Haled Hoseini

A plAnine odjeknue

PreveoNikola Pajvani

Naslov originala

Khaled HosseiniAnd the Mountains Echoed

Copyright 2013 by Khaled Hosseini and Roya Hosseini, as Trustees of The Khaled and Roya Hosseini Family Charitable Remainder Unitrust No. 2 dated February 29, 2012 All rights reserved.

Epigraph copyright Coleman Barks

Translation Copyright 2013 za srpsko izdanje, LAGUNA

Dijana Radinovi

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta odgovornog korienja umskih resursa irom sveta.

1996 Forest Stewardship Council A.C.SW-COC-001767

Ova knjiga posveena je Harisu i Fari,oboje nur mojih oiju, i mom ocu

koji bi se ponosio

Elejni

Sa one strane idejeo dobrim i loim delima,postoji jedno polje.Tamo emo se nai.

Delaludin Rumi, 13. vek

JEDAN

Jesen 1952.

Znai tako. Hoete priu, pa u jednu i da vam ispriam. Ali samo jednu. Da niste posle traili jo, ni jedno ni drugo. Kasno je, a mene i tebe, Pari, sutra eka dugaak put. Noas mora da se naspava. A i ti, Abdulah. Raunam na tebe, sine, dok ja i tvoja sestra budemo odsutni. Rauna i tvoja majka. Dobro. Rekoh, jednu priu. Sluajte, oboje, i to dobro sluajte. I nemojte da me prekidate.

Nekada davno, u doba kad su zemljom hodili zlodusi divovi, vatreni dinovi i orijai, bio jedan seljak po imenu baba Ajub. iveo je sa porodicom u seocetu zvanom Maj-dan Sabz. Baba Ajub je imao da prehrani brojnu decu, pa mu je ivot prolazio u mukotrpnom radu. Svakog dana je crnio od zore do mraka, orao, okopavao i starao se o svojih nekoliko stabala pistaa. ovek ga je uvek mogao videti presamienog na polju, lea krivih kao srp kojim je itav dan zamahivao. ake su mu veito bile uljevite

Haled Hoseini12

i esto su krvarile, a san bi ga svake noi odneo im mu obraz dodirne jastuk.

A u tome, rei u vam, nikako nije bio jedini. ivot u Majdan Sabzu bee svima teak. Postojala su i druga, srenija sela, na severu, u dolinama, gde je bilo voaka, cvea i sveeg vazduha, i gde je potocima tekla studena, bistra voda. Majdan Sabz, meutim, bee oajno mesto i ba ni po emu nije podseao na sliku koju biste zamislili kad ujete njegovo ime, Zeleno polje. Nalazio se u pra-njavoj ravnici, okruen vencem krevitih planina. Tu je duvao vreo vetar i bacao prainu u oi. Nalaenje vode bee svakodnevna muka, zato to bi seoski bunari, ak i oni najdublji, esto presahnuli. Da, postojala je i reka, ali su seljani morali da hodaju do nje pola dana, a voda joj je svejedno itave godine bila muljevita. Sada je, posle deset godina sue, ak i voda u reci sasvim opala. Recimo samo da su ljudi u Majdan Sabzu radili dvaput tee da bi iveli makar upola kao nekad.

Svejedno, baba Ajub je sebe ubrajao u srenike, zato to je imao porodicu koja mu je znaila vie od svega na svetu. enu je voleo i nikada na nju nije digao glas, a kamoli ruku. Cenio je njene savete i istinski uivao u njenom drutvu. to se dece tie, bog ga je blagoslovio onoliko puta koliko je na aci prstiju, sa tri sina i dve kerke, i on ih je sve silno voleo. Keri mu behu krotke, dobroudne i na dobrom glasu. Sinove je ve nauio vrlinama pote-nja, hrabrosti, prijateljstva i marljivog rada bez alopoj-ki. Oni su bili posluni, kao to to dobri sinovi moraju biti, i pomagali su mu oko useva. Mada je voleo svu svoju decu, baba Ajub je u sebi posebnu naklonost gajio prema

A planine odjeknue 13

najmlaem sinu Kaisu, kome behu tri godine. Kais je bio deai tamnoplavih oiju. Vragolastim smehom umeo je da oara svakoga ko ga sretne. Bio je takoe jedan od onih deaka toliko punih ivotne snage da su je crpili dru-gima. Kada je prohodao, toliko je u tome uivao da je po itav dan hodao na javi, a onda, na brigu roditelja, i nou, dok spava. U snu bi izaao iz porodine kue od naboja pa odlutao u tamu obasjanu meseinom. Naravno da su roditelji brinuli. ta ako upadne u bunar, ako se izgubi ili, najgore od svega, ako ga napadne neko stvorenje koje nou vreba na ravnici? Mnoge su lekove isprobali, ali nijedan nije delovao. Baba Ajub je na kraju pronaao reenje, ono najjednostavnije, kakva su esto najbolja. Skinuo je zvonce s jedne koze i okaio ga Kaisu oko vrata, da zvonjava nekog probudi kad se Kais digne usred noi. Mesearenje je na neko vreme stalo, ali je Kais zavoleo zvonce i nije se vie odvajao od njega. I tako, iako vie nije sluilo prvobitnoj nameni, zvonce je ostalo na uzici oko deakovog vrata. Kada bi se baba Ajub na kraju napornog dana vraao kui, Kais bi izjurio iz kue i naleteo ocu glavom u stomak, a zvonce je pratilo svaki njegov maleni korak. Baba Ajub bi ga digao i uneo u kuu, pa bi Kais pomno posmatrao oca kako se pere, a onda seo kraj njega za veeru. Poto bi jeli, baba Ajub bi pijuckao aj, posmatrao svoje najmilije i zamiljao dan kada e se sva njegova deca poeniti i poudavati, pa i sama dobiti decu, kada e on biti ponosna glava jo vee porodice.

Avaj, Abdulah i Pari, baba Ajubovim danima sree ubrzo doe kraj.

Haled Hoseini14

Jednoga dana u Majdan Sabz stie div. Dok je prilazio selu iz pravca planina, zemlja je podrhtavala od njego-vih koraka. Seljani pobacae aove, motike i sekire pa se razbeae. Pozakljuavae se po kuama i prestraeno se zagrlie. Kad je zagluujui bat koraka stao, nebo iznad Majdan Sabza potamne od divove senke. Priali su da su mu iz glave trali krivi rogovi, a da su mu grube crne malje prekrivale ramena i silni rep. Priali su da su mu oi crveno sijale. Niko nije zasigurno znao, razumete, barem niko iv: div bi na licu mesta pojeo svakog ko se usudi na makar jedan pogled. Dobro toga svesni, seljani nisu odvajali oi od zemlje.

Svi su u selu znali zato je div doao. uli su prie o njegovim posetama drugim selima i mogli su samo da se ude zato je Majdan Sabz toliko dugo bio poteen. Moda im je, raunali su, naruku iao sirotinjski, oskudan ivot kakav su vodili u Majdan Sabzu, poto njihova deca nisu jela koliko druga, i nisu bila toliko uhranjena. Kako bilo, srea ih je ipak na kraju izdala.

Ceo Majdan Sabz je zadrhtao i zaustavio dah. Ljudi su se molili da div zaobie njihovu kuu, jer su znali da e, zakuca li im po krovu, morati da mu daju jedno dete. Div bi onda strpao dete u dak, prebacio dak preko ramena pa se vratio odakle je doao. Siroto dete vie niko nikada ne bi video. A ako bi ukuani odbili, div bi im odneo svu decu.

A kuda je to div vodio decu? U svoju tvravu, na vrhu strme planine. Divova tvrava bee veoma daleko od Maj-dan Sabza. Morali biste prei doline, nekoliko pustinja i dva planinska venca da stignete do nje. A ko bi zdrave pameti tamo poao kad ga tamo samo smrt eka? Prialo

A planine odjeknue 15

se da je tvrava puna tamnica sa satarama okaenim na zidovima. S tavanice su visile kuke za meso. Prialo se da ima ogromnih ranjeva i ognjita. Prialo se da ako uhvati uljeza, div ume da savlada odbojnost prema mesu odraslih.

Sad ve sigurno slutite na iji je krov div kucnuo. Poto u taj zvuk, baba Ajubu se s usana otre bolni krik, a ena mu pade u nesvest. Deca zaplakae od strave ali i tuge, jer su znala da je odlazak jednog od njih sada neizbean. Zajedno su ekali zoru da prinesu svoju rtvu.

ta da vam kaem o mukama koje su baba Ajub i nje-gova ena istrpeli te noi? Nijedan roditelj ne bi trebalo da donese takvu odluku. Baba Ajub je sa enom raspravljao ta im je initi, tako da deca ne uju. Priali su i plakali, priali i plakali. itavu su no razgovarali, a kada se zora pribliila, jo nisu doneli odluku to je moda div i pri-eljkivao, poto e zbog njihove neodlunosti moi da uzme petoro dece umesto jedno. Na kraju je baba Ajub ispred kue uzeo pet jednakih kamenova. Na svakom je napisao ime jednog deteta i kad je to uradio, ubacio je kamenje u dak. Kada je ponudio dak eni, ona je ustuk-nula kao da je u njemu zmija otrovnica.

Ne mogu, ree ona muu odmahujui glavom. Ne mogu ja da odluim. Ne bih to podnela.

Ne bih ni ja, zausti da kae baba Ajub, ali onda kroz prozor vide da e sunce svaki as proviriti iznad brda na istoku. Vreme je isticalo. Sav ojaen se zagledao u svoje petoro dece. Morao je odsei prst da spase aku. Zamurio je i izvadio kamen iz daka.

Sigurno slutite i koji je kamen baba Ajub izvadio. Poto je video ime na njemu, digao je lice ka nebu i vrisnuo.

Haled Hoseini16

Slomljenog srca, uzeo je u naruje najmlaeg sina, a Kais, koji je imao slepo poverenje u oca, radosno ga je zagrlio. Tek kada ga je baba Ajub stavio pred kuu i zatvorio vrata, deak je shvatio ta se sprema, i baba Ajub je vrsto mu-rei, sa suzama na licu, stajao leima naslonjen na vrata, dok je njegov voljeni Kais tukao malenim pesnicama po njima, viui ocu da ga pusti unutra, a baba Ajub je samo stajao i aputao Oprosti mi, oprosti mi dok se zemlja tresla od divovih koraka, a njegov sin vritao i zemlja izno-va podrhtavala dok je div odlazio iz Majdan Sabza, sve dok na kraju nije otiao i zemlja se ponovo umirila i sve ponovo utihnulo, sve sem baba Ajuba, koji je jo jecao i molio Kaisa da mu oprosti.

Abdulah. Sestra ti je zaspala. Pokrij joj noge ebetom. Tako. Lepo. Je li bilo dosta prie? Nije? Hoe da nastavim? Jesi li siguran, sine? Dobro onda.

Gde ono stadoh? A da. Usledila je alost od etrdeset dana. Komije su svakog dana kuvale neto baba Ajubovi-ma, i bdele zajedno s njima. Ljudi su donosili ta su imali aj, slatkie, hleb, bademe kao i svoje sauee i tugu. Baba Ajub jedva da bi smogao snage da im zahvali. Sedeo je u oku, plakao, suze su mu lile iz oba oka kao da njima hoe da okona suu u selu. Ni najgorem dumaninu ne biste poeleli njegove muke i patnju.

Proe nekoliko godina. Sue se nastavie i u Majdan Sabzu zavlada jo gora beda. Nekoliko novoroenadi umrlo je od ei u kolevci. U bunarima je bilo jo manje vode, a reka je presuila, za razliku od baba Ajubove boli, reke koja je samo bujala i bujala, iz dana u dan. Vie svo-jima nije bio ni od kakve koristi. Nije radio, nije se molio,