PEČAT 10/2008 61

ećina današnjih političara sva-ki čas krsti se i više podseća na vetrenjače nego na vernike ili

bogobojažljive ljude. Spremni su da po-ljube svakog episkopa, popa ili samog pa-trijarha u ruku, a da odmah zatim odu na neku televiziju (poput B92) ili politički skup i da se otvoreno sprdaju sa ”carstvom nebeskim”, ”Kosovom kao kolevkom srpskog naroda”, kosovskim svetinjama ili prostom činjenicom da je ”Kosovo Srbija”, da nazivaju mitropolita Amfilo-hija ”pukovnikom” i da se oduševljavaju kada se njihova omiljena B92 obrušava na patrijarha Pavla. Ti naši prigodni vernici

(čast izuzecima) koji se povodom svakog verskog praznika ili pomena guraju pred kamere u stanju su da odmah, valjda uz blagoslov, naprave malu i veliku izdaju ili nacionalnu nepodopštinu. Tako će biti i ovog Uskrsa. Gledajte ih samo.

BUKVAR PRAVOSLAVLJA Slobodan Milošević nije pripadao toj vrsti politi-čara. On je bio državnik koji nije držao do javnih ispoljavanja svoje pobožnosti. Zna se pouzdano da se javno prekrstio samo jednom. Bilo je to uoči polaska za Dejton na mirovne pregovore, kada se srp-ska delegacija dogovarala o načinu borbe

V za prava srpskog naroda u BiH. Svi su se stalno zaklinjali i krstili pred tu prisutnim patrijarhom Pavlom. U jednom trenutku Milošević je ustao i rekao: ”Pa znam i ja da se prekrstim, ako je u tome problem i rešenje!”. Prekrstio se pred patrijarhom, dobio blagoslov i otputovao u Dejton. I bi Republika Srpska! I bi u svetu prizna-ta i ispoštovana borba srpskog naroda za opstanak i ravnopravnost, kao najveća te-kovina našeg naroda u krvavom raspadu bivše Jugoslavije.Bilo je onih koji su se na vernost Republici Srpskoj, poput Biljane Plavšić, zaklinjali na Jevanđelje u crkvi. Nama danas poznati

Uskrs i MiloševićSlobodanu Miloševiću zamerali su da nije bio vernik, ali je upravo on

bio jedan od najvećih donatora i dobrotvora Srpske pravoslavne crkve

FOTO: ArhivA PEČATA

Slobodan Milošević

Neispričana priča X

FELJTON

Slobodan Milošević i Milorad Vučelić u obilasku obnovljene Pećke patrijaršije

ishodi pokazali su ko je i koliko držao do svojih državnih i ljudskih obaveza i kako se ko pred Haškim tribunalom poneo.RTV ”Novi Sad” početkom devedestih za-počela je realizaciju ambicioznog projekta ”Bukvar pravoslavlja”. Produkciju je zapo-čeo tadašnji glavni urednik televizije Mar-ko Keković, a ja sam ga kao novoizabrani generalni direktor ove kuće podržao i za-jedno smo nastavili rad na ovom velikom i veoma ambicioznom i skupom projektu. Podnošljivo skup bio je samo zahvaljuju-ći umeću tadašnjeg direktora marketinga Milutina Popivode. Kada je snimljena i emitovana 50. epizoda ovog serijala, a ja u to vreme već bio generalni direktor RTS-a , organizovana je i proslava. Sedeo sam na toj svečanosti između episkpa Amfilohija Radovića i Irineja Bulovića koji je stručno rukovodio ovim projektom. Videvši to na televiziji, Milošević se našalio sa mnom: ”Kako voliš, Milorade, da se slikaš sa ovim popovima, pa to je naprosto neverovatno. Ne propuštaš priliku”.Pošto me je i pored mojih objašnjenja i dalje začikavao, morao sam da uzvratim: ”Vidite, predsedniče, možda je to i tačno, ali vi ste poslednji čovek koji bi se tim po-vodom na moj račun mogao šaliti. Vi ste najveći ktitor u istoriji srpskog naroda. Za vreme vaše vladavine u Srbiji je podignuto više crkava i obnovljeno više manastira i konaka nego za vreme bilo kog vladara. Čak daleko više nego za vreme dinastija Karađorđevića i Obrenovića. Ko je, ako ni-ste vi, dao najveći doprinos izgradnji Hra-ma svetog Save na Vračaru, obnovi Pećke patrijaršije, pomoći Hilandaru... Hoćete li da nastavim da vam nabrajam?”.

IKONA BOGORODICE Veliki deo tih ob-novljenih crkava, manastira i srpskih sveti-

nja na Kosmetu spalili su i uništili Albanci 17. marta 2004. godine. Zatirali su tragove srpske kulture i evropske civilizacije pred očima srpskih vlastodržaca koji su smatra-li, za razliku od Miloševića, da je kosovsko pitanje ”demokratsko pitanje”. I Evropa i Amerika su sve to nemo, uz odobravanje i prisustvo svojih vojnih trupa, pratile, baš kao da je reč o uništavanju nekog samo Miloševićevog nasleđa. Amerika i Evropa su za ovo zlodelo Albance nagradile ”dr-žavom”, a Slobodana Miloševića, kidnapo-vanog od Srba na Vi-dovdan, likvidacijom u ćeliji Ševeningena.Bez obzira na to što je mitropolit Amfilohije Radović obišao Milo-ševića u Hagu, ostaje osnovan utisak da, ako mi je dopušteno da primetim, crkveni ve-likodostojnici gotovo nikada i ne pominju bilo kakvu Miloševićevu zaslugu, ali zato ističu razne minorne dobročinitelje. No, o tome verovatno više brine neko ko je dale-ko iznad nas, ali i njih.Ali, vratimo se posle ovog, čini mi se, ne-ophodnog podsećanja i prisećanja na do-gađaj koji smo počeli da opisujemo.Uz osmeh Milošević mi je odgovorio: ”Pa, kad bolje razmislim, mislim da si u pravu. A zemeraju mi da nisam vernik”. Dodao sam na to: ”Nisam primetio da smo za ovo vreme vaše vlasti izdali neku dozvolu za izgradnju džamije u Beogradu, mada za to postoje zahtevi”. Prešao je bez komentara preko ove moje opaske, usle-dilo je detaljno raspitivanje o seriji ”Bu-kvar pravoslavlja” uz neskrivenu podršku i razmišljanje da bi sa tim trebalo svakako da nastavimo jer je to, odista, posao od nacionalnog značaja.Ispričao sam mu tom prilikom i jednu anegdotu. Proveli smo jednu noć uz piće, jelo i priču, za vreme Sterijinog pozorja u Novom Sadu, u tada čuvenoj kafani ”Kec”. Dramski pisac Dušan Kovačević i ja pre-

pirali smo se sa zajedničkim prijateljem, koji je u to vreme postajao ”autonomaš” i bio kasnije visoki funkcioner DOS-a, a danas mu ”predano služi” kao visoki diplo-mata. Kritikovao je Slobodana Miloševića i srpski nacionalizam koji se, po njegovom mišljenju, između ostalog, najviše izraža-vao u ”skupocenoj izgradnji velelepnog i za naš narod prevelikog Hrama svetog Save”. Kada smo u svitanje izlazili iz ove kafane smeštene u podrumu, saopštili smo na-

šem ”autonomašu” da će Hram Svetog Save biti toliko veliki da bi ga svako i u Novom Sadu uvek mogao da vidi, a pogotovo on kada svake noći izađe iz kafane. Milošević se slatko nasmejao, baš kao i nas dvojica.

Jednoga dana, u toku nekih sastanaka i do-govora, bez najave, na ulazu u zgradu na Andrićevom vencu, pojavila se delegacija manastira Hilandara. Suočen sa brojnim obavezama Milošević se našao u situaciji da ne može da ih primi. Bio sam prisu-tan i iz sve snage insistirao da mora naći vremena za njih. Mada se tome opirao i pokušavao da odloži prijem, uz predlog da ja to učinim umesto njega i da im pružim i u njegovo ime obećam svaku pomoć, morao je da popusti pod mojim izričitim pritiskom. Sutradan me je pozvala Miloše-vićeva sekretarica Mira i rekla da dođem u kabinet predsednika. Čekalo me je prijat-no iznenađenje i dar – ikona Bogorodice Trojeručice sa posvetom ”Predsedniku Sr-bije Slobodanu Miloševiću”. Svojoj sekre-tarici rekao je: ”Miro, daj ovo Miloradu, znam da bi on to voleo da ima, a i zaslužio je”. Danas ta predivna ikona stoji na zidu moje kuće, i pored svog ogromnog značaja i lepote, zrači i uspomenom na Slobodana Miloševića i jedno prijateljstvo sa toliko iskušenja, uspona i padova.Tako je svakog dana, pa će tako biti i ovog Uskrsa. Nastavlja se

Često sam sa Slobodanom Miloševićem razgovarao o Kosmetu. Dva puta sam s njim obilazio južnu srpsku pokrajinu. Bili smo zajedno i u obnovljenoj Pećkoj patrijaršiji. Insistirao je da češće odlazim tamo, pa sam tako odlazio u Prištinu, Peć, na Kosovo polje, Štrpce... Insistirao je da tamo održavamo i partijska savetovanja, posebno je tražio da vodim računa o RTV Priština. Insistirao je da ga uvek posle putovanja detaljno obaveštavam o svemu. Slušao je uvek pažljivo i koncentrisano. Kosmet je bio važan deo naših razgovora i planova, što je posebno došlo do izražaja i u izradi Zakona o svojinskoj transformaciji.Posle izbora za predsednika SRJ došlo je do njegovog preseljenja iz zgrade na Andrićevom vencu. Odlazeći predsednik Srbije tada mi je uručio i jedan izuzetan poklon. Darovao mi je, uz nekoliko toplih reči, bogato izrezbarene gusle koje su mu prilikom stupanja na dužnost predsednika Srbije, u znak ljubavi, poverenja i pažnje, poklonili Srbi sa Kosmeta. Čuvam ih kako i dolikuje, kao najveću dragocenost.

Gusle sa Kosmeta

Ove bogato izrezbarene

gusle Slobodan Milošević dobio je na poklon od

Srba sa Kosmeta, prlikom stupanja

na dužnost predsednika

Srbije. Danas one krase porodičnu

kuću Milorada Vučelića u Crvenki

EVrOpa i aMEriKa nEMO Su glEDalE

uništaVanjE SrpSKih SVEtinja na KOSMEtu,

baš KaO Da jE rEč O SaMO MilOšEVićEVOM

naSlEđu

FEljtOn