evropska unija i evropske integracije republike...

EVROPSKA UNIJAI EVROPSKE INTEGRACIJEREPUBLIKE SRBIJE

EVROPSKA UNIJA I EVROPSKE INTEGRACIJE

REPUBLIKE SRBIJE

Izdavač:

Krovna organizacija mladih Srbije – KOMS

Za izdavača:

Samedin Rovčanin

Urednici:

Boban Stojanović

Miljana Pejić

Nikola Jović

ISBN: 978-86-80578-04-0

Beograd, jun 2019.

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za un-apređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Krovna organizacija mladih Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.

- 3 -

SADRŽAJ:

Predgovor………………………………………………………………………………5

Nikola Kosanović, Aleksandar Božović, Nemanja Kosanović - Na putu konvergencije: cenovna stabilnost i stabilnost deviznog kursa - primer Srbije………………………….9

Ivan Milovanović i Nemanja Purić - Politika proširenja Evropske unije i fundamentalni značaj vladavine prava………………………………………………………………..25

Ivan Radanović - Ekonomski i institucionalni aspekti evrointegracija: Iskustvo CIE zemalja………………………………………………………………………………..41

Ljubomir Mitrović - Reforma sektora bezbednosti Republike Srbije u kontekstu EU integracija……………………………………………………………………………..59

Slađana Ćurčić - Srbija na evropskom putu - u vrtlogu sopstvene i krize Evropske unije…………………………………………………………………………………...77

Marija Maljugić i Tamara Gajić - Ulazak Srbije u Evropsku uniju i politička partici-pacija žena - normativni okvir i stanje u praksi………………………………………..97

Nenad Spasojević - Životna sredina kao breme prošlosti i razvojna šansa Republike Srbije na putu ka Evropskoj uniji – stanje u Poglavlje 27 i mogućnosti za napredak…113

Katarina Velkov - Obrada biometrijskih podataka i pravo na zaštitu ličnih podataka u Evropskoj uniji………………………………………………………………………133

Mario Cekić - Evropska unija - utopija ili distopija za studente iz Srbije: Istraživanje informisanosti i mišeljnja studenata o Evropskoj uniji………………………………147

Vladimir Koturović i Suzana Bošković - Kroz lavirint poglavlja 31 – glavne tačke neusaglašenosti strateškog okvira Republike Srbije i EU u oblasti spoljne i bezbednosne politike………………………………………………………………………………161

Nemanja Radojević - Odnosi Republike Srbije i Ruske Federacije kao prepreka usaglašavanju sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske Unije ……………………………………………………………………………………….177

Andrej Stefanović - Serbia, the European Union and Chapter 31: at the Crossroads...195

- 5 -

PREDGOVOR Krovna organizacija mladih Srbije je objavila javni poziv za stu-dente/kinje, diplomce/ke i mlade istraživače/ice da se prijave na konkurs za istraživačke radove na temu Evropske unije i evropskih integracija Re-publike Srbije. Komisija koju je formirala Krovna organizacija mladih Srbije je izabrala najboljih 12 radova i objavljuje ih kao zbornik radova u elektronskom formatu čime je deo kandidata/kinja objavio svoj prvi rad u zborniku radova. KOMS je najbolja tri rada nagradio i novčano: 25 000 rsd za prvo mesto, 15 000 rsd za drugo mesto i 10 000 rsd za treće mesto. KOMS želi da podstakne studente/kinje i mlade istraživače/ice da se kroz istraživanje upute u funkcionisanje Evropske unije, njenih institucija, u proces evropskih integracija i dokle je stigla Srbija u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Teme radova su potpuno otvorene i istraživač/ica može da obradi bilo koju temu koja ima veze sa EU. Temu nije potrebno pri-javljivati. Na ovaj način smo želeli da podstaknemo mlade da se istraživački bave temom evropskih integracija i da budu primer drugim mladima da se upoznaju sa vrednostima i praksama Evropske unije. Ovaj konkurs za istraživačke radove je bio podsticaj svim mladima da objave svoj prvi naučni rad, ali i prilika za sve mlade istraživače koji se bave EU i evrop-skim integracijama da objave svoje radove. U okviru javnog poziva za dostavljanje istraživačkih radova, pristiglo je 17 radova. Urednici su odlučili da 12 naučnih radova objave u ovom zborniku, a takođe su izabrali tri najbolja rada koja su novčano nagrađena. Prvo mesto su osvojili Nikola Kosanović, Aleksandar Božović i Nemanja Kosanović sa radom: “Na putu konvergencije: cenovna stabilnost i sta-bilnost deviznog kursa - primer Srbije” sa ukupno 30/30 bodova.

- 6 -

Drugo mesto su osvojili Ivan Milovanović i Nemanja Purić sa radom: “Politika proširenja Evropske unije i fundamentalni značaj vladavine prava” sa ukupno 29/30 poena. Treće mesto je osvojio Ivan Radanović sa radom: “Ekonomski i institu-cionalni aspekti evrointegracija: Iskustvo CIE zemalja” sa ukupno 28.5/30 poena. Radovi koji se objavljuju uz prve tri nagrade: Slađana Ćurčić - Srbija na evropskom putu - u vrtlogu sopstvene i krize Evropske unije Ljubomir Mitrović - Reforma sektora bezbednosti Republike Srbije u kontekstu EU integracija Nenad Spasojević - Životna sredina kao breme prošlosti i razvojna šansa Republike Srbije na putu ka Evropskoj uniji – stanje u Poglavlje 27 i mogućnosti za napredak Marija Maljugić i Tamara Gajić - Ulazak Srbije u Evropsku uniju i politička participacija žena - normativni okvir i stanje u praksi Vladimir Koturović i Suzana Bošković - Kroz lavirint poglavlja 31 – glavne tačke neusaglašenosti strateškog okvira Republike Srbije i EU u oblasti spoljne i bezbednosne politike Nemanja Radojević - Odnosi Republike Srbije i Ruske Federacije kao prepreka usaglašavanju sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom poli-tikom Evropske Unije Mario Cekić - Evropska unija - utopija ili distopija za studente iz Srbije - Istraživanje informisanosti i mišeljnja studenata o Evropskoj uniji (Pri-log razmatranju uloge/uticaja obrazovanja na mišljenje o Evropskoj uniji) Katarina Velkov - Obrada biometrijskih podataka i pravo na zaštitu ličnih podataka u Evropskoj uniji Andrej Stefanović - Serbia, the European Union and Chapter 31: at the Crossroads U okviru projekta Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji koji realizuju Beogradska otvorena škola i Kraljevina

- 7 -

Švedska, Krovna organizacija mladih Srbije kroz institucionalnu podršku realizuje treću godinu za redom projekat: Glas mladih u demokratskim procesima. Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) je savez udruženja mladih i za mlade, osnovan 12.marta 2011. godine. Trenutno je u članstvu KOMS-a 108 organizacija članica (organizacije mladih i za mlade). KOMS predstavlja najviše nezavisno predstavničko telo mladih u Srbiji čija je misija da razvija omladinsku politiku u Srbiji, zastupajući interese mladih, razvijajući partnerski odnos sa državom, međusektorsku i međunarodnu saradnju, kao i podstičući aktivno učešće mladih i organizacijski razvoj svojih članica. Svoju misiju KOMS sprovodi putem: zagovaranja za razvoj mehanizama za učešće mladih u procesima donošenja odluka i kreiranja predloga praktičnih politika u oblastima od značaja za mlade; podsticanja, podrške i promocije participacije mladih, omladinskog organizovanja i umrežavanja i jačanja kapaciteta i organizacione održivosti udruženja mladih i za mlade. KOMS je punopravna članica Evropskog foruma mladih. Urednici: Boban Stojanović Miljana Pejić Nikola Jović

- 9 -

Nikola Kosanović1 Aleksandar Božović2 Nemanja Kosanović3

NA PUTU KONVERGENCIJE: CENOVNA STABILNOST I STABILNOST DEVIZNOG KURSA – PRIMER SRBIJE

Sažetak: U ovom radu autori su prikazali fundamentalni značaj Mastrihtskih uslova konvergencije, kako za države članice EU, tako i za države kan-didate. Srbija kao zemlja koja pretenduje da postane punopravni član EU ima za zadatak konsolidaciju finansija i oporavak realnog sektora. U radu je detaljno prikazana kontrola cenovne stabilnosti i stabilnosti deviznog kursa. Uprkos naporima NBS u održavanju cenovne stabilnosti, Srbija je tek u 2018. godini uspela da ispuni kriterijum konvergencije. Targetiranje deviznog kursa ili koridor minimalne fluktuacije za većinu evropskih zemalja u tranziciji, kao i za grupu Balkan-5, se pokazalo kao jedina brza i efikasna strategija za izlaženje iz hiperinflacionih tendencija. Uslovi konvergencije treba da posluže kao indikatori kreatorima ekonomske politike i donosiocima ekonomskih odluka koji će da ukažu na (ne)sta-bilnost kretanja inflacije, odnosno kursa, i time pokažu da li je Srbija izvršila strukturnu konvergenciju ka zemljama EU, odnosno Evrozone. Ključne reči: konvergencija, Srbija, EU, inflacija, devizni kurs.

1 [email protected] 2 [email protected] 3 [email protected]

- 10 -

Uvod – strateška opredeljenost Srbije ka EU Proces integracije Srbije u EU sastoji se iz dve faze: faze pridruživanja i faze pristupanja. Prva etapa u procesu priduživanja je okončana 29. aprila 2008. godine potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), a poslednja stupanjem SSP na snagu 01. septembra 2013. Srbija je dužna da ispuni obaveze iz ovog sporazuma u roku od šest godina. Druga faza, odnosno pregovori o pristupanju EU, započeli su zahtevom za prijem u članstvo 2009. godine. Srbija je postala zemlja kandidat u martu 2012. godine, a u junu 2013. Evropski savet je doneo odluku o otvaranju pristupnih pregovora. Kao zemlju kandidat, u narednom peri-odu Srbiju „čeka obaveza ispunjavanja kriterijuma iz Kopenhagena i Ma-drida, a ukoliko se bude opredelila za ulazak u Evrozonu i kriterijuma iz Mastrihta“ (Jemović & Krstić, 2015, str. 148). „Mastrihtski kriterijumi utvrđeni su Ugovorom iz Mastrihta, na osnovu sveobuhvatne makroekonomske analize zone evra“ (NBS, n/d). Cilj ovih kriterijuma je permanentna makroekonomska stabilnost, kao osnove za trajnu stabilnost i ujednačeni ekonomski razvoj u Evrozoni. Sve članice EU i sve zemlje kandidati koji žele da postanu članovi Evrozone moraju da ispune ove kriterijume: cenovna stabilnost, dugoročne kamatne stope koje ne smeju da prelazi dva procentna poena iznad proseka tri najus-pešnije zemlje članice, budžetski deficit do 3% BDP-a, javni dug do 60% BDP-a i stabilnost deviznog kursa. Istorijski i fundamentalni kontekst konvergencije Evropska unija predstavlja najveću integraciju koja se ostvarila nakon Drugog svetskog rata. Ona je predstavljala pre potrebu, nego želju za-padno-evropskih zemalja, da iz pepela Drugog svetskog rata izgrade Evropu koja će biti dostojan partner, ali i rival Sjedinjenim američkim državama, u geopolitičkoj utakmici, uzimajući u obzir to da su SAD na-kon rata izašle kao svetska super sila broj jedan. Jedino je ekonomska veza i sa njom neraskidiv obostran interes, mogao da ujedini evropske zemlje i osigura trajni mir na evropskom kontinentu.

- 11 -

Formiranje Evropske monetarne unije, svakako, dalo je punoću inte-graciji evropskih država. Evropski monetarni sistem (EMS) koji je post-ojao pre monetarne unije predstavljao je nepotpunu monetarnu uniju, jer kao i Bretonvudski sistem i Evropski monetarni sistem se zasnivao na vezivanju svoje za neku drugu valutu. Konceptualno Evropski monetarni sistem se sastojao od Mehanizma deviznog kursa (ERM)4 i (ECU)5 Korpe valuta država članica EMS. Mehanizam deviznog kursa se kon-ceptualno odnosio na režim fiksnog deviznog kursa i kao takav bio je vrlo osetljiv na spekulativne šokove, koji su primoravali članice da nakon njih napuštaju režim fiksnog kursa. To je i bio razlog propasti Bretonvudskog sistema nakon naftne krize 1973. godine, ali i propasti Evropskog mone-tarnog sistema nakon spekulativne krize 1993. godine. Dakle, sve veća mobilnost kapitala apostrofirala je dugoročnu neodrživost fiksnog deviz-nog kursa i stavila je evropske zemlje pred izbor: fleksibilan devizni kurs ili potpuna monetarna unija. Većina evropskih zemalja se odlučila za monetarnu uniju. Nakon formiranja Evropske monetarne unije nametnulo se pitanje in-stitucionalnog oblikovanja Evropske centralne banke (ECB), kao ključne institucije tog sistema. Pitanje institucionalnog oblikovanja ECB ima znatno šire implikacije od čisto monetarne politike. Ovde je pre svega reč o dominantnom uticaju Nemačke, koja je kao stub Evropske unije diktir-ala tempo i pravila igre. ECB je formirana, u institucionalnom smislu, kao kopija Bundes banke. Više je razloga za ovakvo rešenje, ali svakako je ključan onaj da je Bundes banka institucija koja je pokazala i dokazala najveći kredibilitet kada se govori o kontroli i suzbijanju inflacije, a što je postavljeno kao vrhovni cilj ECB-u. U ovoj činjenici nalazimo jasnije objašnjenje za fundamentalno shvatanje Mastrihtskih kriterijuma konver-gencije, koje je ponovo nametnula Nemačka, kao uslove pristupanja Evropskoj monetarnoj uniji. Uslovi konvergencije su imali funkciju da obezbede približavanje preferencija zemlje kandidata preferencijama

4 ERM predstavlja mehanizam utvrđenih deviznih kurseva u okviru EMS. Zemlje definišu međusobne devizne paritete i obavezuju se da intervencijama održavaju devizne kurseve svojih valuta u granicama +/- 4,25% u odnosu na paritet, a neke slabije +/- 6%. (Zirojević & Jelisvac, 2002, str. 106) 5 Korpa valuta država članica koja se koristila pre nego što je uveden evro 1. januara 1999. godine.

- 12 -

Nemačke, jer svaka veća oscilacija u preferencijama (prilikom formiranja monetarne unije) i uprosečavanja preferencija dovela bi zemlju sa manjom inflacijom i stabilnijom ekonomijom u gori položaj u odnosu na državu sa kojom formira monetarnu uniju, a koja ima lošije ekonomske indikatore od nje. Ovo predstavlja fundamentalno razumevanje svrhe kriterijuma konver-gencije iz ugla njegovog kreatora. Nemačka je na ovaj način zaštitila svoju ekonomiju, ali kao najjača ekonomska sila u Evropi, na ovaj način je i primorala zemlje kandidate da konsoliduju svoje nacionalne ekonomije. Kriterijumi konvergencije povećavaju efikasnost nacionalne ekonomske politike i osposobljavaju preduzeća za poslovanje u uslovima otvorene tržišne privrede. Pridruživanje Srbije Evropskoj uniji možemo posmatrati kroz prizmu konvergencije unutrašnje ekonomske političke strukture u smislu obezbeđenja minimalnih uslova za slobodan pristup realne privrede Srbije unutrašnjem tržištu EU i svođenje budžetskog, trgovinskog i platnog deficita u prihvatljive okvire (Adžić, 2007). Postmastrihtski period je pozitivno uticao na proces konvergencije i rast produktivnosti u Evropskoj uniji, iako je njegov kvantitativni efekat mali. Javni dug i inflacija imali su najznačajniji uticaj na rast dohotka po glavi stanovnika. Inflacija je bila jedina varijabla Mastrihtskih postavki koja je negativno uticala na rast produktivnosti rada (Soukiazis & Castro, 2005). Kriterijumi konvergencije su donekle posledica usvajanja teorije opti-malne valutne oblasti i analize troškova i koristi za stvaranje jedinstvene valute kao temelja monetarne unije Evropske zajednice. Sa stanovišta ekonomske teorije i stanovišta empirijske studije, ne mogu se kriterijumi konvergencije nedvosmisleno proglasiti preprekama ekonomskom rastu. Ovo pitanje je kontroverzno, ali se ipak može zaključiti da implementac-ija ovih kriterijuma od strane zemalja članica EMU i zemalja koje čekaju pridruživanje Uniji su važan faktor dugoročne makroekonomske stabi-lizacije i uravnoteženog rasta Evropske unije. Sve ekonomske reforme sa ciljem stvaranja institucionalnih i strukturalnih uslova za efikasno funkcionisanje tržišnih mehanizama su apsolutno neophodne (Bukowski, 2006).

- 13 -

Mastrihtski kriterijumi konvergencije a priori su koncepcijski post-avljeni da štite interese vodećih evropskih zemalja, što smo videli na pri-meru Nemačke, i usaglašavanja ukupnih preferencija društva, a sa druge strane ovi uslovi konvergencije a posteriori omogućavaju napredak zem-ljama koje na putu pridruživanja moraju da zadovolje kvantitativne gra-nice ovih uslova, na način da zemlje vrše ekonomsku konsolidaciju i poboljšavaju nužno sve makroekonomske indikatore, što svakako ima multiplikativne efekte i na mikroekonomsku klimu unutar samih država kandidata. Cenovna stabilnost Jedan od Mastriktskih kriterijuma konvergencije predstavlja cenovna sta-bilnost, odnosno, „održiv rast cena i prosečna stopa inflacije koja ne prelazi 1,5 procentnih poena iznad prosečne inflacije tri najuspešnije zemlje članice“ (NBS, 2010)6. Član 1 protokola br. 13 (Article 1 of Pro-tocol No 13) ukazuje na to da inflacija treba da bude merena na osnovu indeksa potrošačkih cena7. Zadovoljavajuća stabilnost cena u ovom smislu se posmatra u periodu od jedne godine pre trenutka ispitivanja ispunjenosti ovog kriterijuma. Za izračunavanje kriterijuma koristi se aritmetički prosek stopa inflacije u tri najuspešnije zemlje (one koje imaju najniže stope inflacije). Npr., u 2008. najuspešnije su bile Holandija (2,2), Portugal (2,7) i Nemačka (2,8); prosečna stopa inflacije iznosi 2,57%, dakle kriterijum bi bio 4,07%. Za 2017: Irska (0,3), Kipar (0,7) i Finska (0,8); prosek 0,60%; a kriterijum 2,10%, itd. Ocenu inflacije treba posmatrati u dužem vremenskom periodu, retrospektivno, obično poslednjih 10 godina. Ovo zbog utvrđivanja da li je cenovna (ne)stabilnost rezultat strukturnih 6 Odnosno u izveštaju Evropske centralne banke (Convergence Report): postignuće visokog stepena cenovne stabilnosti; ovo će biti vidljivo iz stope inflacije koja je najbliža stopi tri najus-pešnije članice – u smislu cenovne stabilnosti (u originalu „the achievement of a high degree of price stability; this will be apparent from a rate of inflation which is close to that of, at most, the three best performing Member States in terms of price stability“, ECB, 2018, p. 6). 7 Inflacija treba da bude merena indeksom potrošačkih cena na uporedivoj osnovi, uzimajući u obzir razlike u nacionalnim definicijama (u originalu: „inflation shall be measured by means of the consumer price index on a comparable basis taking into account differences in national defi-nitions“, ECB, 2018, pp. 6 and 7).

- 14 -

promena. Slika 1 prikazuje kretanje inflacije u Srbiji i EU (28 članica) u periodu od jedanaest godina (2007-2018), kao i kretanje kriterijuma kon-vergencije. GRAFIKON 1. Inflacija u Srbiji i EU28 u periodu 2007-2018, kao i kriterijum konvergencije

IZVOR: Prikaz autora na osnovu (Eurostat, n/d) i (NBS, 2019a) Sa grafikona 1 može da se zaključi da je Srbija jedino u 2018. godini ispunila kriterijum za cenovnu stabilnost, odnosno, njena inflacija od 2% bila je ispod kriterijuma od 2,23% i blizu proseka EU28 od 1,9%. Obuz-davanju inflacije u 2018. godini doprineli su rast BDP-a od 4,4%, suficit budžeta i puna kordinacija fiskalne i monetarne politike – što je stimuli-salo privredni rast, bez izazivanja inflatornog pritiska (NBS, 2019a). Održavanje cenovne stabilnosti, odnosno targetiranje inflacije, primarni je cilj Narodne banke Srbije (NBS). U Srbiji se ova strategija primenjuje od 2006. godine kada je NBS u svom Memorandumu o principima novog okvira monetarne politike usvojila nove mere i odobrila principe „sprovođenja monetarne politike usmerene na ostvarenje ciljeva u pogledu inflacije“ (Bungin, 2016, str. 142). Jedan od najznačajnijih aspekata ocene cenovne stabilnosti je njena od-rživost. U tom smislu pažnju treba obratiti na usmerenost monetarnih vlasti u uspostavljanju održive stabilnosti cena, kao i na doprinos drugih

0.0

2.04.06.0

8.010.012.0

14.0

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018

Srbija EU28 Kriterijum

- 15 -

politika tom cilju. Za širu sliku treba sagledati makroekonomske faktore i druge indekse, a uz to razmotriti i očekivanja kretanja inflacije u narednom periodu. Uz ove faktore treba razmotriti sliku institucionalnog i strukturnog okvira u kome se odvijaju privredna kretanja, što dalje doprinosi preciznijoj oceni održivosti cenovne stabilnosti. Dakle, Srbija u narednom periodu mora preduzeti privredne reforme koje će biti usmerene na stabilnost, strukturne reforme i mere za očuvanje fi-nansijske stabilnosti. „Daljnji reformski napori potrebni su kako bi se do-datno poboljšalo funkcioniranje tržišta rada i proizvoda i zadržali pov-oljni uvjeti za gospodarsku ekspanziju i rast zaposlenosti. U tu svrhu, nužne su mjere za podupiranje snažnijeg upravljanja i daljnja poboljšanja kvalitete institucija“ (ESB, 2018). Stabilnost deviznog kursa Kriterijum konvergencije Mastrihtskog ugovora za devizni kurs pro-pisuje fluktuaciju valute koja mora ostati u okviru dozvoljenih granica (+/- 2,25%), bez velikih tenzija i bez naglih devalvacija najmanje dve godine pre pristupanja EMU. Članom 3 Protokola (br. 13) o konver-gencijskim kriterijumima propisuje se: ,,(…) znači da je država članica poštovala normalan raspon fluktuacije deviznog kursa Evropskog mone-tarnog sistema bez ozbiljnih napetosti… Posebno, države članice neće samoinicijativno devalvirati bilateralnu srednju stopu svoje valute u od-nosu na evro tokom istog perioda“. Odsutnost ,,ozbiljnih napetosti“ od-ređuje se: 1) proverom u kojoj meri kurs odstupa od srednjeg pariteta prema evru u mehanizmu ERM II; 2) upotrebom pokazatelja kolebljivosti kursa prema evru i njegovom kretanju, kao i razlika između kratkoročnih kamatnih stopa i kratkoročnih kamatnih stopa u evrozoni i njeno kre-tanje; 3) analizom deviznih intervencija i njihove uloge; 4) analizom uloge programa međunarodne finansijske pomoći pri stabilizaciji valute (ESB, 2018). Pored učestvovanja u ERM II i kretanju nominalnog kursa prema evru u posmatranom razdoblju, ukratko se ispituju i podaci važni za održivost važećeg kursa. Ovi podaci su zasnovani na kretanju realnog efektivnog

- 16 -

kursa i tekućeg, kapitalnog i finansisjkog računa platnog bilansa. Kroz analizu prolazi i kretanje spoljnog duga i neto stanja međunarodnih ulag-anja tokom posmatranog razdoblja. Vrši se procena nivoa integracije države u evrozonu, kroz spoljnotrgovinsku i finansijsku integraciju. Targetiranje fiksnog deviznog kursa ili koridor minimalne fluktuacije za većinu evropskih zemalja u tranziciji, kao i za grupu Balkan-58, se poka-zalo kao jedina brza i efikasna strategija za izlaženje iz hiperinflacionih tendencija. Razlozi za odabir ovih strategija su sledeći: prvo, uticaj de-viznog kursa na tražnju, u malim otvorenim ekonomijama može biti og-roman; drugo, devizni kurs je ključna varijabla na osnovu koje privatni sektor formira očekivanja o budućoj inflaciji; treće, devizni kurs ima ve-liki uticaj na firme i preduzeća koja poseduju imovinu i obaveze u stranoj valuti. Strategija targetiranja deviznog kursa nameće se kao nužnost u zemalja sa široko rasprostranjenom evroizacijom (kao što je Srbija), jer su cen-tralne banke sprečene da izaberu targetiranje inflacije kao monetarnu strategiju. Međutim, ova strategija ne može biti kredibilna u uslovima značajnih fluktuacija deviznog kursa. Nedostatak ovakvog režima deviz-nog kursa je neotpornost na krize, zato što jedino ekonomski stabilne zemlje (bez ranjivih mesta i visokim kredibilitetom centralne banke) mogu da odgovore na spekulativne napade (Burda & Wiplosz, 2005). Takođe, devizni kurs ima tendenciju izazivanja šoka i ranjivosti na spe-kulativne napade. Drugo, postoji nemogućnost određivanja realnog de-viznog kursa i opasnost apresijacije. Fundamentalna determinanta cenovne stabilnosti i stabinosti deviznog kursa je pravilan izbor režima deviznog kursa, koji osigurava sigurnost u dugom periodu i učvršćava očekivanja javnosti o inflaciji u okvirima aproksimirane referentne vrednosti EMU. U uslovima široko rasprostranjene neformalne evroizacije, koja otežava potpunu delotvornost monetarne politike, nerazvijenog tržišta kapitala i

8 Grupu Balkan-5 čine zemlje koje su nekada formirale Jugoslaviju – Bosna i Hercegovina, Hrvat-ska, Makedonija, Crna Gora i Srbija.

- 17 -

8.16

10…10.00

12.06

10.91 11.19

9.9110.38 10.20 9.96

11.26

2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018

novca upravljanje referentnom kamatnom stopom nije u mogućnosti da potpuno utiče na obaranje inflacionih očekivanja, čime se u pitanje dovodi i samo postizanje cilja – niska inflacija. U istraživanju (Dimitri-jević, 2007) analiziran je uticaj referentne kamatne stope na rast kredita i došlo se do zaključka da ona nije imala značajan uticaj na njega. Događaji sa kraja 2007. i početka 2008. godine, kao posledica rasta političke nestabilnosti, svetske ekonomske i finansijske krize, dovode do nead-ekvatnosti referentne kamatne stope u obaranju inflacionih očekivanja, pa je NBS bila prinuđena da interveniše na deviznom tržištu. Režim mon-etarne politike koji sprovodi NBS ne isključuje u potpunosti intervenciju NBS na deviznom tržištu, ali te intervencije treba da budu povremene u slučaju većih šokova (Dimitrijević et al., 2016). Međutim, u slučaju Re-publike Srbije i NBS, ove intervencije u pojedinim periodima su bile ve-oma učestale. GRAFIKON 2.Devizne rezerve Republike Srbije u periodu 2008-2018 (mlrd EUR) IZVOR: Prikaz autora na osnovu (NBS, 2019b) Monetarna politika Srbije u dugom periodu nije vođena u skladu sa mon-etarnom strategijom. Kao posledica toga, NBS je imala eklektičan pristup u vođenju monetarne politike, te je, umesto da izabere jedan od targeta (novčani agregati, inflacija ili devizni kurs), izabrala kombinovani pristup targetirajući malo inflaciju, malo devizni kurs i malo monetarne agregate. Ovo je proizašlo kao posledica, stavljanja pred NBS, kontra-diktornih ciljeva: stabilnost cena i finansijskog sistema, realno formiran devizni kurs, smanjenje nezaposlenosti i rast konkurentnosti, kao i poslo-vanje s dobitkom.

- 18 -

Izbor konkretne monetarne strategije zavisio je od režima deviznog kursa (Dragutinović, 2008). Birajući režim deviznog kursa, monetarne vlasti vrše izbor između ciljanja kursa ili ciljanja inflacije. U uslovima pov-ećanog priliva kapitala i široko rasprostranjene neformalne evroizacije, NBS je izabrala režim fleksibilanog deviznog kursa. Devizni kurs je uvek za srpsku privredu predstavljao važno nominalno sidro, i ujedno, pred-stavlja najvažniji transmisioni mehanizam. Vrednost transmisionog koeficijenta, koja je relativno visoka, ukazuje na značajnost uticaja ini-cijalnog šoka deviznog kursa na cene. Devizni kurs je pokazatelj jačine privrede i nemoguće je imati jak dinar u slaboj privredi sa slabim izvozom. Česte odbrane kursa dinara prema evru, NBS je vršila trošenjem deviznih rezervi, koje nisu rezultat izvoza roba i usluga, nego rezultat privatizacije. U Srbiji je godinama vođena politika precenjenog i relativno stabilnog kursa dinara, tako što NBS od-ređuje kurs na osnovu ponude i tražnje, dok interveniše na deviznom tržištu u slučajevima sprečavanja velikih dnevnih oscilacija, ali bez us-meravanja kursa u određenom pravcu. Veća promena stope inflacije od promene deviznog kursa, prema najvažnijim svetskim valutama, dovodi do velikog spoljnotrgovinskog deficita i sve većeg zaduživanja stanov-ništva, privrede i države. Privreda Srbije zahteva stabilan, ali ne fiksiran, devizni kurs dinara, međutim, potrebni su joj i podsticaji, kroz kreditnu podršku investicijama u proizvodnju i stimulisanje izvoza. Nestabilan devizni kurs dovodi do rasta deviznog rizika i inflacionih očekivanja, što može imati nepredvidive posledice po finansijski i ekonomski sistem. Fiksni devizni kurs je teško moguć, jer bi on omogućio razvoj crnog tržišta deviza i rast šverca, a takođe zahteva i drastično smanjenje javne potrošnje, što bi bilo vrlo teško i za korisnike budžetskih sredstava i za kreatore ekonomske politike (Milenković, 2012). Kriterijum konvergencije treba da posluži kao indikator kreatorima ekonomske politike i donosiocima ekonomskih odluka, koji će da ukaže na (ne)stabilnost kretanja kursa dinara prema evru i da odslika

- 19 -

konvergenciju i integraciju srpske privrede sa zemljama Evropske Unije i Evrozone. Ekonomski događaji na svetskoj i domaćoj ekonomskoj sceni usporili su i omeli su bržu i efikasniju konvergenciju privrede Srbije ka evropskim privredama. Srpska privreda, kao mala i otvorena, najveći broj pritisaka trpi iz međunarodnog okruženja, a vođenje odgovorne i realne politike deviznog kursa jako je važno za očuvanje makroekonomske i privredne stabilnosti, što će zajedno sa ostalim faktorima, uticati na smanjenje inflacionih očekivanja. Kao posledica međunarodnih sankcija kroz koje je zemlja prošla, građanskog rata, bombardovanja, tranzicionog procesa i reformi, javila se široko rasprostranjena evroizacija, koja pokazuje da stanovništno i privreda nemaju poverenje u dinar. Otvore-nost i nedovoljna razvijenost privrede, nedovoljan izvoz, nerazvijeno tržište kapitala (mada se može govoriti o opštoj nerazvijenosti tržišnog mehanizma) i rašireno nepoverenje u domaću valutu stvaraju snažan inflacioni pritisak i predstavljaju pretnju za izazivanje (hiper)inflacione epizode. GRAFIKON 3.Kurs EUR/RSD u periodu 2007-2018 i mastrihtski kriterijum konvergencije

IZVOR: Prikaz autora na osnovu (NBS, 2019b) Podaci o kretanju deviznog kursa dinara prema evru (izražen količinom dinara potrebnih za 1 evro) pokazuju nam da je devizni kurs imao ten-denciju rasta, i da je u posmatranom periodu imao uzlaznu putanju,

-6.0%-4.0%-2.0%0.0%2.0%4.0%6.0%8.0%10.0%12.0%14.0%

60.0

70.0

80.0

90.0

100.0

110.0

120.0

130.0

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018

Kurs EUR/RSDRelativna promena kursa

- 20 -

odnosno da je dinar, tokom posmatranog perioda, konstantno depresirao. Dnevne oscilacije, koje su u pojedinim periodima bile znatno izražene, sprečavane (ublažavane) su intervencijom NBS kroz trošenje deviznih rezervi. Reakcija NBS zbog svih navedenih razloga je u pojedinačnim slučajevima bila iznuđena i nužna, ali u pojedinim periodima ona je bila razlog drugih (neekonomskih) faktora čime je u pitanje doveden kredi-bilitet NBS i politike koju vodi. Kroz konvergenciju ka EU privreda Srbije treba da ojača, reformiše se i postane konkurentna na međunarod-nom tržištu, a što će postići jedino striktnim pridržavanjem usvojenih pravila i politika, čime će očuvati svoju nezavisnost i kredibilitet, koji su jako važni u vođenju monetarne politike, pa samim tim i obaranju inflacionih pritisaka i stabilizaciji čitave privrede. ,,Naročito opasno može biti značajno gubljenje vrednosti dinara u relativno kratkom roku jer može voditi porastu bržeg opticaja novca, što ima isti efekat kao i kada se poveća količina novca u opticaju koja direktno vodi rastu inflacije“ (Dimitrijević et al., 2016). Kao što pokazuju podaci, devizni kurs se menjao više nego što je kriterijumom konvergencije predviđeno, što ne sme biti slučaj i u narednim godinama, kada politika deviznog kursa mora da se vodi tako da on bude stabilan i realan, u okviru predviđenog koridora. Ovako utvrđen devizni kurs je oslonac rastu i razvoju celokupne privrede i predstavlja jako nominalno sidro inflacionim tendencijama. Zaključna razmatranja Ulaskom u tranzicioni period Srbija se opredelila za dugotrajni i sve-obuhvatni proces sprovođenja reformi i privrednog restruktuiranja. Put kojim se opredelila Srbija da ide je vodi do integracije sa zemljama član-icama EU i potpune monetarne unije u Evrozoni. Usled vrlo turbulentne prošlosti (poslednjih decenija XX veka), međunarodnih sankcija i izolo-vanosti zemlje, ratnih sukoba, potpune kapitulacije državnih institucija, za Srbiju je bilo neophodno da čvrsto zauzme pravac kretanja ka jasno definisanom cilju. Usled slabog kredibiliteta NBS, kolapsa monetarnog i bankarskog sistema, hiperinflacione epizode i široko rasprostranjene evroizacije, NBS je morala da vodi odgovornu monetarnu politiku sa ciljem vraćanja poverenja u domaću valutu i bankarski sistem.

- 21 -

Kreatorima ekonomske politike, kroz proces stabilizacije i pridruživanja EU, kriterijumi konvergencije iz Ugovora iz Mastrihta trebaju da omoguće makroekonomsku stabilizaciju i predstavljaju smernice u vođenju ekonomske politike. Ovi kriterijumi takođe pokazuju u kojoj se meri zemlja kandidat pridržava preuzetih obaveza i koliko ozbiljno sprovodi neophodne reforme. Kriterijum konvergencije vezan za nivo inflacije propisuje da je država ostvarila cenovnu stabilnost ukoliko je njena prosečna stopa inflacije ne prelazi 1,5 procentnih poena iznad prosečne inflacije tri najuspešnije zemlje članice. Zadovoljavajuća stabilnost cena u ovom smislu se posmatra u periodu od jedne godine pre trenutka ispitivanja ispunjenosti ovog kriterijuma. Održavanje cenovne stabilnosti, odnosno targetiranje inflacije, primarni je cilj Narodne banke Srbije. Kriterijum konvergencije Mastrihtskog ugovora za devizni kurs pro-pisuje fluktuaciju valute, koja mora ostati u okviru dozvoljenih granica (+/- 2,25%), bez velikih tenzija i bez naglih devalvacija najmanje dve godine pre pristupanja EMU. Pored učestvovanja u ERM II i kretanju nominalnog kursa prema evru u posmatranom razdoblju, ukratko se ispituju i podaci važni za održivost važećeg kursa. Ovi podaci su zasno-vani na kretanju realnog efektivnog kursa i tekućeg, kapitalnog i finan-sisjkog računa platnog bilansa. Kroz analizu prolazi i kretanje spoljnog duga i neto stanja međunarodnih ulaganja tokom posmatranog razdoblja. Vrši se procena nivoa integracije države u Evrozonu kroz spoljnotr-govinsku i finansijsku integraciju. Srbija u narednom periodu mora preduzeti reforme koje će biti usmerene na makroekonomsku i finansijsku stabilnost, kao i u pravcu institucion-alnog i strukturnog okvira. Ove reforme za cilj imaju obuzdavanje inflacije i povećanje kredibiliteta NBS u vođenju monetarne politike. O neuspehu dosadašnje politike, odnosno odsustvu strukturnih reformi go-vori i Slika 1 – koja ukazuje da je kriterijum cenovne stabilnosti ispunjen samo u jednoj godini (2018) od posmatranih jedanaes.

- 22 -

Privreda Srbije zahteva stabilan, ali ne fiksiran, devizni kurs dinara. Međutim, potrebni su joj i podsticaji kroz kreditnu podršku investicijama u proizvodnju i stimulisanje izvoza. ,,Naročito opasno može biti značajno gubljenje vrednosti dinara u relativno kratkom roku jer može voditi po-rastu bržeg opticaja novca, što ima isti efekat kao i kada se poveća količina novca u opticaju koja direktno vodi rastu inflacije“ (Dimitrijević et al., 2016). Kroz konvergenciju ka EU privreda Srbije treba da ojača, reformiše se i postane konkurentna na međunarodnom tržištu, a što će postići jedino striktnim pridržavanjem usvojenih pravila i politika već ratifikovanih sporazuma. U narednim godinama politika deviznog kursa mora da se vodi tako da on bude stabilan i realan u okviru predviđenog koridora. Ovako utvrđen devizni kurs je oslonac rastu i razvoju celokupne privrede i predstavlja jako nominalno sidro inflacionim tendencijama. Literatura Adžić, S. (2007) Strategija konvergencije i ekonomska politika – Studija

slučaja za Srbiju, Ekonomija Economics, 14 (1), str. 219-256. Bukowski, S. (2006) The Maastricht convergence criteria and economic

growth in the EMU, Quaderni del Dipartimento di Economia, Fi-nanza e Statistica, 24, pp. 1-16.

Bungin, S. (2016) Deset godina ciljanja inflacije u Srbiji, Bankarstvo, 45 (2), str. 140-157.

Burda, M. & Wiplosz, C. (2005) Macroeconomics: A European text, 4th edition, Oxford: Oxford University Press, pp. 515-516.

Dimitrijević, B., et al., (2016) Ekonomska politika - regionalni aspekti, Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Dimitrijević, J. (2007) Monetarna politika – kanali transmisije na cene: godinu dana ciljanja inflacije, Kvartalni monitor, 10, str. 92-108.

Dragutinović, D. (2008) Moć i nemoć monetarne politike u uspostavljanju ravnoteže između platnobilansnih ciljeva i ciljeva inflacije, Radni papiri, Beograd: NBS.

- 23 -

ECB (2018) Convergence Report - May 2018, Frankfurt: European Cen-tral Bank, dostupno na: https://www.bankofgreece.gr/BogEk-doseis/ecb.cr201805.en.pdf [pristupljeno marta 2019].

ESB (2018) Izvješće o konvergenciji – Svibanj 2018, Frankfurt: Europska središnja banka, dostupno na: https://www.ecb.eu-ropa.eu/pub/pdf/conrep/ecb.cr201805.hr.pdf?d9bdfc0cb 29364a6aedb102a02457b47 [pristupljeno marta 2019].

Eurostat (n/d) Harmonised Index of Consumer Prices (2007-2018) [online], dostupno na: https://ec.europa.eu/eurostat/tgm/ta-ble.do?tab=table&init=1&lan-guage=en&pcode=tec00118&plugin=1 [pristupljeno marta 2019].

Jemović, M. & Krstić, B. (2015) Komparativna analiza politike fi-nansijske stabilnosti Narodne banke srbije i Evropske centralne banke, Ekonomske teme, 53 (2), str. 147-156.

NBS (2019b) Statistika: I.3. Kamatne stope i pregled kretanja kursa di-nara [online], dostupno na: https://www.nbs.rs/internet/latin-ica/80/index.html, [pristupljeno marta 2019]

NBS (2019a) Izveštaj o inflaciji [online], dostupno na: https://www.nbs.rs/internet/ latinica/90/ioi.html [pristupljeno marta 2019].

NBS (n/d) Saradnja sa Evropskom unijom [online], dostupno na: https://www.nbs.rs/internet/ latinica/40/40_2/index.html [pristupljeno marta 2019].

Soukiazis, E. & Castro, V. (2005) How the Mastricht criteria and the Sta-bility and Growth Pact affected real convergence in the European Union: A panel data analysis, Journal of Policy Modeling, 27 (3), pp. 385-399.

Vuković, V. & Zdravković, A. (2011) The inflation and exchange rate in the five Balkan countries from Maastricht convergence criteria pro-spect, Contemporary issues in the integration processes of Western Balkan countries in the European Union, Ljubljana: International Center for Promotion of Enterprise, pp. 38-55.

Zirojević, M. & Jelisavac, S. (2002) Evropska monetarna unija i evro, Međunarodni problemi, 54 (1-2), str. 99-114.

- 24 -

Nikola Kosanović Aleksandar Božović Nemanja Kosanović

ON THE ROAD TO CONVERGENCE: PRICE STABILITY AND STABILITY OF EXCHANGE RATE – EXAMPLE OF SERBIA

Abstract: In this paper, the authors have presented the fundamental importance of the Maastricht convergence conditions for both EU Member States and candidate countries. As a country that aspires to become a full member of the EU, Serbia has the task of consolidating finance and real sector recovery. The paper presents in detail the control of price stability and stability of the exchange rate. Despite the efforts of the NBS to maintain price stability only in 2018. Serbia managed to meet the convergence cri-terion. Targeting the exchange rate or the minimum fluctuation corridor for most European countries in transition, as well as for the Balkan-5 group, has proven to be the only fast and effective strategy for emerging from hyperinflationary tendencies. The conditions of convergence should serve as indicators for economic policy makers and economic decision makers who will point to (in)stability of inflation or exchange rate trends, and thus show whether Serbia has made structural convergence towards the EU countries or Eurozone. Key words: convergence, Serbia, EU, inflation, exchange rate.

- 25 -

Nemanja Purić9 Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu Ivan Milovanović10 Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu

POLITIKA PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE I FUNDAMENTALNI ZNAČAJ VLADAVINE PRAVA

Sažetak: Razvoj politike proširenja Evropske unije predstavlja kontinuiran proces, prilikom kojeg se pravila za pristupanje usložnjavaju. Kao proizvod is-kustva pristupanja država Centralne i Istočne Evrope, napredak u oblasti vladavine prava postao je od presudnog značaja za Novi pristup u prego-vorima o članstvu, usmeren prema državama zapadnog Balkana. Rad ispituje u kojoj meri je pojam vladavine prava precizno definisan, a poli-tika uslovljavanja adekvatno postavljena. Takođe, rad analizira sličnosti i razlike politike proširenja prema državama Centralne i Istočne Evrope i državama zapadnog Balkana u nameri da oceni valjanost Novog pristupa koji je proizvod promenjenih okolnosti i prethodnih iskustava Evropske unije. Ključne reči: Evropska unija, politika proširenja EU, vladavina prava, zapadni Balkan, politika uslovljavanja

9 [email protected] 10 [email protected]

- 26 -

Uvod Stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC), a nakon toga i Evropske ekonomske zajednice (EEC) nije ukazivalo na to da će inte-gracija u jednom momentu dostići takav nivo u kojem će pitanje pošto-vanja vladavine prava, dobre uprave ili poštovanja ljudskih prava biti od krucijalnog značaja. Evoluiranje prvobitno zamišljene ekonomske inte-gracije (najpre u oblasti uglja i čelika) u političku (instrumentalizovanjem pitanja vladavine prava, bezbednosti itd.) uticalo je prevashodno na to da Evropska unija danas bude jedan od najboljih primera integracije u ovim oblastima. Međutim, kao i svako pitanje, tako i ovo ima dve strane novčića. Sa jedne strane države koje su kroz talase proširenja postale deo evropske porodice i dalje se bore sa pitanjem vladavine prava a sa druge strane ovo pitanje za države zapadnog Balkana (sa otvorenom as-piracijom za članstvom u EU) tematizuje se kao jedno od najznačajnijih. S tim u vezi, od uspostavljanja ugovornih odnosa između Evropske unije i država zapadnog Balkana (kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju - SSP) preko otvaranja pretpristupnih pregovora pitanje vladavine prava predmet je najčešćih diskusija. Politika uslovljavanja u ovoj oblasti na-kon pristupanja država Centralne i Istočne Evrope i iskustva sa Rumuni-jom i Bugarskom u potpunosti je preuzela primat u odnosu sa državama zapadnog Balkana. Opravdano se može postaviti pitanje da li je zaista politika uslovljavanja u ovoj oblasti uslovila transformaciju sistema država zapadnog Balkana i da li su pitanja poput demokratije, koja je neraskidivo povezana sa pitanjem vladavine prava, uznapredovala jednako kao i politika uslovljavanja država zapadnog Balkana u ovim oblastima ili je primat političkog ogolio nedoslednost u tumačenju ovog pristupa? Autori se s pravom odlučuju za analizu ovog pitanja služeći se iskustvom država Centralne i Istočne Evrope u nameri da u celosti ukažu na sličnosti ali i razlike koje se mogu uvideti u tretiranju pitanja vladavine prava na regionalnom nivou, a koje su kao posledica prethodnog iskustva pri-marno oblikovale budućnost pristupnih pregovora za države zapadnog Balkana.

- 27 -

„Nova“ Evropska unija – novi zadaci Pre same analize pravnih obaveza država zapadnog Balkana u procesu pristupanja Evropskoj uniji u svetlu vladavine prava važno je objasniti posebno interesovanje Unije za ovu oblast. Iako je Evropska unija, od-nosno Evropska zajednica štitila osnovna prava građana država članica od samog početka svog postojanja, a naročito u pogledu četiri osnovne slobode (primarno ekonomskog karaktera), u odnosima sa spoljnim part-nerima, državama koje pregovaraju članstvo i pridruženim državama, vladavina prava dugo vremena nije bila tema. Nekoliko je razloga zašto se vladavina prava našla na agendi Unije tek devedesetih godina. Prvo, Unija, odnosno Zajednica je od svojih početaka doživela snažnu trans-formaciju, od ekonomskog projekta koji je za zadatak imao da obezbedi slobodnu trgovinu među državama članicama, do veoma složene organi-zacije sa nadnacionalnim karakteristikama i velikim brojem oblasti delo-vanja. Drugo, Politika proširenja Evropske unije, kao posebna politika nastala je tek devedesetih godina kao odgovor na zahtev za proširenje na oblast Centralne i Istočne Evrope. Podsetimo, države Centralne i Istočne Evrope pre pada Berlinskog zida pripadale su Istočnom bloku, što znači jednom u potpunosti drugačijem političkom sistemu. Zahtevi upravo ovih država za članstvom motivisali su Uniju da po prvi put formira Poli-tiku proširenja sa setom kriterijuma za pristupanje definisanim na sastanku u Kopenhagenu 1993. godine. Treći razlog, moglo bi se reći zakasnelog interesovanja za vladavinu prava u državama koje imaju ugo-vorne odnose sa Unijom jeste pararelno postojanje regionalnih, ali i međunarodnih organizacija sa univerzalnim članstvom koje su kao oblast sopstvenog delovanja označile promociju i zaštitu ljudskih prava na re-gionalnom i univerzalnom nivou. To se pre svega odnosi na Ujedinjene

- 28 -

nacije11, Savet Evrope12 kao i Organizaciju za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS/OSCE)13. Potrebno je nekoliko dodatnih objašnjenja institucionalnih promena koje su omogućile promociju vladavine prava kao jednog od fundamentalnih uslova za pre svega pristupanje Evropskoj uniji, ali i bilo koju vrstu ugo-vornih odnosa. Nakon usvajanja Ugovora iz Mastrihta, na samitu Evropskog saveta koji je održan u Kopenhagenu 1993. godine Evropska unija po prvi put precizno definiše uslove koje svaka država kandidat mora ispuniti u procesu pristupanja. Kriterijume iz Kopenhagena možemo podeliti na politički, ekonomski i pravni, uz dodatni uslov koji nazivamo apsorpcioni kapacitet Evropske unije, odnosno „sposobnost Unije da odgovori na izazove uvećanja članstva“ (Miščević, 2009: 147). Za naše istraživanje, upravo je politički kriterijum najvažniji. Zahtev koji on postavlja jeste da se od države kandidata za članstvo zahtevaju sta-bilne političke institucije, ali i vladavina prava i poštovanje ljudskih prava, kao i zaštita nacionalnih manjina.14 Pre kriterijuma iz Kopenha-gena, jedini uslovi koji su se nalazili u osnivačkim ugovorima bili su da država koja ima perspektivu članstva u Uniji odnosno Zajednici mora biti evropska država koja poštuje evropske vrednosti. Evropske vrednosti, maglovito i bezobalno definisane, odnosile su se na postojanje plural-ističke demokratije kao i poštovanje ljudskih prava. Kao što se može primetiti, zahtev je minimalan i sveden na deklarativnu promociju dem-okratije i ljudskih prava u ustavima država koje pregovaraju članstvo (Kochenov, 2004: 2). Kriterijumi iz Kopenhagena ceo proces pristupanja 11 Vladavina prava promovisana je u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, odnosno u preambuli u kojoj se naglašava važnost zaštite prava čoveka vladavinom prava; dostupno na http://www.unhcr.rs/media/Opsta%20deklaracija%20o%20ljudskim%20pravima%20(1948).pdf (Pristupljeno 20.3.2019.) 12 Evropska konvencija o ljudskim pravima usvojena od strane Saveta Evrope dostupna je na: http://www.unhcr.rs/media/Opsta%20deklaracija%20o%20ljudskim%20pravima%20(1948).pdf (Pristupljeno 20.3.2019.) 13 Od svoje transformacije iz konferencije u novi tip međunarodne organizacije, OEBS je proširio oblast delovanja pomerivši fokus sa bezbednosnih pitanja u vojnom smislu na ljudsku bezbednost, sa posebnim fokusom na zaštitu ljudskih prava kroz nadzor nad vladavinom prava, borbom protiv korupcije i zaštitom prava manjina u državama učesnicama. 14 Videti više na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/policy/glossary/terms/acces-sion-criteria_en (Pristupljeno: 20.03.2019.)

- 29 -

država Centralne i Istočne Evrope institucionaliziju, pružajući im okvir koji je za razliku od prethodnih talasa proširenja umanjuje diplomatsku dimenziju pregovora, prednost dajući tehničkim izazovima uz poseban naglasak na politički i ekonomski kriterijum (Vassiliou, 2007: 27). Da budemo sasvim jasni, kriterijumi koji su ovog puta eksplicitno navedeni, nisu novi, već su bili predmet pregovora i u prethodnim ta-lasima proširenja. Međutim upravo zbog složenosti i obima velikog proširenja15 prethodna iskustva pregovora o članstvu su kodifikovana (Kochenov, 2004: 23). Posebno važno za razumevanje našeg predmeta istraživanja jeste de-taljnije ispitati da li je institucionalna promena nastala donošenjem krite-rijuma iz Kopenhagena doprinela razvoju vladavine prava u postsoci-jalističkim državama, što i jeste bila ideja prilikom njihovog kreiranja. Sam institucionalni dizajn bio je problematičan iz nekoliko razloga. Prvo, imao je karakter eksperimentalnog jer je, kao što smo objasnili, prvi put primenjivan u formi eksplicitnih kriterijuma. Imajući u vidu da se Unija, za razliku od prethodnih talasa proširenja u kojima je učestvovalo najviše tri države, ovog puta suočavala sa ukupno dvanaest kandidata od kojih deset na postkomunističkom prostoru poseban značaj imala je i drugačija percepcija funkcionisanja pravnog i ekonomskog sistema ovih država u odnosu na države koje su pripadale tzv. staroj Evropi.16 S obzirom da je proces za obe strane bio nov, ali i da su obe strane u pregovorima jedna drugoj bile nepoznanica, jasno je da ni Evropska unija, ni države kandi-dati nisu znali kako da u praksi primene kriterijume za pristupanje, ali ni da adekvatno ocene njihovu implementaciju. Takođe, različiti autori ističu da je, pored neodređenosti pojma vladavina prava, jedan od glavnih problema i slab pokušaj uniformnosti pravila za veliki broj država čiji su problemi sa vladavinom prava vrlo individualni (Sadurski, Czarnota, Krygier, 2006: 38).

15 Termin veliko proširenje se odnosi na pristupanje 10 država Južne, Centralne i Istočne Evrope 2004. godine, kao i Bugarske i Rumunije 2007. godine. 16 Kolokvijalni naziv za države članice Evropske unije koje su pristupile pre velikog proširenja 2004. godine

- 30 -

Naravno, većina ovih ocena dolazi naknadno, pre svega svoju argu-mentaciju gradeći na tvrdnji da države poput Rumunije, Bugraske, ali i Mađarske i Poljske čak i 15, odnosno 12 godina nakon pristupanja ne uspevaju da u potpunosti ispune kriterijume vladavine prava. Podsetimo, Bugarska i Rumunija su nakon velikog proširenja 2004. godine17 i pored sve glasnijih rasprava o slabom apsorpcionom kapacitetu Unije kao i o zamoru politike proširenja dobile snažno obećanje Unije i država članica o članstvu u 2007. godini (Trauner, 2009: 2). Unutar akademske zajednice ovo obećanje se posmatra kao ogromna greška. Razlog tome je činjenica da Rumunija i Bugarska, ohrabrene obećanjem, nisu uložile do-datne napore da uspostave punu vladavinu prava. Uprkos činjenici da ni-jedna od njih dve nije ispunila kriterijume na polju vladavine prava, obe države su pristupile Uniji, a još uvek se nalaze pod posebnim Veri-fikacionim mehanizmom prema kojem Evropska komisija redovno izveštava o napretku reformi u oblasti vladavine prava u obe države.18 Mehanizam omogućava državama članicama, da ukoliko su izveštaji o napretku u oblasti vladavine prava negativni, preduzmu mere protiv Bugarske i Rumunije (Noutcheva, 2006: 3). Iskustva Evropske unije – lekcije za zapadni Balkan S obzirom da Evropska unija uči iz svojih iskustava, Politika proširenja prema zapadnom Balkanu doživela je evoluciju prilikom koje je postala složenija i više oslonjena na politiku uslovljavanja prema državama kan-didatima za članstvo. Ono što nas zanima jesu institucionalne posledice na politiku proširenja kao proizvod iskustva velikog proširenja, odnosno u kojoj meri je sama Evropska unija primenila sopstvena iskustva, sa posebnim osvrtom na vladavinu prava i kako su se iskustva Evropske unije reflektovala u ovoj oblasti na države zapadnog Balkana. Preliminarno, taj evolutivni proces možemo grubo podeliti u dve faze. Prva faza, determinisana iskustvom sa Evropskim sporazumima o 17 Iako su pristupile naknadno, metodološki posmatrano, Bugarska i Rumunija takođe pripadaju velikom talasu proširenja. 18 Videti više na: https://ec.europa.eu/info/policies/justice-and-fundamental-rights/effective-jus-tice/rule-law/assistance-bulgaria-and-romania-under-cvm/cooperation-and-verification-mecha-nism-bulgaria-and-romania_en (Pristupljeno 20.03.2019.)

- 31 -

pridruživanju država Centralne i Istočne Evrope rezultirala je formiran-jem Procesa stabilizacije i pridruživanja za države zapadnog Balkana (PSP). Druga faza, determinisana postpristupnim iskustvom sa državama članicama koje su pristupile Evropskoj uniji 2004, 2007. i 2013. godine, ali i institucionalnim promenama unutar same Unije tj. donošenjem Ugo-vora iz Lisabona rezultirala je izmenjenim pregovaračkim pristupom u pregovorima o članstvu, odnosno kreiranjem pregovaračkih poglavlja 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i 24 (Pravda, sloboda i bezbednost) koji su dobili status „uslovljavajućih“. Krenimo od procesa pridruživanja država zapadnog Balkana. Kao što smo naglasili „Evropska komisija je maja 1999. godine predložila novi, inovirani model odnosa sa državama koje pripadaju novoformiranom političkom regionu (kurziv I.M. i N.P.) koji dobija naziv zapadni Balkan pod nazivom Proces stabilizacije i pridruživanja (Stabilization and Asso-ciation Process – SAP)“ (Miščević, 2009: 151). Rezultat samog procesa jeste Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji se u sadržinskom smislu razlikuje od tzv. Evropskih sporazuma.19 Za naše istraživanje svakako od ključnog značaja jeste unošenje oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova u Sporazum. Od ključnog značaja jeste član 2. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji naglašava da „pošto-vanje demokratskih načela i ljudskih prava proglašenih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i definisanih u Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Završnom aktu iz Helsinkija i Pariskoj povelji za novu Evropu, poštovanje načela međunarodnog prava, uključujući punu saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, vladavine prava kao i načela tržišne privrede (...) predstavljaće osnov unutrašnje i spoljne politike strana i činiće suštinske elemente ovog Sporazuma“.20 Pored ovog člana, za naše istraživanje

19 Evropski sporazumi ili Evropa sporazumi, kako se često nazivaju, predstavljaju set sporazma o pridruživanju koji su potpisani sa državama Centralne i Istočne Evrope. O sadržini samih spo-razumima videti više na: http://europa.eu/rapid/press-release_IP-91-1033_en.htm?locale=en (Pristupljeno 21.03.2019) 20 Član 2. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Republikom Srbijom. Sporazum u celosti dostupan na: http://www.seio.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/ssp_prevod_sa_anex-ima. (Pristupljeno 21.3.2019.)

- 32 -

veoma važno jeste i unošenje oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova u Sporazum. Takođe član 80. odeljka VII (Pravosuđe, sloboda i bezbed-nost) naglašava da „U okviru saradnje u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova strane će posebnu važnost dati konsolidovanju vladavine prava i jačanju institucija na svim nivoima...“.21 Imajući u vidu i član 133. Spo-razuma koji naglašava da „svaka strana može da suspenduje ovaj Spora-zum, sa trenutnim dejstvom suspenzije, u slučaju ako druga strana ne poštuje neki od suštinskih elemenata ovog Sporazuma“22 sasvim je jasno da vladavina prava u državama potpisnicama Sporazuma postaje jedno od fundamentalnih pitanja u odnosima sa Unijom. Na taj način Politika proširenja Evropske unije dobija karakter uslovljavajuće još u fazi pridruživanja, a vladavina prava postaje jedan od „stubova uslovljavanja“ zajedno sa regionalnom saradnjom i saradnjom sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu.23 U velikom delu literature koja istražuje uslovljavanje na nivou Evropske unije polazi se od pretpostavke da tako definisana politika uslovljavanja treba da bude usmerena ka transformaciji sistema, punoj demokratizaciji i uspostavljanju pune vladavine prava na teritoriji država zapadnog Bal-kana (Anastasakis, 2008: 366). Bez namere da autori i u jednom trenutku ospore valjanost ove pretpostavke primena politike uslovljavanja u kontekstu država zapadnog Balkana u velikoj meri utiče na razuđenost ovakve pretpostavke. S razlogom se otvara pitanje selektivnosti u primeni ovakvog oblika uslovljavanja koji sa jedne strane ima svoj sup-stantivni (politički kriterijumi) a sa druge strane operacionalni element (način sprovođenja postavljenih uslova). Zbog toga ovakav oblik uslovljavanja možemo neraskidivo povezati sa političkim i otvoriti pi-tanje smera transformacije, recimo u oblasti vladavine prava, imajući u vidu prethodna iskustva Evropske unije sa Bugarskom i Rumunijom 21 Član 80. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Republikom Srbijom. Sporazum u celo-sti dostupan na: http://www.seio.gov.rs/upload/documents/spora-zumi_sa_eu/ssp_prevod_sa_anexima. (Pristupljeno 21.3.2019.) 22 Član 133. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Republikom Srbijom. Sporazum u celosti dostupan na: http://www.seio.gov.rs/upload/documents/spora-zumi_sa_eu/ssp_prevod_sa_anexima. (Pristupljeno 21.3.2019.) 23 Jedini primer privremenog obustavljanja pregovora o potpisivanju SPP (tzv. called off) je onaj u slučaju Srbije zbog nesaradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugo-slaviju sredinom 2006. godine.

- 33 -

(Anastasakis, Bechev, 2003: 9). Ono što možemo uočiti sa sigurnošću jeste valjani uspeh ovakvog uslovljavanja kada se radi o stvarnom i pot-punom uspehu država zapadnog Balkana da idu u korak sa postavljenim uslovima i za to, u skladu sa politikom štapa i šargarepe, adekvatno i budu nagrađene. Analizirajući ovakav pristup Evropske unije Oton Anastasakis (Othon Anastasakis) s pravom primećuje izvesne protivrečnosti u spoljnom de-lovanju Evropske unije kroz prizmu PSP. Naime, sa jedne strane Evropska unija u procesu pridruživanja i kasnije pristupanja postepeno državama zapadnog Balkana nameće nove (političke) uslove u nameri da pospeši kredibilitet samog Procesa (što kroz zahteve za reformama, ocene uspešnosti, studije izvodljivosti itd.). Istovremeno u pokušaju da zadrži konce u svojim rukama Evropska unija potpuno pogrešno sam pro-ces (ali i zahteve) koji bi po prirodi stvari trebalo da budu usmeren ka transformaciji stapa sa svojim realpolitičkim, normativnim i funkcional-nim zahtevima čime potpuno selektivnim pristupom vrši individualnu procenu napretka države od slučaja do slučaja što je često posledica bezbednosnog aspekta odlučivanja u Evropskoj uniji. Samim tim oprav-dano je dovesti u pitanje i samu konzistentnost pristupa Evropske unije koji je ona oblikovala kroz politiku uslovljavanja što se posebno može uočiti na konkretnim primerima država zapadnog Balkana koje se nalaze pod određenom vrstom kontrole od strane svih država članica uključujući i one koje se i dalje bore sa pitanjem vladavine prava (Anastasakis, 2008: 368). Vladavina prava i pretpristupni process Pre nego što se osvrnemo na izmene pregovaračkog okvira za države za-padnog Balkana važno je napomenuti još jednu institucionalnu promenu koja je nastupila donošenjem Ugovora iz Lisabona. Naime, Ugovoru iz Lisabona odnosno Ugovoru o Evropskoj uniji i Ugovoru o funkcionisanju Evropske unije pridodata je Povelja o osnovnim

- 34 -

pravima.24 Iako nije deo ugovora, već dodatak25 ovakav status Povelje daje dodatni legitimitet Uniji da u odnosima sa državama kandidatima praktikuje politiku uslovljavanja kada je u pitanju vladavina prava. Dakle, možemo identifikovati i institucionalne promene unutar same Unije koje joj pružaju mogućnost uslovljavanja, a ne samo deklarativno naglašavanje vladavine prava kao fundamentalnog pitanja. Okrenimo se sada pregovorima o pristupanju. Prvo, važno je naglasiti da, iako se ceo proces pristupanja naziva pregovori o pristupanju, mi ne možemo govoriti o pregovorima u diplomatskom smislu. To znači da država kandidat prilikom procesa pristupanja mora usvoji Evropski ac-quis (evropsku pravnu baštinu), odnosno primarno i sekundarno pravo Unije. Dakle, pregovori se ne vode o tome da li će država kandidat da usvoji acquis, već kada i na koji način će to učiniti (Puşcaş, 2013: 23). Međutim, olakšavajuća okolnost za državu kandidata jeste mogućnost da, uz odgovarajuću argumentaciju, na određeno vreme odloži implementac-iju (Miščević, 2018: 336). Posmatrajući razvoj Politike proširenja Evropske unije, kao konstantu možemo uzeti činjenicu da je ona nakon svakog talasa proširenja doži-vela delimičnu transformaciju (Miščević, 2016: 74). Ipak, determinisana postpristupnom ocenom uspešnosti procesa pristupanja Bugarske i Ru-munije u pogledu vladavine prava, ali i iskustvom pregovora sa Repub-likom Hrvatskom, politika proširenja doživela je, možemo reći i najveću transformaciju.26 Promena pregovaračkog okvira i njegovo usložnjavanje počelo je tokom pregovora sa Hrvatskom, ali je njegova praktična pri-mena prvi put upotrebljena u pregovorima sa Crnom Gorom (Miščević, 2016: 139). Transformacija se ogledala u uvođenu pregovaračkih po-glavlja 23 – „Reforma pravosuđa, borba protiv korupcije i ljudska i

24 Povelja o osnovnim pravima Evropske unije – dostupna na: https://eur-lex.europa.eu/legal-con-tent/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:12012P/TXT&from=EN (Pristupljeno 22.03.2019.) 25 Videti više na: https://eur-lex.europa.eu/legal-con-tent/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:12012P/TXT&from=EN (Pristupljeno 22.03.2019.) 26 Ova transformacija se naziva „Novi pristup u pregovorima o članstvu” (New Approach to the EU Negotiations)

- 35 -

manjinska prava” i 24 – “Pravda, sloboda, bezbednost”.27 Ova dva po-glavlja, ne samo da se u pregovaračkom procesu prva otvaraju i poslednja zatvaraju, već služe i kao kontrolni mehanizam. To znači da “…se uvodi klauzula o balansu (imbalance clause), kojom se definiše da svaki zastoj u sprovođenju obaveza iz tih poglavlja vodi pokretanju mehanizma zaustavljanja celokupnih pregovora o članstvu” (Miščević, 2016: 139). Već preliminarno možemo zaključiti da postoje najmanje dve problem-atične tačke u novom pristupu Unije pregovorima o pristupanju. Kao što možemo primetiti, Politika proširenja je za države kandidate pokretna meta. Ona stalno evoluira i donosi nove zahteve. To za države zapadnog Balkana, koje su u procesu tranzicije predstavlja veoma zbunjujuću situ-aciju, čineći ih nesigurnim u samom pregovaračkom procesu. Proces pristupanja Evropskoj uniji veoma je dug i složen, a stalno usložnjavanje uslova za pristupanje čini proces još komplikovanijim. Druga, i moglo bi se reći problematičnija tačka jeste sam pojam vla-davine prava. Kako autori nazivaju ovaj problem dileme i dvostruke dileme vladavine prava predstavlja nepoznanicu za obe strane u prego-vorima (Miščević, 2018: 337). To znači da je pojam vladavine prava prilično neprecizan i bezobalan i da se, što je još važnije, ne podudara sa pojmovima ljudska prava, demokratija, sloboda itd. kako se često pogrešno posmatra. Ti pojmovi jesu deo koncepta vladavine prava, ali se nikako ne mogu izjednačiti. Pojam vladavine prava se u osnivačkim ugo-vorima Unije pominje kao jedna od temeljnih vrednosti28 ali se pri tom ne definiše tačno značenje. Čak ni u članu 7. Ugovora koji govori o posledicama u slučaju povrede člana 2. od strane države članice nemamo dodatno pojašnjenje.

27 Spisak pregovaračkih poglavlja u procesu pristupanja Evropskoj uniji moguće je naći na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/policy/conditions-membership/chapters-of-the-acquis_en (Pristupljeno 22.03.2019.) 28 Član 2. Ugovora o Evropskoj uniji koji govori o vrednostim na kojima Unija počiva, dostupno na: http://www.mvep.hr/custompages/static/hrv/files/pregovori/111221-lisabonski-prociscena.pdf (Pristupljeno 22.3.2019.)

- 36 -

Dakle, ukoliko države članice, primljene u članstvo na osnovu ispunjenih kriterijuma, od kojih je jedan vladavina prava, nemaju konsenzus oko preciznog definisanja pojma (dilema), kako države kandidati mogu biti u potpunosti svesni značenja pojma koji im se postavlja kao osnovni zahtev, uz dodatni problem razumevanja načina pune implementacije (dvostruka dilema)? Naravno, stav moramo ublažiti i naglasiti da ne go-vorimo o potpunom nerazumevanju pojma, već o nepreciznom definisanju. U kontekstu pregovora o pristupanju nemogućnost potpunog razumevanja pojma vladavina prava se kosi sa insistiranjem da pre-govaračka poglavlja 23 i 24 budu stubovi politike uslovljavanja Unije. Uslovljavanje celog procesa pristupanja, sa ogromnim obimom pravnih tekovina Unije, njegovim najnepreciznijim delom čini se kao prilično neracionalno. Dodatni problem čini i nejasna metodologija merenja uspeha imple-mentacije reformi u oviru uslovljavajućih poglavlja. To znači da primenu pojma vladavine prava ne možemo meriti kvantitativno, već kvalitativno. Svesti merenje implementacije na broj donetih zakona u oblasti poglavlja 23 i 24 kao i broj pravosnažnih presuda, bez kvalitativne analize takođe ne ide na ruku tvrdom stavu Evropske unije da insistira na politici uslovljavanja. S druge stane, isključivo kvalitativna analiza reformi u ob-lasti vladavine prava dobila bi karakteristike političkog uslovljavanja, ne-dovoljno institucionalizovanog i podložnog subjektivnosti. Evropska un-ija bi, u želji da legitimise svoju politiku uslovljavanja, morala da precizira svoje zahteve u oblasti vladavine prava (Nicolaidis, Kleinfeld, 2012). Bez ambicije da umanjujemo značaj vladavine prava, naročito na pro-storu zapadnog Balkana, važno je naglasiti nelogičnost opasnosti blokiranja napretka pregovora u drugim oblastima, daleko više tehničkim. Iako bez ikakve sumnje najvažnija oblast reformi, ipak ne bi trebala imati karakter suspenzivne za ceo proces. Takođe, pitanje ocene napretka u datoj oblasti od strane Komisije i država članica čini se problematičnom. U prethodnom delu naglasili smo da države članice koje su pristupile u okviru velikog proširenja 2004. i

- 37 -

2007. godine takođe imaju problem sa postpristupnim poštovanjem vla-davine prava. Bugarska i Rumunija punih 12 godina nakon pristupanja Uniji se nalaze pod posebnim kontrolnim mehanizmom. Međutim, obe države ravnopravno sa ostalim državama članicama učestvuju u ocen-jivanju napretka u oblasti vladavine prava za države zapadnog Balkana. Naravno, oduzimanje ovog prava državama članicama dovelo bi do moguće pojave unutrašnjih podela. Međutim čini se da iz perpektive država kandidata, ova praksa dovodi u pitanje kredibilitet Unije i njene politike uslovljavanja u ovoj oblasti. Zaključak Na samom kraju možemo izvesti nekoliko bitnih zaključaka, ali i za-merki. Politika proširenja Evropske unije je evolutivne prirode, što se, uzevši u obzir da je i sama Unija organizam koji se veoma brzo razvija, čini sasvim opravdanim. Međutim, kao takva, ona je pokretna meta za države kandidate. Imajući to u vidu, države zapadnog Balkana i same u procesu tranzicije, ali i nesposobne da pravovremeno i adekvatno odgo-vore na promenjene zahteve, upadaju u zamku evolutivnog pre-govaračkog procesa. S druge strane, istina je da je pitanje vladavine prava na zapadnom Balkanu od najvišeg značaja, no sama politika uslovlja-vanja pogrešno je postavljena. Da bi bila efektivna, ona mora biti precizno definisana, ali i kredibilna. Kredibilitet, kao što smo rekli, zahteva da države koje ocenjuju i same budu u mogućnosti da adekvatno i kontinuirano implementiraju zadatke. Uzrok svemu tome leži u pitanju načina merenja napretka vladavine prava, bilo da se radi o državi članici ili državi kandidatu za članstvo. Literatura Anastasakis O. (2008). “The EU’s political conditionality in the Western

Balkans: towards a more pragmatic approach“. Southeast Euro-pean and Black Sea Studies, Vol. 8, No. 4. 366–368.

Anastasakis O. Bechev D. (2003). EU Conditionality in South East Eu-rope: Bringing Commitment to the Process. South East European

- 38 -

Studies Programme, European Studies Centre, St Antony’s Col-lege, University of Oxford. 9

Kochenov D. (2004). Behind the Copenhagen façade. The meaning and structure of the Copenhagen political criterion of democracy and the rule of law. European Integration online Papers (EIoP) Vol. 8 (2004) N° 10; http://eiop.or.at/eiop/texte/2004-010a.html. 1-36

Miščević T. (2009). Pridruživanje Evropskoj uniji, Službeni glasnik, Be-ograd

Miščević T. (2018). Legislative obligations of Serbia in the accession process to the European Union – The case of fundamental rights. Zoran Pavlović ed. Yearbook Human Rights Protection “From Unlawfulness to Legality” Number 1. 333-349.

Miščević T. (2016). Ever Changing EU Accession Negotiation Process - The case of Serbia. The Review of International Affairs, Belgrade, Vol.68, No. 1162-1163. 70-83.

Miščević T. (2016). Savremeni izazovi politike proširenja Evropske unije na zapadni Balkan, Politička misao, Fakultet političkih znanosti, god. 53, broj 2. 133-150.

Noutcheva G. (2006). Bulgaria and Romania’s Accession to the EU: Postponement, Safeguards and the Rule of Law. CEPS Policy Briefs No. 102. 3

Nicolaidis K., Kleinfeld R. (2012), Rethinking Europe’s “Rule of Law” and Enlargement Agenda: The Fundamental Dilemma, Jean Monnet Working Paper.

Puşcaş V. (2013), EU Accession Negotiations (A Handbook), Hulla & Co Human Dynamics KG, 2013, pg.23

Sadurski W., Czarnota A., Krygier M., (2006). Spreading Democracy and the Rule of Law? The Impact of EU Enlargement on the Rule of Law, Democracy and Constitutionalism in Post-Communist Legal Orders. Springer.

Trauner F. (2009). Post-accession compliance with EU law in Bulgaria and Romania: a comparative perspective. European Integration online Papers, Special Issue 2, Vol. 13. 2

Vassiliou G. (2007). The Accession Story The EU from Fifteen to Twenty-Five Countries, Oxford University Press.

- 39 -

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (A/RES/217) – dostupna na: http://www.unhcr.rs/media/Opsta%20deklaracija%20o%20ljud-skim%20pravima%20(1948).pdf

Evropska konvencija o ljudskim pravima Saveta Evrope – dostupna na: https://www.echr.coe.int/Documents/Convention_BOS.pdf

Kriterijumi iz Kopenhagena – dostupni na: https://ec.europa.eu/neigh-bourhood-enlargement/policy/glossary/terms/accession-crite-ria_en

Evropski sporazumi sa državama Centralne i Istočne Evrope – dostupni na: http://europa.eu/rapid/press-release_IP-91-1033_en.htm?lo-cale=en

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Republike Srbije sa Evropskom unijom – dostupan na: http://www.seio.gov.rs/upload/docu-ments/sporazumi_sa_eu/ssp_prevod_sa_anexima.

Povelja o osnovnim pravima Evropske unije – tekst Povelje dostupan na https://eur-lex.europa.eu/legal-con-tent/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:12012P/TXT&from=EN

Zvanična verzija Ugovora iz Lisabona (UEU/UFEU) – dostupna na: http://www.mvep.hr/custompages/static/hrv/files/prego-vori/111221-lisabonski-prociscena.pdf

Nemanja Purić Ivan Milovanović

EU ENLARGMENT POLICY AND THE FUNDAMENTAL IMPORTANCE OD THE RULE OF LAW

Abstract: The development of the European Union's Enlargement Policy embodies a continuous process, in which the rules for accession are continuously becoming more complex. As a product of the accession experience of countries of Central and Eastern Europe, progress in the rule of law has become crucial for the New Approach to membership negotiations

- 40 -

directed towards the countries of the Western Balkans. This paper exam-ines the extent to which the notion of the Rule of Law is precisely defined and the conditioning policy is adequately set. Furthermore, the paper an-alyzes the similarities and differences of the Enlargement Policy towards the countries of Central and Eastern Europe and the countries of the Western Balkans, in order to assess the viability of the New Approach, which is a product of different circumstances and previous experiences of the European Union. Key words: European Union, Enlargement Policy of the EU, Rule of Law, Western Balkans, Conditionality Policy

- 41 -

Ivan Radanović29 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu

EKONOMSKI I INSTITUCIONALNI ASPEKTI EVROINTEGRACIJA: ISKUSTVO CIE ZEMALJA

Sažetak: Evropska unija jedan od najvažnijih ekonomsko-političkih projekata. Od svog postanka, neprestano se institucionalno usavršavala širenjem nadležnosti, liberalizacijom, harmonizacijom propisa itd. Paralelno sa tim išao je i proces proširenja. Nakon pada komunizma, zemlje CIE opredelile su se za evrointegracije, za razliku od bivših sovjetskih republika koje su formirale ZND. Ove dve grupe zemalja, uz različite početne uslove, generišu različite razvojne ishode. Divergencija se ogleda u čisto ekonomskim i višedimenzionalnim pokazateljima. Razlika je jasnija kada se posmatraju potonji, kao što je Indeks ljudskog razvoja. Zemlje koje su bolje rangirane prema pokazateljima vladavine prava, ekonomskih sloboda i demokratskog kapaciteta pristupile su Evropskoj uniji. Sledi da Evropska unija, odnosno evrointegracije predstavljaju neku vrstu institucionalnog usidrenja za nove članice. To predstavlja važnu poruku nosiocima ekonomske politike zemalja kandidata za članstvo, među kojima je i Srbija. Ključne reči: Evrointegracije, trgovina, institucije, ljudski razvoj 29 [email protected]

- 42 -

Uvodna razmatranja Evropska unija je, kao jedan od najvažnijih savremenih ekonomsko-političkih projekata, ključna tema razvojne agende evropskih zemalja, naročito kada su u pitanju kandidati za članstvo, poput Srbije. Zahvaljujući tome, decenijama opstaje kao predmet raznovrsnih, stranih i domaćih, studija i analiza (npr. Moravcsik, 1998; Judt, 2005; Vukadinović, 2008; Anderson, 2009; Dinan, 2010; Đurković, 2015; Lopandić, 2017). Ta brojna istraživanja prilazila su problematici evrointegracija iz različitih uglova, fokusirajući se npr. na ekonomske efekte, geopolitičke implikacije ili razvoj institucionalne arhitekture Evropske unije. Upravo poslednje predmet je ovog rada. Sama istorija Evropske unije predstavlja proces stvaranja sve obuhvatnije i homogenije institucionalne matrice, u čijim okvirima evropske institucije funkcionišu. Taj evolutivni karakter institucionalnog okvira predstavlja jedno od idejnih ishodišta Evropske unije, a samim tim i poželjnu razvojnu perspektivu. To se naročito odnosi na Republiku Srbiju i druge bivše socijalsitičke zemlje koje, zbog svoje nestabilne razvojne istorije, vape za nekom vrstom institucionalnog „sidra“ za koje će vezati. Evropske integracije načelno predstavljaju izvor brojnih razvojnih šansi. Svaka zemlja se, do ulaska u Uniju, kroz ovaj proces više ili manje reformisala, u zavisnosti od različitih okolnosti (Češka i Bugarska su dobri primeri spremne, odnosno manje spremne pridružene članice). Stoga je glavna teza ovog rada da evropske integracije – premda same po sebi nužno ne garantuju porast blagostanja – predstavljaju optimalni okvir za institucionalne promene. Budući da su institucije najvažniji preduslov ekonomskog i društvenog razvoja, sledi da su evrointegracije u velikoj meri uzrokovale prosperitet novih članica. Strukturu rada čini pet delova. Nakon uvodnih razmatranja, u drugom delu biće predstavljena kratka istorija Evropske unije sa aspekta najvažnijih multilateralnih ugovora, ali i opšti osvrt na ekonomske performanse starijih EU članica. Treći deo činiće prikaz ekonomskih

- 43 -

performansi nekih od najboljih, ali i manje uspešnih tranzicionih privreda. Prve će činiti reformatorske zemlje Centralne i Istočne Evrope, a druge će se mahom naći u zoni zemalja ZND. Biće analizirano dejstvo rasta spoljne trgovine, kao posledice evrointegracija, na relativni nivo razvoja. Takođe, pružiće se osvrt na hipotetičko stanje CIE zemalja u odsustvu evrointegracija. Četvrti deo problematizuje ekonomsko-političke institucije i njihovo dejstvo na ukupni razvoj, sa tendencijom da pokaže njihovu presudnu ulogu. Poslednji deo rada pružiće neka zaključna razmatranja. Ekonomsko-politički aspekt evrointegracije Evropska unija danas je veoma značajna organizacija i ključni činilac razvoja evropskog kontinenta. Najpre, a možda i najvažnije, u pitanju je uspešan mirovni projekat, unutar koga je vojni sukob praktično nezamisliv. Takođe, Unija je najveće svetsko tržište, region visoke konkurentnosti i prostor slobodnog kretanja faktora proizvodnje: robe i usluga, ljudi i kapitala (Lopandić, 2017). Navedene, ali i brojne druge karakteristike ova ekonomsko-politička integracija nije stekla odmah, već su rezultat višedecenijskog procesa proširivanja nadležnosti, harmonizacije propisa, kodifikacije raznih oblika dobre prakse itd. Institucionalna geneza Evropske unije Sama evropska ideja ima dug razvojni put, čiji početak seže do ranog XX veka, pa i mnogo ranije30. Najpre se ticala pojedinačnih apstraktnih koncepcija o „jedinstvenoj Evropi“, koja bi predstavljala neku vrstu trećeg pola, središnjeg igrača između sovjetskog džina i atlantskog hegemona u nastanku (Đurković, 2015). Prve klice buduće harmonije sadržane su u Lokarnskim ugovorima 192631, dok je 1930. Francuska zvanično predložila neku vrstu evropske federalizacije u okviru tadašnjeg Društva naroda. Međutim, potonji istorijski sled događa potvrđuje da panevropske ideje nisu zaživele.

30 Ipak, ovde je reč o savremenim koncepcijama. 31 Tada su politički lideri Nemačke i Francuske, Gustav Štrezman i Aristid Brijan dogovorili ubrzanu evakuaciju Rurske oblasti, zbog čega su iste godine podelili Nobelovu nagradu za mir.

- 44 -

Konkretne i uspešne inicijative preoblikovanja svetskog poretka nastaju krajem Drugog svetskog rata, naročito 1944. kada je u Breton Vudsu dogovoreno stvaranje Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i opštevažećeg zlatno-dolarskog standarda. Međutim, kada je u pitanju evropska ideja kao takva, nakon kongresa u Hagu, 1949. nastaje Savet Evrope, kao prva konkretna realizacija ideje o saradnji i udruživanju evropskih država (Lopandić, 2017, str. 28). Konačno, Šumanova deklaracija (1950) i postanak Evropske zajednice za ugalj i čelik godinu dana kasnije, utrli su put kontinuiranog i, kako se pokazalo, nepovratnog procesa regulacije i formalizacije odnosa između evropskih zemalja. Taj proces nije bio monocentričan, što potvrđuje osnivanje Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu32 (EFTA) samo tri godine nakon Evropske ekonomske zajednice33 (EEZ) 1957. godine. Obe organizacije nastale su radi prosperiranja na osnovu ekonomske integracije i trgovinske liberalizacije. Integracije se nisu ticale samo ekonomskih pitanja, pa je tako 1985. potpisan Šengenski sporazum sa ciljem ukidanja graničnih kontrola, čime je olakšano kretanje unutar tadašnje Evropske ekonomske zajednice. Godine 1992. potpisan je Ugovor o Evropskoj uniji u Mastrihtu, kojim od 1. januara naredne godine formalno nastaju jedinstveno tržište i sama Evropska unija pod tim nazivom. Nakon Mastrihta, nadležnosti Evropske unije dodatno se povećavaju pet godina kasnije ugovorom iz Amsterdama, a 1999. osniva se Evropska centralna banka i uvodi evro, koji 2002. postaje jedinstvena valuta u 12 članica Evrozone. To je članicama Evrozone omogućilo da se dodatno harmonizuju unutar šire zajednice i koordinisano vode ekonomsku, pre svega monetarnu politiku. Ugovorom iz Lisabona 2008. dodatno su definisane nadležnosti EU u odnosu na njene članice, pri čemu u isključive nadležnosti Unije spadaju carinska unija, trgovinska i politika konkurencije, ali i zaštita morskih resursa i monetarna politika zemalja Evrozone. Brojne druge aktivnosti, koje bi inače bile u nadležnosti jedne suverene države (transport, zaštita potrošača, tehnološki razvoj itd) obavljaju se po principu podeljene 32 Zemlje osnivači bile su Velika Britanija, Danska, Švedska, Norveška, Švajcarska, Austrija i Portugal. Veliki deo članica EFTE prešao je u EEZ, počev od Velike Britanije, Danske i Irske 1973. Stoga se istorijom Evropske unije smatra istorija odnosa zemalja EEZ. 33 Zapadna Nemačka, Francuska, Italija i zemlje Beneluksa.

- 45 -

nadležnosti. Ipak, Evropska unija, u skladu sa svojim budžetom34, vodi i druge fundamentalne politike kao što su politika kohezije, industrijska politika, poljoprivredna i energetska politika itd. Paralelno sa integracijskim tokovima išlo je i proširenje Evropske unije, koje se ostvarilo u nekoliko etapa35 i koja je time obuhvatila veliki deo kontinenta. Može se reći da je evropski projekat veoma uznapredovao u odnosu na prvobitne koncepcije kojima je formulisan, kako na planu unutrašne organizacije, tako i po pitanju globalnog geopolitičkog značaja, što svedoči o ispravnom putu kojim se Evropa kreće. Ekonomski efekti nastanka EEZ Ideja o „ujedinjenoj Evropi“ ako je i bila zasnovana na ideološkom narativu panevropejstva u istorijskom kontekstu grupisanja u političke blokove, sigurno ne bi opstala da nije imala nesporno pozitivne efekte, najpre ekonomske. Evropsku uniju je proces postepene integracije i proširenja preobrazio u ekonomsku supersilu tokom poslednje trećine XX veka. To je ostvareno iskorišćavanjem pozitivnog dejstva integracije tržišta, koja je podstakla snažan ekonomski rast. U periodu 1950-2000. BDP po glavi stanovnika EU porastao je sa polovine na gotovo 80% nivoa u SAD (Berend, 2009). Iste početne godine i produktivnost je bila upola manja, da bi danas vrednost proizvodnje po času bila otprilike jednaka američkoj. Takođe, ukupni BDP Evropske unije iznosi oko 19 hiljada milijardi dolara (36.800 dolara po stanovniku), što je čini najvećom svetskom ekonomijom posle SAD36 (MMF, 2018). Pomenuta integracija tržišta,

34 On ove godine iznosi oko 165 milijardi evra i čini tek oko 1% ukupnog BDP-a zemalja članica. 35 Velika Britanija, Danska i Irska (1973); Grčka (1981); Portugal i Španija (1986); Austrija, Švedska i Finska (1995). Tzv. „veliki prasak“ naziv je za sledeće proširenje 2004. kada pristupaju Češka, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija. Potom Bugarska i Rumunija pristupaju 2007. i Hrvatska 2013. godine. 36 Tačnije, ekonomija SAD beleži vrednost od 21,5 biliona dolara, dok je NR Kina na trećem mestu sa 14,2 biliona.

- 46 -

zapravo, dovela je do velike ekspanzije trgovine između članica37, što blagotvorno utiče na evropske preduzetnike i kompanije, a time i na stanovništvo. Međunarodna trgovina ima snažan katalizatorski efekat na privredni rast i razvoj. Ona omogućava jeftinije snabdevanje spolja, što ostavlja više novca građanima, čime se podstiču ekonomska efikanost i blagostanje. Da je slobodna spoljna trgovina postala simbol Evropske unije, pokazuje veliki porast njenog značaja za članice, meren kao učešće trgovine u BDP-u38. To se odnosi kako na novije, tako i na stare članice EEZ, odnosno EU što se može videti u sledećoj tabeli. Tabela 1: Odnos trgovine (uvoz M + izvoz X) i BDP-a triju razvijenih zemalja

Zemlja 1965 2017 (X+M)/BDP u % (X+M)/BDP u %

Nemačka 38 87 V. Britanija 37 62

Italija 29 60 Izvori: Kovačević, R. (2016). Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom. str. 19; World Bank (2018). World Development Indicators [online]. Dostupno na: https://data.worldbank.org/indicator/ne.trd.gnfs.zs?end=2017&start=1965 [pristupljeno 24. marta 2019]. Imajući u vidu da razvijene zemlje beleže višedecenijski snažan rast BDP-a (agregatnog i po stanovniku) paralelno sa rastom obima i udela trgovine, jasno je da su evrointegracije imale i imaju važnu pozitivnu ulogu u razvoju zapadnoevropskih zemalja. Razvojno iskustvo zemalja CIE Rastakanjem bipolarnog svetskog poretka, odnosno urušavanjem socijalističkih režima poslednjom decenijom XX veka, većina zemalja otpočela je proces tranzicije ka demokratiji i tržišnoj ekonomiji. 37 Za veliki rast trgovine na globalnom nivou u velikoj meri zaslužno je stvaranje Svetske trgovinske organizacije 1995. kao i brojnih drugih regionalnih integracija širom sveta. 38 Drugim rečima, realizovani plasman na inostrano tržište takođe ulazi u obračun BDP-a, pa je trgovina blagotvorna onoliko koliko je veliki udeo vrednosti plasirane u inostranstvo. Ovo važi i za uvoz jeftiniji od domaće proizvodnje.

- 47 -

Izuzimajući zemlje bivše Jugoslavije, čiju je tranziciju pratio građanski rat, ostale su se dvojako opredelile. Na jednoj strani bile su zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE) koje su se odlučile za „povratak u Evropu“. Na drugoj su bile istočnoevropske i centralnoazijske zemlje koje to nisu želele i ostale su u Zajednici nezavisnih država (ZND)39 (Gros, 2016). Nesumnjivo, na njihovu odluku uticala je i geografska blizina Ruske Federacije kao geopolitičkog i ekonomskog stožera, kome mnoge bivše sovjetske republike i dalje gravitiraju. Ipak, kao što će se videti u nastavku, ove dve grupe zemalja su zabeležile bitno drugačije tranzicione ishode. Pri poređenju grupa zemalja, u ovom radu će se pod CIE zemljama smatrati članice pridružene 2004. godine, bez naredne tri članice. Razlog za to je što su Rumunija i Bugarska, uprkos ostvarenom napretku, ipak ušle relativno nespremne, što daje osnov za sumnju da su prevagnuli geopolitički razlozi priključenja (Đurković, 2015). Sa druge strane, Hrvatska je, kao i Srbija, pretrpela posledice građanskog rata, usled čega tranziciona istorija nije lako uporediva sa zemljama CIE. Ekonomski efekti evrointegracija zemalja CIE Izuzetno složen proces tranzicije praćen je masovnom privatizacijom, deregulacijom, liberalizacijom spoljne trgovine, cenovnog sistema, izgradnje finansijskog tržišta i drugim vidovima preuređenja političkog i privrednog sistema. Svih deset zemalja koje su 2004. postale punopravne članice, do sredine 90-ih imale su potpisane bilateralne sporazume sa EU, koji su pružale okvir za trgovinsku liberalizaciju40 i ostale aspekte postepenog pridruživanja (Lopandić, 2017). Zahvaljujući reformama i evrointegracijama, zemlje CIE beležile su snažan rast ali i prekompoziciju strukture izvoza. To se može videti na tabeli br. 2, koja prikazuje strukturu rasta izvoza deset prvopridruženih članica, zemalja ZND, ali i starih EU članica. Efekat sprovedenih strukturnih reformi 39 Nju danas čine Rusija, Belorusija, Jermenija, Azerbejdžan, Moldavija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan, Uzbekistan i Ukrajina. 40 Krajem 1992. formirana je CEFTA zona slobodne trgovine (Čehoslovačka, Mađarska i Poljska), koja je nadživela evrointegracije njenih osnivača zbog kasnijeg priključenja drugih zemalja, pa tako i Srbije.

- 48 -

premašio je negativan uticaj prvobitne specijalizacije (zaostale strukture izvoza koja je odgovarala podeli rada unutar SEV-a41) i bio dodatno stimulisan opštim globalnim rastom trgovine, što rezultuje neto pozitivnom rastu izvoza od 445%. U prvom redu, razliku između zemalja CIE i ZND prave početni reformski napori (948 naspram 250 procentnih poena). Tabela 2: Struktura kumulativnog rasta izvoza po regionima, 1995-2007. (procentni poeni)

Region Stvarni rast

Uticaj strukturnih promena

Uticaj prvobitne

specijalizacije

Uticaj samog globalnog rasta

CIE-10 445 948 -678 175 ZND i Balkan 283 250 -142 175

Ostatak sveta 243 158 -90 175

EU-15 126 -42 -7 175 Izvor: Gros, D. (2016). Od tranzicije do integracije. U A. Aslund, S. Đankov. Veliki preporod: Pouke iz pobede kapitalizma nad komunizmom. Beograd: Libertarijanski klub – Libek. 245-262. Neto rast izvoza zabeležile su zemlje CIE, ali i u manjoj meri ZND. To je samo jedna od potvrda da su obe grupe zemalja napravile razvojne iskorake u pravcu sustizanja Zapada. To se može videti i na sledećem prikazu br. 1. Na njemu je prikazan BDP po stanovniku šest zemalja (po tri zemlje CIE i ZND) kao udeo u BDP-u po stanovniku Evropske unije (MMF, 2018). Posmatrana veličina iskazana je u dolarima. Iako 1989-1991. period početka tranzicije u ove dve grupe zemalja, kao početna godina uzeta je 1995, zbog toga što od te godine podaci za sve navedene zemlje postaju dostupni. 41 Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) bila je organizacija ekonomske saradnje zemalja Istočnog bloka, pandan EEZ, osnovana 1949. Prestala je da postoji raspadom bloka.

- 49 -

Prikaz 1: BDP po stanovniku u dolarima kao % proseka EU 1995. i 2018. godine

Izvor: IMF (2018). IMF DataMapper [online]. Dostupno na: https://www.imf.org/exter-nal/datamapper/PPPPC@WEO/EU/CZE/RUS/ROU/BLR/KAZ/BGR/POL [pristupljeno 27.3.2019]. Oznake: CZ = Češka Republika, SVK = Slovačka, POL = Poljska, RUS = Rusija, KAZ = Kazahstan, BLR = Belorusija Kao što se može videti, odabrane zemlje Centralne i Istočne Evrope znatno su bliže evropskom proseku od odabranih istočnih zemalja. Nesporno su na razvojni skok uticali i različiti početni nivoi, zbog kojih ne možemo očekivati da članice ZND dostignu isti udeo kao i zemlje CIE. Međutim, analizom smanjenja jaza u posmatranom periodu uočava se da su sve posmatrane zemlje CIE bile efikasnije. Drugim rečima, smanjenje jaza, koje se vidi kada se od udela za 2018. oduzme udeo za 1995. godinu, za svaku posmatranu zemlju CIE veće je nego kod zemalja članica ZND42. Osim toga, treba imati u vidu da su za prikaz izabrane najrazvijenije ZND zemlje, dok su Češka, Slovačka i Poljska, prema ovom pokazatelju, 18, 21. i 25. zemlja u Evropskoj uniji (MMF, 2018). Štaviše, Bugarska, kao

42 Jedino je Kazahstan ostvario gotovo identičan rezultat kao Poljska (21,4 naspram 21,3 procentna poena). Međutim, dobar deo tog rezultata duguje velikim naftnim rezervama (12. u svetu).

28.9

18.5

18.1

11.5

5.5

5.2

62.9

53.4

39.5

30.1

26.8

16.4

0102030405060708090

100

C Z S V K P O L R U S K A Z B L R1995 2018

- 50 -

najsiromašnija članica EU, beleži za gotovo četvrtinu viši BDP po stanovniku od proseka ZND (9.080 naspram 7.400 dolara) (MMF, 2018). Osim poređenja sa drugim regionima, interesantno je osvrnuti se na istraživanje u kome se vrši kontrafaktualno poređenje ostvarenog rasta BDP-a po glavi stanovnika zemalja CIE i hipotetičkog rasta do koga bi došlo da te zemlje nisu odabrale put evrointegracija. Došlo se do zaključka su pozitivni efekti pridruživanja EU daleko nadmašili troškove. Takođe, istaklo se da bi BDP po glavi stanovnika bio u proseku oko 12% manji da nije došlo do evrointegracije i pozitivnih efekata koje ona generiše (Campos et al., 2014). Na prikazu br. 1 nalaze se grafici za Mađarsku (levo) i Češku Republiku (desno), dok se istraživanje odnosi i na druge zemlje pridružene 2004. Prikaz 2: Ostvareni i kontrafaktualni rast BDP-a po glavi stanovnika u Mađarskoj i Češkoj

Izvor: Campos et al. (2014). How much do countries benefit from membership in the European Union? [online]. Dostupno na: https://voxeu.org/article/how-poorer-nations-benefit-eu-membership [pristupljeno 25. marta 2019]. Sa prethodnim nalazom podruku ide i studija Evropske komisije, prema kojoj je proces proširenja unije 2000-2008. podstakao rast BDP-a u zemljama CIE u proseku za 1,75% iznad očekivanog proseka rasta (Evropska komisija, 2009). Proces proširenja omogućio je značajno povećanje javnih i privatnih investicija, direktno podstakao ciklus izgradnje saobraćajne i druge infrastrukture, uticao na porast opšte konkurentnosti privreda, kao i na tendenciju približavanja proseka razvojnih nivoa nivoima starih članica. Taj proces konvergencije je u periodu 1999-2008. bio dinamičan, te je tako prosečan BDP novih

- 51 -

članica porastao sa oko 40% na oko 50%43 proseka tadašnje EU (Lopandić, 2017, str. 180). Može se reći da, uprkos različitim polaznim tačkama i različitim skupovima činilaca koji utiču na razvojne performanse zemalja, postojeća empirijska istraživanja nedvosmisleno pokazuju da su pridružene članice EU načelno iskoristile šansu koju evrointegracije pružaju, te na taj način napravile razliku u odnosu na zemlje drugih regiona. Ta razlika rezultuje ekonomskim ali i ukupnim razvojnim ishodima koji se mogu ilustrovati tabelom br. 3 u nastavku. Tabelom je prikazan indeks ljudskog razvoja (HDI)44 CIE i ZND za 2017. godinu, kao i podindikatori koji ulaze u obračun indeksa: očekivana dužina života na rođenju i prosečno trajanje školovanja u godinama, kao i bruto nacionalni dohodak po stanovniku u međunarodnim dolarima. Tabela 3: Indeksi ljudskog razvoja pridruženih CIE članica i najrazvijenijih ZND zemalja, 2017.

Zemlja HDI (rang) Očekivano trajanje života

Prosečna trajanje

školovanja

BND po stanovniku

Slovenija 0,896 (25) 81,1 12,2 30524 Češka

Republika 0,888 (27) 78,9 12,7 30588

Poljska 0,865 (33) 77,8 12,3 26150 Rusija 0,816 (49) 71,1 12 24233

Belorusija 0,808 (53) 73,1 12,3 16323 Kazahstan 0,800 (58) 70,0 11,8 22626

Izvor: UNDP (2018). Human Development Indices and Indicators [online]. Dostupno na: http://hdr.undp.org/sites/default/files/2018_human_development_statistical_up-date.pdf [pristupljeno 26. marta 2019].

43 Najbolji primer predstavlja Slovenija, koja je sa 79% dostigla čak 92% proseka. 44 U pitanju je jedan od najpopularnijih razvojnih indikatora koji svojom vrednošću (koja se kreće od 0 do 1) prikazuje združena dostignuća zemalja na polju očekivanog trajanja života, obrazovanja i dohotka po stanovniku. Što je indeks viši, označava veći dostignuti nivo blagostanja.

- 52 -

Ovaj kompozitni, višedimenzionalni razvojni pokazalj, uverljivije nego čisto ekonomski pokazatelji, ilustruje razliku koja postoji između dve grupe zemalja. To je stoga što su CIE zemlje bilo izložene različitim pozitivnim, neekonomskim dejstvima evrointegracija, koje se reflektuju boljim rezultate na planu humanih dimenzija razvoja. Razlika izgleda daleko ozbiljnije kada se uporedi prosečna pozicija zemalja CIE i ZND, što je ilustrovano sledećim prikazom. Prikaz 3: Prosečni jaz CIE-10 i ZND zemalja do prvog mesta prema indeksu ljudskog razvoja, 2018.

Izvor: UNDP (2018). Human Development Indices and Indicators [online]. Dostupno na: http://hdr.undp.org/sites/default/files/2018_human_development_statistical_up-date.pdf [pristupljeno 26. marta 2019]. Ljudsko blagostanje, kao što smo razmatranjem indeksa ljudskog razvoja videli, ne sastoji se samo od ekonomske komponente već i od kvalitativnih aspekata ljudskog života. Iako su, zahvaljujući mnogo nižem polaznom nivou, zemlje izvan EU ostvarile značajne pomake, oni su uglavnom ostvareni na ekonomskom planu. Na razlike u ostalim aspektima ljudskog blagostanja utiču i drugi, manje tržišni činioci. Institucije kao ključni činilac razvoja Problematizacija pitanja netržišnih uzroka ljudskog razvoja nesumnjivo nas navodi na teren ekonomskih i političkih institucija. Daglas Nort institucije je definisao kao „pravila igre u društvu, odnosno ograničenja ljudskih interakcija koje ljudi stvaraju“ (North, 1990). Institucije mogu biti, pre svega, formalne i neformalne i obe utiču na ponašanje. Pod neformalnim institucijama podrazumevaju se zajedničke vrednosti,

- 53 -

verovanja, običaji itd, koji važe u određenoj zajednici. Sa druge strane, formalne institucije su elementi pravnog poretka jedne zemlje (ugovori, zakoni itd) i često predstavljaju formalizaciju neformalnih institucija. Formalne i neformalne institucije mogu biti u saglasnosti ali i koliziji. Što je veća saglasnost, to je manji trošak sprovođenja pravila, odnosno manji su transakcioni troškovi45 (Prokopijević, 2004). One, dakle, otiču na rezultat privrede time što utiču na troškove razmene i proizvodnje (North, 1990). Društva konvergiraju u razvoju, prema institucionalnom objašnjenu, upravo zbog različitih „pravila igre“, koja ne moraju nužno biti efikasna. Vlade u skladu sa raznim običajima, ideologijom i interesima dizajniraju različita pravila, u okviru kojih je različita mogućnost da se poštuju ili ne poštuju život, vlasnička prava, sloboda ugovora itd. Kada je reč o formalnim institucijama, prihvaćena je njihova podela na ekonomske i političke institucije. One postavljaju i održavaju „okvir“ unutar koga privreda funkcioniše. Što je manja količina resursa koja se rasipa na transakcione troškove, to su institucije efikasnije a takva zemlja uspešnija. Kako je sama definicija institucija često fluidna, teško je meriti nivoe institucionalne izgrađenosti. Međutim, postoje određeni pokazatelji koji ih dobro aproksimiraju. Tabela 4: Indikatori institucionalne izgrađenosti prema aspektima koje obuhvataju

45 Transakcioni troškovi predstavljaju trošak obavljanja poslovnih transakcija i aktivnosti (logistike, sprovođenja ugovora itd) i odvojeni su od troškova proizvodnje.

Predmet istraživanja Obuhvaćeni aspekti

Političke institucije

Polity IV – politički poredak Institucionalna demokratija/autokratija i trajanje režima

Freedom House – izveštaj o slobodama

1. Politička prava (uključujući izborne procese, učešće u politici, pluralizam, funkcionisanje vlade)

- 54 -

Izvor: Delibašić, M. i Grgurević N. (2014). Institucionalni pluralizam i ekonomski razvoj. Ekonomske ideje i praksa, 12, 167-179. Kao što je u tabeli prikazano, velika većina aspekata političkog i poslovnog života obuhvaćena je nekim od indeksa koji rangiraju sve ili gotovo sve zemlje sveta. Kako već prikazane razlike u ekonomskim ishodima u najvećoj meri predodređuju ekonomske institucije, u nastavku biće prikazan rezultat dve analizirane grupe zemalja prema pokazatelju izgrađenosti političkih institucija. Prikaz br. 4 ilustruje vrednosti političkog poretka za privrede u tranziciji, prema regionalnom kriterijumu. Polity IV se smatraju najpouzdanijim indikatorima demokratije i autokratije na svetu (Rolan, 2016). Kreću se u intervalu od -10 do +10, tj. od savrešene autokratije do savršene demokratije. Kako su podaci iz 2012. godine, pod novim članicama podrazumevaju se CIE-10 zemlje ali i Rumunija i Bugarska. Njihov

2. Građanske slobode (sloboda izražavanja i uverenja, udruživanja i organizacijska prava, vla-davina prava, lična autonomija i prava pojedinaca)

Ekonomske institucije

Fraser Institute – indeks ekonomskih sloboda

Veličina vlasti, pravna struktura i sigurnost prava svojine, pristup zdravom novcu, sloboda

međunarodne trgovine i pravilnik o kreditu, radu i poslovanju

Heritage Foundation – indeks ekonomskih sloboda

Trgovinska politika, fiskalna teret vlade, inter-vencije vlade u privredi, monetarna politika, tokovi kapitala i stranih ulaganja, regulisanje bankarstva i financija, plate i cijene, prava svojine, regulisanje i

neformalne tržišne aktivnosti ICRG – međunarodni rizik

zemlje Ekonomski i finansijski rizik

World Bank – indikatori upravljanja

Način glasanja i odgovornosti, politička stabilnost i odsustvo nasilja

World Bank – jednostavnost vođenja biznisa

Pokretanje poslovanja, postupanje u skladu s građevinskim dozvolama, regularno zapošljavanje

radnika, registracija imovine, dobijanje kredita, zaštita ulagača, plaćanje poreza, sloboda

međunarodne trgovine, izvršenje ugovora i zat-varanje firme (biznisa)

- 55 -

prosečan rezultat je 9,27 što nije značajno različito od istočnoevropskih zemalja (8,6). Prikaz 4: Vrednosti za odabrane grupe zemalja prema Polity IV bazi, 2012.

Izvor: Roland, G. (2016). Tranzicija u istorijskoj perspektivi. U A. Aslund, S. Đankov. Veliki preporod: Pouke iz pobede kapitalizma nad komunizmom. Beograd: Libertarijanski klub – Libek. 263-285. Za razliku od ekonomskih indikatora, gde je razlika između nekih ZND i CIE zemalja ponekad može biti zamagljena, pokazatelji političkih institucija daju jasniju sliku. Zemlje koje se suočavaju sa članstvom u Evropskoj uniji imaju snažan podsticaj da uspostave demokratiju i političke institucije koje dobro funkcionišu. Nove članice morale su da se prilagode institucionalnom poretku EU. Postojao je blizak nadzor napretka kandidata za članstvo u uvođenju zahtevanih institucija. Pristupanje je, shodno tome, služilo kao institucionalno usidrenje za ekonomije u tranziciji. Shodno tome, pristupanje EU ispostavilo se kao velika nagrada za reformske napore: u roku od nekoliko godina, status ovih zemalja uzdigao se od sporednih članica Istočnog bloka gotovo do zapadnoevropskog nivoa. Zaključak Uprkos mnogim iskušenjima sa kojima se suočava od izbijanja svetske ekonomske krize (od problema fiskalne politike i prezaduženosti, Bregzita, migrantske krize, rasta uticaja Kine i Rusije, sve do rasta

Nove EUčlanice

JugoistočnaEvropa Istočna Evropa

Kavkaz iCentralna

AzijaVrednost 9.27 8.6 2.75 -2

-4-202468

10

- 56 -

evroskepticizma), čini se da je Evropska unija izdržala test vremena i da je još uvek važan geopolitički činilac. To je važno, kako zarad daljeg mira i prosperiteta u Evropi, tako i za udruženo rešavanje problema koje, samostalno, male evropske države ne bi mogle da reše. Udruživanje članica u širu zajednicu jača položaj svake pojedinačno i omogućava sinergiju. Stoga, udruživanje članica, tj. evropske integracije, javljaju se kao određeni civilizacijski iskorak. Dosadašnje razmatranje Evropske unije i evrointegracija dokazalo je da porast međunarodne trgovine unutar jedinstvenog tržišta, kao najočiglednija manifestacija Unije, ima jak i pozitivan uticaj na ekonomski razvoj njenih članica. On se pokazao većim u pridruženim članicama nego u zemljama koje nisu odabrale put evrointegracije. Ne treba, međutim, gubiti iz vida da su i ZND zemlje ostvarile napredak. To se odnosi na one najrazvijenije, poput Rusije, Kazahstana i Belorusije. Sa druge strane, na čemu je bio akcenat ovog rada, analiza je ukazala na blisku vezu koja postoji između demokratskog kapaciteta država i ukupnog prosperiteta. Ona je jasnija nego kada se u obzir uzimaju čisto ekonomski pokazatelji. Na nju je ukazano osvrtom na rezultate dveju grupa zemalja po osnovu kvaliteta demokratskog poretka. Nove članice Unije, ali i susedne zemlje, ostvaruju bolje rezultate u Polity IV bazi od ZND zemalja. Susedne zemlje Evropske unije takođe su u procesu evrointegracija, što znači da i one beleže početne pozitivne efekte, koji će se nastavkom evrointegracija povećavati. Može se zaključiti da je razlog divergencije između novih članica i istočnoevropskih zemalja upravo je u evropskim integracijama, kao snažnoj poluzi institucionalnog prilagođavanja zapadnoevropskim političko-ekonomskom poretku. To predstavlja važnu pouku nosiocima ekonomske politike u zemljama u okruženju, odnosno zemljama kandidatima za članstvo, u koje spada i Srbija. Literatura Berend, I. (2009). Ekonomska istorija Evrope u XX veku. Beograd:

Arhipelag.

- 57 -

Campos et al. (2014). How much do countries benefit from membership in the European Union? [online]. Dostupno na: https://voxeu.org/article/how-poorer-nations-benefit-eu-mem-bership [pristupljeno 25. marta 2019].

Delibašić, M. i Grgurević N. (2014). Institucionalni pluralizam i ekonomski razvoj. Ekonomske ideje i praksa, 12, 167-179.

Đurković, M. (2015). Iluzija Evropske unije. Beograd: Catena Mundi. European Commission. (2009). Five years of enlarged EU: Economic

achievements and challenges. European Economy, 1, 228. Gros, D. (2016). Od tranzicije do integracije. U A. Aslund, S. Đankov.

Veliki preporod: Pouke iz pobede kapitalizma nad komunizmom. Beograd: Libertarijanski klub – Libek. 245-262.

IMF. (2018). World Economic Outlook. [online]. Dostupno na: https://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2018/02/weodata/in-dex.aspx [pristupljeno 25. marta 2019].

Kovačević, R. (2016). Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom. Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta.

Lopandić, D. (2017). Evropska integracija između nacije i globalizacije. Beograd: Arhipelag.

North, D. (1990). Institutions, Institutional Change and Economic Performance. Cambridge: Cambridge University Press.

Prokopijević, M. (2004). Ustanove su ključna stvar. U B. Pelević. Ekonomisti nobelovci 1990–2003. Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta. 175-202.

Roland, G. (2016). Tranzicija u istorijskoj perspektivi. U A. Aslund, S. Đankov. Veliki preporod: Pouke iz pobede kapitalizma nad komunizmom. Beograd: Libertarijanski klub – Libek. 263-285.

UNDP (2018). Human Development Indices and Indicators [online]. Dostupno na: http://hdr.undp.org/sites/default/files/2018_hu-man_development_statistical_update.pdf [pristupljeno 26. marta 2019].

- 58 -

Ivan Radanović

ECONOMIC AND INSTITUTIONAL ASPECTS OF EUROINTEGRATION: SEE COUNTRIES EXPERIENCE

Abstract: The EU is one of the most important economic and political projects. Continuous institutional progres through various improvements, liberalization, etc. was present from the very beginning. Expansion of the EU went parallelly with those processes. After fall of communism, CEE countries have chosen euro integrations, as opposed to ex-soviet countries which have formed the CIS. Those two country groups both with different starting conditions, have generated different outcomes. This divergence is visible by looking at some economic or multidimensional indicators. The difference is clearer when observing the latter, e.g. HDI. Countries that are ranked higher via rule of law indicators, economic freedom indicators and indicators of democratic capacity have joined the EU. This leads to the conclusion that the EU integrations represent some form of institutional anchoring for new members. This is important message for the policy makers of membership candidates, one of which is Serbia. Keywords: Euro-integrations, trade, institutions, human development

- 59 -

Ljubomir Mitrović46 Fakultet bezbednosti, Univerzitet u Beogradu

REFORMA SEKTORA BEZBEDNOSTI REPUBLIKE SRBIJE U KONTEKSTU EU INTEGRACIJA

Sažetak: Reforma sektora bezbednosti u kontekstu EU integracija države kandidata sprovodi se usaglašavanjem njenih stavova sa odredbama pregovaračkih poglavlja 23: Pravosuđe i osnovna prava, 24: Pravda, sloboda i bezbednost, i 31: Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika. Predmet istraživanja ovog rada jeste analiza toka reforme bezbednosnog sektora Republike Srbije u okviru EU integracija, i značaj koji ovaj proces ima za bezbednost njenih građana. Fokus rada stavljen je na pregovaračka poglavlja 23, 24, i 31, kao osnovu procesa reforme bezbednosnog sektora prilikom EU integracija države kandidata, u ovom slučaju Republike Srbije. Razmatranju će biti podvrgnuti nivoi trenutne usaglašenosti unutrašnje bezbednosne politike Srbije kroz poglavlja 23 i 24, ali i bezbednosne i odbrambene politike Srbije sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU u okviru pregovaračkog poglavlja 31.U ovom trenutku, Srbija ima otvorena poglavlja 23 i 24, dok je poglavlje 31 još uvek zatvoreno. Ključne reči: reforma sektora bezbednosti, EU integracije, ljudska bezbednost 46 [email protected]

- 60 -

Uvod Tokom prve decenije XXI veka postignut je međunarodni konsenzus o dva međusobno povezana aspekta. „Prvi, da su bezbednost, ljudska prava i razvoj međusobno zavisni i neophodni elementi za jačanje mira i dostizanje održivog razvoja, te da su objedinjeni u konceptu ljudske bezbednosti. Drugi se odnosi činjenicu da se definisani elementi mogu ispuniti samo u okvirima vladavine prava, a reforma sistema bezbednosti (RSB) predstavlja jednu od oblasti koja najbolje ilustruje ovaj međusobni odnos“ (Muguruza Churruca, 2008, str 25). S obzirom na to da EU insistira na vladavini i poštovanju ljudskih prava, i drugim vrednostima definisanim Ugovorom iz Lisabona i Poveljom EU o osnovnim pravima, da se zaključiti zašto je RSB države kandidata, sprovođena u cilju njenog usaglašavanja sa evropskim normama, od velikog značaja za EU. Kako dobro usklađen i koordiniran sistem bezbednosti EU predstavlja osnovni element zaštite svih definisanih evropskih vrednosti, prijem novih članica bez adekvatno usaglašenog sistema nacionalne bezbednosti sa EU standardima doveo bi do značajnog narušavanja bezbednosne harmonije EU. Stoga, pre prijema novih članica u svoju zajednicu, EU nalaže kandidatima da urede sistem nacionalne bezbednosti ispunjavanjem odredbi pregovaračkih poglavlja 23, 24, i 31, usmeravajući ih time ka reformi istog. Sistem bezbednosti (SB) moderne države uveliko je određen njenim ustrojstvom, odnosno oblikom vladavine, političkog režima, državnog uređenja i državne vlasti. Stoga je sa stanovišta SB od posebne važnosti razmotriti tip državnog ustrojstva čiji je sistem bezbednosti sastavni deo. U tom kontekstu, može se govoriti o unitarnoj ili federalnoj državi sa parlamentarnim, predsedničkim, polupredsedničkim, ili konventskim tipom vlasti. Posmatrajući sa aspekta vladavine, države evropskog kontinenta pretežno su republike, s tim da postoje i primeri monarhija sa simboličnom ulogom monarha. Kada se fokus posmatranja ograniči na države članice EU i izvrši podela prema obliku političkog režima, bez obzira na prethodne razlike, može se konstatovati da sve članice EU predstavljaju demokratski uređene sisteme.

- 61 -

Posmatrano iz ugla politike nacionalne bezbednosti47, distinkcije različitih formi demokratije od značaja su za način organizacije, upravljanja, nadzora i kontrole nad SB, i njegovom sposobnošću da se suprotstavi savremenim bezbednosnim izazovima, rizicima, i pretnjama. Na primer, u državama sa parlamentarnim sistemom vlasti mogućnosti za kompromis u smislu donošenja odluka od nacionalnog značaja su veće, za razliku od država sa predsedničkim sistemom vlasti u kojima su politička moć i autoritet podeljeni. Prema tome, parlamentarne demokratije su odlučnije i efikasnije u sprovođenju odluka od nacionalnog značaja u odnosu na države sa predsedničkim sistemom vlasti. Posebnu kategoriju država kada se govori o modernim demokratijama, predstavljaju društva u tranziciji, odnosno države koje su u procesu izgradnje demokratskog uređenja. Sa aspekta SB, države u tranziciji u odnosu na razvijene demokratije, ne poseduju u tolikoj meri funkcionalne bezbednosne sisteme. Kao posledica toga, njihovo suprotstavljanje bezbednosnim izazovima i pretnjama je otežano i nedovoljno efektivno i efikasno. Zemlje u tranziciji prate brojne promene u svakoj oblasti društvenog života koje delom pogoduju i porastu najopasnijih vidova kriminaliteta, pri čemu navedena dela „ne vrše samo lica na ivici egzistencije. Stanje bezakonja navodi i one koji su dobro situirani da vrše krivična dela ne bi li se još više obogatili koristeći nepostojanje jasnih pravila... “ (Ignjatović, 2018, str. 103). Prilikom određivanja pozicije Republike Srbije u odnosu na članstvo u EU, može se istaći da je Srbija zemlja u procesu tranzicije, da nema „čist“ parlamentarni sistem,48 i da ne poseduje dovoljno normativno uređen

47Politiku nacionalne bezbednosti, u širem smislu, čini više nacionalnih politika, poput spoljne, odbrambene, ekonomske, socijalne, ekološke, zdravstvene, energetske, i druge, kojima se realizuju tzv. posebne nacionalne strategije. Na primer, povećana kontrola granica da bi se otežao ulazak u zemlju ilegalnim imigrantima i izbeglicama, predstavlja jednu od nacionalnih strategija kojom se društvo štiti od opasnosti spolja (Keković i Dimitrijević, 2018). 48 Ustavom iz 2006. godine zadržana je ranija ustavna odredba o neposrednom izboru šefa države, što u formalnom smislu, predstavlja odliku polupredsedničkih sistema. Sa druge strane, Predsedniku ipak nije dato ovlašćenje da imenuje i razrešava predsednika Vlade i ministre, što je ključno obeležje polupredsedničkih sistema (Mladenović et al., 2011).

- 62 -

bezbednosni sistem. Drugo, interesi i vrednosti koje Srbija identifikuje za nju kao vitalne, nisu u potpunosti usaglašeni sa vrednostima EU. Naime, još 2003. godine u okviru Evropske strategije bezbednosti, EU je naglasila da je bezbednost preduslov za ljudski razvoj i predstavila konceptualni okvir danas poznate Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP) i Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (ZBOP). Revizijom iste, 2008. godine, odbacila je tradicionalni pristup bezbednosti u čijem se fokusu nalazi država i usvojila novi, sveobuhvatni pristup bezbednosti. Novim bezbednosnim konceptom korpus pretnji je proširen sa vojnih i na nevojne pretnje, a pored države kao objekta koji se treba zaštititi, prepoznati su i njeni građani (Keković i Dimitrijević, 2018). U međuvremenu, obavezu zaštite građana EU je potvrdila 2004. godine u okviru doktrine o ljudskoj bezbednosti za Evropu, pod nazivom „Izveštaj iz Barselone“, da bi 2007. godine bio objavljen Madridski izveštaj čime je nastavljen razvoj evropskog pristupa ljudskoj bezbednosti, i predviđene su metode za njegovu institucionalizaciju u okvirima ZSBP i ZBOP. Madridski izveštaj je naglasio da se ljudska bezbednost tiče osnovnih potreba pojedinaca i zajednica, osećaja bezbednosti na ulici, materijalnom opstanku, i ostvarivanju slobodne volje (Albrecht et al., 2007). U tom smislu je od vitalne važnosti da pristup unutrašnjoj bezbednosti EU bude prilagodljiv kako prema potrebama građana, tako i prema izazovima dinamičnog i globalnog XXI veka (CEU, 2010). Koncept unutrašnje bezbednosti treba zamisliti kao širok i složen pojam koji obuhvata više sektora, sposobnih da se suprotstave izazovima koji utiču na bezbednost ljudi, njihov opstanak i blagostanje unutar granica EU. Ovde se može pronaći razlog snažnog insistiranja EU na usklađivanju stavova Srbije sa poglavljima 23 i 24, s obzirom da u okvir unutrašnje bezbednosti ulaze pitanja koja odgovaraju spisku bezbednosnih pretnji zemalja Zapadnog Balkana. S druge strane, EU istovremeno insistira i na pristupu koji će promovisati i očuvati bezbednost i blagostanje ljudi van granica EU što čini kroz okvir spoljne bezbednosti.49 Globalna Strategija EU usvojena 2016. godine u kontekstu

49 „Kao osnovni ciljevi ZSBP pominju se zaštita zajedničkih vrednosti i interesa Unije, jačanje bezbednosti Unije, održavanje mira i jačanje međunarodne bezbednosti, unapređivanje međunarodne saradnje, i jačanje demokratije, i vladavine prava“ (Keković i Dimitrijević, 2018, str. 217).

- 63 -

novog globalnog poretka, ponovo potvrđuje težnje EU stavljajući u prvi plan razvoj i bezbednost svojih građana i njihove vrednosti, a bezbednost ljudi kao osnovni cilj spoljne politike (HSC, 2019; Terlecki, 2016). Iz definisanih ciljeva može se primetiti da su mnogi od opštih principa ljudske bezbednosti inkorporirani u spoljnu i bezbednosnu politiku EU. Zapravo, promocija i podrška ljudskim pravima, demokratiji i vladavini prava je ključna komponenta pristupa bezbednosnoj politici EU, dok je evropski diskurs prepun referenci o važnosti ljudskih prava i demokratije kao osnove bezbednosti (Carrasco Márquez et al., 2016). EU očekuje da definisane pristupe bezbednosti usvoje sve države članice EU, kao i zemlje koje su kandidati za članstvo u EU, uključujući i Srbiju. Međutim, osvrtom na Strategiju nacionalne bezbednosti Srbije iz 2009, može se primetiti da u njenim okvirima dominira vojnocentrični pristup bezbednosti (Mikić, et al., 2016). Iako izražava posvećenost vrednostima kao što su „zaštita bezbednosti građana, izgradnja poverenja, unapređenje bezbednosti i stabilnosti u regionu, i saradnja i partnerstvo sa međunarodnim bezbednosnim organizacijama i institucijama demokratskih država, Srbija kao vitalni interes ističe „očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije“ (Strategija odbrane, 2009, str. 9 i 10).50 Uzimajući u obzir navedeno, uz naglašavanje pitanja Kosova, stiče se utisak da je Srbija pre orijentisana ka tradicionalnom razumevanju koncepta bezbednosti, tj. povezuje ovaj koncept prvenstveno sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom (Ruzmal, 2012). Zbog procesa tranzicije u kom se nalazi, oprečnosti u pristupu bezbednosti u odnosu na EU, i problema koji je trenutno prate, pristup Srbije EU je otežan. U prilog tome, u Strategiji proširenja za Zapadni Balkan usvojenoj februara 2018. godine, navode se određeni koraci koje bi Srbija morala da preduzme kako bi se proces pristupanja EU u perspektivi završio da 2025. godine, pri čemu se naglašava da je „ispunjavanje prelaznih merila u oblasti vladavine prava od vitalnog značaja“ (EK, 2018, str. 8). Kako bi ostvarila postavljene kriterijume za 50 Za razliku od Srbije, Nemačka daje prioritet zaštiti svojih građana u odnosu na zaštitu su-vereniteta i teritorijalnog integriteta (WP, 2016).

- 64 -

članstvo, Srbija mora sprovesti sveobuhvatne reforme u ključnim oblastima. Prema tome „vladavina prava, osnovna prava i upravljanje moraju se znatno ojačati. Reforma pravosuđa, borba protiv korupcije i organizovanog kriminaliteta, i reforma javne uprave, treba da daju stvarne rezultate, a funkcionisanje demokratskih institucija treba značajno unaprediti“ (EK, 2018, str. 19). Tok reforme sektora bezbednosti Srbije U cilju razumevanja procesa reforme sistema bezbednosti Srbije u kontekstu EU integracija, neophodno je prvenstveno ukazati na povod za reformu i okolnosti u kojim je ovaj proces započet. Naime, Republika Srbija pripada regionu Zapadnog Balkana koji se kao politički pojam počeo koristiti krajem 20. veka za označavanje geopolitičkog prostora koji obuhvata države Balkanskog poluostrva koje su nekada bile u sastavu SFRJ, a koje danas teže članstvu u EU. U međuvremenu, iz korpusa ovih zemalja izuzete su Slovenija i Hrvatska, a pridodata je Albanija. „Tako se pojam „Zapadni Balkan“ danas odnosi na četiri slabe i nezbrinute države sa „Ex-Yu prostora“ - Srbija, Makedonija, Crna Gora, kao i Bosna i Hercegovina“ (Skakavac, 2018, str. 96). S obzirom na činjenicu da se SFRJ raspala tokom oružanih sukoba devedesetih godina prošlog veka, kao i da je Albanija u tom periodu imala unutrašnje političke probleme, a Srbija unutrašnji terorizam i separatizam, može se reći da današnje države Zapadnog Balkana imaju zajedničko konfliktno nasleđe (Keković i Dimitijević, 2018). Imajući u vidu da je nakon okončanja oružanih sukoba jedan od prioriteta pokretanje procesa razoružanja, demobilizacije i reintegracije, jedan od vodećih postkonfliktnih procesa na Zapadnom Balkanu u drugoj polovini devedesetih godina bio je RSB proces. Neke države prošle su kroz sve faze RSB procesa za kraći vremenski period, dok neke, poput Srbije, još uvek nisu okončale ovaj proces. Nakon dekade ratnih sukoba na prostoru Zapadnog Balkana i poslednjih demokratskih promena vlasti 2000. godine, Srbija započinje intenzivniji rad na reformi bezbednosnog sektora stavljajući akcenat na „uvođenje i sprovođenje mehanizama usmerenih na demokratsku i civilnu kontrolu bezbednosne strukture sistema bezbednosti“ (Keković i Dimitrijević, 2009, str. 132). Naime,

- 65 -

nakon istupanja Crne Gore iz Državne zajednice Srbija i Crna Gora 2006. godine, Srbija je donošenjem novog Ustava iste godine revidirala dotadašnji sistem nacionalne bezbednosti. Sledeći korak podrazumevao je konstituisanje normativnih okvira za uređenje bezbednosnog sektora sa fokusom na reformi policije, oružanih snaga, službi bezbednosti, ali i usvajanje zakona i podzakonski akata u oblasti upravljanja vanrednim situacijama i privatnog sektora bezbednosti (Keković i Dimitrijević, 2009). Ovaj korak je bio neophodan imajući u vidu da je Srbija imala pretenzije ka članstvu u EU. Počev od tog trenutka, želja za članstvo u EU nametnula je Srbiji obavezu primene visokih standarda u oblasti bezbednosti, posebno u okvirima pregovarački poglavlja 23, 24, i 31. Funkcionisanje sektora bezbednosti Srbije počiva na pravnom okviru koji čine međunarodne i unutrašnje pravne osnove. Unutrašnji pravni okvir čine poređani “odozgo nadole prema hijerarhiji i stepenu opštosti” Ustav, strategijsko-doktrinarna dokumenta, zakoni, i podzakonski propisi (Unijat, 2009, str. 2). Kako je, po pravilu, težište bezbednosnog sektora na zaštiti ljudskih prava i sloboda, rešenje koje daje zakonodavac oličeno u Ustavu i zakonima, predstavlja osnovnu direktivu za delovanje bezbednosnog sektora. U kontekstu EU integracija, Ustav, Strategija nacionalne bezbednosti (SNB) i Strategija Odbrane (SO) koje iz njega proističu, i zakoni predstavljaju de facto najznačajnije elemente RSB procesa. Radi uspešnog okončanja reforme bezbednosnog sektora neophodno uskladiti ustavne, strategijske, i zakonodavne norme sa normama EU. Međutim, kada je reč o Ustavu, dosadašnje izmene tiču se samo pravosuđe, ali ima naznaka da će se menjati način izbora predsednika Srbije, kao i preambula o Kosovu (Latković, 2016). Izmene pravosuđa odnose se na način biranja članova Vrhovnog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca koji, prema zahtevu iz EU, ne bi trebali da budu birani u Narodnoj skupštini kako bi se obezbedila nezavisnost sudstva. Predstavljanjem Nacrta amandmana u oblasti pravosuđa u januaru 2018. godine, započela je javna rasprava o Ustavnim izmenama koje su trebale da obezbede garancije za uspostavljanje nezavisnog, profesionalnog, i na političke uticaje imunog pravosuđa. Međutim, i pored usvojenog

- 66 -

Predloga za promenu Ustava u oblasti pravosuđa u novembru 2018, „sa sigurnošću se može reći da predlagane izmene, kao i sam postupak izmene Ustava kojim je rukovodilo Ministarstvo pravde, zadovoljavaju samo minimalne kriterijume koje izmena najvišeg pravnog akta u zemlji zahteva“ (prEUgovor, 2018, str. 2). Osim reforme pravosuđa, kao najveći izazovi sa kojima se Srbija trenutno suočava u okvirima Poglavlja 23 jesu korupcija, koja je još uvek „raširena i predstavlja zabrinjavajući problem“51, i sloboda medija i izražavanja (EC, 2018). Evropska komisija (EK) je u već spomenutoj Strategiji proširenja, potvrdila upozorenja koja su se mogla čuti već nekoliko godina unazad, a to je da sve zemlje Zapadnog Balkana, računajući tu i Srbiju „pokazuju jasne elemente „zarobljenih država“, uključujući veze sa organizovanim kriminalitetom i korupcijom na svim nivoima vlasti i uprave, kao i veliku isprepletanost javnih i privatnih interesa“ (EC, 2018, str 41.). U cilju rešavanja problema, Srbija je u novembru 2018, usvojila set zakona koji se tiču Poglavlja 23, i to Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, i Zakon o parničnom postupku. Takođe, ovoj oblasti su značajno doprinele prethodno usvojene izmene i dopune Krivičnog zakonika u odeljku o privrednom kriminalitetu, Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminaliteta, terorizma i korupcije, kao i izmene i dopune Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Međutim, veliki problem predstavlja kašnjenje u pogledu donošenja Zakona o borbi protiv korupcije. Srbija je dostigla određeni nivo pripremljenosti za primenu evropskih pravnih tekovina iz Poglavlja 23, ali ona treba da „uloži veće napore kako bi ojačala nezavisnost, odgovornost, nepristrasnost, profesionalnost i efikasnost pravosudnog sistema, i obezbedila efikasnu implementaciju nacionalne strategije i akcionog plana za borbu protiv korupcije“ (EC, 2018, str. 13). Sprovođenje ovih preporuka doprineće rešavanju već spomenutih problema korupcije i organizovanog kriminaliteta koje EK ponovo apostrofira i u okvirima narednog 51 Prema rezultatima Indeksa percepcije korupcije za 2018. godinu, Srbija se nalazi na 87. mestu od 180, sa ocenom 39, na skali od 0 do 100, gde 0 predstavlja najviši nivo percipirane korupcije (TI, 2018). U odnosu na 2017. godinu od svih zemalja Zapadnog Balkana, Srbija beleži najveći pad što je ujedno i najniža ocena od 2015. godine. Treba imati u vidu da razvijene demokratije imaju prosečan indeks percepcije oko 75, slabi demokratski sistemi imaju ocene do 49, dok hibridni režimi koji pokazuju elemente autokratskih sistema imaju indeks približno 35.

- 67 -

poglavlja, pridodajući im i problem pranja novca. Očigledno je da sprovedene reforme na polju organizovanog kriminaliteta nisu dovoljno delovale po mišljenju EU s obzirom na činjenicu da ona ističe nešto niži broj osuđujućih presuda za organizovani kriminalitet u odnosu na prethodnu godinu52, u odnosu na evidentni napredak u uklanjanju kriminalnih mreža,53 i veoma dobru saradnju sa EUROJUST-om.54 U tom slučaju, usklađivanje pravnog okvira Srbije za policijsku saradnju sa EU tekovinama na kojima ona istovremeno insistira, u ovom trenutku možda predstavlja najmanji problem Srbije, s obzirom da ni u okviru EU ne postoji konsenzus po ovom pitanju.55 U kontekstu Poglavlja 24, Srbija sprovodi strategiju i akcioni plan za prevenciju i suzbijanje trgovine ljudima (2017-2022), i Strategiju za suzbijanje zloupotrebe droga (2014–2021). Kako je jedna od osnovnih pretnji po evropske tekovine, terorizam, može se reći da je Srbija na ovom polju već dosta usklađena sa stavovima EU. Srbija je u oktobru 2017. godine, usvojila Nacionalnu strategiju i akcioni plan za sprečavanje i borbu protiv terorizma za period 2017-2021 koji obuhvataju ekstremizam i radikalizaciju, eliminaciju terorističkih pretnji i odgovor na njih, i krivično gonjenje u slučaju terorističkih napada (EC, 2018). Efektivnijem suprotstavljanju pretnjama terorizma doprineće novousvojeni zakoni o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, i o izmenama i dopunama Zakona o ograničavanju i raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma. Jedna od preporuka na koju je EK ukazala, u ovom kontekstu, odnosi se na potrebu za uspostavljanjem jedinstvene baze podataka o terorizmu na nacionalnom nivou. Takođe, 52 Konačne presude u 2017. godini usvojene su protiv 110 osoba, u odnosu na 123 u 2016. godini (EC, 2018). 53 Pokrenut je niz novih istraga o organizovanim kriminalnim grupama u 2017. godini protiv 191 osobe (od kojih je dokazna aktivnost protiv 28 osoba sprovedena u skraćenom postupku, nakon čega su podneti predlozi za podizanje optužnice), u poređenju sa 143 u 2016. godini (EC, 2018). 54 U 2017. godini Srbija je bila uključena u 26 slučajeva EUROJUST-a, uglavnom u slučajevima trgovine drogom, pranja novca, korupcije i organizovanog imovinskog kriminala (EC, 2018). 55Na primer, po pitanju broja policijskih službenika, na 100 000 stanovnika Srbija raspolaže sa 596 policjskih službenika u poređenju sa prosekom EU koji iznosi 318 policajaca na 100 000 stanovnika u 2015. godini. Međutim, za isti period, broj policijskih službenika u Hrvatskoj iznosi 490, dok se u Sloveniji kreće oko 398 policajaca na 100 000 stanovnika, što je svakako više od EU proseka (Henić, 2019).

- 68 -

radi bolje kontrole i uvida u potencijalne terorističke pretnje neophodno je hitno usvajanje Strategije i akcionog plana za suzbijanje nezakonitih migracija.56 Tokom trajanja procesa usaglašavanja sa odredbama Poglavlja 24, Republika Srbija je usvojila i novi Zakon o azilu i privremenoj zaštiti, Zakon o strancima, Zakon o graničnoj kontroli, kao i amandmane na Zakon o policiji, i Zakon o nacionalnom DNK registru. Međutim, može se istaći da je trenutno ceo trud usmeren ka unapređenju SB, u kontekstu pregovaračkih poglavlja 23 i 24, u određenoj meri, obesmišljen. Naime, prema analizi koalicije prEUgovor, poseban problem u okvirima sektora bezbednosti izazvala je serija sistemskih zakonodavnih i strateških dokumenata, kojom je politička moć dodatno koncentrisana u rukama politički postavljenih pojedinaca, i skoro potpuno obesmišljena demokratska kontrola i nadzor nad radom institucija bezbednosti (2018).57 U okvirima Poglavlja 31, Srbija je umereno pripremljena. Izvestan napredak je postignut od kada je otpočela sa evaluacijom svojih bezbednosnih i odbrambenih strategija, i primenom Zakona o međunarodnim restriktivnim merama (EWB, 2018). U narednoj godini, Srbija treba da završi evaluaciju svojih bezbednosnih i odbrambenih strategija koje će u potpunosti odslikavati evropsku orijentaciju Srbije u ovim oblastima, da nastavi sa primenom zakona tako što će usvojiti međunarodne sankcije, uključujući i restriktivne mere EU, kao i da unapredi usklađenost da deklaracijama EU i odlukama Saveta o ZSBP (EC, 2018). Poseban naglasak je na strategijskim dokumentima, s obzirom na to da je osim Ustava kao „opšteg pravnog akta najviše pravne snage”, unutrašnji pravni okvir sistema bezbednosti Republike Srbije uređen i nizom drugih propisa koji iz njega proističu i trebaju biti s njim komplementarni pri čemu „niži moraju da proizilaze iz viših i ne smeju im protivurečiti” 56 Izveštaj o realizaciji Akcionog plana za poglavlje 24, za period jul-decembar 2016. godine, pokazuje da je od 24 planirane aktivnosti vezano za migracije realizovano 15 (62,5%), što je znatno više od procenta realizacije za celo Poglavlje 24 (37,7%) (Nacrt Strategije suprotstavljanja iregularnim migracijama u Republici Srbiji za period od 2018 do 2020). 57 O kojim strateškim dokumentima je reč, biće precizirano u nastavku rada tokom osvrta na pre-govaračko poglavlje 31.

- 69 -

(Keković, 2009, str. 2; Unijat, 2009, str. 2). U ovom kontekstu, reč je o SNB i SO. Međutim, predlozi Novih strategija sadrže dosta nedostataka, od nedorečenosti i čak otvorenih kontradiktornosti, do postavljanja predsednika države tamo gde mu nije mesto (Popović, 2018).58 Takođe, odrednica prema kojoj svi ministri i sve tri službe bezbednosti podnose izveštaj Vladi o stanju nacionalne bezbednosti koja postoji u važećoj SNB, iz Nove strategije je izbačena. Neopravdan propust Nove strategije, u odnosu na aktuelnu SNB, jeste izostanak načela profesionalnosti, nepristrasnosti i političke neutralnosti, što je nedopustivo. (Popović, 2018). U odnosu na važeću SNB, „sadržaj nacrta nove strategije je uprošćen, ali i dalje obiluje nepotrebnim ponavljanjima, te je neophodno da se tekst dodatno prečisti“ (BCBP, 2018, str. 1). Uz to, stiče se utisak da u okviru Nove SNB dominira državocentrični pristup u definisanju bezbednosnih izazova, rizika, i pretnji (BCBP, 2018). „Izgubio se pristup koji se oslanjao na koncept proširenog shvatanja pojma bezbednosti, pa nema jasne podele prema vrstama bezbednosti (vojna, ekološka, ekonomska, energetska…), dok je koncept ljudske bezbednosti u potpunosti iščezao“ (ISAC, 2018, str. 3). Takođe, veliki problem predstavlja novi pristup demokratskoj i civilnoj kontroli nad sistemom bezbednosti. Naime, u odnosu na važeću Strategiju iz 2009. godine, nacrt Nove strategije „zanemaruje ulogu demokratske civilne kontrole nad sistemom nacionalne bezbednosti i unutar njega. Pominje se samo demokratska kontrola, a pravosuđe i nezavisne državne institucije su isključene iz sistema“. Uloga predsednika je ojačana bez dodatnog obrazloženja, dok je Savet za nacionalnu bezbednost „smešten u upravljački deo sistema, iako po svom statusu i nadležnostima ne može biti u ravni sa Vladom, Narodnom skupštinom i predsednikom Republike“ (BCBP, 2018, str 2). Veliki problem sa kojim se Srbija suočava proteklih godina jeste proliferacija malokalibarskog i lakog naoružanja.59 Ovo pitanje je od izuzetnog značaja za EU s obzirom na

58 Slični primeri kontradiktornosti se mogu pronaći u važećoj SNB iz 2009, gde se ističe važnost održavanja dobrih i prijateljskih odnosa sa svim zemljama sveta, a da politika bezbednosti Srbije teži ka oživljavanju odnosa sa Ruskom Federacijom, uz istovremeno nastojanje da uspostavi što prisnije veze sa zapadnoevropskim i evroatlantskim zemljama (Keković i Dimitrijević, 2018). 59 Prema procenama na svakih 100 stanovnika dolazi oko 40 komada lakog oružja (Stojanović i Đorđević, 2018). Od ukupnog broja oružja na prostoru Zapadnog Balkana, koji se procenjuje na oko 6 miliona komada oružja prema analizama Small Arms Survey iz 2018. godine, samo u Srbiji

- 70 -

činjenicu da širenje malokalibarskog i lakog naoružanja predstavlja jedan od ključnih faktora koji doprinosi ugrožavanju ljudskog razvoja i bezbednosti, i kršenju ljudskih prava (Mitrović, 2018). Na ovom polju „Republika Srbija ostvaruje visok stepen saradnje sa državama članicama i institucijama EU, u okviru ZBOP, i aktivno učestvuje u skoro svim njenim oblastima“ (MSP, 2014). Međutim, Srbija još nije usvojila Nacionalnu strategiju za kontrolu streljačkog i lakog oružja, i prateći akcioni plan. U pogledu fizičke bezbednosti i upravljanja zalihama oružja i municije koju skladišti, Srbija je postigla napredak, ali mora povećati svoje operativne kapacitete, uključujući prikupljanje, analizu i razmenu informacija, i uspostaviti centralni registar oružja (EC, 2018). Pored toga, Srbija treba da osigura bezbedno skladištenje i uništavanje konfiskovanog oružja i municije, i da dodatno uskladi svoj pravni okvir u ovoj oblasti sa relevantnim pravnim tekovinama EU kako bi osigurala strožu kontrolu nad deaktiviranjem, evidencijom i bezbednim skladištenjem oružja i municije (EC, 2018). Značajan doprinos u ovoj oblasti Srbija je ostvarila time što je uspešno uništila više od 18 000 komada zaplenjenog malokalibarskog i lakog oružja tokom 2017. godine, i ratifikovala veliki broj konvencija i međunarodnih ugovora iz oblasti kontrole naoružanja (MSP, 2014; SC, 2017). Kako bi Srbija bila u mogućnosti da otvori poglavlje 31, neophodno je da završi reviziju SNB i SO, da nastavi sa primenom zakona o usvajanju međunarodnih sankcija uključujući restriktivne mere EU, i da poboljša usklađenost sa deklaracijama EU i odlukama Veća o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici (EC, 2018). To znači da Srbija treba u potpunosti da odbaci tradicionalno orijentisan pristup bezbednosti, i da uvede sankcije Ruskoj Federaciji. Pozitivna činjenica jeste ta da „Srbija aktivno sarađuje sa ZBOP od 2011-2012. godine stvaranjem pravnog okvira za saradnju, odnosno usvajanjem Sporazuma o bezbednosnim procedurama za razmenu i zaštitu tajnih podataka između Srbije i EU, Sporazuma o uspostavljanju okvira za učešće Srbije u operacijama upravljanja krizama EU, i donošenjem Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga

ima više od 2,6 miliona komada oružja od čega je preko 1,5 miliona ilegalnog porekla. Zabrin-javajući je i podatak da u regionu Zapadnog Balkana između 500.000 i 1,6 miliona domaćinstava poseduje vatreno oružje (Čarapić, 2014).

- 71 -

odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Srbije, čime je u potpunosti stvoren okvir za saradnju“ (Novaković, 2017, str. 97). Pored problema sa velikim količinama malokalibarskog i lakog oružja koje su u opticaju na njenoj teritoriji, Srbija nastoji da pronađe rešenje ovog problema kroz implementaciju različitih mehanizma poput onog koji je pokrenut 2012. godine od strane Centra za kontrolu malokalibarskog i lakog oružja u Jugoistočnoj Evropi. Reč je o internet platformi „Oružje na meti“ koja pruža mogućnost lakšeg identifikovanja vatrenog oružja na teritoriji Srbije. Važan korak koji Srbija preduzima u cilju rešavanja ovog problema jeste i implementacija preporuka nove regionalne inicijative pod nazivom „Mapa puta za Zapadni Balkan“ koja predviđa da do 2025. godine Zapadni Balkan postane bezbedniji region, a čiji je tempo realizacije diktiran brzinom ispunjavanja obaveza iz Poglavlja 23 i 24. Zaključak Činjenica je da se Srbija suočava sa brojnim izazovima u RSB procesu, poput neusaglašenosti ciljeva iz strateških dokumenata i nedoslednosti predloženih strategija za rešavanje identifikovanih pretnji i ostvarivanje proklamovanih ciljeva. Ako Srbija želi dosledno slediti postavljeni cilj približavanja i pristupanja EU, ona prevashodno mora uskladiti definisanje ciljeva svoje spoljne i unutrašnje politike. Srbija mora da prekine tradiciju državnocentričnog pristupa konceptu bezbednosti i redefiniše svoje tumačenje iste u skladu sa širim kontekstom, u kome je bezbednosna politika ugrađena u druge aspekte političkog funkcionisanja države a u kojoj ona predstavlja „ključni faktor u osiguravanju visokog kvaliteta života u evropskom društvu” u smislu vladavine prava, lične sigurnosti i slobode, demokratizacije i ekonomskog razvoja (CEU, 2010, str. 3). Sigurno jeste da bi Srbija imala dosta koristi od usaglašavanja nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU iskazanim u poglavljima 23, 24, i 31. Kroz primenu normi iz Poglavlja 23, Srbija bi dobila nezavisno, profesionalno i efikasno pravosuđe, suđenje u razumnom roku, efikasnu borbu protiv korupcije, i potpunu zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Realizacijom stavova iz Poglavlja 24 osigurala bi veću bezbednost građana Srbije, mogućnost slobodnog kretanja kroz EU, smanjenje stope prekograničnog kriminaliteta,

- 72 -

trgovine drogom, oružjem i ljudima, i efikasnu borbu protiv terorizma (EUIC, 2015). Poštovanje normi Poglavlja 31 omogućile bi efikasno „sprečavanje trgovine oružjem, učešće u civilnim i vojnim misijama, učešće u radu Evropske službe za spoljno delovanje, i širenje diplomatsko-konzularne mreže“ (EUIC, 2015, str. 38).60 Evidentno je da je dosta toga učinjeno na polju reforme sektora bezbednosti u kontekstu EU integracija, ali Srbija mora uložiti još napora radi ostvarenja svog proklamovanog cilja - sticanje statusa punopravne članice Evropske unije. Literatura Albrecht, U., et al. (2007). A European way of security: The Madrid

Report of the Human Security Study Group comprising a Proposal and Background Report. Dostupno na: http://www.worldgovernance.org/IMG/pdf_0078_A_European_Way_of_Security.pdf [Pristupljeno 27. februara 2019];

BCBP. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. (2018). Nova strategija nacionalne bezbednosti i strategija odbrane – Ključne promene i njihove posledice. Dostupno na: http://www.bezbednost.org/upload/document/nova_strategija_nacionalne_bezbednosti_i_strategij.pdf [Pristupljeno 09. marta 2019];

Carrasco Márquez, C., et al. (2016). Case study: Common Security and Defence Policy (CSDP), Seville: University of Seville;

CEU. Council of the European Union. (2010). Draft Internal Security Strategy for the European Union: Towards a European Security Model. Dostupno na: https://www.consilium.europa.eu/media/30753/qc3010313enc.pdf [Pristupljeno 03. marta 2019];

Čarapić, J. (2014). Handgun Ownership and Armed Violence in the Western Balkans. Small Arms Survey, (4), 1-16

60 U ovom trenutku Srbija učestvuje u četiri operacije EU: EUTM Somalia, EUNAVFOR ATALANTA Somalia, EUFOR RCA u Centralnoafričkoj Republici i EUTM Mali. Na poziv EU, Srbija je izrazila spremnost da učestvuje i u civilnoj misiji EU u Maliju (EUCAP Sahel Mali) (MSP, 2014).

- 73 -

EC. European Commission. (2018). Commission staff working document - Serbia 2018 Report. Dostupno na: https://www.consilium.europa.eu/en/policies/enlargement/serbia/ [Pristupljeno 21. februara 2019];

EUIC. (2015). 35 koraka ka EU (drugo izdanje). Beograd: Informacioni centar EU/ Pregovarački tim za vođenje pregovora o pristupanju Republike Srbije EU;

EK. Evropska Komisija. (2018). Verodostojna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan i pojačano angažovanje EU na Zapadnom Balkanu. Dostupno na: www.mos.gov.rs/public/ck/uploads/files/EU%20Strategija%20prosirenja%20zapadni%20Balkan%202018.pdf [Pristupljeno 23. mart 2019];

EWB. European Western Balkans. Poglavlje 24 – Pravda, sloboda i bezbednost. Dostupno na: http://europeanwesternbalkans.rs/poglavlje-24/ [Pristupljeno 07. marta 2019];

EWB. European Western Balkans. Poglavlje 31 – Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika. Dostupno na: http://europeanwesternbalkans.rs/poglavlje-31/ [Pristupljeno 07. marta 2019];

Henić, E. (2019). Mapa: Crnogorci imaju najviše policije. Dostupno na: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/mapa-crnogorci-imaju-najvise-policije [Pristupljeno 09. marta 2019];

HSC. Human Security Course. (2019). Promotion and implementation of human security policies at various levels. Dostupno na: http://humansecuritycourse.info/module-2-human-security-in-practice/levels-in-hs/ [Pristupljeno 15. marta 2019];

Ignjatović, Đ. (2018). Kriminologija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet;

ISAC. (2018). Komentari na nacrte strategija nacionalne bezbednosti i odbrane. Dostupno na:http://www.isac-fund.org/wp-content/uploads/2018/06/Komentari-na-nacrte-strategija-nacionalne-bezbednosti-i-odbrane.pdf [Pristupljeno 26. marta 2019];

- 74 -

Keković, Z. i Dimitrijević, R. I. (2018). Sistemi bezbednosti sa sistemom bezbednosti Republike Srbije. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Fakultet bezbednosti;

Latković, N. (2016). Promena ustava: Pred Srbijom pitanje svih pitanja - šta će biti sa preambulom o Kosovu. Dostupno na: https://www.blic.rs/vesti/politika/promena-ustava-pred-srbijom-pitanje-svih-pitanja-sta-ce-biti-sa-preambulom-o-kosovu/8qg3dwg [Pristupljeno 05. marta 2019].

Mikić, M., et al. (2016). Zbirka predloga praktičnih politika iz oblasti bezbednosne politike - perspektive mladih lidera. Evropska bezbednost se menja. A naša? Beograd, ISAC Fond. 7-17;

Mitrović, Lj. (2018). Ljudska bezbednost - Zbornik studentskih radova. Postkonfliktna društva i proliferacija malokalibarskog i lakog oružja. Beograd, Centar za istraživanje javnih politika. 11-22;

Mladenović, M., et al. (2011). Razvoj institucija i izgradnja političkog sistema Srbije. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Fakultet bezbednosti;

MSP. Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije. (2014). Zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika Evropske unije. Dostupno na: http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/spoljna-politika/eu/saradnja-republike-srbije-i-evropske-unije-u-sektorskim-politikama/11377-2013-07-15-09-12-49?lang=lat [Pristupljeno 09. marta 2019];

Muguruza Churruca, C. (2008). European union support for security sector reform: The added value of the EU as a global security actor. Security sector reform: The connection between security, development and good governance. San Pablo, Instituto Universitario de Estudios Europeos, Universidad CEU. 72-106;

Nacrt Strategije suprotstavljanja iregularnim migracijama u Republici Srbiji za period od 2018 do 2020. Dostupno na: http://www.mup.gov.rs/wps/wcm/connect/4d527b19-fc6d-4940-8417-5136a4614f51/TEKST+NACRTA+LAT.docx?MOD=AJPERES&CVID=mhvr3UB [Pristupljeno 15. marta 2019];

- 75 -

Novaković, I. (2017). Vodič kroz poglavlje 31 pretpristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom, Beograd: Centar za međunarodne i bezbednosne poslove - ISAC fond;

Popović, V. (2018). Strategije bezbednosti i odbrane - nedorečene i kontradiktorne. Dostupno na: https://www.glasamerike.net/a/strategije-bezbednosti-i-odbrane---nedorečene-i-kontradiktorne/4386207.html [Pristupljeno 09. marta 2019];

prEUgovor. (2018). Reformska agenda za 2019. godinu koalicije prEUgovor. Dostupno na: http://preugovor.org/upload/document/preugovor_reformska_agenda_2019.pdf [Pristupljeno 21. marta 2019];

Ruzmal, I. (2012). Main challenges of reform of the security sector in Serbia: The role of the EU Common Security and Defense Policy and NATO in the reform of the security sector. The New Century, Quarterly of Center for Euro-Atlantic Studies, 1-5;

SC. Strategic Communications. (2017). EU helps destroy 18,000 small arms in Serbia. Dostupno na: https://eeas.europa.eu/headquarters/headquarters-homepage/30595/eu-helps-destroy- [Pristupljeno 08. marta 2019];

Skakavac, Z. (2018). Pristupanje Srbije EU - Aktuelni bezbednosni izazovi, rizici i pretnje. Politika nacionalne bezbednosti, 1, 89-105;

Stojanović, F. i Đorđević, S. (2018). Oružje ponovo na meti. Dostupno na: http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6831/Oruzje-ponovo-na-meti.shtml. [Pristupljeno 19. marta 2019];

Strategija odbrane. (2009). Dostupno na: http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Strategija%20odbrane%20Republike%20Srbije.pdf [Pristupljeno 04. marta 2019];

Terlecki, S. (2016). Opinion Piece: 9 ways to make the EU Global Strategy visionary and ambitious. Dostupno na: https://concordeurope.org/blog/2016/05/03/eu-global-strategy-opinion-piece/ [Pristupljeno 15. marta 2019];

- 76 -

TI. Transparency International. (2018). Serbia. Dostupno na: https://www.transparency.org/country/SRB [Pristupljeno 09. marta 2019];

Unijat, J. (2009). Piramida pravnih i političkih dokumenata u sektoru bezbednosti. Pojmovnik, 1-4;

WP. (2016). White Paper: On German Security Policy and the future of the Bundeswehr. Dostupno na: https://www.bundeswehr.de/resource/resource/MzEzNTM4MmUzMzMyMmUzMTM1MzMyZTM2MzIzMDMwMzAzMDMwMzAzMDY5NzE3MzM1Njc2NDYyMzMyMDIwMjAyMDIw/2016%20White%20Paper.pdf [Pristupljeno 10. marta 2019].

Ljubomir Mitrović

SECURITY SECTOR REFORM OF THE REPUBLIC OF SERBIA IN THE CONTEXT OF EU INTEGRATION

Abstract: Security sector reform in the context of EU integration is about aligning attitudes of the candidate country with the norms of EU’s chapters, 23: Judiciary and fundamental rights, 24: Justice, freedom and security, and 31: Foreign, security and defense policy. The subject of the research is the analysis of the security sector reform of the Republic of Serbia within the framework of EU integration, and the significance of this process to the security of Serbia’s citizens. The focus of work was placed on negotiating chapters 23, 24, and 31, as a basis of security sector reform process during the EU integration of the candidate country, in this case the Republic of Serbia. The level of current harmonization of Serbia's internal security policy will be exam through chapters 23 and 24, as well as Serbia's security and defense policy within the EU's Common Foreign and Security Policy within negotiation chapter 31. So far, Serbia has opened chapters 23 and 24, while chapter 31 is still closed. Key words: security sector reform, EU integration, human security

- 77 -

Slađana Ćurčić61 Fakultet bezbednosti, Univerzitet u Beogradu

SRBIJA NA EVROPSKOM PUTU – U VRTLOGU SOPSTVENE I KRIZE EVROPSKE UNIJE

Sažetak: Iako je rad zamišljen kao pregledna studija, u cilju fokusiranije analize, polazi se od hipoteze da zbog krize kroz koju prolazi Evropska unija, ali i podjednako kriznih procesa u Srbiji i stoga, usporene dinamike usk-lađivanja sa kriterijumima za članstvo, nije realistično da će Srbija do 2025. godine okončati proces pregovaranja, a još manje, postati članica EU. Rad se zasniva na razmatranju stanja u kojem se nalazi EU, mogućnosti daljeg proširenja u tim uslovima, a zatim u kontekstu tih raz-matranja, analizira se trenutno stanje i napredak Srbije u procesu prego-vora, kao i perspektive članstva. Cilj je da se ukaže da je neizvesna evropska budućnost Srbije, istovremeno posledica i krize Evropske unije i niskog nivoa ostvarenog demokratskog razvoja i reformi u našoj državi, ali i da se, bez obzira na postojeće nepovoljne okolnosti sa obe strane, sagleda potencijalna vrednost i korist pristupanja Srbije EU. Ključne reči: Evropska unija, perspektive proširenja, kriza, proces pregovora, članstvo Srbije u EU

61 [email protected]

- 78 -

Evropa na raskršću – od uspona do zastoja Iako je želja za stvaranjem ujedinjene Evrope rođena mnogo pre 1945. godine, u delima srednjovekovnih pisaca, filozofa i političara, sve do druge polovine XX veka, ovakve težnje bile su utopijske, da bi niz značajnih istorijskih okolnosti nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata, podstakao proces postepenog ujedinjenja Evrope, počev od ekonomskih, preko političkih do bezbednosnih i odbrambenih integracija (Keković i Dimitrijević, 2017). Tokom prve decenije XXI veka, Evropska unija beleži nove uspehe, ali i potrese. U maju 2004. godine dolazi do petog i najvećeg proširenja Unije u dosadašnjoj istoriji62, kojim se definitivno brišu nekadašnje granice podeljene Evrope, zatim 2007. Rumunija i Bugarska postaju članice EU, a potom 2013. i Hrvatska, što ujedno predstavlja poslednje proširenje Unije (Evropska komisija, 2014). Ovim je veći deo Evrope zaista ujedinjen i time ostvareni davni, u početku utopijski ciljevi osnivača Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske ekonomske zajednice. Dakle, možemo zaključiti da je EZ/EU decenijama napredovala kako po „dubini“- oblastima integracije i oblicima saradnje, tako i po „širini“ - od šest članica do trenutnog broja od 28 država. Od Zajednice za ugalj i čelik, preko zajedničkog tržišta u toku šest decenija razvoja, saradnja zemalja EU je dostigla neviđen nivo kooperacije i integracije suverenih zemalja koja obuhvata praktično sva pitanja koja su u nadležnosti moderne države: od spoljne trgovine i funkcionisanja tržišta, preko valutne politike do spoljne i odbrambene politike i unutrašnjih poslova (Anderson, 2009). Nekoliko godina kas-nije, mogu se bolje sagledati posledice ovog proširenja i predvideti mogući pravci razvoja evropskih integracija. Imajući u vidu trenutne okolnosti, na budući razvoj EU, u kontekstu ovog velikog proširenja, sve češće se gleda sa skepticizmom i pitanjem da li je ono zaista doživelo uspeh ili je postalo izvor kriza koje mogu ozbiljno da ugroze razvoj or-ganizacije i udalje je od izvorne ideje i zamisli kojom je ujedinjenje zapo-četo. Dakle, čini se da je svaki uspeh neizostavno praćen padovima i pre-prekama i prevazilaženjem istih. Kako navodi Andrew Moravcsik, “is-torija EU je neobjašnjiva bez uzimanja u obzir podsticajne nestabilnosti 62 U EU ulazi čak deset novih država: Malta, Slovenija, Mađarska, Litvanija, Slovačka, Poljska, Češka, Estonija, Letonija i Kipar.

- 79 -

koja je genetski u nju ugrađena još od početka” (Moravcsik, 1998, str. 491). Zbog toga bi se napredak EZ/EU mogao prikazati kao stalno traženje praktičnih odgovora na seriju kriza evropskog razvoja, slično principu „izazovi-odgovori” po kojoj je britanski filozof istorije Arnold Toynbee objašnjavao postanak i uspeh neke civilizacije (Toynbee, 2002). Stoga je današnja Evropska unija rezultat procesa rastuće integracije Evrope u ekonomskom, političkom i bezbednosnom smislu, ali i pratećih procesa dezintegracije, kriza i drugih nestabilnosti, a koje utiču na političko i bezbednosno preoblikovanje EU. Kriza u kojoj se Unija našla sredinom prve decenije XXI veka predstavlja tipičnu „krizu rasta”, uzro-kovanu, kako udvostručavanjem broja članica EU, tako i brzim soci-ološkim i tehnološkim promenama koje je donela epoha globalizacije. Međutim, u pitanju je dublja i trajnija kriza koja je, umesto da bude rela-tivno brzo prevaziđena, od potrebe za institucionalnom reformom, prešla na oblast ekonomije, tržišta i monetarne unije, kao i ideologije i identiteta (Lopandić, 2006). Sve ovo je uticalo i na gubljenje poverenja samih Evropljana u efikasnost i značaj EU, što je pojačao i „bregzitˮ, odnosno istorijska odluka Velike Britanije da izađe iz EU. Evropska unija je ušla u dugoročnije stanje preispitivanja sopstvene budućnosti i daljih etapa započetog projekta: kuda treba da ide Evropa i na koji način? Imajući u vidu dubinu i složenost krize u kojoj se našla EU, kao i njen nesumnjiv uticaj na opstanak i proširenje Unije, u narednom poglavlju razmo-trićemo različite dimenzije krize, kao i odgovore/korake koje EU preduzima u cilju prevazilaženja iste. Izazovi i odgovori Neposredno nakon „velikog praskaˮ 2004. godine, negativni referendumi o Evropskom ustavu u Francuskoj i Holandiji, 2005. označili su početak institucionalne krize EU, čime je ozbiljno ugroženo sprovođenje neo-phodne reforme, otvoreno niz ključnih pitanja vezanih za budućnost Unije, a pre svega mogućnost daljeg proširenja i time dvodecenijski period napora ka jačanju zajednice evropskih naroda, vraćen na sam početak (Đurković, 2005). Već od samog nastanka Unije vidimo primere njenog konstantnog pravnog i institucionalnog transformisanja, kao od-govora na potrebu produbljivanja integracija, ujednačavanja različitih

- 80 -

praksi i nalaženja zajedničkih rešenja za određene probleme, počev od Briselskog ugovora (1948), preko Rimskog ugovora (1957), Ugovora iz Mastrihta (1992), Ugovora iz Amsterdama (1997), Ugovora iz Nice (2001) do Lisabonskog ugovora (2007) (Borchardt, 2010). Tako je i Nacrtom „Ugovora o ustavu za Evropu” bilo predviđeno da celokupna institucionalna i pravna struktura Unije postane transparentnija i jed-nostavnija, odnosno da se objedine sve periodične izmene Unije, ut-vrđene ranijim ugovorima (Janjević, 2005). Sa prevazilaženjem teškoća institucionalne reforme, usledila je finansijska i ekonomska kriza iz 2008. godine koja se produžila na više od pola decenije. Kao da to nije bilo dovoljno, kao veliki potres usledila je migrantska kriza, dostigavši vrhu-nac tokom 2015. godine i izazvavši podele među državama članicama po pitanju rešavanja, te stoga, migrantski talas nije na isti način, niti u istom obimu pogodio sve zemlje, a pri tom je pojava terorizma u zapadnoj Evropi, inspirisanog islamskim fundamentalizmom, postao značajna bezbednosna pretnja i doveo do jačanja populističkih pokreta i desničar-skih antimigracionih političkih partija (Vulević, 2018). Kulminacija je usledila istorijskom odlukom glasača na referendumu 2016. godine o izlasku Velike Britanije iz EU. Ovaj prelomni trenutak predstavlja najveće iskušenje Unije do sada, budući da je uslovio širenje evroskepti-cizma i ozbiljnu krizu legitimiteta Evropske unije. To je u nedavnoj poseti Beogradu, potvrdila i francuska ministarka za evropske poslove, Natali Loazo, istakavši da treba iznova izgraditi Uniju kako bi ona bila jača i sposobnija da se suoči sa izazovima u decenijama koje dolaze, a da je prvi korak u reformi Evrope, sticanje većine u Evropskom parlamentu i da će stoga izbori u maju biti presudni za budućnost EU (Politika, 2019). Možemo reći da se EU u toku nekoliko godina suočila sa multikrizom, odnosno različitim vidovima krize – od krize institucionalne transfor-macije EU, preko ozbiljne i duboke ekonomske krize, do krize daljeg proširenja (Lopandić, 2006). Kao glavne trendove koji ilustruju političku krizu u EU, Katinka Barysch navodi: prenošenje „procesa donošenja od-lukaˮ iz Brisela u glavne gradove država članica EU (odnosno trend re-nacionalizacije); sve vidljiviju pojavu „Evrope u više brzinaˮ; pret-varanje ideje Evrope jednakih i solidarnih država u sistem u kome dominiraju veće evropske države; slabljenje strateške veze Pariz-Berlin; sve izrazitiju pojavu nove nemačke politike, koja je više interno

- 81 -

usmerena, a manje proevropski orijentisana (Barysch, 2010). Kako su svi navedeni problemi i promenjeno bezbednosno okruženje učinili Evropsku strategiju bezbednosti iz 2003. neodrživom i neutemeljnom u postojećim okolnostima, jedan od odgovora EU, kako na unutrašnje, tako i na spoljašnje izazove bilo je usvajanje 2016. godine nove, sveobuhvatne „Globalne strategije za spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije”. Dokument sadrži osnovna načela koja je EU utvrdila u oblasti spoljne i bezbednosne politike na osnovu kojih će sprovoditi svoja strateška opre-deljenja. Kao ključni ugrožavajući faktori, prepoznati su terorizam, hibridne pretnje, klimatske promene, ekonomska nestabilnost i ener-getska nesigurnost, te strategija veliku pažnju pridaje jačanju odbram-benih kapaciteta Unije (gde NATO i dalje predstavlja neizostavni bezbednosni okvir), visokotehnološkoj i energetskoj bezbednosti, kao i unapređenju strateških komunikacija. Ponovo je naglašena neophodnost zajedničkog i partnerskog nastupanja u cilju prevencije identifikovanih pretnji (European Council, 2016). Ipak, čini se da EU, odnosno njene članice, u prvoj deceniji ovog veka još nisu uspele da odgovore na nove izazove povezane sa globalnim promenama. Pojedini autori ističu da je način rešavanja kriza od strane EU kritikovan kao spor, neefikasan, jednostran, neprincipijelan, uz ne-postojanje vizije i strateškog pristupa i sposobnosti da se na vreme predvide i preduprede problemi (Lopandić, 2017). Samardžić dodaje da su ponašanje EU tokom brojnih kriza obeležili autoritarizam iznutra (koji se ogleda u tome da je odlučivanje o ključnim pitanjima potpuno pomereno na nivo Evropskog saveta, uz opadanje značaja Evropskog parlamenta) i imperijalizam prema okruženju, a što sve zajedno ukazuje na opadanje značaja demokratije u EU (Samardžić, 2016). Realnost proširenja EU u uslovima krize rasta Iako je francusko i holandsko „NEˮ ratifikaciji Evropskog ustava perci-pirano kao protivljenje daljem procesu proširenja, činilo se da će Unija nastaviti sa procesom prema već predviđenom vremenskom rasporedu, međutim, duboka kriza u koju je Unija zagazila dovela je u pitanje poli-tiku proširenja (Zečević, 2016). Da je EU zaista ušla u doba

- 82 -

preispitivanja, govori to, da negativni stavovi građana Francuske i Hol-andije prema daljim reformama, osim činjenice što se radi o dve važne zemlje koje su bile i osnivači EEZ, oslikavaju mnogo dublje dileme o mestu, ulozi i ciljevima proširene EU u novom evropskom i međunarod-nom okruženju (Avery, Faber & Schmidt, 2009). Građani, već okupirani ekonomskim problemima, nezaposlenošću, ali i strahovima od promene nacionalnog identiteta i načina života usled priliva velikog broja migran-ata, opravdano se pitaju o sposobnostima EU da održi unutrašnju sta-bilnost, ekonomski prosperitet, standard, ali i bezbednost u uslovima brzih globalnih promena i novih pretnji (Hutter, Grande & Kriesi, 2016). Još je 2006. godine usvojen dokument pod nazivom „Strategija proširenja i glavni izazovi u 2006–2007 godini”, u kojem se naglašava da se dalje širenje mora zasnivati na tri premise: konsolidacija obaveza (prema kandidatima za članstvo), komunikativnost (prema javnosti) i uslovljenost, ali i uz jačanje apsorpcionih kapaciteta Unije, tj. sposob-nosti da nesmetano funkcioniše i ostvaruje svoje ciljeve i nakon prijema novih članica (Commission of the EC, 2006). Dakle, očigledno je da sa-dašnja situacija zahteva još opreznije odluke i temeljenije reforme da bi se uopšte moglo govoriti o napretku i daljem procesu proširenja. Iako može zvučati nemoguće i paradoksalno, da nakon dugo sanjanog i veličanog evropskog projekta, govorimo o evroskepticizmu, kako u drža-vama koje su već u EU, tako i u onima koje su na tom putu, određeni procesi su evropske integracije zaista učinili ne tako privlačnim kao nekada. Simeunović, u svoj analizi migracija kao bezbednosnog izazova, ističe da su porast nacionalizma i jačanje desničarskih stavova tokom mi-grantske krize, oličenih u merama koje su pojedine članice samostalno preduzimale i time odstupile od svojih glavnih principa tolerancije, ot-vorenosti, raznolikosti i multikulturalnosti, slobode kretanja ljudi, roba i usluga, poštovanja ljudskih prava, ukazali na brojne raskorake između proklamovanih principa i propisa EU i antimigracione prakse i time doveli u pitanje suštinske principe na kojima Unija počiva (Simeunović, 2017). Desničarski populistički stavovi koje je izrodila migrantska kriza, ne jenjavaju, naprotiv sve više jačaju, a to je situacija u kojoj se sve više članica okreće sebi, stavljajući svoje nacionalne interese iznad nadnacionalnog i kolektivnog, čime se urušava ideja o jedinstvenoj i in-tegralnoj zajednici (Vulević, 2018). Takvi dvostruki standardi sa pravom

- 83 -

izazivaju podozrenje u demokratski status pojedinih zemalja, u proklamovane vrednosti na kojima Unija počiva i samim tim rađaju sumnju u evropski put i evropsku budućnost, što dovodi u pitanje ne samo planove i mogućnosti same Unije za proširenjem, već i spremnost i volju postojećih članica za produbljivanjem integracije, kao i preispitivanje kandidata i potencijalnih kandidata o ulasku u Uniju. Dodatan uticaj ev-roskeptičnih partija na budućnost evropskih integracija ogleda se u pred-stojećim izborima za Evropski parlament u maju, budući da se očekuje dodatno jačanje ekstremističke desnice, koja nije naklonjena proširenju. Međutim, kao dodatan problem Nikola Burazer ističe da i vodeće političke grupacije u Evropskom parlamentu takođe nisu preterano en-tuzijastične po pitanju proširenja, a tek će manje biti ukoliko budu pritisnute od strane neke evroskeptične desnice. On naglašava da će se taj trend populizma nastaviti u budućnosti, što može voditi destabilizaciji Unije i ozbiljnih problema u oblasti formulisanja spoljne politike, pitanja migracija, ekonomskih pitanja, itd. (Burazer, 2019). Čini se da je na delu proces suprotan od zamišljenog – od integracije dolazi do rastakanja, do sve većeg okretanja država članica ka unutra, ka sebi, kao rezultat ra-zočaranja u obećanje o sve bližoj uniji evropskih naroda, jer se ista ost-varuje nauštrb političkih i ekonomskih interesa i volje naroda nekih od tih država (Đurković, 2016). Dakle, upravo je ignorisanje iskustva mo-derne nacionalne države u pogledu utvrđivanja odnosa politike i tržišta, dovelo evropski projekat do sistemske krize. Zvaničnici EU, kao da pot-vrđuju da je na delu „zamor od proširenjaˮ, slabljenje transformativne moći i apsorpcionih kapaciteta EU (O’ Brennan, 2013). Veliku pažnju javnosti u državama koje teže članstvu u EU, izazvala je objava Žan Klod Junkera, predsednika Evropske komisije, 2014. godine kada je konstitui-sana, da tokom petogodišnjeg mandata neće biti novih proširenja, već će se EU posvetiti sopstvenoj konsolidaciji (Juncker, 2014). U nedavnoj poseti Beogradu, Natali Loazo, samo je potvrdila njegovu izjavu, rekavši da sadašnje stanje Evropske unije ne omogućava nova pridruživanja u zadovoljavajućim uslovima, kako za EU tako i za nove države koje bi joj se pridružile i da je neophodna reforma EU i revizija njenog funkcionisanja (Politika, 2019).

- 84 -

Situacija u kojoj se Evropska unija nalazi - poljuljan odnos između država članica, neslaganja u pogledu bitnih pitanja, različite namere i in-teresi, nedostatak uzajamnog poverenja i solidarnosti, spor ekonomski oporavak, definitivno su otvorili širok dijapazon pitanja o budućnosti i razvoju Unije u svetu koji se menja. Kako će izgledati transformisana Unija i kakvu će ulogu imati u novom okruženju? Kako povećati pov-erenje građana u institucije i vrednosti Unije? Da li će se odnosi među državama članicama i dalje produbljivati i u kojim oblastima? Da li će se i kojom dinamikom EU dalje proširivati i gde su njene krajnje fizičke granice? Da li će se i u kojem smeru menjati priroda odnosa prema ključnim globalnim akterima, poput SAD, Rusije i Kine? Mnoštvo je i drugih pitanja koja pokreću opsežne debate i razmišljanja, a odgovori i prognoze različiti, od pesimističnih, preko realističnih do „evroentuzija-stičnihˮ. Samardžić govori o scenariju inercije, koji podrazumeva stag-naciju bez radikalnih koraka: od 2008. godine EU je nastavila polako da se prilagođava sve dramatičnijem svetu, ali ne menjajući mnogo svoju strukturu i način funkcionisanja i to je evropska realnost danas. Protekle godine su uglavnom obeležene naporima da se sačuva postignuti nivo integracije, a nakon „bregzitaˮ i novog talasa evroskepticizma, EU pre svega teži da se ne raspadne (Samardžić, 2016). Međutim, ukoliko bi Unija u potpunosti odustala od ideje daljeg proširenja, ona bi time izgubila osnovni instrument sprovođenja zajedničke spoljne politike, a njena uloga u evropskim odnosima i kri-zama bila bi znatno smanjena (Siriški, 2005). Stoga, možda ne treba tol-iko pesimistično gledati na sadašnju krizu, jer je postalo opšte mesto da se EU opisuje kao „motor čije su gorivo krize koje treba prebroditi“ (Kühnhardt, 2006, p. 4). EU je nastala iz krize i kao način da se preduprede buduće, razvijala se nadvladavajući različite krizne periode i čini se, izlazila iz njih stabilnija, snažnija i u skladu sa novonastalom političkom stvarnošću (Đuković i Marković, 2015). Ovakvu predstavu o EU oslikava „teorija bicikla“ koja podrazumeva da se evropske inte-gracije nalaze u permanentnom kretanju (produbljenju ili proširenju) i da će, kada se integracija zaustavi, celokupan projekat biti u opasnosti da opstane (Ross,1995).

- 85 -

Gde smo mi? U kontekstu prethodnih razmatranja situacije u EU i pespektive proširenja, a imajući u vidu starteško opredeljenje Republike Srbije ka evropskim integracijama, važno je kritički analizirati konkretne rezultate koje je Srbija ostvarila na tom putu, kao i otežavajuće okolnosti i is-kušenja sa kojima se suočava. Te okolnosti se prvenstveno odnose na normalizaciju odnosa sa Kosovom i Metohijom, kao i na još nepotpuno sprovedene političke i ekonomske reforme, tj. na ispunjavanje političkih i ekonomskih kriterijuma. Od početka pristupnih pregovora do danas, što predstavlja pet godina ak-tivnog pregovaračkog procesa, Srbija je otvorila šesnaest poglavlja. U cilju podrobnije analize svakako treba uzeti u obzir i rezultate procesa skrininga na početku pregovora, prema kojima su predviđeni značajni na-pori u četiri poglavlja63, od kojih su tri do sada otvorena, što podrazumeva da će pregovarački proces sa posebnom pažnjom biti usmeren upravo na ova poglavlja. Pri tom je jedno poglavlje ocenjeno kao u potpunosti neusklađeno sa zakonodavstvom EU, Poglavlje 27 - Životna sredina, koje još uvek nije otvoreno, a koje inače zahteva najveća ulaganja (Minis-tarstvo za evropske integracije, 2017). U poređenju sa susednim drža-vama, kako onima koje su već članice, tako i onima koje su u procesu pregovaranja, uočava se nesumnjiv zaostatak Srbije, čak i ukoliko se fokusiramo samo na otvaranje poglavlja, dok su još neizvesniji rokovi njihovih zatvaranja. Prema mišljenju Burazera, ako stvari nastave da se odvijaju ovim tempom, Srbija nema nikakve šanse da otvori i zatvori sva poglavlja u naredne četiri godine, jer bi zapravo pristupanje 2025. godine značilo da do kraja 2023. godine mora da se zatvore sva poglavlja, da bi se kasnije ratifikovao ugovor o pristupanju. Stoga je 2025. godina jed-nostavno nemoguć datum, zapravo se može govoriti o 2030. godini ili čak i kasnije (Radio Slobodna Evropa - RSE, 2019). Ono što između ost-alog opterećuje pregovarački proces Srbije sa EU, jeste da se u otvorenim poglavljima, posebno Poglavljima 23 i 24 nije previše odmaklo uprkos

63 Poglavlje 23 - Pravosuđe i osnovna prava, Poglavlje 24 - Pravda, sloboda i bezbednost, Po-glavlje 32 - Finansijski nadzor, Poglavlje 11 - Poljoprivreda i ruralni razvoj. Otvorena su prva tri poglavlja.

- 86 -

tome što su otvorena pre 3 godine. O važnosti sprovođenja reformi u ovim najznačajnijim oblastima, govori činjenica da, ukoliko se oceni da ne postoji napredak u okviru Poglavlja 23 i 24, moguće je zaustavljanje celokupnih pregovora dok se napredak ne ostvari i stoga ova poglavlja imaju ulogu kontrolnog mehanizma u pregovorima (Miščević, 2017). Dodatni faktor koji otežava finalizaciju pregovaračkog procesa je poslednje poglavlje, koje je u slučajevima ostalih zemalja čisto tehničkog karaktera, dok u slučaju Srbije ono podrazumeva veoma kompleksno pi-tanje odnosa sa Kosovom - uspostavljanja, vođenja i normalizacije od-nosa sa Prištinom, što je bila vrlo turbulentna oblast od samog početka otvaranja ovog poglavlja (European Commission, 2016). Za ovo po-glavlje se za sada naziru nacrti mogućih rešenja, ali je izvesno da će ovo biti jedno od najduže otvorenih poglavlja, s obzirom na trenutni zastoj i nepostojanje jasnih merila za zatvaranje. Kosovo je opterećeno ekonomskom stagnacijom, privremenim statusom političkih i državnih institucija i stalnim prisustvom nasilja i tenzija u međunacionalnim od-nosima, što stvara realnost u kojoj je teško zamisliti da će veoma udaljeni stavovi Beograda i Prištine biti približeni i pretočeni u međusobno pri-hvatljiva rešenja (Siriški, 2005). Spor proces napredovanja u tehničkom delu, potpomognut je i nezavidnim unutrašnjim stanjem, jer ne postoji konsenzus o jasnom pravcu spoljne politike Srbije i EU integracija, kako između vlasti i opozicije (u kojoj postoji određeni broj stranaka koje su otvoreno evroskeptične), tako i u okviru same vladajuće koalicije. Uz sve to, prema poslednjem izveštaju organizacije Freedom House, Srbija je delimično slobodna zemlja: sloboda medija, izborni proces i vladavina prava ocenjeni su izuzetno negativno, a stepen korupcije je i dalje na vi-sokom nivou (Freedom House, 2019). Nagomilano nezadovoljstvo građana zbog ovih i drugih krupnih problema, poput loše ekonomske situacije i stanja demokratije, eskaliralo je u vidu protesta za koje takođe nije izvesno da li će pokrenuti na promenu ili pak, zbog takođe nejasno definisanih stavova po pitanju evropskih integracija, dodatno pogoršati situaciju i držati Srbiju u stanju stagnacije ili čak vratiti neki korak unazad.

- 87 -

Iako nikada nije bila naglašenija teza da su zemlji potrebni evropski standardi, zakoni i evropske vrednosti zbog nje same, zbog reformi i boljeg života, nerealno je očekivati da se takva društvena i politička klima mogu promeniti u nekom skorijem periodu. Međusobna uslovljenost usporene dinamike pregovaračkog procesa i lošeg stanja u zemlji, doveli su do dugog trajanja i zamornosti tog procesa, čiji se epilog u budućnosti još uvek ne nazire. Perspektive Srbije za članstvo u EU U svetlu analiziranog stanja i činjeničnih okolnosti, važno je razmotriti opšte izglede Srbije za napredak na evropskom putu i eventualno pristupanje EU. Sa ove tačke gledišta, perspektive Srbije u pogledu evropskih integracija će nesumnjivo zavisiti kako od dinamike internih političkih i ekonomskih reformi u Srbiji, tako i od dinamike prevazilaženja krize u samoj EU, ali i rešavanja složenih pitanja, kao što je status Kosova i Metohije, za koje se trenutno čini da je glavna kočnica za dalji napredak u pregovorima. Umesto prvobitnog isticanja 2025. godine, kao realne za pristupanje Srbije EU, na predstavljanju „Strategije proširenja EU na Zapadni Bal-kanˮ, 2018. godine, šefica evropske diplomatije, Federika Mogerini izjavila je da ta godina nije ciljani rok, već perspektiva, koja je realis-tična, da se proces pregovora završi za one koji su ga započeli, dok je evropski komesar za proširenje, Johanes Han poručio da Unija nikada neće prihvatiti članicu koja nije rešila otvoreno bilateralno pitanje, od-nosno konflikt, pa Strategija treba da bude i motivacija za Kosovo da doprinese pozitivnom ishodu dijaloga, a isto tako i okvirni datum koji će stvoriti pozitivni pritisak i služiti kao ohrabrenje. Osim toga, dodao je da je "pitanje perspektive hoće li EU da izvozi stabilnost ili uvozi nestabilnost" (Politika, 2018). Očigledno je da je EU prilično oprezna po pitanju potencijalnih članica, ne samo kada je reč o nerešenim kon-fliktima, već i u smislu postojanja političke i društvene stabilnosti i nedvosmislenih stavova po pitanju EU integracije, što je verovatno lekcija koju je naučila na primeru Mađarske i procesa na koje se nije moglo adekvatno uticati, ali i opšteg porasta populizma i desničarskih

- 88 -

stavova u pojedinim članicama, što se svakako odražava na donošenje odluka, a time i budućnost Unije. Kada je u pitanju status Kosova, ako pogledamo stavove država članica EU, a pre svega administracije u Briselu, čini se da je „ideja razgraničenja” nešto što je prihvatljivo i za EU i uopšte međunarodnu zajednicu, ali je pitanje koliko je realno da se takva ideja realizuje u praksi, tj. kako bi bila prihvaćena od strane građana, kojih se to najviše tiče, jer još uvek nije jasno izloženo šta po-drazumeva „razgraničenje”. Dakle, dok zvaničnici EU ističu da dijalog između Beograda i Prištine nema alternativu, pozivaju kosovske vlasti na ukidanje taksi, od čega upravo zavisi nastavak dijaloga, a od čije uspešnosti i rešenja ovog pitanja zavisi celokupan evropski put Srbije, čini se da su konstantan diskurs o neupitnoj evropskoj perspektivi Srbije, kao i hvale o napretku i dalje ohrabrenje, samo na deklarativnom nivou i liče na približavanje horizontu, na obećanje pristupanja u jednoj od-loženoj perspektivi, koja je tek sada teško saglediva, jer se, kako reče Loazo „ne zna da li će Evropska unija biti spremna i kada će Srbija biti spremna” (Politika, 2019). Intelektualne refleksije na budući razvoj situacije su mnogobrojne. Bu-razer obrazlaže tri moguća scenarija – najnepovoljniji bi bio „turski sce-nario”, tj. da pregovaramo o članstvu u EU, a da svima zapravo bude jasno da do toga nikada neće doći, da taj proces neće biti završen uspešno ili da je jako teško da ikada bude uspešno završen; najrealniji scenario bi bio da se proces nastavi dinamikom kojom se odvijao do sada, dakle ve-oma sporo sa veoma nejasnim izgledima da će biti završen integracijom, dok bi najoptimističniji scenario bio, ukoliko bi nova Komisija dala veći značaj integraciji ovog regiona, čime bi i Srbija dobila jaču podršku i garancije na putu ka EU (RSE, 2019). Zašto je EU i dalje značajna za Srbiju? Iako može delovati da su prethodna poglavlja prožeta isuviše kritičkim i pesmističnim tonom, ipak je to realna slika stvarnosti, koju ne treba ulepšavati, već upravo zbog stvarne potrebe našeg društva za reformom, napretkom i modernizacijom, treba da budemo iskreni prema sebi, zdra-vorazumski i kritički sagledamo gde smo, gde želimo da idemo i šta nas

- 89 -

čeka ako tamo odemo, jer svako maskiranje realnosti i neosnovano očekivanje je zapravo zavaravanje, koje će u krajnjem slučaju voditi ra-zočaranju. Zbog toga će u predstojećem delu biti reči o tome zbog čega su nam evropske integracije zapravo toliko značajne i kakve koristi Srbija može imati od ulaska u EU, bez obzira na krizu u kojoj se ona nalazi i neizvesnost rešavanja iste. Kako navodi Đuro Kovačević, „modernizacija, shvaćena kao evropeiza-cija bila je i ostala osnovna kvalitativna odrednica u preoblikovanju srpskog društva i izgradnji državnosti u poslednja dva veka” (Kovačević, 2005, str. 185). Ono što govori u prilog ovakvom shvatanju, jeste, pre svega da geografska pripadnost, istorijska, kulturna, civilizacijska i vrednosna povezanost sa evropskim kontinentom, čine da Srbija prirodno teži članstvu u EU. Dalje, Lopandić ističe da EU pruža stabilan bezbed-nosni, politički i ekonomski okvir za položaj i razvoj manjih i srednjih zemalja (pa time i Srbije), koji je povoljniji od međunarodnih okolnosti u kojima vladaju klasični odnosi ravnoteže snaga, na koje male i slabe zemlje ne mogu mnogo uticati i da integracija u EU podstiče (iako ne obavezno) demokratizaciju političkog procesa u zemljama članicama, kao i usvajanje procedura i načina funkcionisanja državnih tela utvrđenih pravilima EU, što doprinosi sveukupnoj modernizaciji i zadovoljenju društvenih potreba. Što je još važnije, članstvom u EU Srbija ima mogućnost da ravnopravno sa drugim akterima učestvuje u donošenju odluka koje imaju direktan efekat i po njen položaj, kao i celokupan evropski prostor (Lopandić, 2017). Osim toga, zajedničko evropsko tržište rešava pitanje Srbije u vezi sa nedostatkom resursa za samostalno delovanje i uslovljenosti spoljne trgovine, jer podstiče napredak i rast i pruža sigurnost u okviru globalne ekonomije (Božović, Vujačić i Živ-ković, 2010). Za kraj, kako Hejvud ističe, „ekonomska, monetarna i politička unija dovodi do takvog stepena međuzavisnosti država, da rat i veći sukobi u Evropi postaju nezamislivi” (Hejvud, 2004, str. 289). Dakle, možemo zaključiti da članstvo u EU jača kapacitet zemlje u ekonomskom i međunarodnom pogledu, iako sa druge strane sužava njene strateške izbore.

- 90 -

U krajnjem slučaju, ako i ne postanemo deo dugo sanjane Evrope, da li će to biti neuspeh? Mislim da ne, jer ćemo bez obzira, u procesu „pri-prema” za istu, ipak u nekoj meri unaprediti društvo i državu, a možda za nekoliko godina to i neće biti „ona EU”, ka kojoj smo težili, već, sudeći po aktuelnim procesima, neka nova i izmenjena. Prema tome, bitan je i sam proces prilagođavanja evropskoj integraciji, a ne samo činjenica da li će i kada Srbija postati članica EU. Osim toga, EU ne predstavlja magično rešenje za različite društvene i političke probleme, već samo pomoćni instrument u rešavanju istih, a uspeh reformi prevashodno zavisi od konsenzusa političkih elita i šireg dela stanovništva o spol-jnopolitičkoj orijentaciji države i ključnim nacionalnim interesima. Zaključak U vremenu u kojem se Evropska unija suočava sa sopstvenim unutrašn-jim izazovima o tome kako će izgledati evropski prostor i kako će teći njeno dalje oblikovanje kao globalnog političkog i ekonomskog aktera, novi talas proširenja uslovljen je procenom da li i kada će EU biti spremna da prihvati nove članice. Naglašava se potreba za unutrašnjom transformacijom i konsolidacijom Unije, a pitanje da li će proces reformi nakon „bregzita” i period mandata naredne Evropske komisije i Evropskog parlamenta (2019-2024), doneti bolju perspektivu za ubrzanje pregovora o proširenju, ostaje otvoreno. Ova neizvesnost, uzeta zajedno sa sporim napredovanjem Srbije u procesu usklađivanja sa EU standard-ima i nezadovoljavajućim stepenom demokratskog razvoja, čini da per-spektive učlanjenja Srbije u smislu određenja vremenskih rokova nisu realno sagledive. U tako nejasnoj perspektivi članstva, neki autori smatraju da bi novi odnos prema Srbiji, zbog izmene politike proširenja usled unutrašnjih promena u EU, mogao biti proširenje bez članstva, kao nedeklarisana, ali vrlo operativna formula u sprovođenju ove politike (Samardžić, 2016). Da li bi to bio neki vid alternative i da li će to značiti i „novi, drugačijiˮ evropski put Srbije, ostaje da vidimo. Literatura Anderson, P. (2009). The new old world. London: Verso Books.

- 91 -

Avery, G., Faber, A. & Schmidt, A. (2009). Enlarging the European Un-ion: Effects on the new member states and the EU. Brussels: Trans European Policy Studies Association.

Barysch, K. (2010). A new reality for the European Union.Working pa-per [online]. New York: Council on Foreign Relations. Dostupno na: https://cfrd8-files.cfr.org/sites/de-fault/files/pdf/2010/09/IIGG_Eurozone_Work-ingPaper_Barysch.pdf [Pristupljeno 13. marta 2019].

Borchardt, K. D. (2010). The ABC of European Union Law. Luxemburg: Publications Office of the European Union.

Božović, D., Vujačić, M. i Živković, M. N. (2010). Budućnost proširenja Evropske unije: slučaj Zapdni Balkan. Studija praktične politike [online]. Beograd: Unija evropskih federalista Srbije, Centar za evropske studije, Fondacija Konrad Adenauer. Dostupno na: http://www.uef.rs/wp-content/uploads/UEF-Srbija_Buducnost-prosirenja-Evropske-unije_Slucaj-Zapadni-Balkan.pdf [Pristupljeno 18. marta 2019].

Burazer, N. (2019). ‘Turski scenario’ najgora posledica evropskih izbora za Balkan. Dostupno na: https://www.slobodnaevropa.org/a/bu-razer-turski-scenario-najgora-opcija-za-balkan-nakon-evrop-skih-izbora/29764874.html?fbclid=IwAR0KXkJ_a-zdND1tboELWrJex-IwM4fEnjizJ4a6hpScxYXuFcQlbuui_Gs [Pristupljeno 15. marta 2019].

Commission of the EC. (2006). Enlargement Strategy and Main Chal-lenges, 2006–2007 [online]. Brussels: COM. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlarge-ment/sites/near/files/pdf/key_docu-ments/2006/nov/com_649_strategy_paper_en.pdf [Pristupljeno 14. marta 2019].

Đuković, M. i Marković, P. (2015). Evropska Unija u sijenci krize i zenit međuvladine saradnje. U: I. Vujačić i N. Beljinac, ur. Nova Evropa i njena periferija. Beograd: Fakultet političkih nauka, In-stitut za političke nauke Srbije. 229-249.

Đurković, M. (2005). Kriza evropske konstitucionalizacije. U: S. Mar-ković, ur. Evropa i Zapadni Balkan posle velikog proširenja. Be-ograd: IES. 29-53.

- 92 -

Đurković, M. (2016). Kriza i budućnost Unije. U: S. Samardžić i I. R. Milosavljević, ur. Evropska unija – nove i stare dimenzije krize. Beograd: Fakultet političkih nauka. 19-27.

European Council. (2016). A Global Strategy for the European Union’s Foreign And Security Policy - Shared Vision, Common Action: A Stronger Europe [online]. Dostupno na:http://eeas.europa.eu/ar-chives/docs/top_stories/pdf/eugs_review_web.pdf [Pristupljeno 11. marta 2019].

Evropska komisija. (2014). Proširenje Evropske unije [online]. Luksem-burg: Kancelarija za publikacije Evropske unije. Dostupno na: https://euinfo.rs/files/Publikacije-srp/Prosirenje_EU.pdf [Pristupljeno 10. marta 2019].

European Commission. (2016). Serbia 2016 Report [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhoodenlarge-ment/sites/near/files/pdf/key_documents/2016/20161109_re-port_serbia.pdf [Pristupljeno 15. marta 2019].

Freedom House. (2019). Freedom in the world 2019, Serbia [online]. Dostupno na: https://freedomhouse.org/report/freedom-world/2019/serbia [Pristupljeno 20. marta 2019].

Hejvud, E. (2004). Politika. Beograd: Clio. Hutter, S., Grande, E. & Kriesi, H. eds. (2016). Politicising Europe. UK:

Cambridge University Press. Janjević, M. (2005). Ustav EU. Beograd: Službeni glasnik. Juncker, J. C. (2014). Mission Letter to Johannes Hahn, Commissioner

for European Neighbourhood Policy and Enlargement Negotia-tion [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/commis-sion/sites/cwt/files/commissioner_mission_letters/hahn_en.pdf [Pristupljeno 14. marta 2019].

Keković, Z. i Dimitrijević, I. R. (2017). Sistemi bezbednosti sa sistemom bezbednosti Republike Srbije. Beograd: Fakultet bezbednosti.

Kovačević, Đ. (2005). Pred izazovom evroatlantskih integracija. U: S. Marković, ur. Evropa i Zapadni Balkan posle velikog proširenja. Beograd: Institut za evropske studije (IES). 181-203.

Kühnhardt, L. (2006). European Integration: Challenge and Response: Crises as Engines of Progress in European Integration History.

- 93 -

Bonn: Zentrum für Europäische Integrationsforschung, Rheinische Friedrich-Wilhelms-Universität.

Lopandić, D. (2006). Reforma Evropske unije, Zapadni Balkan i Srbija. Beograd: Monografije.

Lopandić, D. (2006). Kriza Evropske unije i perspektive proširenja EU. Revija za evropsko pravo, 8(1), 5-20.

Lopandić, (2017). Evropska unija i Srbija: novo vreme i novo okruženje. Beograd: Evropski pokret u Srbiji.

Ministarstvo za evropske integracije - MEI. (2017). Argumenti za Evropu. Beograd: MEI.

Miščević, T. (2017). Pregovori o pristupanju Srbije Evropskoj uniji – presek stanja i izazovi . Dostupno na: https://europeanwesternbal-kans.rs/pregovori-o-pristupanju-srbije-evropskoj-uniji-presek-stanja-izazovi/ [Pristupljeno 15. marta 2019].

Moravcsik, A. (1988). The Choice for Europe, Social Purpose and State Power from Mesina to Maastricht. London: Routledge.

O’ Brennan, J. (2013). Enlargement Fatigue and its Impact on the En-largement Process in the Western Balkans, in: The Crisis of EU Enlargement. London School of Economics’ Ideas–Special Re-port, 36-44.

Politika. (2018). Istorijska šansa za zemlje Zapadnog Balkana [online]. Dostupno na: http://www.politika.rs/sr/clanak/397872/Usvojena-Strategija-za-prosirenje-Evropske-unije-na-Zapadni-Balkan [Pristupljeno 17. marta 2019].

Politika. (2019). Sadašnje stanje EU ne omogućava prijem novih članica [online]. Dostupno na: http://www.politika.rs/scc/clanak/423503 [Pristupljeno 14. marta 2019].

Radio Slobodna Evropa (RSE). (2019). Burazer: Teško da će Srbija ući u EU 2025. [online]. Dostupno na: https://www.slobodnae-vropa.org/a/intervju-nikola-burazer/29799549.html [Pristupljeno 15. marta 2019].

Ross, G. (1995). Jacques Delors and European Integration. Cambridge: Polity Press.

Samardžić, S. (2016). Da li je Evropska unija naša sudbina? U: S. Sa-mardžić i I. R. Milosavljević, ur. Evropska unija – nove i stare dimenzije krize. Beograd: Fakultet političkih nauka. 103-114.

- 94 -

Samardžić, S. (2016). Evropska unija: sistem u krizi. Sa studijom slučaja o odnosima Srbije i EU. Novi Sad: IK Zorana Stojanovića.

Simeunović, D. (2017). Migraciona kriza kao bezbednosni izazov za zemlje Zapadnog Balkana – stanje u 2017. i perspektiva. Kultura Polisa, posebno izdanje, 14, 31-56.

Siriški, S. (2005). Evropa na raskršću: ustav, proširenje i budućnost Evropske unije. Međunarodni problemi, 57(4), 529-549.

Toynbee, A. (2002). Proučavanje istorije. Beograd: Službeni list. Vulević, S. M. (2018). Migrantska kriza kao izazov socijetalnoj bezbed-

nosti u Evropskoj uniji. Vojno delo, 70(3), 55-74. Zečečić, S. (2016). Egzistencijalna kriza Evropske unije kao kriza njenog

ustavnog poretka. U: S. Samardžić i I. R. Milosavljević, ur. Evropska unija – nove i stare dimenzije krize. Beograd: Fakultet političkih nauka. 27- 45.

Slađana Ćurčić

SERBIA ON THE EUROPEAN ROAD - IN THE WHIRLPOOL OF ITS OWN AND THE CRISIS OF THE EUROPEAN UNION

Abstract: Although the paper was conceived as a review, in order to give more focused analysis, it starts from the hypothesis that, due to the crisis that the EU is undergoing as well as the equally crisis processes in Serbia and hence, the slower dynamics of harmonization with membership criteria, it is not realistic that Serbia will end the negotiation process by 2025 and even less, become a member of the EU. The paper is based on the con-sideration of the situation the EU is dealing with, the possibilities of fur-ther enlargement in these conditions, and then in the context of these con-siderations, the current state and progress of Serbia in the negotiation process, as well as the perspectives of membership are analyzed. The aim is to point out, that the uncertain European future of Serbia is at the same time a consequence of both the crisis of the EU and the low level of

- 95 -

realized democratic development and reforms in our country but also, regardless of the existing unfavorable circumstances on both sides, to consider the potential value and the benefit of Serbia's integration into the EU. Key words: European Union, enlargement perspectives, crisis, negotiation process, Serbia's EU members

- 96 -

- 97 -

Marija Maljugić64 Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi Sad Tamara Gajić65 Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi Sad

ULAZAK SRBIJE U EVROPSKU UNIJU I POLITIČKA PARTICIPACIJA ŽENA – NORMATIVNI OKVIR I STANJE U

PRAKSI

Sažetak: Proces pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji uslovljen je velikim brojem faktora. Jedan od najznačajnijih za uspostavljanje demokratskog društva jeste ravnopravna zastupljenost žena i muškaraca u javnom životu. Nakon demokratskih promena iz 2000. godine, zabeležen je značajan pomak u unapređenju položaja žena. Iako se politička partici-pacija žena garantuje brojnim međunarodnim dokumentima, rezultati njihove primene u praksi i dalje nisu na zadovoljavajućem nivou. Usk-lađivanje nacionalnog normativnog okvira sa pravnim zakonodavstvom EU od velike je važnosti za uvođenje afirmativnih mera, kojima se nastoji poništiti diskriminacija žena, kao marginalizovane društvene grupe. Stoga će u radu biti predstavljeno teorijsko i normativno određenje pojma političke participacije žena, u kontekstu ulaska Srbije u Evropsku uniju, sa osvrtom na aktuelno stanje u praksi. Ključne reči: politička participacija žena, rodna ravnopravnost, normativni okvir, Re-publika Srbija, Evropska unija 64 [email protected] 65 [email protected]

- 98 -

Uvodna razmatranja

Odluka Republike Srbije (u daljem tekstu: RS) o pristupanju Evropskoj uniji (u daljem tekstu: EU) zasnovana je na pogodnostima koje ovaj ko-rak može da donese državi i njenim građanima. Država ne mora biti punopravan član kako bi one počele da se manifestuju, što je jedna od brojnih beneficija. Prilikom pristupanja, države prolaze kroz devet faza, tokom kojih se proverava usklađenost njihovih sistema sa sistemom EU. Prva od njih jeste otvaranje pregovora i potpisivanje Sporazuma o stabi-lizaciji i pridruživanju, koji je u RS ratifikovan 2008. godine. Nakon toga sledi podnošenje zahteva za prijem u članstvo i otpočinjanje otvaranja i zatvaranja pregovaračkih poglavlja, u kom stadijumu je i RS (Будимир et. al., 2017, str. 10-18). Kako je cilj pristupanja usklađivanje i harmo-nizacija pravnog sistema RS sa komunitarnim pravom EU66, neophodno je modifikovanje nacionalne regulative na svim poljima. Prava žena sadržana su u Poglavlju 23 kojim se razmatraju Pravosuđe i osnovna prava. Upravo zbog toga, jasno je da je njihovo poštovanje jedan od pre-duslova pozitivnog regulisanja ovih pregovora. Pitanje participacije žena na mestima odlučivanja i njihove stvarne moći predstavlja centralni problem u današnjim debatama o demokratičnosti pojedinih društava. Nedovoljna zastupljenost pojedinih socijalnih grupa u političkim institucijama i procesu donošenja odluka, ističe problem njihove legitimnosti i efikasnosti. Istorijski posmatrano, socijalna i politička dimenzija razvoja građanskog statusa i političkih prava žena, predstavljala je okvir iz kog se razvio koncept o jednakosti muškaraca i žena, kao jedan od temeljnih principa EU (Жунић, 2014, str. 208). Zastupljenost žena na mestima odlučivanja u većini država EU pokazuje da je i dalje prisutna “piramidalna zakonitost” o učešću žena u političkom životu, što predstavlja opadanje uticaja i participacije žena, što se o višoj instance radi. Iako se pravni status žena u Evropi znatno izmenio, još uvek ne možemo govoriti o postojanju jednake zastupljenosti žena i muškaraca u javnoj sferi. 66 Pravo EU čine primarno i sekundarno zakonodavstvo i ostali akti.

- 99 -

Teorijski koncept političke participacije Participacija žena u politici predstavlja jedan od glavnih pokazatelja ot-vorenosti i razvijenosti demokratskih društava. Borba ženskog pokreta za prava žena tokom XIX i XX veka, označila je početak ostvarivanja i razvijanja političke participacije. Kao javno polje participacije, politika je oduvek bila predstavljena kroz značajnu rodnu stratifikaciju. Pod-zastupljenost žena u parlamentima, koja se zasnivala na opstrukciji političke aktivnosti žena, u feminističkoj literaturi bila je definisana kao “maskulinizirana demokratija” (Einhorn, 1993:55; Kligman, 1996:6; Rueschemeyer, 1998, prema Чичкарић, 2009, str. 345). Iako se početkom XXI veka slika rodne strukture u političkom životu znatno iz-menila, i dalje je prisutna nedovoljna vidljivost i marginalizovanost žena (Жунић, 2012, str. 282). Prema Stojiljkoviću “politička participacija je proces dobrovoljnog učešća pojedinaca i socijalnih grupa u iniciranju, razmatranju, donošenju političkih stavova i odluka, njihovoj realizaciji” (Стојиљковић, 1993, str. 807). Kao multidimenzionalan proces, politička participacija je ne-odvojiva od sindroma „staklenog plafona“. On se definiše kao „nevidljiva, ali gotovo neprobojna granica koja žene u profesionalnom životu deli od uticajnih pozicija i stvarnog napretka u karijeri“ (Lorber, 1994:227, prema Чичкарић, 2014, стр. 551). Veštačke barijere koje počivaju na stereotipima i predrasudama ne dozvoljavaju ženama da pristupe, ne samo vodećim pozicijama u političkom životu, već i onim središnjim. Imajući u vidu da društveni i politički kontekst određuju model participacije, razlikujemo tri grupe prepreka koje utiču na istu. U prvu grupu ubrajamo politički sistem, institucionalne i pravne me-hanizme; druga grupa je usmerena na socio-ekonomske prepreke; dok je treća grupa оrjentisana ka preprekama koje razmatraju tradicionalne rodne uloge, patrijahalne kulturne obrasce i psihološke predispozicije. (Shvedova, 1998; Kenworthy, Malami, 1999, prema Чичкарић, 2009, стр. 344). Na osnovu navedenih prepreka, da se zaključiti da se niska participacija žena u politici manifestuje „malom (slabom) aktivnošću žena u političkim partijama, sindikalnim i strukovnim udruženjima; neproporcionalnoj i maloj zastupljenosti na mestima odlučivanja,

- 100 -

posebno pozicijama izvršne vlasti; i nedostatku vidljivosti ženskih in-teresa, briga i iskustava u političkim odlukama“ (Baćanović, 2014, str. 34). U literaturi je prisutno nekoliko hipoteza koje govore o razlozima manje zastupljenosti žena u politici. Najistaknutija navodi da su žene manje zainteresovane za politiku od muškaraca, pre svega zbog različitog poimanja samog pojma politike i javnih funkcija. Sledeća hipoteza počiva na konzervativnim predstavama o ulozi žene u društvu, zbog čega se žene ređe identifikuju sa interesima vladajuće politike. Aktuelna društvena struktura i podela rada, oličena u dvostrukoj opterećenosti žena, dodatno utiče na njihov već nizak angažman u politici. Pored hipo-teze koja naglašava maskulini karakter svih institucija i procedura, ne-zainteresovanost političkih partija da nominuju žene za učešće u izbornoj utakmici i izostanak podrške od strane muških kolega, izazivaju teško premostivu distancu prema političkom aktivizmu (Čičkarić, 2009, str. 426). S druge strane, En Filips (Ann Philips) navodi nekoliko najčešćih argu-menata u prilog zahtevu za povećanim učešćem žena u politici. Kao prvi izdvaja se pravda. Kako je jednakost reprezentacije jedan od najznačajni-jih kriterijuma demokratičnosti, nije pravedno da muškarci monopolizuju svu političku moć i uticaj. Drugi argument naglašava značaj ženskih in-teresa gde bi suštinska zastupljenost, predstavljena kroz povećanje broja žena na mestima odlučivanja, obezbedila istinsko predstavljanje istih. Revitalizacija demokratije bila bi obezbeđena kroz uvažavanje i zastu-panje šireg spektra interesa birača/biračica, a ne kroz distribuciju moći političkih partija čije delovanje uglavnom ne odgovara programskim platformama. Kao poslednji argument navodi se emancipacija, gde bi veće prisustvo žena poboljšalo kvalitet demokratskog odlučivanja i eliminisalo prepreke proistekle iz postojećih patrijahalnih struktura (Baćanović, 2014, str. 57-58). Da bi se otklonile sve barijere i obezbedilo regrutovanje većeg broja žena u politici, kao najznačajniji faktor uzima se proporcionalni izborni sis-tem. Karakterističan po kandidovanju po listama i izboru većeg broja

- 101 -

poslanika u izbornoj jedinici, ovakav izborni sistem omogućava ravnomerniju zastupljenost oba pola u parlamentu. Veliki značaj imaju zatvorene i strogo strukturirane kandidatske liste, na kojima je rezervi-sano treće mesto i svako sledeće treće mesto. Takođe su značajni pošto-vanje pravila dodele mandata, po redosledu po kome su navedena imena kandidata na listi, struktura parlamenta, dominantna ideologija i način selekcije kandidata. (Чичкарић, 2013, str. 603). Posebnu pažnju zauzima mehanizam rodnih kvota, koje ne treba shvatiti kao meru diskriminacije muškaraca, već kao “kompenzaciju za istorijski nasleđene društvene pre-preke koje sprečavaju žene da zauzmu mesta koja zaslužuju” (Мршевић, 2007, стр. 62). Ipak, čak i kada poseduju veliku većinu kvalifikacija ne-ophodnih za neki položaj, žene sumnjaju u sebe. Ovaj psihološki feno-men, poznat kao „efekat Trnove Ružice“, zasniva se na čekanju, a ne traženju prilika u životu. Uprkos napretku koji žene beleže u javnom životu, patrijahalni obrazac socijalizacije i dalje istrajava, navodeći žene da često odustaju od trke za osvajanjem mesta u parlamentu, smatrajući da je ona unapred izgubljena (Чичкарић, 2014, стр. 553-554). Analiza normativnog okvira participacije žena u politici Adekvatno proučavanje pitanja u vezi sa rodnom ravnopravnošću ba-zirano je, pre svega, na ispitivanju njene normiranosti i postojanja u okviru pravnih akata. Kako bismo mogli da se posvetimo razvoju i un-apređenju položaja žena u svakodnevnom životu, javlja se neophodnost za jasnim i detaljnim definisanjem putem legislative. Shodno tome da je RS na putu za ulazak u EU, od velike je važnosti usklađivanje i harmo-nizacija zakonodavsta RS sa aktima koje donose organi EU, kako na sveukupnom planu, tako i na polju rodne ravnopravnosti, u okviru kojeg se možemo osvrnuti na reprezentovanje žena u politici. Postavlja se pitanje, da li je neophodno baviti se ovom tematikom, s ob-zirom na to da je u trenutnom stadijumu društvo na nivou prihvatanja i prepoznavanja učestvovanja i delovanja žena u javnom životu država Evrope, pa samim tim i RS. Iako bi se logičkim zaključivanjem moglo doći do toga da je postojanje izričitih navoda o ovome nepotrebno, jer su žene po svakom osnovu jednake sa muškarcima, ipak se dolazi do

- 102 -

saznanja da to u praksi nije slučaj. Upravo zbog toga, unapređivanjem zakonodavstava teži se ka ravnopravnom položaju žena na svim poljima, pa i u okviru političkog učešća. Analiza domaćeg zakonodavstva trebalo bi da odgovori na pitanje da li je ono regulisalo ovu materiju na pravi način, što je potrebno upotpuniti ispitivanjem akata EU, ali i usklađivan-jem ova dva poretka. Domaći pravni okviri o političkoj participaciji žena Ustav RS, kao najviši državni akt, u pojedinim članovima reguliše položaj žena. Tako, čl. 15 Ustava jemči se ravnopravnost polova i poli-tika jednakih mogućnosti. Dalje, čl. 21 st. 1 ovog akta zabranjuje se dis-kriminacija na bilo kom nivou, a u st. 3 istog člana izričito se navodi da se to odnosi i na zabranu diskriminacije na osnovu pola. Pored toga, u delu Ustava o Narodnoj skupštini pominje se obezbeđivanje zastupljenosti polova i ravnopravnosti u čl. 100 st. 2. Izuzev pomenutih odredbi ne postoji detaljnije definisanje položaja žena, osim na ovom, osnovnom nivou. O političkom učešću žena i njegovom garantovanju u Ustavu nema normi, te je to moguće navesti kao jednu od početnih tačaka za dalje uređenje normative. Tome u prilog ide i stav da je u okviru ustavnih garantovanja političkih prava potrebno jasno naglasiti da se ono odnosi i na žene, što je slučaj i u pojedinim međunarodnim dokumentima (Pajvančić, 2007, str. 28). Kako je politička participacija žena nedovoljno obuhvaćena normama Ustava RS, za ovu tematiku bitno je donošenje dva zakona, a to su Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o ravnopravnosti polova iz 2009. godine, oba bez izmena i dopuna, deset godina kasnije. U prvom se izazi-vanje i podsticanje netrpeljivosti po osnovu pola smatra teškim oblikom diskriminacije, što je uobličeno u čl. 13 ovog zakona. Pored toga, polna neravnopravnost zabranjuje se i u čl. 20, u okviru norme o zabrani dis-kriminacije na osnovu pola, a obuhvata i poštovanje jednakih prava i mogućnosti žena i muškaraca u političkom životu. Kao i kod Ustava, de-taljnije definisanje učešća ženske populacije u politici nije definisano, što bi se u okviru zabrane diskriminacije moglo postaviti kao pozitivna dis-kriminacija, te time obratiti pažnju na poboljšanje položaja žena u

- 103 -

politici. Značajan pomak u radu na poboljšanju normativnog regulisanja ove materije predstavlja donošenje pomenutog Zakona o ravnopravnosti polova, koji su već pri objavljivanju Nacrta autori ocenili kao jedan od najpotpunijih u regionu (Pajvančić, 2008, str. 17). Već u prvim čla-novima zakonodavac se osvrće na poštovanje politike jednakih mogućnosti, što se manifestuje i u delu koji se bavi političkim i javnim životom. Ravnopravnost polova u okviru političkog učešća zagaranto-vana je čl. 35-39. Oni obuhvataju jednake mogućnosti u okviru političkih delovanja, biračko pravo bez obzira na pol, ravnomernu zastupljenost u organima i institucijama, ali i učešće u međunarodnoj saradnji u okviru spoljne politike bez obzira na pol. Tu je potrebno osvrnuti se na čl. 38 st. 2 kojim se propisuje da delegacija koja predstavlja RS mora imati najmanje 30% lica koja su ženskog pola. Pored prethodno pomenutih pravnih akata, u domaćem zakonodavstvu veliku ulogu u poboljšanju položaja žena u političkom životu imaju dve nacionalne strategije. Prva jeste Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti iz 2009. godine. Ona počiva na odredbama nacionalnog Ustava, kao i na nizu međunarodnih akata i odluka, o kojima će biti reči u narednom segmentu. Otklanjanje direktne i indirektne diskriminacije žena počiva na merama koje za cilj imaju ostvarivanje politike jednakih mogućnosti, dok se konkretno pi-tanje političkog učešća žena rešava odredbama u okviru glave 4.1. koja se bavi povećanjem učešća žena u procesima odlučivanja. Strategijom se naglašava neophodnost promena zakonodavnih akata kojima je reguli-sano izborno zakonodavsto. Takođe, u njoj se navodi potreba za donošen-jem zakona o opštoj zabrani diskriminacije i ravnopravnosti polova, koji jesu doneseni i trenutno na snazi. Pored toga, Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. godine sa akcionim planom za period od 2016. do 2018. godine, nastavlja uređivanje i uticaj na sveukupan položaj žena u društvu, pa samim tim i na mestima od-lučivanja. U samoj Strategiji se navodi da se njenim donošenjem i imple-mentiranjem radi na poštovanju ljudskih prava, ali i na ispunjavanju obaveza koje proističu iz procesa ulaska RS u EU. Ona se, kao i prethodna, oslanja na niz akata nacionalnog i međunarodnog okvira, koji jeste u dodiru sa temom rodne ravnopravnosti i reguliše je na određenom

- 104 -

nivou. Najbitnije je naglasiti postojanje glave 1.2. koja se bavi učešćem žena u političkom i javnom životu, gde se analizira domet primene prethodne Strategije za period od 2010. do 2015. godine. Vidljiv je rast i poboljšanje, ali se isto tako navodi da je ovo slučaj piramidalne zakoni-tosti. Predlog zakonodavcu u tom slučaju može biti podsticaj za do-nošenje rodno senzitivnih akata koji regulišu ovu materiju. Najznačajniji deo Strategije jesu njeni ciljevi, gde se kao poseban cilj navodi jednako učešće žena i muškaraca u procesu odlučivanja, pod tačkom 2.2., čime se želi podići procenat lica ženskog pola u sastavu organa izvršne vlasti na svim nivoima na najmanje 40%. Godina realizacije ovog cilja jeste 2020. godina. Zakoni koji takođe uređuju pitanje učešća u odlučivanju jesu Zakon o Narodnoj skupštini, Zakon o Vladi, Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o lokalnim izborima. Ističemo da je jedini od njih Zakon o lokalnim iz-borima koji u svojim odredbama reguliše pitanje političke participacije žena i to u čl. 20, kojim se navodi da svako treće lice na listi mora biti lice manje zastupljenog pola (Žunić, 2007, str. 40). Značajan pomak u okviru ovog pitanja načinjen je na području Au-tonomne Pokrajine Vojvodine (u daljem tekstu: APV), donošenjem Od-luke o ravnopravnosti polova iz 2014. godine, kojom se radi na postizanju jednakih mogućnosti za oba pola. Tematika učešća žena u političkom i javnom životu obuhvaćena je u delu V, koju čine čl. 17-21. Tako se, čl. 17 st. 1 omogućava jednako pravo na obavljanje političkih i javnih funkcija, dok se u st. 2 istog člana obraća pažnja na obrazovanje i uspostavljanje posebnih programa i planova koji bi za cilj imali posti-zanje ravnopravnosti na ovom polju. Narednim članom st. 2, definisano je da minimum 30% poslanika Skupštine APV mora biti sačinjeno od lica manje zastupljenog pola, što je određeno i čl. 19, gde se isti procenat žena propisuje kao najniži za sastav delegacije koja predstavlja APV na međunarodnom planu. Uz ovu Odluku, Skupštini se podnosi i niz pla-nova i izveštaja kojima bi se omogućilo lakše unapređenje stanja, te se nadzor nad njenom primenom daje pokrajinskom organu zaduženom za održavanje ravnopravnosti polova.

- 105 -

Pravni okviri EU o političkoj participaciji žena Međunarodni standardi imaju važan uticaj na donošenje i poboljšanje regulative o političkom učešću žena na nivou EU. Pre svega, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, u pojedinim od-redbama bavi se zabranom diskriminacije po osnovu pola. Za pitanje učešća žena u politici najbitniji jeste čl. 25, kojim se propisuje mogućnost jednakog učestvovanja u javnim poslovima, mogućnost za svakog građa-nina da bira i da bude biran, kao i da bude primljen u javne službe svoje zemlje. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u čl. 21 propisuje učestvovanje u javnim službama država na ravnopravnoj osnovi, kao i izražavanje volje kroz nesmetane izbore. Na međunarodnom nivou značajna je i Konvencija UN o eliminisanju svih oblika diskriminacije nad ženama, ratifikovana od strane RS 1981. godine, koja u svom čl. 7 propisuje obavezu država članica da građankama obezbede glasanje na izborima, učešće u kreiranju i sprovođenju politika, kao i zauzimanje rukovodećih položaja (Radivojević, 2007, str. 15). Na nivou EU, donošenje akata čijim bi se poštovanjem umanjila dis-kriminacija i uticalo na prosperitet na polju ravnopravnosti, počinje stu-panjem na snagu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnov-nih sloboda, donete u Rimu 1950. godine. Ona je ratifikovana u RS i predstavlja deo unutrašnjeg normativnog okvira. Iako se ne bavi uređen-jem političke participacije žena, ova konvencija u čl. 14 propisuje opštu zabranu diskriminacije po osnovu pola, što se potvrđuje i donošenjem Protokola 12, 2000. godine. Na evropskom planu, a u okviru rešavanja ravnopravnosti žena i muška-raca, najdetaljnije odredbe svakako da sadrži Evropska povelja o rodnoj ravnopravnosti na lokalnom novou, doneta od strane Saveta evropskih opština i regiona, 2006. godine. Njome se pretpostavlja da se demo-kratizacija društva uspostavlja ravnopravnim položajem žena i muška-raca na svim nivoima. Nadalje, Povelja definiše političku ulogu, a u tč. 4 propisuje neophodnost podsticaja od strane države potpisnice prema ženama kroz pasivno i aktivno učešće u izborima, ali i podsticaj prema političkim partijama za izglasavanje načela i kvota za mogućnost učešća.

- 106 -

Učešće žena u politici – stanje u praksi Politička participacija žena na našim prostorima odvijala se paralelno sa procesima tranzicije i globalizacije. Maskulinizirana politička scena, povećanje nezaposlenosti, pogoršanje položaja na tržištu rada, ograničen pristup resursima i kapitalu, diskriminacija i mizoginija u javnom diskursu, neminovno su uticali na smanjenje učešća žena u javnom životu. Retradicionalizacija vrednosnog sistema devedesetih godina do-datno je pogoršala položaj žena u Srbiji. Iako se može prepoznati u svim segmentima društvenog života, rodna nejednakost je i dalje najzastupljenija u oblastima upravljanja i odlučivanja u politici. Nakon unapređenja pravnog okvira i uspostavljanjem institucionalnih mehani-zama, učešće žena u političkom životu Srbije znatno se izmenilo. Usva-janjem zakona kojima se sankcioniše diskriminacija žena u svim segmen-tima društvenog života, započet je proces kreiranja rodno senzitivnog političkog diskursa, koji bi trebalo da deluje u pravcu daljeg afirmisanja rodne ravnopravnosti. S obzirom da žene u prošlosti nisu imale pravo glasa, ne treba da čudi što su prvi oblici ženskog angažmana bili vezani za humanitarne aktivnosti. Osnivajući udruženja koja su pružala pomoć bolesnima, siromašnima i deci, žene su podizale svest čovečanstva o njihovom ravnopravnom učešću u rešavanju brojnih društvenih problema. Budući da još uvek postoje brojne predrasude o ženama u politici, za poboljšanje njihovog položaja važna je adekvatna politička socijalizacija, ali i politička kultura koja bi ohrabrila žene da se bave javnim poslovima. Kao neki od najčešćih motiva za politički angažman žena navode se želja za menjan-jem društva na bolje, borba za sigurniju i bolju budućnost, promena režima, ali i angažman iz karijernih pobuda. Kako je u Srbiji politika jedan od glavnih kanala vertikalne društvene pokretiljivosti, pored pri-marnih motiva koji su ih naveli da se politički animiraju, lična motivacija žena takođe je vezana za potrebu da se obezbedi i zadrži uticaj na procese donošenja važnih odluka u društvu (Вуковић, 2014, str. 404-406). Uključivanje žena u politički život uglavnom započinje angažmanom u političkim strankama. To je prostor gde je pozicioniranje žena veoma

- 107 -

važno, jer se na taj način omogućava integrisanje rodne perspektive u platforme samih stranaka. Međutim, put do vodećih pozicija je ženama višestruko otežan. Čak i kada se u svojim programima zalažu za pošto-vanje principa rodne ravnopravnosti, političke partije i dalje onemogućavaju ženama napredovanje na partijskoj lestvici. Kako su neformalne mreže podrške razvijene među muškarcima nedostižne za žene, one odustaju od borbe za više nivoe hijerarhije i češće zauzimaju vodeće pozicije na lokalnom nivou (opštinska tela, lokalni odbor stranke) (Вуковић, 2008, str. 356). To rezultira izuzetno niskim stepenom partic-ipacije žena u procesima rukovođenja, velikim brojem muškaraca na mestu predsednika stranaka, postojanjem partija sa jednom ili nijednom potpredsednicom, malim brojem Izvršnih odbora koji u svom sastavu imaju više od 30% žena. Ovakvim, partikularnim sagledavanjem rodne ravnopravnosti, eliminisano je sveobuhvatno proučavanje problema sa kojima se žene u Srbiji danas suočavaju. Ravnomerno učešće žena u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti važno je zbog kreiranja rodno senzitivnih javnih politika i njihove realizacije. Iz-menama Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2011. godine povećana je participacija žena u sastavu Narodne skupštine. U odnosu na prve sazive, kada je učešće žena u zakonodavoj vlasti iznosilo između 10% i 20%, žene su sada zastupljene sa 34%. Međutim, nakon uvođenja kvota nije došlo do uvećanja broja narodnih poslanica. Njihov broj se i dalje kreće oko 1/3 ukupnog broja narodnih poslanika (Todorović, 2016, str. 6). Dok se na čelu svih poslaničkih grupa nalaze se muškarci, sastav Od-bora Narodne skupštine vodio je računa o ravnomernoj zastupljenosti žena i muškaraca, zbog čega se žene nalaze na čelu osam od dvadeset Odbora (40%) (Todorović, 2016, str. 7). Iako je uvođenjem kvota obezbeđena veća deskriptivna zastupljenost žena, njihovo delimično poštovanje dovelo je do zaključka da se „načelno prihvata zahtev za većim učešćem žena u političkom životu, ali da nema aktivnosti us-merenih na povećanje učešća žena u politici“ (Пајванчић, 2007, str. 284). Ipak, osnivanje Ženske parlamentarne mreže – platforme za razmenu iskustava i zajedničko delovanje narodnih poslanica, uticalo je na povećanje njhove vidljivosti u radu Narodne skupštine i omogućilo ujedinjavanje žena oko pitanja rodne ravnopravnosti.

- 108 -

U pogledu aktuelnog stanja u EU postignut je značajan napredak u trans-formaciji rodnih režima država članica. Ipak, proces evropeizacije rodne politike i dalje nije ujednačen kod svih. Prisutne su značajne razlike u stepenu razvijenosti i mehanizmima za unapređenje rodne ravnopravnosti, zbog čega žene i dalje ne učestvuju u dovoljnom broju u institucijama odlučivanja i upravljanja u politici. Kao strategiju za posti-zanje rodne ravnopravnosti, EU je prihvatila integrisanje rodnog aspekta u javnu politiku (gender mainstreaming). Ona se više ne posmatra kao isključivo žensko, već društveno pitanje. Postavljanje rodne ravnopravnosti u centar donošenja odluka, institucionalnih struktura i programa budžeta i planova, uvodi rodni aspekt u polje politike. Sprovodeći politiku rodne ravnopravnosti kroz pravni i institucionalni okvir, EU preduzima određene mere koje nastoji da implementira u nacionalne strategije novih članica. One obuhvataju rad na smanjenju ste-reotipa i predrasuda o ženama, uvođenje institucionalnih mehanizama kojima bi se obezbedila veća participacija žena u sve tri grane vlasti, obezbeđenje kvalitetnih poslova za ekonomsku samostalnost žena i obezbeđenje kvalitetnih usluga za radno i privatno okruženje žena (Čičkarić, 2012, str. 73-74). Da bi se ostvarila veća vidljivost žena u politici, pored pomenutih faktora, nepohodno je razviti odgovarajuće strategije. Prva od njih odnosi se na povećanje učešća žena u politici kroz uvećanje broja kvalifikovanih žena pretendenata. Izgrađivanje i održavanje veza sa ženskim organizacijama predstavlja sledeću strategiju, koja je neodvojiva od partijskog povezi-vanja kojim se omogućava razmena ideja, informacija i podrške. Naredna strategija odnosi se na efikasnu upotrebu medija, koji imaju veoma važnu ulogu u predstavljanju i promovisanju ženskih interesa. Kao sredstvo in-formisanja i mobilizacije, posebno su bitni onim grupama koje raspolažu ograničenim resursima. Poslednja strategija odnosi se na dovođenje žen-skih pitanja u glavne političke tokove. Primenom aktivne rodne politike integrisane u sve segmente društvenog života (gender mainstreaming), utvrđuje se međuzavisnost rodnih pitanja sa drugim oblastima i trajno obezbeđuje promovisanje i unapređivanje ženske političke participacije (Mršević, 2007, str. 45-48).

- 109 -

Zaključna razmatranja Marginalna uloga žena, koja se dugi niz godina u politici smatrala bez-načajnim pitanjem, bila je uslovljena društvenom nejednakošću i tradi-cionalnim obrascem podele rodnih uloga. Podzastupljenost žena u političkom životu danas se smatra simptomom nezdrave demokratije i krizom političkog predstavništva. Mada su društveno-političke promene u Srbiji doprinele izvesnom pomaku na planu političkog učestvovanja žena, one još uvek imaju problem sa nevidljivošću u političkim instituci-jama na svim nivoima vlasti. Unapređenje položaja žena u javnom i političkom životu zavisi od postojanja odgovarajućeg pravnog okvira, demokratskih institucija, ekonomskog razvoja, političke kulture i stanja društvene svesti. Ipak, najveći uticaj na nivo i obim političke participacije pripisuje se političkim partijama. Evropsko iskustvo pokazuje da bez povećanja političke participacije žena nije moguće ostvariti reformu javnih politika. Zbog toga se afirmativne mere već duže vreme primen-juju u političkim partijama i državnim institucijama zemalja članica EU, pružajući ženama mogućnost da ostvare veći uticaj u procesu od-lučivanja. Posmatrajući normativni okvir političke participacije žena u RS, sa-mostalno, ali i u odnosu na zakonodavstvo EU, dolazi se do podataka o njegovoj adekvatnosti i svrsishodnosti. Kao najbitniji nacionalni akti svakako se mogu navesti Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o ravnopravnosti polova, gde se u drugo navedenom učešće žena u politici i na mestima odlučivanja egzaktnije i potpunije reguliše. Ova dva zakona jesu primer prihvatanja pravnih tekovina EU i inkorporiranja evropskih standarda u domaće zakonodavstvo. Brojnost međunarodnih i evropskih akata ukazuje na značaj omogućavanja zagarantovanog pristupa rukovodećim mestima za žene. Uprkos tome što se trenutne ustavne od-redbe zasnivaju na rodno senzitivnom jeziku, predlog domaćem za-konodavcu prilikom revizije Ustava RS, jeste da se ovo pravo žena navede kao jedna od ustavnih garancija.

- 110 -

Literatura Baćanović, V. (2009). Žene na mestima odlučivanja i kvote u Srbiji i

Evropskoj uniji, Evropska unija i rodna ravnopravnost – knjiga 2, Novi Sad: Pokrajinski zavod za rodnu ravnopravnost, 45-53.

Čičkarić, L. (2012). Rodna ravnopravnost kao neophodan uslov predstavničke demokratije. Teme, 1, 67-83.

Čičkarić, L. (2009). Žene u političkoj areni – insajderke ili autsajderke. Sociologija, 4, 423-436.

Gajić, T. (2015). Pravno na političko reprezentovanje žena u zemljama Evropske unije, Master rad, Novi Sad: Fakultet za evropske pravno - političke studije.

Gardašević, J. i Ignjatijević, S. (2015). International and national frameworks of equal economic independence for women and men, Ekonomija – Teorija i praksa, 2, 1-13.

Kolin, M. i Čičkarić, Lj. (2010). Ekonomska i politička participacija žena u Srbiji u kontekstu evropskih integracija, Beograd: Institut društvenih nauka.

Mršević, Z. (2002). Standardi i mehanizmi za postizanje rodne ravnopravnosti u demokratskim zemljama, Beograd: OSCE.

Pajvančić, M. (2008). Pravni okvir ravnopravnosti polova, Novi Sad: Zavod za rodnu ravnopravnost.

Pajvančić, M. (2007). Ustav i ravnopravnost polova. N. Petrušić. Međunarodni i domaći pravni okvir ženskih ljudskih prava i rodne ravnopravnosti – kliničko obrazovanje. Niš, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju. 20-29.

Radivojević, Z. (2007). Međunarodnopravni standardi rodne ravnopravnosti, N. Petrušić. Međunarodni i domaći pravni okvir ženskih ljudskih prava i rodne ravnopravnosti – kliničko obrazovanje. Niš, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju. 11-19.

Todorović, M. (2016). Rodna ravnopravnost i politički procesi: Zašto žene ne glasaju za žene. Beograd: Centar za istraživanje javnih politika.

Uljarević, D. (2011). Žene u politici, Podgorica: Ministarstvo za ljudska i manjinska prava

- 111 -

Zimonjić, J. (2011). Rodna ravnopravnost u osnivačkim ugovorima Evropske unije, Evropska unija i rodna ravnopravnost – knjiga 3, Novi Sad: Pokrajinski zavod za rodnu ravnopravnost, 9-15.

Žunić, N. (2007). Žene, politika i ženska prava: činjenice i mogućnosti, N. Petrušić. Međunarodni i domaći pravni okvir ženskih ljudskih prava i rodne ravnopravnosti – kliničko obrazovanje. Niš, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju. 32-41.

Будимир, Б., et al. (2017). Водич кроз преговоре Србије и Европске уније, Београд: Министарство за европске интаграције.

Вуковић, А. (2014). Ставови политичарки о женској политичкој партиципацији у Србији – пет година касније. Социолошки преглед, 3, 397-417.

Вуковић, А. (2008). Ставови српске политичке елите о женама у политици. Социолошки преглед, 3, 343-363.

Жунић, Н. (2014). Европска унија: род и политика. Зборник радова Правног факултета у Нишу, 68, 207-228.

Жунић, Н. (2012). Родни стереотипи о женама и мушкарцима у политици. Зборник радова Правног факултета у Нишу, LXIII, 281-296.

Мршевић, З. (2007). Квота изборни систем као начин постизања дескриптивне и супстанцијалне парламентарне заступљености жена. Социолошки преглед, 1, 57–72.

Пајванчић, М. (2007). Равноправност полова – политички и идеолошки контекст, Зоран Лутовац ур. Идеологија и политичке странке у Србији, Београд, Факултет политичких наука, Институт друштвених наука. 283-297.

Стојиљковић, З. (1993). Партиципације, Милан Матић, Милан Подунавац ур. Енциклопедија политичке културе, Београд, Савремена администрација. 807-812.

Чичкарић, Л. (2013). Критички осврт на проблем репрезентације жена у политичким институцијама. Социолошки преглед, 4, 597-614.

Чичкарић, Л. (2014). Партиципација жена у парламенту – синдром „стакленог плафона“ и партијска селекција. Социолошки преглед, 4, 549-564.

- 112 -

Marija Maljugić Tamara Gajić

ACCESSION OF SERBIA TO THE EUROPEAN UNION: NORMATIVE FRAMEWORK AND STATE OF PRACTICE

Abstract: The accession of the Republic of Serbia to the European Union is condi-tioned by a large number of factors. One of the most important of the, for the establishing of a democratic society, is the equal representation of women and men. Following the democratic changes in 2000, there has been a significant shift in the advancement of women's position. Alt-hough political participation of women is guaranteed by a number of in-ternational documents, the results of their implementation in practice are still not at a satisfactory level. Harmonizing the national normative framework with EU legislation is of great importance for the introduction of affirmative measures, that seek to eliminate discrimination against women as marginalized social groups. Therefore, the theoretical and nor-mative definition of the concept of political participation of women, in the context of Serbia's accession to the European Union, will be presented in this paper, with reference to the current situation in practice. Keywords: political participation of women, gender equality, normative framework, Republic of Serbia, European Union

- 113 -

Nenad Spasojević67 ŽIVTONA SREDINA KAO BREME PROŠLOSTI I RAZVOJNA

ŠANSA REPUBLIKE SRBIJE NA PUTU KA EVROPSKOJ UNIJI – STANJE U POGLAVLJU 27 I MOGUĆNOSTI ZA NAPREDAK

Sažetak: U ovom radu autor analizira stanje u procesu evropskih integracija Republike Srbije u oblasti životne sredine, koje su obuhvaćene pregovaračkim Poglavljem 27. U tom smislu autor u radu predstavlja tokove razvoja oblasti životne sredine u proteklih trideset godina na teritoriji Republike Srbije. Bitno je naglasiti da je taj razvoj tekao jako sporo i bez pridavanja značaja od strane svih vladajućih struktura u proteklim decenijama. Baš to autor izdvaja kao jedan od ključnih i početnih problema, koji će obeležiti istoriju ove politike do današnjih dana, a posebno u pogledu visokopostavljenih ciljeva koje pred Republiku Srbiju stavlja Evropska unija. Autor takođe, predočava potencijalne smernice koje su po njemu nužne da se sprovedu u budućnosti, kako bi evropski put Srbije tekao što brže i efikasnije. Pod tim se podrazumevaju šanse koje stoje na raspolaganju, a odnose se na razvoj obnovljivih izvora energije, reciklaže i razvijanja privatnog biznisa. Ključne reči: Evropska unija, Srbija, životna sredina, Poglavlje 27, obnovljivi izvori energije


- 114 -

Istorijski kontekst Evropske unije Druga polovina četrdesetih godina XX veka u Zapadnoj Evropi može se označiti kao period vidanja rana nastalih iz najgoreg rata ikada koji je zahvatio, kako Evropu, tako i čitav svet. Baš u tom periodu otpočele su ponovne ideje o stvaranju zajednice (dobro je napomenuti da su decenijama pre ovoga, Viktor Igo, Aristid Brijan, Frenk Kelog, Riharda Kudenov-Kalergija samo neki od ljudi koji su podsticali različite vidove objedinjavanja) (Milenković & Markulić, 2017), koja bi okupljala evropske narode u jednu zajedničku celinu. Iako početak stvaranja onoga što mi danas vidimo u Evropskoj uniji nije bio jednostavan, težilo se stvaranju jedne građevine kroz promišljene i proverene poteze. Primer za to je deo iz Šumanove deklaracije koji kaže: „Evropa ne može biti stvorena preko noći i biti cela zajedno, ona će izroniti iz konkretnih dostignuća koja će, pre svega, omogućiti iskrenu solidarnost. Da bi zajednica naroda mogla da bude stvorena, prevashodno je potrebno suzbiti vekovno neprijateljstvo između Francuske i Nemačke“ (Fondacija Konrad Adenauer, 2016). Iako je ovaj višedecenijski spor predstavljao nerešivu enigmu, godine posle stvaranja Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ), pokazale su da mirovni i ekonomski interesi mogu da prevaziđu problematična istorijska dešavanja. A ono što je ujedinilo ove dve države jeste ugalj i čelik i kako navodi sam Robert Šuman: „Spajanje proizvodnje uglja i čelika omogućiće nastanak zajedničkog temelja za razvoj privrede, kao prvog koraka ka federaciji u Evropi...“ (Fondacija Konrad Adenauer, 2016). Tim putem je nastavljen dalji razvoj evropske zajednice i u decenijama koje su usledile, razvijanjem šireg spektra politika, postavljanjem sve viših standarda u njima, kao i usvajanjem različitih pravila. Primer takve politike jeste i životna sredina. Tako su teme globalnog zagrevanja, podizanja nivoa mora, oštećenog ozonskog omotača, veće količine otpada, počele da interesuju sve više evropsko postmaterijalističko društvo, a posebno nevladin sektor (Ejdus, 2012). Kao što je navedeno, visoki standardi su vremenom bivali sve veći, a procesom proširenja tačnije onim iz 1995, dogodilo se da su skandinavske države zahtevale da imaju veće standarde u oblasti zaštite životne sredine, nego što su ih imale i same države članice EU (Dinan,

- 115 -

2010). I dok su se članice Evropske unije razvijale i usvajale standarde, na drugom kraju Evrope započinjale su političke i društvene promene. Padom Berlinskog zida počinje proces otvaranja zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka i njihovih težnji ka Evropskoj uniji. Vetar promena zahvatio je celu istočnu i jugoistočnu Evropu, a vrhunac za mnoge od država bilo je veliko proširenje 2004, kao i kasnija proširenja (Lopandić, 2017). Za to vreme na Balkanu su, nekada bratski narodi, odlučili da razreše račune, koje vuku još iz prošlosti. Ratom zahvaćene vratile su se korak, a neke i par koraka u nazad. Baš ovaj period je učinio da danas akteri sa Zapadnog Balkana čekaju u vozu za članstvo, a tema životne sredine je samo jedna u nizu, koja taj put koči ka stanici zvanoj – Evropska unija. Jugoslavija, devedesete, godine nazadovanja Bivša Socijalistička Federativna Repbulika Jugoslavija je još 60-ih godina XX veka ostvarila diplomatske odnose sa tadašnjom Evropskom zajednicom. Jugoslavija je bila i među prvim državama, koja je otvorila diplomatsko predstavništvo u Briselu, tačnije 1968. godine. Zatim su usledili i prvi sporazumi i razvijanje ekonomske saradnje. Tokom 70-ih godina krenulo se u razmatranje novog sporazuma, sa elementima pridruživanja EZ-u. Međutim, politički karakter sporazuma, problemi sa koncesijama i kvotama na proizvode iz Jugoslavije su usporile dalji razvoj ovog sporazuma. Pred samu smrt Josipa Broza potpisan je sporazum između SFRJ i EEZ (Lopandić, 2017). Međutim, povoljnosti dogovorenih trgovinskih sporazuma nisu davale i mogućnosti za članstvo u EZ-u, shodno političkim i ekonomskim razlikama u sistemima među dva aktera. Iako su postojale indicija za razmatranje članstva SFRJ u EEZ, početak sporova i sukoba je zaustavio taj proces (Milenković & Markulić, 2017). Predstavnici dvanaest država članica su bili mišljenja da bi dedizajnirana Jugoslavija imala velike šanse da postane članica EU. U želji da sačuvaju jedinstvenu Jugoslaviju i da je kao takvu integrišu u Zajednicu, nisu uspeli napori evorpskih zvaničnika (Lopandić, 2017). Ostaće zapisano da su predstavnici EU u javnosti poznati kao evropska trojka u sastavu: Žak Delor, Žak Santer i Van den Bruk doneli su u

- 116 -

Beograd plan o pridruženom članstvu Jugoslavije u EZ sa potencijalnom pozamašnom ekonomskom pomoći, koju su predstavnici 6 republika nakon različitih stavova odbili (Radovanović, 2017). Posle ratnih godina, usledili su godine konsolidacije i obnava država. Slovenija je svoj put EU integracija odmah započela, pa je i prva od jugoslovnskih država postala članica Unije 2004. Ostale države su i dalje u svom putu ka Evropskoj uniji vukle probleme iz prošlosti. Proces njihovog puta ka EU išao je kroz stvaranje jednog novog pojma Zapadni Balkan. Ovaj izraz prvi put upotrebljen i prihvaćen 1998. na sastanku Evropskog Saveta u Beču od strane EU i predstavljao je stvaranje novog odnosa prema državama nečlanicama sa nekadašnje Jugoistočne Evrope. (Petrović, 2012). Često se Zapadni Balkan definiše u vidu formule koja bi glasila (SFRJ-Slovenija) + Albanija + Kosovo*. Pomenuti termin se vrlo brzo odomaćio, posebno u medijima i postao je sastavni deo života (Đukanović, 2016). Uz ovaj termin ide i jedan proces, u pitanju je Proces stabilizacije i pridruživanja kojim se regulišu i ispunjavaju obaveze u vidu donošenja zakona i implementaciji istih, kao i u podizanju standarda institucija države (Lopandić, 2017). Za vreme turbulentnih 90-ih godina prošloga veka, retko ko je u tadašnjoj SR Jugoslaviji pridavao značaj temama životne sredine. U toj činjenici treba tražiti nit, koja nas vodi do današnjih dana. U vihoru sukoba, tema životne sredine predstavlja samo jednu od mnogih tema koje su danas u procesu pregovaranja sa EU došle na videlo i stvaraju i stvaraće ogromne probleme u daljem procesu. Međutim da nisu samo te ratne godine ostavile probleme, pokazuju i činjenice iz perioda posle petooktobarskih promena. Ulaskom u novi milenijum, nove vlasti su nastavile sa zanemarivanjem tema životne sredine, kojoj su pridavali jako mali značaj. Početni koraci u politici životne sredine u SR Jugoslaviji i put ka EU integracijama od 2000. s nastavkom problema Posle smene Slobodana Miloševića sa mesta predsednika države, nove vlasti su stavile jasan akcenat na evropskim integracijama. Iako nije bilo konkretnih spoljnopolitičkih strategija u kojima bi bilo precizirano koji

- 117 -

su pravci delovanja i ko su primarni spoljnopolitički partneri, da se primetiti da je to bio sastavni deo ekspozea ministara spoljnih poslova (Novaković, 2013). Ono što se takođe može zaključiti iz svih ekspozea mandatara za sastav vlada jeste da se pored evropskog puta Repubike Srbije u prvi plan stavlja i pitanje rešenja problema sa južnom pokrajinom Kosovom i Metohijom (Dimitrijević & Lipovac, 2017). Ovaj nerešeni spor i danas predstavlja veliki problem za adekvatno funkcionisanje Republike Srbije. Nužno je dodati da njegovim stalnim pominjanjem u dnevnopolitičkim dešavanjima i korišćenjem za političke poene, u drugi plan stavlju teme koje imaju svoju težinu problema koje nose, poput životne sredine. Republika Srbija kao deo zajednice sa Crnom Gorom, tokom 90-ih godina je vodila samostalno svoju politiku u domenu zaštite životne sredine. Tako je tokom vladavine Socijalističke partije Srbije, oformljeno po prvi put, tačnije 1991. ministarstvo koje u svom nazivu imalo i termin zaštita životne sredine, doduše ono je bilo u sastavu sa ministarstvom zdravlja. Za pohvalu je to da se tokom već pomenutih mračnih godina sukoba, došlo na ideju da se formira i ovo ministarstvo. Iako su pored njega, vremenom osnivane i različite Agencije i sektori unutar Ministarstva, sa zadacima da implementiraju poslove u oblastima poput urbanizma, reciklaže, klimatskih promena i dr., upitan je sveukupni doprinos ovog ministarstva tokom 90-ih godina (Nadić, 2012). Poseban naglasak treba staviti i na probleme koje je sa sobom ostavila i NATO intervencija 1999. Ako izuzmemo ekonomsku štetu koja je nastala, a baziramo se na ekološkim i zdravstvenim problemima koji su ostali posle ovog događaja, dolazim do jako negativnih podataka. Posledice su osetila sva živa bića, promene na zemljištu, vazduhu i vodi su neminovne, usled posledica upotrebe različitog naoružanja (Pavlović, 2012). Sa dolaskom novih vlasti, vladu koju je formirao prvi demokratski premijer dr Zoran Đinđić imala je i ministarstvo životne sredine, na čijem čelu je bila Anđelka Mihajlov. Mnogi su smtatrali da je ovo prvo pravo ministarstvo za pitanja zaštite životne sredine, ali ono je ubrzo spojeno

- 118 -

sa ministarstvo nauke (Bubnjević, 2007). Godinama koje su sledile ovo ministarstvo je bilo podstanar sa drugim ministarstvima u sklopu kojih su zajedno činili vlade različitih vlasti. Bitno je navesti da su neka od njih bila i: nauke, rudarstva, energetike i razvoja, poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Jedino je za vreme druge vlade Vojislava Koštunice ministarstvo bilo poseban organ, a ne u sastavu sa drugim ministarstvima. Ovaj izuzetak će se ponoviti tek, nakon 10 godina za vreme vlade Ane Brnabić (Balkan Green Energy News, 2017). Jedna od velikih mana svih vlada posle petooktobarskih promena jeste cenkanje sa ministarstvima i upravnim odborima. Životna sredina je samo jedna od tih karata koje su se delile. Dok se oko glavnih pozicija vodio najveći spor u svim koalicionim vladama (odbrana, spoljna i unutrašnja politika, ekonomija), pitanja obrazovanja, životne sredine, sporta, omladine i dr. ostajala su u drugom planu. Ta zanemarivanja su samo još jedan u niz problema koji se danas primećuje i koji dolazi na naplatu, zbog nemara. Ista priča se ponavlja i sa budžetskim kolačem. Izdvajanja za pitanja životne sredine su jako mala, posebno ako se ima u vidu veoma loše stanje u životnoj sredini. Prema ocenama koje su izneli članovi Fiskalnog saveta Srbije, trenutna ulaganja od 0,7% BDP-a nisu ni najmanje dovoljna, pogotovo ako se uzme u obzir da zemlje iz bivšeg Istočnog bloka, a koje su danas članice EU u proseku izdvajaju 2% svojih BDP za životnu sredinu (Beta, 2018). U periodu od 2007-2008. došlo je do političkih promena i čestog sastavljanja novih vlada. Tokom mandata Aleksandra Popovića na mestu ministra, nastavljeno je sa starim problemima, iako je postojala Uprava za zaštitu životne sredine Ministarstva, nije se uspelo u efikasnijim radu iz čisto administrativnih problema između Ministarstva, Uprave i lokalnih samouprava. Dodatni problemi za ovo ministarstvo su bili i u obilnom evropskom zakonodavstvu koje je čekalo na usvajanje, a posle i na implementaciju (Bubnjević, 2007). Tokom nove vlade, ovog puta na mestu ministra našao se Saša Dragin. Novi ministar se mogao pohvaliti da je na početku njegovog mandata održana šesta po redu ministarska konferencija „Životna sredina za Evropu“. Iako je Srbija dobila pohvale od evropskih zvaničnika za usaglašavanje zakonske regulative sa

- 119 -

evropskom u oblasti životne sredine, godine koje slede će pokazati manjakavosti u domenu implementacije istih (Vreme, 2007). Mora se pohvaliti napor koji je u aprilu 2008. godine, doveo do osnivanja planiranog Regionalnog centra za klimatske promene pod nazivom „Milutin Milanković“ (Tanjug, 2008). U vladi Mirka Cvetkovića ministarstvo je vodio Oliver Dulić. Ono što će ostati možda kao najupečatljivija pomisao na ovaj period njegovog vođenja ministarstva jeste poznata akcija pod nazivom „Očistimo Srbiju zajedno“. Ministarstvo je želelo da kroz volonterske akcije očisti Srbiju od velikih količina otpada kojem nije mesto u prirodi, a da pritom podigne svest kod građana o značaju očuvanja čiste životne sredine, kako kroz akcije, tako i kroz medije. Problem sa ovom akcijom u kojoj je učestvovalo skoro 300.000 volontera, nije u njenoj realizaciji, naprotiv učinak je bio za pohvalu, ali je ona ubrzo pala u drugi plan sa različitim malverzacijama. Pitanja reklamiranja i kontroverznog sajta za promociju su javnost više zanimali, te i ovaj jako dobar pokušaj prošao neslavno (Trifković, 2011). Ne možemo reći da dobrih poteza svih vlasti od 1991. kada je nastalo prvo ministarstvo životne sredine, nije bilo, naprotiv učinjeni su pomaci kao što se može videti iz nekih od priloženih primera, pogotovo ako se uzme da je sa druge strane stajala EU, sa svojim zakonodavstvom. Ono što je zapravo problem, jeste što tih dobrih poteza nije bilo mnogo. Unošenjem u naše zakonodavstvo evropsko, nisu rešeni problemi u Srbiji, potrebna je i implementacija onoga što u tim pravnim dokumentima stoji. Pritom samo postojanje Ministarstva i raznih Agencija nije garant uspeha, ako znamo da finansijska sredstva koja im stoje na raspolaganju nisu blizu nivou zemljama centralne i istočne Evrope, a kamoli državama ostatka Evrope. Ono što je ipak svaka Vlada mogla da učini jeste da se posveti većem stepenu zagovaranja značaja čiste životne sredine, da se kako sa učenicima i studentima, tako sa svim ostalim građanima, uči, razgovara, diskutuje na ove teme, jer mora da se ispuni prvi osnovni uslov – a to je razvijena svest kod građana. Nažalost ta svest je slobodno govoreći tek od pre 2-3 godine počela da se podiže više i to ponajviše zahvaljujući nevladinom sektoru, društvenim mrežama i medijima. Sada se može izvući zaključak onog što je izneto u

- 120 -

prethodnom delu teksta o problemima iz prošlosti koji su danas sve uočljiviji i koji dolaze na naplatu. Razvoj politike životne sredine u Evropskoj uniji Ako krenemo od Rimskog ugovora, videćemo da ekološko zakonodavstvo nije bilo razvijeno u zajednici, što i ne treba da čudi, ako se ima na umu da u samom Ugovoru i nije ostojala politika zaštite životne sredine. U godinama koje su usledile, ova politika će dobiti sve više na značaju, a posebno ulaskom u Zajednicu novih država koje su pridavale veoma visok značaj uređenoj životnoj sredini (Dinan, 2010). Iako relativno nova politika, s obzirom na prva pominjanja 1972. u izjavama Saveta EEZ-a, formalno je sa donošenjem Jedinstvenog evropskog akta uključena u Ugovor o EEZ-u. Tokom 1990. oformljeno je telo koje je imalo pre svega zadatak prikupljanja informacija, a pod nazivom Evropska agencija za životnu sredinu. Prema procenama ovog tela oko 85% propisa na nacionalnim nivoima država u oblasti životne sredine proističe od Evropske unije. Velika količina propisa njih blizu petstotina odnose se na razne teme, poput: ozonskog omotača, kvaliteta vode i vazduha, reciklaže, kiselih kiša, održive energije i drugog. Koliko je dobila ova politika na značaju govori i činjenica da skoro 20% svih postupaka pokrenutih za nepoštovanje EU propisa, Evropska komisija pokreće baš zbog kršenja propisa u domenu ove politike (Lopandić, 2017). A šta konkretno obuhvata ova politika? „Politika EU u oblasti životne sredine predstavlja politiku očuvanja, zaštite i poboljšanja kvaliteta životne sredine i zdravlja ljudi, za sadašnje i buduće generacije, racionalnog iskorišćavanja prirodinih resursa i delovanja Evropske unije na međunarodnom nivou radi rešavanja problema u životnoj sredini, sa posebnim osvrtom na klimatske promene“ (Informacioni centar EU, 2015). Da bi se ovo moglo sprovesti Evropska unija je morala ustanoviti kako nadležnosti tako i instrumente organa koji bi se bavili ovom oblašću. Što se tiče samog sprovđenja i nadgledanja, Evropska komisija to vrši prvenstveno preko Generalnog direktorata za životnu sredinu kao

- 121 -

i pomoću Generalnog direktorata za klimatsko delovanje. Pored ova dva direktorata, postoje i organi za pružanje podršku u sprovođenju ove politike. Neki od njih su čuveni Evroatom, kao i Evropska agencija za životnu sredinu, a pored njih postoji još nekoliko namenjenih različitm delatnostima u okviru ove politike (Bogdanović, 2018). Evropska unija je dala značajan doprinos usvajanju Kjoto konvencije koja se odnosi na klimu, ali i mnogo značajnijem i trenutno aktuelnom Pariskom sporazumu. Ovaj potonji sporazum ima za cilj da do 2100. ograniči rast temperature na 1,5˚-2˚ (Bubnjević, 2017). Unija je u oblasti životne sredine usvojila višegodišnje akcione programe, koji definiše planove delovanja EU, kako kroz nacionalne i EU programe, tako i kroz donošenje novih akata (Informacioni centar EU, 2015). Jedan od takvih planova je usvojen 2014. i dalje je važeći plan, do sledeće godine. Njime je planrano da se ova politika sprovodi kroz 9 oblasti (a neke od njih su održanje prirodnog kapitala, podrška investicijama u životnu sredinu, unapređenje okoline...) (Lopandić, 2017). A kakve su koristi za Srbiju ispunjenjem uslova koji se stavljaju pred nju u ovoj politici? One se prvenstveno ogledaju u uspostavljanju održivog sistema zaštite životne sredine, kao i prožetost ove politike sa svim ostalim s kojima je povezana. Obezbeđuje se uspostavljanje visokih ekoloških standarda i visok nivo kvaliteta vode, vazduha, ekosistema i dr. Uz to ostvaruju se uslovi za zdraviji život i bolji razvoj privrednih grana, kao i turizma (Informacioni centar EU, 2015). Kakve su procene trenutnog stanje u Srbiji? Kada se govori o trenutnom stanju u Srbiji po pitanju kvaliteta životne sredine, problema je mnogo. Dugogodišnji nemar je očito izbio na površinu nakon godina taloženja. A ti problemi sprečavaju Republiku Srbiju da valjanije napreduje u procesu EU integracija, a u ovom slučaju za otvaranje pregovaračkog Poglavlja 27. Ako je suditi po izjavama zvaničnika iz ministarstva za zaštitu životne sredine rokovi za otvaranje poglavlja se stalno prolongiraju. Tako je ministar Goran Trivan sredinom 2017. najavio to za kraj 2018. (Beta, 2017), dok je državni sektretar Ivan Karić prvo najavio taj čin za kraj 2019., a kasnije izneo ocenu da je Srbija

- 122 -

za sada daleko od otvaranja Poglavlja (N1, 2019). Međutim, ako pogledamo Izveštaj o (ne)napretku u kome su izneti stavovi na osnovu analiza onoga što je trebalo da se sprovede i onoga što se sprovelo, situacija nije za pohvalu. U Izveštaju se navode neke od sledećih stvari koje pogoduju za dalje pojašnjenje situacije. Ovo Poglavlje je finansijski jako zahtevno, ali država ne mari i dalje za tim i ne izdvaja dovoljno novca, a to se vidi i preko Zelenog fonda osnovanog 2016. Lokalne samouprave nenameski troše novac namenjen za životnu sredinu u druge sektore kako bi popunili troškove u njima. Problemi su i sa implementacijom zakonodavstva, pogotovo na lokalnom nivou, prevashodno zbog nedostataka kapaciteta. Transparentnost je jako slaba, a uvećan broj prijava nadležnim organa, je proporcionalno veći naspram donetih presuda (Koalicija Dvadeset sedam, 2018). Iako u navedenom Izveštaju ima velikog broja zamerki i sugestija, autor teksta će se bazirati na nekim od alarmantnih primera problema. Poslednjih godina u javnosti su se pojavile informacije koje su često davane oprečno o tome koliko novca je potrebno za rešavanje problema u oblasti životne sredine. Cifre su svakako uvek prelazile 10 milijardi evra. Prema ocenama ministra Trivana u narednim godinama Srbija, ali i finansijeri iz inostranstva će morati da ulože oko 15 milijardi evra kako bi se rešili problemi i dobili pritom i profiti iz tog ulaganja (FoNet, 2017). Fiskalni savet, koji je već pomenut u tekstu, je dao svoje procene da se iz budžeta može izdvojiti više novca za ove potrebe, ali pored toga i da je to neophodnost, jer ne samo da neće doći do otvaranja Poglavlja u skorije vreme, nego se rizikuju kritike i penali (Beta, 2018). Ali kao što je i sam ministar naveo postoje i EU fondovi kao izvor finansiranja. Iako su ti fondovi svakako veliki, nisu i potpuna zamena za neizdvojena budžetska sredstva. Pritom veliki problem sa novcem koji izdvajaju različite evropske banke i fondovi ogleda se u načinu dolaska do tog novca za realizacije projekata. Organizacije civilnog društva u Srbiji imaju i dalje probleme sa informisanošću i sa nedovoljno razvijenim kapacitetima za pristup tim izvorima (Spasojević, 2019). Pored finansija koje su uvek sporan faktor, na terenu je situacija mnogo gora i to je samo dodatni dokaz da zakonodavna i sudska vlast moraju što

- 123 -

pre da pojačaju kapacitete, za rešavanje prenagomilanih slučajeva. Svi ovi slučajevi predstavljaju veliku opasnost ne samo za životnu sredinu, nego i za zdravlje ljudi. Tokom 2018. u nekoliko navrata javnost je bila iznenađena vestima o lokacijama (Obrenovac, Pančevo, Alibunar...) na kojima je bilo pronađeno nelegalno skladišteno i po nekoliko desetina tona opasnog otpada. Ove vesti su svakako zabrinjavajuće, jer da je došlo do eventualnog ukopavanja istog u zemlju bilo bi još većih posledica. No i pored ovih nesavesnih poteza ljudi, ono što opet stvara probleme jesu nepostojanje dovoljnog broja postrojenja za upravljanje ovom vrstom otpada (Beta, 2018). Još jedan problem je bio tokom 2017., a to je deponija u Vinči. Vatrogasci i nadležni organi su nekoliko dana vodili borbu sa požarom koji je zahvatio ovu deponiju. Građani u Beogradu su mogli da osete neprijatan miris, dok su nadležni organi govorili da nema mesta panici, ovo je itekako štetno po okolinu, ali i zdravlje svih građana (Beta, 2017). Na kraju se rešenje za ovaj veliki problem našlo u vidu koncesije, koja je izazvala opet polemike da li je adektvatno rešenje (Beta, 2018). I još jedan u nizu ovih problema jeste i zagađenje vazduha. Dugogodišnji problem čitavog našeg regiona, posebno u zimskom periodu kada je sezona grejanja i tokom ove godine je pričinjavao problem, posebno u gradovima: Beograd, Niš, Valjevo, Užice... No ovde se opet javlja problem i sa zdravljem, jer preteranu koncentraciju štetnih čestica u vazduhu teško podnose ne samo osobe koje imaju problema sa plućima, nego i svi građani (Stojanović, 2019). Pored ovih problema, postoje i neki koji su nastali kao vid šansi za razvoj. Naime, već nekoliko meseci širom Srbije građani protestuju protiv gradnje derivacinih mini hidroelektrana. One predstavljaju jedan od nekoliko vidova iz kojih može da se dobije energija tzv. obnovljivi izvori energije. Međutim, ovaj vid dobijanja energije je u jurnjavi Srbije da dostigne zahteve Evropske unije - (27%) energije koja se dobija iz OIE, postao dominantan. Planirano je da se izgradi preko 800 MHE na tokovima reka širom Srbije. Iako je deo njih i izgrađen ili se gradi, dalja gradnja nekih je sprečena (Milosavljević, 2018). Zanimljiv je i slučaj da je susedna Rumunija, inače članica EU, uputila protest protiv planirane gradnje MHE na reci Neri, koja je inače na jednom mestu i granica dve države (Kovačev, 2019). A stav ministarstva po ovom jako bitnom

- 124 -

pitanju je bio protiv gradnje MHE u zaštićenim područjima države. Pri tom, ministar Trivan je izneo i informacije da su zakazali kontrolni mehanizmi koji su odobrili gradnje, ali problem je i sa studijama izvodljivosti koje su dale različite firme (Insajder, 2018). Sve u svemu, Srbija je očito opet upala u splet različitih dogovora, a na uštrub same prirode. MHE svakako jesu vid dobijanja energije, ali negativan uticaj koji ostavljaju na čitave ekosisteme u rekama, kao i pored njih su ogromni. Šanse i perspektiva za napredak i razvoj Mogućnosti za razvoj i napredak u domenu politike životne sredine i energetske politike su ogromne. Srbija je na takvom geografskom položaju da mogućnost za dobijanje energije iz obnovljivih izvora može da bude sasvim dovoljna da pokrije veliki deo njenih godišnjih potreba, te da dovede do smanjenja dobijanja energije iz starih načina (npr. termoelektrana). Takav cilj Srbija i treba da stavi pred sebe, s obzirom da će daljim napretkom u pregovorima sa EU takvi uslovi očekivati. U skladu sa potrebama globalnog poduhvata za smanjenje emisije CO2, a Srbija kao država koja je ratifikovala Pariski klimatski sporazum, stavila je pred sebe i tu obavezu da reši, i ove probleme koji su opet usko povezani i sa načinima dobijanja energije. „Evropska unija je kao strateški cilj energetske politike kreirala politiku 20-20-20, koja podrazumeva: • poboljšanje energetske efikasnosti za 20%; • veću upotrebu obnovljivih izvora energije za 20%; • smanjenje emisije CO2 za najmanje 20% u odnosu na 1990. godinu“ (Informacioni centar EU, 2015). A praktični primeri najbolje svedoče da je u Srbiji moguće da obnovljivi izvori energije zamene stare načine. Neki od tih primera su i vetroparkovi (VE) koji su u poslednjih par godina otvoreni u Vojvodini. Prvi primeri otvaranja VE su bili u Kuli na severu Vojvodine, a zatim i LaPikolina kod Vršca. Pojašnjenja radi ova dva VE mogu da energijom napajaju 100.000 domaćinstava. Pored ovih, u toku su radovi i na VE u Izbištu koje bi snabdevao 45.000 domaćinstava (Pajević, 2018). Ista kompanija

- 125 -

koja izgradila prethodno navedene gradi i VE Košavu, koja bi pokrila oko 57.000 domaćinstava (Energetski portal, 2018). MET Grupa i NIS grade zajednički VE Plandište koje bi snabdevao oko 85.000 domaćinstava (Energetski portal, 2019). Navedeni VE, a pored njih još nekoliko njih koji su izgrađeni ili su u planu, su samo primer da je prepoznat značaj OIE u Srbiji. Uz to otvaranjem ovih VE, smanjena je i količina proizvonje ugljen-dioksida na godišnjem nivou, što je dodatni efekat. Sve u svemu, Srbija ima ogromne šanse da i dalje razvija i gradi VE, i to ne samo u Vojvodini, nego i južno od nje. Kada se govori o solarnoj energiji, vidljivo je manje ulaganje u ovu oblast, dok su njeni potencijali u Srbiji značajni. Mogućnosti za razvoj postoje, pogotovo što bi potencijalno subvencionisanje da građani ugrađuju solarne panele na svojim kućama, omogućilo značajnije smanjenje utroška energije, a omogućilo njima da istu koriste za različite svrhe, od zagrevanja vode, pa do potreba za poloprivredu. Samim tim ovakva ulaganja bi smanjila i troškove za električnu energiju. Kada se osvrnemo na parkove solarnih panela, Srbija je najblaže rečeno prazna, jedini vidovi javnih solarnih panela predstavljaju solarni punjači i solari paneli na autobuskim stajalištima. A šanse su ogromne, pogotovo ako se uzme u obzir da sunčevo zračenje u Srbiji iznosi na godišnjem nivou između 1.500-2.200 časova. Prosečna vrednost energije koja nastaje sunčanim zračenjem kreće se između 1.200-1.550 kWh/m² godišnje u zavisnosti od dela Srbije. Kao što se može videti Srbija i u ovoj oblasti ima potencijale, ali je neophodno veće ulaganje od strane države i olakšavanje građanima da pristupe svemu što je neophodno da bi sami mogli da pokrenu u svom dvorištu razvoj ove energije (Energetski portal, n.d.). Pored ovih izvora, Srbija raspolaže i sa još jednim potencijalom, a to je biomasa. U ovom obnovljivom izvoru energije Srbija ima jako velike raspoložive potencijale. Poseban značaj daje poljoprivredna proizvodnja, koja postoji u Srbiji, a čijim neupotrebljenim ostacima može da se unapredi ova oblast. U saradnji sa UNDP-em Srbija je započela razvoj biomase, kroz različite poslove, od logistike, savetovanja, povezivanja, pa sve do finansiranja (Energetski portal, 2019). Međutim, generalno

- 126 -

gledano sveukupni potencijali nisu ni blizu iskorišćenosti, prostora za napredak ima još mnogo. Kada sagledamo potencijale u solarnoj, energiji vetra i biomasi, vidimo da energija koju možemo da dobijemo kao država je velika, a da pritom samu životnu sredinu narušavamo jako malo, naspram drugih vidova OIE. Primera radi, ako bi se izgradile sve planirane MHE u Srbiji, dobili bismo oko 3,5% ukupne potrebne električne energije na godišnjem nivou, što je naspram žrtvovanja životne sredine, jako loš potez (Mijailović, 2018). Pored navedenih potencijala za razvoj u oblasti obnovljivih izvora energije, Srbija mora da se pobrine da sredi i svoje dvorište, a pod time se podrazumeva, da se očisti. Iako raspolaže sa ogormnom količinom prirodnih lepota, količina otpada koji se nalazi u prirodi je ogromna. A baš on može da bude još jedna od razvojnih šansi. Zajedničkim akcijama svih: ministarstva, agencija, preduzeća, građana i drugih mora se stati na put velikom problemu Srbije. Ali ne samo očistiti, nego i podići svest, da se iste akcije ne bi morale ponavljati svake godine. Isto tako neophodno je uvesti mnogo više nego što je sada izraženo postojanje mesta za odlaganje i selekciju otpada. Takođe, deponije moraju biti uređene, a otpad da završi u reciklažnim centrima, a ne u prirodi. Time se takođe, podstiče i razvoj cirkularne ekonomije, koja omogućava da se sem što se otpad prerađuje (reciklira), može vratiti u upotrebu u vidu novih proizvoda. Ovo sve dovodi do novih investicija, radnih mesta, čisitije prirode i manje potrošnje prirodnih sirovina (Mitrović, n.d.). Srbija je još uvek u procesu razvoja ove grane ekonomije, a mogućnosti su joj ogromne, samo je potrebna veća želja i pomoć države. Zaključak Kao što smo mogli da vidimo, Srbija nije u baš najpovoljnijoj situaciji po pitanju politike životne sredine. Teza o decenijskom zanemarivanju problema koji postoje u ovoj politici, jasno objašnjava situaciju u kojoj se danas nalazimo. Da se na vreme radilo, odnosno diskutovalo i ulagalo, danas bi situacija bila mnogo bolja. Ono što treba da ohrabri jeste

- 127 -

činjenica da ni danas nije kasno, samo je pitanje koliko ćemo još čekati, jer i dalje ne napredujemo dovoljno dinamičnim tempom. A šanse za razvoj postoje, i to ne male, već ogromne za naše uslove, jer smo prvo svojim neodgovornim ophođenjem prema životnoj sredini napravili veliki problem, a drugo kroz neiskorišćavanje potencijala koje sama priroda nudi. I u jednom i drugom slučaju neophodno je ulagati u edukaciju, podizanje svesti, akcije, subvencije i slično, kako bi pomaci bili što vidljiviji. Srbija bi svim ovim, napravila sebi veliku uslugu, jer sve ovo povlači sa sobom mnogo toga, a opet je sve umreženo i sa drugim politikama kojima se takođe omogućava napredak. Kako bi se uhvatila u koštac sa odmaklim članicama evropske unije u ovoj politici, pred Srbijom stoji još mnogo posla, a vremena sve manje. Literatura Balkan Green Energy News, 2017. Srbija dobila zasebno ministarstvo

zaštite životne sredine nakon deset godina. [Na mreži] Available at: https://balkangreenenergynews.com/rs/srbija-dobila-zasebno-ministarstvo-zastite-zivotne-sredine/ [Poslednji pristup 20. marta 2019].

Beta, 2017. Deponija u Vinči gori već drugi dan. [Na mreži] Available at: http://rs.n1info.com/Vesti/a249871/Deponija-u-Vinci-gori-vec-drugi-dan.html [Poslednji pristup 23. marta 2019].

Beta, 2017. Trivan: Otvaranje Poglavlja 27 moguće u junu 2018. godine. [Na mreži] Available at: http://rs.n1info.com/Vesti/a353200/Trivan-Otvaranje-Poglavlja-27-moguce-u-junu-2018.-godine.html [Poslednji pristup 22. marta 2019].

Beta, 2018. Fiskalni savet: Srbija medju najzagadjenijim zemljama, pare iz budžeta u zaštitu životne sredine. [Na mreži] Available at: https://beta.rs/zelena-srbija/zs-poglavlje27/92481-fiskalni-savet-srbija-medju-najzagadjenijim-zemljama-pare-iz-budzeta-u-zastitu-zivotne-sredine [Poslednji pristup 20. marta 2019].

- 128 -

Beta, 2018. Fiskalni savet: Srbija medju najzagadjenijim zemljama, pare iz budžeta u zaštitu životne sredine. [Na mreži] Available at: https://beta.rs/zelena-srbija/zs-poglavlje27/92481-fiskalni-savet-srbija-medju-najzagadjenijim-zemljama-pare-iz-budzeta-u-zastitu-zivotne-sredine [Poslednji pristup 22. marta 2019].

Beta, 2018. Polemika Jovanovića i Vesića o deponiji u Vinči. [Na mreži] Available at: http://novimagazin.rs/vesti/polemika-jovanovica-i-vesia-o-deponiji-u-vinci [Poslednji pristup 23. marta 2019].

Beta, 2018. Uklonjeno 250 tona opasnog otpada u Pančevu. [Na mreži] Available at: http://rs.n1info.com/Vesti/a443836/Uklonjeno-250-tona-opasnog-otpada-u-Pancevu.html [Poslednji pristup 23. marta 2019].

Bogdanović, A. e. a., 2018. Pojmovnik EU. Beograd: Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji.

Bubnjević, S., 2007. Zelena tabla na vratima. [Na mreži] Available at: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=493040 [Poslednji pristup 18. marta 2019].

Bubnjević, S., 2007. Zelena tabla na vratima. [Na mreži] Available at: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=493040 [Poslednji pristup 20. marta 2019].

Bubnjević, S., 2017. Istupanje SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma: Dan nakon sledećih izbora. [Na mreži] Available at: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1505178&print=yes [Poslednji pristup 21. marta 2019].

Dimitrijević, I. & Lipovac, M., 2017. Nacionalni interesei Republike Srbije: analiza ekspozea mandatara za sastav Vlade od 2007. do 2017. godine. Srpska politička misao, mart, pp. 77-90.

Dinan, D., 2010. Menjanje Evrope - istorija Evropske Unije. Beograd: Službeni glasnik.

Đukanović, D., 2016. Balkan na posthladnoratovskom raskršću, 1989-2016. Beograd: Službeni glasnik.

- 129 -

Ejdus, F., 2012. Međunarodna bezbednost: teorije, sektori i nivoi. Beograd: Službeni glasnik.

Energetski portal, 2018. Vetropark Košava biće završen do kraja sledeće godine. [Online] Available at: https://www.energetskiportal.rs/vetropark-kosava-bice-zavrsen-do-kraja-sledece-godine/ [Accessed 26. marta 2019].

Energetski portal, 2019. Biomasa – najznačajniji izvor obnovljive energije u Srbiji. [Na mreži] Available at: https://www.energetskiportal.rs/biomasa-najznacajniji-izvor-obnovljive-energije-u-srbiji/ [Poslednji pristup 26. marta 2019].

Energetski portal, 2019. Švajcarska MET Grupa i NIS zajednički grade vetropark kod Plandišta. [Na mreži] Available at: https://www.energetskiportal.rs/svajcarska-met-grupa-i-nis-zajednicki-grade-vetropark-kod-plandista/ [Poslednji pristup 26. marta 2019].

Energetski portal, n.d. Energija Sunca. [Na mreži] Available at: https://www.energetskiportal.rs/obnovljivi-izvori-energije/energija-sunca/ [Poslednji pristup 26. marta 2019].

Fondacija Konrad Adenauer, 2016. Evropa sa dušom - Govori koji su odredili savremenu Evropu. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer : Unija evropskih federalista, strane 49-50.

FoNet, 2017. Trivan: Za zaštitu životne sredine potrebno 15 milijardi evra. [Na mreži] Available at: https://www.danas.rs/drustvo/trivan-za-zastitu-zivotne-sredine-potrebno-15-milijardi-evra/ [Poslednji pristup 22. marta 2019].

Informacioni centar EU, 2015. 35 koraka ka Evropskoj uniji : pregovaračka poglavlja. Beograd: Informacioni centar EU.

Insajder, 2018. Trivan za Insajder o dozvolama za mini hidroelektrane: Neću da čupam uši onima koji su pogrešili, tražiću izmenu Zakona. [Na mreži] Available at: https://insajder.net/sr/sajt/tema/11729/ [Poslednji pristup 26. marta 2019].

- 130 -

Koalicija Dvadeset sedam, A. z. b. h., 2018. Poglavlje 27 u Srbiji: izveštaj o (ne)napretku. Beograd: Mladi istraživači Srbije.

Kovačev, N., 2019. Vojvođanska reka Nera pod zaštitom države, "preti" joj hidroelektrana. [Na mreži] Available at: http://rs.n1info.com/Vesti/a454020/Vojvodjanska-reka-Nera-pod-zastitom-drzave-preti-joj-hidroelektrana.html [Poslednji pristup 25. marta 2019].

Lopandić, D., 2017. Evropska unija i Srbija - novo vreme i novo okruženje. Beograd(Evropski pokret u Srbiji): Evropski pokret u Srbiji.

Mijailović, A., 2018. Mini hidroelektrane – malo struje, mnogo štete. [Na mreži] Available at: https://www.bizlife.rs/biznis/poslovne-vesti/mini-hidroelektrane-malo-struje-mnogo-stete/ [Poslednji pristup 26. marta 2019].

Milenković, E. & Markulić, I., 2017. Zvoni za Evropu!. Beograd: Evropski pokret u Srbiji.

Milosavljević, D. i. S. M., 2018. Kako je istočna Srbija ustala protiv mini-hidroelektrana. [Na mreži] Available at: http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/kako-je-istocna-srbija-ustala-protiv-mini-hidroelektrana-citajte-u-mond-diplomatiku/ [Poslednji pristup 25. marta 2019].

Mitrović, S. i. R. I. i. V. M., n.d. Cirkularna ekonomija kao šansa za razvoj srbije. Beograd: Misija OEBS-a u Srbiji.

N1, B., 2019. Karić: Daleko smo od Poglavlja 27, kvalitet vode i vazduha prioriteti. [Na mreži] Available at: http://rs.n1info.com/Vesti/a468475/Karic-Daleko-smo-od-Poglavlja-27-kvalitet-vode-i-vazduha-prioriteti.html [Poslednji pristup 22. marta 2019].

Nadić, D., 2012. Ogledi iz političke ekologije. Beograd: Čigoja štampa. Novaković, I., 2013. Od četiri stuba spoljne politike do evropskih

integracija : postoji li volja za strateško usmerenje spoljne politike Srbije?. Beograd: ISAC Fond.

- 131 -

Pajević, M., 2018. Najskuplji vetropark u Srbiji „niče“ u Izbištu. [Na mreži] Available at: https://www.energetskiportal.rs/najskuplji-vetropark-u-srbiji-nice-u-izbistu/ [Poslednji pristup 26. marta 2019].

Pavlović, V., 2012. Ekologija i rat: izveštaj nezavisnih eksperata o NATO bombardovanju SRJ. Beograd: Službeni glasnik.

Petrović, T., 2012. Yuropa : jugoslovensko nasleđe i politike budućnosti u postjugoslovenskim društvima. Beograd: Fabrika knjiga.

Radovanović, J., 2017. Ponuda ulaska u EU i pet milijardi pomoći: "Milošević je hteo federaciju sa centrom u Beogradu, a Tuđman da obnovi hrvatsko kraljevstvo". [Na mreži] Available at: http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ponuda-ulaska-u-eu-i-pet-milijardi-pomoci-milosevic-je-hteo-federaciju-sa-centrom-u-beogradu-a-tudman-da-obnovi-hrvatsko-kraljevstvo [Poslednji pristup 17. marta 2019].

Spasojević, N., 2019. Postoji veliki prostor za saradnju u oblasti životne sredine na Zapadnom Balkanu. [Na mreži] Available at: https://europeanwesternbalkans.rs/postoji-veliki-prostor-za-saradnju-u-oblasti-zivotne-sredine-na-zapadnom-balkanu/ [Poslednji pristup 22. marta 2019].

Stojanović, M., 2019. Zagađenost vazduha u Nišu: Grad koji se ne vidi od dima. [Na mreži] Available at: http://rs.n1info.com/Zdravlje/a453514/Nis-grad-koji-se-ne-vidi-od-dima.html [Poslednji pristup 23. marta 2019].

Tanjug, 2008. U Beogradu otvoren regionalni centar za klimatske promene "Milutin Milanković". [Na mreži] Available at: https://www.ekapija.com/news/166170/u-beogradu-otvoren-regionalni-centar-za-klimatske-promene-milutin-milankovic [Poslednji pristup 20. marta 2019].

Trifković, D., 2011. "Čišćenje Srbije". [Na mreži] Available at: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/ciscenje-

- 132 -

srbije.html?alphabet=l [Poslednji pristup 20. marta 2019].

Vreme, 2007. Povratak Srbije na poziciju odlučnog vizionara. [Na mreži] Available at: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=516465 [Poslednji pristup 20. marta 2019].

Nenad Spasojević

ENVIRONMENT AS A BURDEN OF THE PAST AND THE DEVELOPMENT CHANCE OF THE REPUBLIC OF SERBIA ON THE ROAD TO THE EU – STATUS IN CHAPTER 27 AND

THE POSSIBILITIES FOR PROGRESS Abstract: In this paper, the author analyzes the situation in the process of European integration of the Republic of Serbia in the field of environment, which is covered by negotiation chapter 27. In this regard, the author presents the developments in the field of environment in the past thirty years on the territory of the Republic of Serbia. It is important to point out that this development has proceeded very slowly and without the importance of all the governing structures in the past decades. This is what the author points out as one of the key and initial problems that will mark the history of this policy to the present day, especially with regard to the highly ambitious goals that the European Union puts before the Republic of Serbia. The author also presents the potential guidelines that are necessary for him to be carried out in the future in order to run the European path of Serbia as quickly and efficiently as possible. This implies the chances that are available, which relate to the development of renewable energy sources, recycling and the development of a private business. Key words: European Union, Serbia, Environment, Chapter 27, renewable energy sources

- 133 -

Katarina Velkov68

OBRADA BIOMETRIJSKIH PODATAKA I PRAVO NA ZAŠTITU LIČNIH PODATAKA U EVROPSKOJ UNIJI

Sažetak: Teorijski okvir ali i praksa kršenja prava na privatnost i obradu podataka o ličnosti rezultirali su razvojem propisa i uredbi koje uređuju ovu prob-lematiku u savremenom svetu. Predmet rada je analiza prava na privat-nost i prava na zaštitu podataka definisanih članom 8. Povelje Evropske unije o osnovnim pravima u korelaciji sa obradom biometrijskih poda-taka i sudskom praksom Evropskog suda pravde. Vodeći se evropskim zakonodavstvom i Opštom uredbom o zaštiti podataka iz 2018. kao i me-hanizmima njihove zaštite, rad će istraživati koje lične podatke pojedinac može da odbije da da kada je u pitanju njegova identifikacija. Uzeći u obzir obim Uredbe, ova analiza će se zadržati na zaštiti biometrijskih po-dataka. Ključne reči: zaštita podataka o ličnosti, biometrijski podaci, Evropska unija, Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti, Evropski sud pravde 68 [email protected]

- 134 -

Uvod Razvoj modernih tehnologija direktno je uticao i na prikupljanje poda-taka o pojedincima na različitim nivoima, od identifikacionih informacija pa sve do onih koje se tiču ličnih preferenci, kao što su kulturna, religijska i politička opredeljenja. Sa jedne strane, praksa skladištenja podataka o ličnosti deluje konstruktivno kada je u pitanju ilegalno prelaženje granica ili državna bezbednost, dok sa druge strane postavlja pitanje gde je gra-nica privatnosti koju je potrebno podvući. Koju vrstu podataka o ličnosti je validno skladištiti, a sakupljanje kojih podataka krši pravo na privat-nost? Međunarodno i evropsko pravo jasno defišu da je pravo na zaštitu ličnih podataka jedno od osnovnih prava koje pripada svakom pojedincu. Prema zakonu Evropske unije (dalje EU) i Savetu Evrope, termin lični podaci je definisan kao “svaka informacija koja se odnosi na identifiko-vano ili prepoznatljivo fizičko lice” (GDPR Regulation (EU) 2016/679, Član 2(a)) i izričito je priznato u skladu sa članom 8. Povelje Evropske unije o osnovnim pravima. Međutim, ovo pravo nije apsolutno, što znači da ga treba uravnotežiti sa drugim pravima i u odnosu na njegovu funkciju u društvu (Joined Cases C-92/09 and C-93/09 Volker und Mar-kus Schecke GbR, Hart- mut Eifert v Land Hessen, ECLI:EU:C:2009:284). Ovaj rad baviće se definicijom i principom zaštite podataka o ličnosti u korelaciji sa članom 7. Povelje i prava na privatnost, kao i njihovo primenjivanje u sudskoj praksi. Takođe, anali-ziraće se reforme koje je su usledile donošenjem Uredbe o zaštiti podataka iz 2018. godine u oblasti biometrijskih podataka o ličnosti. Štaviše, celokupna analiza će preciznije objasniti problem zaštite ličnih podataka u vezi sa identifikovanjem fizičkog lica i njegovim biometrijsim podacima putem primera konkretnog slučaja sudske prakse i pozivanjem na član 8. Povelje EU. Kontekst i pravna regulativa prava na zaštitu podataka Da bi se bolje razumeli temelji prava na zaštitu privatnih podataka, treba razmotriti glavne organe Evropske unije, konvencije i uredbe koje

- 135 -

definišu njegovu zaštitu, kao što su Evropska konvenciji o ljudskim pravima, Konvencija Saveta Evrope o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka (dalje Konvencija 108), Zakon o zaštiti podataka Evropske unije i Direktive EU o zaštiti podataka. EU je od devedesetih godina prošlog veka razvila brojne mehanizme u cilju zaštite ovog prava. Kada je Lisabonski ugovor stupio na snagu u decembru 2009. godine, Povelja Evropske unije je postala pravno obavezujuća i unutar nje je pravo na zaštitu ličnih podataka postalo zasebno temeljno pravo (Euro-pean Commission, 2019). Tokom vremena, Konvencija 108, Sud pravde Evropske unije i sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava postali su glavni zaštitnici prava na zaštitu podataka. Kada je reč o Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, član 8. definiše pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Paragraf jedan kaže da “svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.” Paragraf dva precizira: “Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbed-nosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili krimi-nala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih” (European Convention for the Protection of Human Rights and Funda-mental Freedoms, ETS 5). Ovaj član smatra se jednom od otvorenih odredbi Konvencije. Ona ima različite obaveze, kao na primer da zabrani državama da se uzdrže od svih radnji koje bi mogle kršiti Konvenciju sa jedne strane, ali u određenim okolnostima aktivno obezbedi efektivno poštovanje privatnog i porodičnog života sa druge. Pravo se primenjuje na države članice prilikom primene prava Unije. Povelja garantuje da su ključni principi zaštite podataka osigurani i da će nezavisni organi kon-trolisati implementaciju ovih principa (Handbook on European data pro-tection law, 2018). Konvencija Saveta Evrope 108 je prvi međunarodni pravno obavezujući instrument koji se eksplicitno bavi zaštitom podataka. Ona štiti pojedinca od zloupotrebe, reguliše prekogranični protok ličnih podataka, odnosi se na procesuiranje privatnog i javnog sektora, kao i pravosuđa i drugih or-gana za sprovođenje zakona. Pruža garancije da će prikupljanje i obrada

- 136 -

osetljivih ličnih podataka biti tačno i adekvatno, kao i pravo pojedinca da sazna podatke o sebi (Convention for the Protection of Individuals with regard to Automatic Processing of Personal Data, ETS No.108). Ograničenja prava koja su navedena u Konvenciji 108 moguća su samo kada su u pitanju važni interesi, kao što su državna sigurnost ili odbrana zemlje. Da bi se osigurao razvoj i implementacija Konvencije 108 u do-brom zakonu, Komitet ministara Saveta Evrope do sada je usvojio nekol-iko ne-pravno obavezujućih preporuka. Tako je 2001. godine usvojen Dodatni protokol uz Konvenciju 108, kojim se uvode odredbe o prekograničnom protoku podataka ne-strankama, takozvanim trećim zemljama, kao i obavezno uspostavljanje nacionalnih nadzornih organa za zaštitu podataka (Additional Protocol to the Convention for the Pro-tection of Individuals with regard to Automatic Processing of Personal Data, ETS No.181). Ovde je bitno pomenuti i Direktivu o zaštiti podataka. Prema pravu Unije, zaštita podataka je prvi put regulisana Direktivom Evropskog Parlamenta i Saveta o zaštiti pojedinaca u vezi sa obradom podataka o ličnosti i slo-bodnom kretanju istih (Directive 95/46/EC), koja je priznala zaštitu po-dataka kao temeljno pravo. Direktiva je usvojena 1995. godine sa ciljem usklađivanja zakona o ovom pravu na nacionalnom nivou, osmišljenog da proširi i da suštinu principu prava na privatnost koji je već sadržan u Konvenciji 108. Ona je dala važan doprinos efikasnosti evropskog za-kona o zaštiti podataka i predstavljala je nezavisni nadzor takvog instru-menta (Convention for the Protection of Individuals with Regard to the Automatic Processing of Individual Data, ETS 108). Teritorijalna pri-mena Direktive proteže se izvan 28 država članica EU, uključujući i države koje su deo su Evropskog ekonomskog prostora (EEA). Da bi se osigurala efektivna implementacija Direktive, Sud pravde Evropske unije u Luksemburgu ima nadležnost u određivanju ispunjavanja njenih obaveza od strane država članica. Intenzivni razvoj informaciono-komu-nikacionih tehnologija uslovio je potrebu za dopunom ove Direktive, pa je tako 1997. godine usvojena i Direktiva Evropskog Parlamenta i Saveta o obradi podataka o ličnosti i zaštita privatnosti u telekomunikacionom sektoru“ (Directive 97/66/EC ), a 2002. godine i Direktiva Evropskog Parlamenta i Saveta o obradi podataka o ličnosti i zaštiti privatnosti u

- 137 -

sektoru elektronskih komunikacija (Directive 2002/58/EC), sa ciljem un-apređenja Direktive iz 1995 u domenu elektronskih komunikacija i slo-bodnog prenosa podataka. Konačno, Direktiva iz 1995 je prestala da važi i zamenjena je Opštom uredbom o zaštiti podataka usvojenom aprila 2016. godine, a koja je stupila na snagu maja 2018 (Regulation (EU) 2016/679). Ova uredba ima za cilj da pojača kontrolu pojedinca kada su u pitanju njihovi lični podaci i da pojednostavi regulatorno okruženje za međunarodno poslovanje unutar EU (Regulation (EU) 2016/679). Na kraju, evropski zakon o zaštiti podataka i prepoznatljivost osobe na-vodi da, s obzirom na to da mnoga imena nisu jedinstvena, potrebno je dodatno utvrđivanje identiteta neke osobe da se ona ne bi zamenila sa nekom drugom osobom. Često korišćeni podaci su datum i mesto rođenja, kao i identifikacioni brojevi, ali i biometrijski podaci kao što su otisci prstiju, digitalne fotografije ili skeniranje mrežnjače oka, koji post-aju sve važniji način za identifikaciju u tehnološkom dobu (Handbook on European data protection law, 2018). Međutim, primenjivost evropskog zakona ne zahteva identifikaciju visokog kvaliteta subjekta, već je dovoljno samo da je osoba u pitanju prepoznatljiva. Osoba se smatra prepoznatljivom ako informacija sadrži elemente identifikacije kroz koje se može identifikovati, direktno ili indirektno. Biometrijski podaci Zarinutost oko potencijalne zloupotrebe biometrijskih podataka rasla je sa razvojem modernih tehnologija (Tistarelli i Chellappa, 2009). Biometrija je opšti termin koji uključuje merenje i opis fizičkih karakteristika, kao što su lice, glas, otisak prsta ili mrežnjača oka, a u svrhu autentifikacije. Prednost ove vrste podataka je što predstvalja jedinstveni sistem identifikatora jedne osobe (Dessimoz i Champod, 2007). U okviru regulative EU, zakon o zaštiti podataka definiše biometrijske podatke kao “posebne kategorije ličnih podataka” i zabranjuje njihovu obradu, što štiti pojedince da njihovi podaci budu razmenjivani sa trećom stranom bez date saglasnosti. Biometrijski podaci su definisani kao “lični

- 138 -

podaci koji su rezultat specifične tehničke obrade koja se odnosi na fizičke, fiziološke ili bihevioralne karakteristike fizičkog lica, koja dozvoljava ili potvrđuje jedinstvenu identifikaciju te osobe, kao što su slike lica ili daktiloskopski podaci” (Regulation (EU) 2016/679). Njihova obrada u svrhu jedinstvene identifikacije fizičkog lica je zabranjena, ali uz nekoliko izuzetaka definisanih članom 9. Uredbe. Tu se objašnjava deset određenih slučajeva, od kojih su neki: eksplicitno naveden prista-nak, neophodnost biometrijskih informacija za izvršavanje obaveza kontrolora ili subjekta podataka u oblasti zapošljavanja, socijalnog osig-uranja i zakona o socijalnoj zaštiti, ukoliko je to od vitalnog značaja za bilo koji pravni zahtev ili je potrebno iz razloga javnog interesa u oblasti javnog zdravlja (Član 9. Uredbe). Štaviše, Uredba dozvoljava državama članicama da uvedu druga ograničenja u vezi sa obradom biometrijskih informacija u članu 45. Slučaj C 291/12 Michael Schwarz v Stadt Bochum Definicija i primena prava na zaštitu privatnih podataka bila je više puta predmet sudskih slučajeva država članica EU. Da bi se bolje razumela primena ovog prava, problematika biometrijskih podataka i test propor-cionalnosti u njegovom slučaju, analiziraće se tužba nemačkog državlja-nina pred nemačkim Upravnim sudom i mišljenje Evropskog suda pravde. Ova presuda Suda je odigrala važnu ulogu u određivanju zakoni-tosti uključivanja biometrijskih podataka u pasoše i putne isprave građana EU. Michael Schwarz je bio nemački državljanin koji je poneo zahtev za iz-davanje pasoša upravi Stadt Bochum, ali je tom prilikom odbio da preda svoje otiske prstiju koju takva procedura izdavanja ličnog dokumenta nalaže. U novembru 2007. godine, dotično odeljenje je odbilo da izda gospodinu Schvarzu pasoš na osnovu toga što se takav dokument ne može izdati a da ne sadrži otiske prstiju. Nakon što je grad odbio njegovu prijavu, podneo je tužbu pred Verwaltungsgericht Gelsenkirchen (Up-ravni sud u Gelsenkirchenu, Nemačka) sa zahtevom od Stadt Bochuma da izda pasoš bez otisaka prstiju pozivajući se na član 1(2) Regulative Br.2252/2004 (CJEU, C 291/12 Michael Schwarz v Stadt Bochum, para.

- 139 -

27-28). Ova Regulativa predviđa da je pasoš bezbedan medij koji mora da sadrži sliku lica i dva otiska. Ti otisci se mogu koristiti iskuljučivo za proveru autentičnosti pasoša i identiteta njegovog vlasnika. Gospodin Schwarz je tvrdio da takav propis krši njegovu privatnost zaštićenu Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i Poveljom EU. U kontekstu Regulative, Upravni sud u Gelsenkirchenu je nastojao da ut-vrdi da li je tužba validna, posebno u svetlu Konvencije EU, uzeći u obzir da ona u jednoj meri obavezuje svakog podnosioca zahteva za pasoš da ostavi otiske prstiju i obezbedi da isti budu skladišteni (CJEU PRESS RELEASE No 135/13). Nemački sud je tvrdio da EU nema nikakvu zakonodavnu nadležnost u domenu donošenja propisa o standardima za bezbednosne elemente i bi-ometriju u pasošima i da je zahtevanje takvih biometrijskih podataka u pasošima "ozbiljna povreda privatnosti”. Takve mere ne zadovoljavaju prikladnost, potrebu ili razumnost testa proporcionalnosti. Takođe je naglašeno da postoje tehnička ograničenja biometrijskih pasoša sa sto-pom grešaka koje se prave na graničnoj kontroli. Drugi problem predstavlja i postojanost RFID čipova69 u pasošima i njihova podložnost da budu čitani od treće strane koje ne poseduju takva zakonska ovlašćenja. Ako je cilj mere da spreči terorističke napade, onda su takvi biometrijski pasoši prikladni samo do vrlo ograničenog stepena (CJEU PRESS RELEASE No 135/13). Evropski sud pravde je 17. oktobra 2013. godine međutim presudio da je uključivanje otisaka prstiju u elektronske pasoše građana EU zakonita mera. S jedne strane, Sud je priznao da skladištenje ove vrste podataka predstavlja kršenje prava na poštovanje privatnog života i zaštitu ličnih podataka, ali je presudio da su sigurnosne mere važnije od privatnosti i da su stoga opravdane u svrhu sprečavanja lažne upotrebe pasoša. Takve regulative imaju za cilj “sprečavanje, inter alia, ilegalnog ulaska u EU”, što je dužnost graničnih kontrola na spoljnim granicama EU regulisanih

69 RFID je skraćenica za Radio Frekventnu IDentifikaciju, tehnologiju koja koristi sićušne čipove, manje od zrnca peska. RFID sistem se sastoji od taga, čitača koji komunicira sa tagom na određenoj frekvenciji i računara na koji je čitač priključen a koji obično sadrži bazu po-dataka.

- 140 -

Zakonikom Unije o pravilima kojima se uređuje prekogranično kretanje osoba (Regulation (EU) 2016/399), kao i deo politike Unije o “graničnim proverama, azilu i imigraciji” Lisabonskog ugovora (2016/C 202/01, Article 77, Chapter 2, Title V) koja spada u domen sloboda, bezbednosti i pravde. Pitanje uzimanja otisaka prstiju stoga je prepoznato kao neosetljivo, jer "ne uključuje ništa više od uzimanja otisaka dva prsta, koji se, osim toga, generalno mogu videti od strane drugih osoba, tako da ne predstavlja operaciju intimne prirode" (CJEU, C-291/12 Michael Schwarz v Stadt Bochum, para. 56) Međutim, u odluci se priznaje da ove vrste pasoša imaju svoje mane i iako takav način kontrole ne sprečava potencijalne neovlašćene osobe da dođu u dodir sa osetljivim podacima, bez upotrebe takvih metoda situacija može biti i gora. Sud je objasnio da “treba takođe uzeti u obzir da je jedina prava alternativa uzimanju otisaka prstiju koja je dovedena u pitanje tokom postupka pred Sudom, skeniranje mrežnjače. Ništa od dokumenata predmeta koji je bio dostavljen Sudu ne ukazuje na to da bi se ova druga procedura manje uplitala u prava priznata članovima 7. i 8. Povelje nego uzimanje otisaka prstiju” (2016/C 202/01, para.51). Može se zaključiti da je ovlašćenje države da prikuplja i koristi lične podatke u svrhu kontrole granica dovedeno u pitanje od strane Evropskog suda pravde u svojoj odluci u slučaju Schwarz. Sud je utvrdio da je uredba Unije o uključivanju biometrijskih podataka u pasoše građana ispunila i standarde za zakonitost i ljudska prava, kako je navedeno u članovima 7. i 8. Povelje o osnovnim pravima EU. S druge strane, Sud je izneo važan nalaz u vezi sa prikupljanjem biometrije - da se ne može smatrati da su lica koja podnose zahtev za pasoše pristala na obradu njihovih otisaka prstiju (Weber, 2015). Ovo nije jedini slučaj u kojem se od Evropskog suda tražilo da donese odluku o biometrijskim pasošima. Sličan tome bio je i slučaj holandskih podnosioca zahteva kojima je odbijeno izdavanje pasoša jer nisu prihvatili da daju svoje otiske, koji bi bili skladišteni u bazi podataka. Podnosioci su bili zabrinuti da holandska vlada čuva biometrijske podatke u decentralizovanoj bazi podataka koja bi mogla postati centralizovana i tako omogućila dostupnost privatnih podataka drugim

- 141 -

entitetima. I 2013. godine Evropski sud je presudio u sličnom maniru kao prilikom suđenja na nemačkom slučaju, a to je da obaveza davanja otisaka prstiju prema Uredbi o pasošu nije nezakonita (CJEU Joined Cases C 446/12 to C 449/12). Ovi slučajevi bacaju svetlo na kompleksnu definiciju prava na zaštitu podataka. Još je prvi izveštaj Komisije o implementaciji Direktive iz 1995. sugerisao da EU ne samo da nije postigla svoj cilj kada je reč o zaštiti privatnosti, već su mehanizmi zaštite ovog prava nedovoljno jaki. Komisija je još 2003. godine identifikovala nedostatak definicije termina “lični podaci”, definiciju i klasifikaciju takozvanih “osetljivih podataka” kao što su genetski i biometrijski podaci (First report on the implementation of the Data Protection Directive (95/46/EC) COM (2003) 265). Naravno, od tada pa do danas situacija se jeste promenila, ali neki nedostaci još uvek postoje. Reforma EU u oblasti zaštite podataka iz 2018. godina i usvajanje Uredbe se posebno bave ovim nedostacima u implementaciji i sprovođenju zakona Unije, ali njihova složenost i operacionalizacija ostaju glavni uzroci nedovoljne efikasnosti. Još jedan izazov predstavlja geografska efektiva implementacije ove Uredbe, i mada ona teži da ojača efektivnu zaštitu građana Unije, u savremeno doba informacije putuju brzinom svetlosti (Hert i Czerniawski, 2016), pa je tako i Srbija bila svedok posledica Uredbe, s obzirom da su neke kompanije bile u obavezi da obaveste korisnike o promeni zakona o zaštiti podataka (Paragraf, 2017). Uredba nalaže da su organizacije koje nisu članice EU takođe podložne primeni ovog dokumenta ukoliko obrađuju lične podatke o subjektima Unije (Regulation (EU) 2016/679), što defacto čini Uredbu globalnim zakonom. Međutim, takav tekst postavlja pitanje o nadležnosti i legitimnosti ekstra-teritorijalne primene evropskog zakona o zaštiti podataka. Na primer, Srbija još uvek nema usklađene zakone sa zakonodavstvom EU, pa tako ukoliko neko u Srbiji obrađuje podatke zaposlenih srpskih radnika u stranoj kompaniji, “obrađivači” podležu srpskom zakonu koji nije usklađen sa Uredbom. U tom slučaju ne postoji ni jasna nadležnost institucija u Srbiji niti kontrolno telo zaduženo za sankcionisanje eventualne zloupotrebe podataka (Paragraf, 2017).

- 142 -

Zaključak Biometrijski podaci često izazivaju zabrinutost u kontekstu tehnologije i prava na privatnost, iako postoje značajna zakonska ograničenja EU krei-rana u svrhu prevencije njihove zloupotrebe. Propisi Unije o zaštiti po-dataka mogu se tumačiti kao pokušaji stavljanja fokusa na minimiziranje prikupljanja ličnih podataka, što je i rezultiralo donošenjem nove Uredbe iz 2018. godine. Smatra se da otisci prstiju spadaju među najličnije infor-macije osobe i u skladu s tim, takve baze podataka kreirane i predložene u ime nacionalne sigurnosti izazivale su različite debate. Čuvanje poda-taka koji se odnose na privatni život često se smatra ometanjem člana 8. Povelje EU. Sa jedne strane, moglo bi se reći da odredbe ovog člana nisu jasno precizirane i stoga se mogu razumeti višestruko. Navodi se da bi lični podaci pojedinaca trebalo da budu obrađeni “pravedno i u određene svrhe”, što obuhvata širok spektar tumečenja. Sa druge strane, poštena upotreba ličnih podataka za specifične svrhe objašnjena je u članu 8(2), jer jasno pokazuje da se lični podaci pojedinaca mogu prikupljati i obrađivati bez pristanka osobe. Ovo se primenjuje u slučajevima istrage zakona, tužbi, presuda i slično. U ovim slučajevima, Sud treba da radi u skladu sa specifičnim kontekstom u kome se takve lične informacije ko-riste i obrađuju. Što se tiče podataka o otiscima prstiju koji se koriste u biometrijskim pasošima, u prethodnim delovima rada objašnjeno je zašto su oni po-trebni u vreme tehnološkog napretka i visokih stopa nezakonitog prelaska granica EU. Pošto za sada ne postoje srugi načini da se osoba precizno identifikuje i da bi se sprečilo ilegalno kretanje osoba unutar granica EU, takva vrsta korišćenja ličnih podataka se odobrava u okviru rada nad-ležnih organa. Stoga se može izvesti zaključak da identifikacija pojedinca putem otisaka prstiju u cilju očuvanja nacionalne bezbednosti na zakonit način i u skladu sa članom 8. Povelje EU i Direktive, treba da prevlada nad suprotnim mišljenjem koji to smatra povredom prava na zaštitu po-dataka o ličnosti. Što se tiče Srbije, ostaje potreba za usaglašavanjem njenih zakona sa re-gulativom EU i njenom Uredbom, pa bi Srbija što pre trebalo uskladiti

- 143 -

normativni okvir i delovanje institucija koje vrše obradu podataka uko-liko želi da izbegne negativne posledice. Literatura Council of Europe (2018). Handbook on European data protection law,

Luxembourg: Publications Office of the European Union. Dessimoz, J., Richiardi, Ch. i Drygajlo A. (2007). Multimodal biomet-

rics for identity documents, Forensic Science International 167. Hert P. i Czerniawski M. (2016). Expanding the European data protec-

tion scope beyond territory: Article 3 of the General Data Pro-tection Regulation in its wider context, International Data Pri-vacy Law, Volume 6, Issue 3. 230–243.

Tistarelli, S. Z. Li, i R. Chellappa R. (2009). Handbook of Remote Bio-metrics for Surveillance and Security, Advances in Computer Vision and Pattern Recognition.

Weber L. (2015). Rethinking Border Control for a Globalizing World: A Preferred Future, New York & London: Routledge.

Charter of Fundamental Rights of the European Union, Official Journal of the European Communities, 2000/C364. Dostupno na: http://www.europarl.europa.eu/charter/pdf/text_en.pdf

CJEU Joined Cases C 446/12 to C 449/12, 16 April 2015 CJEU, C 291/12 Michael Schwarz v Stadt Bochum, 17 October 2013. Consolidated versions of the Treaty on European Union and the Treaty

on the Functioning of the European Union - Consolidated ver-sion of the Treaty on the Functioning of the European Union - Protocols - Annexes - Declarations annexed to the Final Act of the Intergovernmental Conference which adopted the Treaty of Lisbon, signed on 13 December 2007. Dostupno na: https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/HTML/?uri=CE-LEX:12012E/TXT&from=EN

Convention for the Protection of Individuals with regard to Automatic Processing of Personal Data, Strasbourg, 28/01/1981. Dostupno na: https://www.coe.int/en/web/conventions/full-list/-/conven-tions/treaty/108.

- 144 -

Council of Europe, Additional Protocol to the Convention for the Pro-tection of Individuals with regard to Automatic Processing of Personal Data, regarding supervisory authorities and transborder data flows, ETS No.181, Strasbourg, 08/11/2001. Dostupno na: https://www.coe.int/en/web/conventions/full-list/-/conven-tions/treaty/181

Council of Europe, Convention for the Protection of Individuals with Regard to the Automatic Processing of Individual Data, 28 January 1981, ETS 108. Dostupno na: https://www.re-fworld.org/docid/3dde1005a.html

Council of Europe, European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, as amended by Protocols Nos. 11 and 14, 4 November 1950, ETS 5, Dostupno na: https://www.refworld.org/docid/3ae6b3b04.html

Council Regulation (EC) No 2252/2004 of 13 December 2004 on stan-dards for security features and biometrics in passports and travel documents issued by Member States. Dostupno na: https://eur-lex.europa.eu/eli/reg/2004/2252/oj

Data Protection Directive, Directive 95/46/EC, Dostupno na: https://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CE-LEX:31995L0046:EN:HTML

Directive 2002/58/EC of the European Parliament and of the Council of 12 July 2002 concerning the processing of personal data and the protection of privacy in the electronic communications sector (Directive on privacy and electronic communications) Official Journal L 201 , 31/07/2002, Dostupno na: https://eur-lex.eu-ropa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CE-LEX:32002L0058:EN:HTML

Directive 97/66/EC of the European Parliament and of the Council of 15 December 1997 concerning the processing of personal data and the protection of privacy in the telecommunications sector, Official Journal L 024 , 30/01/1998. Dostupno na: https://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CE-LEX:31997L0066:EN:HTML

Joined Cases C-92/09 and C-93/09 Volker und Markus Schecke GbR, Hart- mut Eifert v Land Hessen, ECLI:EU:C:2009:284

- 145 -

Joined Cases C-92/09 and C-93/09 Volker und Markus Schecke GbR, Hart- mut Eifert v Land Hessen, ECLI:EU:C:2009:284

Regulation (EU) 2016/399 of the European Parliament and of the Coun-cil of 9 March 2016 on a Union Code on the rules governing the movement of persons across borders (Schengen Borders Code). Dostupno na: https://eur-lex.europa.eu/legal-con-tent/EN/TXT/?uri=celex%3A32016R0399

Regulation 2016/679 of the European Parliament and of the Council of 27 April 2016 on the protection of natural persons with regard to the processing of personal data and on the free movement of such data, and repealing Directive 95/46/EC (General Data Pro-tection Regulation), Official Journal of the European Union, 2016/L119. Dostupno na: https://eur-lex.europa.eu/legal-con-tent/EN/TXT/?uri=celex%3A32016R0679

Report from the Commission, ‘First report on the implementation of the Data Protection Directive (95/46/EC)’ COM (2003) 265 final, 15 April 2003; Communication follow-up of the Work pro-gramme for a better implementation of the Data Protection Di-rective, COM (2007) 87 final, 7 March 2007

Court of Justice of the European Union PRESS RELEASE No 135/13 Luxembourg, 17 October 2013 [online]. Dostupno na: https://curia.europa.eu/jcms/upload/docs/application/pdf/2013-10/cp130135en.pdf [Pristupljeno 27. marta 2019].

European Commission, Why do we need the Charter? [online]. Dostu-pno na: https://ec.europa.eu/info/aid-development-cooperation-fundamental-rights/your-rights-eu/eu-charter-fundamental-rights/why-do-we-need-charter_en [Pristupljeno 20. marta 2019].

Paragraf. (2017) OPŠTA UREDBA O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNO-STI (GDPR) EVROPSKE UNIJE: GDPR će stupiti na snagu u 25. maja 2018. godine, do kada bi Srbija morala da uskladi svoje zakonodavstvo sa ovim dokumentom [online]. Dostupno na: https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/071217/071217-vest15.html [Pristupljeno 27. marta 2019].

- 146 -

Katarina Velkov

PROCESSING BIOMETRIC DATA AND THE RIGHT TO PROTECTION OF PERSONAL DATA IN

THE EUROPEAN UNION

Abstract: Theoretical framework as well as the practice of violating the right to privacy and personal data resulted with the development of regulations which deal with this issue in contemporary world. The subject of this work is the analysis of the right to privacy and the right to data protection defined in Article 8. of the EU Charter of Fundamental Rights in corre-lation with biometric data processing and case law of the European Court of Justice. Guided by European legislation and the General Data Protec-tion Regulation from 2018 and by analysis of the mechanisms for their protection, the work will explore what kind of personal information indi-viduals may refuse to give when it comes to their identification. By taking into account the scope of the Regulation, this analysis will retain on the protection of biometric data. Key words: data protection, biometric data, European Union, General Data Protec-tion Regulation, European Court of Justice

- 147 -

Mario Cekić70 Filozofski fakultet, Univerzitet u Nišu EVROPSKA UNIJA – UTOPIJA ILI DISTOPIJA ZA STUDENTE IZ SRBIJE: ISTRAŽIVANJE INFORMISANOSTI I MIŠLJENJA

STUDENATA O EVROPSKOJ UNIJI

Sažetak: U središtu ovoga rada je informisanost i mišljenje studenata o Evropskoj uniji, a sam rad predstavlja prilog razmatranju uloge odnosno uticaja obrazovanja na mišljenje studenata o Evropskoj uniji. Rad se zasniva na rezultatima empirijskog istraživanja, koje je realizovano marta 2019. godine na uzorku od 120 studenata fakulteta Univeziteta u Nišu. Rezultati istraživanja pokazuju da je studentska populacija uglavnom informisana o Evropskoj uniji, sa tim što veće znanje o uniji imaju studenti fakulteta društvenih nauka budući da su o tome učili za vreme osnovnih studija za razliku od studenata fakulteta prirodnih nauka. Sa druge strane kada je reč o mišljenju studenata o Evropskoj uniji utvrđeno je da postoji razlika u mišljenju studenata u zavisnosti od toga da li studiraju na fakultetima društvenih ili fakultetima prirodnih nauka. Odnosno, mišljenje studenata fakulteta društvenih nauka je pozitivnije, što se može objasniti većom dostupnošću nastavnih sadržaja koji se odnose na Evropsku uniju. Ovo istraživanje pokazuje i potvrđuje da obrazovanje može doprineti i podstaći pozitivno mišljenje studenata o Evropskoj uniji. Ključne reči: Evropska unija, mišljenje o Evropskoj uniji, obrazovanje


- 148 -

Uvod Proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji započet je 2009. godine kada je Repulika Srbija zvanično podnela zahtev za članstvo. U tom periodu, negde od 2009. godine pa do danas često je ova tema koja se tiče ulaska Srbije u Evropsku uniju u središtu ključnih političkih dešavanja na našim prostorima, ali i društvenih, pri čemu se dugo vodila polemika građana, da li su za ulazak u Evropsku uniju ili su protiv, odnosno jesu li za pristupanje uniji ili ne, čemu u prilog svedoči to da se često sprovode ankete koje se odnose na mišljenje javnog mnjenja na ovu temu. Međutim da se primetiti da u poslednjih par godina kod građanstva prevagnjuje pozitivan stav ka Evropskoj uniji. Kada je reč o samoj Evropskoj uniji, valjalo bi najpre podrobnije ukazati i odrediti šta je to pre svega Evropska unija, zatim šta se pod njom podrazumeva, kao i koji su osnovni ciljevi njenog delovanja. Najpre, Evropska unija se treba posmatrati kao tvorevina koja je proizvod gotovo poluvekovnog razvoja, kao tvorevina koja ima svoju razvojnu putanju, budući da ona nije odjednom iznikla, odnosno nije se naprosto pojavila u svom razvijenom obliku kakav danas ima. Sama ideja Evropske unije nastala je nakon razaranja prouzrokovanog Drugim svetskim ratom. Naime, evropljani su bili motivisani time da spreče neki novi konflikt koji bi ponovo doveo do opustošenja kontinenta. Tada, umesto da se takmiče međusobno, vlade Francuske, Nemačke, Italije, Beligije, Danske i Holandije odlučuju da sarađuju na polju ekonomije i trgovine. Udružile su resurse uglja i čelika, koji predstavljaju osnovne sirovine za proizvodnju oružja, čime je počela da opada opasnost od rata, budući da su te zemlje postale međusobno važni trgovinski partneri. (Devenport, 2012: 8). Drugim rečima, Evropsku uniju su stvorile odnosno ustanovile nacionalne vlade kako bi zajedničkim aktivnostima delovale u onim oblastima u kojima je za države bolje da međusobno sarađuju, nego svaka za sebe da bude. Sa druge strane kada je reč o samom određenju Evropske unije, postoji obilje definicija u naučnoj literaturi. Jedno od potpunijih određenja koje možemo primetiti jeste da “Evropska unija predstavlja zajednicu

- 149 -

evropskih demokratskih zemalja koje su se udružile kako bi lakše ostvarile ciljeve koji se odnose na politički, ekonomski i društveni razvoj celog regiona.“ (Janković, 2009: 13). Iz navedene definicije možemo uočiti da je akcenat delovanja Evropske unije stavljen na politička, ekonomska i društvena pitanja. Međutim, kada je reč o konkretnijim ciljevima unutar ovih oblasti možemo se pozvati na deo iz rada Evropska unija i ruralni razvoj Srbije (2009) autorke Snežane Janković, koja ističe neke od osnovnih ciljeva Evropske unije, a to su: • Promovisanje mira u Evropskoj uniji i svetu • Promovisanje vrednosti unije • Podsticanje privrednog i društvenog razvoja osnivanjem jedinstvenog unutrašnjeg tržišta gde je konkurencija slobodna i skoro neograničena • Promovisanje ekonomske kohezije i solidarnosti između država članica • Zaštita životne sredine • Potvrđivanje vlastitog identiteta na međunarodnoj sceni vođenjem zajedničke spoljne i bezbednosne politike • Očuvanje i dalji razvoj unije kao prostora slobode, bezbednosti i pravde na kome je omogućeno slobodno kretanje ljudi. Kada je reč o samim odnosima Evropske unije i Srbije, važno je istaći da iako je proces pristupanja Srbije uniji još uvek u toku, odnosno naša zemlja još uvek nije postala članica Evropske unije, podaci pokazuju da iz godine u godinu dolazi do povećanja emigriracija mladog stanovništva Srbije u zemlje članice Evropske unije. Ovakvi podaci nam mogu ukazati na to da Evropska unija odnosno zemlje članice unije predstavljaju utopiju za mlado srpsko stanovništvo, jedno savršeno mesto blagostanja, mesto za pristojan život i rad, kao i profesionalno usavršavanje. Ovome u priloge svedoče i podaci popisa iz 2011. godine koji pokazuju da je Austrija postala najprivlačnija destinacija za spoljne migrante sa naših prostora, čije je udeo 22,5 odsto u ukupnoj spoljno-migrantskoj populaciji Srbije, za njom sledi Nemačka sa udelom od 17,9%, potom je

- 150 -

Švajcarska sa udelom od 13,1%, a potom je Italija sa udelom od 7,4% i Francuska čije je udeo 6,5%. (Stanković, 2014: 45). Dakle, iz priloženog vidimo da su gotovo sve “najpopularnije” države u kojima naše stanovništvo emigrira upravo članice Evropske unije, a to su Austrija, Nemačka, Italija i Francuska, dok jedino Švajcarska nije država članica Evropske unije. Budući da je danas sve veći broj mladih ljudi koji odlaze u inostranstvo nakon završenog fakulteta (pretežno u zemlje Evropske unije), možemo proveriti kod studenata završnih godina osnovnih akadameskih studija kakvo je trenutno njihovo mišljenje o Evropskoj uniji i videti da li i u kojoj meri obrazovanje, odnosno nastavni sadržaji doprinose pozitivnom mišljenju o Evropskoj uniji. Takođe možemo proveriti i da li na mišljenje studenata o Evropskoj uniji utiču sociodemografske karakteristike (pol studenata, uspeh na studijama, školska sprema njihovih roditelja, tip porodice u kojoj žive). Podaci pokazuju da često i sociodemografske karakteristike mogu imati uticaj na mišljenje o Evropskoj uniji i spremnost i želju za odlazak u zemlje Evropske unije. Primera radi “u ukupnoj populaciji spoljnih migranata (lica na radu/boravku u inostranstvu, 2011) dominira muško stanovništvo (167.322 ili 53,4%), dok je žena manje za nešto više od 20.000 (146.089 ili 46,6%)” (Bobić et al., 2016: 35). Metodološki okvir istraživanja Predmet istraživanja je mišljenje studenata o Evropskoj uniji. Cilj je da se istraži i utvrdi da li su mladi ljudi (studenti) pre svega informisani o Evropskoj uniji i njenom radu, i šta misle o njoj – da li imaju pozitivno mišljenje prema Evropskoj uniji i smatraju da je od značaja za Srbiju pristupanje Evropskoj uniji ili pokazuju negativan stav po pitanju Evropske unije i njenog značaja za Srbiju. Istraživanje predstavlja prilog razmatranju uloge obrazovanja na mišljenje studenata o Evropskoj uniji. Da bi se postigao cilj istraživanja, postavljeni su sledeći zadaci: - Ispitati da li su studenti informisani o Evropskoj uniji i o njenim ciljevima. - Utvrditi mišljenje studenata o korisnosti/značaju pristupanja Srbije Evropskoj uniji

- 151 -

- Utvrditi da li postoje statistički značajne razlike u informisanosti i mišljenju studenata o Evropskoj uniji u zavisnosti od sociodemografskih karakteristika (pola studenata, uspeha na studijama, školske spreme njihovih roditelja i tipa porodice u kojoj žive) - Utvrditi da li postoje statistički značajne razlike u informisanosti i mišljenju studenata o Evropskoj uniji u zavisnosti od toga da li studiraju na fakultetima društvenih ili na fakultetima prirodnih nauka i od toga da li su im bili dostupni nastavni sadržaji o Evropskoj uniji. Uzorak istraživanja Uzorak istraživanja obuhvata studente završnih godina osnovnih akademskih studija osam fakulteta Univerziteta u Nišu (Pravni fakultet, Fakultet umetnosti, Filozofski fakultet, Pedagoški fakultet, Elektronski fakultet, Prirodno-matematički fakultet, Mašinski fakultet, Građevinsko-arhitektonski fakultet). Uzorak se sastoji od 120 ispitanika (po 15 studenata i studentkinja sa svakog od navedenih fakulteta). U ovom istraživanju podaci su prikupljeni pomoću upitnika konstruisanog za potrebe istraživanja, a sadržao je pitanja otvorenog i zatvorenog tipa. Istraživanje je obavljeno u periodu od 05. do 12. marta 2018. godine na svim navedenim fakultetima Univerziteta u Nišu. Ispitanici su generalno bili otvoreni za saradnju, ljubazni i veoma zainteresovani za temu. Prikaz rezultata istraživanja - Informisanost studenata o Evropskoj uniji

Prvo pitanje koje se odnosi na informisanost studenata bilo je najpre da li su čuli za Evropsku uniju i da li znaju šta je to Evropska unija, odnosno šta se pod njom podrazumeva. S obzirom da je tema o Evropskoj uniji dugi niz godina prisutna i rasprostranjena na našim prostorima i sami rezultati pokazuju i potvrđuju aktuelnost ove teme, budući da su svi studenti kako fakulteta društvenih, tako i prirodnih nauka čuli za Evropsku uniju (grafikon 1). Međutim, sa druge strane može se uočiti manja razlika u samom znanju o uniji, budući da su svi ispitanici sa fakulteta društvenih nauka čuli za Evropsku uniju i znaju šta se pod njom podrazumeva, dok 70% studenata fakulteta prirodnih nauka je čulo za

- 152 -

uniju i zna šta se pod njom podrazumeva, a 30% je čulo, ali ne zna šta je tačno Evropska unija. (grafikon 1). Grafikon 1. Informisanost studenata o konceptu aktivnog starenja (uporedni grafikon)

(SFDN – studenti fakulteta društvenih nauka, SFPN – studenti fakulteta prirodnih nauka) Naredno pitanje je bilo koliko Evropska unija ima država članica trenutno, i ono je bilo usmereno upravo na proveru informisanosti. Na osnovu rezultata može se uočiti i kod ovog pitanja značajnija razlika u informisanosti između studenata fakulteta društvenih i prirodnih nauka. Naime, 90% studenata fakulteta društvenih nauka je odgovorilo tačno, da Evropska unija ima trenutno 28 država članica, dok je 10% reklo da ne zna. Sa druge strane, većina studenata fakulteta prirodnih nauka, odnosno 65% reklo da ne zna, dok je samo 25% znalo tačan broj država članica, a 10% je odgovorilo da ima 30 država članica. (Tabela 1) Tabela 1. Distribucija odgovora na pitanje “Koliko Evropska unija ima država članica”

28 država članica

30 država

članica

Ne znam

Studenti fakulteta društvenih nauka

90%

/

10%

100%

30%

70%

Čuo sam/čula sam, ali ne znam šta toznači

Čuo sam/čula sam i znam šta to znači

SFPN SFDN

- 153 -

Studenti fakulteta prirodnih nauka

25%

10%

65%

U skladu sa prethodnim pitanje, naredno se odnosilo na to gde su zapravo studenti čuli odnosno naučili da Evropska unija ima 28 država članica (analizirani su odgovori samo ispitanika koji su tačno odgovorili na pitanje koje se odnosilo na to koliko Evropska unija ima država članica). Rezultati pokazuju da je najveći deo studenata sa fakulteta društvenih nauka do ovog podatka došao na fakultetu, odnosno 75%, dok je ostatak odnosno 25% o ovome informisan putem medija. Sa druge strane svi studenti sa fakulteta prirodnih nauka je informisano o tome da Evropska unija ima 28 država članica isključivo putem medija. Tabela 2. Distribucija odgovora na pitanje “Gde ste čuli i naučili koliko Evropska unija ima država članica”

Na fakultetu

Putem medija


75%

25%


/

100%

Budući da do sada podaci pokazuju da su u odnosu na prethodna postavljena pitanja studenati fakulteta društvenih nauka informisaniji o Evropskoj uniji od studenata fakulteta prirodnih nauka, kao i to da su do određenih saznjanja o ovoj temi studenti društvenih nauka došli na fakultetu, dok studenti fakulteta prirodnih nauka su došli do tih informacija putem medija isključvo, iz toga razloga naredno pitanje se odnosilo na to da li su studenti u toku svojih osnovnih akademskih studija učili o Evropskoj uniji u okviru nekog nastavnog programa. U tabeli 3 možemo uočiti da postoji velika razlika kada je u pitanju zastupljenost tema o Evropskoj uniji s obzirom na tip fakulteta (fakultet društvenih i fakultet prirodnih nauka).

- 154 -

Naime, svi studenti sa fakulteta društvenih nauka su učili o Evropskoj uniji, sa tim što je najveći deo učio opširnije o tome, kroz određene predmete koji su u celini posvećeni ovoj temi (70%), dok je jedan manji deo studenata učio, ali veoma malo u okviru određenih predmeta (30%). Međutim, kada je reč o studentima fakulteta društvenih nauka, rezultati pokazuju da je samo mali deo studenata, odnosno 20% učio o Evropskoj uniji, ali veoma malo u okviru određenih predmeta, jer nije bilo posebnih predmeta posvećenih isključivo ovoj temi, dok sa druge strane najveći deo studenata fakulteta prirodnih nauka, odnosno 80% nije ništa učilo o Evropskoj uniji za vreme svojih osnovnih akademskih studija. Tabela 3. Distribucija odgovora na pitanje “Da li ste na fakultetu učili o Evropskoj uniji”

Da, jesmo

Da, ali veoma malo

Ne, nismo ništa

učili o tome


70%

30%

/


/

20%

80%

Mišljenje studenata o Evropskoj uniji Kada je reč o setu pitanja koja se odnose na samo mišljenje studenata o Evropskoj uniji, jedno od polaznih i opštijih pitanja koje se često pominje u raznim anketama koje se bave ovom temom, odnosilo se na to da li studenti smatraju da Srbija treba da uđe u Evropsku uniju. Odgovorima na ovo pitanje možemo pretpostaviti da studenti koji smatraju da Srbija treba da uđe u Evropsku uniju pokazuju u većoj meri pozitivno mišljenje ka uniji, u odnosu na ispitanike koji smatraju da Srbiji nije mesto u Evropskoj uniji. Podaci pokazuju da jednu veliku razliku po ovom pitanju. Naime, 85% studenata fakulteta društvenih nauka smatra da Srbija treba da uđe u

- 155 -

Evropsku uniju, dok 15% je odgovorilo da ne zna. Sa druge strane veći deo, zapravo 70% studenata fakulteta prirodnih nauka smatra da Srbiji nije mesto u Evropskoj uniji, dok 25% se slaže sa tim da Srbija treba da uđe u uniju, a 5% ne zna. Tabela 4. Distribucija odgovora na pitanje “Da li smatrate da Srbija treba da uđe u Evropsku uniju?”

Da

Ne

Ne znam


85%

/

15%


25%

70%

5%

Naredno pitanje se odnosilo na to šta bi se desilo ukoliko bi Srbija postala članica Evropske unije, gde su dati kako pozitivnih, tako i negativni ponuđeni odgovori. Kao i kod prethodnog pitanja, gde su studenti fakulteta društvenih nauka u većoj meri iskazali pozitivno mišljenje kada je reč o pristupanju Srbije Evropskoj uniji u odnosu studenate fakulteta prirodnih nauka, i kod ovog pitanja postoji razlika u odgovorima koja se ogleda u tome da su student fakulteta društvenih nauka u većoj meri zaokružili pozitivne posledice eventualnog ulaska Srbije u Evropsku uniju, dok su studenti fakulteta prirodnih nauka uglavnom naveli nega-tivne stvari koje bi se desile prilikom ulaska u uniju. Naime, rezultati pokazuju da 55% studenata fakulteta društvenih smatra da ukoliko bi Srbija pristupila Evropskoj uniji došlo do ekonomskog napredovanja zemlje, zatim 30% je reklo da bi ovo dovelo do lakšeg zaposlenja u državama članicama Evropske unije, dok 10% smatra da bi ovim došlo takođe i do kulturnog razvitka Srbije, a samo 5% je dalo neg-ativan odgovor budući da smatra da bi ovo dovelo do gubitka srpsko nacionalnog kulturnog identiteta. Sa druge strane, kada je reč o studen-tima fakulteta prirodnih nauka, najveći deo odnosno 65% smatra da bi ulaskom Srbije u Evropsku uniju došlo do toga da Srbija izgubim svoj

- 156 -

nacionalni i kulturni identitet, dok manji deo studenata, odnosno 20% ipak smatra da bi ulaskom Srbije u uniju došlo do veće mogućnosti za zaposlenje, a 15% smatra da bi došlo do ekonomskog napretka Srbije. Tabela 5. Distribucija odgovora na pitanje “Šta bi se desilo ukoliko bi Srbija postala članica Evropske unije” (SFDN – studenti fakulteta društvenih nauka, SFPN – studenti fakulteta prirodnih nauka)

SFDN

SFPN

Došlo bi do ekonomskog napretka Srbije

55%

15%

Postojala bi veća mogućnost zaposlenja

30%

20%

Došlo bi do kulturnog razvitka Srbije

10%

/

Srbija bi izgubila svoj nacionalni i kulturni identitet

5%

65%

U nastavku studentima su ponuđene i tvrdnje koje se odnose na mišljenje o mogućnostima koja pruža Evropska unija prvenstveno za mlade ljude, gde su se oni izjasnili o slaganju ili neslaganju sa svakom od njih pojedinačno (slažem se, ne slažem se, nisam siguran).

- 157 -

Tabela 6. Distribucija odgovora na tvrdnje koje se odnose na mišljenje o mogućnostima koje pruža Evropska unija

Slažem se

Ne slažem se

Ne znam SFDN SFPN SFDN SFPN SFDN SFPN

Evropska unija pruža bolju i sigurnu budućnost za mlade ljude.

80%

35% 10% 60% 10% 5%

Evropska unija pruža odgovarajući životni standard.

90% 40% 10% 50% / 10%

Evropska unija pruža velike mogućnosti zaposlenja.

70%

45% 15% 50% 15% 5%

Evropska unija pruža mogućnost kvalitetnog stručnog usavršavanja.

95%

80% 5% 20% / /

Evropska unija pruža velike mogućnosti studentske razmene.

80%

40% 10% 55% 10% 5%

Evropska unija je značajna za uspostavljanje i održavanje mira između evropskih naroda.

80%

20% 20% 80% / /

Evropska unija povezuje različite kulture.

70% 40% 15% 60% 15% /

- 158 -

Na osnovu rezultata prikazanih u tabeli 6 takođe se uočava razlika u mišljenju studenata fakulteta društvenih i fakulteta prirodnih nauka. Gotovo kod svih tvrdnji postoje razlike u odgovorima između studenata fakulteta društvenih i prirodnih nauka. Jedna od tvrdnji gde se mogu uočiti najveće razlike jeste prva tvdnja koja se odnosila na to da Evropska unija pruža bolju i sigurnu budućnost za mlade ljude, najveći broj studenata društenih nauka se složio sa datom tvrdnjom (80%), dok sa druge strane najveći deo studenata prirodnih nauka se ne slaže sa ovim (60%). Takođe, kada je reč o tvrdnji koja da je Evropska unija značajna za uspostavljanje i održavanje mira između evropskih naroda najveći deo studenata društvenih nauka se slaže (80%), dok sa druge strane isti broj studenata fakulteta prirodnih nauka se ne slaže sa datom tvrdnjom. Sa druge strane sličnost u odgovorima između studenata fakulteta društvenih i fakulteta prirodnih nauka možemo primetiti kod tvrdnje da Evropska unija pruža mogućnost kvalitetnog stručnog usavršavanja, budući da se najveći deo kako studenata fakulteta društvenih nauka (90%), tako i studenta prirodnih nauka (80%) slažilo sa datom tvrdnjom. Istovremeno, ovo je jedina od svih datih tvrdnji, na koju je većina (više od 50%) studenata fakulteta prirodnih nauka pozitivno odgovorila kada je reč o njihovom mišljenju koje se odnosi na mogućnosti koje pruža Evropska unija. Kada je reč o povezanosti informisanosti i mišljenja studenata u zavisnosti od sociodemografskih karakteristika, obradom podataka odnosno ukrštanjem varijabli i izračunavanjem hi kvadrata pokazalo se da ne postoji statistički značajna veza između odgovora studenata i njihovih sociodemografskih karakteristika. Odnosno, razlika u odgovorima i statistički značajna povezanost se moze uočiti isključivo samo u zavisnosti od fakulteta (da li su studenti fakulteta drustvenih ili prirodnih nauka). Zaključak Na osnovu predstavljenih rezultata istraživanja možemo zaključiti da obrazovanje putem određenih nastavnih sadržaja može jednim delom

- 159 -

doprineti stvaranju pozitivnijeg mišljenja studenata o Evropskoj uniji. Pre svega, rezultati istraživanja pokazuju da su studenti fakulteta društvenih nauka više informisani o Evropskoj uniji za razliku od studenata fakulteta prirodnih nauka. Takođe, studenti fakulteta društvenih nauka su izrazili veoma pozitivno mišljenje o Evropskoj uniji u odnosu na studente fakulteta prirodnih nauka, što se može dovesti u vezu sa nastavnim sadržajima, budući da studenti fakulteta prirodnih nauka koji su izrazili negativno mišljenje o Evropskoj uniji veliki deo nije učio ništa o ovoj temi za vreme osnovnih akademskih studija, za razliku od studenata društvenih nauka. Ovome u prilog svedoči i odgovor na pitanje da li su za vreme osnovnih akademskih studija učili nešto o Evropskoj uniji u okviru određenih predmeta, gde rezultati pokazuju da su gotovo svi studenti fakulteta društvenih nauka učili o ovome u većoj ili manjoj meri (u zavisnosti od toga da li su imali izborne ili obavezne predmete na ovu temu), dok sa druge strane samo je 20% studenata fakulteta prirodnih nauka učilo o Evropskoj uniji nešto sasvim malo, dok veliki deo odnosno, 80% nije ništa učio o tome. Na osnovu predstavljenih rezultata istraživanja na uzorku od 120 studenata Univerziteta u Nišu, mozemo ustanoviti da ovo istraživanje pokazuje i potvrđuje da obrazovanje može doprineti i podstaći pozitivno mišljenje studenata o Evropskoj uniji. Literatura Janković, S. (2009) Evropska unija i ruralni razvoj Srbije. Beograd:

Institut za primenu nauke u poljoprivredi. Stanković, V. (2014) Srbija u procesu spoljnih migracija. Beograd:

Republički zavod za statistiku Bobić, M. et al. (2016) Studija o spoljnim i unutrašnjim migracijama

građana Srbije sa posebnim osvrtom na mlade. Beograd: Međunarodna organizacija za migracije.

Devenport, M. (2012) Evropski dnevnik: mudar izbor: 2012/2013. Beo-grad: Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji.

- 160 -

Mario Cekić EUROPEAN UNION – UTOPIA OR DISTOPIA FOR SERBIAN

STUDENTS: INFORMATION AND OPINION ON EU

Abstract: The focus of this work is on student’s information and opinion on Euro-pean Union, and the work itself represents addition to considering of role and influence of education on students’ opinion on European Union. The work is based on empirical research results, done in March 2019 with 160 students attending faculties of the University of Nis. The results of the research show that students are mostly informed about the European Un-ion, with more knowledge of those students attending social studies fac-ulties, since they have learned about it during their basic studies, unlike students attending science faculties. On the other hand, the opinion on the European Union differs between these two groups of students. Social studies students’ opinion is more positive, which can be explained by bigger availability of curriculum regarding European Union. This re-search shows and confirms that education can contribute and encourage students’ positive opinion on the European Union. Key words: the European Union, opinion on the European Union, education.

- 161 -

Vladimir Koturović71 Suzana Bošković72

KROZ LAVIRINT POGLAVLJA 31 – GLAVNE TAČKE NEUSAGLAŠENOSTI STRATEŠKOG

OKVIRA REPUBLIKE SRBIJE I EU U OBLASTI SPOLJNE I BEZBEDNOSNE POLITIKE

Sažetak: Pristupanje R. Srbije EU pokazalo se kao izazovan proces. Kao kandidat za članstvo u EU, R. Srbija ima obavezu da svoje spoljnopolitičke stavove usklađuje sa ostalim državama članicama i da prati generalni kurs EU u oblasti spoljne i bezbednosne politke. Ova obaveza obuhvaćena je pregovaračkim poglavljem 31 – Spoljna i bezbednosna politika i podrazumeva usklađivanje sa strateškim okvirom, podršku spoljnopolitičkim deklaracijama i pridruživanje restriktivnim merama EU kao globalnog aktera na međunarodnoj sceni. U skladu sa smerni-cama Evropske komisije, R. Srbija je izradila nacrte Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, objavljene 2017. godine, čime je u značajnoj meri izvršeno usklađivanje kako sa Globalnom strategijom za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, tako i sa drugim aktima u ovoj ob-lasti. Zadatak ovog rada jeste uočavanje neusklađenosti dva strateška okvira i ukazivanje na nedostatke u dosadašnjem procesu reformi u ob-lasti spoljne i bezbednosne politike R. Srbije. Ključne reči: Poglavlje 31, Republika Srbija, Evropska unija, Ruska Federacija, spol-jna i bezbednosna politika 71 [email protected] 72 [email protected]

- 162 -

Uočavanje polja lavirinta – mapiranje ključnih elemenata pravnog i delatnog okvira spoljne i bezbednosne politike R. Srbije u procesu pristupanja EU Prateći svoju načelno proevropski orijentisanu spoljnu politiku, R. Srbija je status kandidata za članstvo u EU stekla 2012. godine. Jedno od 35 poglavlja o kojima se pregovara je i poglavlje 31, Zajednička spoljna i bezbednosna politika. U okviru ovog poglavlja, R. Srbija ima obavezu da svoje strateške pravne akte u oblasti spoljne i bezbednosne politike kao i spoljnopolitičke stavove usaglašava sa stavovima EU. Eksplanatorni i bi-lateralni skrining za ovo poglavlje je održan 2014. godine, ali R. Srbija još uvek nije dobila Izveštaj o skriningu, pa tako za ovo poglavlje još uvek ne postoji pregovaračka pozicija. (NKEU, 2019) Prema Izveštaju EK za 2018. godinu za poglavlje 31, R. Srbija je ,,umereno priprem-ljena”, a ostvaren je izvestan napredak u reviziji strategija nacionalne bezbednosti i odbrane. (Izveštaj EK za Srbiju, 2018) Međutim, u Izveštaju je naročito naglašeno da R. Srbija u narednom periodu treba da se bavi revizijama strategija nacionalne bezbednosti i odbrane, tako da one u potpunosti reflektuju orijentaciju R. Srbije ka EU, zatim da nastavi da primenjuje svoj zakon kojim se uvode međunarodne sankcije, uključujući i restriktivne mere EU kao i uspostavljanje baze podataka za praćenje uvođenja i sprovođenja ovih mera, i da unapredi pridruživanje deklaracijama EU i odlukama Saveta o zajedničkoj spoljnoj i bezbednos-noj politici. (Izveštaj EK za Srbiju, 2018) Upravo se ova poslednja pre-poruka najčešće i navodi kao glavni uzrok izostanka Izveštaja o skrin-ingu, što direktno koči zvanično otvaranje ovog poglavlja. Procenat usaglašavanja sa deklaracijama iznosi tek 52%, dok, poređenja radi, pro-cenat usaglašenosti za isto poglavlje u slučaju Crne Gore iznosi 100%. (Izveštaj EK za Crnu Goru, 2018) Ipak, u Izveštaju se pozdravlja i naglašava da R. Srbija podržava teritorijalni integritet i suverenitet Ukraj-ine, uključujući i Krim, kao pozitivna strana (Izveštaj EK za Srbiju, 2018). Pomenuti strateški okvir bezbednosti i odbrane je u procesu reforme, a trenutno su aktuelne SNB RS iz 2009. godine, kao i SO RS iz iste godine. SNB RS iz 2009. se zasniva na očuvanju teritorijalnog integriteta i

- 163 -

suvereniteta kao osnovnim vrednostima, dok je Evropska unija privržena vrednostima poput zaštite bezbednosti građana i izgradnja poverenja, un-apređenje bezbednosti i stabilnosti u regionu (Rizmal, 2012, str 1). Pored toga, pomenuta Strategija kao osnovnu pretnju bezbednosti vidi pokušaj otcepljenja dela teritorije, odnosno AP KiM. (SNB RS, 2009) Kao jedan od najvažnijih nacionalnih interesa R. Srbije navodi se nezavisnost, su-verenost i teritorijalni integritet (SNB RS, 2009), dok se kao strateški pri-oritet navodi ubrzavanje procesa pridruživanja i pristupanja EU (SNB RS, 2009), što su dve međusobno suprotstavljene strategije, imajući u vidu prirodu EU. Još jedan od zaključaka EK odnosi se na doslednu primenu zakona o uvođenju međunarodnih sankcija. Sankcije (restriktivne mere) spadaju u instrumente spoljne politike kojima se EU najčešće koristi. U periodu na-kon izbijanja Ukrajinske krize, EU je uvela niz restriktivnih mera koje su se odnosile na zamrzavanje imovine i ograničavanje putovanja, zatim re-striktivne mere vezane za ekonomske odnose sa Krimom i Sevastopoljem i ekonomske sankcije koje se odnose na razmenu sa Ruskom Federacijom u posebnim sektorima. (Evropski savet, 2019) U R. Srbiji, ZMMO RS predviđa da ove mere donosi Vlada R. Srbije i one se primenjuju u cilju uspostavljanja i očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, poštovanja međunarodnog humanitarnog prava, ljudskih prava i osnovnih sloboda i izvršavanja drugih međunarodnih obaveza. (ZMMO RS, 2016) S ob-zirom na to da aktivnosti Ruske Federacije u Ukrajini u srpskom strateškom okviru nisu prepoznate kao ugrožavanje međunarodnog mira i bezbednosti, R. Srbija se nije pridružila uvođenju sankcija prema Rus-koj Federaciji. Izveštaj sadrži i određene pozitivne zaključke, koji se pre svega odnose na segmente saradnje sa drugim državama i međunarodnim organizaci-jama, kao i usaglašenosti sa bezbednosnom i odbrambenom politikom EU. Jedan od takvih zaključaka je da R. Srbija nastavlja da održava od-nose i strateška partnerstva sa više zemalja sveta, a naročito se naglašava vojno-tehnička saradnja sa Ruskom Federacijom, kao i vojne vežbe sa Sjedinjenim američkim državama. (ZMMO RS, 2016) R. Srbija učestvuje u pojedinim međunarodnim aranžmanima za kontrolu izvoza,

- 164 -

kao i u instrumentima protiv proliferacije oružja, nastavlja aktivnu saradnju sa međunarodnim ogranizacijama, između ostalog se navodi saradnja sa NATO-om u vidu vojnih vežbi, uprkos zadržavanju politike vojne neutralnosti. (ZMMO RS, 2016) Što se tiče segmenta zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, Srbija nastavlja da akitvno učestvuje u vojnim misijama upravljanja kri-zama, naročito u misijama na teritoriji Afrike, zatim u okviru borbenih trupa EU, kao i mirovnih misija Ujedinjenih nacija. Kao što i Izveštaj primećuje, i pored proklamovane politike vojne neutralnosti u odnosu ne sve postojeće vojne saveze, Srbija nastavlja sa veoma aktivnom saradnjom kako sa vojnim savezima (NATO, ODKB), tako i sa EU u okviru odbrambene politike koja podrazumeva učešće vojnih snaga u po-jedinim misijama. Tabanje valjane staze kroz lavirint – uočavanje neuralgičnih tačaka pravnog i delatnog okvira spoljne i bezbednosne politike R. Srbije u procesu pristupanja EU Ministarstvo odbrane R. Srbije je 2017. godine predstavilo nacrt nove SNB u kome se navodi da je članstvo u EU jedan od osnovnih ciljeva kojima R.Srbija teži, dok se evropske integracije određuju kao nacionalni interes, posle očuvanja suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovi-tosti. (Nacrt SNB RS, 2017) Usvajanje ove strategije predstavlja deo šireg procesa reformi u okviru pregovaračkog poglavlja 31 u pristupnim pregovorima R. Srbije koji podrazumeva usklađivanje sa strateškim okvirom EU, a pre svega sa Globalnom strategijom za ZSBP EU. Poredeći ova dva strateška okvira, može se uočiti spremnost Vlade R. Srbije da svoje osnovne spoljnopolitičke pravce uskladi sa državama članicama EU, ali takođe mogu se prepoznati tri glavne uporišne tačke neusklađenosti dva strateška okvira: 1) Odnos prema Ruskoj Federaciji. Naime, nacrt SO RS u delu koji se odnosi na bezbednosno okruženje, pominje Rusku Federaciju u smislu ,,jačanja njenog političkog uticaja i unapređivanja kapaciteta i pozicije u pojedinim regionima kao i u svetu’’(Nacrt SO RS, 2017) Do-datno, SNB RS ukazuje na važnost unapređenja odnosa sa Ruskom

- 165 -

Federacijom u svetlu dobrih odnosa sa ključnim velikim silama. (Nacrt SO RS, 2017) Sa druge strane, Globalna strategija za ZSBP EU, u seg-mentu Evropski bezbednosni poredak, ističe da ,,kršenje međunarodnog prava od strane Rusije i destabilizacija Ukrajine (...) dovode u pitanje suštinu evropskog bezbednosnog poretka’’. (Globalna strategija za ZSBP EU, 2017) Iz priloženog se može uočiti diskrepanca u pristupu promatranja uloge Ruske Federacije u međunarodnim odnosima i evropskom bezbednosnom okruženju. Dok sa jedne strane, evropski strateški okvir direktno osuđuje postupke Ruske Federacije, pozivajući se na konkretan konflikt u Ukrajini i neophodnost doslednog i uje-dinjenog pristupa kao kamena temeljca politike EU prema Rusiji, strateški okvir R. Srbije, ovakav stav ne prepoznaje. Naime, prema Rus-koj Federaciji, SO RS i SNB RS odnose se kao i prema drugim velikim silama, bez posebnih naznaka o pretnji po evropsku bezbednost, o kojima govori evropska regulativa. Nadalje, strateški okvir R. Srbije, pored od-nosa sa NATO-om i OEBS-om, posebno mesto posvećuje saradnji sa Oranizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) u kojoj R. Srbija od 2013. godine ima posmatračku a Ruska Federacija dominantnu poziciju. SNB RS posebno ističe da je saradnja sa ODKB-om od doprinosa globalnoj bezbednosti u skladu sa politikom vojne neutralnosti RS kao i da R. Srbija namerava da ,,unapređuje međusobno poverenje sa ODKB-om radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva.''(Nacrt SNB RS, 2017) Globalna strategija za ZSBP EU ne prepoznaje postojanje proaktivne saradnje sa ODKB-om te se postavlja logično pitanje kakav će biti stav država članica EU prema saradnji R. Srbije sa ODKB-om u trenutku pot-pisivanja ugovora o pristupanju Uniji? Rezolucija NS RS o zaštiti su-vereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka R. Srbije iz 2007 godine, u stavu 6 ističe da ,,Narodna skupština donosi odluku o pro-glašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju.'' (Rezolucija NS RS, 2007) Ovakav stav u Rezoluciji ne dovodi u pitanje saradnju sa postojećim vojnim savezima koje R. Srbija ostvaruje sa NATO-om i ODKB-om, međutim u svetlu procesa pristupanja EU, kao ključni problem jasno se uočava neophodnost konačnog usklađivanja spoljnopolitičkog delovanja sa stavovima Unije. Takođe, u Globalnoj strategiji za ZSBP EU ističe se

- 166 -

da NATO ostaje primarni okvir kolektivne odbrane Unije sa naznakom da ,,bezbednosno-odbrambeni napori treba da omoguće EU da deluje sa-mostalno, u isto vreme doprinoseći akcijama i učestvujući u njima u saradnji s NATO-om.’’ (Globalna strategija ZSBP EU, 2017) 2) Definisanje bezbednosnih pretnji. SNB RS ističe kao osnovno opredeljenje R. Srbije da ,,svoju bezbednost gradi na demokratskim standardima, politici saradnje i evropskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji'', čime je potvrđena privrženost evropskim vrednostima i standardima u pogledu očuvanja kako unutrašnje tako i regionalne i globalne bezbed-nosti. Kao ključne rizike i pretnje po bezbednost R. Srbije, SNB RS ističe: ,,separatizam, etnički, verski i ideološki ekstremizam, prikriveno delovanje stranog faktora, organizovani kriminal i ilegalne mi-gracije.''(Nacrt SNB RS, 2017) Takođe, pokušaj otcepljenja AP KiM ugrožava nacionalne interese R. Srbije dok ,,nametanje jednostranog rešenja njenog statusa'' (Nacrt SNB RS, 2017) SNB RS uzima kao jednu od osnovnih pretnji bezbednosti. Jedna od spornih tačaka prethodnih stavova strateškog okvira R. Srbije odnosi se na sintagmu ,,prikriveno delovanje stranog faktora'' koje može imati svoje uže značenje, koje bi obuhvatalo zaštitu od stranog kontraobaveštajnog faktora (Što prepoz-naje i Globalna strategija EU), ali i šire značenje, koje može podra-zumevati delovanje šireg kruga aktera koji zagovaraju javne politike bliske drugim državama ili organizacijama. U strateškom okviru EU, bezbednosne pretnje od primarnog značaja jesu: terorizam, visoko-tehnološki kriminal, regionalna bezbednost na Bliskom istoku, Africi i Mediteranu, klimatske promene, bezbednost spoljnih granica Unije i dr. Kao generalni zaključak na osnovu posmatranja dva strateška okvira, nameće se postojanje očigledne opterećenosti spoljne ali i unutrašnje politike R. Srbije problemom jednostrano proglašene nezavisnosti AP KiM i činjenicom da je veliki broj država članica EU priznao takvo stanje. Samim tim, i strateški dokumenti R. Srbije nužno apostrofiraju ovaj gorući problem, stavljajući u drugi plan probleme i pretnje koje EU postavlja kao svoj primat (migracije, terorizam, energetska bezbednost i dr). Da problem bude još kompleksniji, ni sama EU ne može da definiše svoj zvaničan stav prema jednostrano proglašenoj nezavisnosti AP KiM jer 5 država članica nije priznalo postojeće stanje. Do postizanja pune normalizacije odnosa Beograda i Prištine, čiji su pregovori u toku, postoji

- 167 -

opavdana bojazan da će postojeće stanje, u kome su prioriteti suprot-stavljeni, razdvojeni ili udaljeni, trajno onemogućavati produbljivanje saradnje R. Srbije i EU u oblasti spoljne i bezbednosne politike. 3) Pozivanje na poštovanje međunarodnog prava. Oba strateška okvira predviđaju klauzule o poštovanju normi međunarodnog prava uz direktno pozivanje na pojedinačne konflikte u kojima se, prema na-hođenju zakonodavca, te norme krše. SNB RS u delu koji se bavi strate-gijskim okruženjem, izdvaja problem protivpravno jednostrano pro-glašene nezavisnosti teritorije koju administrativno obuhvata AP KiM od strane privremenih institucija samouprave u Prištini’’. (Nacrt SNB RS, 2017) Takođe, kao nastavak ovog problema, navodi se nesprovođenje tzv. Briselskog sporazuma i priznavanje nezavisnosti od strane pojedinih država u neposrednom okruženju ali u svetu. Pozicija R. Srbije proizilazi iz stava da se ovim faktičkim stanjem na terenu direktno krši Povelja UN i Rezolucija 1244 SB UN, odnosno da je međunarodnopravno garanto-vani suverentitet i teritorijalni integritet R. Srbije ugrožen. Sa druge strane, Globalna strategija za ZSBP EU, takođe pronalazi kršenje ovih normi međunarodnog prava u svom neposrednom okruženju ali na dru-gim geografskim koordinatama. Naime, pozivajući se na poštovanje Hel-sinškog završnog akta i Pariske povelje, koje garantuju poštovanje granica u Evropi, ovaj dokument direktno osuđuje kršenje međunarodnog prava od strane Ruske Federacije, destabilzaciju Ukrajine, kao i ilegalno pripajanje Krima od strane Ruske Federacije, koje smatra nepri-hvatljivim. (Globalna strategija ZSBP EU, 2017) Dakle, posmatranjem dva strateška okvira, nailazimo na svojevrstan paralelizam i selektivnost u primeni nedvosmilenih normi međunarodnog prava, koji su po svemu sudeći uslovljeni političkim odlukama na najvišem nivou sa obe strane. Bez ulaženja u poređenje problema jednostrano proglašene nezavisnosti AP KiM i pripajanja Krima od strane Ruske Federacije, na delu je pozi-vanje na norme međunarodnog prava u pogledu principa poštovanja su-vereniteta i teriotrijalnog integriteta međunarodno priznatih država, sa direktnim osvrtom na pojedinačne slučajeve. Važno je napomenuti da iako se u samom strateškom okviru R. Srbije ne nalazi osuda postupanja Ruske Federacije u gore navedenom konfliktu, Vlada R. Srbije nije priznala akt aneksije Krima. Nadalje, SNB RS izdvaja ,,težnje i pokušaje da se ostvari što veći stepen nacionalnog ujedinjenja etničkog prostora i

- 168 -

realizuju velikodržavni projekti, koji bi uključivali i promenu međunarodnopravno utvrđenih državnih granica i ovlašćenja’’(Nacrt SNB RS, 2017), kao posebnu pretnju po bezbednost R. Srbije ali širu regionalnu bezbednost. Sasvim se sigurno može tvrditi da se ovaj seg-ment strategije može posmatrati kroz bojazan R. Srbije od stvaranja tzv. Velike Albanije na prostoru Balkana, premda strateški okvir EU ovakve pretnje ne prepoznaje. Na delu je ponovno razlikovanje u proklamovanju prioriteta bezbednosnih pretnji dve strane, za čije će usklađivanje biti ne-ophodno približavanje zajedničkih imenitelja očuvanja regionalne bezbednosti. Tačke dodirivanja dva strateška okvira možemo tražiti u konstatovanju postojanja negativnog uticaja etničkog i verskog ekstremizma, ali bez jasno naznačenih namera zakonodavca na koje se konkretne probleme odnose tako proklamovane pretnje. Srbija, kao kandidat za članstvo u EU ima obavezu da daje podršku spol-jnopolitičkim deklaracijama EU i da se pridružuje restriktivnim merama kao jednom od alata koji EU koristi u svom spoljnopolitičkom delovanju. U već pomenutom Izveštaju EK, naglašava se da R. Srbija treba da un-apredi pridruživanje deklaracijama EU i odlukama Saveta o zajedničkoj i bezbednosnoj politici. U periodu od 1. januara do 31. decembra 2018. godine, EU je objavila ukupno 54 spoljnopolitičke deklaracije za koje se od trećih država tražilo usaglašavanje. (Novaković, 2018) Procenat usaglašavanja R. Srbije, kao što je već navedeno, iznosi 52% (28 deklar-acija), što predstavlja značajan pad u odnosu na prethodne godine (67% u 2016. godini i 74% u 2015. godini). (Novaković, 2018) Kada je reč o deklaracijama kojima se R. Srbija nije pridružila, može se uočiti da usaglašavanje nije izvršeno sa dokumentima koji za temu imaju delo-vanje Ruske Federacije, u bilo kom delu. Od ukupno 26 deklaracija sa kojima se R. Srbija nije usaglasila, 11 je u direktnoj vezi sa situacijom u Ukrajini od kojih se 7 se odnosilo na pridruživanje postojećim restrik-tivnim merama protiv pojedinaca i entiteta u Ruskoj Federaciji. Ostale deklaracije, iz kojih je izostalo pridruživanje R. Srbije, odnose se na de-setogodišnjicu konflikta Ruske Federacije i Gruzije (1), zatim deklaracije koje se tiču konflikta u Siriji (4), od kojih se jedna odnosi na korišćenje hemijskog oružja i poziv državama koje utiču na Siriju (Iran i Ruska Fed-eracija, između ostalih) da se ova država pridržava Konvencije o

- 169 -

hemijskom oružju, zatim na krizu u Venecueli (4), koja je takođe pov-ezana sa Ruskom Federacijom i dr. (Živković, 2019) Dva su momenta od značaja za diskusiju u ovakvom postupanju R. Srbije. Prvo, iako se u strateškim dokumentima R. Srbije, Ruska Federacija pominje isključivo kroz prizmu konstatovanja njenog globalnog političkog delovanja, neusaglašavanje sa predmetnim deklaracijama EU, svedoči da, najblaže rečeno, postoje segmenti spoljne politike R. Srbije koji nisu prepoznati strateškim okvirom. Ako se u obzir uzme širi politički kontekst, može se reći da ova praksa neusaglašavanja predstavlja rezultat težnje R. Srbije da očuva AP KiM u okviru svoje teritorije, za šta je veoma važna podrška Ruske Federacije kao stalne članice SB UN. Ipak, ovakav stav R. Srbije je u ozbiljnom raskoraku sa procesom njenog pristupanja EU, što dovodi, i u budućnosti će dovoditi do zastoja u procesu pristupnih pregovora. Drugo, nepridruživanjem deklaracijama koje za cilj imaju osudu upo-trebe hemijskog oružja u Siriji, dovode se u pitanje i strateškim okvirom jasno proklamovane pretnje po globalnu bezbednost poput proliferacije oružja za masovno uništenje. Samim tim i norme međunarodnog prava koje regulišu ovo pitanje postaju predmet diskusije u svetlu posmatranja akata spoljne politike R. Srbije. Kao najbliži primer uporedne prakse dru-gih država kandidata za članstvo u EU u regionu možemo posmatrati Crnu Goru. Vlada Crne Gore je 2014. godine dostavila pregovaračku poziciju za poglavlje 31, čime je poglavlje zvanično otvoreno, pokazujući svoju čvrstu rešenost da svoje zakonodavstvo u oblasti spoljne politike i bezbednosti u potpunosti uskladi sa stavovima EU. (Pregovaračka pozi-cija Crne Gore, 2014) Statistika ide u prilog ispunjavanju opredeljenja Crne Gore da u potpunosti učestvuje u ZSBP EU kroz usklađivanje svojih stavova sa stavovima EU. (Izvještaj o skriningu Crne Gore, 2019) Podaci pokazuju da se Crna Gora u potpunosti pridružila uvođenju restriktivnih mera prema Ruskoj Federaciji počev od 2014. godine i nastavila da ih produžava, prateći stavove EU u apsolutno svim deklaracijama i merama. (Izvještaj o skriningu Crne Gore, 2019) U izveštaju EK navodi se da je Crna Gora dostigla dobar nivo spremnost u ovoj oblasti, te da se Crna Gora u 2018. godini 100% usklađivala sa svim relevantnim deklara-cijama EU i odlukama Saveta EU. (Izveštaj EK za Crnu Goru, 2018) Takođe, navodi se da postoji napredak u izmenama Zakona o međunarod-nim restriktivnim merama koje se odnose na automatsko zamrzavanje

- 170 -

sredstava lica sa nacionalne liste. (Izveštaj EK za Crnu Goru, 2018) Takođe, istaknuto je učešće Crne Gore u međunarodnim aranžmanima koji se tiču nuklearnog naoružanja kao i učešće u vojnim misijama up-ravljanja krizama u okviru ZBOP EU, sa posebnim isticanjem ostvari-vanja članstva Crne Gore u NATO-u 2017. godine. (Izveštaj EK za Crnu Goru, 2018) Iz priloženog lako se može uočiti veliki jaz u stepenu ispun-jenosti kriterijuma između Crne Gore i R. Srbije ali i spremnosti država kandidata za članstvo u EU da svoju spoljnu i bezbednosnu politiku usk-lađuju sa EU. Osnovna razlika između pozicija R. Srbije i Crne Gore prvenstveno leži u unutrašnjoj političkoj situaciji sa kojom se Srbija tre-nutno suočava – nerešen status AP KiM i proces pregovora Beograda i Prištine koji se trenutno nalazi u zastoju. Čak i kada se posmatraju celokupni procesi pristupnih pregovora dve države kandidata, može se uočiti da je do sada R. Srbija otvorila 16 od 35 a Crna Gora čak 31 od ukupno 33 pregovaračka poglavlja, čime je daleko odmakla na svom putu ka punopravnom članstvu u EU. Nailazimo li na Minotaura ili uspešno stremimo ka cilju? – zaključna razmatranja Poglavlje 31 nije smatrano za problematično u prethodnim procesima pregovora država kandidata za članstvo u EU te se uglavnom očekivalo brzo otvaranje i zatvaranje. Takva praksa proizilazi iz činjenice da se EU od Ugovora iz Mastrihta ne može više posmatrati isključivo kao ekonomska zajednica već se s pravom može govoriti o elementima političke unije. Stoga, želja trećih država da postanu deo ,,evropskog kluba’’ morala je biti potkrepljena spremnošću vlada država kandidata da na najvišem političkom nivou svoju spoljnu i bezbednosnu politiku u potpunosti usklade sa evroatlantskim integracijama. Posledično, kako bi se postigla usklađenost, neophodno je da država kandidat vodi spoljnu politiku koja je u potpunosti usklađena sa evropskom. Pored toga, sve države članice sa prostora istočne i jugoistočne Evrope, pre ulaska u EU, postale su članice NATO-a, pa se proklamovana vojna neutralnost R. Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze sa jedne uz aktivnu saradnju sa ODKB-om, može posmatrati kao prepreka.

- 171 -

Komplikovana unutrašnja politička situacija u kojoj se R. Srbija nalazi, a koja se odnosi na nerešeno pitanje AP KiM, dodatno usporava proces pregovora sa EU jer je normalizacija odnosa sa Prištinom u međuvremenu postavljena kao jedan od glavnih preduslova daljeg napre-dovanja. Celokupna situacija trenutno je znatno opterećena neispunja-vanjem odredaba tzv. Briselskog sporazuma u pogledu formiranja Zajednice srpskih opština, uvođenjem taksi od 100% na robu koja dolazi iz R. Srbije i Bosne i Hercegovine, problemom političkih ubistava, nes-talih i dr. EU kao posrednik u pregovorima između Beograda i Prištine nije se pokazala kao akter čije delovanje dovodi do konkretnih rezultata, dok su i sami pregovori u zastoju. Takođe, s obzirom da 5 država članica ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost AP KiM, otežano je for-mulisanje odgovora i reakcija na konkretne probleme na terenu. Beograd i Priština lako mogu upasti u zamku tzv. zamrzavanja konflikta i ,,beskonačnog i besciljnog pregovaranja’’ što će dovesti do međusobnog kočenja i usporavanja procesa evropskih integracija jedne i druge strane u celini, a što prevazilazi samu diskusiju o poglavlju 31. R. Srbija se kategorički ne priključuje deklaracijama koje za predmet imaju Rusku Federaciju, a ni novi nacrti strategija ne predviđaju ma-piranje konflikta u Ukrajini kao pretnje za evropsku bezbednost. Iako često posmatran kao pragmatičan, stav političkog vrha o neuvođenju sankcija Ruskoj Federaciji (Blic, 2018), na duži rok je neodrživ. Sa druge strane, takvo delovanje Vlade R. Srbije ima svoje formalne i vrednosne implikacije. Formalno gledano, procenat usaglašavanja R. Srbije deklar-acijama i odlukama institucija EU u oblasti spoljne i bezbednosne poli-tike iz godine u godinu je sve manji, čime je uspešno zatvaranje ovog poglavlja daleko od izvesnog. Takođe, ove formalne karakteristike jesu uvod u znatno ozbiljniju diskusiju o normativnoj privrženosti R. Srbije ideji ,,evropskog kluba država’’ i politici koju taj ,,klub’’ projektuje u segmentu sopstvenog nastupa na međunarodnom planu. Ono što je ključna razlika između pristupa R. Srbije i Crne Gore, jeste upravo nivo političke spremnosti za usklađivanje sa evropskom regulativom, koje je u značajnoj meri vidljivije na primeru Crne Gore, iako ta država ima razvijenu ekonomsku saradnju sa Ruskom Federacijom, koja je ugrožena uvođenjem sankcija.

- 172 -

Postizanje pune normalizacije odnosa Beograda i Prištine, koja bi bila formalizovana odlukom SB UN, značajno bi doprinelo otopljavanju i harmonizaciji odnosa svih strana. R. Srbija bi, uz ulaganje dodatnih na-pora u postizanje sveobuhvatnog sporazuma sa Prištinom, u narednom periodu trebalo da nastavi sa naporima vezanim za usklađivanje svog de-lovanja sa evropskim spoljnopoličkim i bezbednosnim stavovima, u meri u kojoj to ne ugrožava njene odnose sa trećim državama, posebno sa Rus-kom Federacijom. Nepravedno je tražiti od R. Srbije da u ovako složenoj međunarodnopolitičkoj situaciji odustane od dobrih odnosa sa Ruskom Federacijom, imajući u vidu situaciju u AP KiM, pa i sama EU nije kat-egorična u tom pogledu. Pored toga, na strateškom nivou potrebno je do-datno usaglasiti osnovne dokumente sa Globalnom strategijom za ZSBP EU, kako bi R. Srbija pokazala da je u potpunosti spremna za otvaranje ovog poglavlja. Jedna od preporuka u okviru budućeg delovanja R. Srbije odnosi se na analizu deklaracija sa kojima se R. Srbija nije usaglasila, kako bi mogla da pronađe način da se sa njima usaglasi bez ugrožavanja drugih odnosa. (Preporuke NKEU, 2019) Najzad, da bi ovi uslovi bili ispunjeni, neophodno je da postoji jaka politička volja i čvrsta opredel-jenost za put evropskih integracija kao glavni preduslov ostvarivanja tehničkih zahteva u okviru poglavlja 31. Lista skraćenica AP KiM – Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ZBOP EU - Zajednička bezbednosna i odbrambena politika Evropske Unije ZMMO RS – Zakon o međunarodnim merama ograničavanja R. Srbije ZSBP EU – Zajednička spoljna i bezbednosna politika Evropske Unije EK – Evropska komisija EU – Evropska unija KiM – Kosovo i Metohija NATO – North Atlantic Treaty Organisation NKEU – Nacionalni konvent o EU NS RS – Narodna skupština R. Srbije ODKB - Организация Договора о коллективной безопасности OEBS – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju SB UN – Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija

- 173 -

SNB RS – Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije SO RS – Strategija odbrane Republike Srbije Literatura Rizmal, I. (2012). Glavni izazovi reforme sektora bezbednosti u Srbiji

Uloga Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU i NATO u reformi sektora bezbednosti, dostupno na: https://www.ceas-serbia.org/images/tromesecnik/Novi-vek-broj-2-Irina-Rizmal.pdf, (Pristupljeno: 25.03.2019);

Živković, V. (2019). Srbija najlošije rangirana – svega 54% usklađenosti sa spoljnom politikom EU, dostupno na: https://europeanwestern-balkans.rs/srbija-najlosije-rangirana-svega-54-uskladjenosti-sa-spoljnom-politikom-eu/, (Pristupljeno: 25.03.2019)

Strategija nacionalne bezbednosti R.Srbije, nacrt, Beograd 2017, str.14, dostupno na: http://www.mod.gov.rs/multime-dia/file/staticki_sadrzaj/javna%20rasprava/strate-gije/Nacrt%20Strategije%20nacionalne%20bezbed-nosti.pdf?fbclid=IwAR3OJTPXvJDlJnU7lxCP2-_VwFclfQ8cFVCJU-FrQ5KQemQZXbEjX-sdZMU, (Pristupljeno: 25.03.2019);

Strategija odbrane R.Srbije, nacrt, Beograd 2017, str. 5, dostupno na: http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadr-zaj/javna%20rasprava/strategije/Nacrt%20Strategije%20od-brane.pdf, (Pristupljeno: 25.03.2019);

Zajednička vizija, udruženo delovanje: jača Evropa, Globalna strategija za ZSBP EU, str.38, dostupno na: http://www.isac-fund.org/wp-content/uploads/2017/03/The-New-EU-Global-Strategy.pdf, (Pristupljeno: 25.03.2019);

Rezolucija Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integ-riteta i ustavnog poretka R. Srbije, stav6, Beograd, 2007, dostupno na: http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/compo-nent/content/article/65-zastita-suvereniteta?lang=lat, (Pristupljeno: 25.03.2019);

- 174 -

Analiza usaglašavanja Srbije sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama EU tokom 2018. godine, Beograd, januar 2019, dostupno na: http://www.isac-fund.org/wp-content/up-loads/2018/09/ISAC_CFSP_Analiza-2018.pdf, (Pristupljeno: 25.03.2019);

PREGOVARAČKA POZICIJA CRNE GORE ZA MEĐUVLADINU KONFERENCIJU O PRISTUPANJU CRNE GORE EVROPSKOJ UNIJI POGLAVLJE 31 – VANJSKA BEZBJEDNOSNA I ODBRAMBENA POLITIKA, Podgorica 2014, dostupno na: file:///C:/Users/tihid/Down-loads/13%20II%202014%20PP%2031%20CG.pdf, (Pristupljeno: 25.03.2019);

Izvještaj o analitičkom pregledu usklađenosti zakonodavstva Crne Gore – poglavlje 31: VBOP, Podgorica 2019, dostupno na: file:///C:/Users/tihid/Downloads/Izvještaj%20sa%20skrin-inga%20-%2031.%20Vanjska,%20bezbjednosna%20i%20od-brambena%20politika.pdf, (Pristupljeno: 25.03.2019);

Izveštaj za Crnu Goru za 2018. godinu, dostupno na: https://ec.eu-ropa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20180417-montenegro-report.pdf, (Pristupljeno: 25.03.2019)

Knjiga preporuka Nacionalnog konventa o EU 2017-2018, str 250, Beo-grad 2019, dostupno na: http://www.emins.org/wp-content/up-loads/2019/01/Knjiga-preporuka-Nacionalnog-konventa-o-EU-2017-2018.pdf, (Pristupljeno 25.03.2019)

Blic (2018), Dačić: Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji, dostupno na: https://www.blic.rs/vesti/politika/dacic-srbija-nece-uvoditi-sankcije-rusiji/8w5676h, (Pristupljeno: 25.03.2019)

Vladimir Koturović Suzana Bošković THROUGH THE MAZE OF CHAPTER 31 – THE MAIN POINT OF NON-COMPLIANCE OF THE STRATEGIC FRAMEWORK OF THE REPUBLIC OF SERBIA AND THE EU IN THE FIELD

OF FOREIGN AND SECURITY POLICY

- 175 -

Abstract: The accession of Serbia to the EU has proven to be a challenging process. As a candidate for EU membership, Serbia has an obligation to coordi-nate its foreign policy positions with other member states and to follow the general course of the EU in the field of foreign and security policy. This obligation is covered by negotiation chapter 31 - Foreign and Secu-rity Policy and implies alignment with the strategic framework, support for foreign policy declarations, and association with EU restrictive measures as a global actor on the international scene. In accordance with the guidelines of the European Commission, Serbia has drafted the Strat-egy for National Security and Defense Strategy, published in 2017, which has significantly aligned itself with the Global Strategy for Foreign and Security Policy of the EU and other acts in this field. The aim of this paper is to detect the lack of harmonization of two strategic frameworks and point to the shortcomings in the current reform process in the field of foreign and security policy of Serbia. Key words: Chapter 31, The Republic of Serbia, The European Union, The Russian Federation, foreign and security policy

- 176 -

- 177 -

Nemanja Radojević73

ODNOSI REPUBLIKE SRBIJE I RUSKE FEDERACIJE KAO PREPREKA USAGLAŠAVANJU

SA ZAJEDNIČKOM SPOLJNOM I BEZBEDNOSNOM POLITIKOM EVROPSKE UNIJE

Sažetak: Srbija je dobila status kandidata za ulazak u Evropsku Uniju 2012. godine. Od tada je pozivana od strane EU da naročito usaglašava svoju spoljnu politiku sa spoljnopolitičkim deklaracijama, stavovima i merama EU kojima Unija komunicira svoju Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Proces usaglašavanja stavova se konrektno u pregovaračkom procesu odražava na Poglavlje 31- Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika. Nakon pada Miloševićevog režima, Srbija je aktivno radila na procesu reforme institucija i društva sa konačnim ciljem da postane punopravni član EU. Evropski put Srbije je i aspekt zvaničnih strategijskih dokumenata, ponašanja i izjava relevantnih aktera. Međutim, paralelno sa tim procesom teče i proces približavanja Srbije i Rusije, što je među spoljnopolitičkim analitačrima i evropskim zvaničnicima dobilo naziv „sedenje na dve stolice“. Ovakva spoljnopolitička igra veliki je zahvat i za mnogo diplomatski značajnije i organizovanije države, te se postavlja pitanja koliko Srbija ima koristi od takvog svog ponašanja. Ako zaista želi da postane član EU pre ili kasnije će morati da se posveti potpunom usklađivanju spoljne politike sa ZSBP EU. Ključne reči: Srbija, EU, Rusija, Zajednička spoljna i bezbednosna politika, usaglašavanje


- 178 -

Uvod Republika Srbija (Srbija) je na Solunskom samitu 2003. zvanično prihvaćena kao zemlja potencijalni kandidat za članstvo u Evropsku Uniju (EU). Tada je uspostavljen dijalog u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja EU i od tada EU redovno poziva Srbiju da se usaglasi i pridruži deklaracijama EU koje se odnose na političku situaciju i aktuelne političke događaje koje donosi EU ili koje se donose u međunarodnim forumima poput UN, Saveta Evrope ili OEBS (Novaković, 2013, str. 39). Ovaj rad će vremenski posmatrati proces usaglašavanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske Unije74 (ZSBP EU) od 2012. godine do danas, jer je od te godine Srbija zvanično država kandidat za ulazak u EU i ima naročitu obavezu usaglašavanja u okviru pregovaračkog procesa. Iako proces pregovora o pristupanju u EU znači usvajanje pravnih i političkih tekovina EU, Poglavlje 31 (Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika), uglavnom ne sadrži acquis communautaire EU, pa nije potrebno reformisati zakonodavne okvire, već je akcenat na vidljivim politikama država. Usaglašavanje spoljne politike Srbije sa ZSBP EU, a koje se odvija pod poglavljem 31 pregovora o pristupanju EU sprovodi se na dva polja: tehničkom i vrednosnom. Tehnički deo se odnosi na reformu službi i sistema države Srbije kako bi bili komplementarni sa sistemima država članica EU, dok se vrednosni i u ovom poglavlju važniji aspekt, odnosi na prihvatanje stavova koje zauzima EU, njihovo implementiranje i konzistentnost u usalgašavanju sa deklaracijama, izjavama i zajedničkim spoljnopolitičkim stavovima EU (Novaković, 2013, str. 39). Ovo poglavlje je za sve druge zemlje članice EU koje su prolazile put pregovora o ulasku bilo jedno od takozvanih lakših poglavlja i brzo su ih 2„ZSBP EU nastala je Ugovorom iz Mastrihta, a posebno je ojačana Ugovorom iz Lisabona, jer EU teži da govori jednim glasom kada se radi o spoljnoj politici. Uglavnom je zasnovana na jednoglasnosti država članica, i to je mehanizam za usvajanje zajedničkih deklaracija i smernica za politička i bezbednosna pitanja koja vode ka zajedničkoj diplomatskoj akciji i ka preduzimanju zajedničkih akcija. Usvajaju se odluke kojima se definiše odnos EU prema određenim pitanjima i mere za sprovođenje ZSBP, uključujući i sankcije.“ - Nacionalni konvent o Evropskoj unijI. (EU Konvent, 2019)

- 179 -

otvarala i privremeno zatvarala, dok zbog specifične pozicije i spoljne politike „sedenja na dve stolice“ (RTS, 2015) Srbija na skrining ovog poglavlja čeka od 2014. godine. Cilj istraživanja nam je da dokažemo da je strategija i praksa Srbije paralelnog produbljivanja odnosa i sa EU i sa Ruskom Federacijom (Rusijom) u konfliktu sa proklamovanim ciljevima i kao takva dugoročno neodrživa. Kako bi ovo dokazali iznećemo argumente da je punopravno članstvo u EU strateški cilj Srbije, zatim ćemo izvršiti pregled odnosa Srbija – Rusija i na kraju ćemo metodom analize procesa usaglašavanja stavova Srbije sa deklaracijama EU utvrditi trend usaglašavanja sa ZSBP EU. Pošto se većina deklaracija sa kojima se Srbija nije usaglasila počevši od 2014. do danas odnosilo na Rusiju i njene aktivnosti, ostale deklaracije EU u ovom radu neće biti predmet detaljnije analize. Glavna hipoteza nam je da je spoljna politika Srbije vezana za politiku Rusije i da na taj način Rusija predstavlja Srbiji glavnu prepreku u progresivnom usaglašavanju spoljne politike sa EU. Posebna hipoteza nam je da Srbija ne vodi usklađenu spoljnu politiku sa EU. Članstvo u EU kao glavni strateški cilj Srbije Srbija je 29. aprila 2008. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), dok je zahtev za članstvo u EU podnela 2009. godine. Evropski savet je Srbiji status kandidata za članstvo u EU dodelio 2012. godine, a odluku da se otvore pristupni pregovori sa Srbijom doneo je 2013. godine, kada je i SSP stupio na snagu nakon što su tadašnjih 27 članica Unije izglasale njegovu ratifikaciju (MFA, 2008). Ovi događaji se smatraju ključnim u potvrđivanju perspektive članstva Srbije u EU i rezultat su reformi i usklađivanja koje Srbija sprovodi, sa različitom dozom intenziteta i privrženosti od pada Miloševićevog režima 2000. godine. Kada posmatramo pravce delovanja spoljne politike Srbije i strateške ciljeve koje takva politika postavlja, analiza nam je otežana jer za razliku od praksi u državama konsolidovane demokratije, u Srbiji i dalje ne postoji zvanični normativni okvir poput spoljnopolitičke strategije.

- 180 -

Nedostatak ovakvog dokumenta ostavlja dosta prostora za različito tumačenje krajnjeg cilja postojanja spoljne politike i opasnost od toga da se ona sprovodi ad hoc. Ono što je najbliže ovakvom dokumentu je „Strategija nacionalne bezbednosti“ (SNB) doneta, prema aktuelnoj dinamici međunarodnih odnosa – davne 2009. godine. U njenom uvodnom delu se između ostalog navodi da njeno polazište čine „suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, ekonomski prosperitet, socijalna stabilnost, razvoj demokratije i vladavina prava, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, evropska spoljnopolitička orijentacija i unapređenje saradnje sa najuticajnijim subjektima međunarodne zajednice i državama u regionu” (SNB, 2009, str. 3). Iz citiranog dela naglasićemo reči „evropska spoljnopolitička orijentacija“, jer su nam one od važnosti zbog teme koju ovaj rad obrađuje i koristićemo ih kao prilog argumentima koji potvrđuju opredeljenost Srbije da postane deo EU. Prethodno citirani uvodni deo ilustruje ton sadržaja SNB, koji prati podvojenost između izražene brige za očuvanjem KiM unutar granica Srbije i saradnje sa zemljama EU, koje u većini u odnosu 23:5 priznaju nezavisnost Kosova. Ova podvojenost je u pojedinim delovima teksta strategije toliko naglašena da prelazi u kontradiktornosti. Kao osnovna opredeljenja politike nacionalne bezbednosti, strategija između ostalih navodi: „Uvažavajući interes očuvanja sopstvenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, Srbija će spoljnu i bezbednosnu politiku u najvećoj meri usklađivati sa pozicijama i delovanjem EU u svim najvažnijim pitanjima. Kroz proces evropskih integracija, Srbija izražava spremnost da izgrađuje kapacitete i sposobnosti sistema nacionalne bezbednosti, u skladu sa standardima i obavezama koje proizilaze iz Evropske bezbednosne i odbrambene politike. Stupanje na snagu SSP omogućiće Srbiji da intenzivira dijalog sa EU o pitanjima od zajedničkog interesa, uključujući i bezbednosno odbrambena pitanja“ (SNB, 2009, str. 16). Ovako definisano opredeljenje politike nacionalne bezbednosti nedvosmisleno odražava privrženost intenziviranju usklađivanja spoljne politike Srbije sa ZSBP EU, kao i prilagođavanje sistema bezbednosti standardima i obavezama ZBOP kao najvažnijeg

- 181 -

dela ZSBP. Ovde je važno podvući da će se Srbija „u najvećoj meri usklađivati“ sa pozicijom EU i da će to usklađivanje isključivo zavisiti od „uvažavanja interesa očuvanja sopstvenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta“ odnosno od pitanja odnosa prema statusu Kosova i Metohije, a ne od ispravnosti pozicija ili zarad zaštite nekih od vrednosti koje su u strategiji izdeklamovane - poput individualnih sloboda, demokratije ili vladavine prava. Iz SNB nam je na kraju još interesantan deo koji kroz definisanje elemenata politike nacionalne bezbednosti, u poglavlju „Spoljna politika“ kao prioritetni cilj, odmah iza odbrane ustavnog poretka, navodi ubrzanje procesa evropskih integracija (SNB, 2009, str. 18). Na kraju ovog poglavlja se prvi put spominje i definiše odnos sa Rusijom: „Istorijski bliske i sveobuhvatne veze Republike Srbije sa Ruskom Federacijom po pitanjima od šireg nacionalnog interesa ojačane su strateškim partnerstvom u domenu energetike. Srbija će nastaviti proces jačanja bilateralnih odnosa, posebno u kontekstu pridruživanja EU i jačanja svoje regionalne pozicije, što bi stvorilo okvir za novu dimenziju posebnog odnosa između Republike Srbije i Ruske Federacije“ (SNB, 2009, str. 19). O kakavoj dimenziji posebnog odnosa je reč, ova strategija ne daje nikakav bliži odgovor, a o vezama između Srbije i Rusije bavićemo se u sledećem poglavlju istraživanja. Pošto je SNB usvojena 2009. godine za vreme Vlade Mirka Cvetkovića i većine u parlamentu koja je bila na strani koalicije okupljene oko Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, za naše istraživanje potrebno je utvrditi da li postoji kontinuitet strateškog opredeljenja ulaska u EU sa sledećim vladama, odnosno vladama Ivice Dačića, Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, koje su formirane oko koalicija čiji su stožeri Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije. Pošto nakon 2009. godine Srbija nije usvajala slične sveobuhvatne strategije, kao argument opredeljenosti Srbije da želi da postane članica EU možemo koristiti ekspozee premijera, u kojima je bila naglašena EU kao cilj kojem Srbija kao društvo i institucije teže. Takođe, procesi koji su doveli do otpočinjanja pregovaračkih pregovora sa EU nedvosmisleno nam ukazuju da se u različitim intenzitetima i u zavisnosti od područja

- 182 -

različitih uspeha, radi na usvajanju pravnih tekovina EU i ispunjavanju obaveza reformi koje bi trebalo da približe Srbiju i EU. Do sada je u pregovaračkom procesu između Srbije i EU održano sedam međuvladinih konferencija, na kojima je otvoreno dvanaest pregovaračkih poglavlja (MFA, 2008) Na prvoj međuvladinoj konferenciji održanoj u januaru 2014. godine kada su zvanično otpočeli pregovori, u Uvodnoj izjavi Srbije se između ostalog navodi: „Težnja Srbije da postane članica EU predstavlja rezultat snažne privrženosti osnovnim idejama, vrednostima i dostignućima na kojima je zasnovana EU. Članstvo u EU je strateški cilj Srbije koji istovremeno predstavlja i sredstvo pomoću kojeg će Srbija modernizovati svoj pravni, ekonomski i institucionalni sistem“ (Euractiv, 2014). Srpsku delegaciju su predvodili tadašnji premijer Ivica Dačić i potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, te se može utvrditi da je glavni spoljnopolitički cilj ostao isti, bez obzira na promenu režima. Potvrdu aktuelnosti ovih ciljeva nalazimo u predavanju koje je aktuelni ministar spoljnih poslova Ivica Dačić održao polaznicima Diplomatske akademije u novembru prošle godine. U predavanju na temu prioriteti spoljne politike Srbije, ministar Dačić je članstvo u EU izdvojio kao strateški spoljnopolitički prioritet Srbije i izneo stav da je Srbija „posvećenost zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici demonstrirala učešćem u vojnim i policijskim mirovnim misijama EU, jačanjem naših kapaciteta za učešće u civilnim mirovnim operacijama, saradnjom u borbi protiv terorizma, kao i uspešnom saradnjom sa EU tokom migrantske krize” (Blic, 2018). Pored ovog prioriteta, minstar je dodao i paralelne procese unapređenja odnosa sa Rusijom, Kinom i SAD, ali i da je „ključni i najvažniji prioritet našeg spoljnopolitičkog delovanja očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta države, sa Kosovom i Metohijom kao sastavnim delom Srbije“ (Blic, 2018). Strateško partnerstvo Srbije i Rusije Odnosi ove dve zemlje imaju dugu i bogatu istoriju, tendenciju rasta političke i poslovne saradnje, ali i status „prijatelja“. Ovaj status se

- 183 -

mnogo više odnosi na percepciju Rusije i Rusa u Srbiji, gde građani redovno u svim istraživanjima Rusiju percipiraju kao najvećeg prijatelja, ispred Grčke i Kine, i pored toga što je svega 3% ispitanika bilo u Rusiji, a da bi 1 – 2 % potražilo bolji život u Rusiji (Glavonjić, 2017). Sa druge strane u Rusiji, kao najvećeg prijatelja Rusi uglavnom biraju Belorusiju, dok Srbije nikada nema u prvih 10, pa je tako i po najkredibilnijem istraživanju koje sprovodi Levada, Srbija na 13. mestu, iza Kirgistana i Moldavije (Zorkaja, 2018). Ovi rezultati i odnos ne iznenađuju, jer je ipak razlika u uticaju i snazi ove dve države ogromna, takođe, pokazuju nam da Balkan i Srbija nisu u najužoj sferi ruskog interesovanja, jer svojom veličinom, položajem i važnosti u svetu Rusija prirodno ima preče fokuse. Ovakva istraživanja su nam korisna jer oslikavaju zablude koje naši građani i država imaju tendencije da gaje, ali i da nam pokažu da politika „sedenja na dve stolice“ ni jednu stranu neće ubediti u posvećenost partnerstvu. Pored poglavlja 31 koje se tiče ZSBP, „previše blizak odnos“ (Anastasijević, 2018) sa Rusijom od strane jedne zemlje koja teži članstvu u EU može škoditi i u poglavljima koja se tiču zajedničke ekonomske politike, energetike, pitanja Kosova, ali i pitanja ptibližavanja Srbije i NATO, koje se ne odnosi direktno na pregovaračka poglavlja, ali je važan element približavanja spoljnopolitičkih stavova i integracije u EU. Ruski zvaničnici su u više navrata naglasili da ne bi voleli da Srbija postane članica NATO, ali da protiv članstva u EU nemaju ništa protiv. Međutim, sve više analitičara koji su upućeni u ove odnose, tvrde da pored ovog zvaničnog stava, Rusija kroz meku moć i organizacije koje su pod upravom ruskog rukovodstva i te kako rade na tome da Srbije ne postane članica EU, jer bi nakon toga vrlo lako mogla da postane i članica NATO, te bi Rusija izgubila i svog poslednjeg saveznika u ovom delu Evrope (Ranković, 2017). Meka moć Rusije i njeno angažovanje u Srbiji, dodatno su dobili na snazi nakon zaoštravanja odnosa Rusije i Zapada i dodatno zakomplikovali političke procese u Srbiji. Ono što Srbiju razlikuje od drugih zemalja koje su bile ili su kandidati za ulazak u EU (izuzimajući Tursku i njen specifičan status od 1999.) je što sličnim intenzitetom paralelno razvija odnose i sa EU i sa Rusijom, što

- 184 -

ima uticaja na to da kada se podvuče crta ne sarađuje u punom kapacitetu ni sa jednom stranom. Srbija za vreme procesa pristupanja EU i ekonomskih i spoljnopolitičkih usaglašavanja sa Briselom ne samo da je zadržala svoju saradnju sa Moskvom, nego je aktivno radila na razvijanju specijalnih veza. Tako sada Srbija ima potpisan sporazum o slobodnoj trgovini, ne samo sa Rusijom već sa čitavom Evroazijskom unijom, energetski sporazum i stavljanje naftno-gasnih resursa i potrebe zemlje u ruske ruke, nekoliko sporazuma u vojnoj oblasti uključujući i sporazum o vojno-tehničkoj saradnji, a kao okvirni sporazum za sve sporazume i za koordinaciju spoljne politike stoji Deklaracija o strateškom partnerstvu Srbije i Ruske Federacije iz 2013 (Varga, 2017, str. 17). Takođe, treba spomenuti i otvaranje Srpko-ruskog humanitarnog centra u Nišu, koji je postao najvidljivija tačka sporenja i sa Rusijom i sa EU. I dok Moskva za svoju posadu u ovom Centru traži priznavanje diplomatskog statusa poput onog kakav ima personal NATO u Srbiji, Zapad se pribojava da bi ovaj Centar mogao da preraste u prvu Rusku vojnu bazu na Balkanu. Međutim, najvidljiviji i najuticajniji aspekt ove bilateralne saradnje je rusko nepriznavanje Kosova kao nezavisne države i uopšte podrška koju Rusija kao stalna članica Saveta bezbednosti UN daje Srbiji kada su na dnevnom redu pitanja koja se tiču Srbije, poput Rezolucije o Srebrenici koja se našla na dnevnom redu ove organizacije 2015, ali zahvaljujući ruskom vetu nije izglasana. Treba napomenuti da je identičan tekst ove rezolucije nakon toga usvojen od strane Evropskog parlamenta. Jugoslavija je 1999. sa Ruskom Federacijom potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini u kojem je dobila privilegovani status, jer su do tada potpisnice sporazuma bile samo zemlje bivšeg SSSR. Srbija je kao sukcesor SFRJ nastavila da bude u okviru sporazuma, a 2011. su dve vlade potpisale protokol o proširenju, kojim se uvode libaralizacije na trgovinu dodatnim proizvodima, a od 2015. Srbija je dobila zonu slobodne trgovine i sa novostvorenom Evroazijskom ekonomskom unijom (EAEU) ne čijem je čelu Rusija (Varga, 2017, str. 10). Kada se analiza ovaj sporazum zapaža se da je srpski izvoz u Rusiju mnogo manji nego uvoz iz te zemlje. Pošto u ovoj trgovinskoj razmeni srpski izvoz

- 185 -

dominantno predstavljaju sirovi poljoprivredni proizvodi, dok se iz Rusije uvoze energenti poput nafte i gasa, deficit na srpskoj strani je naročito vidljiv za vreme naftnih kriza, kada skaču cene ovih proizvoda (Varga, 2017, str. 11). Srbija sa Rusijom ima sklopljen i po srpsku stranu štetan Energetski sporazum koji je nosio sa sobom i energetski paket koji je podrazumevao prodaju „Naftne industrije Srbije“ i svih nalazišta nafte i gasa ruskom državnom preduzeću „Gaspromnjeft“. Ono što je bila jedina povoljna stvar za Srbiju u okviru sporazuma je da glavno čvorište budućeg ruskog gasovoda „Ruski tok“ prolazi preko njene teritorije i koji je trebalo da puni državni budžet novcem od tranzitnih taksi. Pošto ovaj sporazum nije predvideo nikakve sankcije za nepoštovanje dogovora od ruske strane, Rusija je bez bilo kakve obaveze izjavila da odustaje od gradnje 2014. Analiza procesa usaglašavanja Srbije sa deklaracijama75 Kada je Srbija dobila status kandidata 2012, nije se usaglasila samo sa jednom od objavljenih 62 deklaracije EU. U toj deklaraciji tema su bila ljudska prava u Kini, još jedne države koja se slaže sa mišljenjem Srbije o statusu KiM. Ovome je prethodila i krajnje nerazumna odluka tadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića da na svoju ruku pridruži Srbiju grupi država u kojoj je bila i Rusija, bojkotu ceremonije dodele Nobelove nagrade. Ovaj bojkot je predvodila Kina, koja je negodovala zbog dodele nagrade za mir kineskom disidentu Liu Siaobou koji je za vreme dodele priznanja bio u kineskom zatvoru (BBC, 2010). Tokom 2013. EU je izdala 32 deklaracije i u tim slučajevima Srbija se nije usaglasila sa 4, od kojih si dve bile u vezi sa Kinom i jedna sa Iranom. Dakle, u ovom periodu se Srbija usaglasila sa deklaracijama EU - 99% 2012. godine i 88% 2013. godine, što predstavlja visok procenat usaglašenosti i dokaz da u tom periodu nije bilo većeg mimoilaženja dveju spoljnih politika. Nakon ovog mini uzlaznog dvogodišnjeg trenda, izbila je kriza u Ukrajini u kojoj je glavni akter bila Rusija. Rusija je od strane EU viđena

75 Tokom pregelda usaglašavanja korišćene su publikacije ISAC Fonda, godišnjih izveštaja Analiza usaglašavanja Srbije sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama EU

- 186 -

kao krivac za krizu i eskalaciju nasilja, te su se odnosi na relaciji EU-Rusija znatno pogoršali. EU je 2014. izdala 35 deklaracija od kojih se 10 odnosilo na krizu u Ukrajini i najveći broj je bio vezan za primenu restrtiktivnih mera prema ruskim akterima. Suština deklaracija EU koje su se odnosile na krizu u Uukrajini je bila da Rusija podriva teritorijalni integritet, suverenitet i nezavisnost Ukrajine. Kada EU koristi restriktivne mere prema nekoj zemlji, ona to radi primenom takozvanih „pametnih sankcija“, odnosno sankcijama koje ne pogađaju čitavo stanovništvo već precizno gađaju pojedince i entitete za koje EU smatra da su odgovorni za ponašanje koje se želi kazniti. Srbija se nije usaglasila ni sa jednom od njih, ni u deklarativnom ni u praktičnom smilu odonsono u primeni restriktivnih mera. Važno je napomenuti da su se sa svim dekalracijama o Ukrajini usaglasile Crna Gora i Albanija, države koje su iz našeg neposrednog okruženja i koje takođe imaju status kandidata (Novaković, 2015). Srbija se tokom 2014. usaglasila sa 51% izdatih deklaracija EU. Zbunjenost i specifični položaj spoljne politike Srbije se nastavio i u 2015. godini. Na to nam ukazuje i nekoliko retroaktivnih usaglašavanja Srbije, što i pored toga što takva praksa ranije nije postojala u EU, može biti čitano kao dobar signal. EU je tokom 2015. objavila 34 deklaracija. Kriza u Ukrajini je nastavljena, te su se 6 deklaracija odnosile na Rusiju. Tri od ovih 6 deklaracija su bile dopune sankcija prema određenim ruskim akterima. Od ostalih tri sa koima se Srbija nije usaglasilese odnosila na obaranje malezijskog civilnog aviona u oblasti Donjecka, druga je previđala restriktivne mere kojim se sankcioniše delovanje Rusije u istočnoj Ukrajini, dok se treća odnosila na restriktivne mere prema pobunjeničkim vođama u takozvanoj Pridnjestrovske Moldavske Republike koja je samoproglasila samostalnost od Republike Moldavije (Novaković, 2016). Srbija koja je te godine bila predsedavajuća OEBS-u, dodatno je zakomplikovala svoj stav, jer pored toga što se nije usaglašavala sa politikom EU, nije do kraja bila ni na strani Rusije, pre svega zbog sličnosti okolnosti na Krimu i KiM. U obraćanju kabineta tadašnjeg premijera se između ostalog navodi: "Kabinet predsednika Vlade Aleksandra Vučića obaveštava javnost i ambasadora SAD, inače

- 187 -

velikog prijatelja Srbije, da je lično predsednik Vlade Aleksandar Vučić više desetina puta jasno i nedvosmisleno ponovio stav o poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine, pa čak i Krima, kao sastavnog dela ukrajinske države" (Blic, 2014). Kada se podvuče crta, Srbija se tokom 2015. godine usaglasila sa 74 % deklaracija EU. Od ukupno 33 deklaracije koje je EU objavila tokom 2016. godine, Srbija se nije usaglasila sa 11 deklaracija. Ono što je bilo novina te godine je da je EU prvi put izdala deklaracije koje su se ticale Ruskog delovanja u građanskom ratu u Siriji, te je drugi otvoreni „ruski front“ dodatno uticao na razmimoilaženje spoljnopolitičkih stavova Srbije i EU. Od ovih 11 deklaracija sa kojima se Srbija nije usaglasila, 9 su se odnosile posredno ili neposredno na Rusiju, a dve od njih na rusku podršku Sirijskom predsedniku Asadu, kojeg je EU videla kao odgovornog za eskalaciju nasilja, ugrožavanje života velikog broja civila, kršenje načela humanitarnog prava i prekomernu upotrebu sile (Novaković, 2017). Srbija ne samo što nije pratila ove smernice, već je preko Rusije koja je bila umešana u vojne akcije u Alepu, uputila kontingent humanitarne pomoći, što se ni malo nije svidelo Vašingtonu i Briselu (B92, 2016). Izraženo u procentima, Srbija se tokom 2016. usaglasila sa 66% deklaracija. EU je tokom 2017. godine objavila ukupno 41 deklaraciju, a Srbija se nije usaglasila sa njih 22. Od neusaglašenih deklaracija 7 se odnosilo na povezanost Rusije sa krizom u Ukrajini, 3 su se odnosile na rusku ulogu u sukobima u Siriji, jedna sa Pridnjestrovljem u Moldaviji i jedna sa slučajem posete predsednika Sudana Al-Bašira Moskvi. Interesantno je da je 2005. Savet bezbednosti UN, gde je Rusija stalni član, doneo rezoluciju kojom poziva tužioca Međunarodnog krivičnog tribunala da pokrene proces protiv sudanskog predsednika, što je ovaj sud i učinio podižući dve optužnice. Uprkos tome on je i dalje bio na slobodi i prihvaćen kao zvanični gost u Moskvi. EU je i dalje proširivala restriktivne mere na ruske državljane i ukrajince bliske ruskim vlastima, za koje je smatrala da su pretnja bezbednosti i teritorijalnom intergitetu Ukrajine. Što se tiče rezolucija koje su na meti imale umešanost Rusije u incidente u Siriji, nekoliko se odnosilo na upotrebu hemijskog oružja

- 188 -

protiv civila od strane sirijskog predsednika. Kuriozitet je i to što se Srbija usaglašavala sa svim deklaracijama o Siriji u kojima se ne spominje Rusija, ali i što se prvi put nije usaglasila sa deklaracijom na temu etnički ruskog regiona Pridnestrovlje u Modlaviji koji je jednostrano proglasio nezavisnot (Novaković, 2018). Srbija se 2017. godine usaglasila sa 46% deklaracija EU. U periodu tokom 2018. godine EU je pozvala treće države na usaglašavanje sa ukupno 54 spoljnopolitičke deklaracije, od kojih se Srbija nije usaglasila sa čak 26, od kojih su u indirektnoj ili direktnoj vezi sa Rusijom bilo njih 16. Od toga su se 7 odnosile na produžetak već postojećih sankcija na pojedince i entitete iz Rusije i Ukrajine. Ukrajinske deklaracije su još osuđivalje rusku aneksiju Krima, militarizaciju Krimskog poluostrva, održavanja izbora u Donbasu i incident u Azovskom moru u kojem je ruska mornarica zauzela tri ukrajinska ratna broda sa članovima posade. Dodatno, Srbija se nije usaglasila sa deklaracijom EU kojom se poziva da se na desetogodišnjicu konflikta Rusije i Gruzije ovaj konflikt reši reintegracijom Abhazije i Južne Osetije nazad u matičnu Gruziju. Srbija je i tokom 2018. nastavila čudnu praksu neusaglašavanja sa deklaracijama koje u slučaju Sirije spominju Rusiju i usaglašavanja sa onim koje Rusiju ne spominju. (Novaković, 2019) Tokom 2018. godine Srbija se usaglasila sa 52% deklaracija EU. Na kraju ovog pregleda potrebno je naglasiti da su brojne izjave zvaničnika EU ali i SAD koji nedvosmisleno kritikuju Srbiju zbog njene proruske spoljne politike. Stav da Srbija neće moći da otvori poglavlje 32, samim tim ni da postane član EU ukoliko ne uskladi svoju poltiku sa briselskom, što podrazumeva i uvođenje sankcija Rusiji, poslednji je izneo ambasador Nemačke u Srbiji Tomas Šib, koji je krajem prošle godine govorio na konferenciji posvećenoj ZSBP i njenom uticaju na proces pristupanja EU.76 Ambsador Šib je Srbiju opisao kao umereno pripremljenu za Poglavlje 32 i dodao da su „mnoge zemlje zabrinute zato što se ta usaglašenost ne povećava ... EU je, međutim, zahvalna Srbiji

76 Konferencija je održana u Beogradu, 6. Decembra 2018. u organizaciji ISAC fonda

- 189 -

zbog usklađene politike po pitanju migracija, borbe protiv terorizma i učešću vojnika i civila u mirovnim mislijama EU" (Popović, 2018).

Tabela 1. Pregled deklaracija EU po godinama

Zaključak Kada uporedimo procente usaglašavanja Srbije sa deklaracijama EU u periodu u kojem ovaj rad posmatra spoljnu politiku Srbije – period od dobijanja statusa kandidata 2012. pa do kraja prošle 2018. godine, uočljiv je drastičan trend pada usaglašenosti. Od 2012. kada je usaglašenost iznosila 99 % do 52 % u 2018. godini. Najniži procenat usaglašenosti je bio 2017. godine i to svega 46 %. Ovakav trend nije u skladu sa obavezama koje je Srbija preuzela na sebe, a koje se odnose na postepeno usklađivanje spoljne politike do punopravnog prijema u EU i direktno je u neskladu sa poglavljem 31. Iz preseka se vidi i da Rusija predstavlja Srbiji glavnu prepreku u progresivnom usaglašavanju spoljne politike. Posebno su naglašene suprotne pozicije kada je EU u fokusu kriza u Ukrajini ili Siriji. Zabrinjava i podatak da u odnosu na ostale zemlje kandidate iz okruženja Albanije, Crne Gore i Makedonije, Srbija ima ubedljivo najmanji stepen

Godina

Ukupno izdatih

deklaracija EU

Ukupan broj

deklaracija sa kojima se Srbija

nije usaglasila

Neusaglašene deklaracije

koje se odnose na

Rusiju

Procenat usaglašenosti

spoljne politike Srbije

sa deklaracijama

EU 2012. 62 1 0 99 % 2013. 32 4 0 88 % 2014. 35 17 10 51 % 2015. 34 9 6 74 % 2016. 33 11 9 66 % 2017. 41 22 12 46 % 2018. 54 26 16 52%

- 190 -

usklađenosti i da su neusklađene deklaracije u ovim državama na nivou incidenta. Republika Srbija dodatno produbljuje odnose sa Rusijom, te je tokom ovih godina ostala dosledna u praksi neusaglašavanja sa deklaracijama koje su u indirektnoj ili direktnoj vezi sa Rusijom, te je sve više izražena diskrapancija između dva glavna spoljnopolitička cilja, punopravnog članstva u EU i očuvanju KiM u sastavu Srbije, za šta je Srbiji glavni garant ruski veto u SB. Aktuelna Vlada Republike Srbije je ostala pri stavu prethodnih vlada da neće u svemu pratiti spoljnu politiku EU, te da između ostalog neće uvoditi sankcije Rusiji. Spoljna politika Srbije tako ostaje vezana za spoljnu politiku Moskve koja je poslednje decenije sve više agresivna najviše prema svojim susedima, ali i u drugim zonama ruskog uticaja. Kada izuzmemo rusko pravo veta u SB UN, malo toga opipljivog ostaje u korist Srbije. Ako hipotetčki Srbija jednog dana dogovori rešenje Kosovskog pitanja (što je ključni uslov za ulazak u EU) i ruski veto više ne bude igrao značajnu ulogu, Srbiji će jedina veza sa Rusijom biti energetska zavisnost od ruskog gasa i nafte, te je zaključak da se Srbija što pre mora pridružiti ostalim članicama EU koje rade na smanjenju zavisnosti od ruskih energenata. Navodi nekih srpskih zvaničnika da bi Srbija izgubila ogromno tržište ukoliko bi uvela sankcije Rusiji ne stoje, jer su podaci da je srpski uvoz u Rusiju 2017. iznosio 5,9 % ukupnog izvoza Srbije, daleko ispod izvoza u zemlje EU - 66,1 % i zemlje CEFTA - 17,4 % (Europa.rs , 2018). Preporuka ovog istraživanja je da je Republici Srbiji što hitnije potrebna organizovana kvalitetna rasprava u kojoj bi učestvovali stručnjaci iz oblasti spoljne politike i bezbednosti, NVO, državni akteri i drugi, a koja bi iznedrila nacrt strategije koja bi uzimala sve činjenice u obzir i bila usmerena ka definisanju realnih državnih ciljeva koji nisu u međusobnom nesaglasju. Ovakva ažurirana strategija, koja ne bi bila samo skup lepih želja i koja bi bila oslobođena dnevnopolitičkih šumova, usvojena od strane Skupštine Srbije, predstavljala bi solidnu polaznu tačku novog

- 191 -

spoljnopolitičkog kursa koji bi predstavljao Srbiju kao pouzdanog, suverenog i odgovornog partnera. Literatura Novaković, I. (2013). Usaglašavanje spoljne politike Srbije sa

Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. I. Novaković Od četiri stuba spoljne politike do evropskih integracija: postoji li volja za strateško usmerenje spoljne politike srbije? Beograd ISAC Fond/Centar za međunarodne i bezbednosne poslove. 39

Vodič kroz poglavlje 31 – Dostupno na: http://eukonvent.org/o-po-glavlju-31-spoljna-bezbednosna-i-odbrambena-politika/ [Pristupljeno 05. mart 2019].

RTS (2017). Sedi li Srbija na dve stolice? [online]. Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2916893/sedi-li-srbija-na-dve-stolice-.html [Pristupljeno 08. mart 2019].

mfa.gov.rs (2008) Proces EU integracija i regionalna saradnja [online]. Dostupno na: http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/teme/proces-pristupanja-republike-srbije-eu?lang=lat [Pristupljeno 08. mart 2019].

Republika Srbija (2009). Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

mfa.gov.rs (2008) Proces EU integracija i regionalna saradnja [online]. Dostupno na: http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/teme/proces-pristupanja-republike-srbije-eu?lang=lat [Pristupljeno 08. mart 2019].

euractiv.rs (2014) Uvodna izjava Srbije na Međuvladinoj konferenciji [online]. Dostupno na: http://www.euractiv.rs/srbija-i-eu/6761-otvaranje-pregovora-sa-eu-nismo-slatkoreivi-ali-radimo [Pristupljeno 09. mart 2019].

Blic.rs (2018) Dačić o pravcu u kom ide spoljna politika Srbije i gde treba da POGLEDAMO ISTINI U OČI [online]. Dostupno na https://www.blic.rs/vesti/politika/dacic-o-pravcu-u-kom-ide-spoljna-politika-srbije-i-gde-treba-da-pogledamo-istini-u/x1ke26e [Pristupljeno 10. mart 2019].

- 192 -

Glavonjić. Z (2017 Građani Srbije: Najbolji su rusko oružje i nemačka medicina [online]. Dostupno na https://www.slobodnae-vropa.org/a/anketa-vojska-srbija/28718290.html [Pristupljeno 10. mart 2019].

Zorkaya, N. (2018). Friends – foes. N. Zorkaya RUSSIAN PUBLIC OPINION 2017 Moscow LEVADA-CENTER. 191 Dostupno na: https://www.levada.ru/cp/wp-content/up-loads/2018/05/2017Eng.pdf

Anastasijević. D (2018) integracije Srbije: Slonovi na putu [online]. Dostupno na https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-46486827 [Pristupljeno 11. mart 2019].

Ranković. R (2017) Analitičari: Rusija ne bi volela da Srbija uđe u EU [online]. Dostupno na https://www.glasamerike.net/a/analiticari-rusija-ne-bi-volela-da-srbija-udje-u-eu/4176234.html [Pristupljeno 11. mart 2019].

Varga, B. (2017). Rusija i Srbija. B. Varga. Spoljnopolitičke sveske: Srbija na putu EU i Rusija Beograd Evropski porket Srbija. 7, 11.

BBC (2010) Serbia defends China-led boycott of Nobel ceremony [online]. Dostupno na https://www.bbc.com/news/world-europe-11957094 [Pristupljeno 12. mart 2019].

Novaković, I. i Perkučin, J. (2015). Analiza usaglašavanja Srbije sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama EU tokom 2014. Godine. Beograd, ISAC Fond

Novaković, I. i Milenković, E. (2016). Analiza usaglašavanja Srbije sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama EU tokom 2015. Godine. Beograd, ISAC Fond

Blic (2014) Vučić odgovorio ambasadoru SAD: Srbija poštuje teritori-jalni integritet Ukrajine, a to uključuje i Krim [online]. Dostupno na https://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-odgovorio-ambasa-doru-sad-srbija-postuje-teritorijalni-integritet-ukrajine-a-to/9d4rv48 [Pristupljeno 14. mart 2019].

Novaković, I. i Perkučin, J. (2017). Analiza usaglašavanja Srbije sa spol-jnopolitičkim deklaracijama i merama EU tokom 2016. godine. Beograd, ISAC Fond

B92 (2016) "Novosti": SAD i EU pritiskaju Srbiju zbog Sirije i Rusije [online]. Dostupno na

- 193 -

https://www.b92.net/info/vesti/in-dex.php?yyyy=2016&mm=10&dd=22&nav_cate-gory=11&nav_id=1191113 [Pristupljeno 14. mart 2019].

Novaković, I. (2018). Analiza usaglašavanja Srbije sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama EU tokom 2017. Godine. Beograd, ISAC Fond

Novaković, I. (2019). Analiza usaglašavanja Srbije sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama EU tokom 2018. Godine. Beograd, ISAC Fond

Popović. V (2018) Usaglašena spoljna politika sa EU, uključujući i sankcije Rusiji, uslov za Poglavlja 31 [online]. Dostupno na https://www.glasamerike.net/a/usagla%C5%A1ena-spoljna-poli-tika-sa-eu-uklju%C4%8Duju%C4%87i-i-sankcije-rusiji-uslov-za-poglavlja-31/4689710.html [Pristupljeno 16. mart 2019].

Europa.rs (2018) UKUPAN IZVOZ SRBIJE [online]. Dostupno na https://europa.rs/srbija-i-evropska-unija/trgovina/ukupan-izvoz-srbije/ [Pristupljeno 21. mart 2019].

Nemanja Radojević RELATIONS OF THE REPUBLIC OF SERBIA AND RUSSIAN FEDERATION AS AN OBSTACLE TO COMPLIANCE WITH

COMMON FOREIGN AND SECURITY POLICY OF THE EUROPEAN UNION

Abstract: In March 2012 Serbia was granted EU candidate status. Since then, Serbia took upon itself to harmonize its foreign policy with EU foreign policy declarations, positions and measures that are in accordance with Common Foreign and Security Policy (CFSP). Chapter 31 pertains to harmonization of Serbia's foreign, security and defence policy with the EU approach. After Milosevic regime fall, Serbia was dedicated to institutional reforms with the goal to become a full EU member. Serbian

- 194 -

dedication to become a full member of the EU is mostly expressed in its official strategic documents and reflected by the statements from the government officials. Meanwhile, Serbia simultaneously intensifies relations with Russia, which is elaborated by the analyst and some EU officials as a "sitting on two chairs". This kind of a foreign policy approach would be a "big bite" for even more diplomatically important and organized countries, so the question is how Serbia is truly benefiting from such behaviour. Therefore, before becoming a Union member, Serbia has to have achieved full alignment of its foreign policy with the CFSP. Key words: Serbia, EU, Russia, Common Foreign and Security Policy, harmonisation

- 195 -

Andrej Stefanović77 Faculty of Political Science, University of Belgrade

SERBIA, THE EUROPEAN UNION AND CHAPTER 31: AT THE CROSSROADS

Abstract: The author discusses and critically assesses the current situation and challenges in Serbia’s European Union accession process regarding Chapter 31, i.e. the obligation of aligning foreign policy with the EU. This is put into a wider context of the (non) existence of Serbia’s foreign policy strategy and the necessity of fulfilling different, often diverse and even competing foreign policy objectives. Key words: Serbia, European Union, Chapter 31, Common Foreign and Security Policy 77 [email protected]

- 196 -

Introduction Prioritising in foreign politics is not easy, and for some it is extremely difficult. As Kissinger put it, much suffering has been generated in foreign policy by the necessity of instituting priorities among competing, and sometimes conflicting needs (Kegli and Vitkof, 2006, p. 120). This is particularly true in the case of Serbia, which, in the aftermath of the democratic changes of 2000, was set on abolishing the situation of international isolation that was its reality during the 1990s, through gaining access into a variety of international institutions and formulating its foreign policy priorities in terms of tightening its ties with the western world, namely the EU, and even NATO. However, reality soon kicked in again, as the country was confronted with problems that shook the core of its national security – the unilateral declaration of independence of Kosovo, which ultimately lead to the need of reshuffling in its foreign policy paradigm, as new international partners (re) emerged for Serbia. This coupled with a fragile security landscape in Europe that was endangered with the crisis in Ukraine, created gaps and cleavages which made Serbia’s foreign policy strategy perceived incomplete and, seemingly, without a clear framework. Entry into NATO was out of the picture, while accession to the EU, even though staunchly held a strategic foreign policy goal, was re-configuration and narrowed only to its economic and internal social dimensions, without the connection to the necessity of foreign policy alignment which would have to ensue if the country continued on with membership negotiations, something which is especially visible within Chapter 31 of the negotiations. This paper does not dwell upon the more abstract inquiries that speak of the disadvantageous nature of researching foreign policy alignment with the EU, following the line of thought which is founded on the notion that the EU is not a state and cannot be regarded, in this sense, as a unitary rational actor (Trapara, 2012, p. 43). Rather, it seeks to identify, describe and rationalise, in clear language, the current trend, development and foreseen challenges of Serbia’s foreign policy and to diagnose and propose the way forward, having both realities in mind – the need of becoming an EU member and defending the territorial integrity of the

- 197 -

country. In Search of Priorities After the overthrow of the Slobodan Milošević regime in 2000 and the democratic changes that ensued, Serbia (at the time the Federal Republic of Yugoslavia, and between 2003 and 2006 the State Union of Serbian and Montenegro) initially redirected its foreign policy towards “the West” and the Euro-Atlantic Community. Its officials declared their intention for the country to re-enter the United Nations (UN) and to accede to the Council of Europe (CoE) and the European Union (EU), as well as to participate in the Partnership for Peace programme (with a subtle hint of the possibility to join NATO at some point in the future). Membership in the EU stood at the top of the agenda as a strategic priority for Serbia. Moreover, this was the point of consensus for every Serbian Government since 2001. Even the resentment towards NATO, present in Serbia as a consequence of the NATO bombing of 1999, was decreased after the positive involvement of NATO forces in calming down of protests of Albanians in Southern Serbia in 2001 (municipalities Medveđa, Bujanovac and Preševo). There were suggestions early on that Yugoslavia should design its foreign policy on pure rational parameters, and that it should define its foreign policy objectives and priorities taking into account its international position and the acknowledgment of where its true interests lie. This was outlined in a speech made by the Yugoslav Minister of Foreign Affairs Goran Svilanović in October 2001, where he also affirmed the objective of joining not only the EU, but also NATO (Dragojlović, 2010, pp. 286-288). Even though consensus existed (at least to some degree and at least rudimentary) with regard to Serbia’s foreign policy objectives, nonetheless the country’s internal problems disabled them from being fully implemented and executed. The Yugoslav Federation disintegrated into the State Union of Serbia and Montenegro, with the possibility for initiating an independence referendum, which Montenegro used successfully in 2006 and declared independence on June 3rd the same year. Likewise, Serbia faced problems in fulfilling its obligations towards

- 198 -

the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY). However, what triggered changes in Serbia’s foreign policy priorities the most was the issue of Kosovo. The problem culminated in February 2008 when Kosovo unilaterally declared independence, and gained recognition from the United States, most of EU members, including a large number of countries throughout the world, breaching thus on territorial integrity of Serbia, and acting opposite to the United Nations Security Council Resolution 1244 from 1999. In the wake of expectations of Kosovo’s independence declaration, the Serbian National Assembly (in December 2007) adopted a Resolution announcing Serbia’s military neutrality (full title: Resolution of the National Assembly on the Protection of Sovereignty, Territorial Integrity and the Constitutional Order of the Republic of Serbia). In the context where the Kosovo issue became a dominant factor in Serbia’s internal and external policies, the fact that Russia and China (two permanent members of the UN Security Council) did not recognise Kosovo’s independence made them that more important for Serbia, than they used to be previously. In 2009, during the Ambassadorial Conference, then President of Serbia Boris Tadić, stated that Serbia’s foreign policy must be based upon solid relationship with the EU, Russia and the US, naming them the “three pillars of Serbia’s foreign policy” (RTV, 2009). A few months later, in an interview Tadić made a remark that China, a rising economic power, should also be considered a pillar of Serbia’s foreign policy (RTS, 2009). This change in foreign policy orientation had immediate effect, as Serbia signed an agreement with Russia whereby it sold most of the share stock of the Serbian Oil Company “NIS” to the Russian giant Gasprom, along with signing an agreement on building the South Stream pipeline, which would distribute gas from Russia to Europe through Serbia – both documents were concluded in 2008. Likewise, in August 2009 Serbia signed a strategic partnership agreement with China, confirming both countries’ determination to respect each other’s sovereignty and territorial integrity, alongside aiming for deeper economic cooperation (Vreme, 2009). Even though the reference to the “pillar structure” of Serbia’s foreign policy has been absent since the elections of 2012 when a new coalition

- 199 -

government came to power, the end-result is still the same. In the inaugural speech made by the then Prime Minister Vučić in August 2016, EU membership was again set as the country’s priority in order to achieve stability, economic prosperity and strengthen democratic institutions; on the other hand, there is also reference to promoting bilateral relations with “important factors in the international community”, such as the US, and “traditional friends and partners”, namely Russia and China. The same actors were also mentioned in the framework of Serbia’s defence cooperation, as a means of safeguarding Serbia’s defence interests (Vučić, 2016, pp. 9, 15). Despite the changes in Serbia’s foreign policy orientation in 2007/2008, it pushed on with European integration, as well as with deepening cooperation with NATO through the Partnership for Peace (PfP) programme. Through the Stabilisation and Association Process, and especially within Chapter 31 of the accession negotiations, Serbia is faced with obligations to align its foreign policy with the one formulated within the Common Foreign and Security Policy of the EU (CFSP). This is proving to be immensely difficult especially after worsening of the relations between the EU and Russia after the crisis in Ukraine, the Crimea issue and the conflict in Donbass. During the past enlargement cycles, Chapter 31 was not treated as particularly problematic. Rather, it was seen as a technical part of the negotiations, easily opened and closed. However, countries acceding to the Union in the previous years had their foreign policy orientations harmonised, to a great extent, with the CFSP. Likewise, most of the countries that acceded to the Union since 2004 joined NATO beforehand, and there were no (significant) issues pertaining to their foreign policy commitments and priorities. However, with the worsening of relations between the EU and the US, on the one hand, and Russia, on the other, the Serbian case might prove to be a lot more problematic. Therefore, Chapter 31 could be given a lot more weight in this case (Novaković, 2015, p. 14).

- 200 -

Serbia‘s European Integration Path Serbia’s relations with the EU originate in 2000, when the former Federal Republic of Yugoslavia was accepted, alongside other Western Balkan countries, to the Stabilisation and Association Process (SAP). Even though the countries participating within the process were not guaranteed membership, they were designated as ‘potential candidates’. The objective of this process was to sign the Stabilisation and Association Agreements (SAA). Serbia immediately benefited from this kind of relations with the EU, as it cut off all of its customs duties for all industrial and agricultural products coming in from Serbia once the Autonomous Trade Measures entered into force (with the exception of a few agricultural which were protected by tariff quotas). The negotiations with the EU for the SAA commenced in October 2005, on the basis of the so-called parallel track approach. Namely, as the FRY disintegrated into the State Union of Serbia and Montenegro, there was no single market between the two republics, and both of them pursued different sets of trade and customs policies. Parallel track negotiations meant that the EU would still negotiate with the State Union as a single entity, but would add different annexes and protocols to the SAA, in order to address the above stated problems. As a consequence, as early as 2005 Serbia alone signed its first agreement with the EU (i.e. the European Community) on trade in textile products, through which the Union abolished tariff and non-tariff barriers for importing textile and textile products from Serbia, while Serbia pledged to gradually lower the tariff for products coming in from the Union in a time span of three years. This Agreement provided for Serbian textile exports to triple (from 124 million Euros in 2004 to 352 million Euros in 2012), which allowed Serbia to turn the 113 million Euro deficit from 2004 into a 39 million Euro surplus in 2012, when it comes to trade in textile (Budimir and Međak, 2014, p. 22). Negotiations with Serbia were suspended (called-off) in May 2006 due to stagnation in the cooperation with the ICTY. In the mean time, the

- 201 -

State Union of Serbian and Montenegro came to an end, with Montenegro declaring its independence in June 2006. Serbia also declared its independence the same year, with the adoption of a new Constitution in November 2006. The negotiations for the SAA were resumed in June 2007, after Serbia pledging to cooperate with the ICTY in full. The SAA was initialed in November 2007, after the two parties reached agreements on the liberalisation on certain agricultural products, trade in vine and spirits and land transport (Budimir and Međak, 2014, p. 23). The SAA was officially signed on 29th April 2008 in Luxembourg, with the accompanying Interim Agreement on Trade and Trade-related Matters. The SAA institutionalised the relations between Serbia and the EU, and still remains the basic document which governs their respective relations, despite the progress made in the accession phase. Even though the SAA does include provisions on enhancing rule of law, democracy and regional cooperation, nonetheless this document is economic in essence and provides for the establishment of asymmetric free trade relations between the two parties, which allows for the immediate liberalisation of trade on the EU’s side, and a phased liberalisation of importing from the EU to Serbia. The beneficial effects of the SAA are clearly visible through the lowering of Serbia’s trade deficit with the EU: total export into the EU in 2016 was doubled, compared to 2008, and amounted to a total of 8,874 million EUR, while imports from the EU grew at a slower pace, and in 2016 equaled 11 billion EUR. The reduction of the trade deficit meant that the import coverage ratio increased from 46.6% in 2007 to 81% in 2016 (Lopandić, 2017, pp. 115-116). Nonetheless, the ratification of the SAA could not go without trouble. The liberalisation ought to have started on July 1st 2008, but was delayed on the EU’s side, due to the pressure exerted by the Netherlands, again as a consequence of Serbia’s lack of cooperation with the ICTY. The Serbian Government decided to go ahead with the implementation of the Interim Agreement, as a means of signaling to the EU and its member states that it is capable of fulfilling obligations that stemmed out of the SAA. As Serbia’s cooperation with the ICTY was once again declared satisfactory, the EU made the decision to start with the implementation of the Interim Agreement in February 2010. In June the same year the

- 202 -

ratification process commenced, and the SAA finally entered into force on September 1st 2013. This meant that Serbia officially became an associate country – the closest type of relationship a country could possess with the EU, without being its member (and excluding those countries which are members of the European Economic Area). Even though the SAA nowhere guarantees a future member status (moreover, the association and accession processes are completely independent one form another), the very essence of this document is to acknowledge a country’s aspiration to become a member state, and to confirm that it has taken appropriate steps in moving closer to Union membership (Budimir and Međak, 2014, 27). The SAA was also necessary for the abolishing of visa requirement for the citizens of Serbia. Even before the signing of the SAA – in May 2007- Serbia concluded agreements on visa facilitation and readmission, which entered into force in January 2008. Finally, in December 2009, the visa-free regime came into force, which lifted the need for Serbian citizens to be issued visas for their trips to EU member states, including non-member states which are part of the Schengen Agreement. Chapter 31: something new If the association process was designated as the first track of Serbia’s relations with the EU, the accession process is to be viewed as the other branch of EU-Serbia relations. The accession process commenced with Serbia lodging its membership application on December 22nd 2009. Two years later, and after Serbia delivered its responses to the Questionnaire, the European Commission recommended opening the negotiations with Serbia, provided that Serbia achieves progress in its normalisation of relations with Priština (European Commission, 2011). In March 2012 the European Council granted Serbia the candidate status, and, after Serbia signed the Brussels Agreement with Priština, the European Council endorsed the Commission’s recommendation to open negotiations with Serbia in June 2013. The First Intergovernmental Conference was held in January 2014. Since then 16 Chapters have been opened in the negotiation process (with two Chapters provisionally closed), including

- 203 -

Chapters 23 and 24, which make up the crux of the EU’s new enlargement strategy towards the Western Balkans, as they refer to issues of judicial reform, fundamental rights and security (European Commission, 2015-1). Likewise, Chapter 35, which deals with the normalisation of relations between Belgrade and Priština, has also been opened. Unlike most other Chapters, where Serbia is expected to transpose the EU acquis into its legal system and to implement it, as well as to prove that this has been done, a distinct place belongs to Chapter 31. It covers the area of foreign, security and defence policy, one of the youngest Union’s policy competences. Nevertheless, it is also one of the most dynamic areas, continually upgrading and reforming, since it reflects on the essential nature of EU’s commitment to security and stability in Europe, protection of human rights, democracy and the rule of law. It also depicts the need for solidarity among member states and their relations of mutual sincere cooperation. Chapter 31 is also more political in nature, as there is very little acquis for a country to transpose into its legal system. The candidate country is however expected to accede to a number of relevant international agreements in this area, to develop suitable institutional capacities in order to follow the dynamics of EU policies in this domain (in other words the acceding country‘s institutions have to adapt to the decision-making process of the EU), as well as to progressively align itself with the common decisions, measures and positions adopted by the EU (the so-called acquis politique). EU stresses the progressive nature of this allignment, that is gradual compliance with the EU during the course of the accession negotiations, while at the moment of accession the alignemnt ought to be absolute (100%). In its fullest sense, alignment with the CFSP also means instituting a common system of values, as the acceding state should share the same values and strategic priorities of the EU. Therefore, Chapter 31 is conducted through two important aspects: the technical – which entails reforming the country’s system so that it becomes complementary with the EU’s, enabling future efficient cooperation within the CFSP- and a values aspect – implying the acceptance of EU’s positions through the alignment of foreign policy with the CFSP. In this regard, the alignment with EU declarations and statements represents one of the crucial elements of

- 204 -

understanding the European integration process, as it serves as a means of adopting and defending the EU’s values system (Novaković, 2013, pp. 39-40; Jovićević, 2016, p. 27). Western Balkans were called upon by the Thessaloniki Agenda of 2003 to follow up EU‘s activities within the CFSP, as it was stipulated that the “EU will invite… the SAP countries to align themselves with EU demarches, declarations and common positions on CFSP issues.” (Council of Ministers, 2003, p. 13). Furthermore, Serbia is even legally obliged therefor, as the SAA asserted that there should be “increasing convergence of positions of the Parties on international issues, including CFSP issues”, as well as “common views on security and stability in Europe, including cooperation in the areas covered by the CFSP” (European Commission, 2008, p. 16). Lastly, the Negotiating Framework, as the fundamental document on the basis of which the EU conducts the negotiations (Lopandić, 2017, p. 118), sets out that “in the period up to accession, Serbia will be required to progressively align its policies towards third countries and its positions within international organisations with the policies and positions adopted by the Union and its Member States” (Ministarstvo za evropske integracije, 2014, p. 12). Serbia still has not opened Chapter 31. Despite the screening process being conducted (explanatory screening was conducted on July 15th 2014, and the bilateral screening occurred on 10th October 2014), a screening report is yet to be published (it can be amusingly noted that a longer period of time has elapsed for the adoption of this screening report, than it took some other countries to complete the whole accession process). This document ought to provide the basis for negotiating in this Chapter, and will establish interim and closing benchmarks. Between 2008 and 2012 there was a trend of progressive alignment of Serbia’s foreign policy with the CFSP. Despite the Kosovo issue, there were stable international affairs which rendered a high level of alignment: in the 2012 Commission report period, Serbia aligned itself with 69 of 70 relevant EU declarations and Council decisions – 99% (European Commission, 2012, p. 62). Already in 2013 report period, the alignment

- 205 -

percentage dropped to 89% - 31 out of 35 declarations and decisions (European Commission, 2013, p. 59). The Commission then expressed its dissatisfaction with Serbia moving towards closer cooperation with the Russian-led Collective Security Treaty Organisation (CSTO). The situation further deteriorated in the 2014 reporting period with the outbreak of the crisis in Ukraine. Serbia aligned itself only with 28 out of 45 declarations and decisions, which marked a 27% drop compared to 2013 Progress Report. Even though Serbia supported sovereignty and territorial integrity of Ukraine, it did not align itself with EU’s restrictive measures on Russia in the context of the crisis in Ukraine (European Commission, 2014, p. 62). Even though in the next reporting period the Commission noted a slight increase in alignment – 65%, nevertheless, it was again stressed that Serbia had not aligned itself with EU decisions on restrictive measures in the context of the Crimea issue and the crisis in Eastern Ukraine (European Commission, 2015-2, p. 70). A new low was reached in the 2016 report, as Serbia achieved the alignment rate of only 59%, again refusing to align with those decisions and declarations with regard to Russia and where Russian interests were at stake. The Commission again emphasised the problems of Serbia’s relations with Russia, noting the visit of the CSTO Secretary General to Serbia, and the deepening of military cooperation with Russia. This time, the Commission also noted that amendments to Serbia’s strategic documents on national security and defence are in order, so that they would be adapted to the EU’s strategic priorities and orientations (European Commission, 2016, pp. 81-82). A new low was reached in the 2018 reporting period, as Serbia aligned itself with 34 out of 65 EU declarations and decisions, which represented an alignment rate of 52%. It was reiterated that Serbia did not align with EU restrictive measures relating to Russia and Ukraine (European Commission, 2018, p. 85). Conclusion: what next? In a situation of re-emergence of polarisation in Europe‘s security landscape, it is said that Serbia’s twofold strategy of cultivating good relations with both the EU and Russia seems disoriented and as a strategy without clear priorities, where Serbia aims at pursuing short-term

- 206 -

interests, instead of long-term goals (Wohlfeld, 2015, pp. 2, 3). Moreover, it is also claimed that Serbia leads an incoherent foreign policy, with incompatible and confusing foreign policy goals which change with the alterations of governments (Velebit, 2017). On a more objective note, it can be summed up that Serbia should dispose of fundamental trajectories of its foreign policy, which would not be subjected to provisional oscillations and that, in this sense, a defining of at least a foreign policy concept should be in order (Petrović and Đukanović, 2012, p. 10). Not only is the non-existence of a foreign policy strategy apt for easy redefining and changing of priorities, it seems as though political leaders might lean on everyday international situation more and less on strategic deliberations in conducting foreign policy (Petrović and Đukanović, 2012, p. 187). Likewise, the absence of a clear foreign policy strategy could result in problems in the functioning of the Government and Public Administration when it comes to prescribed stances towards different international actors (Đukanović and Lađevac, 2009, p. 348). It is true that the policy of strategic balancing between various international actors is not sustainable provided that EU membership continues to be the long-term strategic goal of Serbia and that, in the perspective of obligations for alignment with the CFSP, the space for maneuver and leading an “autochthonous” foreign policy is being additional narrowed (Đukanović and Petrović, 2012, p. 188). However, it can be argued that the prolonged waiting for the adoption of the Screening Report leaves out Serbia in a kind of a „gray zone“, which disables it from going full speed ahead in complying with EU‘s policies (NKEU, 2019, p. 248). It is without a doubt that EU membership for Serbia is a strategic goal, described as such in the National Strategy for Serbia‘s Association to the EU, and even a national interest, as stipulated in the Draft of the new National Security Strategy. At the same time there are other pressing and immediate priorities of Serbia’s foreign policy, such as the Kosovo issue, coupled with tensions in international affairs, from which a whole range of bilateral and multilateral implication and limitations is exerted. Often times the perceived schizophrenic nature of Serbia’s foreign policy is a direct result of the necessity in fulfilling quite divergent and demanding foreign policy goals, which are at the heart of

- 207 -

the country’s national interests. In such a way, even though there is no developed and refined foreign policy strategy, nevertheless there is no hidden agenda, but a clear message regarding Serbia’s position in foreign policy relations (ISAC Fond, 2018, p. 2). Bibliography Budimir, B. and Međak, V. (2014). Vodič kroz pristupanje Srbije

Evropskoj uniji. Beograd: ISAC fond. Council of Ministers, General Affairs and External Relations, 2003

[online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2015/20151110_strategy_paper_en.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

Đukanović, D. and Lađevac, I. (2009). Prioriteti spoljnopolitičke strategije Republike Srbije. Međunarodni problemi, LXI/3, p. 343-364.

Dragojlović, N., et al. (2010). Spoljna politika Srbije: strategije i dokumenti. Beograd: Evropski pokret u Srbiji.

European Commission (2011). Commission Opinion on Serbia‘s Application for Membership of the European Union [online]. Dostupno na: http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:52011DC0668&from=EN [Pristupljeno 30. marta 2019.]

European Commission (2015-1). EU Enlargement Strategy [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2015/20151110_strategy_paper_en.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

European Commission (2018). Serbia 2018 Report [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20180417-serbia-report.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

European Commission (2016). Serbia 2016 Report [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2016/20161109_report_serbia.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

European Commission (2015-2). Serbia 2015 Progress Report [online].

- 208 -

Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2015/20151110_report_serbia.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

European Commission (2014). Serbia 2014 Progress Report [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2014/20140108-serbia-progress-report_en.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

European Commission (2013). Serbia 2013 Progress Report [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2013/package/brochures/serbia_2013.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

European Commission (2012). Serbia 2012 Progress Report [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2012/package/sr_rapport_2012_en.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

European Commission (2008). Stabilisation and Association Agreement between the European Communities and their Member States of the one part, and the Republic of Serbia, of the other part [online]. Dostupno na: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/serbia/key_document/saa_en.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

Jovićević, M. (2016). Srbija i zajednička spoljna i bezbednosna politika. U M. Đurković and M. Igrutinović eds. Zajednička spoljna i bezbednosna politika: aktuelni izazovi. Beograd, Institut za evropske studije, 23-42.

ISAC Fond (2018). Zaključci i preporuke: Zajednička spoljna i bezbednosna politika i proces pristupanja Srbije EU: Koraci koji slede [online]. Dostupno na: http://www.isac-fund.org/wp-content/uploads/2019/03/ZSBP-2018_Zaklju%C4%8Dci.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

Kegli, Č. and Vitkof, J. (2006). Svetska politika: trend i transformacija. Beograd: CSES i Diplomatska akademija.

Lopandić, D. (2017). Evropska unija i Srbija: novo vreme i novo okruženje. Beograd: Evropski pokret u Srbiji.

Ministarstvo za evropske integracije (2013). Opšta pozicija EU [online]. Dostupno na:

- 209 -

http://www.mei.gov.rs/upload/documents/pristupni_pregovori/pregovaracki_okvir.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

NKEU – Nacionalni konvent o Evropskoj uniji (2019). Knjiga preporuka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji. Beograd.

Novaković, I. (2015). Vodič kroz poglavlje 31 pretpristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom. Beograd: ISAC fond.

Novaković, I. (2013). Od četiri stuba spoljne politike do evropskih integracija. Beograd: ISAC fond.

Petrović, D. and Đukanović, D. (2012). Stubovi spoljne politike Srbije – EU, Rusija, SAD i Kina. Beograd, Institut za međunarodnu politiku i privredu.

RTS (2009). Kina strateški partner Srbije [online]. Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/100041/kina-strateski-partner-srbije.html [Pristupljeno 30. marta 2019.]

RTV (2009). Tadić: Za Srbiju važni odnosi sa EU, Rusijom i SAD [online]. Dostupno na: http://rtv.rs/sr_ci/politika/tadic-za-srbiju-vazni-odnosi-sa-eu-rusijom-i-sad_103716.html [Pristupljeno 30. marta 2019.]

Trapara, V. (2012). Ograničenja zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU: kome zapravo Srbija treba da se prilagodi. U D. Đukanović and M. Jončić eds. Spoljna politika Srbije i Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU. Beograd, IMPP, 42-56.

Velebit, V. (2017). Odsustvo strategije spoljne politike otvara mogućnost za manipulaciju. Dostupno na https://europeanwesternbalkans.rs/odsustvo-strategije-spoljne-politike-otvara-mogucnost-za-manipulaciju/ [Pristupljeno 30. marta 2019.]

Vreme (2009). Zajednička izjava Srbije i Kine [online]. Dostupno na: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=882494 [Pristupljeno 30. marta 2019.]

Vučić, A. (2016). Program Vlade Republike Srbije. Dostupno na https://www.sns.org.rs/sites/default/files/ekspoze.pdf [Pristupljeno 30. marta 2019.]

Wohlfeld, S. (2015). Headed for Brussels without a Compass? Serbia‘s Position between Rapprochement with the EU and Russian

- 210 -

Influence. DGAP. Andrej Stefanović

SRBIJA, EVROPSKA UNIJA I POGLAVLJE 31: NA RAZMEĐI

Sažetak: Autor raspravlja i kritički ocenjuje trenutnu situaciju i izazove u okviru procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji u pogledu Poglavlja 31, odnosno obaveze usklađivanja spoljne politike sa EU. Ova rasprava je stavljena u širi kontekst (ne) postojanja strategije spoljne politike Srbije i potrebe ispunjenja različitih, često raznovrsnih, pa čak i konkurentnih spoljnopolitičkih ciljeva. Ključne reči: Srbija, Evropska unija, Poglavlje 31, Zajednička spoljna i bezbednosna politika

- 211 -

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 339.923:061.1EU(497.11)(082)(0.034.2) 061.1EU(082)(0.034.2) EVROPSKA unija i evropske integracije Republike Srbije [Elektronski izvor] / urednici Boban Stojanović, Miljana Pejić, Nikola Jović. - Beograd : Krovna organizacija mladih Srbije - KOMS, 2019 (Beograd : Printing). - tekst, slika, 1 elektronski optički disk (CD-ROM) ; 21 cm "...u okviru projekta 'Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji'..." --> kolofon. - Tiraž 50. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz svaki rad. - Abstracts. ISBN 978-86-80578-04-0 а) Европска унија -- Зборници б) Европске интеграције -- Србија -- Зборници COBISS.SR-ID 277137420

Rad Krovne organizacije mladih Srbije podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“.