo i Metohija. Tu odluku je podržalo

Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike

Jugoslavije (SFRJ) na svojoj sednici održanoj 11.

54 Autonomija za kolonizaciju: Ljudska prava na

Kosovu 1989-1993.g., Medjunarodna helsinška

Federacija za ljudska prava, novembar 1993.g., str.

23-24. O sličnom slučaju masovnog trovanja dobili

smo izveštaj iz Tetova, grada koji je pretežno

naseljen Albancima, u oktobru 1996.g.; tada su

stotine albanskih djaka zatražili lekarsku pomoć

nakon što su se žalili na bolove u stomaku i

drhtavicu.

55 C. von Kohl i W.Libal, 'Kosovo - Gordijev čvor

Balkana', u R. Elsie (ed), Kosovo - u srcu bureta

baruta, Istočno-evropske monografije, Nju Jork,

1977.g., str. 85.

221

jula i tako je konačno uklonjen zakonski osnov za

postojanje autonomije Kosova koja mu je bila data

Ustavom od 1974. godine. Skupština Kosova je,

takodje, suspendovana, a neposrednu upravu ovoga

puta je nametnuto Beograd koji je, isto tako,

naredio zaposedanje kosovskih radio i

televizijskih stanica, ne ostavljajući bilo kakvu

mogućnost za emitovanje na albanskom jeziku.

Usledio je, 7. septembra, generalni štrajk

Albanaca čiji su se izaslanici i poslanici

raspuštene Skupštine tajno sastali u malom gradu

Kačaniku, blizu makedonske granice. Tu je donet

"Kačanički ustav" kojim se "Republika Kosovo"

opisuje kao "demokratska država albanskog naroda i

pripadnika drugih nacija i nacionalnih manjina koji

su njeni gradjani: Srba, Crnogoraca, Hrvata,

Turaka, Rumuna i ostalih koji žive na Kosovu".56

Ovaj vihor ustavotvornih aktivnosti nastavio

se kada su dve srpske pokrajine konačno definisane,

srpskim Ustavom usvojenim 28. septembra 1990.

godine, kao regioni unutar Republike Srbije.

Pokrajinama su date uobičajene odlike

teritorijalnih i političkih autonomija sa njihovim

vlastitim statutima, skupštinama izabranim na

opštim izborima i izvršnim i administrativnim

telima (članovi 108-112) Pripadnicima nacionalnih

manjina zajamčena su sledeća prava: službena

upotreba maternjeg jezika (član 1, par.2),

školovanje na maternjem jeziku (član 32, par.3) i

sloboda veroispovesti (član 41). Kosovska, dobro

povezana, albanska većina nije učestvovala, preko

svojih izabranih predstavnika, u donošenju Ustava i

zato su oni njegovi članovi kojima se uredjuje

ustavni status Pokrajine i status albanske

zajednice unutar njega bili odbačeni. Konkretan

nedostatak novog ustavnog statusa Kosova ticao se

političke volje Albanaca da pretvore Pokrajinu u

svoju državu koja bi ostala van dometa srpskih

56 Kao službeni izveštaj za ove dogadjaje vidi

Kačanička Rezolucija, Albanski demokratski pokret u

bivšoj Jugoslaviji, Dokumenta 1990-1993.g.,

Kosovski informativni centar, 1993.g

222

vlasti.57 Dnevnik "Rilindija", koji je 1990.godine

imao tiraž od oko 60-80,000 primeraka, bio

je medju prvima koji su osetili delovanje nove

srpske "vanredne uprave". Posle štrajka rudara u

Starom Trgu, u februaru 1989. godine, mnogi

novinari ovog lista bili su otpušteni zbog

izveštavanja sa demonstracija, pa su se zbog toga

te novine pojavljivale samo povremeno. Prvog jula

1990. godine, plate zaposlenih bile su zamrznute i

"Rilindija" je bila potpuno zatvorena narednih

meseci, što je 220 novinara i 170 zaposlenih

koštalo radnog mesta. Glavni i ostali urednici su

silom sklonjeni od svojih stolova i policija je

ostala u štampariji tri dana da bi onemogućila

svako štampanje. Prištinske radio i TV stanice i

šest drugih lokalnih radio stanica koje su

emitovale programe na albanskom jeziku bile su,

takodje, ućutkane. Još 1300 zaposlenih Albanaca

bilo je otpušteno i zamenjeno zaposlenima sa

srpskog radija i televizije.

Društvene promene pod "prinudnom upravom"

Uvodjenje "prinudnih mera" u privredu Kosova i

njima sledstveno masovno otpuštanje Albanaca sa

posla ubrzalo je pad kosovske komunističke partije

koja je bila pod kontrolom Srbije, kao i sindikata

koji je, takodje, bio pod njenom kontrolom.

Posledica je bila pojavljivanje novih nezavisnih

sindikata i jedne "kišobran" organizacije -

Udruženja nezavisnih sindikata Kosova (UNSK),

osnovane 1990. godine, radi usaglašavanja njihovog

rada. Rad UNSK je, posle tih masovnih otpuštanja,

postao veoma važan, jer je obezbedjivao

finansijsku i moralnu podršku nezaposlenim

Albancima i njihovim porodicama, čiji je goli

opstanak bio doveden u pitanje, ali je UNSK

osnovao fond solidarnosti u koji su oni Albanci

koji su još uvek bili zaposleni uplaćivali 1%

57 Samardžić, Kosovo-Metohija, str. 3. u izdanju R.

Elsie (ed), Kosovo u srcu bureta baruta, Istočno

evropske monografije, Njujork, 1997.g., str. 85.

223

svojih plata, a privatne firme i preduzeća

Albanaca uplaćivale su po 3%. Veći deo novca

stizao je od albanskih radnika na privremenom radu

i političkih izbeglica u inostranstvu. I UNSK i

njegovi članovi bili su pod stalnom policijskom

prismotrom, a njeni čelnici i drugi aktivisti bili

su neprekidno uznemiravani i zatvarani. U isto

vreme, zdravstvena zaštita na Kosovu bila je

podvedena pod srpsku "prinudnu upravu", a albansko

zdravstveno osoblje bilo je otpušteno i zamenjeno

Srbima i Crnogorcima.

Skoro da nije bilo dela kosovskog kulturnog

života koji je ostao nedirnut. Pokrajnsko

Prištinsko pozorište bilo je stavljeno pod

"prinudnu upravu", a direktora, Albanca, policajci

su uklonili iz njegove kancelarije. Zamenio ga je

Srbin, novinar "Jedinstva". Tome je prethodila

poropagandna kampanja u srpskim medijima, uperena

protiv albanskog pozorišta jer je u njegovom

predvorju održavana izložba fotografija pod

naslovom "Za demokratiju, protv nasilja" Albanski

balet je, isto tako, bio zatvoren. Kosovarfilm,

lokalna producentska kuća, bila je stavljena pod

novu srpsku upravu. Po kosovskom Ministarstvu

informacija, velika količina knjiga, magazina i

dokumenata uklonjena je iz Nacionalne biblioteke,

najvredniji primerci odneti su za Beograd, a

ostatak u fabriku papira u Lipljanima na preradu.

Tako je i iz drugih javnih biblioteka bila

uklonjena većina gradje pisane na albanskom jeziku.

Većina muzeja na Kosovu je zatvorena, a iz onih

koji su ostali otvoreni, bile su uklonjene izložbe

koje su imale veze sa albanskom kulturom.

Ipak, najveće promene uvedene su u obrzovanje -

promene koje su okrutno unazadjivale celu jednu

generaciju albanske dece, a time i budućnost

Kosova. U avgustu 1990. godine, srpska Skupština

uvodi nove nastavne planove i programe za sve

škole u Republici, uključujući i Kosovo, kojima je

bio cilj ujednačavanje obrazovnog sistema u Srbiji.

Novim nastavnim programom unete su velike izmene u

obrazovni sadržaj: broj časova predvidjen za

izučavanje srpske istorije i kulture značajno je

povećan, a podučavanje albanskog jezika, istorije i

224

književnosti svedeno je na najmanju moguću meru.

Kada je o muzičkom obrazovanju reč, notna sveska

sa pesmicama za prvi razred osnovne škole tada je

sadržala 14 slovenskih i samo dve albanske pesmice,

a iz plesnog dela tog predmeta potpuno su

izostavljeni nekada polularni albanski plesovi.

Uvodjenje novog nastavnog programa donelo je i nove

propise u vezi sa upisnim kvotama koje su prednost

davale srpskom stanovništvu što je, takodje,

učinilo svoje. Albanski djaci nisu mogli da se

upišu u srednju školu ako ne polože ispit iz

srpskog jezika i književnosti, što je pošlo za

rukom samo malom broju njih. U decembru 1990.

godine, naoružani vojnici su stražarili na ulazima

pokrajinskih srednjih škola da bi obezbedili da ni

jedno albansko dete ili nastavnik u njih ne udje,

osim ako su saglasni da prate srpski program

nastave.58

Kao odgovor na tako iznenadni i silovit talas

posrbljivanja, Albanci su započeli davno zadocnelo

samopreispitivanje. U sred takve klime nasilja,

Albanci su zbili redove, prvo tako što su pokušali

da otklone nasilje medju sobom. To je značilo

protivljenje čitavom jednom delu sopstvene

tradicije koja je smatrana zaostalom i zatucanom:

krvnoj osveti. Zajednički napor u tom smeru ulagali

su prosvećeni studenti i albanolozi sa ciljem da se

prekine sa upražnjavanjem krvne osvete, koja je

mogla početi i nečim kao što je ubijanje ovčarskog

psa, dogadjaj koji je uvek pokretao lanac osvete.

58 Pre školske 1990-91.godine, osnovno obrazovanje na

Kosovu u 964 škole se odvijalo na tri jezika

srpskom, albanskom i turskom. Razrede na albanskom

jeziku pohadjalo je 304,836 djaka, na srpskom

42,388 a na turskom 1,890. Srednjoškolsko

obrazovanje se održavalo u 83 gimnazije za 69,221

albanska, 14,678 srpska i 389 turskih djaka.

Univerzitetsko obrazovanje se sticalo u šest

dvogodišnjih viših škola i na trinaest

univerzitetskih škola za 6,960 albanskih, 2,322

srpska i 26 turskih studenata. Samardžić, Kosovo-

Metohija, str. 4.

225

Proces koji je trajao nekoliko meseci urodio je

pomirenjem nekih 2 000 porodica koje su u to vreme

bile obuhvaćene lancem krvne osvete. Oko 20 000

ljudi, koji su bili zatvorenici u sopstvenim

domovima, jer se osveta odnosila na svakog odraslog

muškarca iz porodice bez razlike, bilo je

oslobodjeno posle tog mirenja. Na velikim

ceremonijama koje su se održavale pod vedrim nebom,

stotine porodica koje su jedna drugoj dugovale

krv, opraštale su jedne drugima i zaklinjale se da

neće započinjati lanac osvete. Mirenje se

nastavilo, uprkos nezadovoljstvu vlasti koje su ga

videle kao dokaz opasne homogenizacije.59

Negde u to isto vreme, većina Albanaca na

Kosovu izgleda da je verovala da je zbog njih samih

potrebno da se odreknu svog islamskog nasledja i

tako učine prvi korak ka uključivanju u zapadnu

civilizaciju i ka nacionalnom jedinstvu svih

Albanaca. Tokom 1990. godine, kako se situacija na

Kosovu pogoršavala iz dana u dan, Albanci

muslimani su otvoreno razmišljali o ideji

kolektivnog preobraćenja u rimokatoličku veru.

Pitali su se, a pitali su i svoje prijatelje, da li

je moguće vratiti se "veri svojih predaka". Bilo

je to vreme dubokog kolektivnog razočaranja, a,

isto tako, i katarze do koje je došlo s krajem

komunizma, kao i vreme i oslobadjanja od tutorstva

samoizabranog albanskog rukovodstva na Kosovu.60

Osim ponovnog procenjivanja društvenih

pitanja, kosovski Albanci su tada morali da daju

politički odgovor na nove ustavne promene i način

njihove primene na Kosovu. Tako se najveći

politički preokret u albanskom nacionalnom pokretu

na Kosovu dogodio kada su stare marksističko-

lenjinističke partije i organizacije nestale sa

scene i bile zamenjene novim albanskim partijama i

vodjama. Daleko najznačajnija medju njima bio je

59 Thompson, Kuća od papira, str. 141.

60 S.Maliqi, 'Albanci izmedju istoka i zapada', u

Duijzings, Janjić i Maliqi (eds), Kosovo-Kosova,

str. 119.

226

Demokratski Savez Kosova (DSK), osnovan 23.

decembra 1989. godine, na čelu sa dr. Ibrahimom

Rugovom, koji je govorio tiho, nikad nije gasio

cigaretu, uvek je nosio dugu, razbarušenu kosu i

uvek je izgledao iznureno i zapušteno. Rodjen je

1944. godine, kao sin naprednog farmera iz sela

Cerce, okrug Ostog, kojeg su kao neprijatelja

jugoslovenske države smakli Titovi partizani u

haotičnim poslednjim danima rata. Studirao je

književnost u Prištini i postao je kritičar, a

1976. godine dobio je stipendiju za jednogodišnje

studije u Parizu, gde je, izgleda, usvojio boemsko-

ciganski stil kojim se odlikuje njegova odežda,

crveno istačkanu maramicu, čvrsto obavijenu oko

vrata i mršavu i izgladnelu pojavu, tako prigodnu

da simbolizuje stanje u kojem se njegov narod u to

vreme nalazio.

U medjuvremenu, srpska čistka u trgovinskom i

industrijskom životu Kosova postala je žešća i

zatvoreno je nekoliko preduzeća od kojih su neka

svoje neprekidano opstajanje u velikoj meri

dugovala socijalističkoj politici, vodjenoj u celoj

Jugoslaviji, shodno kojoj su neproduktivna

preduzeća održavana u životu samo da bi obezbedila

radna mesta. Ipak, mnoga od ugašenih preduzeća na

Kosovu bila su uspešna. Ona koja su nastavila

proizvodnju bila su stavljena pod srpsku upravu, a

njihovi predjašnji upravnici bili su zamenjeni

Srbima i Crnogorcima. Počelo se, isto tako, i sa

nekim vidom legalizovane pljačke mašina, tehničke

opreme i finansijske aktive, zajedno sa užurbanom

spajanjem kosovskih sa preduzećima u Srbiji. To je

doprinelo kolapsu privrede, a udarni potez je bilo

bankrotsvo Kosovske banke koja je izgubila

66 000 ličnih deviznih štednih računa čija se

vrednost procenjuje na oko 98 miliona dolara: novac

je prosto konfiskovala državna Jugobanka iz

Beograda koja je odbila da ispuni svoje obaveze

prema klijentima. Srpska Skupština je zatim

usvojila zakon kojim "reguliše" odnos broja

zaposlenih po etničkoj pripadnosti, po kojem su

preduzeća bila primorana da zaposle po jednog

Srbina na svakog zaposlenog Albanca. Od svih

radnika Albanaca zatraženo je da potpišu "pisma o

227

lojalnosti" kojim se izjašnjavaju za pokornost

Republici Srbiji i Socijalističkoj Partiji Srbije.

Ako to ne bi učinili, ostali bi bez posla. Mnogi

su, isto tako, izgubili stanove, ostajući bez

krova nad glavom i bez zdravstvene zaštite. Većina

je odbila da potpiše i zbog toga je bila otpuštena.

Ako se setimo da je ogromna većina tih ljudi imala

porodice koje je trebalo izdržavati, može se

zamisliti kakve su bile socijalne posledice:

masovna nezaposlenost koja je ugrožavala samu

egzistenciju mnogih albanskih porodica koje su

postale zavisne od raznih fondova solidarnosti,

Saveza nezavisnih sindikata Kosova i lokalnih

milosrdnih organizacija, kao što je organizacija

Majke Tereze.61

Srpsko-hrvatski sukob uvećava napetost na Kosovu

Albanci su, kao odgovor na svoj novoodredjeni

društvenoekonomski i politički status, nametnut iz

Beograda, odbili da priznaju legitimnost i

legalnost srpske države na Kosovu i dogovorili se

da uspostave uporedna, tajna albanska politička

tela. Srpske vlasti nisu mogle da spreče delovanje

raznih albanskih političkih grupa, od kojih je, u

tom trenutku, najvažniji bio DSK koji je, do

proleća 1991., brojao oko 700 000 članova i imao

urede u nekoliko većih gradova Evrope, a značajnije

u Cirihu, štutgartu i Brislu. Postavljajući se

radije kao nacionalni pokret nego kao partija, DSK

je brzo postao najbrojnija i najuticajnija

organizacija kosovskih Albanaca. Njegovi osnivači

su najvećim delom bili članovi jugoslovenskog

Saveza komunista i kao takve ih beogradske vlasti,

u početku, nisu smatrale značajnom pretnjom, s

obzirom na njihovu proverenu i relativno pouzdanu

komunističku prošlost. To zadovoljstvo

Demokratskim savezom Kosova brzo je iščilelo posle

izbijanja rata sa Hrvatskom. Od tog trenutka,

Beograd je motrio da li će se pojaviti neki znak

61 I. Rexhepi, ' Pokrajina siromaštva', Ratni

izveštaj, maj 1996.g.

228

koji bi ukazao da je DSK radikalan, ali njegov

stav je i dalje bio miroljubiv, što je vrlo

odgovaralo Srbiji. Grupe koje su pozivale na

nasilni odgovor na srpsku okupaciju DSK je brzo

potiskivao i preuzimao obrazinu jedinog

predstavnika kosovarskih interesa. U tom periodu je

Ibrahim Rugova počeo da izranja na medjunarodnoj

sceni kao borac za ljudska prava.

Do tada su Albanci i Srbi optuživali jedni

druge za pokušaj otvaranja "drugog ratnog fronta" u

Jugoslaviji. U proleće 1991. godine, počeli su da

kruže izveštaji da je Jugoslovenska narodna armija

(JNA) počela da naoružava Srbe i Crnogorce na

Kosovu. Radio Hrvatska je u svojim emisijama vesti

na albanskom jeziku, 20. i 21. maja, izvestio da

su Srbima u nekoliko gradova date automatske puške

sa kojima se oni šepure po ulicama. U Peći je

policija, navodno, na očigled javnosti Srbima

podelila dva kamiona oružja i municije. Albanske

opozicione partije su ukazivale da je deljenje

oružja pravdano odlukom srpske vlade da se poveća

bezbednost na Kosovu. Izgleda da je srpska vlada

bila sasvim svesna ovoga tokom sednice Odbora za

unutrašnju politiku jugoslovenske Skupštine,

održane 30. maja, kada se raspravljalo o

naoružavanju civila širom bivše Jugoslavije,

uključujući i Kosovo. Tokom rasprave, dva delegata

sa Kosova, Redžep Hamiti i Ramo Alihajdari, naveli

su i broj registarskih tablica vozila iz kojeg je

oružje navodno deljeno Srbima i Crnogorcima na

Kosovu. Istovremeno, tvrdilo se da je policija na

Kosovu sakupljala oružje od Albanaca - uglavnom

lovačke puške - čak i kada su imali dozvole za

njih.62

U medjuvremenu, Jugoslavija je počela ozbiljno

da se urušava, požurujući tako kosovske Albance da

preduzmu akciju u cilju konsolidacije svog

političkog odgovora. U avgustu su albanske

političke partije na Kosovu, u Makedoniji i Crnoj

62 Jugoslavija: Zloupotrebe ljudskih prava na Kosovu

1990-1992.g., Helsinki Watch, oktobar 1992.g., str.

52.

229

Gori osnovale zajednički odbor na čijem je čelu, u

svojstvu predsedavajućeg, bio Ibrahim Rugova.

Odbor je trebalo da koordinira njihove aktivnosti

kojima je cilj bio iznošenje jedinstvenog stava

pred medjunarodnu zajednicu. Iako je Kačanički

ustav predvidjao rešenje statusa Kosova unutar

Jugoslavije, secesija Slovenije i Hrvatske, do koje

je došlo naredne godine, radikalno je izmenila

stav albanskog rukovodstva. Tako je, 22. septembra

1991. godine, skupština onog što su Kosovari

nazivali "Republika Kosovo" usvojila "Rezoluciju o

nezavisnosti i suverenosti Kosova". Ta odluka je

izneta na javno glasanje naroda u obliku

referenduma koji je obavljen tajno, izmedju 26. i

30. septembra. Glasalo se na otvorenom, u seoskim

područjima, a u gradovima po privatnim kućama, da

bi se izbeglo mešanje policije. Nezavisnost Kosova,

kao opredelenje, dobila je nadmoćnu podršku. Od

87,01% svih glasača na Kosovu 99,87 % izjasnilo se

u korist nezavisnosti, 164 gradjanina glasalo je

protiv, a 933 listića bila su nevažeća. Poštujući

glas naroda, skupština Kosova je sačinila amandman

na Kačanički ustav i proglasila nezavisnost

Kosova, 19. oktobra 1991. godine. Za predsednika

vlade imenovan je dr. Bujar Bukoši.63 Srpske vlasti

su referendum nazvale ilegalnim, neustavnim i prvim

korakom Pokrajine ka ocepljenju i ujedinjenju sa

susednom Albanijom. Kako je sukob izmedju Beograda

i Zagreba bivao dublji, brojni izveštaji hrvatskih

izaslanika požurivali su Albance da dignu

ustanak. Ipak, hrvatski predsednik, Franjo Tudjman,

je već bio udaljio Albance od sebe time što je

prihvatio Miloševićev predlog da njihovi

63 D. Kostovicova, Paralelni svetovi, str. 31.

1989.g. Bukoši je pomogao da se osnuje DSK i bio

njen generalni sekretar pre nego što je postavljen

za predsednika vlade. Nakon završenih studija

medicine na beogradskom Univerzitetu, on je

proučavao, praktikovao i predavao medicinu u

beogradu, Prištini i Nemačkoj. Bio je profesor na

prištinskom Univerzitetu do 1990.godine, kada je

otpušten zbog svojih političkih pogleda.

230

predstavnici budu isključeni iz razgovora o

budućnosti Jugoslavije i time što se javno

izjasnio da je Kosovo unutrašnja stvar Srbije.

Rugova i drugi kosovarski vodji smatrali su da

Hrvatska i Slovenija žrtvuju autonomiju Kosova

svojim dogovorima sa Miloševićem i kasnije su bili

oprezniji u odnosu na hrvatske zamisli.64

U medjuvremnu, kosovski obrazovni sistem došao

je pod dodatni udar kada je u Beogradu najavljeno

da albanskim studentima neće biti dozvoljeno da se

upišu na Prištinski univerzitet 1991/2. školske

godine, niti kasnije. Sve univerzitetske zgrade,

spavaonice, laboratorije i biblioteke policija je

čuvala od njih. Nekih 7 000 Srba i Crnogoraca

studenata, zajeno sa brojnim Grcima, koji nisu

uspeli da se upišu na fakultete u Grčkoj, normalno

su nastavili da studiraju. Novi zakon o

univerzitetu koji je primenjen ubrzo posle toga,

nalagao je, članom 10, da nastava mora da se drži

na srpskohrvatskom jeziku, ili na jeziku manjine,

ako univerzitetski, ili odgovarajući fakultetski

odbor tako odluči.65 Ali, odbori koje su

imenovale srpske vlasti i u čijem su sastavu bili

pretežbno Srbi teško da su mogli doneti takvu

odluku. Albanci su, zauzvrat, ubrzo, u novembru

1991. godine, osnovali svoj "paralelni" univerzitet

na albanskom jeziku, prvo rudimentarni, na kojem su

časovi držani u zgradama kojima su nedostajali

osnovni uslovi za organizovanu i delotvornu

nastavu. Pošto su se obratili Evropskoj Zajednici,

23. decembra 1991. godine, sa zahtevom da budu

priznati kao nezavisna država i bili odbijeni,

kosovski rukovodioci Albanci bacili su se na

konsolidovanje svoje "paralelne uprave", koja je

delovala uporedo sa zvaničnom, srpskom.

Sledstveno svojoj deklaraciji o

nezavisnosti, "Komitet za koordinaciju albanskih

64 E. Biberaj, Kosova: Balkansko bure baruta,

Istraživački Institut za proučavanje konflikata i

terorizam, 1993.g., str. 10.

65 Službeni glasnik Srbije, 54/92, 8.avgust 1992.g.

231

političkih partija u Jugoslaviji", na čijem je

čelu, kao predsedavajući, bio Ibrahim Rugova,

usvojio je političku deklracaiju, u oktobru 1991.

godine, u kojoj se nude tri opcije za rešenje

"albanskog pitanja u Jugoslaviji".

1) Ako spoljne i unutrašnje granice

Sicijalističke Federativne Republike Jugoslavije

(SFRJ) treba da ostanu nepromenjene, zahteva se

status suverene i nezavisne države, sa pravom

udruživanja u novu zajednicu suverenih

jugoslovenskih država. Etnički Albanci u Srbiji,

Makedoniji i Crnoj Gori treba da uživaju status

nacije, a ne da budu nacionalna manjina .

2) Ako bi se menjale samo unutrašnje granice

SFRJ, a ne i spoljne, traži se osnivanje Albanske

Republike, koja bi uključivala, osim Kosova, one

teritorije u centralnoj Srbiji, Crnoj Gori i

Makedoniji koje su naseljene Albancima.

3) U slučaju da se promene spoljašnje granice,

Albanci bi referendumom i opštim izjašnjavanjem

proglasili teritorijalno ujedinjenje sa Albanijom i

stvaranje jedne nedeljive albanske države na

Balkanu sa albanskim etničkim granicama, odnosno,

unutar granica koje je proklamovala Prva Prizrenska

Liga, 1878. godine.66

Kako se bližila zima, činilo se da je ova

poslednja opcija mogla biti u igri. Teške borbe u

Hrvatskoj su i dalje trajale i već ozbiljno pretile

Bosni i Hercegovini. Pošto su povučene iz

Makedonije, mnoge jedinice Jugoslovenske Armije

(JNA) rasporedjene su na Kosovu i u novembru su u

svim većim gradovima zabeleženi pokreti artiljerije

i motorizovanih jedinica srpske vojske. Tada je već

postojala potpuna podvojenost slovenskog i

albanskog življa na Kosovu i skoro potpuna paraliza

svih privrednih, poitičkih i društvenih

institucija. Tekuća politika nije bila održiva, ako

ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je bila tako

razorno nedelotvorna. Više od jedne petine srpskog

bankrotiranog budžeta za 1991. godinu odlazilo je

66 P. Simić, Kosovsko-Metohijski problem i regionalna

bezbednost na Balkanu, Beograd, 1996.g., str. 13.

232

na upravljanje nekad Autonomnom Pokrajinom i

davanja za dovodjenje srpskih i crnogorskih

radnika koji su zahtevali velike naknade za otežane

uslove.67

Pad komunizma u Albaniji

Do ocepljenja Slovenije i Hrvatske, kojim je

obeležen tadašnji slom Jugoslavije, Albanci su

još uvek svoje nacionalne ciljeve planirali u

okviru Jugoslavije. Tek kada je postalo očigledno

da se zemlja nepovratno raspada, albansko

stanovništvo je iskazalo nameru da se ocepi od

krnje Jugoslavije i ujedini sa Albanijom. Sa

raspadom komunizma u istočnoj Evropi i Sovjetskom

Savezu, brzi raspad Jugoslavije i novi proces

reformi koji je nadolazio u Albaniji, mnogi

kosovski Albanci su sasvim razumljivo verovali da

je novi svetski poredak stigao i da albansko

nacionalno pitanje mora biti vidjeno u novom

svetlu. Vlada u Tirani je tada počela da izdaje

saopštenja koja su sadržala daleko snažniju kritiku

politike srpskog rukovodstva na Kosovu. Ali, to je

pre bila posledica straha od masivnog priliva

izbeglica, nego nekog nacionalnog stava. Albanske

oružane snage bile u stanju visoke pripravnosti

posle incidenata izmedju jugoslovenskih i

albanskih graničara.

Izaslanici DSK, prva zvanična delegacija

kosovskih Albanaca koja je posetila Albaniju, došli

su u Tiranu 22. februara 1991. godine, jedan dan

posle obaranja velikog kipa Envera Hodže. Zatim su

usledile mnoge druge delegacije DSK i drugih

vidjenih kosovskih Albanaca koje su odlazile i

dolazile i, krajem oktobra 1991. godine, Albanija

je zvanično priznala "Republiku Kosovo" kao

suverenu i nezavisnu državu, postavši jedina

država koja je to učinila. Taj potez, nadala se

ona, podstkao bi dalje medjunarodno priznavanje

Kosova. DSK je otvorio stalnu kancelariju u Tirani

i Ali Aliju, profesor Prištinskog univerziteta

67 Thompson, Kuća od papira, str. 129.

233

kojeg su Srbi otpustili, postao je njen prvi

predstavnik u Albaniji. Kosovari su gajili velike,

ali nerealne nade u političku pomoć koju bi mogla

da im pruži Tirana. Aliju je u jednom intervjuu

optimistički rekao:

"Mi želimo da Tirana tretira Kosovo, ne

samo kao pitanje svoje spoljne politike, već i

kao nacionalno pitanje. Dve godine Kosovo nije

imalo medije. Zbog toga mi moramo da uložimo

najveće napore da obezbedimo da se albanski

mediji u Tirani usredsrede na pitanje Kosova i

da obaveštavaju celu naciju."

Osim medicinske i obrazovne pomoći koje je

Albanija davala, Aliu je izrazio želju da ona

nekako smesti hiljade kosovskih Albanaca izbeglih

iz JNA:

"Mi želimo da 100000 Albanaca koji su

dezertirali iz jugoslovenske vojske budu

svesni da Albanija može i hoće da im pruži

pribežište. Mi ne želimo da naši momci beže po

Zapadnoj Evropi, mi tražimo da im se ovde pruži

utočište i bezbednost."68

Ta dogmatska izjava pokazala je kako su kosovski

Albanci očekivali od Albanije da albansku

nacionalnu borbu u Jugoslaviji smatraju

automatskim prioritetom. To je i dalje bilo

preovladjujući stav medju kosovskim aktivistima,

uprkos njihovom poznavanju grozne socio-ekonomske

situacije u Albaniji. Alijua su upitali zašto

kosovski Albanci čekaju da ih albanska vojska

spasi i da im albanski narod pruži utočište, kada

je postalo opšte poznato da u Albaniji vlada

velika apatija - pa čak i antipatija prema njima.

Aliju je odgovorio:

"Istina je da mi nismo potpuno shvatili šta

se dešavalo u Albaniji tokom poslednji pedeset

godina. Sedamdesetih godina sam ja ovde boravio

kao gost univerziteta. Niko od nas nije shvatao

68 East European Reporter, mart/april 1992.g., str

58.

234

razmere terora i diktature. Vlada nas je

zaslepila i onemogućila da sagledamo realnost.

Videli smo samo fasadu."69

I pored toga, mnogi kosovski Albanci su verovali da

je siromaštvo u Albaniji privremeno i da će biti

iskorenjeno velikim prilivom medjunarodne ekonomske

pomoći ubrzo posle naslućene pobede novostvorene

opozicije, albanske Demokratske partije (DP) u

narednim albanskim prvim višepartijskim izborima. U

tom okruženju, DP se čvrsto vezala za cilj

kosovskih Albanaca, tvrdeći da će, kada dodje na

vlast, srušiti "balkanski zid". DP je , posle tako

podstrekačkih izjava, za uzvrat dobila značajnu

materijalnu pomoć od grupa iz kosovske dijaspore.

Dramatične političke promene koje su se tada

dogodile u Albaniji budno su pratile kosovske

albanske zajednice u izbeglištvu koje su počele da

sakupljaju sredstva za DP. Oprema za kampanju, kao

što su vozila i faks mašine, bila je doneta u

Nemačku i švajcarsku i poslata DP-u pre izbora, u

martu 1992. godine. Mera značaja iseljeničkog

faktora u to vreme ogleda se u tome što je pojam

"Ujedinjene Albanije" znatno češće predočavan

njujorškoj nego albanskoj javnosti. Procenjuje se

da ima izmedju 350 i 400 hiljada američkih

Albanaca, a čelnici njihovih zajednica bili su

aktivni u promovisanju pitanja Kosova. Kongresmen,

Džozef Diogardi, je 1986. godine, osnovao

Albansko-američku gradjansku ligu sa ciljem da ona

okupi razne uticajne grupe američkih Albanaca u

korist kampanje za Albanace iz Jugoslavije, a

posebno da bi u američkom Kongresu postavio

pitanje kršenja ljudskih prava na Kosovu.70

69 Ibid., str. 58.

70 Liga je od tada bila puna kontroverzi i možda nije

ispunila ulogu koju su joj namenili njeni osnivači,

mada postoji snažan kosovski lobi na kapitol Hilu,

koji se razvio pod rukovodstvom senatora Roberta

Dola.

235

Kosovari su verovali da će demokratska vlada u

Albaniji iskoristiti svoju novostečenu vlast i

energiju za dobrobit i napredak Kosova. ^elnik DP,

Salji Beriša, rekao je svojim pristalicama da DP

neće prestati da se bori, sve dok njen veliki san o

ujedinjenju albanskog naroda ne postane stvarnost.71

To je bila provokativna izjava za tako

osetljivo vreme, ali Beriša je plutao u stanju

iščekivanja i , kao mnogi evropski političari,

verovao je da tada, kada je medjunarodna zajednica

priznala tri nekadašnje jugoslovenske republike, i

Kosovo mora doći na red. Već u svoj prvobitni

program iz 1990. godine DP je unela konačno

"demokratsko" ujedinjenje sa Kosovom. Kao i mnogi

drugi Albanci, Beriša je verovao da istorija nudi

toj naciji priliku da se ujedini. Kao Geg, koji je

bio u bliskim porodičnim vezama sa mnogim

kosovskim Albancima, on je mnogo veći prioritet

davao ujedinjenju sa Kosovom nego mnogi političari

Toski.

U medjuvremenu, dok se rat u jugoslaviji

razbuktavao, kosovski Albanci su i dalje morali da

služe dvanaestomesečni vojni rok u JNA, bez prava

na prigovor savesti ili na alternativnu civilnu

službu. Na albanske regrute u JNA oficiri su uvek

gledali sa podozrenjem, ali posle početka rata u

Jugoslaviji, 1991. godine, skoro svi Albanci su

odbili da služe vojsku. Da bi izbegli regrutovanje,

hiljade njih je pobeglo u inostranstvo, a hiljade

se skrivalo na samom Kosovu, što je dovelo do

rutinskih nasumičnih kontrola policije koja je

tragala za njima. Drugi su prešli u Albaniju,

odlazeći pravo u Tiranu, gde je njihov dolazak u

početku imao dramatične posledice. Zbog teške i

nepredvidive situacije na Kosovu, kosovski Albanci

su želeli da što brže srede svoju ekonomski

položaj u Albaniji i, zajedno sa američkim

Albancima, povratnicima iz inostranstva, brzo su

postajali krupne ribe u malom ribnjaku, tako što su

njihove veoma brojne porodice počele da koriste

svoje veoma rasprostranjene medjunarodne veze da

71 BBC/SWB, EE/1336, B/3, 23. mart 1992.g.

236

bi poboljšali njihovu ekonomsku situaciju.Iako su

raspolagali skromnim iznosima konvertibilne valute,

oni su vrlo brzo počeli da kontrolišu nekoliko

oblasti privredjivanja, najpre uvoz vozila,

trgovinu drogom i krijumčarenje oružja. Kosovski

Albanci, doseljenici u Albaniju snose deo

odgovornosti za spiralno rastuću stopu

kriminaliteta i širenje mafijaških aktivnosti koje

su postale tako preovladjujuće tokom razdoblja

rane tranzicije u Albaniji.

U medjuvremenu, situacija u bivšoj Jugoslaviji

se zaoštravala pošto je medjunarodna zajednica, u

januaru 1992. godine, priznala nezavisnost Hrvatske

i Slovenije. To je neposredno dovelo do

eskalacije sukoba u Bosni i Hercegovini. Kao

posledica toga, usledilo je učvršćivanje srpske

kontrole na Kosovu i krajem januara održane su

velike demonstracije u Tirani u znak podrške

kosovskim Albancima. Talas oduševljenja i

očekivanja koji je tada prožeo kosovske Albance i

doveo do toga da veličaju prve albanske

višepartijske izbore najbolje je iskazao kosovski

nacionalista, akademik Redžep ]osja koji je,

početkom februara 1992. godine, prisustvovao

susretu u albanskoj akademiji nauka u Tirani. On

je okupljenim akademicima i političarima objasnio

simboličnost svoje posete Albaniji i onome što je

on nazvao "svetoj zemlji". Taj govor je evocirao

istorijske težnje zemalja suseda Albanije da

podele albansku naciju:

"Mi (kosovski Albanci) smo došli u zemlju

svojih snova i ideala, zemlju svojih znamenja i

apostola Albanije, tamo gde su Kruja i Vlora,

tamo gde su grobovi Skenderbega i Naima

Frašerija. Duboki su koreni albanskog

siromaštva i ono je rezultat istorijskih

nepravdi prema albanskom narodu. Susedne

zemlje pokušavaju da nas onemoguće u nalaženju

rešenja za naše nacionalno pitanje; Srbija,

Crna Gora, Grčka i sada Makedonija podelile su

našu teritoriju. Tako i su isti oni koji su

bili naši protivnici 1878. i 1912.-13. godine

i sada protiv nas. Ali, ni naš medjunarodni

položaj, niti njihov današnji položaj nije isti

237

kao pre 115 ili 80 godina. Oni nisu u tako

povoljnom političkom položaju kao što su bili

onda. Korektnim rešenjem albanskog pitanja,

ujedinjenjem Albanaca, jedna od većih nepravdi

u Evropi, biće ispravljena."72

Ovaj govor je primer romantičnog i nerealnog

utiska koju su mnogi kosovaski Albanci imali o

Albaniji, a naročito primer preovladjujućeg

verovanja da su oni sada pred istorijskom šansom

da konačno reše albansko nacionalno pitanje.

Kosovski Albanci su uglavnom bili ubedjeni da će

pobeda DP na predstojećim izborima u Albaniji

pomoći da se dobije medjunarodna podrška i

razumevanje za njihove neprilike. Kada je ta pobeda

konačno postignuta, u martu 1992., i kada je Sali

Beriša bio izabran za predsednika Albanije,

albanska dijaspora je tu pobedu slavila kao

pobedu cele albanske nacije. Posle raspada

jednopartijskog sistema u Albaniji, albanska

nacija je, na neki način, postigla, iako na kratko,

ponovno duhovno objedinjavanje. "Nema Albanije bez

Kosova i obrnuto", izjavila je zvanična novinska

agencija Albanije.73 Tokom demonstracija DP-a

odzvanjala su preteća upozorenja: "Hajde da

uništimo granicu koja razdvaja Albance od

Albanaca". Bio je to otvoren poziv na ponovno

nacionalno ujedinjenje koji je ustalasao

medjunarodnu zajednicu čiji su napori da se

zaustave borbe u Bosni i tako izbegne bilo kakvo

preuredjivanje granica tužno propadali.

Zaboravljajući tu medjunarodnu brigu, kosovski

Albanci su se tada nadali da će medjunarodna

zajednica brzo popraviti stanje u Albaniji

velikim količinama finansijske pomoći i tako od nje

napraviti značajnijeg igrača na medjunarodnoj

pregovaračkoj sceni.

Odjek tih nadanja čuo se i preko Atlantika -

"Kosovo pobedjuje sa Berišom", glasio je naslov u

Iliriji (20. juni 1992), američko-albanskom

72 Albanska telegrafska agencija, 9. februar 1992.g.

73 Ibid., 22.mart 1992.g.

238

nedeljniku. Verovanje da će politički i ekonomski

stabilizovana Albanija moći više da učini za Kosovo

izneo je i Ibrahim Rugova u jednom intervjuu za

"Glas Amerike", odmah posle izborne pobede DP:" Ta

pobeda će bit značajna za Albance na Kosovu zato

što će se Albanija pojaviti na medjunarodnoj sceni

sa novim autoritetom. Biće ekonomski ojačana i,

naravno, sposobnija da pomogne opštu albansku

stvar".74 Ipak, kada je Beriša preuzeo dužnost

predsednika i morao da se suoči, neposredno sa vrha

vlasti, sa katastrofalnom ekonomskom situacijom u

Albaniji, njegovi prioriteti su morali brzo biti

preuredjeni. Osim toga, kako je Albanija počela da

učestvuje u teškim pregovorima koji su se ticali

sukoba u Jugoslaviji, na njega je vršen sve veći

pritisak da obuzda nacionalističke zahteve - a za

uzvrat će dobiti finansijsku pomoć. Od tada Tirana

ističe da albansko-jugoslovenska granica ne treba

nasilno da se menja.

Kosovski Albanci konsoliduju svoju paralelnu

državu

U medjuvremenu je raslo vojno prisustvo na

Kosovu, gradjene su nove kasarne, osnivane su nove

jedinice srpskih dobrovoljaca i pozivani su

srpski rezervisti. Srbi i Crnogorci bili su

snabdeveni oružjem, a veliki broj mladih Albanaca

bio je nasilno regrutovan i poslat u druge delove

Jugoslaviji u kojima su se vodile borbe.

Postavljeni su novi granični kontrolni punktovi,

što je Kosovo stavilo pod pravu blokadu i strogo

ograničilo kretanje Albanaca. U aprilu mesecu je

gdin Vuković, nadležan za sprovodjenje "vanrednih

mera" u Pokrajini, navodno u prištinskom Grand

Hotelu otvorio centar za upisivanje dobrovoljaca u

"Srpsku dobrovoljačku gardu" i "Bele orlove" koje

je predvodio Vojislav šešelj, predsednik Srpske

radikalne stranke, koji je, navodno, bio odgovoran

za najgora zverstva počinjena u Hrvatskoj.

Paravojni snajperisti bili su postavljeni na

74 Ibid., 24. mart 1992.g.

239

strateška mesta u Prištini, kao što je krov

Hotela Grand, hotela Božur i slične zgrade. Uprkos

tim aktivnostima, šešelj je tada bio postavljen za

profesora na prištinskom Univerzitetu. Pored toga,

"Tigrovi", još jedna paravojna grupa koju je

predvodio @eljko Ražnatović, poznat i kao Arkan,

postajala je sve aktivnija na Kosovu. Ražnatović,

koji je kasnije stavljen na listu ratnih zločinaca

u Bosni i Hercegovini, optužen je da je bio vodja

istaknutog zločinačkog sindikata u Beogradu i

traži ga i Interpol za zločine počinjene u Zapadnoj

Evropi. Kosovsko rukovodstvo je tada počelo da

radi na dobijanju medjunarodnog priznanja radi

čega je posetilo nekoliko evropskih prestonica. U

martu 1992. godine, "predsednik vlade", Bukoši,

posetio je Kopenhagen, Beč i Helsinki, a "zamenik

predsednika vlade", Nike Djeloši, posetio je

Vatikan. Ni jedan ni drugi nisu dobili ništa više

osim mlakih čestitanja na "miroljubivom pristupu"

kosovskih Albanacai obećanja da "Kosovo neće biti

zaboravljeno".

Kao naredne poteze čiji cilj je bilo

konsolidovanje sopstvene samo-proglašene "Republike

Kosovo" i njeno predstavljanje medjunarodnoj

zajednici kao čvrste i ujedinjene mini države u

nastajanju, albanske političke partije na Kosovu

organizovale su parlamentarne i predsedničke izbore

koji su održani 24. maja 1992. godine. Predizborna

kampanja vodjena je preko novina i magazina

objavljivanih na albanskom jeziku, preko

zagrebačkog radio-programa na albanskom jeziku i na

zatvorenim sastancima održavanim na Kosovu. Sami

izbori, koje su srpske vlasti proglasile ilegalnim,

sprovedeni su, najvećim delom, bez mešanja

zvaničnih organa vlasti, mada su u mnogim mestima

glasčki listići i drugi izborni materijal bili

zaplenjeni, a neka službena lica, zadužena za

izbore, bila su uhapšena.75 Izborima je

75 Političke stranke koje su učestvovale na izborima

u maju 1992.g.: Demokratski savez Kosova (DLK);

Parlamentarna stranka Kosova (PSK); Socijal-

demokratska stranka Kosova (SDSK); Seljačka stranka

Kosova (SSK); Albanska hrišćansko-demokratska

240

prisustvovalo osam posmatračkih grupa iz

Sjedinjenih Država i Evrope. Primenjen je

kombinovani izborni sistem: za 130 mesta u

skupštini, 100 članova je birano neposrednim

glasanjem, odnosno, u skladu sa većinskim sistemom,

a trideset mesta je popunjeno po proporcionalnom

sistemu. Demokratski savez Kosova je, kao najveća

opoziciona grupa, osvojio većinu mesta koja su

rasporedjena na sledeći način: 96 za DSK, 5 za

muslimansko slovenske poslanike76 i 29 za poslanike

iz ostalih albanskih partija i razne nezavisne

kandidate.

Preostalih četranaest mesta koja su, saglasno

procentu stanovništva na Kosovu i proporcionalne

raspodele mesta u skupštini, pripala srpskoj i

crnogorskoj etniji, ostalo je upražnjeno za

predstavnike tih zajednica koji su odbili da

stranka Kosova (AHDSK); Republikanska stranka

Kosova (RSK); Albanska Republikanska stranka (ARS);

Stranka nacionalnog Jedinstva (SNJ); Liberalna

stranka Kosova (LSK); Albanska narodna stranka

(ANS); Albanska narodna demokratska stranka (ANDS);

Nacionalni Front (NF); Savez albanske demokratske

omladine (SADO); Albanska stranka za demokratski

savez (ASDS); Albanski narodni pokret (ANP); Pokret

zelenih Kosova (PZK); Zelena stranka Kosova (ZSK);

Stranka demokratske akcije (SDA, muslimanska

stranka); i Turska narodna stranka. Ovim strankama

treba dodati i Narodni pokret za republiku Kosovo

(NPRK) koji je aktivan u inostranstvu ali ima

brojne simpatizere na Kosovu, Izvor: Kosovski

helsinški komitet, 15. april 1993.g.

76 Najveći broj ne albanskih muslimana žive u

okruzima Peć, Istok, Prizren i Dragaš. Oni iz Peći

i Istoka potiču iz Sandžaka, regije u Srbiji i

Crnoj Gori, i nazivaju ih 'Muhadžiri'. Muslimani

poreklom sa Kosova žive uglavnom u Prizrenu i

Dragašu. 1991.g. na Kosovu je, predpostavlja se,

živelo 40.000 Muhadžira i 50.000 autohtonih

muslimana.

241

zauzmu svoja mesta.77 Na predsedičkim izborima je

jedini kandidat, Ibrahim Rugova, predstavljao DSK

i bio je izabran za predsednika "Republike Kosovo"

sa 99,5 % glasova. Iako se sve veći broj albanskih

političkih vodja i intelektualaca žalio da je DSK

monopolizovao politički život na Kosovu, niko nije

mogao ozbiljno da se suprotstavi Rugovi. Tako je

kosovska paralelna institucionalna struktura bila

upotpunjena. Tokom uspostavljanja svoje

institucionalne strukture, oni su suštinski

izmenili svoj nacionalni cilj. Albanci su se,

naime, prvo borili za očuvanje svoje autonomije,

uspostavljene Ustavom iz 1974. godine, ali je to

što je Srbija suspendovala autonomiju Kosova

dovelo do postavljanja novog cilja - albanske

republike unutar Jugoslavije. Ipak, raspad

Jugoslavije bio je razlog za drugačiju formulaciju

77 Rezultati su bili sledeći: Demokratski Savez

Kosova 574,755 glasova (76,44 posto); Parlamentarna

stranka Kosova 36,549 (4,86 posto); Seljačka

stranka Kosova 23.682 (3,15%); Albanska hrišćansko-

demokratska stranka 23,303 (3,10%); nezavisni (ne

stranački) kandidati 24,702 (3,29%). Ostali

subjekti koji su učetsvovali na izborima dobili su

manje od 1,87 % glasova, i po tom osnovu nisu

stekli pravo da učestvuju u proporcionalnoj deobi

mesta u parlamentu. Na izborima su učestvovali

Albanci, Muslimani, Turci, Romi, Hrvati i mali broj

Srba i Crnogoraca. Mesta u parlamentu su

rasporedjena na sledeći način: Demokratski Savez

Kosova 96; Parlamentarna stranka Kosova 13;

Seljačka stranka Kosova 7; Albanska hrišćansko-

demokratska stranka 7; Nezavisni (ne stranački)

kandidati 2. @ivalj muslimanske etnije je u skladu

sa zastupljenošću u stanovništvu i sa

proporcijalnom raspodelom dobio 4 poslanika; 1

kandidat muslimanske etnije dobio je jedno dirketno

mesto. U sastavu novog parlamenta bila su i dva

poslanika turske etnije koji su pobedili u svojstvu

kandidata Demokratskog Saveza Kosova.

242

nacionalnog cilja koji je konačno definisan kao

samoproglašeno "suvereno i nezavisno Kosovo".78

Uprkos tako očigledno sveobuhvatnoj podršci,

novoizabrana skupština, u stvari, nikada nije

sazvana - delom zbog grubog mešanja srpske

policije. Ipak, i da je bila sazvana, ona bi time

sebe legalizovala i tako suočila medjunarodnu

zajednicu sa neprijatnom dilemom koja proizlazi iz

činjenice da ona nije mogla zvanično da ga prizna.

Umesto toga, albanski zakonodavci su počeli da se

sastaju u malim grupama, a radi usaglašavanja svoje

politike. Pažnja je, što je razumljivo, odmah bila

usredsredjena na odnose sa DP u susednoj Albaniji

koja je još uvek bila omamljena zanosom zbog svoje

izborne pobede. U julu su se, što je bio potez koji

je ukazivao da je pitanje postepenog ujedinjenja

još uvek bilo veoma značajna tačka dnevnog reda,

albanski vladini zvaničnici i kosovski lideri

sastali da bi razgovarali o društveno-ekonomskoj

saradnji. Albanski predsednik vlade, Aleksander

Mekši, primio je Rugovu i to je bio prvi susret

predsednika DSK i članova nove DP vlade. Razgovori

su bili usredsredjeni na stvaranje mogućnosti za

saradnju izmedju Albanije i Kosova i to u svim

oblastima, a naročito u obrazovanju, i dogovoreno

je da stručnjaci sa Kosova, pre svega

univerzitetski predavači filozofije, prava i

sociologije dodju na Albanske fakultete, na kojima

su ti predmeti bili potpuno izvitopereni i

ispolitizovani. S obzirom na to da Kosovu nisu

mogli pomoći ni finansijski ni vojno, Mekši je

samo istakao odlučnu podršku svoje vlade

ostvarivanju konačne nezavisnosti Kosova.

Krajem godine, posledica masovnog otpuštanja

Albanaca iz svih krugova javnog društvenog života i

industrije Kosova postale su naglašenije. Nekih 750

000 ljudi bilo je, kako je tada procenjeno, bez

socijalnog osiguranja, a time i bez mogućnosti da

dobiju besplatno lečenje u državnim ili privatnim

klinikama, pa je jedina alternativa bilo otvaranje

"paralelnih zdravstvenih centara. Priča se da je u

78 Kostovica, Paralelni svetovi, str. 32.

243

to vreme bilo 166 takvih centara ili klinika na

Kosovu, a u njima su besplatno radili albanski

zdravstveni radnici koji su bili otpušteni sa

svojih predjašnjih mesta. U većini tih klinika nije

bilo pogodnih uslova za obavljanje zdravstvenog

rada, jer nisu imale sanitarnu opremu, a neke nisu

imale čak ni tekuću vodu. Iako su nešto opreme i

medicinskog pribora finansirale strane privatne

ili medjunarodne humanitarne organizacije, to je

bilo daleko od neophpodnog. Tako je lekarska nega

koja se mogla dobiti bila ograničena zbog

hroničnog nedostatka svih lekova, pa i

najosnovinijih, kao i nedostatkom ostaliog

medicinskog materijala i opreme. Uz to, "paralelnim

klinikama" je stalno pretila opasnost da ih srpske

vlasti zatvore i njihovo osoblje je bilo

sistematski zlostavljano i hapšeno. I pored toga,

valja potsetiti da su Albanci na mnogo načina

rdjavo sprovodili programe zdravstevene zaštite na

Kosovu i onda kada je sve bilo pod njihovom

kontrolom, do 1989. godine. Kako navodi jedan

američki lekar, koji je radio na Kosovu, Albanci su

veoma isticali da im je potrebna moćna oprema,

kao što su skeneri za srce, umesto da organizuju

mnogo praktičniju vrstu programa "lekara pešaka",

kakav se vrlo uspešno primenjuje u Kini, dakle,

lekara koji bi išli u sela i primenjivali

jednostavne, ali delotvorne preventivne mere.

Izgleda da su Albanci u to vreme verovali da ih

Srbi tlače i tako što ih ne snabdevaju

sofisticiranom opremom.

Sredinom 1992. godine, 170 000 Srba i

Crnogoraca koji su tada živeli u Pokrajini činili

su samo 9% kosovske populacije.79 Iako je Kosovo i

79 Tokom 1992.g., bukvalno celo hrvatsko stanovništvo

Kosova pobeglo je u Hrvatsku, uglavnom zbog straha

i nesigurnosti izazvane ratom u Hrvatskoj, kao i

pretnjama naoružanih lokalnih srpskih ekstremista.

Najveći broj kosovskih Hrvata naseljen je u

napuštena srpska sela u Zapadnoj Slavoniji. (Opis

egzodusa Hrvata iz Letnice, male hrvatske enklave

na Kosovu, vidi Ger Duijzings, " Egzodus iz Letnice

- hrvatske izbeglice sa Kosova u zapadnoj

244

dalje bilo najmoćniji simbol srpskog nacionalizma,

slovenski živalj je već davno izgubio demografski

rat na Kosovu i, demografski gledano, Albanci su

čvrsto stupali stazom postizanja "etnički čistog"

Kosova.80 I upravo zbog toga je, u okruženju

rastućeg očajanja, u Prištini osnovan "Srpski blok

za kolonizaciju Kosova" kojem je cilj bio da se

izvrši pritisak na najviši nivo vlasti da bi se

ubrzala ponovna srpska kolonizacija Pokrajine. U

naporu da preokrene regionalni odnos etničkih

snaga, Beograd je ponudio kredite, zidanje kuća i

stanova i, gde god je to bilo moguće, posao onim

Srbima i Crnogorcima koji su želeli da se tamo

nastane. Ali, do marta 1992. godine, manje od 3 000

Srba prihvatilo je ponudu, a mnogi od njih

poticali su iz majušne slovenske populacije u

Albaniji.

Kako se bližilo leto 1992. godine, slovenske i

albanske zajednice na Kosovu našle su se u

situaciji aparthejda, bez prave komunikacije i u

otvoreno neprijaeljskim odnosima. Tada je DSK

insistirao na državnosti Kosova kao izvoru

suverenih prava Albanaca, ali, i pored toga što su

političari u Beogradu sada priznali da postoji

opasnost da Kosova sklizne u opšte nasilje, ranjeni

nacionalni ponos nije im dozvolio da prihvate da

su Srbi izgubili Kosovo, ne samo demografski, već i

zato što su mogli da zadrže kontrolu nad Pokrajinom

samo primenom grube policijske represije i vojnih

snaga. Samo nekolicina Srba, ako ih je uopšte

Slavoniji', Narodna Umjetnost, 32/2, str. 129-1152,

Zagreb, 1995.g.

80 Poslednji precizni podaci o Albancima u

Jugoslaviji su iz 1981.g. zbog bojkota popisa iz

1991.g. Detaljno statističko proučavanje

demografije i socio-ekonomske situacije na Kosovu

možete naći u: S. Bogosavljević, 'Statistički

prikaz srpsko-albanskih odnosa' u Konflikt ili

dijalog: Srpsko-albanski odnosi i integracija

Balkana, Subotica, 1994.g. str. 17-29 i H. Islami,

Kosova dhe Shqiptaret, str. 30-53.

245

bilo, bila je spremna da pregovara o Kosovu,

prihvati srpski gubitak i pristane da Albancima

ispuni zahtev za samoopredelenje. Sve dok

materijalni troškovi održavanja kontrole na Kosovu

nisu mogli bitini približno tačno izračunati,

procenjivano je da je, od 1989. godine, Srbija

potrošila više od 6 milijardi dolara na održavanje

"mira" na Kosovu. Ipak, nije bilo znakova da su

Srbi, uprkos svojim ozbiljnim ekonomskim teškoćama,

počinjali da sagledavaju da je cena održavanja

kontrole nad Kosovom preterana.81

I dok su Albanci bili zauzeti proglašavanjem

svog predačkog prava na Kosovo, uvodeći Ilirska

imena, kao što je hotel Dardanija u Peći, kao da su

želeli da kažu:" Mi smo ovde prvi došli",82 Srbi su

se dali na menjanje imena albanskih ulica u

kosovskim gradovima u imena koja su odražavala

srpsku istoriju i kulturu. U medjuvremenu, Albanci

su nastavljali da vode politiku pasivnog otpora,

rodjenog iz njihove vojne slabosti. Ibrahim Rugova

je u to vreme objasnio:

"Mi nemamo lokalne teritorijalne jedinice,

kao Slovenci i Hrvati. Svo naše oružje je

oduzela srpska policija. Mi ne znamo sasvim

tačno koliko je trenutno jako srpsko vojno

prisustvo u Pokrajini, ali znamo da je ono

sveobuhvatno i da mi nemamo čime da krenemo

protiv tenkova i drugog modernog naoružanja

kojim Srbi raspolažu. Mi ne bismo imali

nikakve šanse da se uspešno odupremo vojsci. U

stvari, Srbi samo čekaju izgovor da napadnu

albasko stanovništvo i da ga zbrišu. Mi

verujemo da je bolje ne činiti ništa i ostati

živ, nego biti masakriran."83

81 Boberaj, Kosovo, Balkansko bure baruta, str. 20.

82 M. Moats, 'Izgubljena Jugoslavija', str. 295.

83 I. Rugova, Impact International, 10 april-7 maj,

1992.g., str. 10.

246

Shodno tome, DSK je i dalje radije bio pokret

nego politička partija i zbog toga, možda, nije

uspeo potpuno da razvije demokratsku strukturu.