BesmrtnikSolomon saith: There is no new thing upon the earth. So that as Plato had an imagination, that ali knowledge was but remembrance; so Solomon given his scntence, that ali novelty is but oblivion.'Fransis Bacon, Essaysy LVIIIU Londonu, poetkom meseca juna 1929, anlikvar Josif Kartafil iz Smirne ponudio je princezi Lisen est tomova u etvrt-formatu Poupove Ilijade (1715-1720). Princeza ih kupi i dok ih je primala razmeni s njim nekoliko rei. Bio je to, veli ona, ovek oronuo i bled, sivih oiju i prosede brade, izrazito neupadljivihcrta lica. Teno, iako ncznalaki, govorio je razliite jezike; za svega nekoliko minuta preao je s francuskog na engleski i s engleskog na zagonetnu meavinu solunskog, panskog i portugalskog iz Makaa. U oktobru princeza sa-znade od jednog putnika sa broda Zevs da se Kartafil utopio na povratku u Smirnu, i da su ga sahranili na ostrvu losu. U poslednjem (omu Ilijade nala je ovaj rukopis.Izvornik je napisan na engleskom i obiluje latinizmima. Pred vama je njegov doslovan prevod.IKoliko se seam, moje su nedae poele u jednom vrtu u Tebi Hekalompilos, za Dioklecijanove vladavine. Vojevao sam (neslavno) u prethodnim egipatskim ratovima, bio tribun legije koja se utaborila u Bereniki, kraj Crvenog mora: groznica i vradbine pokosile su brojno ljudstvo koje je viteki udelo za okrajima. Mauritanci su bili potueni; zemlja koju su prethodno drali pobunjeni gradovi zanavek bi posveena plutonskim bogovima; Aleksandrija, poraena i potinjena, zalud je Cezara molila za milost; za nepunu godinu legije su slavile pobedu, a ja jedva da sam nazreo Marsovo lice. Ta me je uskraenost zabolela i moda je upravo to bio razlog zbog kojeg sam se kroz zastraujue i nepregledne pustinje bacio u potragu za tajnim Gradom Besmrtnika.Moje nedae, rekoh ve, zapoele su u jednom tebanskom vrtu. Cele te noi nisam oka sklopio, jer me je neto kopkalo u dui. Ustao sam neto pre svitanja; moji robovi su jo uvek spavali, mesec je bio boje beskrajnog peska. S istoka je stizao jedan iznuren, okrvavljen konjanik. Na nekoliko koraka od mene, svalio se s konja. Slabanog glasa nestrpljivo me zapita na latinskom za ime rekc koja protie kraj gradskih zidina. Odgovorim mu da jc to Egipat, napajan kiama.Solomon ree: Nema nijedne nove stvari no zemlji. Kao to je Platon zamislio da je sve znanje samo seanje, tako je i Solomon dao svoj iskaz do je sve to je novo samo zaborav Frensis Bekon:Eseji, LVIIDrugu ja reku gonim, odgovori neuteno, onu tajnu reku koja ljude oslobaa smrti. Tamna krvca liptala mu je iz grudi. Ree mi da potie sa jedne planine na drugoj strani Ganga i da na njoj veruju da ako se neko uputi ka zapadu, na kraj sveta, stii e do rcke ije vode daruju besmrtnost. Dodade i da se na njenoj suprotnoj obali uzdie Grad Besmrtnika, sav u bedemima, amfiteatrima i hramovima. Izdahnuo je pre zore, ali ja odluih da otkrijem taj grad i njegovu reku. Na pitanja krvnika, neki su mauritanski zarobljenici potvrdili namernikovu priu; jedan se setio Jelisejskih polja na kraju sveta, na kojima jc ljudski ivot vean; drugi spomenu da stanovnici planinskih vrhova gde izvire Paktolo ive po itav vek. U Rimu sam razgovarao sa filozofima koji su miljenja da bi produetak ovekovog ivota znaio samo produenje agonije i viestruku njegovu smrt. Ne znam da li sam ikada poverovao u Grad Besmrtnika: mislim da mi je u ono vreme bio dovoljan zadatak da ga pronaem. Flavije, prokonzul iz Getulije, dodeli mi dvesta vojnika za ovaj poduhvat. Unajmio sam i plaenike koji su tvrdili da poznaju puteve a koji su kasnije prvi napustili nae redove.Potonji dogaaji bezmalo su sasvim izbrisali seanje na prve dane naeg pohoda. Krenuli smo iz Arsinoa i uli u uarenu pustinju. Preli smo zemljutroglodita koji prodiru zmije i ne znaju za jezik; zemlju Garamanata koji imaju zajednike ene i hrane se lavljim mesom; zemlju Augila, koji se klanjaju jedino Tartaru. Probijali smo se i kroz druge pustinje crnog peska, u kojima se putnik mora kretati u none sate, jer je dnevna ega nepodnoljiva. Izdaleka ugledah planinu po kojoj je Okean dobio ime: na njenim obroncima raste mleika, koja potire sve otrove; na vrhu ive satiri, narod divalj i priprost, sklon bludnienju. Nismo mogli ni sanjati da se u ovim varvarskim oblastima, gde zemlja raa samo monstrume, moe nalaziti uveni grad. Nastavismo dalje, jer bi odustajanje dovelo u pitanje nau ast. Neki se drznue da spavaju s licem okrenutim prema mesecu; saegla ih je groznica. Drugi su pak sa zagaenom vodom iz atrnja popili i ludilo i smrt. Tad krenue beanja, a potom i pobune. Sasekao sam ih u ko-renu, bez dvoumljenja pribegavi sili. Iako sam postupio pravedno, jedan me centurion upozori da mi buntovnici (edni osvete zbog toga to sam na krst razapco jednog njihovog) rade o glavi. Iz logora sam pobegao sa aicom najodanijih vojnika. Izgubio sam ih u pustinji, tokom peanih oluja i nepreglednih noi. Ranila me jedna kritska strela. Lutao sam bez vode danima, ili je u pitanju bio jedan jedini golemi dan pomnoen sunevom svetlou, ei i strahom od ei. Prepustih konju da me vodi kud mu volja. U zoru, obzorje se naika piramidama i kulama. Usnuo sam neizdrljiv san: ulazim u jedan mali, jasan lavirint, u ijem sreditu stoji up vode; rukama sam ga maltene dodirivao, bio mi je pred oima, no hodnici su bili tako zapetljani i nerazumljivi da sam znao da u skonati pre no to ga dosegnem.IIKad sam se najzad iskobeljao iz komara, obreh se leei na zemlji, vezanih ruku, u nekakvom izduenom kamenom udubljenju, ne veem od obine rake, plitko iskopanom na strmom planinskom otkosu. Zidovi su mu bili vlani i uglaani, pre vremenom nego ljudskom rukom. Osetih kako mi bolno bije u grudima, oselih kako me mori neizdrljiva e. Izvirih i prigueno kriknuh. Udno planine, beumno se kroz ruevine i pesak probijao jedan zamuen potok; na suprotnoj obali blistao je (pod poslednjim ili prvim sunevim zracima), nema sumnje, Grad Besmrtnika. Videh zidove, lukove, zabate kua i trgove: leao je na kamenoj visoravni. Stotinak nejednakih udubljenja, slinih mojem, brazdalo je planinu i dolinu. U pesku je bilo iskopano nekoliko plitkih bunara; iz tih kukavnih rupa ( i kamenih udubljenja) pridizali su se nagi ljudi sive koe i zaputene brade. Uini mi se da ih prepoznajem: pripadali su ivotinjskom soju troglodita koji se kote po obalama Arapskog zaliva i etiopskim peinama; nije me iznenadilo to ne govore i to prodiru zmije.Neutoljiva e uli mi hrabrosti. Procenih da se nalazim na tridesetak stopa iznad peskovite doline; zamurih i, ruku svezanih na leima, skotrljah se niz planinu. Zagnjurih okrvavljeno lice u tamnu vodu. Pio sam kao stoka na pojilu. Pre no to sam iznova utonuo u san i bunilo, ponovih, neznano zato, nekoliko grkih rei: Bogati Trojanci to piju crnu vodu Ezepa...Ne znam kolike sam dane i noi tako prevalio. Sav slomljen, bez snage da se sklonim u peine, nag na nepoznatom pesku, prepustih svoju hudu sudbinumesecu i suncu. Trogloditi, bezazleni u svom divljalvu, nisu mi pomogli ni da preivim ni da umrem. Uzalud sam ih preklinjao da me dokraje. Jednog dana prerezah otrini kamenom konopce oko ruku. Sledeeg se podigoh i skupih snage da izmolim ili ukradem - ja, Marko Flamenije Rufo, vojni tribun rimske legije - svoj prvi odvratni obrok zmijskog mesa.Od silne elje da vidim Besmrtnike, da dotaknem nadljudski Grad, skoro da nisam mogao oka sklopiti. Kao da su prozreli moju nameru, ni trogloditi nisu spavali: u poetku pretpostavih da me nadziru, a onda zakljuih da ih je povela moja uznemirenost, kad kad se pas povede za drugima. Za odlazak iz divljanc naseobine izabrah kasno popodne, kad skoro svi mukarci izlaze iz pukotina i bunara i gledaju zalazak sunca, ne videi nita. Pomolih se glasno, vie da izgovorenim recima zaplaim pleme nego da izmolim boju naklonost. Pregazih potok pun peanih sprudova i uputih se ka Gradu. Dva-tri oveka neodluno su me pratila. Rastom su (kao i ostali pripadnici njihovog soja) bili onii; nisu izazivali strah, ve odvratnost. Morao sam da zaobiem nekolike krivudave uvale nalik na kamenolome; zavaran njegovom veliinom, umislio sam da je Grad mnogo blii. Oko ponoi zgazih nazubljenu neznaboakim oblicima, emu senku njegovih zidina, usred utog peska. Tu sam zastao, obuzet nekom svetom stravom. Promena i pustina toliko su oveku mrske da se obradovah to me jedan od troglodita dopratio do kraja. Sklopih oi i saekah (besano) da svane.Rekao sam ve da Grad poiva na kamenoj visoravni. Ta visoravan, nalik na liticu, bila je strma koliko i zidine grada. Zalud sam obilazio oko nje: na crnom podnoju nije bilo ni najmanje nepravilnosti, u jednoobraznim zidovima kao da nije bilo mesta ni za jedna jedina vrata. Od pripeke sam morao da se sklonim u jednu peinu; u dnu se nalazio bunar a u bunaru stepenite koje je vodilo u strmoglavu pomrinu. Sioh; kroz preplet memljivih hodnika stigoh do jedne pro-strane krune odaje, koju sam jedva nazirao. U tom podrumu bilo je devetoro vrata; osmora su izazila u lani lavirint koji je vodio u tu istu odaju; deveta su (kroz drugi lavirint) vodila u drugu krunu prostoriju, jednaku prvoj. Ne znam koliko je odaja ukupno bilo; moja nestrpljivost i jad samo su ih umnoili. Vladala je teskobna, gotovo savrena tiina; u tim dubokim kamenitim mreama nije bilo drugog uma do huanja podzemnog vetra iji izvor nisam mogao otkriti; u pukotine su beumno uticali mlazevi boje re. Sav uasnut privikoh se na taj nepouzdani svet; uini mi se neverovatnim da osim podruma sa devetoro vrata i ravastih hodnika moe ita drugo postojati. Ne znam koliko sam dugo tumarao pod zemljom; znam da mi se dogaalo da zbog svejednake enje pomeam ovu uasnu varvarsku naseobinu i svoj rodni grad, obrastao grozdovima.Na kraju jednog hodnika nepredvien zid zapreci mi put i obasja me neka daleka svetlost. Pogledah nagore, zaslepljen: na vrtoglavoj razdaljini, nepojmljivo visoko, ugledah krug tako plavog neba da mi se uinilo purpurnim. Metalne preage penjale su se uza zid. Iako iznuren, stadoh da se penjem, zastajkujui jedino da nemuto zajeim od radosti. Razabirao sam postepeno kapitale i vence, trouglaste zaba-te i svodove, nejasnu rasko od granita i mermera. Tako sam se iz nevidljivog predela crnih zamrenih lavirinata uspeo popeti u blistavi grad.Izbih na nekakvu omanju istinu, tanije, dvorite. Unaokolo se uzdizala graevina nepravilnog oblika i razliite visine; ta ivopisna graevina imala je mnotvo kupola i slubova. Na tom neverovatnom zdanju opinila me je najprc njegova starina. Osetih da je prethodilo oveku, ak i stvaranju Zemlje. Takvaoigledna drevnost (koja dcluje zastraujue) uini mi se dostojna besmrtnih neimara. Najprc oprezno, potom ravnoduno, i na kraju oajniki, lutao sam stepenitima i poploanim stazama te zamrene palate. (Kasnije sam ustanovio da se irina i visina stepenika stalno menjaju, ime sam objasnio neobian umor koji su kod mene izazvali.) Ovaj dvorac delo je bogova, pomislih u prvi mah. Kad sam obiao puste dvorane, ispravih se: Bogovi koji su ga sagradili mrtvi su. A kad sagledah njegove osobenosti, rekoh: Bogovi koji su ga podigli bili su ludi. Rekoh to, dobro se seam, s nekim nerazumljivim gnevom, bezmalo sa grizom savesti; nisam se toliko uplaio koliko mi je um bio uasnut. Utisku o neizmcrnoj dre-vnosti pridruie se drugi: o nezavrivosti, o surovosti, o zamrenoj besmislenosti. Iako sam vc savladao jedan lavirint, svetli Grad Besmrtnika jo me jc vie prestravio i od sebe odbio. Lavirint je zdanje sagraeno da zbuni ljude; njegov tlocrt, tako izdanih simetrija, zamiljen je u tu svrhu. U dvorcu koji sam letimino obiao, graditeljski nacrt nije imao svrhe. Na sve strane slepi hodnici, visoki nedostupni prozori, raskona vrata koja vode u elije ili bunare, nepojamna obrnuta stubita, sa izokrenutim stepenicama i ogradom. Neka su pak stubita, ovlano priljubljena uz kakav veliki zid, vodila nikamo, nakon dva ili tri zaokreta, u vinjoj pomrini kupola. Ne znam da li svi primeri koje sam nabrojao odgovaraju stvarnosti; znam da su godinama pothranjivali moje none more; vie ne znam jesam li pojedine njihove odlike video na javi ili su se izrodile tokom nemirnih noi. Ovaj Grad (pomislih) toliko je jeziv da samo njegovo postojanje i trajanje, makar i u srcu neke skrivene pustinje, truje prolost i budunost i u neku ruku sramoti zvezde. Dokle god opstojava, niko na ovom svetu nee moi da bude ni hrabar ni srean. Ne elim da ga opisujem; zbrka raznorodnih rei, telo tigra ili bika na kojem udovino bujaju, usklaeni i netrpeljivi meu sobom, zubi, organi i glave, mogu (moda) posluiti kao pribline slike.Ne seam se kako je tekao moj povratak kroz pranjave i memljive lagumc. Jedino znam da se nisam mogao otresti straha da e me, na izlasku iz poslednjeg lavirinta, opet opkoliti bezoni Grad Besmrtnika. Niega se vie ne seam. Moda je taj zaborav, sada konaan, bio nameran; moda su okolnosti pod kojima sam utekao bile tako mune da sam se jednog dana, nita manje zaboravljenog, zakleo da u ih Zaboraviti.IIIKo god je paljivo itao o mojim stradanjima setie se da me je jedan ovek iz plemena sledio kao veran pas sve do nepravilne senke zidina. Kad izaoh iz poslednjeg podruma, zatekoh ga na ulazu u peinu. Leao je u pesku i po njemu nemuto arao i brisao niz nekakvih znakova nalik na sanjana slova, koja se pomeaju uvek pre no to uspemo da ih rastumaimo. U prvi mah pomislih da je u pitanju kakvo primitivno pismo; onda zakljuili da je besmisleno i pomiljati da ljudi koji se jo uvek ne slue recima mogu znati za pismo. Uostalom, svi su oblici meu sobom bili razliiti, to je smanjivalo, ak iskljuivalo mogunost da predstavljaju simbole. ovek ih je iscrtavao, gledao i prepravljao. Onda ih je odjednom, kao da mu je igra dosadila, obrisao dlanom i podlakticom. Pogleda u mene, no inilo se da me ne prepoznaje. Ja sam, meutim, osetio tako velikoolakanje (ili je to moja usamljenost bila lako velika) da sam pomislio da taj primitivni troglodit, koji me posmatra sa dna peine, zapravo, ba mene eka. Sunce je upeklo nad ravnicom; kad se zaputismo nazad u njegovo selo, pod prvim zvezdama, pesak je jo uvek ario tabane. Troglodit je iao ispred mene; te noi sebi sam zadao da ga nauim da prepoznaje, a moda i da ponavlja nekoliko rei. Pas i konj (pomislih) mogu da postignu ono prvo; brojne ptice, kao kraljevski slavuj, mogu i ovo drugo. I najskueniji ljudski razum u stanju jc da prevazie svest bia koja ga ne poseduju.Poniznost i beda tog troglodita podsetie me na lik Argusa, starog onemoalog psa iz Odiseje, pa mu zato nadenuh ime Argus i pokuah da mu ga utuvim u glavu. Neuspesi su se nizali jedan za drugim. Od silne volje, strogosti i upornosti nije bilo vajde. Nepomian, ukoenog pogleda, kao da nije opaao zvukove kojima sam ga pokuavao nauiti. Iako na samo nekoliko koraaja od mene, kao da se nalazio jako daleko. Ispruen na pesku, poput kakve oronule male sfinge od lave, gledao je kako iznad njega promiu nebesa, od jutarnjeg praskozorja do veernjeg sutona. Procenio sam da nee moi da prozre moju nameru. Setih se da Etiopljani veruju kako majmuni namerno ne progovaraju da ih ne bi gonili da rade, te Argusovu tiinu pripisah njegovoj nepoverljivosti i strahovanju. To razmiljanje nagnalo me jc i na druga, jo neobinija. Pomislih da Argus i ja boravimo u razliitim svetovima; pomislih da su nam opaanja ista ali da ih Argus drukije povezuje i da preko njih gradi drukije predstave i da moda za njega predstave i ne postoje, ve samo jedan vrtoglavi i neprekidni sled kratkotrajnih utisaka. Pomislih da postoji svet bez pamenja i vremena; zamislih da postoji jezik koji ne zna za imenice, jezik sainjen od bezlinih glagola i nepromenljivih prideva. Tako je tekao dan za danom, godina za godinom, ali se jednom dogodi neto nalik na sreu. Grunu kia, teka i dugotrajna.Noi u pustinji umeju da budu veoma hladne, ali je ta bila paklena. Sanjao sam kako jedna tesalijska reka (u koju sam vratio zlatnu ribicu) dolazi da me izbavi; uo sam kako sc valja preko crvenog peska i crnog kamena; probudie me sveina u va/.duhu i uporni romor kie. Onako nag, istrah joj u susret. No je ilela; ispod utih oblaka, pleme, razdragano kao i ja, preputalo se snanom pljusku kao u kakvom zanosu. Kao da su bili Kibelini svetenici u boanskoj vlasti. Argus je jeao, pogleda uprtog u nebeski svod; krupni mlazevi slivali su mu se niz lice; ne samo od kie, ve i (kasnije sam saznao) od suza. Arguse, viknuh mu, Arguse.I tada, s nekim umilnim divljenjem, kao da nakon mnogo vremena otkriva kakvu izgubljenu, zaboravljenu stvar, Argus promrmlja sledee rei: Argus, Odisejev pas. A zatim, i dalje me ne gledajui: Ovaj pas koji lei u blatu.Olako prihvatamo stvarnost, moda i zato to slutimo da nita nije stvarno. Upitah ga ta zna o Odiseji. Grki je teko razumeo; morao sam da mu ponovim pitanje.Veoma malo, ree. Manje od nejneukijeg rapsoda. Mora da je prolo hiljadu godina otkad sam je spevao.IVToga dana sve mi se razjasnilo. Trogloditi su bili Besmrtnici; potok sa peskovitom vodom, Reka za kojom je tragao konjanik. to se tie grada ije se ime proulo sve do Ganga, Besmrtnici su ga sravnili sa zemljom pre otprilike devet vekova. Na ostacima njegovih ruevina podigli su bezumni grad koji sam obiao: nekakvu parodiju ili nalije onog prethodnog, no ujedno i hram bezumnih bogova koji upravljaju svetom i o kojima nita ne znamo, osim da na ljude ne lie. Ta zadubina bila je poslednji simbol na koji su pristali Besmrtnici; oznaava period tokom kojeg su, procenivi da je svaki poduhvat uzaludan, odluili da ive jedino u mislima, u promiljanju. Podigoe grad, zaboravie na njega i nastanie se u peinama. Zadubljeni u misli, skoro da nisu opaali fiziki svet.Homer mi je ovo izloio deje bezazleno. Takoe mi je priao o svojoj starosti i o poslednjem putovanju u koje se upustio, gonjen, kao i Odisej, eljom da dopre do ljudi koji ne znaju ta je to more, niti jedu posoljeno meso, niti su ikad videli veslo. Proveo je itav vek u Gradu Besmrtnika. Kad su ga sruili, predloio je da izgrade drugi. To ne treba da nas udi; pria se da je najpre opevao trojanski rat, a potom i rat izmeu mieva i aba. Bio je poput boanstva koje prvo stvori kosmos a potom haos.Najlake je biti besmrtan. Osim oveka, sva su bia takva, jer ne znaju za smrt; samo je svest o besmrtnosti ujedno boanska, strana i nedokuiva. Primetio sam da je, bez obzira na veru, ovo ubeenje veoma retko. Jevreji, hriani i muslimani propovedaju besmrtnost, ali njihovo klanjanje prvom veku dokaz je da samo u njega veruju, budui da sve ostale vekove, kojih je bezbroj, ili hvale ili kude. Prihvatljiviji mi se ini toak u nekih indijskih vera; na tom toku, na kojem nema ni poetka ni kraja, svaki ivot proistie iz prethodnog i zainje sledei, ali nijedan ne odreuje celinu... Pouena vekovnim iskustvom, zajednica besmrtnih ljudi dostigla je savrenstvo u trpeljivosti, bezmalo do samoponitavanja. Uvidela je da se u vremenskoj beskonanosti svakome dogaaju sve stvari. Da, po svojim prolim ili buduim vrlinama, svaki ovek zasluuje svaku dobrotu, ali i svako izneveravanje, zbog svojih neasnih dela iz prolosti ili budunosti. Kao to u igrama na sreu parni i neparni brojevi tee jednakoj zastupljenosti, tako se isto potiru i meusobno ispravljaju visprenost i glupost, pa je otud surova Pesma o Sidu samo protivtea jednom jedinom pridevu iz Ekloga ili jednoj Heraklitovoj izreci. I najprolaznija misao sledi nevidljivu putanju i moe da krunie ili najavi kakav nepoznati oblik. Znam da su neki inili zlo kako bi se ono u buduim vekovima preobratilo u dobro, ili jer je vcc' takvim postalo u prethodnima... Sagledani na taj nain, svi nai postupci pravedni su, ali i bezvredni. Ne postoje ni moralne ni umne zasluge. Homer je spevao Odiseju; ako pretpostavimo beskrajno dug period, sa bezbrojnim okolnostima i promenama, nemoguno je da neko, makar jednom, ne speva Odiseju. Niko je neko, u jednom jedinom besmrtnom oveku ive svi ljudi. Kao Kornelije Agripa, ja sam bog, junak, filozof, avo i itav svet, to je samo zaobilazan nain da se kae da ne postojim.Poimanje po kojem je svet sistem preciznih kompenzacija izvrio je ogroman uticaj na Besmrtnike. U prvom redu zato to ih je uinio imunima za samilost. Pomenuo sam drevne kamenolome koji su se usecali u polja na drugoj obali; jedan se ovek strmoglavio u najdublji od njih. Niti je mogao sebe dokrajiti niti je umirao, ali ga je zato morila opaka e; sedamdeset godina im je trebalo da mu dobace ue. Nisu marili ni za sopstvenu sudbinu. Telo je bilo tek jedna pokorna domaa ivotinja kojoj je svakog meseca bila dovoljna milostinja od nekoliko satisna, malo vode i komadia mesa. Neka nam niko ne priiva da smo isposnici. Nema raznovrsnijeg uivanja od razmiljanja i njemu se predajemo. Katkad bi nas kakav izuzetan podstrek vraao u stvarni ivot. Kao, na primer, onog jutra, drevno uivanje u kii. Ti su prekidi bili vie nego retki; svi su Besmrtnici mogli da dosegnu stanje savrenog mirovanja. Seam se jednog koga nikada nisam video da je ustao: ptica mu je na grudima svijala gnezdo.Meu zakljucima ovog uenja, po kojem nema niega to ne bi imalo svoju protivteu, bio je i onaj, inae zanemarljive teorijske vanosti, koji nas jc naveo da se krajem ili poetkom X veka rasejemo po itavoj Zemljinoj kugli. Sadri se u sledeim recima: Postoji reka ije vode daruju besmrtnost; negde drugde mora da tee reka ije vode tu besmrtnost potiru. Broj reka nije neogranien; besmrtni putnik koji proe ceo svet na kraju je popio iz obe. Tako odluismo da pronaemo tu reku.Smrt (ili spominjanje smrti) ljude ini visokoparnim i patetinim. Potresu se kad shvate da su, zapravo, utvare; svaki njihov potez moe im biti poslednji; nema lica koje se nee rainiti kao da je iz kakvog sna. Kod smrtnika je sve bespovratno i sluajno. Kod Besmrtnika je, za uzvrat, svaki postupak (i svaka misao) odjek drugih koji su im u prolosti prethodili, bez vidljivog naela, ili su veran nagovelaj treih, koji e ih u budunosti vrtoglavo ponavljati. Nema niega to ne bi bilo izgubljeno meu neumornim ogledalima. Nita se ne moe dogoditi samo jedanput, nita nema dra prolaznosti. Nita tuno, ozbiljno i obredno za Besmrtnike ne vai. Homer i ja raziosmo se na kapijama Tangera; mislim da se nismo ni pozdravili.VOtada sam obiao mnoga kraljevstva i mnoge carevine. Ujesen 1066. tukao sam se na stamfordskom mostu, ne seam se vie da li u Haroldovim redovima, koga je ubrzo zadesila poznata sudbina, ili u redovima onog zlosrenog Haralda Hardrada, koji osvoji est stopa engleske zemlje, a moda i neto vie. U sedmom veku po hidri, u predgrau Bulaka, natenane i paljivo prepisali, na jeziku koji sam zaboravio, pismom koje sada ne poznajem, sedam Sinbadovih putovanja i istoriju Bronzanog grada. U jednom zatvorskom dvoritu u Samarkandu igrao sam ah do besvesti. U Bikaniru sam predavao astrologiju, kao i u ekoj. Godine 1638. boravio sam u Kolovaru, zatim u Lajpcigu. U Aberdinu sam se 1714. pretplatio na est tomova Poupove Ilijade; seam se da sam ih sa uivanjem itao. Oko 1729. raspravljao sam o poreklu ovog speva sa jednim profesorom retorike, mislim da se zvao Danbatista; njegovi argumenti uinili su mi se neoborivim. etvrtog oktobra 1921, brod Putna, kojim sam plovio za Bombaj, morao je da pristane u nekoj luci na eritrejskoj obali.1 Tamo se iskrcah. Prisetih se drugih davnih jutara, na istom Crvenom moru, dok sam bio rimski tribun i dok su groznica, vradbine i nerad sagarale vojnike. U predgrau naioh na bistru reku; okusih je, ve po navici. Dok sam se penjao strmom obalom, neko bodljikavo drvo zapara mi nadlanicu. Neoekivan bol uini mi se suvie otar. S nevericom, utke i razdragano, posmatrao sam kako se obrazuje kaplja krvi. Opet sam smrtan, ponovih sebi, opet sam nalik svim ostalim ljudima. Te noi spavao sam do zore....Pregledao sam ove stranice nakon godinu dana. Nema sumnje da su saglasne sa istinom, no u prvim poglavljima, i kasnije, u izvesnim pasusima, kao da ima i neeg patvorenog. Moda je tome razlog i preterano navoenje suvinih pojedinosti, postupak koji sam nauio od pesnika a koji sve pokvari prizvukom lai, jer u injenicama lai ne moe biti, vec' samo u seanju na njih... Meutim, verujem da sam otkrio i jedan dublji razlog. Izneu ga, makar me optuili da imam bujnu matu.Pria koju sam ispripovedao ini se nestvarnom zato to se u njoj prepliu dogodovtine dva razliita oveka. U prvom poglavlju, konjanik eli da sazna ime rcke koja tee du tebanskih zidova; Flaminije Rufo, koji je prethodno dodao ovom gradu pridev Hekatomopilos, kae da je to reka Egipat; nijedan od ovih naziva ne potie od njega, ve od Homera, koji u Ilijadi izriito pominje Tebu Hckatompilos, kao i u Odiseji, recima Prote ja i Odiseja, i bez razlike za Nil kae da je Egipat. U drugom poglavlju, Rimljanin, poto kua vodu besmrtnosti, izgovara nekoliko rei na grkom; te rei pripadaju Homeru i mogu se pronai na kraju uvenog nabrajanja brodovlja. Zatim, u vrtoglavoj palati, govori o nekom nerazumljivom gnevu, bezmalo o grizi savesti"; te rei pripadaju Homeru, koji je osmislio takav uas. Ove me nedoslednosti zabrinue; druge, estetske prirode, pomogoe mi da dokuim istinu. Nalaze se u poslednjem poglavlju; tamo je zapi-sano da sam se borio na stamfordskom mostu, da sam u Bulaku prepisao putovanja Sinbada moreplovca i da sam se u Aberdinu pretplatio na Poupovu englesku Ilijadu. itamo, inter alia: ,,U Bikaniru sam predavao astrologiju, kao i u ekoj". Nijedno od ovih svedoenja nije pogreno; znaajno je to to se na njima toliko insistira. Prvo svedoenje kao da vie prilii kakvom ratniku, no uoava se u nastavku da pripovedaa vie zanimaju ljudske sudbine od vojevanja. Ostala su jo udnija. Neki nepoznati iskonski nagon primorao me je da ih zabe-leim; uinio sam to zato to sam znao da su patetina. A nisu ako ih izgovara Flaminijc Rufo Rimljanin. Jesu kad pripadaju Homeru; udno je da on u XIII veku prepisuje pustolovine Sinbada, drugog Odiseja, i da otkriva, posle tolikih1 Na ovom mestu rukopis je precrtan: moda je bilo izbrisano ime lukevekova, u nekom severnom kraljevstvu i na primitivnom jeziku, oblike svoje Ilijade. to se tie reenice sa imenom Bikanir, jasno je da ju je izmislio ovek od pera, sa eljom da se (poput pisca koji nabraja brodovlje) izrazi velelepnim reima.2Kada se blii kraj, iz seanja nestaju slike, ostaju samo rei. Nije ni udo to je vreme izmealo rei koje su me nekad predstavljale sa recima koje su bile simbol udesa oveka koji me je vekovima pratio. Bio sam Homer; uskoro u biti Niko, kao Odisej; uskoro u biti svi ljudi: biu mrtav.Post scriptum iz 1950. Meu komentarima koji su propratili objavljivanje gornjeg teksta, najneobiniji, mada ne i najpristojniji, biblijski strogo nazivan je A coat of many colours (Manester, 1948) i delo je istrajnog pera doktora Nauma Kordovera. Broji stotinak stranica. Govori o grkim pastiima, o pastiima iz poznog rimskog doba, o Benu Donsonu, koji je svoje savremenike opisao kroz Senekine odlomke, o delu Virgilius evangelizans Aleksandra Rosa, o vetinama Dorda Mura i Eliota i, na kraju, o kazivanju koje se pripisuje anti-kvaru Josifu Kartafilu". Ukazuje, u prvom poglavlju, na kratke odlomke iz Plinija (Historianaturalis, V, 8); u drugom, na Tomasa de Kvinsija (Writings, III, 439); u treem, na jednu Dekartovu poslanicu ambasadoru Pjeru aniju; u etvrtom, na Bernarda oa (Back to Methuselah, v). Na osnovu ovih pozajmica, ili plagijata, zakljuuje da je ceo spis apokrifan.Po mom shvatanju, takav zakljuak je nepobitan. Kada se blii kraj, napisao je Karlafil, iz seanja nestaju slike; ostaju samo rei. Rei, rei rasute i krnje, rei tue, behu bedna milostinja koju su mu udelili sati i vekovi.Sesilui Innemeros