HAYEK : Zato nisam konzervativac

1. Konzervativizam ne nudi drugaiji cilj. U doba kada veina pokreta za koje se smatralo da su napredni zagovara dalja zadiranja u slobodu pojedinca, oni koji neguju slobodu svoje snage e verovatno potroiti u opoziciji. Iz te pozicije i sami otkrivaju da su veinu vremena na istoj strani kao i oni koji se po navici opiru promeni. U pogledu tekue politike oni imaju malo izbora, osim da podre konzervativne stranke. Mada se pozicija koju pokuavam da definiem esto opisuje i kao konzervativna, ona je vrlo razliita od onoga za ta se ovaj naziv tradicionalno vezuje. Postoji izvesna opasnost u ovom stanju zbrke, koja je proizvod zajednikog suprotstavljanja branitelja slobode i pravih konzervativaca tokovima koji jednako prete njihovim razliitim idealima. Stoga je vano jasno razlikovati poziciju koja je ovde zauzeta, od one koja je ve dugo poznata kao konzervativizam.

Pravi konzervativizam je legitiman, verovatno neminovan i sigurno iroko rasprostranjen stav suprotstavljanja drastinoj promeni. Nakon Francuske revolucije on je vek i po igrao vanu ulogu u evropskoj politici. Sve do nastanka socijalizma njegova suprotnost je bio liberalizam. Meutim, u istoriji SAD nema niega to bi odgovaralo ovom sukobu, jer ono to se u Evropi nazivalo liberalizam, ovde je bila zajednika tradicija na kojoj je izgraena amerika politika zajednica, tako da je branilac amerike tradicije u evropskom smislu bio liberal. Ova ve postojea zbrka je pogorana nedavnim pokuajem da se u Ameriku presadi evropski tip konzervativizma, koji je ovde stekao udne osobenosti, jer je stran amerikoj tradiciji. Neko vreme pre toga ameriki radikali i socijalisti su sebe poeli nazivati liberalima. I pored toga, za sada u nastaviti da svoju poziciju, za koju verujem da se razlikuje i od pravog konzervativizma i od socijalizma, opisujem kao liberalnu. To ipak inim sa sve veim sumnjama, a kasnije u razmotriti koje bi ime bilo primerenije za jednu takvu stranku slobode. Razlog nije samo u tome to je izraz liberal u SAD uzrok stalnih nesporazuma, ve i zato to je u Evropi preovlaujui tip racionalistikog liberalizma zadugo bio jedan od predvodnika socijalizma.

Dozvolite da sada iznesem ono to mi se ini odlunim prigovorom svakom konzervativizmu koji zasluuje da se tako nazove. To je da po samoj svojoj prirodi on ne moe ponuditi alternativu smeru u kome se kreemo. Svojim opiranjem tekuim kretanjima on moe da uspori nepoeljne tokove, ali budui da ne ukazuje na drugaiji smer, on ne moe da sprei njihov razvoj. Iz ovog razloga neizbena sudbina konzervativizma je da tavori na putu koji nije sam birao. Nadvlaenje izmeu konzervativaca i progresivaca moe uticati jedino na brzinu, ali ne i na smer savremenih kretanja. Mada postoji potreba za konicama na vozilu napretka, lino ne mogu da se zadovoljim samo pomaganjem da se te konice ugrade. Ono to liberal pre svega mora da pita nije koliko brzo ili daleko treba da se kreemo, ve u kojem pravcu. U stvari, on se od dananjeg kolektivistie razlikuje mnogo vie nego konzervativac. Dok se ovaj poslednji obino dri samo blage i umerene verzije predrasuda svoga doba, liberal se jae suprotstavlja nekima od temeljnih shvatanja, koja veina konzervativaca deli sa socijalistima.

2. Trougaoni odnos stranaka. Prikaz relativnog poloaja triju stranaka, koji se obino daje, vie prikriva nego to osvetljava njihove stvarne odnose. Oni se obino predstavljaju kao razliite pozicije na jednoj liniji, sa socijalistima na levoj, konzervativcima na desnoj strani i liberalima negde u sredini. To je obmana. Grafiki bi ih bilo prikladnije rasporediti ih u vidu trougla, gde konzervativci zauzimaju jedan ugao, socijalisti vuku ka drugom, a liberali ka treem uglu. Budui da su socijalisti due vreme vukli jae na svoju stranu, konzervativci su poeli da slede socijalistiki pravac pre nego liberalni, i tokom vremena usvojili ideje koje je vremenom postale optepriznate zahvaljujui propagandi socijalista. Obino su konzervativci bili ti koji sklapaju kompromise sa socijalizmom, preuzevi njegovu agresivnost nastupa. Konzervativce, zagovornike srednjeg puta

bez ikakvog sopstvenog cilja, vodilo je uverenje da istina mora leati negde izmeu krajnosti, i tako su menjali svoju poziciju svaki put kada bi se pojavio neki ekstremniji pokret.

Stoga pozicija koja se s pravom moe opisati kao konzervativna, u svako doba zavisi od pravca postojeih usmerenja. Budui da je u poslednjih nekoliko decenija razvoj uopte iao u socijalistikom smeru, moe se uiniti da su i konzervativci i liberali uglavnom nastojali da uspore to kretanje. Ali glavna stvar sa liberalizmom je da on hoe da ide negde drugde, a ne da miruje. Mada injenica da je nekada liberalizam bio ire prihvaen i da su neki od njegovih ciljeva bili dostiniji nego danas, moe da izazove suprotan utisak, liberalizam nikada nije bio uenje koje se osvre unazad. Liberalne ideje nikada nisu bile potpuno ostvarene, niti je postojalo doba kada liberalizam nije teio daljem poboljanju institucija. Liberalizam se ne protivi evoluciji i promeni, i tamo gde ih vladina kontrola gui, on se bori za promenu te politike. to se tie tekueg dravnog delovanja, liberal u dananjem svetu nalazi malo razloga da poeli da se stvari zadre onakvima kakve jesu. Njemu se ini da je veem delu sveta najhitnije potrebno temeljno uklanjanje prepreka slobodnom razvoju.

Ovu razliku izmeu liberalizma i konzervativizma ne sme prikriti injenica da je u SAD ipak mogue braniti slobodu pojedinca odbranom davno uspostavljenih institucija. Za liberala one nisu vredne prvenstveno zato to su davno uspostavljene ili zato to su amerike, ve zato to odgovaraju idealima koje on neguje.

3. Osnovna razlika izmeu konzervativizma i liberalizma. Pre nego to razmotrim glavne take u kojima se liberalni stav otro suprotstavlja konzervativnom, treba da naglasim da ima puno toga korisnog to bi liberal mogao da naui iz dela nekih konzervativnih mislilaca. Njihovom istraivanju vrednosti spontano ustanovljenih institucija, voenom s ljubavlju i puno potovanja, dugujemo (bar izvan ekonomskog podruja) neke duboke uvide koji su stvarni doprinosi naem razumevanju slobodnog drutva. Ma koliko da su linosti kao to su Kolrid (Coleridge), DBonal (De Bonald), DMestr (De Maistre), Justus Mozer (Moser) ili Donozo Kortez (Donoso Cortes), bile reakcionarne u politici, oni su pokazali razumevanje znaaja spontanog razvoja institucija, kao to su jezik, pravo, moral i obiaji, koje su anticipirale moderne naune pristupe i iz ega su liberali izvlaili veliku korist. Ali divljenje konzervativaca slobodnom razvoju obino se odnosi samo na prolost. Nedostaje im hrabrosti, to je za njih tipino, da pozdrave istu neplaniranu promenu iz koje bi nastala nova orua ljudskih pokuaja da unaprede ljudsko drutvo.

Ovo me dovodi do prve take u kojoj se konzervativna i liberalna nastojanja radikalno razlikuju. Kao to su konzervativni pisci esto priznavali, jedna od temeljnih odlika konzervativnog stava jeste strah od promene, plaljivo nepoverenje u novo kao takvo, dok se liberalni stav zasniva na hrabrosti i poverenju, na spremnosti da se promena pusti da tee svojim tokom, ak i ako ne moemo predvideti kuda e nas ona odvesti. Ne bi imalo puno toga da im se prigovori, kada bi konzervativci bili nepoverljivi samo prema ishitrenoj promeni institucija i tekue politike. Tu je argument u korist opreza i sporijeg razvoja doista jak. Ali konzervativci su skloni tome da dravne moi prinude koriste za spreavanje promene ili ograniavanje njene brzine na onu koja odgovara plaljivom duhu. to se tie pogleda unapred, oni oskudevaju u veri u spontane snage prilagoavanja, koja liberala navodi da promenu prihvata bez zebnje, ak i ako ne zna kako e se odigrati potrebna prilagoavanja. Doista je deo liberalnog stava to da pretpostavlja da e, posebno u ekonomskom polju, samopodeavajue snage trita nekako dovesti do potrebnih prilagoavanja novim uslovima, mada niko ne moe predskazati kako e one to uiniti u pojedinanom sluaju. Moda nijedan iniolac nije toliko doprineo estom protivljenju ljudi da se prepuste delovanju trita, kao to je njihova nesposobnost da shvate kako e to bez ikakve kontrole nastati neka neophodna ravnotea izmeu ponude i tranje, izvoza i uvoza ili tome slino. Konzervativac se osea bezbedno i zadovoljno samo ako je uveren da neko vie znanje motri nad promenom i nadgleda je, samo ako zna da je neki autoritet ovlaen da je dri u propisanom redu.

Strah od poverenja u nekontrolisane drutvene snage u bliskoj je vezi sa dvema drugim odlikama konzervativizma: njegovom privrenou autoritetu i njegovom nerazumevanju ekonomskih snaga.

Poto nema poverenja ni u apstraktne teorije ni u opta naela, on ne razume ni one spontane snage na kojima poiva politika sloboda, niti poseduje neki temelj za formulisanje politikih naela. Poredak se konzervativcu ini kao delo neprekidne brige vlasti, kojoj se u tu svrhu mora dopustiti da ini ono to zahtevaju posebne okolnosti, pri emu je ona sama osloboena bilo kakvih krutih pravila ponaanja. Preputanje naelima pretpostavlja razumevanje optih snaga pomou kojih se usklauju napori drutva, ali je upravo takva teorija drutva, a naroito ekonomskog mehanizma, ono to konzervativizmu oigledno nedostaje. Konzervativizam je bio tako neproduktivan u stvaranju opteg shvatanja o tome kako se drutveni poredak odrava, da njegove moderne pristalice, pokuavajui da stvore teorijski temelj, neizbeno dolaze u situaciju da se skoro iskljuivo pozivaju na pisce koji su sebe smatrali liberalima. Mekolej, Tokvil, lord Ekton i Liky (Lecky) sasvim sigurno su sebe smatrali liberalima, i to s pravom, a ak i Edmund Berk je do kraja ostao stari vigovac i najeio bi se od pomisli da ga smatraju torijevcem.

Meutim, da se vratim glavnoj stvari konzervativcu svojstvenom samozadovoljstvu zbog postupanja u skladu sa uspostavljenom vlau. Njegova prvenstvena briga je da ova vlast ne oslabi, a ne toliko da li njena mo ostaje u razumnim granicama. Ovo je teko pomiriti sa ouvanjem naela slobode. Uopte gledano, moe se rei da se konzervativac ne protivi prinudi ili proizvoljnoj moi, sve dok se ona koristi za ono to on smatra ispravnom svrhom. On veruje da vlast ne treba suvie da se ograniava krutim pravilima, samo ako je u rukama podesnih ljudi. Budui u sutini oportunista, njemu manjkaju naela, pa svoju osnovnu nadu polae u vladavinu mudrih i dobrih ne samo primerom, kao to svi moramo eleti, ve vlau, koja im je data i koju oni primenjuju. Kao i socijalista, i on se vie bavi pitanjem ko dri vlast nego kako ograniiti mo drave. Poput socijaliste, i on misli da ima pravo da drugim ljudima namee svoje vrednosti.

Kada kaem da konzervativcu manjkaju naela, ne mislim da on oskudeva u moralnim ubeenjima. Tipini konzervativac je stvarno ovek obino vrlo snanih moralnih uverenja. Ono to pod tim mislim jeste da on nema nikakvih politikih naela, koja bi mu omoguavala da zajedno sa ljudima ije se moralne vrednosti razlikuju od njegovih, radi u korist nekog politikog poretka u kome svi mogu da slede sopstvena uverenja. Ono to omoguava izgradnju miroljubivog drutva sa minimumom prinude jeste priznanje ovih naela, koja doputaju istovremeno postojanje razliitih skupova vrednosti. Prihvatanje takvih naela znai da se slaemo s tim da podnosimo mnogo toga to nam se ne dopada. Puno je vrednosti konzervativca koje me privlae vie nego vrednosti socijalista, pa ipak za jednog liberala znaaj koji on sam pridaje nekim posebnim ciljevima nije dovoljno opravdanje za to da prisiljava druge da im slue. Ne sumnjam u to da e neki od mojih konzervativnih prijatelja biti okirani onim to e oni smatrati ustupcima modernim shvatanjima, koja sam uinio u treem delu ove knjige.

Mada mogu da budem protiv tih mera isto koliko i oni, nema tog opteg naela na koje bih se pozvao da bih ubedio one koji imaju drugaije gledite da treba da me posluaju u ime drutva kakvo zajedno elimo. iveti i raditi uspeno sa drugima iziskuje vie nego vernost sopstvenim konkretnim ciljevima. To zahteva intelektualnu posveenost tipu poretka u kome je drugima doputeno da slede drugaije ciljeve, ak i u vezi sa temeljnim pitanjima.

To je razlog zbog koga moralni i verski ideali za liberala ne spadaju u sferu prinude, dok konzervativci i socijalisti ne priznaju ovakva ogranienja. Ponekad mi se ini da je najupadljivija odlika liberalizma, koja ga odvaja i od konzervativizma i od socijalizma, stanovite da moralna uverenja koja ne zadiru u zatieno podruje drugih ne opravdavaju prinudu. To objanjava zato odbegli socijalisti mnogo lake pronalaze duhovno utoite na konzervativnoj nego na liberalnoj strani.

Konzervativna pozicija u krajnjoj liniji poiva na ubeenju da u svakom drutvu postoje prepoznatljive istaknute linosti, ija nasleena merila, vrednosti i poloaj treba zatititi i koje treba da imaju vei uticaj na javne poslove od ostalih. Liberal, naravno, ne porie da postoje neki ljudi izvrsniji od drugih on nije egalitarista ali osporava da je iko ovlaen da odluuje o tome ko pripada ovoj povlaenoj grupi. Dok je konzervativac sklon da brani neku posebnu, ve

http://www.amazon.com/exec/obidos/tg/detail/-/0226320847/lewrockwell/#reader

uspostavljenu hijerarhiju i eli vlast koja titi status onih koje on ceni, liberal osea da nikakvo potovanje za ustanovljene vrednosti ne moe opravdati povlastice, monopol ili bilo kakvu drugu prinudu drave, koja bi takve ljude zatitila od ekonomskih promena. Mada je sasvim svestan vanosti uloge koju su kulturne i intelektualne elite igrale u evoluciji civilizacije, on takoe veruje da ove elite treba da se dokau sopstvenom sposobnou da zadre svoj poloaj, pod istim pravilima koja vae i za sve ostale.

Blisko povezan sa ovim je i uobiajeni stav konzervativca prema demokratiji. Ranije sam pojasnio da vladavinu veine ne smatram ciljem, ve samo sredstvom ili moda najmanje loim od oblika vladavine izmeu kojih moramo da biramo. Ali mislim da konzervativci obmanjuju sebe kad demokratiju optuuju za zla naeg doba. Glavno zlo je neograniena vlast i zaita niko nije predodreen da raspolae neogranienom vlau. Moi koje moderna demokratija poseduje bile bi jo nepodnoljivije u rukama male elite.

Dodue, tek kada je mo dola u ruke veine, dalje ogranienje moi drave poelo se smatrati nepotrebnim. U ovom smislu su demokratija i neograniena vlast povezane. Ali ono to je za osudu nije demokratija, nego neograniena vlast i ne vidim zato ljudi ne bi nauili da ogranie obim vladavine veine kao i svakog drugog oblika vlasti. U svakom sluaju, izgleda da su prednosti demokratije, kao naina mirne promene i metoda politikog obrazovanja, tako velike u poreenju sa prednostima bilo kog drugog sistema, da ne gajim naklonost prema antidemokratskoj crti konzervativizma. Ono to mi se ini sutinskim problemom nije ko vlada, ve ta je vlast ovlaena da ini.

To da konzervativno suprotstavljanje preteranoj kontroli vlasti nije stvar naela, ve se tie posebnih ciljeva drave, jasno se pokazuje u ekonomskom podruju. Konzervativci se obino suprotstavljaju kolektivistikim i regulativnim merama u polju industrije, i ovde e liberal esto u njima nai saveznike. Ali su konzervativci esto istovremeno i protekcionisti i u stanju da podre socijalistike mere u poljoprivredi. tavie, mada su ogranienja koja danas postoje u industriji i trgovini uglavnom posledica socijalistikih nazora, jednako znaajna ogranienja u poljoprivredi su jo pre toga uvodili konzervativci. A u svojim nastojanjima da srozaju ugled slobodnog preduzetnitva, mnoge konzervativne voe su se nadmetale sa socijalistima.

4. Slabost konzervativizma. Ve sam ukazao na razlike izmeu konzervativizma i liberalizma na isto intelektualnom planu, ali se jo jednom vraam na tu temu, jer osoben konzervativni stav u ovom podruju ne samo to je ozbiljna slabost konzervativizma, ve je i sklon da nakodi svakoj stvari koja se sa njim povee. Konzervativci nagonski oseaju da ono to izaziva promenu vie nego ita drugo jesu nove ideje. Ali sa njihovog stanovita konzervativizam s pravom strahuje od novih ideja, jer ne poseduje nikakva zasebna, sopstvena naela koja bi im suprotstavio, a svojim nepoverenjem u teoriju i odsustvom mate u pogledu ieg drugog osim onog to je iskustvo ve potvrdilo, on se liava oruja koja su potrebna u borbi ideja. Za razliku od liberalizma s temeljnim poverenjem u dalekosenu mo ideja, konzervativizam je ogranien zalihom ideja koje je nasledilo dato doba. A budui da on stvarno ne veruje u mo argumenta, njegovo poslednje pribeite je obino pozivanje na viu mudrost, koja se zasniva na nekoj samoprisvojenoj vioj sposobnosti.

Ova razlika se najoitije pokazuje u razliitim stavovima dveju tradicija prema napredovanju znanja. Mada liberal svaku promenu ne smatra napretkom, napredovanje znanja on posmatra kao jedan od glavnih ciljeva ljudskog pregalatva i od njega oekuje postepeno reavanje takvih problema i potekoa za koje se moemo nadati da emo ih reiti. Iako novom ne daje prvenstvo samo zato to je novo, liberal je svestan da je sutina ljudskog postignua da proizvodi neto novo i spreman je da se nagodi s novim znanjem, sviali mu se njegovi neposredni uinci ili ne.

Lino nalazim da je svojstvo konzervativnog stava kome se najvie moe prigovoriti, njegova sklonost da odbaci dobro potkrepljeno novo znanje, jer mu se ne dopadaju neke posledice koje iz njega slede. To je da budem otvoren mranjatvo konzervativizma. Neu poricati da su naunici, jednako koliko i drugi, izloeni prolaznim trendovima i modama i da imamo puno razloga da budemo oprezni u prihvatanju zakljuaka koje oni izvlae iz svojih najnovijih teorija. Ali razlozi za

nae protivljenje moraju i sami biti racionalni i moraju se odvojiti od naeg aljenja to nove teorije uznemiravaju verovanja koja negujemo. Nemam strpljenja sa onima koji se suprotstavljaju, na primer, teoriji evolucije ili onome to se naziva mehaniko objanjenje ivotnih pojava, samo zbog izvesnih moralnih posledica koje na prvi pogled izgleda da slede iz ovih teorija, a jo manje s onima koji smatraju nebitnim ili bezbonim postavljanje izvesnih pitanja. Odbijajui da se suoi sa injenicama, konzervativac samo slabi sopstvenu poziciju. Zakljuci koje racionalistika pretpostavka izvlai iz novih naunih uvida esto uopte ne slede iz njih. Ali samo aktivnim uestvovanjem u razradi posledica novih otkria mi shvatamo da li se ona uklapaju u nau sliku sveta ili ne, i ako je tako, kako se uklapaju. Ako naa moralna uverenja treba stvarno da se dokau zavisnima od injeninih pretpostavki za koje se pokae da nisu tane, teko da bi bilo moralno braniti ih tako to e se potvrene injenice odbaciti.

U vezi s konzervativnim nepoverenjem u novo i nepoznato je i njegovo neprijateljstvo prema internacionalizmu i njegova sklonost ka bunom nacionalizmu. Ovde je jo jedan izvor njegove slabosti u borbi ideja. On ne moe promeniti inejnicu da ideje koje menjaju nau civilizaciju ne potuju nikakve granice. Ali odbijanje da se upozna s novim idejama samo liava moi njihovog uspenog uzimanja u obzir kada je to potrebno. Razvoj ideja je meunarodni proces i jedino oni koji uzimaju puno uee u raspravi mogu da raunaju na svoj uticaj. Nije nikakav stvarni argument rei da je neka ideja ne-amerika, ne-britanska ili ne-nemaka, niti je neki pogrean ili nemoralan ideal bolji ako ga je izmislio jedan od naih zemljaka.

Mnogo vie bi se moglo rei o bliskoj povezanosti konzervativizma i nacionalizma, ali se neu zadravati na tome, jer bi se mogao stei utisak da mi moj poloaj onemoguava da budem sklon bilo kakvom obliku nacionalizma. Samo u dodati da je upravo nacionalistika pristrasnost ono to esto pravi most od konzervativizma ka kolektivizmu: misliti u relacijama nae industrije ili naeg bogatstva, samo je kratak iskorak od zahteva da se nacionalnom imovinom upravlja u nacionalnom interesu. Ali i kontinentalni liberalizam koji potie iz Francuske revolucije je u ovom smislu samo malo bolji od konzervativizma. Jedva da je potrebno da kaem da je nacionalizam ove vrste neto puno drugaije od patriotizma i da je odvratnost prema nacionalizmu sasvim saglasna s dubokom privrenou nacionalnoj tradiciji. Ali injenica da dajem prednost nekima od tradicija svog drutva i da oseam potovanje prema njima, ne mora biti razlog neprijateljstva prema stranom i drugaijem.

Samo na prvi pogled izgleda paradoksalno to to je antiinternacionalizam konzervativca tako esto povezan s imperijalizmom. Ali to je neka osoba vie neraspoloena prema tuem i sopstvene puteve smatra boljim, to je vie sklona da civilizovanje drugih smatra svojom misijom, ali ne civilizovanje dobrovoljnom i nesputanom komunikacijom kojoj liberal daje prednost, ve time to im donosi blagoslov svoje uspene vladavine. Nije sluajno to tu esto konzervativci idu ruku pod ruku sa socijalistima, a protiv liberala ne samo u Engleskoj, gde su Vebovi i njihovi fabijanci bili otvoreni imperijalisti ili u Nemakoj, gde su dravni socijalizam i kolonijalno irenje ili zajedno i pronali podrku iste grupe kabinetskih socijalista, ali i u SAD, gde je jo u vreme prvog Ruzveltovog mandata moglo da se primeti: ovinisti i drutveni reformatori su se udruili i stvorili jednu politiku stranku, koja je zapretila osvajanjem vlasti i njenim iskoriavanjem za svoj program cezaristikog paternalizma, opasnosti koja danas izgleda da je spreena, samo zahvaljujui tome to su druge stranke usvojile njihov program u neto blaoj meri i obliku.

5. Racionalizam, antiracionalizam i iracionalizam. Postoji, meutim, jedan smisao u kome je opravdano rei da liberal stoji na pola puta izmeu socijaliste i konzervativca: on je toliko daleko od grubog racionalizma socijaliste, koji hoe da preoblikuje sve drutvene ustanove prema jednom obrascu koji je propisao njegov individualni razum, koliko i od misticizma, kome konzervativac tako esto mora da pribegne. Ono to sam opisao kao liberalnu poziciju, sa konzervativizmom deli nepoverenje u razum u toj meri da je liberal vrlo svestan da ne znamo sve odgovore i da nije siguran da su odgovori koje poseduje sigurno pravi ili ak da uopte moemo da pronaemo prave odgovore. On se takoe ne libi da zatrai pomo od bilo koje institucije ili obiaja koji su se pokazali vrednima. Liberal se razlikuje od konzervativca u svojoj spremnosti da se suoi sa ovim

neznanjem i da prizna koliko malo znamo, a da ne pribegava autoritetu natprirodnih izvora znanja, iznad razuma. Mora se priznati da je u izvesnom pogledu liberal u osnovi skeptik, ali ini se da preputanje drugima da svoju sreu trae na sopstveni nain i dosledna privrenost onoj trpeljivosti koja je sutinska osobina liberalizma, zahteva izvesnu dozu povuenosti.

Nema nikakvog razloga zato bi ovo trebalo da znai odsustvo verskog ubeenja kod liberala. Za razliku od racionalizma Francuske revolucije, pravi liberalizam nije ni u kakvoj svai sa religijom i jako alim zbog ratoborne i sutinski neliberalne antireligioznosti koja je pokretala tako veliki deo kontinentalnog liberalizma XIX veka. Da to za liberalizam nije osnovno, jasno pokazuju njegovi engleski preci, stari vigovci, koji su ako ita drugo bili previe bliski sa odreenim religijskim uverenjem. Ono to ovde razlikuje liberala od konzervativca je to to, ma kako da su duboka njegova duhovna uverenja, on nikad nee smatrati da ima pravo da ih namee drugima. Za njega su duhovno i svetovno razliita podruja koja ne treba da se meaju.

6. Naziv za stranku slobode. Ovo to sam rekao treba da je dovoljno za objanjenje zato se ne smatram konzervativcem. Meutim, mnogi ljudi dobro oseaju da pozicija koja se tu javlja teko da je ono to su oni navikli da nazivaju liberalnom. Otuda moram da se suoim sa pitanjem da li je taj naziv danas prikladan za stranku slobode. Ve sam naznaio da, mada sam itavog ivota sebe opisivao kao liberala, u novije vreme to inim sa vie nesigurnosti, ne samo zato to u SAD ovaj izraz stalno raa nesporazume nego i zbog toga to sam sve vie postajao svestan velikog ponora koji moju poziciju deli od racionalistikog kontinentalnog liberalizma ili ak i od liberalizma engleskih militarista.

Kada bi liberalizam jo uvek znaio ono to je znaio za jednog engleskog istoriara koji je 1827. mogao govoriti o revoluciji iz 1688. kao pobedi onih naela koja se dananjim renikom oznaavaju liberalnim ili konstitucionalnim, ili ako se moe s lordom Ektonom jo uvek govoriti o Berku, Mekoleju i Gledstonu kao o tri najvea liberala, ili ako se zajedno sa Heroldom Laskijem Tokvil i lord Ekton jo uvek mogu smatrati stvarnim liberalima XIX veka, vie sam nego ponosan ako sebe tako imenujem. Ali ma kako da sam u iskuenju da njihov liberalizam nazovem pravim liberalizmom, moram priznati da je veina kontinentalnih liberala zastupala ideje kojima su se ovi ljudi snano suprotstavljali i da je vie bila rukovoena eljom da svetu nametne unapred smiljen obrazac nego da obezbedi priliku za slobodan razvitak. Isto uveliko vai i za samozvani liberalizam u Engleskoj, bar od vremena Lojda Dorda.

Stoga je nuno primetiti da ono to zovem liberalizmom ima malo veze sa ijednim politikim pokretom koji se danas tako imenuje. Takoe je pitanje da li su istorijske asocijacije koje taj naziv danas izaziva korisne za ijedan pokret. Treba li se u ovim okolnostima zalagati za spasavanje ovog izraza od onoga to se osea kao njegova zloupotreba, pitanje je o kome su miljenja podeljena. Sve vie smatram da njegovo korienje bez dugih objanjenja izaziva i suvie zbrke i da je kao oznaka postao vie teret nego izvor snage.

U SAD, gde je postalo skoro nemogue koristiti izraz liberal u smislu u kome ga ja koristim, umesto njega se koristi izraz libertarijanac. To moe da bude odgovor, ali nalazim da je ovaj izraz posebno neprivlaan. Za moj ukus on i suvie mirie na sklepani izraz i vetaku zamenu. Ono to bih ja eleo jeste jedna re koja oznaava stranku ivota, stranku koja daje prednost slobodnom razvoju i spontanoj evoluciji. Ali uzaludno sam lupao glavu da bih pronaao opisni izraz koji bi sam sebe preporuio.

7. Novo obraanje starim vigovcima. Treba meutim da se podsetimo da onda kada su ideali koje sam pokuao da ponovo izloim, prvi put poeli da se ire zapadnim svetom, stranka koja ih je pronosila imala je optepriznato ime. To su bili ideali engleskih vigovaca koji su nadahnuli ono to je kasnije u celoj Evropi postalo poznato kao liberalni pokret i to je pruilo ideje koje su ameriki kolonisti poneli sa sobom i koje su ih rukovodile u njihovoj borbi za nezavisnost i pri donoenju njihovog ustava. Doista, sve dok prirodu ove tradicije nisu izmenili dodaci zahvaljujui Francuskoj revoluciji i njenim totalitarnim i socijalistikim uenjima, vigovci je bio naziv po kome je stranka slobode bila optepoznata.

Ovaj naziv je zamro u zemlji njegovog roenja, delimino zbog toga to naela za koja su se vigovci zalagali vremenom vie nisu bila osobenost jedne odreene stranke, a delom zato to ljudi koji su nosili taj naziv nisu ostali dosledni svojim naelima. Gubitak poverenja u ovo ime konano su doneli radikali u vigovskim strankama XIX veka, i u Britaniji i u SAD. Budui da je liberalizam zauzeo mesto vigovstva tek poto je pokret za slobodu obuzeo kruti i ratoborni racionalizam Francuske revolucije i budui da na zadatak pre svega mora biti oslobaanje ove tradicije od preterano racionalistikih, nacionalistikih i socijalistikih uticaja koji su joj se nametnuli, jo uvek vai da je vigovstvo istorijski ispravan naziv za ideje u koje verujem. to vie uim o evoluciji ideja, to postajem svesniji da sam jednostavno nepokolebljivi stari vigovac sa naglaskom na onom stari.

Naravno, potvrivanje svog ubeenja kao starog vigovca ne znai elju za povratkom tamo gde smo bili na kraju XVII veka. Jedan od ciljeva ove knjige je bio da pokae da su uenja koja su tada prvi put izloena, nastavila da rastu i razvijaju se sve do pre sedamdeset ili osamdeset godina, ak i ako vie nisu bila glavni cilj neke posebne stranke. Od tada smo puno nauili, to treba da nam omogui da ih izloimo uspenije i delotvornije. Mada ona iziskuju drugaije izlaganje u svetlu naeg sadanjeg znanja, osnovna naela su jo uvek naela starih vigovaca. Istina, kasnija istorija stranke koja je nosila to ime, neke je istoriare navela na sumnju o tome koji je to osoben skup vigovskih naela, ali ja se tu slaem sa lordom Ektonom da, mada su neke od asnih strana ovog uenja zastupali ozloglaeni ljudi, pojam prava iznad optinskih propisa sa kojim je vigostvo zapoelo ostaje najvee postignue Engleza i njihovo zavetanje naciji a, moemo dodati, i svetu. To je uenje koje je u temeljima zajednike tradicije anglosaksonskih zemalja. To je uenje iz koga je kontinentalni liberalizam preuzeo ono ta je u njemu vredno. To je uenje na kome se zasniva ameriki sistem vlasti. U svom istom obliku njega u SAD ne predstavljaju ni radikalizam Defersona, ni konzervativizam Hamiltona ili ak Dona Adamsa, ve ideje Dejmsa Medisona, oca Ustava.

Ne znam da li je ponovno oivljavanje toga imena praktino izvodljivo. To to je ono danas za mnotvo ljudi i u anglosaksonskom svetu i drugde, verovatno izraz bez jasnih asocijacija, moda je vie prednost nego smetnja. Onima koji su upueni u istoriju ideja, to je verovatno jedini naziv koji sasvim izraava ono to ta tradicija predstavlja. To da je i za pravog konzervativca, a jo i vie za mnoge socijaliste preobraene u konzervativce, vigovstvo naziv za sve to im je odbojno, pokazuje njihov ispravan instinkt. To je bio naziv za jedini skup ideja koji se neprekidno suprotstavljao svakoj proizvoljnoj vlasti.

8. Naela i praktine mogunosti. Moe se s pravom pitati da li je naziv toliko vaan. U jednoj zemlji poput SAD, koja jo uvek u celini poseduje slobodne ustanove i gde je stoga odbrana postojeeg esto odbrana slobode, moda nije toliko bitno da li branioci slobode sebe nazivaju konzervativcima, mada e ak i ovde povezivanje sa konzervativcima po temperamentu esto biti zbunjujue. ak i kada ljudi predlau isto reenje, pitanje je da li ga podravaju zato to ono ve postoji ili zato to je poeljno sama po sebi. Zajednikom otporu prema kolektivistikoj plimi ne bi trebalo da se dozvoliti da prikrije injenicu da se vera u celovitu slobodu zasniva na jednom stavu koji u sutini gleda napred i ne zasniva se na nostalginoj enji za prolou ili romantiarskom divljenju prema davnim vremenima.

Meutim, potreba za jasnim razlikovanjem je apsolutni imperativ upravo tamo gde su, kao to je sluaj u mnogim delovima Evrope, konzervativci ve prihvatili veliki deo kolektivistike vere vere koja je rukovodila politiku tako dugo da su mnoge od njenih ustanova postale prihvaene kao ono to se razume samo po sebi i postale izvor ponosa za konzervativne stranke koje su ih stvorile. Ovde ovek koji veruje u slobodu ne moe a da ne bude u sukobu s konzervativcem i da ne zauzme stvarno radikalnu poziciju, usmerenu protiv rairenih predrasuda, uanenih pozicija i vrsto uspostavljenih povlastica. Gluposti i zloupotrebe nisu nita bolje zato to ve dugo predstavljaju ustanovljena naela politike.

Mada izreka quieta non movere moe ponekad biti mudra izreka za dravnika, ona ne moe

zadovoljiti politikog filozofa. On moe eleti da politika nastavi da se vodi obazrivo i ne pre nego to je javno mnenje pripremljeno da je podri, ali ne moe prihvatiti reenja samo zato to ih tekue mnenje odobrava. U svetu u kome je jo jednom, kao to je to bilo na poetku XIX veka, glavna potreba osloboditi proces spontanog razvoja od smetnji i tereta koje je porodila ljudska glupost, njegove nade moraju poivati na ubeivanju i zadobijanju podrke onih koji su po raspoloenju progresivni, onih koji su, iako sada mogu traiti promenu u pogrenom pravcu, bar voljni da kritiki ispitaju postojee i spremni na neophodne promene.

Nadam se da nisam zbunio itaoca povremeno govorei o stranci, kada sam mislio na grupe ljudi koje brane jedan skup intelektualnih i moralnih naela. Stranaka politika bilo koje zemlje nije bila predmet ove knjige. Pitanje kako se naela koja sam pokuao da obnovim, spajajui polomljene delie jedne tradicije, mogu prevesti u jedan program uz obraanje velikom mnotvu, politiki filozof mora ostaviti onoj podmukloj i lukavoj zverci, koja se prostonarodno zove dravnik ili politiar, ije odluke odreuje trenutno stanje poslova. Zadatak politikog filozofa moe biti samo da utie na javno mnenje, a ne da ljude organizuje za delovanje. On e to initi uspeno samo ako se ne bavi onim to je trenutno politiki mogue, ve ako stalno brani opta naela koja su uvek ista. U tom smislu sumnjam u mogunost postojanja takvog neeg kao to je konzervativna politika filozofija. Konzervativizam moe da bude korisno praktino geslo, ali nam ne daje nikakva naela koja bi mogla uticati na dugorona kretanja.

Odeljak iz knjige: Friedrich A. Hayek, The Constitution of Liberty, The University of Chicago Press, 1960.

http://www.amazon.com/exec/obidos/tg/detail/-/0226320847/lewrockwell/#readerhttp://hayekcenter.org/