Naslov  izvornika: Eugene T. Gendlin FOCUSING 

Copyright ©  1981 by Eugene T. Gendlin 

A l l  rights  reserved. 

Duboko poštujem uredničku pomoć koju mi je u radu s ovom knjigom pružio Max Gunther. 

SADRŽAJ 

prvi  dio 

OTKRIVANJE  MUDROSTI  TIJELA 1.  Unutarnji  čin  17 2.  Promjena  26 3.  Što  to  tijelo  zna  54 

drugi  dio FOKUSIRANJE 

4.  Priručnik  fokusiranja  67 5.  Šest  koraka  fokusiranja  i  njihov  smisao  76 6.  Što nije  fokusiranje  93 7.  Raščišćavanje  svoga  prostora  100 8.  Što  učiniti  ako  ne  možete  pronaći 

osjetilni  dojam  113 9.  Što  učiniti  ako  ne  možete  izazvati  pomak  135 

treći  dio 

LJUDI  POMAŽU  JEDNI  DRUGIMA 

10.  Otkrivanje bogatstava  u  drugim  ljudima  147 11.  Priručnik za  slušanje  153 

četvrti  dio FOKUSIRANJE  I  DRUŠTVO 12.  Nove veze  189 13.  Iskustvo mimo preuzetih uloga  199 

DODATAK 

a.  Filozofska bilješka  209 b.  Sažetak  istraživanja  i  literatura  212 

c.  Fokusiranje:  ukratko  214 

O autoru  217 

prvi dio

OTKRIVANJE MUDROSTI TIJELA

1 Unutarnji  čin 

Proteklih  petnaest  godina  na  čikaškom  sveučilištu  i  ne­kim drugim mjestima grupa kolega i ja istražujemo sta­novita  pitanja  koja  većina  psihoterapeuta  ne  voli  po­stavljati  naglas.  Zbog  čega  terapija  češće  ne  doživljava uspjeh? Zbog čega tako rijetko uspijeva dovesti do stvar­ne  promjene  u  životima  ljudi?  Što  čine  pacijenti  i  tera­peuti  u  onim  rijetkim  slučajevima  kad  uspije?  U  čemu je  pogreška  većine  terapija? 

Tragajući  za  odgovorima,  proučavali  smo  mnoge oblike  terapija,  od  klasičnih  pristupa  do  sasvim  novih. Analizirali  smo  doslovce  tisuće  razgovora  između  tera­peuta i pacijenata zabilježenih na kasetama. Nizovi  is­traživanja  odveli  su  nas  do  nekoliko  otkrića,  od  kojih se  neki  uvelike  razlikuju  od  onoga  što  smo  mi,  kao  i većina  drugih  profesionalnih  terapeuta,  očekivali. 

Ponajprije  smo  otkrili  da  se  uspješnog  pacijenta  ­onoga  kod  kojeg  se  u  psihološkim  ispitivanjima  i  u  st­varnome životu pokazuje  istinska  i opipljiva  promjena ­  može  izdvojiti,  iz  zabilježenih  terapeutskih  razgovo­ra,  prilično  jednostavno.  Ono  što  ti  rijetki  pacijenti  či­ne  tijekom terapije  razlikuje  se od onoga što čine  dru­gi  pacijenti.  Razliku  je  toliko  jednostavno  uočiti  da smo,  jednom  kad  smo je  odredili,  bili  u  stanju  objasniti je  neiskusnim  mladim  studentima,  a  tada  su  i  oni  bili sposobni  izdvojiti  uspješne  pacijente  između  sviju  os­talih. 

17 

U  čemu  je  ta  ključna  razlika?  Otkrili  smo  da  nije riječ o  tehnici  terapeuta ­ čini  se  da  razlike  u metoda­ma  terapije  imaju  iznenađujuće  malo  značenja.  Ta  se razlika  ne  skriva  ni  u  onome  o  čemu  pacijent  govori. Razlika  je  u  načinu  na  koji  govori.  A  to  je  tek  vanjski pokazatelj stvarne razlike: riječ je o onome što uspješni pa­cijenti čine u svojoj nutrini. 

Svrha je ove knjige objasniti vam što ti pacijenti či­ne  te  kako  biste  i  vi  to  mogli  činiti.  Jer  ta  neuobičaje­na vještina,  taj  unutarnji čin, nije korisna samo u ure­du psihoterapeuta,  nego ujedno predstavlja  i način pri­stupanja bilo kakvome problemu  ili  situaciji. 

Nakon  otkrića,  sljedećih  smo  godina  toj  vještini podučavali  mnoštvo  ljudi  koji  nisu  dolazili  na  terapiju. Sada kad se čini da je svatko može naučiti, isto tako že­lim  da  ova  knjiga  bude  lako  čitljiva  svakoj  osobi.  Knji­ga je pisana za profesionalne terapeute,  ali ne isključi­vo  za  njih.  Stoga  je  pišem  na  jednostavan  način,  a  ne tehničkim  stilom mojih  filozofskih  i  znanstvenih  publi­kacija. 

Vještina  koju  smo  promatrali  i  definirali  nije  us­mjerena  samo  na  rješavanje  problema.  Onima  koji  je poznaju  ona  postaje  unutarnji  izvor  kojemu  se  mogu obraćati mnogo puta  tijekom svakoga dana. Ja je kori­stim upravo  sada dok pišem ovu  knjigu. 

Vještina  kojoj  ću  vas  podučiti  naziva  se fokusiranje. Omogućit  ću  vam  da  otkrijete  i  promijenite  ona 

područja  na  kojima  je  struja  vašega  života  zastala,  na kojemu  je  prigušena,  ograničena  i  usporena.  A  to  će vam  omogućiti  da  se  i  vi  sâmi  promijenite  ­  da  život proživljavate  iz  nekog  područja  mnogo  dubljeg  nego što  su  to  vaše misli  i  osjećaji. 

Činjenica  koja  nas  je  u  tim  istraživanjima  najviše uznemirivala  bila  je  ta  da  se  pacijente  koji  su  u  sebi mogli  učiniti  taj  prijeko  potreban  čin  moglo  izdvojiti  u 

18 

prva  dva terapijska razgovora. Otkrili smo da od samo­ga  početka,  analizirajući  prvih  nekoliko  razgovora,  mo­žemo predvidjeti uspjeh ili neuspjeh terapije. A prema brižljivim  statističkim  analizama,  vjerojatnost  slučaj­nog pronalaženja istoga otkrića manja je od tisuću pre­ma  jedan. 

Danas  znamo  kako  drugima  ljudima  prenijeti  fo­tesiranje.  Dakle  to  otkriće  ne  znači  da  neki  ljudi  ne mogu naučiti ovu metodu. Al i ono je istodobno bilo i šokantno. Riječ je bila o tome da su se terapeuti i paci­jenti upuštali u poduhvat koji je mogao trajati i više od godinu  dana,  a  zahtijevao je  veliki  napor.  Bilo  je  tu uključeno mnogo nade,  predanosti  i novca,  a mi smo već unaprijed znali da će doživjeti neuspjeh. 

To je otkriće značilo da psihoterapija, onakva kak­vu terapeuti najčešće obavljaju s pacijentima, ne podu­čava pacijente kako sudjelovati u psihoterapiji. Drugim riječima,  pacijentima  njihovo  psihoterapijsko  iskustvo ne pomaže  da  napreduju.  Ako  na  bilo  koji  način  od  sa­moga početka ne znaju kako  trebaju pristupiti vlastitoj nutrini  na  neki  osobit  način,  neće  postići  velike  pro­mjene, bez obzira na to što su oni sami ili njihovi tera­peuti  činili,  koliko  marljivo  ili  koliko  dugo. 

To  se  otkriće  kosilo  s  mojim  predviđanjima,  pa  i  s mojim čvrstim vlastitim osobnim uvjerenjem. Vjerovao sam da sam iskusio postepeno otvaranje i sve veću spo­sobnost pacijenata da stupe u dodir s vlastitim osjećaji­ma. Bio sam siguran da tijekom niza terapijskih razgo­vora pacijenti nauče psihoterapijski raditi na sebi te da to u drugoj  polovici  terapije  rade  sve uspješnije.  Imao sam brojna iskustva s pacijentima koji su se na početku doimali nesposobnima osjetiti vlastitu nutrinu, ali sam uz  pomoć  vlastitih  terapeutskih  vještina  i  uz  pomoć pacijentova  truda mnoge među njima  doveo do  uspje­šnoga  razrješenja  problema. 

Jedan  od  razloga  zbog  kojih  je  istraživanje  toliko važno  upravo  je  činjenica  da  vas  može  iznenaditi  i ukazati  vam  na  to kako  su  vaša  subjektivna  uvjerenja pogrešna.  Kad  bi  istraživanja  uvijek  otkrivala  ono  što smo  očekivali  da  će  otkriti,  ne  bi  bilo  mnogo  smisla  u istraživanju. 

Osvrnuvši  se  unatrag  shvatio  sam  da  sam  razmi­šljao  samo  o  uspješnim  pacijentima,  a  ne  i  o  onom ve­likom  broju  pacijenata  s  kojima  sam  doživio  neuspjeh. Sada  znamo  kako  i  te  ljude  naučiti  ovoj  iznimno  važ­noj  vještini. 

Istraživanje jasno i ponovljeno pokazuje da uspješ­ni  pacijenti  uistinu  napreduju  u  ovoj  važnoj  vještini, ali isto tako pokazuje da su je oni do stanovitoga stup­nja  imali već od  samoga  početka.  Drugi,  oni koji  su  do­živjeli  neuspjeh,  uopće  nisu  posjedovali  tu  vještinu  i nisu  je  mogli  postići  samo  putem  psihoterapije.  U  to doba  nismo  znali  kako  bismo  je  njima  mogli  prenijeti. 

Većina  terapeuta  ne  zna  u  čemu  se  sastoji  taj  važni unutarnji  pristup,  a  kamoli  kako  bi mogli  pomoći  paci­jentima  da  ga  nauče.  Stoga  sam  se  počeo  pitati:  može li  se  to uopće  naučiti? 

Prvi  mi  je  poriv,  koji  se  temeljio  na  psihoterapij­skom  školovanju,  bio  da  kažem  kako  se  ta  vještina  ne može  naučiti.  Naučili  su  me  da  povjerujem kako  će  sa­mo  jako  naivan  terapeut  pacijentu  riječima  pokušati objasniti kako  terapija  djeluje.  Osoba koja  nije  iskusila terapiju  ne  može  je  razumjeti  izraženu  riječima.  Psiho­terapija  bi  trebala  biti  umjetnost,  tajna,  a  ne  znanost. Neke grupe tvrde da su razvile prave znanstvene meto­de,  ali  to je  samo  promidžbena  poruka.  Sveznajući  psi­hoterapeut  koji  je  potpuno  siguran  u  sebe  postoji  sa­mo  na  filmu.  Naravno,  svaka  terapeutska  škola  ima vlastite  zamisli  i metode,  ali  sve  one  znaju  da  se  zbu­njeno traže putovi ako njihova  terapija ne uspijeva,  što 

20 

se vrlo često događa. Stoga niti jedan ozbiljan psihote­rapeut  ne  bi  tvrdio  kako je  sposoban  riječima  prenije­ti  suštinu  uspješnosti  vlastite  terapije  i  način  na  koji dovodi  do promjena  unutar  osobe.  Pretpostavlja  se  da bi  to  pacijenta  mogla  naučiti  isključivo  terapija  sama po sebi. 

Al i  naše je  istraživanje  pokazalo  da  se  one  koji  već unaprijed ne znaju kako  se  radi terapija ne može  tome naučiti. Istraživanje je isto tako vrlo određeno pokaza­lo u čemu se sastoji taj ključni unutarnji čin. Je li naiv­no  vjerovati  da  se  taj  čin  može  naučiti? 

Usprkos  svojim sumnjama,  odlučio  sam provjeriti bih  li mogao  nešto  učiniti  da  ljudi  nauče  taj  prijeko  po­treban unutarnji čin. Uz pomoć mnogih ljudi, postepe­no  sam  sastavio  određene  upute  za  obavljanje  onoga što  su  ti  rijetki  uspješni  pacijenti,  na  neki  način,  već mali  učiniti.  Te  smo  upute  iskušali  na  velikom  broju ljudi,  ispravljali  smo  ih  i  ponovno  iskušavali  tijekom niza godina.  Sada  su  te upute postale  vrlo  određene  i vrlo ih je lako naučiti. Istraživanje provedeno na neko­liko  mjesta  pokazalo  je  da  ljudi  mogu  uspješno  naučiti kako se  obavlja  taj  unutarnji  čin  (vidi dodatak). 

Budući  da  se  taj  ključni  unutarnji  čin  može  nauči­ti,  a  uz  to  se ne mora učiti na  terapiji,  nitko ne mora postati pacijent da bi ga naučio. Ta činjenica dovodi do svojevrsne  revolucije.  Proces  promjene  više  ne  mora biti u rukama terapeuta. Ljudi ga mogu obavljati sami i jedan s drugim. 

Naravno da oni jedni drugima neće predstavljati te­rapeute, liječnike ili autoritete, ali onaj dio liječnika ko­ji se odnosi na autoritet zapravo nikada uopće nije od­govarao  ljudskom  procesu  osobne  promjene.  Ljudski su problemi po sâmoj svojoj prirodi takvi da mi sami mo­žemo biti odgovorni za sebe. Nikakav autoritet ne mo­že razriješiti naše probleme ni reći nam kako trebamo 

21 

živjeti. Stoga moji kolege i ja podučavamo sve veći broj ljudi kako da pomognu sebi i drugima. 

Ova će vam knjiga omogućiti da iskusite i prepoz­nate  trenutak kad  se  u  vama  odvija  stvarna  promjena, a kada to nije slučaj. Postoji izrazit tjeslesni osjećaj pro­mjene,  koji  ćete  uvijek prepoznavati  kad  ga  prvi  put iskusite. To  nazivamo  tjelenim  pomakom. Kad ga lju­di barem jednom osjete, više se neće bespomoćno go­dinama pitati mijenjaju li se  ili ne.  Sada  to mogu pro­suditi sâmi. Nerijetko se događa kad fokusiranje preno­simo  novoj  grupi  da  neki  ljudi  iskuse  tjelesni  pomak koji  predstavlja  korak  prema  razrješenju  problema  o kojemu su s terapeutom godinama raspravljali bez ika­kvih promjena. Zaprepašteni su. Zar im već i samo ne­koliko minuta vježbanja ove metode može iskustveno omogućiti veću promjenu nego što su je doživjeli tije­kom  skupe  psihoterapije? 

Ljudi još  uvijek  o  terapeutu  misle kao  o  autorite­tu.  Čak  i  ako  pacijenti  ne  osjećaju  nikakav napredak, misle da »liječnik« sigurno zna što se događa. Ako l i ­ječnik misli da bi i dalje trebali dolaziti na terapiju, nje­govo mišljenje prihvaćaju kao nedvojbeno. Misle da se »nešto  sigurno  događa«.  Neka  mi  je  osoba  nedavno napisala  u  pismu:»Kad  sam  natjerao  svoga  terapeuta da  mi  objasni  zbog  čega  se  ništa  ne mijenja,  rekao je kako je sasvim u redu kroz cijeli život imati plaćenog prijatelja. Nikada mu  se više nisam vratio,  ali  tek na­kon  četiri  godine!« 

Kad se revolucija samopomoći u potpunosti ostva­ri te kad je većina ljudi nauči i započnu jedni na dru­ge primjenjivati ovu korisnu metodu, hoće li profesio­nalna terapija uopće više biti potrebna? Mislim da  će stručna pomoć uvijek biti potrebna. Al i morat će biti bolja od onoga što obični ljudi mogu učiniti kad nau­če neke određene vještine. Jer tada će nepogrešivo zna­ti odrediti je li im stručnjak pomogao ili nije. 22 

Čovjek  mora  iskušati  stanovit  broj  terapeuta  (ali svakoga kroz  nekoliko  terapija,  a  ne  godinama!)  kako bi  uspio  pronaći  onoga  koji  će  mu  uistinu  pomoći.  To ćete  moći  učiniti  kad  upoznate  nepogrešivo  tjelesno  is­kustvo  promjene. 

Moj  pristup  terapiji,  kao  i pristup nekih od mojih kolega,  temeljito je  promijenila  spoznaja  o  tome da je taj  ključni  unutarnji  čin moguće  naučiti.  Kad mi  se  lju­di obrate za pomoć više  se s njima ne upuštam u bes­konačne  razgovore.  Naravno  da  njihove  osjećaje  ne analiziram  isključivo  intelektualno  ­  to  nikada  nisam ni  činio.  Ne  puštam  ih ni  da  vrište  iste  riječi  i  da  u  gru­pama rade neprestano na istim stvarima, kao što se do­gađa  u  nekima  od  novijih  terapija.  Mnogi  ljudi  mogu stupiti  u  dodir  s  vlastitim  osjećajima  ­  ali  što  tada  uči­niti?  Svakako  imaju  »osjećaj«,  ali  se  ti  osjećaji  ne  mi­jenjaju. 

Fokusiranje  je  korak  koji  slijedi  nakon  otkrivanja vlastitih  osjećaja.  Ono  se  odnosi  na  drukčiju  vrstu  unu­tarnje pozornosti prema onome što se u početku osjeća kao nešto nejasno. Tada to nejasno dolazi u žarište i pu­tem  stanovitih  unutarnjih  koraka  koje  ću  vam  izložiti mijenja  se  na  razini  tijela. 

Drugo  važno  otkriće  jest  da  je  taj  proces  stvarne promjene vrlo ugodan. Učinkoviti rad na vlastitim pro­blemima  nije  oblik mučenja  samoga  sebe.  Proces pro­mjene  koji  smo  otkrili  tijelu  je  prirodan,  pa  ga  tijelo  ta­kvim  i  osjeća.  Ključni  korak  odvija  se  ispod bolne  razi­ne,  u  osjetima  tijela  koji  su  na  početku  nejasni.  Isku­stvo  kako nešto  izranja  s  te  razine  osjeća  se kao  olak­šanje  i  ponovno  oživljavanje. 

S  ovoga novog stajališta,  tradicionalne metode  ra­da na sebi sagledavaju se kao metode koje su uglavnom usredotočene  na  bol.  Ljudi  ulaze  u  bolne  osjećaje  i  ne­prestano  ih  ponavljaju,  ne  znajući  kako  bi  iskoristili 

usmjerenje  i  snagu  tijela  koji  su  okrenuti  životu  i  po svojoj  naravi  pozitivni.  Na  taj  način  ljudi  ostaju  onak­vima  kakvi  su  i  bili te  sebe  neprestano  povređuju.  Je­dno je  od  najvažnijih  novih  načela  to  što je  proces  pro­mjene  ugodan.  Doima  se  kao  udisanje  svježega  zraka nakon što ste dugo vremena proveli u zagušljivoj  pro­storiji.  Onoga  trenutka  kad  se  više  ne  osjećate  ugodno, zastat ćete i napraviti mali  korak unatrag. 

Tu  važnu  vještinu  nije jednostavno  objasniti.  Mno­gim  ljudima  to  uspijeva  tek  nakon  stanovita  iskustva. S  druge  strane,  ona je mnogo jednostavnija  od  dugo­godišnje  borbe  sa  starim  problemima,  koja  će  se  možda okončati s boljim razumijevanjem samoga sebe, ali bez ikakve  promjene,  koja  će  vas  možda  dovesti  u  dodir  s osjećajima,  ali  neće  biti  sposobna  navesti  ih  da  se  pro­mijene,  pokrenu  i  razriješe. 

Koliko  god  mi  je  u  početku  bilo  teško  prihvatiti tvrdnje  iz  istraživanja  kako  psihoterapijski  posao,  za­pravo,  ne  obavlja terapija,  rezultati istraživanja nikada ne  mogu  povrijediti.  Oni  pokreću  naprijed.  Ako  terapi­ja kakva  sada postoji ne  obavlja  svoj  posao,  tada valja promijeniti  terapiju. 

Najradosnija  vijest  od  sviju  je  ta  što  ovaj  proces promjene  možemo  ugraditi  u  cjelinu  društva,  jer  on vi­še  ne  spada  samo  u  područje  odnosa  liječnika  i  paci­jenta ­ koji mnogo košta, a katkad vrlo malo daje zauz­vrat, Sada kad znamo da se unutarnji čin može naučiti, podučavat ćemo ne samo pacijente koji dolaze na tera­piju,  nego  i  sve druge  ljude.  Otkrili  smo  da  ga možemo podučavati  u  okviru  obrazovnog  sustava,  u  crkvenim grupama,  u mjesnim centrima i u mnogim drugim ok­ružjima.  Svatko  može  koristiti  unutarnji  proces.  Isto tako  ljudima  možemo  pokazati  sasvim  osobite  načine na  koje  će  takvim  postupkom  pomoći  jedni  drugima. 

Prije  nego  što  počnem  objašnjavati  što  je  to  »unu­tarnji«  čin,  želim  vas  nešto  zamoliti.  Na  neko  vrijeme 

24 

odložite na stranu sve što znate o psihoterapiji ili unu­tarnjim  procesima.  Namjeravam  vam  pokazati  nešto što  se  razlikuje  od  onoga  uobičajenog  »stupanja  u  do­dir  s  vlastitim  osjećajima«.  Nije  riječ  ni  o  bezsadržaj­nom spokojstvu meditacije.  Bez  obzira jeste  li psihote­rapeut,  pacijent  ili  inteligentan  laik,  unutarnji  vam je čin vjerojatno  sasvim nepoznat.  Unutarnja  oprema  ko­ja  vam  je  potrebna  da  biste  mogli  obaviti  spomenuti čin  nalazi  se  u  svakome  ljudskom  biću,  ali  je  većina ljudi  ne  koristi.  Čini  se  da je  mali  broj  ljudi  povreme­no  intuitivno  koristi,  ali  najvjerojatnije  nikada  niste promišljeno pokrenuli  taj  proces,  kao  što nikada niste bili svjesni da takva mogućnost postoji. O tome se tek nedavno počelo  raspravljati u stručnoj  literaturi. 

Neki  ljudi  unutarnji  proces  nauče  prilično  brzo, dok  je  drugima  potrebno  nekoliko  tjedana  ili  mjeseci strpljivoga unutarnjeg osluškivanja  i vježbanja. 

25 

2 

Promjena 

Proces kojemu ću vas  naučiti u ovoj  knjizi,  taj  unutar­nji čin, savršeno je prirodan. Al i budući da naš jezik ne sadrži riječi kojima bih ga opisao, morao sam ih izmi­sliti. 

Proces sam nazvao fokusiranjem. U tome procesu vi dolazite  u  dodir  s  osobitom vrstom  unutarnje  svjesno­sti tijela. Tu svjesnost nazivam osjetilni dojam. 

Osjetilni dojam najčešće nije jednostavno prisutan, on se mora  oblikovati. Morate  znati kako  ćete mu  do­pustiti da se oblikuje, obrativši pažnju na nutrinu svo­ga tijela. Kad se pojavi,  u početku je nejasan i maglo­vit. Uz pomoć stanovitih postupaka možete ga dovesti u žarište,  a ujedno i promijeniti. Osjetilni je dojam tje­lesni osj ećaj stanovitoga problema ili situacije. 

Osjetilni  dojam nije  emocija.  Emocije  prepoznaje­mo. Znamo kad smo bijesni, tužni i l i zadovoljni. Osje­tilni  je  dojam  nešto  što  u  početku  ne  prepoznajete  ­neodređen je i mutan. Osjećate da je smislen, ali ga ne poznajete.  To je tjelesni osjet značenja. Kad se naučite usredotočivati,  otkrit  ćete  da  tijelo  koje  otkriva  svoj vlastiti put pruža  i vlastite  odgovore na mnoge  proble­me. 

Taj  proces  izaziva promjenu. U fokusiranju  terapeut nije prijeko potreban. Vi sa­

mi,  ili u suradnji s prijateljem koji zna kako i kada tre­ba šutjeti, možete postići rezultate fokusiranja. 

26 

Najvažnije  pravilo  kojega  se  treba  pridržavati,  za terapeuta ili prijatelja, koji pomaže nekome pri fokusi­ranju jest da se ne miješa u sam proces. Većina  terape­uta  rado  vjeruje kako  rezultate  izazivaju  upravo  oni,  a ne  proces  koji  se  odvija  u  pacijentu.  Terapeuti mnogo toga mogu pružiti i stoga misle da je to i sasvim dovolj­no. Uvijek se javlja snažan izazov da pokušaju raščlani­ti ono što pacijent govori,  da nagađaju o naravi stano­vitoga  problema,  da  drže  predavanja  ili  pokušavaju preurediti  situaciju  u  kojoj  se  pacijent nalazi. 

Ali samo  vaše tijelo zna koji su vaši problemi i gdje se kriju nevolje. Da  sam ja vaš osobni terapeut,  odupi­rao bih se snažnome izazovu da nešto ustvrdim ­ kao da  o vašim problemima  znam mnogo više nego vi  sa­mi. Al i ne  bih  ni vama  dopustio  da  govorite. Naučio bih  vas  kako  se  uspješno  fokusirati,  a  onda  bih  vam pravio društvo dok vi to činite. Još bih neke stvari ura­dio,  a o njima ću vam govoriti kasnije. 

Sada mi  dopustite  da  iznesem nekoliko  primjera  o iskustvima nekih ljudi  s  fokusiranjem. 

Poslije ću vam brižljivo objasniti svaki od šest kora­ka od kojih se sastoji fokusiranje. Kad ih uspješno pro­đete  u  tijelu  dolazi  do  tjelesne  promjene,  do  tjelesno­ga pomaka. Tada će vam problem djelovati drukčije. U sljedećim vas primjerima još neću podučavati koraci­ma fokusiranja.  Samo ću vam prikazati do kakvih pro­mjena može doći  sa  svakim tjelesnim pomakom. 

Obratite  pažnju  na  to  da  se  priroda  problema mi­jenja sa svakim pomakom. Ne stupite li u  dodir s dub­ljom tjelesnom razinom, koja na početku uvijek djelu­je nejasno,  ostali biste zaglavljeni u mislima  i osjećaji­ma  o problemu kakav se on doima na početku. 

MLADA ŽENA KOJA JE VJEROVALA DA ĆE JOJ SMRT DONIJETI SPOKOJSTVO 

Fay mi je  telefonirala  sredinom poslijepodneva.  Cijelo je jutro hodala gradskim ulicama razmišljajući o samo­ubojstvu.  »Život je previše težak«, rekla je, uistinu os­jećajući  da  je  došla  do  krajnjih  granica  iscrpljenosti  i očajanja.  »Kakva  korist  od  takvoga  života?  Kamo  će me  odvesti?« 

I prije  sam razgovarao  s  Fay,  tako  da  sam donekle bio upoznat s njezinim životom. Bila je privlačna žena od  otprilike  dvadeset  osam  godina.  Nekoliko  godina prije  toga prekinula je vezu s muškarcem kojega je ja­ko voljela ­ nazvat  ću  ga Ted. Ni prije ni poslije niko­ga nije voljela. Otkad je Ted otišao, vrijeme je provodi­la s mnoštvom muškaraca, u potrazi za nekim drugim Tedom. Al i nije ga uspjela pronaći. 

»Što je  to  tako  loše?«  upitao  sam je.  »Umirite  se na  trenutak kako biste vidjeli što je  to  toliko loše.« 

Brže nego što mi se svidjelo,  ali ipak nakon nekog kratkog razdoblja tišine Fay je odgovorila:  »Nisam do­bila  mjesečnicu.  Plašim  se  da  sam  trudna.« 

Posljednji  put  kad  smo  razgovarali  ispričala  mi  je da  se  sastaje  s muškarcem koga je  smatrala  dosadnim, ukočenim  i  bezosjećajnim,  kojega  nije  zanimala  ona kao  osoba  nego  samo  kao  seksualni  partner.  S  tim  je muškarcem provela vikend. 

»Toliko mi nedostaje Ted!«  plakala je preko telefo­na. »A sada mi kasni mjesečnica. Što ću učiniti ako sam ostala trudna? O Bože, što će se dogoditi sa mnom?« 

Osjetio  sam  da  su ponovno  prevladali  njezini  uz­nemireni osjećaji.  Bilo joj je  teško ostati smirenom,  s pažnjom usmjerenom prema  unutra,  kao  što  to  zahti­jeva fokusiranje. Bila je opsjednuta bolnim emocijama, umjesto da pokuša pronaći ono mjesto u nutrini, odno­sno  osjetilni dojam. 

28 

Zamolio  sam je da počne s onim što nazivam pr­vim  korakom  fokusiranja.  To  je  kad  privremeno  gd­gurnete probleme na stranu,  složite  ih  na  hrpu,  odma­knete  se korak unatrag i promatrate  ih. Na neki način to nalikuje ulasku u prostoriju  toliko pretrpanu namje­štajem,  kartonskim  kutijama  i  starudijom  da  nemate gdje  sjesti.  Tada  morate  odgurnuti  te  stvari  kako  biste raščistili malo prostora  u jednome uglu. Naravno,  ni­ste ispraznili prostoriju. Sve ono što vam je i prije sme­talo, problemi,  i dalje su ondje. Ali sada barem postoji jedno  čisto mjesto na  kojemu možete  stajati. 

»Sada  samo  napravite  korak  unatrag,  uzmite  jed­nu po jednu  lošu  stvar i stavljajte je na hrpu.  Jednu po jednu. Pokušajte vidjeti što je to zbog čega se osjećate loše.« 

Raščistila je prostor. Otkrila je da promatra dva ve­lika problema: jedan je bio taj što je željela da joj se Ted vrati, a drugi bijaše strah od moguće trudnoće. 

»Koji je problem teži?«  upitao sam je. »Najviše  me  boli  to  što  Ted  nije  sa  mnom«,  rekla 

je,  ponovo zaplakavši.  »Ta  osamljenost...  Nemam ni­koga kome bih se obratila... Nema ničega.« 

Započinjao je još jedan uznemirujući,  samorazor­ni, osjećajni napadaj pa sam je prekinuo.  (Kad se nau ­čite fokusirati prekidat ćete sami sebe na uvelike sličan način.)  »Zašto se ne biste spustili unutra«, rekao sam, »kako biste mogli vidjeti što je najgore od svega? Samo neko vrijeme  ostanite mirni. Pronađite nejasan tjelesni osjet svega  toga  zajedno.« 

Znala je što treba učiniti.  I prije je radila  fokusira­nje. Ako  upitate  zbog  čega  sam joj  onda ja  uopće bio potreban  ­  zašto  nije  jednostavno  sjela  i  počela  sama raditi  fokusiranje  ­ odgovor je  vrlo  jednostavan:  lakše je  kad je  prisutna  i  druga  osoba,  čak  i  ako je  ta  druga osoba  samo prijateljski glas  preko  telefona.  To  osobito 

29 

vrijedi ako ste se, kao što je bio slučaj s Fay, našli zaro­bljeni u zamci emocija iz kojih se, kako vam se čini, ne možete  osloboditi.  Dogodi  li  se  takvo  što,  nerijetko vam je  dovoljno  da  vam  nečiji  prijateljski  glas  kaže: »Dobro je..  Sada  samo  sjedni i neko vrijeme budi mi­ran...«. Prijatelj može prekinuti nalet  emocija  ako  sa­mi  to  ne  možete  učiniti. 

Osluškivao sam tišinu s druge strane telefonske l i ­nije,  dok je Fay prolazila kroz drugi korak fokusiranja. Dolazila je  u  doticaj  sa  svim  onim  osjećajima  koji  su pratili činjenicu da Teda nema pokraj nje. Kod vrlo is­kusnih  praktikanata,  kakva  je  bila  i  Fay,  ti  se  koraci stapaju  jedan  u  drugi  i  postaju  jedan  jedini  korak, upravo  kao  što  vješt  igrač  golfa  ili  skakač  s motkom mnoštvo  odvojenih  tjelesnih  pokreta  stapa  u  jedan glatki pokret. Pronašavši osjetilni dojam, osjetila je nje­govu kvalitetu te pronašla »ključnu riječ« ­ a to je riječ koja  savršeno  odgovara  onome  što  se  događa.  (Treći korak.) Konačno je  usporedila  riječi  i osjećaj,  otkrivši da  odgovaraju  jedni  drugima. 

»Zapravo se sve vrti oko bijesa ili nečega takvog«, rekla je.  »Ne znam...  kao da  sam bijesna...  na...  Zbog čega  bih  bila  bijesna?« 

Tražila je  intelektualnu  analizu  i  od  sebe  i  od me­ne. Nisam joj je pružio.  Fokusiranje  izbjegava analizu. Isto  sam  joj  tako  pokušao  pomoći  da  se  ni  sama  ne upusti u analiziranje. Rekao sam:  »Vratite se do osjetil­nog  dojma  i zapitajte ga  što je  taj  bijes.« 

Postavljanje  pitanja  peti  je  korak  fokusiranja.  Iz­ravno je  zapitala  osjetilni  dojam  o  čemu je  riječ u  to­me  bijesu. 

Čuo sam njezin uzdah kad je  to učinila. Znao sam da se  iznutra  nešto pomaknulo.  Za  onoga  tko  radi  fo­kusiranje  pomak  je  određeni  tjelesni  osjećaj  nekakve promjene  ili  unutarnjega pokreta,  kao  da  se  nešto  na­peto  opustilo. 

30 

Nakon još jednoga razdoblja tišine je rekla:  »Bije­sna  sam  na  sebe.  O  tome je  riječ.  Zbog  toga  što  sam spavala s tolikim muškarcima koje nisam voljela, pre­ma kojima ništa nisam osjećala.« Analiza joj ne bi pru­žila  takav  odgovor.  Umjesto  da je  o  tome  razmišljala, odgovor je  izronio iz osjetilnoga dojma. 

Ponovno  smo  prošli  korake  fokusiranja,  čekajući još  jedan  pomak  prema  razrješavanju  problema.  Po­mak je kad se osjetilni dojam promijeni, makar i samo malo. 

Nakon još jednoga razdoblja tišine i još jednog ko­raka  rekla  je:  »Dio  toga  jest  da  sam  bijesna  na  sebe zbog toga što sam spavala s Ralphom, što sam se možda dovela  u  nevolju  ­ možda  i pobačaj. Mislim da  sam po­kvarena zbog toga što spavam s muškarcem do kojega mi nije stalo.«  Još jedan duboki udah. 

Katkad će se učiniti da je pomak razjasnio ono što se pojavilo kao  rezultat prethodnoga pomaka  ili će ga tek objasniti. To se upravo sada dogodilo, kad je shvati­la  da  se  smatra  pokvarenom ­ a  ta je  spoznaja  rezultat prethodne. Al i je sljedeći korak promijenio cijeli pret­hodni  niz.  U  fokusiranju  čovjek mora  prihvaćati  ono što dolazi. Često se događa da ono što tijelo smatra slje­dećim  ne  bismo  logično  očekivali  da  će  i  biti  sljedeće. U fokusiranju se to često događa. Ono je nepredvidlji­vo  i  čarobno. 

Rekla je: »Javila se neka vrsta teške obeshrabreno­sti«. Nakon nekog vremena taj se osjećaj  teške obesh­rabrenosti otvorio  i  izronile  su potankosti.  »To se od­nosi na sve one muškarce do kojih mi nije stalo. Prema njima ne osjećam nikakvu seksualnu privlačnost.« 

Neko vrijeme nije govorila. Čuo sam kako je za se­be prošaptala  riječ  »obeshrabrena«,  kao da je  iskušava. Očigledno ta riječ nije sasvim odgovarala osjećaju, jer se doimalo kao da je njome nezadovoljna.  Ponovno je 

31 

provjerila  osjećaj  kako  bi  vidjela  hoće  li  iz  njega  izro­niti prikladnija  riječ.  Pokušavala je  pronaći  riječ koja bi odgovarala  osobnom tjelesnom osjetu. 

To  je  Fayino  iskustvo  uobičajeno  pri  fokusiranju. Kad  promjena  započinje  djeluje  neobično  i  tajanstve­no nepotpuna. Daje vam poticaj  za pomak,  ali vi zna­te  (vaše  tijelo  zna)  da  je  moguć  još  potpuniji  pomak. Ostajete usklađeni s tjelesnim osjetom i čekate da se ta­kav pomak dogodi. 

Iznenada  je  rekla:  »Iscrpljena!«  Olakšanje  se  jasno čulo  u  njezinu  glasu.  Dogodio  se  potpuni  pomak.  »O tome je riječ ­ iscrpljena sam.  Osjećam kao da  ću  osta­tak  života  provesti  idući  od  jednog  dosadnog  muškar­ca  do  drugoga,  nikada  ništa  ne  osjećajući  prema  njima, ali  isto  tako  nikada  ne  dopuštajući  sebi  da  prestanem pokušavati.  Vidim  sve  te  muškarce  ispred  sebe,  sva  ta bezizražajna  lica,  redovi  i  redovi muškaraca  odavde  do kraja  moga  života.  Osuđena  sam  na  to  da  seksualno  ni­šta  ne  osjećam  i  to je  to.« 

Čekao sam da vidim hoće li još nešto reći.  Očigled­no  je  osjećala  da  je  ovo  fokusiranje  postiglo  ono  što  joj je u  tome  trenutku bilo potrebno, jer je  iznenada  rek­la:  »Sada  se  osjećam bolje. Kakvog  li  sam se  samo  tere­ta  oslobodila!« 

Oslobodila?  Razumnome  bi  se  promatraču  učinilo da  se  ničega  nije  oslobodila.  Problemi  koji  su  postojali kad  me  nazvala,  problemi  koji  su  je  natjerali  u  blizinu smrti i dalje su postojali. Što je zapravo postigla fokusi­ranjem? 

Promijenila se iznutra. Činilo  se  da je  riječ  o  osamljenosti.  S  prvim  poma­

kom pokazalo  se  da je bijesna na  sebe,  a  sa  sljedećim da se smatra pokvarenom. Tada se pojavilo teško obes­hrabrenje.  S  osjećajem tjelesnog oslobađanja pokazalo se  da  je  riječ  o  uvjerenju  kako  više  nikada  neće  imati 

32 

seksualnih osjećaja. U trenutku dok je osjećala  taj pos­ljednji pomak  on  se  u  njezinu  tijelu  promijenio. 

U takvome trenutku čovjek još ne može znati kak­ve su  se sve promjene dogodile. Kasnije će biti potreb­no mnogo više ciklusa fokusiranja. A l i promjena se od­vija  u  tjelesnom  pomaku.  Do  nekih  promjena  dolazi čak i u pukom tjelesnom osjećaju olakšanja, kad se du­boko  u  nutrini  tijela  osjeti  i  dotakne  problem. 

Kad me je nazvala telefonom,  loši su joj  se osjećaji širili cijelim tijelom. Cijelo ju je tijelo boljelo. Al i sada je pronašla  točno mjesto na  kojemu  se problem nalazi i problem se promijenio. U ostalom dijelu njezina  tije­la nestalo je boli. 

Fokusiranje  joj  je  pomoglo  u  razdoblju  očajanja. Sljedećih mjeseci  nastavila  je  s  fokusiranjem  i  unutar­njim promjenama. Konačno  se njezin  seksualni život, kao i neki drugi bolni vidovi života, poboljšao. Tada je već fokusiranje postalo dio njezina života. Nije više bi­lo  samo  terapeutsko  sredstvo  koje  se  koristi u  kriznim razdobljima, nego je postalo nešto što se koristi svako­ga  dana,  utješan  i  poznat  dio  svakodnevnoga  postoja­nja. 

MUŠKARAC KOJI JE OSJEĆAO DA NIJE DOVOLJNO DOBAR 

Fred, kako ću ga nazvati,  u želucu je gotovo uvijek os­jećao  čvor,  napetost  koja  nikada  nije  potpuno  presta­jala. 

Čvor u želucu povremeno se pogoršavao. Osobito ga je jako osjećao onoga dana kad se prvi put uspješno fokusirao. 

Taj  je  dan za Freda započeo vrlo  loše.  Sukobio  se sa  šefom. 

Fred je bio zanimljiv muškarac koji je radio u pro­izvodnoj  tvrtki  na  prodajnom  odjelu.  Tvrtka  više  nije 

33 

radila  onako dobro kao u prethodnom razdoblju.  Fred je vjerovao da bi prodaju mogao poboljšati preustrojem prodajne  politike,  pa  je  sastavio  i  detaljan  plan.  Zbog toga je  osjećao  da je  njegov posao  kreativniji.  Plan je obuhvaćao  prilično  temeljitu  promjenu  u  općenitim prodajnim načelima tvrtke,  a upravo je  ta predložena promjena izazvala sukob između Freda i njegova šefa. 

Emocionalne posljedice  toga  sukoba  spustile  su  se u Fredov želudac i ondje ostale cijeloga dana. Te večeri, nakon posla, pokušao je sa svim onim poznatim pristu­pima koji zapravo uopće ne uspijevaju. 

Pokušao  si je  očitati bukvicu:  »Saberi  se!  Dopuštaš da te uznemiruju tako sitne stvari. Uzdigni se iznad to­ga. Ostani smiren!« 

Nakon  toga  predavanja,  Fredov je  želudac  i  dalje bio svezan u čvor. 

Pokušao je ponovno proživjeti sukob razmišljajući o njemu:  »Kad je  on  rekao ono,  trebao  sam reći ovo«. Naravno,  to je  samo povećalo emocionalnu napetost. 

Iskušao je  i varku:  pokušao  se pretvarati  da  pro­blem ne postoji.  »Zapravo se ništa nije dogodilo«,  re­kao je  samome  sebi.  »Šef je  i daleko prije  ovoga  danas znao moje stajalište, a ja sam znao njegovo. Ovaj sukob ništa nije promijenio. Samo smo otvorili karte, a zbog toga bih se  trebao osjećati bolje,  a ne  lošije. Naravno! I osjećam  se  dobrol« 

Ali želudac u to nije povjerovao. I dalje je bio sve­zan  u  čvor. 

Fred je pokušao analizirati situaciju.  »Njegova su shvaćanja već zastarjela, ovisan je o starom načinu obav­ljanja posla  i boji  se promjene. To mu je mana. Moj je nedostatak da  se  zapravo plašim starijih autoritativnih muškaraca...« 

Ni  nakon  toga  pristupa  želudac mu  se  nije  opus­tio. Analiza osobnih problema mogla bi biti točna. Al i 

34 

uvelike  se  razlikuje  od  pristupa  koji  se  spušta  duboko unutra  i  u  kojemu  se  izravno  osjeća  što  se.događa. 

Kad  su  svi  Fredovi  pokušaji  poboljšavanja  raspolo­ženja  doživjeli  neuspjeh,  otišao je  do  bara  i  popio  ne­koliko pića. Al i od  toga  se osjećao tek neznatno bolje. I dalje je u želucu osjećao onaj  isti čvor,  samo što je bol bio donekle  zamagljen zbog alkohola. 

Kasnije  te  noći,  kad  je  prošlo  djelovanje  alkohola, pokušao je  napraviti  fokusiranje.  Tu je metodu naučio od mene nekoliko tjedana prije toga, ali je do tada nije uspijevao dobro napraviti. Te je noći sjeo na rub kreve­ta  i  otkrio  da  to  može  učiniti. 

Evo  što mi je  ispričao: 

»Prekinuo sam unutarnji  tok misli,  isključio  (ili ba­rem prigušio)  sva  predavanja  i  pokušaje  da  intelek­tualno objasnim što mi se događa, kao i sve druge glasove koji su  odjekivali u mojoj  glavi.  Spustio  sam pozornost prema unutra, ne samo do današnjega sukoba  sa  šefom,  nego  sam pokušao pronaći osjećaj sviju onih stotinu potankosti koje okružuju  taj  su­kob, sve svoje brige u pogledu posla i budućnosti te onoga  što  ću  učiniti  sa  svojim  životom.« 

Taj  je  opsežan,  nejasan  osjećaj  ono  što  nazivam osjetilnim  dojmom.  Tada  je  potražio  suštinu  osjetilnog dojma.  Osjetio je  nejasnu  nelagodu. 

»Zapitao  sam  se  što  je  najgore  u  tome.  Gdje  me najviše  boli.  Pokušao  sam  shvatiti  kvalitetu  toga  osje­ćaja. Bio je  toliko neobičan da  ga nisam mogao nave­sti  da  'progovori'.  Bio  je  to  osjećaj  nečega  što  nije  na svome  mjestu,  nekakva  vrsta  osjećaja  koji  bi  vas  mo­gao  obuzeti  kad  biste  pogledali  sliku  koja  ukoso  visi  na zidu  il i  knjigu  postavljenu  naopako  na  polici  s  knjiga­ma  ­  osjećaj  da  nešto  nije  sasvim  kako  treba  biti. 

Čekao  sam  da  se  pojave  riječi.  Pojavile  su  se  rije­či  »izvan  nečega«  i  »odbačen«,  ali  kad  sam  provjerio odgovaraju li osjećaju, otkrio sam da mu zapravo nisu sasvim odgovarale.  Bile  su  vrlo blizu,  imao sam osjećaj da mi je  neka  riječ  na  vrhu  jezika,  kao  osjećaj  koji mi se javlja kad gledam kviz i znam da znam odgovor, ali ga  ne mogu  izgovoriti. 

Nikada prije s fokusiranjem nisam stigao tako dale­ko. Nikada nisam imao taj osjećaj bez znanja ­ taj osje­tilu i dojam o kojemu neprestano pričate. Ovoga sam puta znao da ga imam. 

Tada  sam otkrio tu  riječ. Bila je to  riječ neprikladan! To je  bila  moja  riječ.  I  osjetio  sam  kako  se  onaj 

čvor, ono napeto mjesto u meni opušta. Istoga sam tre­nutka to shvatio.« 

Fredu nije bilo potrebno da napravi poseban korak postavljanja pitanja. Tjelesni pomak i otpuštanje pojavi­li su se istodobno kad i ta riječ. 

Neprikladan:  to je bila  ta  riječ ­ kako ju je  tijelo  os­jetilo  ­ koja je  opisivala  sve  njegove  postupke  na po­slu:  njegove  razrađene  planove  za  preustroj  prodaje, njegove sukobe sa šefom, sve. Sve je  to  bilo  nepriklad­no, jer taj posao nije bio posao koji je Fred u svome ži­votu  uistinu  želio  raditi. 

Dugo je  vremena vjerovao kako je  odavno napu­stio sve svoje mladenačke snove, vjerovao je kako ih je »prerastao«  i  u  zrelosti  postao  praktičan.  Ali  sada,  u  to­me  tjelesnom  pomaku,  u  tome  osjećaju  otpuštanja unutarnjega čvora, znao je da se uz tu riječ »neprikla­dan« pojavilo još nešto. Sve je to saznao u jednom je­dinom naletu. 

Evo što je shvatio: 

»Zbog plana o preustroju uznemirio sam se stoga što sam se nadao da će taj plan poboljšati moj život. 

36 

Naravno, zbog toga sam se glupo ponašao. Mome je životu potrebno nešto mnogo veće od  toga pla­na. To tada nisam znao i zbog toga sam na poslu bio vrlo naporna  osoba. Kao da  sam reagirao sa  svom tom golemom osjećajnom snagom koja nije pripa­dala  tome poslovnom planu.  Snaga mojih osjećaja bila je neprikladna u odnosu na taj plan, pa sam se stoga na poslu neprikladno ponašao. 

Naravno, na neki sam način znao da mi je do toga plana stalo zbog toga što bih, kad bi se on ost­vario, mogao osjećati da radim nekakav stvaralački rad. Ali nisam znao kako sam dopustio da taj plan postane cijeli moj život, onaj dio života koji nikako nisam  uspijevao  ostvariti.  Nije  čudno  što  nisam mogao ostati hladnokrvan.« 

Fred nije znao što je sve uložio u taj plan, ali je nje­govo  tijelo  to  znalo.  Jedino ga je  trebao  »zapitati«. 

Do  takvoga  rješenja Fred nikada  ne bi mogao  stići analiziranjem,  djelomično  i  zbog  toga  što je mislio  da već zna odgovore. Da je netko od njega zatražio da raz­misli o tome, mogao bi odgovoriti kako bi mu  taj  plan pomogao  da  bude  stvaralački  usmjerena  osoba  kakva je želio biti. Taj bi ga jednostavan i istinit odgovor spri­ječio  da  stupi u  izravan dodir  sa  stvarnim načinom na koji  se  problem  očitovao  u  njegovu  tijelu.  Isto  tako, Fred  do  rješenja  ne  bi mogao  doći  analitičkim  putem zbog  toga  što  mu  je  um  bio  previše  zaokupljen  misli­ma  o potankostima  i  o  ljudima  na poslu. 

Fredova  se  priča  o  fokusiranju  odnosi  samo  na  tu noć kad je popustila napetost u njegovu želucu. Prijeko je potrebno primijetiti, kao i u Fayinom slučaju, da Fred još uvijek u praktičnome smislu nije razriješio svoj pro­blem. A l i sada  će biti objektivan na  tome neželjenom poslu,  bit  će  opušten  u  pogledu  plana  o  preustroju. Svakako  će  nastaviti  zastupati  svoj  plan  jer  je  uistinu 

37 

dobar, ali bit će u stanju saslušati primjedbe drugih lju­di i smireno će združiti svoje ideje s njihovima. 

Takav je  stav  odmah  doveo  do  smanjivanja  nape­tosti  na poslu.  Tjelesni je  pomak izazvao  i neke  druge promjene.  Nešto  se  u njemu  oslobodilo kad je  riječ  o mijenjanju vlastitoga života. Evo kako to Fred opisuje: 

»Shvatio sam da me taj posao nikada ne bi mogao zadovoljiti čak ni kad bi moj plan bio prihvaćen, ali osjećao sam se bolje. Nakon takvoga uvida  trebao sam  se  osjećati  obeshrabreno.  Svakako  ne  mogu tek tako promijeniti način života. Nije da o tome već i prije nisam razmišljao. Ali na neki se način opustio i onaj  dio mene kojemu je potrebno nešto drugo. Bilo je to cijelo vrijeme u meni, neka glad za životom. Nju više ne moram ograničavati uskim okvirima. Ne znam zašto, ali u meni postoji nešto, neko sitno uzbuđenje koje mi govori:  promijenit ćemo  se!  A  ja  još  ne  znam  kako.  Kad  bih  bio isključivo objektivan, osjećao bih se sasvim obes­hrabreno. « 

Naravno,  za  promjenu  života  potrebni  su  i  neki praktični koraci,  ne  samo  fokusiranje. A morao je još neko  vrijeme  raditi  fokusiranje  kako  bi  se  suočio  sa strahovima  i  drugim unutarnjim preprekama,  baš  kao što  je  morao  poduzeti  i  neke  vanjske  korake.  Fred  u početku  nije  znao  kakve  će  unutarnje  i  vanjske  pro­mjene morati učiniti. Ali od te noći pred njim se otvo­rio potpuno novi život. Kao što se pokazalo, bio je spo­soban  upustiti  se  u  ostvarenje  svojih  novih  interesa  a da nije morao potražiti drugi posao. 

Al i to je Fredov daljnji razvoj. Možda bi neka dru­ga osoba promijenila posao. Netko treći mogao bi prona­ći olakšanje jednostavno u tome što mu više nije potre­bno da se plan o preustroju odvija točno onako kako ga 

38 

je zamislio. Fokusiranje najčešće vodi čovjeka u dublje razine,  ali katkad su one usklađene i nije  im potrebna nikakva druga promjena. U Fredovu slučaju otvorio se novi životni smjer. 

Da su ga prije fokusiranja upitali da opiše svoj po­sao,  mogao je  odgovoriti:  »Taj  očajnički  važan posao koji mi u želucu stvara čvor«. Sada bi ga mogao nazva­ti poslom u kojemu sudjeluje  tek mali dio njegove oso­bnosti. 

Isti posao. Isti čovjek,  ali čovjek s potpuno novim stavom prema ciljevima u životu, a ponajviše s potpu­no novim stavom prema poslu. 

DJEVOJKA KOJA SE  PLAŠILA KOLEDŽA 

Kad sam prvi put susreo Evelyn, došla je u Chicago na sastanak grupe ljudi pod nazivom Promjene, u kojoj su svi bili  dobrodošli.  Ta  se  grupa bavi  fokusiranjem.  Slu­šaju  jedni  druge  i  pomažu  jedni  drugima  na  različite načine. 

Evelyn u svome životu nije osjećala postojanje bi­lo kakve svrhe i nije imala nikakvih ciljeva. Ništa je ni­je zanimalo. Radila je posao sa skraćenim radnim vre­menom,  ali nije  imala pojma kakav bi joj  posao odgo­varao. 

Osjećala  se seksualno iskorištenom, kao da u od­nosima koje je imala nije doživljavala stvarno seksual­no zadovoljstvo. Bila je debela, oči su joj bile bez sjaja i bila je tužna. Isto je tako bila i iznimno tiha. 

Neki od ljudi čija sam izvješća o fokusiranju naveo i s kojima sam radio tu metodu u početku se mogu doi­mati kao beznadni slučajevi. Al i  fokusiranje se odvija u  nutrini osobe.  Ondje  se  otkriva bogatstvo.  Fokusira­nje  će vam pokazati  to bogatstvo  i. u vama  i u  drugim ljudima. Jednom kad ga postanete svjesni,  više vam se 

39 

nijedna  osoba  neće  činiti  beznadnom.  Zapravo,  nitko se  više  neće  doimati  kao  stanovit  tip  osobe,  jer  to  su sve samo površne  i privremene ljudske osobine. 

To mi neprestano  dokazuju  ljudi koji  dolaze na  sa­stanke grupe Promjene. Netko tko mi se u početku učini kao  da  pripada  određenoj  kategoriji  ljudi  ­  i  da  je  uni­šten,  beznadan,  ravnodušan,  dosadan ­ kasnije  se  po­kaže  sasvim  drukčijim,  bogatim  i  čarobnim. 

Sjećam  se  svojih  prvih  dojmova  o  Evelyn.  Dok  se pokušavala  fokusirati  redovito  ju  je  slušala  žena  ime­nom  Lori,  ali  Evelyn  bijaše  teško  slušati.  Nije  imala uopće  nikakvih  osjećaja.  Mogla  je  govoriti  samo  o vanjskim  stvarima,  situacijama  i  drugim  ljudima.  Po­stajala je  tjeskobna zbog toga što u njoj nije bilo nikak­vih  osjećaja. 

Nekoliko je  psihoterapeutskih  škola  i  grupa  poku­šalo  pomoći  Evelyn,  ali  bez  ikakvih  pažnje  vrijednih rezultata.  Konačno  su  svi  odustali  od  njezina  slučaja kao beznadna,  iako joj  to nitko nije  objasnio na  takav način. 

Lori  nije  namjeravala  odustati  od  Evelyn,  pa  je  za­tražila  pomoć  od  druge  žene,  Nancy.  Njih  su  dvije  za­jedno pomogle Evelyn shvatiti da  tjeskoba koja se jav­ljala zbog toga što nije imala osjećaja sama po sebi pred­stavlja osjećaj. 

Svi  su  slušali  Evelyn  i  prilično  su joj  redovito,  tije­kom  nekoliko  mjeseci,  pokušavali  pomoći  pri  fokusira­nju.  Kako  bih  te  razgovore  mogao  objaviti  u  ovoj  knji­zi,  ljude iz grupe sam zamolio da snime neka od foku­siranja  koja  su  radili;  među  snimljenim  razgovorima  bio je i jedan razgovor s Evelyn.  Ona mi je  dopustila  da u knjizi  objavim  jedan  osobiti  tretman  fokusiranja  koji  je doveo  do velikih  promjena. 

U vrijeme  kad je  došlo  do  toga  razgovora,  Evelyn se  već  bila  promijenila.  Pokazalo  se,  primjerice,  da  je 

40 

pametna  te  da  preciznošću  mislioca  može  razlikovati svoje  osjećaje.  U njoj  se  krilo mnoštvo  stvari koje  su bi­le  potpuno  drukčije  od  prvobitnoga  dojma.  U  tome najvažnijem  fokusiranju  Evelyn  je  razmišljala  o  svome obrazovanju. 

»Pretpostavljam  da bih  se  trebala  upisati  na  koledž«, rekla je.  »Svi mi govore da bih trebala. Vjerojatno je to dobar savjet. Hoću  reći,  znam da  to moram učiniti ako želim raditi nekakav zanimljiv posao. Al i jednostavno ne želim.« 

Na  trenutak je  zastala,  a  onda nastavila:  »Stvar je u tome da bih se morala odreći svega drugoga, naći po­sao  s  punim  radnim  vremenom  da  mogu  plaćati  koledž i,  zapravo,  ne bih imala vremena ni za  što drugo.  Sve bi bilo napeto i...« 

Zaustavila  se.  Shvatila  je  da  samo  priča  o  proble­mu,  ponavljajući  već  poznate  razloge  kojih je  odavna svjesna.  Trebala je  biti  tiha  da  bi  se  mogla  fokusirati  i bez  riječi  čekati  kako  bi  vidjela  što  će  se  pojaviti. 

Uzdahnula je  i  dugo  šutjela.  Konačno je  progovori­la:  »Pa,  uopće nije  riječ o  tome  što bih morala  raditi  i što  ne  bih  imala  vremena.«  Počela  je  plakati.  »Riječ  je o tome da je potrebno  tako mnogo vjere ili nečega tak­vog kako bih povjerovala da taj  dio sebe mogu shvati­ti ozbiljno ­ mislim na onaj misaoni dio, znate. Mozak, stvaralaštvo...  želim  se  družiti  s  ljudima  koji  razmišlja­ju,  volim  čitati  i  razgovarati  i  postavljati  pitanja,  ali  da bih taj misaoni dio sebe shvatila ozbiljno...« 

Postigla je prvi pomak. Neka se napetost u njoj opu­stila,  a  plač  bijaše  opipljiv  pokazatelj  toga  opuštanja. 

Uslijedila je još jedna stanka,  a zatim  i  sljedeći po­mak.  Kao  što  se  u  fokusiranju  nerijetko  događa,  dola­zi do promjene smjera, dodaje se nova dimenzija. U ver­balnome  smislu  taj  novi  smjer  može  biti  proturječan onome što je do tada rečeno. 

41 

»Pa,  nije  ni  o  tome  riječ.  Hoću  reći,  nije  riječ  o  to­me  da  ozbiljno  shvatim  taj  misaoni  dio  sebe.  To  bih mogla  učiniti,  ali  stvar je  u  tome  da  bi mi  školovanje jednostavno  smetalo  pri  tome.  Spriječilo  bi me  da  to uradim. Zbog toga mi je škola uvijek bila tako bolna st­var. Kao da sam toliko nesigurna u to mogu li sebe sh­vatiti  ozbiljno  da  su  mi  potrebni  učitelji  koji  bi  mi  rek­li  da su moje zamisli dobre,  kao da  su mi potrebni  lju­di  koji  bi  mi  rekli:  'Da,  s  tobom je  sve  u  redu,  možeš razmišljati'.  Al i  učitelji  to  nikada  ne  rade.  Nitko  nika­da  nije  uopće  želio  taj  dio  mene.  Uvijek  su  me  slali  da obavljam zadatke i neke druge stvari koje su njima bi­le  važne,  stvari  za  koje  nije  bilo  potrebno  razmišljanje. Stoga  sam  se  na  neki  način  morala  prisiljavati  da  se vratim u sebe. Moj je misaoni dio morao ostati skriven jer ga nitko nije želio. Kao da nisam smjela izaći u svijet. Tako  osjećam  i  povratak  školovanju.  To je  osjećaj,  zna­te,  kao da ne smijem pustiti sebe da  izađem.« 

Između  različitih  ciklusa  uvijek  je  na  vrpci  tišina dok  se  Evelyn  fokusira.  Kad  dođe  do  pomaka  u  odno­su tijela prema problemu, tada Evelyn ponovno progo­vara.  Ono  što  sada  govori  o problemu  sasvim je  razli­čito  od  onoga  prije.  Ponovno  šuti  fokusirajući  se.  Al i  ne radi samo na problemu  o kojemu je govorila. Umjesto toga,  fokusira  se na cjeloviti dojam nelagode,  na nov i nejasan tjelesni osjet onoga što je još uvijek ostalo ne­razriješeno.  Na  taj  način se  ne  ograničava na misli  i  os­jećaje  povezane  s  problemom od kojega je  počela. 

Obratite pažnju da se problem, odnosno ono što se doima kao problem u  stanovitom trenutku,  mijenja  sa svakim tjelesnim pomakom.  Zbog toga pokušaj  razrje­šenja  problema  isključivo  radom  na  mislima  i  osjećaji­ma  kakvi  su  bili  u  početku  ne  bi  mnogo  pomogao. 

Ponovno  plače. Tada  prolazi  kroz još jedan pomak.  »Zapravo  nije 

važno  što  učitelji  misle.  To je  ta  nesigurnost  u  meni,  to 42 

što  sâmu  sebe  sprečavam  da  izađem  na  površinu.  To sam ja.  Hoću  reći,  otići  ću na  koledž  s  velikim  očekiva­njima,  a  bit  će  sasvim  isto  kako  je  uvijek  bilo  u  školi, samo  ću  se  ponovno  razočarati  i  boljet  će me.  Uvijek ću biti ista. Da,  to je taj  osjećaj. Osjećaj  da se  to neće pro­mijeniti.«  Uzdahnula  je.  Neko  vrijeme  ništa  ne  govori. Tada dolazi do još jednoga pomaka. 

»Da,  nije tako...  nije riječ samo o tome. To što ne izlazim  na  površinu  ­  nije  riječ  o  školi.  Tako  je  uvijek. Tako  osjećam  gotovo  u  svemu.  Taj  je  osjećaj  toliko  du­go  prisutan...« 

Još  jedna  stanka.  Ponovno  osluškuje  svoju  nutri­nu. Konačno kaže:  »Da, kao da samu sebe držim unu­tra zbog toga ­ zbog toga  što ondje postoji  nešto što ne smijem vidjeti. Kad bih izašla, vidjela bih to. Da, tako je.«  Dugo  plače.  »Ne  znam  što  je  to,  ali  postoji  nešto što  ne  smijem vidjeti,  a  kad bih  izašla,  vidjela  bih.  Ne... ljudi  bi  to  vidjeli  i  ja  bih  to  vidjela.  Stoga  ništa  ne  smi­jem  vidjeti  ni  čuti.  I  uvijek  sam  bila,  pa...  zbunjena.« 

Ponovno  plače. »Moram  ostati  zbunjena  i  ne  smijem  vidjeti...  to 

nešto.  I  ne  smijem  izaći  da  ni  drugi  ljudi  to  ne  bi  vid­jeli.« 

Dok se fokusira na osjetilni dojam toga nečega  sli­jedi duga  tišina. Dugo vremena na vrpci se čuje samo tišina.  Nešto  nepoznato  što  ne  smije  pokazati  ljudima natjeralo  ju  je da  samu  sebe drži zarobljenom iznutra. Nešto  nepoznato,  pogrešno,  nešto  što  je  uvijek  poku­šavala  ne  vidjeti  i  ne  opaziti.  Pokušavajući  ne  naići  na to čuvala je sebe da ni druge stvari ne vidi i ne  čuje  sa­svim  jasno.  Znam,  iako  je  na  vrpci  samo  tišina,  da  se Evelyn fokusira na nejasan osjetilni dojam svega toga ­cjeloviti  osjetilni  dojam  »nečega  na  što  ne  smijem  na­ići,  što  ljudi  ne  smiju  vidjeti«. 

Tada ponovno  plače. 

43 

»Nešto ne valja sa mnom! To je to ­ a ljudi bi to vi­djeli kad bih izašla.« Došlo je do još jednoga pomaka. 

»O  tome je  riječ«,  nastavlja  nakon nekog vreme­na. »To je nekakav stari osjećaj duboko u meni, da ne što strašno nije u. redu sa mnom. Ne znam što je to... nešto  užasno.  Stoga moram biti oprezna  i ne  smijem izići na površinu, jer bi ljudi to tada vidjeli, a i ja bih to tada vidjela.« 

Eto,  to je njezino tijelo uistinu osjećalo u pogledu odlaska na koledž. 

Pretpostavimo da  se nije fokusirala i da nije stupi­la u dodir s tim mjestom u svojoj  nutrini. Pretpostavi­mo da je sebi održala bukvicu, stisnula zube i prisilila se da ode na koledž usprkos svim tim unutarnjim sum­njama.  S  obzirom  na  osjećaje  njezina  tijela,  iskustvo koledža bilo bi  uistinu  strašno. Vjerojatnije je  da bi i dalje osjećala prepreke na putu, misleći kako je jedno­stavno riječ o školovanju. Naravno, to bi bila istina, ali samo jedan dio mnogo opsežnije  istine. 

Al i sada je sve došlo na svoje mjesto. Otkrila je ono tegobno, bolno mjesto. Ostatak.njezina tijela doživio,je oslobađanje. Samo zbog toga što se njezino tijelo osje­ćalo drukčije, sada je (kao i Fred) bila sposobna podu­

zeti  praktične korake koji  bi  joj  prije  bili  teški  ili  čak  i nemogući, a mogla ih je poduzeti na novi način. Stari joj osjećaj ne bi dopustio da ode na koledž i  »izađe na površinu«, kako se izrazila ­ ne bi joj dopustio da onaj »misaoni dio«  izroni na površinu na  snažan,  vedar i pouzdan način. Al i se stari svjesni osjećaj promijenio. Promijenjeni joj  je  osjećaj  dopustio  ne  samo  da  krene na koledž prepuna nade i očekivanja, nego joj je omo­gućio da se zainteresira za ono što je ondje radila. Mo­rala se truditi više od ostalih studenata zbog toga što taj problem izlaženja nije razriješen ovim jednim jedinim korakom. Dolazila su razdoblja kad nije mogla pokazati 

44 

ljubav  prema  razmišljanju.  A l i  na  površinu  je  sve  više i  više  izlazila  njezina  stvaralačka  sposobnost  razmišlja­nja,  pa  ju je  upoznala  i  počela  se  oslanjati na nju. 

Do  toga je moglo doći samo putem promjena  osje­ćaja  u  cijelome  njezinu  organizmu.  Evelynina  pripovi­jest ocrtava važnu značajku fokusiranja: osjećate se bo­lje  iako  ono  što  izranja  ne  zvuči pretjerano  ohrabruju­će:  drugima,  koji  razumski  pokušavaju  analizirati  situa­ciju. 

Jedna od posljedica procesa fokusiranja je iznoše­nje skrivenih dijelova osobnoga znanja na razinu svje­

snosti.  To  nije  najvažnija  posljedica.  Tjelesni  pomak, promjena  u  osjetilnome  dojmu,  suština je  toga  proce­sa.  A l i  iznošenje  znanja  doživljena  tijelom  ­  »prijenos« toga znanja s tijela na um ­ jest nešto što iskuse svi oni koji  se bave  fokusiranjem.  Nerijetko  se  doima  da je  to znanje  koje je  »preneseno«  s  tijela  na  um dio  nekoga teškog  problema,  pa  bi  se  moglo  očekivati  da  ćete  se zbog  toga  osjećati još  lošije.  Napokon,  sada  ste  svjesni  | nečega  lošeg  što  prije  niste  znali.  Logično bi bilo  da  bi­ste se trebali osjećati gore. Pa ipak, to se ne događa. Os­jećate  se. bolje. 

Bolje  se  osjećate  uglavnom  zbog  toga  što  se  i  vaše tijelo  osjeća  bolje,  slobodnije  i  opušteno.  Cijelo  tijelo živi  na  manje  ograničen  način.  Lokalizirali  ste  problem zbog  kojega  se  prije  fokusiranja  cijelo  vaše  tijelo  osje­ćalo  loše.  Trenutno  oslobađanje  osjećaja  pokazuje  vam da je došlo do tjelesnoga pomaka. To se tijelo pokrenu­lo  prema  rješenju. 

Postoji još jedan razlog. Bez obzira koliko problem djelovao  zastrašujuće  il i  neukrotivo  kad  ga  prvi  put  iz­nesete  na  svjetlost  dana,  osoba  koja  radi  fokusiranje navikava  se  na  činjenicu  da  bi  sljedeći  pomak mogao biti  sasvim  različit.  Ono  što  se  doima  loše  nikada  nije posljednji  korak. 

45 

Oba  su  ta  razloga  pridonijela  da  se  Evelyn  osjetila bolje  kad  je  stupila  u  dodir  s  osjećajem  da  je  »nešto užasno«  pogrešno  s  njome.  Analitičkome  promatraču to bi se moglo doimati poput noćne more:  spotaknuti se  na  istinu  koju ste  skrivali od  sebe  zog  straha  će nekakva  tajanstvena  strava  izroniti  na  svjetlost.  Al i Evelyn  se  osjećala  bolje.  Plakala  je,  dakako,  ali  zbog olakšanja,  a  djelomično  i  zbog  toga  što  se  napokon začuo glas  onoga  njezinoga  dijela  koji  je  bio  zapriječen. Plač  je,  nerijetko,  prvi  pomak  onoga  dijela  osobnosti koji je dugo bio u zarobljeništvu. Tjelesni pomak donio joj  je  osjećaj  dobrobiti  kad  je  stupila  u  dodir  s  tim osjećajem.  Štoviše,  bila  je  uvjerena  kako  će  daljnje fokusiranje  promijeniti  tu  tegobu,  kao  i  sve  ostale  u prošlosti. 

Ako se  dobro fokusirate, bit će vam drago što ste naišli  na  bilo  kakav  osjećaj.  Mogli  biste  čuti  kako  vam neki  unutarnji  osjećaj  govori:  »Osuđeni  ste!«  O  tome biste  razmišljali blago  i  s  razumijevanjem. Mogli biste reći:  »O,  baš je  to  zanimljivo.  Osjećaj  da  sam  osuđena. Nije  ni  čudno  što  sam  se  osjećala  kao  zarobljenik ­  ako je  takav osjećaj  uistinu postojao.  Drago mi je  što je  to izronilo  na  površinu.  Hajde  da  vidim  odakle  stiže  taj osjećaj.«  Takav stav možete zauzeti jer ste,  kao  i mno­go puta prije  toga,  iskusili da se takvi osjećaji mijenjaju i  razrješavaju na  tjelesnoj  razini za  samo nekoliko mi­nuta. 

Nekoliko  mjeseci  nakon  snimljenog  Evelyninog fokusiranja,  na  velikom  sastanku  grupe  Promjene,  u prostoriji  je  bilo  otprilike  osamdeset  ljudi.  Prešavši  po­gledom preko prostorije,  ugledao  sam prekrasnu  ženu svijetlih,  iznimno  živahnih  očiju  koja  je  sjedila  negdje u  sredini  prostorije.  »Tko  li  je  to?«  pitao  sam  se. »Možda  je  nova  u  grupi?«  Tada  sam  shvatio  da  je  to Evelyn!  Prošlo je  samo nekoliko  tjedana  otkad  sam  je 

46 

posljednji  put vidio,  ali je  već neko vrijeme nisam po­zorno promotrio. Bio sam duboko svjestan njezine in­telektualne britkosti. Čak mi je pomogla i u nekakvom administrativnom  poslu.  Al i  ovakvo  nešto  nikada  ni­sam  vidio! 

Kad  se  ljudi mijenjaju,  to  se vidi  i  na  tjelesnoj  razi­ni.  U  početku  se  ta  promjena  možda  neće  primije­titi  izvana,  osim  kod  trenutnog  opuštanja  i  otpuš­tanja pri tjelesnom pomaku, kad dolazi do boljega optoka  krvi  i  dubljega  disanja.  Ali  tijekom  dužeg vremenskog razdoblja, s pojavom mnogih pomaka na  području  različitih  problema,  promjena  je  sva­kako vidljiva  na  licu,  držanju  i  u  cijelome  tijelu. A to  može  biti  uistinu  zapanjujuća  promjena. 

Kasnije je  Evelyn  došla  na  trag  osjećaja  da  je  nešto jako  pogrešno  s  njome.  Taj  je  osjećaj  dolazio  od  njezi­ne majke.  Tada je  osjetila majčin  temeljni  i  trajni  stav prema  samoj  sebi:  »Nešto  nije  u  redu  s  Evelyn. Razlikuje  se  od  svih  drugih  ljudi.«  Evelyn je  to  otkrila s  velikim  osjećajem  olakšanja  i  uz  težak  plač,  kad  je njezin  zarobljeni  dio  naposljetku  oslobođen  i  kad  je došlo  do  velikoga  osjetilnog  pomaka. 

Dodatak:  Evelyn  je  nedavno  posjetila  svoje  rodi­telje.  Jedne je večeri njezina majka  otišla poslušati jed­no  u  nizu  predavanja  o  djeci.  Pokazalo  se  da  je  to  bilo predavanje  o  osobito  nadarenoj  djeci.  Evelynina  se majka  kući  vratila  jako  uzbuđena,  rekavši  da  je  preda­vač  točno  opisao  Evelyn  kakva  je  bila  kao  malo  dijete. Majka  je  shvatila  da  je  ­  napokon  ­  otkrila  što  je  to uvijek  bilo  tako  neobično  kod  Evelyn. 

MUŠKARAC KOJI NIJE HTIO RADITI 

»Imam mnogo  poteškoća  pri  završavanju  ove  knjige koju  sada pišem«,  rekao je George.  »To je  stoga  što je moram završiti. Da ne moram lako bih je završio. Al i ovako samo  sjedim  i na  neki  sam način  zaglibio ­ kao da sam izgubio sve niti. Čini mi se da ne mogu uključiti mozak. Jednostavno sjedim i zurim kroz prozor. Uopće ne mogu pisati. Ako i imam neku  ideju,  i dalje  sjedim i  kao  da  sam  sebi  govorim:  'Pa,  George,  krasno je  što imaš ideju',  a tada dobijem želju da pročitam detektiv­ski  roman.« 

Rekao  sam:  »Taj  tjelesni  osjećaj  'zaglibljenosti', 'nepovezanosti'  ­ kakav je  to  osjećaj?  Fokusirajte  ga.« 

Tiho je  sjedio  otprilike minutu,  sklopljenih  očiju. Zaustio je nešto reći, a tada se zaustavio:  »To je osjećaj kao da... ne«. Očigledno se osjećaj pojavio, pa je George pokušavao dopustiti riječima da izrone iz njega. Riječi su nadolazile, ali kad bi ih usporedio s osjećajem, nisu to bile  točno odgovarajuće riječi. Nisu dovodile ni do kakvoga  pomaka. 

Iznenada  je  uspio:  »Prezir!«  Ponavljao je  tu  riječ, iskušavajući je.  Svidjela mu se.  »Kao da  ta knjiga nije stvaran  svijet,  nego postoji  samo  u mojoj  glavi.« 

George je  profesor  na  koledžu.  Prati  ga  glas  da  se mnogo više  trudi oko studenata  od većine  ostalih pro­fesora. 

Nastavio je:  »Taj  osjećaj  prezira  ­ pa,  to je  kao  da je  sve  što  radim sjedeći za  stolom glupost.  To je  sve u mojoj  glavi,  u  mome  osobnome  prostoru,  umjesto  da se  nalazi vani u  svijetu. Zbog  toga je besmisleno.  Rad koji se zbiva u glavi nije isto što i rad u svijetu gdje  se stvari  događaju.  Sve je to  iznutra,  kao  da  se  uopće ni ne događa. Nije ni stvarno ni važno. Važno je ono što radim u  svijetu.  To je  stvarno ­ predavanja,  konzultacije 

48 

sa studentima, briga za obitelj... Da, to osjećam već go­dinama,  povremeno.  Umni  rad  nije  ništa.« 

Ponovio  sam  suštinu  onoga  što  je  rekao.  »Znači  da je  nešto  u  vašoj  glavi  i  to  prezirete«,  rekao  sam,  »a  ne­što je vani u  svijetu  i to je  stvarno,  to je zapravo briga o  nečemu.« 

»Da.  Ne.  Pa...« Tako  izgleda  fokusiranje. Priroda problema mijenja 

se  sa  svakim  pomakom.  Stupite  u  dodir  s  osjećajem  i kažete:  »Da,  to je to!« Tada osjetite nešto ispod toga ili iza toga ili s druge strane i kažete: »Pa, ne, to ipak nije to«.  Kad  završite  fokusiranje,  problem  nije  isti  kakav  je bio kad ste započeli. Osjetilni dojam problema se mije­nja. 

George je  neko  vrijeme bez  riječi  sjedio,  fokusira­jući  se.  Tada  je  rekao:  »Ima  ovdje  još  nešto.  Šašavo  je i  paradoksalno.  To  bavljenje  u  svijetu,  briga  za  stvari, to uopće nije onaj važan dio mene. Briga za stvari, po­dučavanje,  zarađivanje  plaće  ­  to  za  mene  nije  ono najvažnije.  Uvijek  uredim stvari  tako  da  se  tome mo­gu  ukloniti,  da  se  mogu  vratiti  pisanju  knjige.  Nema smisla,  zar  ne?  Pisanje je  vrijedno  prezira jer  se  odvija samo  u mojoj  glavi,  ali  ipak je  to  ono najvažnije,  ono što  najviše  želim  raditi.« 

»Kakav je  to cjeloviti i nejasan tjelesni osjet koji se javlja  kad  kažete  'ono  što  najviše  želim  raditi'?« 

»Doima se kao da moram pisati. Ono prevladava u mome  životu.  Bilo  bi  grozno  kad  to  ne  bih  radio,  iako ga  prezirem.« 

Rekao  sam:  »Dobro,  vratite  se  tom  osjećaju  i  reci­te:  'Dobro,  u  redu,  bilo  bi  grozno  kad  ne  bih  više  pi­sao'. Tada zapitajte kakav je cjeloviti osjet te riječi  'gro­zno'.« 

George  često  prolazi  pokraj  osjećaja  ne  dopuštajući da  se  oblikuje  cijeli  osjetilni  dojam.  Tada  mu  najčešće 

49 

pomažem. On zna kako je važno prihvatiti svaki osje­ćaj  koji  se  pojavi,  a  ne  svađati  se  s  njime,  ne  iskušava­ti  ga  odlučnim  zahtjevima  da  pruži  objašnjenje  o  sebi. S osjećajem ne razgovarate kao bijesni roditelj koji za­htijeva da dijete opravda svoje osjećaje. Osjećaju neće­te  reći:  »Kako  to  misliš,  da  bi  tako  nešto  bilo  grozno? To je glupost! Ma zbog čega bi bilo grozno?« Umjesto toga osjećaju pristupate s prihvaćanjem. 

George prihvaća  svoje osjećaje,  ali to nije dovolj­no.  Samo  stupanje  u  dodir  s  osjećajima  nerijetko  ne donosi nikakvu  promjenu,  nego  se  isti  osjećaj  uvijek iznova javlja. Čovjek mora dopustiti da se oblikuje ve­ći,  prostraniji  i nejasan osjetilni dojam. 

Rekao je da bi »to bilo grozno«. Još nismo saznali što  je  to  s  tom  riječju  »grozno«.  Kako  bismo  to  otkrili i dopustili joj da se promijeni, mora se oblikovati cije­li  nejasan  tjelesni  osjet  svega  onoga  što  za  njega  prati tu  riječ  »grozno«. 

George  se  fokusirao  na  osjetilni  dojam  i  njegovu kvalitetu. Tada je rekao:  »Bilo bi grozno kad ne bih pi­sao jer ­ kad ne bih  dovršio  knjigu  doživio bih neus­pjeh,  bio bih nametnik ­ ne,  ne baš  tako...«  Zastao je kako bi  dopustio pravoj  riječi  da  se pojavi,  što je  ona konačno  i  učinila:  »Plejboj«. 

»Plejboj. Sada upitajte što je to.« »Pa...«. George je dugo sjedio šuteći. »Da«, napo­

kon je rekao,  »da,  to je jako loš put koji me vodi pre­ma dolje. Jao. Kao da ­ kao da je nemoralno ne obavlja­ti taj  ozbiljan posao,  to pisanje.« George je duboko uz­dahnuo.  »To je nešto  seksualno«,  rekao je.  »Tako  se osjeća. Ako ne moram pisati:  to je  seksualno. Kao da neprestano masturbiram ili ­ čekajte, to je više kao kad dijete promatra odrasle ljude dok vode ljubav. Da,  tako bi to bilo. Kao da mi odrasli kažu da smijem sjesti i pro­matrati. « 

50 

»A  to  bi  bilo  u  redu?« »Naravno!  To  bi  bilo  krasno!«  Georgeov  osjetilni 

dojam  situacije  kao  da  mu  je  dao  dopuštenje  da  pre­stane pisati. Al i tada je dopuštenje povučeno. »Čekaj­te malo«, rekao je.  »Ne znam bi li to naposljetku uisti­nu bilo dobro. Bilo bi ­ pa, doima se istodobno i dobro i  loše.« 

»Razlučite  to.  Pogledajte  možete  li  dobiti  osjetilni dojam onoga što bi u tome pogledu bilo loše.« 

»Pa«,  rekao  je  nakon  nekog  vremena,  »javlja  se osjećaj  praznine.  Kao da bih se,  ako prestanem pisati, suočio  s  velikom  prazninom.  Ne  bih  morao  ništa  radi­ti,  samo bih  čitao  detektivske  priče.  Hoću  reći,  da  se  ne osjećam  primoranim pisati,  mogao bih  raditi  što  god poželim  ­  ali  ne  bih  mogao  pronaći  nešto  što  bih  mo­gao  raditi.« 

George  je došao  do  »ključne«  riječi. Kad bi se uisti­nu oslobodio rada, doživio bi veliku prazninu. Budući da takav prazan prostor zastrašuje,  ljudi koji ga u sebi pronađu nerijetko pobjegnu natrag u rad i druge aktiv­nosti koje im ispunjavaju vrijeme i u kojima ne uživa­ju.  Kao  i  Fred,  čovjek  sa  čvorom u  želucu,  mogu  toliko teško raditi  ­ samo da bi izbjegli prazninu  ­ da se raz­bole. 

Fokusiranje vam dopušta pristup bilo kojoj  takvoj praznini na staložen način, kao i svemu drugome. Jer praznina je ujedno i osjećaj. Umjesto da od nje pobjeg­nete  u  strahu,  krenut  ćete  ravno  prema  njoj  kako  bi­ste pronašli što predstavlja. 

Ohrabrio sam Georgea da upravo  to učini.  »Osta­nite uz tjelesni osjet te praznine. Kakva je njezina kva­liteta?« upitao sam ga. 

George je mirno sjedio, osjećajući tu prazninu. Ta­da je rekao:  »Doima se kao da postoje neke stvari koje bih  želio  raditi,  ali ­  nije mi dopušteno  da  ih  vidim.  Kao 

51 

kad  sam  bio  dijete,  otac je  na  vrhu  police  čuvao neke knjige u koje ja nisam smio ni zaviriti.« 

Ponovno je zastao. Nisam ga požurivao.  Ispitivao je osjet toga  »nije dopušteno«. Nakon nekoga vreme­na  dubok  je  udahnuo  i  glasno  ispustio  zrak,  tako  da sam znao kako  se u njemu nešto pomaklo.  »Da«,  re­kao je,  »da,  naravno.  Ja  sam  sada  odrasla  osoba,  zar ne?  Smijem pogledati  sve  što  želim pogledati.  Narav­no, ja ­ čekajte malo... Nešto mi dolazi. Naravno. Je­dna  od stvari koje bih učinio kad ne bih morao  raditi na  ovoj  knjizi ­ trčao bih.  Uvijek želim otići na  trčanje, ali kad god osjećam da bih to želio uraditi moram sje­sti za radni stol. Da, i...«. Zastao je nakratko, dok je ne­što  drugo  izranjalo.  »I  napisao  bih  knjigu  o  kontroli rađanja! To već dugo želim napraviti.  Ima jedna stvar u kontroli rađanja koju nitko nikada prije nije iznio, a to je  uistinu  ključna  stvar.  Kako  bih  rado  napisao  tu knjigu! Ova knjiga s kojom sam sada zaglibio,  ona me zapravo uopće ne uzbuđuje. A l i kladim se da i nju mo­gu završiti, samo ako sebi dopustim pisati ono što uisti­nu  želim.  Ta  knjiga  o  kontroli  rađanja  ­  e,  to  bi  bilo krasno!« 

Napravio je dugačku stanku. Tada: 

»Hej, da, sada je i to što moram završiti ovu knjigu sasvim u redu. Da, doima se sasvim u redu. Nije bi­la  riječ o  tome  da  završim tu  knjigu,  nego o  tome da je  ne moram završiti.  Ispod  toga  osjećaja  da je moram  završiti  ali  ne  mogu  skrivala  se  sva  moja dobra  energija,  bila je zarobljena. To  sam  i mislio, jasno, ali je nisam mogao pomaknuti. Čini mi se da je cijeli moj život bio ondje. Dopustiti sebi da imam zabranjene porive,  da,  shvaćam.  Da budem  slobo­dan zaustaviti se, kao da sam slobodan slijediti svo­je porive, a to je kao da sam slobodan činiti ono što želim, pisati ono što želim pisati. Al i slobodan pisati 

52 

na  temelju vlastitoga  izravnog poriva  i energije. Pa, to sam cijelo vrijeme znao,  ali sada sam to shvatio.« 

George je tada počeo analizirati ­ na kraju je počeo raditi  intelektualnu  racionalizaciju  kako  bi  objasnio ono što je njegovo tijelo već razriješilo. Analiza nije bi­la prijeko potrebna. Al i intelektualci vole raspravljati o stvarima, pa ako to rade naknadno sve je u redu. Važno je  da  je  najprije  njegovo  tijelo  obavilo  vlastite  korake. Prije  tih koraka njegova analiza ne bi bila uspješna. 

53 

Što  to  tijelo  zna? 

Priče prethodnoga poglavlja upućuju na dva najvažnija otkrića na kojima se  temelji ova knjiga: 

Ponajprije,  na  postojanje  neke  vrste  tjelesne  svjes­nosti koja jako utječe na naš život i koja nam možepo­moći  da  dosegnemo osobne  ciljeve. Toliko je malo po­zornosti  poklonjeno  tome  obliku  svjesnosti  da  ne  po­stoje  riječi  kojima  bismo  je  opisali,  stoga  sam  skovao vlastitu  izvedenicu:  osjetilni  dojam. 

Drugo,  na  to da  se osjetilni dojam mijenja  ako mu pristupite na pravi  način.  Promijenit  će  se  čim  stupite u dodir s njime. Kad  se vaš osjetilni dojam neke situa­cije mijenja, i vi se mijenjate ­ a shodno tome i vaš život. 

Ispitajmo  sada  potanje  te  dvije  tvrdnje. Ponajprije  želio  bih biti  siguran da  ste  shvatili  što 

je  osjetilni  dojam. Osjetilni  dojam  nije  mentalno,  nego  tjelesno  isku­

stvo.  Tjelesno.  Svjesnost  tijela  o  situaciji,  osobi  ili  do­gađaju. Unutarnja aura koja obuhvaća sve što osjećate 

i  znate  o  stanovito  objektu  u  stanovitom  trenutku  ­koja sve to obuhvaća i prenosi vam sve odjednom, a ne dio po dio. Razmišljajte  o  tome kao o okusu,  ako želi­te,  ili kao o velikom glazbenom akordu zbog kojega os­jećate snažan utjecaj, veliki, zaokruženi, nejasni osjećaj. 

Osjetilni se dojam ne pojavljuje u obliku misli, riječi ili nekih drugih odvojenih jedinica, nego kao jedinstven (iako često zbunjujući i vrlo složen)  tjelesni osjećaj. 

54 

Budući  da  se  osjetilni  dojam  ne  prenosi  riječima, nije  ga  lako  riječima  ni  opisati.  To  je  ona  nepoznata, duboka  razina  svjesnosti  koju  psihoterapeuti  (zajedno s  gotovo svima drugima) još,  uglavnom, nisu otkrili. 

Dopustite  mi  da  vam  to  prikažem.  Pomislite  na dvoje  ljudi  koji  u  vašem  životu  igraju  najvažnije  uloge. Bilo  kojih  dvoje  ljudi.  U  ovoj  ćemo  ih  raspravi  nazvati John  i  Helen,  ali  ta  imena  zamijenite  imenima  ljudi koji  su  vama  važni. 

Dopustite  umu  da  se  kreće  između  to  dvoje  ljudi. Obratite  pažnju na  unutarnju  auru  koja  kao  da  se  po­javljuje  kad  pažnju  obratite  na  Johna,  na  taj  osjećaj »svega  što  se  odnosi  na  Johna«.  Obratite  pažnju  na potpuno  drukčiju  auru  koja  se javlja  kod Helen. 

Unutarnja  aura  koja  se  pojavljuje  dok  razmišljate o nekoj  od tih dviju osoba nije sastavljena od zasebnih djelića  podataka  koje  svjesno  sklapate  u  svome  umu. Razmišljajući  o  Helen  nećete  marljivo  sastavljati  sve njezine tjelesne i osobne značajke, jednu po jednu. Ne­ćete  ovako  razmišljati:  »O,  da,  Helen:  visoka  metar  se­damdeset,  plava  kosa  i  smeđe  oči,  mali madež  pokraj uha,  govori  visokim  glasom,  lako  se  uznemiri,  želi  pi­sati drame,  voli kinesku hranu,  trebala bi malo izgubi­ti  na  težini...«.  Niti  ćete  sastaviti  popis  svake  potanko­sti  vašega  međusobnog  odnosa. 

Nesumnjivo,  postoje milijuni takvih djelića  podata­ka  koji  opisuju  Helen  onakvu  kakvu  je  poznajete,  ali  ti vam milijuni  podataka  ne  dolaze jedan po jedan,  kao misli.  Umjesto  toga  stižu  svi  odjednom,  kao  tjelesni osjet.  Osjet  koji  označava  »sve  što  se  odnosi  na  Helen« ­  uključujući  i  svaki  pojedini  od  tih  milijuna  djelića  po­dataka  koje  ste  tijekom  godina  vidjeli,  osjetili,  doživje­li i pohranili ­ dolazi vam odjednom, u jedinstvenoj ve­likoj  auri  koju  osjećate  svojim  tijelom. 

Osjet  koji  označava  »sve  što  se  odnosi  na  Johna« dolazi  vam  na  isti  način.  To  je  golem  zbroj  podataka: 

55 

kako John  izgleda,  kako  govori,  kad  ste  se  prvi puta  su­sreli,  što vam je  od njega potrebno,  što je jučer  rekao, što  ste  mu  vi  odgovorili.  Količina  informacija  je  zapa­njujuća  ­  a  ipak  na  neki  način,  kad  mislite  o  Johnu, sve  važne  činjenice  i  osjećaji javljaju  vam  se  odjednom. 

Gdje  su pohranjene  sve  te  tisuće  podataka  i  infor­macija?  Ne  u  umu,  nego  u  tijelu.  Tijelo je  biološko  ra­čunalo1,  koje  stvara  te  goleme  zbirke  podataka  i  ispo­ručuje vam ih  istoga  trenutka  kad  ih pozovete  ili  kad ih  izazove  neki  vanjski  događaj.  Vaše  razmišljanje  nije u  stanju  pohraniti  sve  te  djeliće  znanja,  niti  ih  je  spo­sobno  isporučiti  takvom brzinom.  Trebale  bi  vam  sve preostale godine vašega života da navedete sve potan­kosti koje znate  o Helen  i  o  vašem  odnosu  s  njom.  Vaše tijelo,  međutim,  isporučuje  »sve  što  se  odnosi  na  He­len«  u  jednom  velikom,  bogatom  i  složenom  iskustvu prepoznavanja,  u  jednom  cjelovitom  osjetilnom  doj­mu. 

Kako  bismo  dalje  prikazali  ovu  točku,  razmislite  o svojim  reakcijama  koje  se  javljaju  dok  razgovarate  s Helen,  a  zatim  o  onima  koje  se  javljaju  kad  razgovara­te s Johnom. Vi ste iznutra mijenjate ­ zar ne? Unutar sebe možete osjetiti razliku. Ako s Helen vodite osoban razgovor,  a  tada  John  neočekivano  uđe  u prostoriju, osjetit ćete kako se mijenjate.  Sada se pojavio i vaš os­jetilni  dojam  Johna,  a  ondje  je  već  osjetilni  dojam  o Helen. 

1  Ward Halstead, moj  kolega  sa čikaškog sveučilišta,  cijeli je život proučavao »biološku  inteligenciju«.  Smislio je mnoge  testove za mjerenje  načina  na  koje  tijelo  razlikuje  različite  stvari:  vrijeme, ritmove,  prostornu  organizaciju,  međuljudske dojmove,  lica.  Kad je pročitao moju knjigu o  »osjetilnome dojmu«,  na  taj je  termin primijenio  svoj  termin  »biološko  računalo«.  Tijelo  u  djeliću  se­kunde obavlja ono što bi se u moglo nazvati stotinama  tisuća spoznajnih operacija. 

56 

Te  promjene  u  vama  ne  izaziva  razmišljanje.  Ne razmišljate ovako:  »O,  da,  to je Helen:  s njome se mo­ram  ponašati  ovako  i  ovako«.  Malo  je  tu  razmišljanja. Postavite  si pitanje:  »Zbog  čega sam ovakav s Helen,  a onakav  s  Johnom?«  Odgovori  se  ne  kriju  u  vašemu umu. To zna samo vaše  tijelo. 

Obratite  pažnju na  to da  osjetilni dojam nije  emo­cija.  On  u  sebi  krije  elemente  emocija,  zajedno  sa  či­njeničnim  elementima.  Al i je  opsežniji  od  bilo  koje  po­jedinačne  emocije  i  složeniji  ­  i  mnogo  ga  je  teže  opisa­ti  riječima. 

Primjerice,  vaš  osjetilni  dojam  koji  se  odnosi  na Helen  vjerojatno  obuhvaća  veliki  broj  emocija  koje  ste u  različitim  trenucima  osjetili  prema  njoj.  Možda  je  u ovome trenutku jedna od tih emocija naglašenija u va­šemu  odnosu.  Recimo  da  je  ta  sadašnja  naglašena emocija bijes.  Prethodne  ste  se večeri jako posvađale  i prva  riječ koje vam padne na  pamet  kad pomislite  na Helen  je  »bijes«.  Pa  ipak,  ta  emocija  nije  osjetilni  do­jam  ­  to  nije  »sve  ono  što  se  odnosi  na  Helen«. 

Emocija  je  nerijetko  oštra  i  jasno  je  osjećate,  a  če­sto  se  pojavljuje  s  prikladnom  oznakom  pomoću  koje je možete  opisati:  »bijes«,  »strah«,  »ljubav«,  i  tako  da­lje.  Osjetilni  dojam,  budući  da  je  veći  i  složeniji,  goto­vo je  uvijek  nejasan  ­  barem  dok  se  ne  fokusirate  na njega  ­ i  gotovo  se  nikada  ne  pojavljuje  s  prikladnom oznakom. 

Kako bih vam to prikazao,  pretpostavimo da u va­šemu  odnosu  s  Johnom postoje  neke  poteškoće. Ako vas  zamolim  da  ih  opišete,  mogli  biste  reći:  »S  njime sam napeta. Kad sam s Helen,  osjećam kao da je moje 'prirodno' ja živo i slobodno, ali kad sam s Johnom, os­jećam  se  neugodno  i  napeto.« 

Ta napetost izvire iz  »svega onoga što se odnosi na Johna«.  Ljudi  koji  ne  poznaju  fokusiranje  vjerojatno 

57 

će biti svjesni samo napeto  koja se uvijek iznova jav­lja.  Nikada  neće  pokušati  ispitati  svoj  osjetilni  dojam »svega  onoga  što  se  odnosi  na  Johna«,  ili možda malo uže  područje  »svega  što  se  odnosi  na  taj  čudni  osjećaj koji mi  se javlja  kad  sam  s  Johnom«.  Riječ  »napetost« mogla  bi  predstavljati  najbolji  opis  toga  osjećaja,  ali »napetost«  je  samo  vrh  ledene  sante.  »Napetost«  bi mogla  biti  prevladavajuća  emocija  u  stanovitome  tre­nutku,  ali  ispod  nje  i  u  njezinoj  pozadini  krije  se  nešto golemo i nejasno. 

To nešto  golemo  i nejasno možete  osjetiti  svojim  ti­jelom,  ali  ga  ne  možete  dodirnuti  umom  ­ vaš  um  pro­svjeduje:  »Ne  želim  se  svaki  put  kad  sam  s  Johnom  os­jećati  tako  glupavo!  Želim  biti  opušten,  pametan,  pri­rodan.  Zašto  ne  mogu  biti  takav?  Zbog  čega?«  Al i  um ne krije nikakvih odgovora. Kad bi vaš um znao odgo­vore  il i  imao  nadzor  nad  situacijom,  poteškoće  biste vjerojatno  mogli  savladati  procesima  razmišljanja  i snagom  volje.  Mogli  biste  smisliti  rješenje  problema. Al i  to je  nemoguće.  Bez  obzira  koliko  vaš  um prosvje­dovao,  bez  obzira  koliko  naporno  razmišljali,  ona  će  se ista napetost pojaviti u vama kad god se nađete uz Joh­na.  Tu  napetost  stvara  vaše  tijelo,  na  taj  način  reagira­jući na Johnovu  prisutnost. Ta  reakcija gotovo potpu­no zaobilazi vaš misaoni um. Al i kad  dopustite  da  se oblikuje osjetilni dojam, tada možete raditi s onime što ne možete razumjeti. Ako se tome osjetu posvetite uz 

pomoć  stanovitih  koraka  koje  ću  vam  pokazati,  osjet će  se  promijeniti. 

Upravo  o  tome  govori  ova  knjiga.  Osjetilnim  je dojmovima  prijeko  potrebno  pristupiti  sasvim  drukči­jim  putom  ­  tim  osobitim  putom  koji  vodi  kroz  tijelo i  koji  ja  nazivam  fokusiranjem.  Pristupanjem  na  taj način možemo dopustiti da se osjetilni dojam oblikuje i mi­jenja. 

58 

Veliki  dio  onoga  što  smo  u  prošlosti  smatrali  emo­cionalnim  vodstvom  i  psihoterapijom  bijaše  isprazno. Savjetnici  su  nas  pokušavali  navesti  da  razumski  anali­ziramo  svoje  osjećaje  ili  da  se  uvijek  iznova  »suočava­mo«  s  njima. 

Ponovno  obratimo  pozornost  na  tu  vašu  pretpo­stavljenu poteškoću  u  odnosu  s  Johnom i pogledajmo neke  od  najuobičajenijih  načina  pristupanja  takvome problemu.  (Svi  su  uobičajeni  pristupi,  na  nesreću,  is­prazni.) 

Omalovažavanje  problema.  Pokušavate  se  uvjeriti kako  problem  ne  postoji  ili  kako je  previše  nevažan  da biste  o  njemu  brinuli.  »Nije  važno«,  kažete  sebi.  »Nije to ništa. Ne bih trebala  dopustiti da me  zamaraju tak­ve  sitnice.« 

Mijenja  li  takav  pristup  bilo  što?  Ne  mijenja.  Slje­deći  put  kad  susretnete  Johna  taj  će  »nevažni«  pro­blem  biti  isto  onako  velik  kakav  je  bio  oduvijek. 

Analiziranje.  »Mora  biti  da  me  John  podsjeća  na  mo­ga  oca«,  ozbiljno  ćete  zaključiti.  »Uvijek  sam  se  plašila oca.  Bio je  toliko  samopouzdan.  Takav je  i  John.  Da, naravno, mora  da je  tako...« 

Analiza može  ili  ne mora  biti  točna.  Al i  uopće  ne mijenja  osjećaj.  Cijelo  vrijeme  koje  provedete  uz  Joh­na možete žestoko  analizirati,  ali  ako  se  taj  osjećaj  i da­lje  nalazi  u  vašoj  nutrini,  zajedno  s  neobjašnjivom  ne­ugodom  i  napetošću,  odnos  neće  biti  nimalo  jedno­stavniji nego  što je  to bio prije pokušaja  analiziranja. 

»Suočavanje« s osjećajem. »Jednostavno ću stisnuti zube, suočiti se s time i proći kroz to«, s puno nade ka­žete  sami  sebi.  »Neću  obratiti  pozornost  na  njega.  Ne­ću mu dopustiti da me svlada!« 

59 

Ali  to  no  pomaže,  zar  ne?  Ako  vam  nešto  smeta nastavit  će  vam  smetati  sve  dok  ne dođe do  neke  te­meljne  promjene. 

Predavanje.  »Pogledaj  ovo«,  kažete vrlo  ozbiljno  sâmi sebi,  »vrijeme  je  da  se  sabereš  i  prestaneš  sa  svim  tim glupostima.  Trebala  bi  biti  odrasla  osoba,  zar  ne?  Pa onda  se  i  ponašaj  tako!  Nema  nikakva  razloga  na  svi­jetu zbog kojega bi John u  tebi izazivao nelagodu...« 

Ne. Ni to ne djeluje. 

Utapanje u osjećaju. Prepuštate  se  tome osjećaju,  na­dajući se da  će se promijeniti kad ga ponovno  osjetite. »Da,  baš  je  bilo  neugodno  kad  je  počeo  govoriti  o  mo­me  seksualnom  životu.  Samo  sam  sjedila  bez  riječi,  kao budala. I jesam glupa.  Joj,  to je  tako užasno! Osjećam se kao da me netko pregazio...« Kad god se prepustite tom  nepromijenjenom  osjećaju,  osjećat  ćete  se  podjed­nako  loše  kao  i uvijek. 

Ovi  pristupi  ne  mogu  biti  uspješni  jer  ne  dodiruju i ne mijenjaju ono mjesto iz kojega ta nelagoda izranja. To mjesto nalazi se u tijelu. Ono je tjelesno. Ako ga že­lite  promijeniti,  morate  koristiti  proces  promjene  koji je  isto tako tjelesni. Taj je proces fokusiranje. 

Drugi  dio  ove  knjige  posvećen  je  učenju  fokusira­nja.  S učenjem neću započeti ovdje.  Za  sada  samo že­lim završiti opisivanje  značajki  svjesnoga  osjeta. 

Najuzbudljivija  značajka  od  sviju  jest  činjenica  da osjetilni dojam, kad se dobro fokusirate, posjeduje moć mijenjanja. 

Zapravo  možete  i  osjetiti  tu  promjenu  dok  se  odvi­ja  u  vašemu  tijelu.  To  je  sasvim  određen  tjelesni  osjet nečega  što  se  pokreće  ili  pomiče.  Uvijek  je  to  ugodan 

60 

osjet:  osjećaj  da  se  nešto  oslobađa  ili  otpušta. To vam najbolje mogu opisati počevši od poznato­

ga  ljudskog  iskustva:  od  onoga  neobičnog  osjećaja spoznaje  da  ste  nešto  zaboravili,  ali  ne  znate  što.  Vje­rojatno vam se  to dogodilo više nego jednom. Recimo da  se  upravo  spremate  na  putovanje  zrakoplovom, kako biste posjetili obitelj ili prijatelje. U zrakoplov ula­zite  mučeni  sitnom,  upornom  mišlju:  nešto  sam  zabo­ravio.  Zrakoplov polijeće.  Zurite  kroz  prozor,  razmišlja­te  o  tome  što  ste mogli  zaboraviti,  tražeći  taj  nejasan, sitan djelić znanja.  Što  sam zaboravio?  Što? 

Muči vas svjesni osjet neke nerazriješene situacije, nečega  što  je  ostalo  nedovršeno,  nečega  što  ste  ostavi­li iza sebe. Obratite pozornost na  to da ne posjedujete nikakve  činjenične  podatke.  Javlja  se  samo unutarnja aura, unutarnji okus. Vaše tijelo zna, ali vi ne znate. 

Možda  ćete  pokušati  odagnati  taj  osjećaj,  razumski ga  objasniti  i l i  se  uzdići  iznad  njega  ­ a  to  su metode omalovažavanja.  Reći  ćete  sebi:  ne,  neću  dopustiti  da me  to  muči  i  pokvari  mi  izlet. 

Naravno,  tako nećete uspjeti.  Osjećaj  nije nestao. Uzdahnut  ćete  i  ponovno  početi  razmišljati.  Prona­

ći  ćete  nešto  što je  možda  izazvalo  taj  osjećaj.  »Heleni­na  zabava!  Zaboravio  sam  reći  Helen  da  ne  mogu  doći na  njezinu  zabavu!« 

Al i  ta  zamisao  ne  zadovoljava  vaš  osjećaj.  Sasvim je  istinito  da  ste  zaboravili  reći  Helen  da  nećete  doći  na njezinu zabavu, ali vaše tijelo zna da ta zabava nije ono što vas cijeloga jutra muči. Još uvijek ne znate što ste za­boravili  i još  uvijek  osjećate  tu  nelagodu.  Vaše  tijelo  zna da  ste  još  nešto  zaboravili  i  zna  što  to jest.  Na  taj  način i  vi  možete  ustvrditi  kako  nije  riječ  o  Heleninoj  zabavi. 

U  nekim  trenucima  osjetilni  dojam  postaje  toli­ko nejasan da gotovo nestaje, ali malo kasnije postane toliko  snažan  da  imate  osjećaj  kao  da  gotovo  znate  o 

61 

čemu  je  riječ.  Tada  iznenada  iz  toga  osjetilnog  dojma nešto  izranja  na  površinu.  Fotografije!  Zaboravio  sam ponijeti  fotografije  koje  sam  namjeravao  pokazati Charlieju! 

Pogodili  ste  i  taj  čin  pogađanja  pruža  vam  osjećaj iznenadnoga  tjelesnog  olakšanja.  Negdje  u  vašemu  ti­jelu  nešto  se  opustilo,  neka  je  napetost  popustila.  To osjećate  cijelim  tijelom. 

Dobar je  to  osjećaj. Možda  će  vam biti  žao  zbog  fo­tografija,  ali  korak koji  ste  napravili pruža  vam dobar osjećaj.  To  je  jedna  od  najvažnijih  značajki  pomaka  u osjetilnome dojmu: uvijek se javlja osjećaj olakšanja, a katkad i prekrasan osjećaj tjelesnog opuštanja. Kao da udišete  nakon  što  ste  dugo  zadržavali  dah.  Možete osjetiti  kako  iz  vašega  tijela  nestaje  napetost. 

U  našem  jeziku  nema  riječi  kojima  bismo  mogli opisati  osjetilni  dojam  i  njegove  tjelesne  pomake.  Sto­ga  tome  osjećaju  popuštanja  unutarnje  napetosti  mo­ram nadjenuti ime. Nazivam ga tjelesnim pomakom. 

Ne osjećaju svi ljudi da se taj  tjelesni pomak odvija isključivo  u  želucu.  Može  vam  se  učiniti  da  se  događa po  cijelome  tijelu  ili  se može javiti kao  osjećaj  slabljenja napetosti u prsima, kao opuštanje u stegnutom grlu. To zbivanje  nazivam  tjelesnim  pomakom  uglavnom  zbog toga  kako bih nagovijestio  da  se ne  događa u  umu. To je uvijek, na neki način, tjelesni osjet. Često ga možete vidjeti  i  čuti kad  se  događa kod  nekoga drugoga.  Čovjek može  ispustiti  dugačak  i  čujan  uzdah  olakšanja,  može doći  do  nenadanog  opuštanja  stisnutih  mišića  lica,  kao i do brzog,  udobnog opuštanja u njegovu držanju. 

Tako izgleda pomak u svjesnom osjećaju. Naravno, primjer  koji  sam  iskoristio  ­  zaboravljene  fotografije  ­sasvim  je  beznačajan.  Al i  u  vašemu  životu  nesumnji­vo  ima  poteškoća  koje  ne  biste  smatrali  beznačajni­ma.  Riječ je  o  zapriječenim  mjestima  u  vama  koja  loše utječu  na  neke  dijelove  vašega  života,  o  tome  što  ste 

62 

uvijek osjećali kao  da  ste  uhvaćeni u  zamku  i bespo­moćni.  U  svim  tim  slučajevima,  upravo  kao  i  s  onim zaboravljenim  fotografijama,  vaše  tijelo  zna mnogo to­ga  što vi ne znate,  mnogo  toga  što vi ni na koji način ne  možete  smisliti. 

Nitko ne može  intelektualno shvatiti  sve potanko­sti  nekoga  osobnog problema.  To  ne može  nijedan  te­rapeut.  Ni  vi  to  ne možete  ­  ni  za  sebe  ni  za  nekoga drugoga. Potankosti se nalaze u vašemu tijelu. Pronaći ih  možete  fokusiranjem. 

Kad  to  učinite,  kao  što  smo  vidjeli,  dolazi  do  tjele­sno doživljenog pomaka. Zbog čega dolazi do toga po­maka?  Odakle  stiže  taj  neobičan  osjećaj  olakšanja? 

Dolazi  iz  dva  izvora: 

Ponajprije,  nekoć skriveno znanje  sada je  dostupno svjesnome umu. Možete ga  iskoristiti u nekom ra­zumnom planu koji se odnosi na razrješavanje pro­blema.  To  u  vama  svakako  može  izazvati  osjećaj olakšanja:  »Da,  naravno!  U  tome je  problem...  U tome  smjeru  trebam  krenuti!« 

Drugi  izvor  toga osjećaja  »popuštanja napeto­sti«  još je  važniji.  Čak i  ako  ne možete  istoga  tre­nutka  ili izravno iskoristiti  to nekoć skriveno zna­nje,  tjelesni pomak mijenja  cijelo vaše  tijelo. 

Ponovno  se  prisjetite  onih zaboravljenih  fotografi­ja.  Prethodno  nejasan  osjećaj  da  sam  zaboravio  foto­grafije  nije  ona vrsta  činjenice koju možete  odmah is­koristiti  u  razumnome  planu  postupanja.  Te  ste  se  či­njenice  prisjetili  u  zrakoplovu.  Ništa  ne  možete  učiniti u  tome  pogledu.  Usprkos  tome,  osjetilni  dojam  puto­vanja  sada  se promijenio.  Vi ste  se promijenili. 

A tako se događa i s važnijim osobnim problemima. Možete osjetiti kako se u vama zbiva promjena. 

drugi dio

FOKUSIRANJE

4 Priručnik  fokusiranja 

Došlo  je  vrijeme  da  naučite  fokusiranje. Unutarnji  čin  fokusiranja  može  se  razdvojiti  na 

šest glavnih postupaka ili koraka. Kad steknete više is­kustva  nećete  morati  razmišljati  o  njima  kao  o  šest  od­vojenih dijelova  istoga procesa. Kad  o njima  tako raz­mišljate,  kao  o  odvojenim  koracima,  proces  se  doima mehanički,  što  nije,  i l i  barem  to  neće  biti  kasnije.  Raz­dijelio  sam  proces  na  ovaj  način  jer  sam  tijekom  godi­na  eksperimentiranja  naučio  da  je  to  uspješan  način  na koji  se  mogu  naučiti  fokusirati  oni  ljudi  koji  to  nikada nisu  ni  pokušali. 

O ovome poglavlju razmišljajte samo kao o osnov­nom priručniku.  Kasnije  u  knjizi  ovim  ćemo  temeljnim uputama dodavati razjašnjenja i pristupati im iz drugih uglova.  Konačno  ­  možda  ne  odmah  prvi  put  kad  to pokušate  ­  doživjet  ćete  iskustvo  da  se  u  vašoj  nutrini nešto  pomaklo. 

Započet  ću  s  uputama  za  fokusiranje  izraženim  u kratkome  obliku,  kao  da je  riječ  o  priručniku.  U  sljede­ćem  ćemo  poglavlju  detaljnije  razraditi  tih  šest  koraka, zaustavljajući  se  kako  bismo  ih  objasnili. 

PRIRUČNIK  FOKUSIRANJA 

1.  Raščišćavanje prostora.  Zamolit  ću  vas da budete tihi,  usredotočeni  na  sebe.  Odvojite  malo  vremena kako  biste  se  opustili...  Dobro,  sada  bih  želio  da 

67 

pozornost  obratite  prema  unutra,  na  svoje  tijelo, možda na želudac ili prsa. Promotrite što će se on­dje  pojaviti  kad  vas  upitam:  »Kakav  je  moj  život? Što je za mene  sada najvažnije?«  Osjećajte nutri­nu  svoga  tijela.  Neka  iz  toga  osjeta  polagano  iz­ranjaju  odgovori. Kad  se pojavi nekakva  zabrinu­tost, NE ULAZITE U NJU. Napravite korak unatrag i recite: »Da, evo je. Osjećam da je tu.« Neka izme­đu vas  i  te brige  ostane malo  slobodnoga  prostora. Tada zapitajte što još osjećate. Ponovno pričekajte i osjetite. Najčešće ima nekoliko stvari. 

2.  Osjetilni  dojam.  Između  svega  onoga  što  se  pojavi odaberite jedan osobni problem na koji ćete se  fo­kusirati. NE ULAZITE U PROBLEM. Napravite ko­rak  unatrag. Naravno,  mnogo je  vidova  te  jedne  stvari  o  kojoj razmišljate  ­  previše  da  biste  o  svakome  od  njih posebice razmišljali. Al i možete ih sve zajedno osje­titi.  Obratite  pozornost  na  ono  mjesto  na  kojemu najčešće  osjećate  i  ondje  možete  osjetiti  kako  izgle­da »sve ono što se odnosi na problem«. Dopustite sebi da osjetite nejasan osjet svega toga. 

3.  Ključna  riječ.  Kakva  je  kvaliteta  toga  nejasnog  os­jetilnog  dojma?  Neka  iz  osjetilnoga  dojma  izroni riječ,  rečenica  ili  slika.  To  bi  mogla  biti  riječ  koja označava  kvalitetu,  kao  što  je  tijesno,  ljepljivo,  za­strašujuće, prigušeno,  teško,  živčano;  te rečenica ili slika.  Ostanite  uz  kvalitetu  osjetilnoga  dojma  sve dok  se  riječ,  rečenica  ili  slika  u  potpunosti  ne  usk­lade s njime. 

4.  Usklađivanje.  Krećite  se  naprijed­natrag  između osjetilnoga  dojma  i  riječi  (rečenice  ili  slike).  Provje­ravajte  kako  se  slažu.  Pogledajte  je  li  se  pojavio 

68 

nekakav sitni tjelesni pokazatelj  koji  će vam uka­zati na to da se te dvije stvari slažu. Kako biste to učinili,  morate  ponovno  osjetiti  osjetilni  dojam, kao  i  riječ. Neka se osjetilni dojam mijenja, ako se sam počne mijenjati,  a isto tako i riječ ili slika,  sve dok se ne pokaže  da  riječ  na  pravi  način  sadržava  kvalitetu osjetilnoga  dojma. 

5. Postavljanje pitanja. Sada postavite pitanje: što je sve ono povezano sa cjelinom ovoga problema što izaziva ovu kvalitetu (koju ste upravo imenovali ili joj  pridružili  sliku)? Svakako ponovno osjetite kvalitetu, svježe, živopi­sno  (ne  samo kao sjećanje  od prethodnoga  trenut­ka). Kad se ponovno pojavi  obratite  pozornost na nju, budite uz nju  i upitajte je:  »Zbog čega je cije­li ovaj problem tako...?« Ili postavite pitanje: »Što se nalazi u tome osjetu?« Ako  dobijete  hitar  odgovor bez  ikakva  pomaka  u osjetilnome  dojmu,  takvu  vrstu  odgovora  jedno­stavno  propustite.  Ponovno  obratite  pozornost  na svoje  tijelo  i ponovno  iznova otkrijte  osjetilni do­jam. Tada  ponovno postavite  pitanje. Budite uz svjesni osjećaj sve dok se nešto ne pojavi praćeno pomakom, blagim »popuštanjem« ili oslo­bađanjem. 

6.  Primanje.  Sve što god naiđe s pomakom primite na prijateljski način. Ostanite uz  to neko vrijeme, čak i ako osjetite samo blago popuštanje napetosti. Što god da se pojavilo,  to je samo jedan od poma­ka,  a bit će i drugih. Vjerojatno ćete nakon neko­ga vremena nastaviti,  ali nekoliko trenutaka osta­nite  uz ovaj  pomak. 

69 

AKO  STE  TIJEKOM  SVIJU  OVIH  UPUTA MAKAR I  SAMO  TRENUTAK  PROVELI  OSJEĆAJUĆI  I  DO­DIRUJUĆI  NEKI  NEJASAN,  CJELOVIT  TJELESNI OSJET  OVOGA  PROBLEMA,  TO  ZNAČI  DA  STE RADILI FOKUSIRANJE. Nije važno je li se pojavio tjelesni pomak il i nije. On se pojavljuje prema svo­joj  volji.  Njime  ne  možemo  upravljati. 

PRIPOVIJEST  O  »NEVAŽNOM  PROBLEMU« 

Pogledajmo  sada  korake  fokusiranja  na  djelu. Žena  koja  mi  je  pričala  o  ovome  iskustvu  pri  kraju 

je  dvadesetih godina. Nazvat ću je Peggy.  Ona  i njezin suprug ­ nazvat ću  ga  Jim ­ žive  u  predgrađu.  On  radi u banci i postoji vjerojatnost da  će uskoro napredovati u  karijeri.  Peggy  radi  skraćeno  radno  vrijeme  kao  uči­teljica  u  srednjoj  školi.  Mora  raditi  skraćeno  radno  vri­jeme stoga što se brine o njihovu petogodišnjem sinu. 

Jedne večeri John se presretan vraća kući. Predsje­dnik  banke  prilično  mu  je  otvoreno  rekao  da  banka planira  proširiti  posao  te  da  njega,  Johna,  smatraju ključnim elementom tih planova. U svome uzbuđenju, pričajući  Peggy  o  tome,  John je  srušio  komad  posuđa  s kuhinjskog stola i on se razbio. Bio je to Peggyin najbo­lji  porculan.  Peggy je  dobila  napadaj  bijesa,  uplakana otrčala  uza  stube  i  odbila  prirediti  večeru. 

I  nju je  samu  iznenadio  i  uplašio  vlastiti  ispad.  Nije običavala  biti  tako  nagla. 

Sjedila je  sama u  spavaćoj  sobi  i pokušavala  se  smi­riti,  koristeći  sve  poznate  pristupe  koje  svi  mi  koristi­mo  i  koji  tek  rijetko  kad  koriste.  Ponajprije  je  pokušala odbaciti  taj  problem  kao  »nevažan«,  možda  se  na­dajući  da  će  ga  toliko  umanjiti  da  će  potpuno  nestati. »Razbio  je  skupocjenu  posudu«,  rekla  je  bijesno  u  se­bi. »Jesam li toliko glupa da me takvo što može uzrujati? 

Prokleta  zdjela  uopće  nije  važna  u  mome  životu.  Mogu je  zamijeniti  nečim  drugim...« 

Takav pristup nije uspio. Uznemirenost nije dopu­stila  da  je  Peggy  otkloni  razmišljanjem.  Nakon  toga Peggy je  pokušala  shvatiti  o  čemu je  riječ.  »Pa,  protek­lih  sam  nekoliko  dana  pod  velikim  pritiskom«,  rekla  je sama sebi. »Dopustila sam da mi se posao u školi nago­mila, moram do kasna ostajati ocjenjujući sve  te testo­ve.  Nisam  se  dovoljno  naspavala...  Naravno,  mora  da je  to  razlog.  Nije  ni  čudo  što  sam  napeta.« 

Ponovno nikakvih rezultata. Ono što je Peggy rek­la  može  biti  istina,  ali  iznutra  se  ništa  nije  promijenilo. Bijes  i  razdraženost  i  dalje  su  ostali  ondje  gdje  su  i  bili. 

Napokon  je  odlučila  pokušati  s  fokusiranjem.  Vjež­bala je  tu metodu nekoliko godina  i već je bila  iskusna ­  na  neki  način,  fokusiranje  je  radila  »tečno«,  kao  što se  tečno  govori  strani jezik.  Nije morala  prijeći  kroz  svih šest  odvojenih  koraka,  kao  što  mora  činiti  početnik, nego ih je prešla u jednom trajnom koraku. Međutim, pripovijedajući  vam  o  njezinu  iskustvu,  ja  ću  razdvoji­ti  pojedine  korake  tako  da  možete  uočiti  na  koji  je  na­čin stigla od jednog do drugog. 

Priprema.  Počela  je  smjestivši  se  što  je  udobnije  mo­gla,  otklanjajući sve tjelesne smetnje koje bi joj mogle onemogućiti  da  čuje  ono  što  joj  tijelo  želi  reći.  Umila je  lice  jer je  bilo  vruće  i  osjećala  je  svrbež  nakon  plača. Skinula je  cipele,  uspravila jastuk uz uzglavlje  i naslo­nila  se  na  njega. 

Prvi korak: raščišćavanje prostora.  Sve je svoje pro­bleme gurnula  na jednu  stranu,  kao  da  raskrčuje pro­stor  u  pretrpanome  spremištu.  »Zbog  čega  se  sada  ne osjećam  dobro?  Pa,  čeka me  ta  golema hrpa  dosadnih testova koje moram ocijeniti. A tu je i onaj problem sa 

71 

Jeffom kojega su danas iz vrtića poslali kući. Naravno, tu  je  i  ovaj  glupi  novi  problem  s  razbijenom  posu­dom. ..« 

Sve je probleme malo odmaknula od sebe.  Znala je da ih ne može natjerati da nestanu. Al i je isto tako zna­la,  s obzirom na to da je već imala iskustva u fokusira­nju,  da se može malo odmoriti od njih. 

Drugi  korak:  osjetilni  dojam.  Tada  je  dopustila  da  joj pozornost odluta  do problema koji  se  u  tome  trenutku činio  najgorim  od  sviju:  bijesna  scena  zbog  razbijene posude.  Namjerno  je  izbjegavala  pokušaje  da  o  tome događaju nešto zaključi, da ga pokuša analizirati ili sh­vatiti.  Jednostavno je  tragala  za  osjetilnim  dojmom  to­ga  događaja. 

Upitala je: »Kako sve to što se odnosi na taj problem osjeća?« A tada je dopustila da se taj nejasni osjet poja­vi na svoj vlastiti način ­ u početku je bio golem, neja­san i bezobličan,  tako  da  su joj  nedostajale  riječi koji­ma bi  ga  opisala,  nedostajale  su  oznake  ili bilo  kakva vrsta  identifikacije. 

Nije bila nestrpljiva s tom nejasnošću. Nije zahtije­vala  da  se  predstavi.  Niti  je  pokušavala  prisiliti  da  ga prepozna:  :>O,  da,  naravno,  taj  neobičan osjećaj  mora da  je...«  Jednostavno  mu  je  dopustila  da  postoji  na svoj  vlastiti način  tijekom znatnog vremenskog  razdo­blja, možda pola minute. 

Treći korak: pronalaženje ključne riječi. Tada je Peg­gy vrlo blago upitala kakva je kvaliteta  toga  osjetilnog dojma. Pokušala je navesti osjetilni dojam da kaže svo­je ime ili da se iz njega pojavi neka slika. 

Ponovno  je  izbjegavala  analizu,  držanje  predava­nja  samoj  sebi,  izbjegavala je pretpostavke  i zaključke. Željela je odgovor koji će izroniti iz samoga toga osjećaja, 

72 

a  ne  iz  zbunjene  gomile  materijala  pohranjenoga  u umu. 

U  trećemu  koraku  riječ,  rečenica  ili  slika  ­  ako  to­čno  odgovaraju  osjetu  ­  pružaju  »ključnu  riječ«  za  os­jetilni  dojam.  Čovjek  tada  najčešće  osjeti  prvi  pomak, prvi  djelić  unutarnjega  pokreta  (katkad  i  samo  naz­naku  pokreta)  koja  mu  govori:  »Ovo je  točno«. 

Kao  što  se nerijetko  događa,  Peggy je kroz korake fokusiranja  prošla  gotovo  istodobno.  Dobila  je  riječ (treći korak),  usporedila je  s  osjetom  (četvrti)  i zapita­la osjetilni dojam što on jest  (peti korak). 

S  više  riječi  nego  što  ih  je  ona  uporabila  opisujući taj  događaj,  ja  bih  to  ovako  opisao.  Upitala  je:  »Što  je najgore  u  svemu  ovome?«  Vratio  se  osjećaj:  »Bijes  na Johna«.  Sljedeće  pitanje:  »Zbog  razbijene  posude?«  Od­govor  bez  riječi:  »Ne.  Gotovo  uopće  nije  riječ  o  posu­di. Bijes osjećam zbog  toga njegova pobjedničkog  sta­va,  zbog toga što sav zrači samopouzdanjem u pogledu vlastite  budućnosti.« 

Tako se problem promijenio. Nepogrešivo je osjeti­la unutarnji pomak. 

Taj je pomak otvoreno prihvatila  i osjećala ga,  uje­dno  osjećajući  i  promjenu  kako  prolazi  njezinim  tije­lom. Kad je tijelo završilo s procesom promjene, nasta­vila  je. 

Takav  se  pomak  u  fokusiranju  može  pojaviti  u  bi­lo  kojem  trenutku.  Prihvatite  ga  i  nastavite  sljedeći krug  fokusiranja. 

Ponovno je  doživjela  osjetilni  dojam,  sada  na pro­mijenjen  način,  jer je  cijeli  problem  u  njezinu  tijelu  bio drukčiji  u  tome  trenutku.  »Njegov pobjednički  stav... kako  sve  to  osjećaš?« 

Pričekala  je.  Nije  pokušavala  izvući  riječi  iz  osjetil­noga  dojma.  Strpljivo je sjedila  i dopuštala osjetilnome dojmu  da govori za sebe  (ponovno drugi korak). 

73 

Pokušala je  osjetiti njegovu kvalitetu,  nejasnu  ne­lagodu cijeloga toga osjećaja i ponovno dobiti »ključnu riječ«  za  taj  osjećaj  (ponovno  treći  korak). 

Pojavila  se  riječ:  »Ljubomora«. 

Četvrti korak: uspoređivanje. Prihvatila je riječ »lju­bomora«  i  provjerila  je  u  odnosu  na  osjetilni  dojam. »Ljubomora, je li to prava riječ? Znači li taj osjet upra­vo  to?«  Osjetilni  dojam  i  ta  riječ  očigledno  su  se  goto­vo  potpuno  slagali,  ali  ne  i  savršeno.  Činilo  se  kao  da joj  osjetilni dojam govori:  »Nije  to uistinu  ljubomora. Ima u  tome i ljubomore,  ali...« 

Pokušala  je  s  riječima  »neka  vrsta  ljubomore«,  os­jetivši sitan pomak i uzdah koji su joj stavili do znanja da  je  vrlo,  vrlo  blizu,  kao  da  je  pronašla  ključnu  riječ za osjetilni dojam. Ponovno je to učinila i opet iznova. 

Peti  korak:  postavljanje  pitanja.  Tada  je  zapitala  sam svjesni osjećaj: »Što je to neka vrsta ljubomore? Što to u cijelome problemu izaziva neku vrstu ljubomore?« 

Dopustila  je  da  pitanje  dosegne  taj  nejasni  svjesni osjećaj  i  on se lagano pomaknuo.  »Što je to?« upitala je gotovo bez riječi. 

A tada je  iznenada  došlo do pomaka.  »Neka vrsta ljubomore...  da.,  više  nalikuje...  osjećaju  napuštenosti.« 

Duboko je uzdahnula, a uzdah bijaše praćen dubo­kim,  zadovoljavajućim  osjećajem  pomaka.  Peggy  je njezino tijelo govorilo da je nesretna zbog činjenice što je  prestala  napredovati  u  karijeri. 

Šesti  korak:  prihvaćanje. Dok je pokušavala ostati uz osjećaj olakšanja koji je pratio taj pomak, morala se za­štititi od glasova koji su je uskoro počeli napadati.  »Ne bi  se  smjela  tako  osjećati.«  »Sretna  si  što  uopće  imaš 

74 

posao.«  A  isto  su  se  tako javljali  i  ovakvi  glasovi:  »Ka­ko  ćeš  ikada  pokrenuti  svoju  karijeru?«  »Znaš  da  u  to­me  pogledu  ništa  ne  možeš  poduzeti.« 

Peggy je sve te glasove odgurnula na jednu stranu. »Sve to mora pričekati«, rekla je. A tada se vratila osje­ćanju  novoga  uvida.  »Biti  ostavljena,  napuštena...  mo­gu li to još uvijek osjetiti?...  O,  da. Evo ga ponovno... tako je... upravo se tako osjećam.« 

JOŠ JEDAN KRUG 

Ali  ta  je  kvaliteta  ­  osjećaj  napuštenosti  ­  predstavlja­la  samo  vrh  ledene  sante.  Peggy  je  željela  provjeriti može  li je  to  odvesti  do  daljnjih  promjena  i  pomaka. 

I  tako  je  ponovila  cijeli  krug  fokusiranja.  »Što  to znači biti  napuštena?  Što  to  znači  za  mene?  Što je  naj­gore u  tome?« 

Ovoga je  puta  fokusiranje  trajalo  otprilike  dvade­set minuta.  Kad je  dovršila,  Peggy je  osjećala  nevjero­jatno  osvježenje.  Oblik  njezina  problema  se  promije­nio, pa se promijenila i ona sama. Nakon toga su Peggy i  John  smireno  porazgovarali  o  vlastitu  životu  i  buduć­nosti. 

Razbijena posuda bijaše zaboravljena. To jedno fo­kusiranje  nije  razriješilo  Peggyin  problem  sukoba  iz­među  karijere  i majčinstva,  ali je  u  njoj  izazvalo  niz ko­risnih  promjena.  Daljnje  obavljanje  fokusiranja  pružilo joj je dodatne spoznaje o njoj  samoj, pomogavši joj  da krene  odande  gdje je bila zakočena. 

75 

Šest  koraka  fokusiranja i  njihov  smisao 

Sada  ćemo polaganije  proći  svih  šest  koraka.  Nakon  što pročitate  ovo  poglavlje,  pokušajte  se  fokusirati  na  neki csobni  problem,  kako  biste  vidjeli  hoće  li  vam  uspjeti. Neka vam knjiga  ostane  otvorena na  četvrtome pogla­vlju,  Priručnik  fokusiranja  i  bez  žurbe  prođite  šest  ko­raka,  osobito  obraćajući  pozornost  načinu  na  koji  se vaše  tijelo  osjeća  u  svakom  stupnju  ovoga  procesa. Ako  ne  osjetite  nikakvu  promjenu,  nikakve  pomake, nastavite  čitati  ostala  poglavlja  ove  knjige,  a  tada  se vratite  i  ponovno  pokušajte.  Konačno  ćete  shvatiti  da možete  izvesti  unutarnji  čin  fokusiranja,  a  što  ga  češće radite,  to  će  vam  se  činiti  jednostavnijim  i  prirodnijim (kasnije  možete  koristiti  skraćeni  oblik  na  kraju  knjige). 

PRIPREMA 

Odredite stanovito vrijeme i pronađite mjesto na koje­mu  ćete neko vrijeme sjediti u  tišini. Ako želite  da  s va­ma ostane vaš prijatelj,  to je dobro i moglo bi vam po­moći.  Al i  prijatelj  mora  biti  zadovoljan  time  da  jedno­stavno bez  riječi  sluša,  ne  smije  od vas  očekivati  da  ćete progovoriti  ako  vam  se  ne  govori  i  ne  smije  analizirati ili procjenjivati ako vi odlučite  izgovoriti ono što  se kri­je u vama. Dobro je ako samo  šuti,  ali isto je  tako do­bro  ako  povremeno  izgovara  riječi  kao  što  su:  »Da, 

76 

čujem te... Razumijem«. Al i na ovome ranome stup­nju prijatelj ne smije reći ništa drugo. 

Dobra je  zamisao  da  sjednete na neko mjesto koje vam je barem malo nepoznato. Odnosno, ne pokuša­vajte se fokusirati sjedeći za radnim stolom, niti u omi­ljenome naslonjaču. Sjednite na neku drugu stolicu ili na  rub  kreveta.  Ili,  ako  vam  se  to  više  sviđa,  izađite  iz kuće i prošetajte ili se naslonite na stablo. 

Pokušajte pronaći osjećaj općenite tjelesne ugode, ako već ne potpune dobrobiti.  (To će, uz nešto sreće, doći kasnije.) Ako vas ometaju sitne tjelesne nelagode, zamaglit će neke druge stvari koje vam tijelo pokušava reći. Ako vam je hladno, odjenite pulover. Ako vas svr­bi  taban,  skinite  cipelu  i  protrljajte  ga.  Naslonite  se  i mentalno  opustite. 

PRVI  KORAK:  RAŠČIŠĆAVANJE  PROSTORA 

Postavite  si pitanje:  »Kako  se  osjećam?  Zbog  čega  se  sa­da ne osjećam izvrsno? Što mi upravo danas smeta?« 

Ostanite  mirni.  Osluškujte.  Neka  se  pojavi  što  god da  se  pojavilo.  Ponekad  ćete  vjerojatno  otkriti  da  mož­da  i  desetak problema  izaziva  u  vama  napetost.  Neki među  njima  mogu  biti  veliki  životni  problemi,  s  koji­ma  ste  se već mnogo puta prije hrvali.  Svatko uza  se nosi takav popis, iz jedne godine u drugu, pa će se sva­ki put pri fokusiranju jedan ili više takvih problema či­niti  najvažnijima.  Ne  pokušavajte  sastaviti  popis  svih problema  kojih  se možete  prisjetiti,  nego  samo  onih koji  trenutno u vama  izazivaju napetost. 

Osim velikih osobnih problema, vjerojatno ćete ot­kriti neke relativno nevažne probleme koji u stanovi­tome  trenutku  ometaju  spokojstvo  u vama. 

Dopustite  svim  tim  problemima  da  se  pojave: sve  ono  što  vam  upravo  sada  onemogućuje  osjećaj apsolutnoga zadovoljstva. NE DOPUSTITE SI DA SE 

77 

ZAUSTAVITE  KOD  BILO  KOJEGA  OD  TIH  PROBLE­MA. Samo ih mentalno navedite, velike i male, teške i beznačajne,  sve zajedno. Stavite ih na hrpu preda se i napravite korak unatrag kako biste ih promotrili s uda­ljenosti. 

Ostanite vedro odvojeni od  tih problema  što više možete.  »Pa,  osim  svih  ovih  stvari,  sasvim  se  dobro osjećam«,  možete  sada  reći. Možda je  to  uistinu mučan popis, ali to jesu svi problemi. »Tu je ono što mi se do­godilo s Georgeom i Joanne. A i ova osamljenost ­ da, to  dobro poznajem,  to je  stara  stvar. A i ona  smiješna sitnica  vezana  uz  ono  što  sam  jučer  rekla  Chrisu.« 

Osjećate li u sebi blago povećanje osjećaja ugode? Nastavite  probleme  stavljati na  hrpu  dok  ne  začujete neki glas: »Da, izuzev svega ovoga sasvim se dobro os­jećam«. 

DRUGI  KORAK:  OSJETILNI  DOJAM  PROBLEMA 

Zapitajte se koji vam se problem upravo sada čini naj­gorim.  Zapitajte  se  koji  vas  ponajviše  boli,  koji  vam  je najteži,  najveći,  najmučniji,  najtrnovitiji,  najtegobniji ili kojega ćete se najteže riješiti ­ tragajte za onim pro­blemom kcji je  težak  prema  načinu  na  koji  vi  i  vaše  ti­jelo određujete »teško«. Ili jednostavno odaberite neki od tih problema. 

Sada nemojte ulaziti u problem kao što biste naj­češće učinili. Udaljite se od njega i pogledajte kakve os­jećaje  izaziva  u  vašemu  tijelu  dok  o  njemu  razmišljate u  cjelini,  barem  na  trenutak.  Zapitajte  se:  »Kako  se ovaj problem u cjelini osjeća?« Al i ne odgovarajte rije­čima. Osjetite cijeli problem, osjećaj svega onoga što je uz njega povezano. 

U tome ćete se drugome koraku vjerojatno početi suočavati s mnoštvom proizvoda vlastita uma: predava­nja, analitičke teorije, otrcane izreke, mnogo brbljanja 

78 

i priče. Na neki način morate  se  spustiti  ispod  sveuku­pne  buke  do  svjesnoga  osjećaja  koji  se  krije  ispod  nje. 

Djelomično je riječ o tome da natjerate sebe da za promjenu  umuknete,  slušate  i  osjećate.  Strpljivošću možete  doći  do  izvrsnih  rezultata.  Pretpostavimo  da  je problem  na  koji  se  pokušavate  fokusirati  povezan  s  ra­spadanjem nekoć dobrog  odnosa.  Dok pokušavate  os­jetiti  cijelu  unutarnju  auru  problema,  možete  započeti s  predavanjima:  »Evo,  ponovno  to  radim,  uništavam još jedan izvrstan odnos.  Što to nije u redu sa mnom? Bez  obzira  na  to  koliko  dobar  bio,  uvijek  ću  pronaći mogućnost  da  ga  uništim.« 

Kad počne  takva vrsta buke,  strpljivo je i blago is­ključite.  Recite  u  sebi:  »Da,  da,  sve  to  znam.  Poslušat ću to drugi put, ako želiš. Za sada to jednostavno stavi­mo  na  stranu.« 

Budite  podjednako  tako  čvrsti  i  pristojni  otkrijete li  kako  pokušavate  analizirati  problem  ili  pokušavate odrediti gdje se krije njegova suština.  »Pa, očigledno je što  je  pošlo  po  zlu«,  začut  ćete  sami  sebe  kako  govori­te.  »Zapravo  se  plašim  drugih  ljudi,  stoga  to  prikrivam i  glumim.  Kao  i  prije  nekoliko  večeri  kad  sam...«  Is­ključite  taj  glas.  Recite  sebi:  »Naravno,  može  biti  riječ o  tome. Al i  sada ništa  ne pokušavamo  razumjeti.  Po­kušavamo otkriti kako se sve to zajedno osjeća u meni?« 

Pokušavate  doprijeti  do  jedinstvenog  osjećaja  koji obuhvaća  »sve ono što se odnosi na moje odnose s...« ili »na sve ono što se odnosi na to što sam napustio po­sao«.  Osjećaj  obuhvaća  mnoštvo  potankosti,  upravo kao  što  glazbeni  komad  obuhvaća  mnoštvo  nota.  Sim­fonija,  primjerice,  može  trajati  sat  ili  više  i  sadržavati tisuće  razdvojenih  glazbenih  tonova  koje  izvode mno­gi različiti instrumenti u beskraju kombinacija. Ali ka­ko biste osjetili simfoniju ne morate znati sve te potan­kosti njezina ustrojstva. Ako je  to simfonija koju  dobro 

79 

poznajete,  dovoljno  je  čuti  njezin  naziv  i  istoga  ćete trenutka  osjetiti njezinu  auru.  Ta  simfonija:  osjećaj  te simfonije  pojavljuje  vam  se  kao  cjelovit,  bez  potanko­sti. 

Na  isti  način pokušavate  stupiti  u  dodir  sa  svjesnim osjetom  problema.  Dopustite  svojim  osjetima  da  se spuste  prema  unutra,  pokraj  svih  potankosti  koje  vas mogu  ometati  i  odvući na  krivi  put,  pokraj  brbljarija  i prigovora, sve dok ne osjetite jedinstvenu veliku auru koja sve to obuhvaća. 

Ne,  to  nije  jednostavno ­  ne  u  početku.  Djelomi­čno je  riječ o  tome  da  trebate  znati na  što  obratiti  po­zornost, a što zanemariti. Djelomično je riječ o tome da znate kako ugoditi svoj  um tako da prihvaća  stanovite stvari koje  se  u njemu  događaju,  ali ne  i neke  druge. 

Tragajući  za  osjetilnim  dojmom  problema,  vi  po­kušavate  navesti  svoj  um  da  u  suštini  učini  ono  što  čini kad priziva vaš osjećaj prema nekoj  osobi. Morate biti svjesni  nekih  potankosti,  ali  se  ne  smijete  zaustavljati na  njima.  Vaša  pozornost  usmjerena  je  uglavnom  na taj jedinstveni osjećaj, na osjećaj svega toga što se odnosi na tu osobu. 

Jednom kad  osjetite  cjelinu  problema,  ostanite  ne­ko vrijeme u tome. Ne pokušavajte odrediti što je u to­me  važno.  Ništa  ne  pokušavajte  odrediti.  Samo  ga  pu­stite da postoji i da ga osjećate. 

Osjetilni  dojam  cjelovit  je  i  nejasan  osjećaj  cjelo­kupnosti neke stvari. To je nešto pokraj čega bi većina ljudi  jednostavno  prošla  jer  je  nejasan,  neodređen  i mutan. Kad prvi put ostanete uz taj  osjećaj mogli biste pomisliti:  »Zar  to?  Želite  da  ostanem uz  to? Al i  to je  sa­mo još jedan neugodan dojam.« Da, upravo je to način na  koji  vaše  tijelo  osjeća  taj  problem,  a  u  početku je  sa­svim  nejasan. 

80 

TREĆI KORAK: PRONALAŽENJE KLJUČNE RIJEČI 

Što  je  kvaliteta  toga  svjesnog  osjeta?  Pronađite  riječ koja  opisuje  kvalitetu,  kao  što je:  ljepljiv,  težak,  živčan, bespomoćan,  tijesno,  opterećenje  ili  neku  riječ  slične vrste.  Možda  će  vam  odgovarati  kratka  rečenica,  npr., kao  u  kutiji,  moram  to  izvesti.  Kombinacija  riječi  mo­gla bi najbolje odgovarati, primjerice: uplašeno i nape­to  ili živčano  i nemirno. Možda  će  se pojaviti  slika  koja će  najbolje  odgovarati  osjetu  ­  primjerice,  teška  olov­na  kugla. 

Vi ne  tražite  analizu. Vi  tragate  za  suštinom  osjetil­noga dojma. Vama je potrebna suština svega toga zajed­no,  osobita kvaliteta koja  izvire  iz toga. 

Ta  kvaliteta  mogla  bi biti  osjećaj  da  ste  se  neprikla­dno  ponijeli,  primjerice,  ili  osjećaj  bespomoćnosti.  Ili biste mogli  osjetiti  da  vas  nešto  tišti,  plaši,  izaziva  nape­tost  ili  nelagodu  ­ a  možda  za  taj  osjećaj  ni  nema  riječi. 

Ponavljam,  izbjegavajte  prisiljavati  svjesni  osjećaj da  se  očituje  riječima  ­  dopustite  mu  da  vam  sam  po­kaže  vlastitu  suštinu.  Ili  blago  iskušajte  jednu  riječ. 

U ovome  trećem koraku možda  ćete  otkriti kako se vaš  problem  počinje  mijenjati.  Možda  ćete  ga  osjetiti drukčijim  nego  što  ste  očekivali  kad  ste  počinjali  s  fo­kusiranjem:  različit  od  svega  onoga  što  biste  mogli  smi­sliti  sredstvima  razuma.  Razlika  bi  u  početku  mogla  bi­ti  tanana  i,  možda,  zbunjujuća. 

To je  ono  za  čime  tragate:  nešto  što  prati  tjelesni pomak. Sve drugo odbacite. 

Odgovaraju  li  riječ  ili  slika,  nazivamo  ih  »ključnom riječi«.  Dok  izgovarate  riječi  (ili  zamišljate  sliku),  cijeli se osjetilni dojam jedva primjetno giba i lagano se opu­šta.  To je  znak,  kao  da  kaže:  »Ovo  odgovara«,  kao kad se  prisjećate  nečega  što  ste  zaboravili.  Osjećaj  onoga  što ste  zaboravili  vodi  vaše  pamćenje.  Znate  da  veliki  broj savršeno  smislenih  ideja  uopće  nije  dio  toga  osjećaja pa 

81 

ih  odbacujete,  sve  dok  ne  naiđete  na  nešto  čemu  se  taj osjećaj  otvara. 

Kao  u  staroj  dječjoj  igri  skrivača.  Netko  tko  zna gdje se nalazi predmet potrage govori:  »Hladno,  hlad­nije,  ledeno hladno«,  dok hodate  u  pogrešnom  smje­ru,  a  »Toplo,  toplije,  vruće,  vruće!«  kad  krenete  u  pra­vome  smjeru. 

U  ovome  slučaju  to  ne  govori  neka  druga  osoba nego  vaš vlastiti  svjesni  osjećaj:  »Hladno,  hladno,  hlad­no«  (dok  se  osjet  nimalo  ne  mijenja),  a  zatim  kaže: »Toplije,  vruće,  vruće!«  (kad  dođe  do  opuštanja  ili  la­ganoga  pomaka  u  načinu  na  koji  vaše  tijelo  osjeća  taj problem). 

Dopustite  riječima  i  slikama  da  izrone  iz  osjećaja. Neka  se  same  predstave,  npr.,  uplašen,  neko  napeto mjesto  u  meni,  i l i  težak  osjećaj. 

Najčešće  se  događa  da  pronalaženje  prave  ključne riječi  u  čovjeku  izaziva  tek  maleni  tjelesni  pomak,  tek toliko  da možete  reći kako je  ključna  riječ  točna. Morat ćete  tragati  za  tim malim pomakom  kako  ga  ne  biste propustili.  Pozornost vam mora  biti  usmjerena  na  tije­lo  kako  biste  osjetili  izaziva  li  ta  riječ,  rečenica  ili  slika ono malo otpuštanje koje govori:  »To je u redu. To od­govara.« 

ČETVRTI  KORAK:  USPOREĐIVANJE  IZMEĐU KUUČNE  RIJEČI  I  OSJETILNOGA DOJMA 

Uzmite  riječ  ili  sliku  koju  ste  dobili  tijekom  trećega  ko­raka  i provjerite je  u odnosu na osjetilni dojam. Mora­te  biti  sigurni  da  se  savršeno  uklapaju  ­  da  su  u  savr­šenu  skladu.  Zapitajte  (ali  nemojte  sami  odgovarati): »Odgovara  li  to?« 

Trebali  biste  osjetiti  odgovor,  u  obliku  dubokoga uzdaha  ili nekog  osjećaja  opuštanja,  koji  vam govori  da riječi  odgovaraju. 82 

Katkad se dogodi da  se  taj  potvrdni osjet ­ taj  osje­ćaj uklapanja  ­ jednostavno  ne  pojavi.  Tada  pokušajte točnije osjetiti. Ponovno pričekajte i dopustite točnijim riječima  da  izrone  iz  osjećaja. 

Kako biste mogli obaviti to usklađivanje, ponovno morate iskusiti osjetilni dojam. Morate ga dodirnuti kao osjećaj.  Mnogi  ljudi  prilično  dobro  mogu  zadržati  osje­tilni  dojam  sve  dok  se  ne  pojave  riječi.  Tada  osjet  na neki način nestaje i ostaju im samo riječi. Ako se to do­godi,  očigledno  je  da  ne  možete  izravno  provjeriti  od­govaraju  li  riječi  osjetu.  Stoga  morate  dopustiti  osjetil­nome dojmu  da  se  vrati ­  to možda  neće  biti  isti  onaj osjećaj kakav je bio,  nego dojam kakav je  sada  (možda malo promijenjen). Blago u  sebi izgovarajte riječi,  uvi­jek  iznova,  pokušavajući  izravno  osjetiti  na  što  su  se te riječi odnosile. Najčešće se događa da se nakon dese­tak  ili  dvadeset  sekundi  osjećaj  ­ takav kakav je  sada  ­vrati. 

Isto je  tako sasvim u  redu ako se osjećaj  promijeni sam od sebe, dok pokušavate obaviti proces usklađiva­nja.  Neka  obje  strane  ­  i  osjećaj  i  riječi ­  čine  što  god žele,  sve  dok  se  savršeno  ne  usklade. 

Kad se savršeno usklade, kad riječi potpuno točno odgovaraju  osjećaju,  osjećajte  to  slaganje nekoliko  tre­nutaka.  Možda  ćete  osjećati  potrebu  reći  nešto  kao  što je:  »Da... o, da...  to je to...«, ali mu samo dopustite da postoji. 

Važno  je  osjećati  to  slaganje  minutu­dvije.  Osjet slaganja nije  samo provjeravanje ključne riječi,  nego  se vaše tijelo upravo u tim trenucima mijenja.  Sve dok se mijenja,  otpušta,  prerađuje  i  pokreće,  dopustite  mu  da upravo to čini.  Ostavite mu minutu­dvije vremena ko­je su mu potrebne kako bi se dogodilo opuštanje  i pro­mjene koje želi obaviti u ovome trenutku. Ne požuruj­te. Tek ste  stigli onamo. 

83 

PETI KORAK: POSTAVLJANJE PITANJA 

Ako se tijekom prethodnih koraka već pojavio veći po­mak,  otvaranje  i  tjelesno  oslobađanje,  krenite  izravno na šesti korak, prihvaćajući ono što prati pomak. 

Primjerice,  možda  ste,  sjedeći  mirno  uz  osjetilni dojam, osjećajući njegovu suštinu i kvalitetu, već doži­vjeli pomak i promjenu u problemu. Do  toga je moglo doći  i  kad  ste  pronašli  odgovarajuću  riječ  ili  sliku,  kao i tijekom usklađivanja ključne riječi s osjetilnim dojmom. 

Ali  najčešće  vam  odgovarajuća  ključna  riječ  pruža samo  tanani  djelić  pomaka,  tek  toliko  da  postanete svjesni kako je ispravna. Njezinu ćete ispravnost neko­liko puta iznova osjetiti (usklađivanje), dok se ne poja­ve sve  tjelesne posljedice  koje  ta  ispravnost može izaz­vati.  Tada  vam je  potreban pomak,  a  do  njega još  nije došlo  ­  barem  ne  do  one  vrste  pomaka  koja  mijenja problem. 

Sada  je  vrijeme  za  peti  korak,  postavljanje  pitanja. U  tome  koraku  vi  izravno  postavljate  pitanje  osje­

tilnome dojmu  što on jest. To  se najčešće obavlja  tako da neko vrijeme (minutu­dvije, što se može doimati ja­ko dugim vremenskim razdobljem)  provedete uz taj ne­jasan osjetilni dojam ili tako da mu  se neprestano vra­ćate. U tome vam pomaže ključna riječ. 

Ključnu  riječ  koristite  kako  bi  vam  pomogla  da osjetilni  dojam uvijek  iznova može  postati  živo  prisu­tan. Nije dovoljno samo se prisjetiti kako ste se osjećali prije  nekoliko  trenutaka.  Taj  osjećaj  se  ponovno mora javiti,  inače ne možete postaviti pitanje. Ako ste ga iz­gubili, prizovite ključnu riječ i postavite pitanje:  »Je li taj osjećaj još uvijek ovdje?« Nakon nekoliko sekundi će se pojaviti  (isti kao  i prije  ili neznatno promijenjen). 

Tada ga možete pitati što on jest. Primjerice, ako je ključna riječ"bila »uznemiren«, 

izgovarajte  tu  riječ  u  sebi  sve  dok  se  svjesni  osjećaj  ne 

84 

vrati sasvim živo, a tada ga zapitajte: »Što je to u cijelo­me tom problemu što u meni izaziva takvu uznemire­nost?« 

Ako u glavi začujete mnoštvo hitrih odgovora, sa­mo  ih  propustite  i  ponovno postavite  pitanje.  Ono  što se hitro pojavljuje samo su stari podaci vašega uma. U početku se može dogoditi da pitanje ne stigne do osje­tilnoga dojma, ali će stići drugi ili treći put. Osjetilni će se  dojam  i  sam pomaknuti,  kao  da  odgovara  i  iz  toga će pomaka izroniti odgovor. 

Moći ćete odrediti razliku između pukih mentalnih odgovora i onih koji dolaze iz osjetilnoga dojma. Men­talni  odgovori  stižu  veoma brzo.  Oni su brzi vlakovi misli.  Um navaljuje  i ne  ostavlja  vam nikakvoga  pro­stora u kojemu možete izravno stupiti u vezu s osjetil­nim  dojmom.  Njih propustite  i ponovno  stupite u do­dir s osjetilnim dojmom, ponovno koristeći ključnu ri­ječ. Kad se osjetilni dojam vrati,  tada mu postavite pi­tanje. 

Jedan  od  najvažnijih postupaka  u  fokusiranju jest ovo postavljanje »otvorenih pitanja«. Vi postavite pita­nje,  ali  tada  se  namjerno  suzdržavate  od pokušaja  da na  pitanje  odgovorite  svjesnim misaonim procesom. 

Ljudi najčešće vjeruju kako znaju odgovore na ta­kva pitanja ili određuju kako bi odgovor mogao glasi­ti.  Postavljaju  si  zatvorena  pitanja  ­  retorička  pitanja na koja  istoga  trenutka  sami odgovaraju. Nemojte  tako postupati  sa  svojim osjetilnim dojmom.  Postaviti pita­nje  osjetilnome  dojmu  uvelike  nalikuje  postavljanju pitanja drugoj  osobi. Vi postavite pitanje, a  tada čekate odgovor. 

Postoji  jasna  razlika  između  prisilnog  nametanja riječi ili slika u osjećaj i dopuštanja da izrone iz njega. Namećete li riječi dojmu uspješno ga gušite i ne dopu­štate  mu  da  pokaže  svoju  stvarnu  narav.  Tada  biste 

85 

rekli:  »O,  da,  ja  već znam  tko  si  ti.  Nema  nikakva  smi­sla gubiti vrijeme s tobom.« 

Suprotno  tome,  riječi  i  slike  koje  izranjaju  iz doj­ma omogućuju vam da osjetite razliku. One vas navo­de da kažete: »Hej! Hej, da, o tome je dakle riječ!« To su riječi  i slike koje  dovode do  tjelesnoga pomaka. 

Tjelesni je  pomak  po  svojim  posljedicama  tajanst­ven.  Njega  uvijek  osjećate  kao  nešto  dobro,  čak  i  ako ono što se pokazalo s odvojenog,  razumskog stajališta nimalo nije olakšalo problem. 

Ako  osjetilni  dojam  ne  doživi  pomak  i  ne  pruži vam odgovor odmah,  i  to je  u  redu.  Provedite  uz nje­ga  minutu­dvije.  Mi  ne  možemo  upravljati  pojavom pomaka.  (To  je  »milost«.)  Najvažnije  je  ono  vrijeme koje provedete osjećajući ga  (vraćajući se neprestano k njemu). Ako neko vrijeme provedete  osjećajući  nešto nejasno  što  se  nalazi  upravo  ondje,  prepuno  značenja o vašem problemu,  a  ipak još  ne  znate  što je  to,  tada radite  fokusiranje. 

Katkad  će  vam  pomoći  postavljanje  jednoga  od sljedeća  dva  pitanja;  najprije  iskušajte  jedno,  zatim drugo. Uz svako pitanje morat ćete se pobrinuti da ono dopire do osjetilnoga dojma. U početku će najčešće od­govoriti  vaš  um.  Samo  ponavljajte  pitanje  sve  dok  se osjetilni  dojam ne  pomakne. 

1.  »Što  je  najgore  u  ovome?«  (Ili:  »Što  je  ono  što  u svemu  ovome  izaziva  najveću  'uznemirenost'?«, ako  je  vaša  ključna  riječ  bila  'uznemirenost'.) 

2.  »Što je ovome osjetilnom dojmu potrebno?«  (Ili: »Što je potrebno da bi se osjetilni dojam dobro os­jećao?«) 

Ako ste s osjetilnim dojmom stupili u dodir putem uobičajenoga postavljanja pitanja, a tada postavili i ova 

dva pitanja jedno za  drugim,  ako  ste  svaki put proveli minutu­dvije osjećajući nejasni osjetilni dojam, moglo bi biti  dobro za  trenutak prestati  s  fokusiranjem. 

Fokusiranje  nije  rad.  To  je  prijateljski  usmjereno vrijeme koje provodite unutar svoga tijela. Malo kasni­je  ili  sutradan iznova pristupite problemu. 

ŠESTI KORAK:  PRIHVAĆANJE 

Dobrodošlicom dočekajte sve  što god se pojavi za vrije­me  fokusiranja.  Neka  vaš  stav  bude  zadovoljstvo  što vam se vaše tijelo obratilo, što god ono reklo. To je sa­mo jedan pomak,  a  ne posljednja  riječ. Ako  ste voljni primiti tu poruku na prijateljski način, doći će i sljede­ća. Ako prihvatite ovu promjenu,  doći će  i do drugih promjena,  kakve god  one bile. 

Ne  morate  vjerovati  onome  što  vam  upravo  sada govori vaš osjetilni  dojam,  ne morate  se  s  time  sugla­siti ili postupati u skladu s njime. Potrebno ga je samo prihvatiti. Uskoro ćete duboko iskusiti da jednom kad prihvatite  ono  što  prati  pomak,  doći  će  i  do  drugoga pomaka.  Tada  će  ono  što  vam  tijelo  kaže  biti  sasvim drukčije. Stoga mu sada dopustite da vam kaže ono što vam  sada  ponajprije  mora  reći. 

Primjerice, pomak vam može pokazati nešto što bi­ste trebali učiniti,  odnosno za  čim duboko u sebi osje­ćate potrebu. Al i bi se moglo dogoditi da će prvi oblik u kojemu se pojavi za vas biti sasvim nemoguće napra­viti.  Moglo  bi  se  učiniti  da  pomak  od  vas  zahtijeva  da napustite  supružnika,  djecu  i posao,  a  osim  toga  ta  bi promjena mogla zahtijevati mnogo novca. Vrlo je važ­no zaštititi taj prvi oblik u kojemu možete osjetiti svoj životni smjer, iako sada ne može odgovoriti na neka st­varna pitanja. Vaše  se  tijelo mijenja,  pojavljuje  se vaše životno usmjerenje, ali to je tek prvi korak. Neka pitanja čekaju. Nećete se odmah upustiti u nešto nerazumno. 

87 

Zadržite taj novi osjet onoga što bi moglo biti pravilno usmjerenje  i ne brinite o obliku koji će na kraju zado­biti. 

Čak i vrlo malom pomaku dopustite dovoljno vre­mena, minutu il i nešto više. »Dobro, sada barem znam u čemu je poteškoća«, mogli biste reći i u tome otkriti trenutno  olakšanje.  Tada bi  ga  kritička pitanja mogla poželjeti jako brzo izbrisati. »Da, ali kakva korist od to­ga  ako ga ne mogu  navesti  da  se promijeni?  »Je  li  to stvarno? Možda sâmoga sebe varam.«  »A što ako na­kon ovoga pomaka ne uslijedi nijedan drugi?« Zaštiti­te pomak koji se upravo dogodio  od sviju  tih negativ­nih glasova. Oni mogu biti u pravu,  ali će morati pri­čekati. Ne dopustite  im da ovaj mladi,  zeleni izdanak koji je  tek iznikao  zasipaju  tonom cementa. 

Kasnije će biti dovoljno vremena za otkrivanje je li taj  pomak  u  odnosu  na  problem  stvaran.  Za  sada  mu samo dajte prostora za disanje. Dopustite mu da se raz­vija. Osjećajte ga. Budite uz njega. 

Možda biste  nakon toga  željeli prestati s  fokusira­njem ili biste željeli nastaviti. Al i ,  ne žurite.  Odluku donesite  nakon kraćeg  vremena. 

Ako odlučite prestati, osjetite da ovo »mjesto« ui­stinu možete napustiti i da mu se kasnije možete vra­titi. To uistinu veoma nalikuje mjestu,  stanovitoj  točki vašega  unutarnjeg krajolika.  Jednom kad  saznate  gdje je i kako je možete pronaći, slobodno je ostavite i vra­tite  se  sutradan. 

Zauzmete  li stav  koji nazivamo  »prihvaćanjem«, ono  što  se javlja  tijekom  fokusiranja  nikada  vas  neće uspjeti  prevladati.  Dobrodošlicom  dočekajte  sve  što prati  tjelesni  pomak,­ ali  uvijek  ostanite  malo  udaljeni od toga. Niste u tome. nego pokraj.  Taj  prostor u koje­mu možete  stajati pokraj  onoga što  se pojavi stvara  se u  onih  nekoliko  trenutaka  dok  vam  se  tijelo  opušta. 

88 

»Ne mogu sve to razriješiti tijekom jednoga dana«, ka­zat ćete u sebi.  »Znam da je ovdje. Ponovo mogu pro­naći ovo mjesto,  stoga ga na neko vrijeme mogu i osta­viti.«  Nije  riječ  o  tome  da  bježite  niti  da  se  upuštate  u to. Jednostavno odlazite na odmor. Osjećate da između toga  što  se pojavilo  i vas postoji prostor. Vi  ste  ovdje, ono je ondje. Riječ je o tome da vi imate to što se poja­vilo, a ne da to jeste. 

Možete zamisliti vrata između toga i sebe, ako želi­te.  Ruka  vam je  na  kvaki  i  svaki  put  kad  poželite  mo­žete  ih  otvoriti. 

ŽELITE  LI JOŠ JEDAN  KRUG  FOKUSIRANJA? 

Pokušajte  osjetiti želi  li vaše  tijelo prestati s  fokusira­njem ili nastaviti. Kaže l i : »Čekaj! Tek sam stigao, do­pusti mi ovdje ostati još dan ili dva. Sve mi je tako no­vo«?  Ili  kaže:  »Zaustavimo  se  sada  ovdje,  ovo  mi  je mjesto još nepoznato. Ne želim ostati ovdje«? Zamisli­te  da  nastavljate  s  fokusiranjem  i  osjetite  reakciju  tije­la,  a  tada  zamislite  da  prestajete  i  isto  tako  osjetite  re­akciju. 

Ako  prestanete,  tada  najprije  odvojite  malo  vre­mena kako biste bili sigurni da ćete se moći vratiti ono­me obliku  svoga problema  do kojega  ste upravo došli. Najčešće nije dovoljno zapamtiti ishod. Čovjek ga pam­ti,  ali mu može nedostajati izravno  iskustvo  stvarnosti koju  posjeduje  dok  fokusirate.  Pomoći  će  vam  ako  se prisjetite  onoga  što  se  pojavilo  neposredno  prije  po­sljednjega  pomaka.  Primjerice,  pretpostavimo  da  se pojavila ključna slika  čvrsto namotanog klupka vune, a kad ste zapitali što to predstavlja, došlo je do pomaka i vaš je problem napravio korak prema rješenju. Trebali biste  zapamtiti  ne  samo  sam  taj  korak,  nego  i  ono  što je  neposredno  prethodilo pomaku. To  će  vam kasnije, kad se pokušate prisjetiti koraka, pomoći da ga vratite 

u potpunoj  tjelesnoj  stvarnosti. Ako krenete od pret­hodne  slike u  potpunosti  ćete ga ponovno moći osjeti­ti.  Dobro  bi  bilo  da  tu  prethodnu  sliku  pronađete  prije nego što završite fokusiranje. 

Kako  biste  se  upustili  u  sljedeći  krug  fokusiranja, mogli  biste  iznova  osjetiti  cijeli  problem  i  zapitati  svoje tijelo:  »Je  li  sve  razriješeno?«  Nelagoda  koju  izaziva  ono što je ostalo nerazriješeno tada će se jasno osjetiti u va­šemu  tijelu,  ako  ondje  pričekate  odgovor.  Ostat  ćete  s tim  cjelovitim  osjetilnim  dojmom  i  ponoviti  korake  od drugoga do  šestoga,  kao  i prethodni put. 

Ili biste mogli krenuti od posljednjega pomaka,  od onoga  što  ga  je  pratilo,  tako  što  ćete  zaći  ispod  toga. »Kakav je  cjeloviti  dojam  svega  toga?« 

Kao  što  ste  tijekom  toga  mirnog  razdoblja  bili  pre­puni  razumijevanja  i  blagi,  prihvaćajući  to  što  se  poja­vilo,  sada  isto  tako  želite  daljnju  promjenu.  Budući  da ste  bili  blagi  i  puni  razumijevanja,  čime  ste  pokazali poštovanje  prema  tome  osjećaju,  pripremili  ste  tlo  za daljnju  promjenu.  Kako  biste  izazvali  daljnju  promje­nu, ponovno počnite od drugoga koraka: otkrijte osje­tilni  dojam koji  se  krije  ispod ili  s  onu  stranu  tjelesne poruke  koju  ste  upravo  primili,  kakva  god  ona  bila. 

Pretpostavimo,  primjerice,  da  se  u  prethodnome krugu  pojavio  osjećaj  »bespomoćnosti«,  pa  ste  doživje­li  pomak:  »O,  to je  dakle  ono  što  osjećam.  Tako  sam živčana  cijelo  vrijeme  zbog  osjećaja  da  će  doći  do  suko­ba,  pa  sam  zato  uistinu  bespomoćna!« 

Sada  krenite  u  drugi  krug  i  postavite  si  pitanje: »Što je taj sveukupni osjetilni dojam, sve ono što se odno­si na  bespomoćnost? 

Postavite pitanje  i ne odgovarajte na njega.  Dopu­stite  osjećaju  da  se  produbi.  »Bespomoćnost«  je  i  dalje prava riječ,  ali je ona sada riječ koja prekriva samo vrh ledene  sante.  Počinjete  osjećati  njezinu  veličinu  ispod 

90 

same  te  riječi.  Sve  to  ­ a  prilično  ga je mnogo ­ obu­hvaćeno  je  tom  veličinom. 

Ponovno treći korak: pokušavate osjetiti kvalitetu toga novog, opsežnijeg osjetilnog dojma. 

Kad god se pojave riječi, provjerite ih u odnosu na osjetilni dojam. Ako ne odgovaraju pustite ih da prođu i vratite  se  osjetilnome  dojmu. 

Pomak osjećate kao oslobađanje. Na  taj  ga način prepoznajete. Do njega može doći u bilo kojem trenut­ku fokusiranja. Ako se to dogodi,  dočekajte ga dobro­došlicom.  Isto  tako,  neki od koraka  fokusiranja mogu se  odvijati  istodobno.  Ove  se  upute ne  odnose na me­hanički proces,  nego na sasvim ljudski. 

Prije  nego  osjetite  da  je  stanoviti  problem  razrije­šen možda ćete trebati ponoviti mnogo ovakvih krugo­va. U svakome krugu  osjetit  ćete  tjelesni pomak. 

Često je nemoguće u jednom tretmanu fokusiranja u potpunosti razriješiti neki problem. Može biti potre­bno  desetak krugova,  možda  čak  i  stotinu,  prije  nego što osjetite da je problem razriješen. Proces može traja­ti  nekoliko mjeseci.  Svaki  tretman nastavljate  sve  dok jednostavno ne osjetite da vam je  za  taj  dan dosta. Do­segli ste točku kad možete reći: »Još uvijek nisam raz­riješila  ovaj  problem,  ali  došla  sam do mjesta koje  os­jećam  kao  prilično  ugodno.  Potrebno  mi  je  dan­dva kako bi se moje  tijelo  saživjelo s  takvim promjenama, a možda mi je potrebno i da  izađem u  svijet kako bih vidjela što će se dogoditi.« Krugovi fokusiranja i kru­govi  vanjskoga  djelovanja  nerijetko  se  izmjenjuju. Uzajamno si pomažu. 

Ne  budite  obeshrabreni  ako  vam  fokusiranje  od­mah na početku ne pruži dramatične rezultate. Kao i svaka druga vještina,  i fokusiranju je potrebno iskustvo. Isto tako,  kao što smo se uvjerili,  za  fokusiranje je po­trebno  da  prerastete  stanovite  duboko  utisnute  navike 

91 

uma  i  tijela,  stanovite  previše  bliske  načine  razgovora sa  sobom  i  o  sebi.  Za  razrješavanje  takvih  poteškoća potrebno je vrijeme. 

Moje  kolege  i  ja  tijekom  proteklih  nekoliko  godi­na  fokusiranju  smo naučili mnoge  ljude  i brižljivo  smo bilježili poteškoće  s  kojima  se  ljudi  redovito  susreću  is­tražujući to nepoznato unutarnje područje. Znamo što treba učiniti u pogledu tih poteškoća. Ako otkrijete da vam  iskustvo  unutarnje  promjene  u  početku  izmiče  ­a statistike govore da će tako biti ­ budite sigurni da ni­ste prva osoba koja se susrela s tim osobitim problemom. Kakav  god  problem  bio,  vjerojatno  ćemo  vam  prije kraja  ove  knjige  uspjeti  pomoći  da  ga  razriješite. 

Ostala poglavlja  drugoga  dijela knjige  ustrojena  su s  tom  svrhom.  To  su  poglavlja  o  rješavanju  poteškoća. U njima dajemo pregled najuobičajenijih problema ko­ji  ometaju  fokusiranje ­ a  ujedno  i predlažu  načine  na koje  ih  možete  riješiti. 

Šest  koraka: 1.  Raščišćavanje prostora 2.  Osjetilni  dojam 3.  Pronalaženje  ključne  riječi 4.  Usklađivanje 5.  Postavljanje  pitanja 6.  Prihvaćanje  ­

92 

6 Što  nije  fokusiranje 

Jedna  od  veoma  uobičajenih  poteškoća  koju  doživlja­vaju  početnici  u  fokusiranju  je  zbunjenost  u  pogledu toga što bi  fokusiranje  trebalo biti. Većina  ljudi do  tre­nutka  stupanja  u  odraslu  dob  usvoji  laičko  obrazova­nje  s  područja  psihoterapije.  Iako  ono  može  biti  kori­sno  u  stanovitu  smislu,  isto  tako  može  izazvati  pogreš­ne predrasude. 

Ako  fokusiranje  započinjete  s  bilo  kakvim  pogreš­nim  shvaćanjem,  svakako  ćete  skrenuti  u  pogrešnom smjeru.  Stoga: 

FOKUSIRANJE  NIJE PROCES RAZGOVORA SA SOBOM 

Ako  ste  poput  većine  ljudi,  nesumnjivo  znate  mnogo toga  o  onome  što  je  pogrešno  u  vašemu  životu.  Vjero­jatno  nerijetko  sami  sebi  držite  »predavanja«,  možda temeljeći  te  riječi  na  zdravim  zaključcima  i  pretpostav­kama. 

»To  je  moja  majka.  Uvijek  je  mrzila  muškarce  i  to mi  je  neprestano  govorila.  To  sam  od  nje  naslijedila. Znam  da bih  trebala biti  drukčija,  ali  mora  da još  uvijek ima nešto  od  toga  u meni,  inače  mi  ne  bi  bilo  toliko  te­ško uspostavljati odnose s muškarcima.« 

Ponekad ćete preskočiti tanano predavanje i umje­sto toga sebe izravno i jednostavno uvrijediti. Potrebna vam je oštrina, barem vi tako mislite. 

93 

»Naravno,  znam ja  u  čemu je  moja  nevolja.  Kuka­vica sam. Nemam nimalo hrabrosti, eto kakav sam. Ni­je  čudno  što nikada  ni u  čemu  ne  uspijevam.«  Nisu  sva ta  predavanja  i  prijekori  neugodni,  ali  oni  ne  dovode ni do kakve korisne promjene. Na neki se način pret­varate u dvoje ljudi, od kojih je jedan u zatvoru, a dru­gi vani. Onaj  izvana prekorava il i vrijeđa onoga unu­tra, okrutno navodeći sve te navodne  (ali najčešće ne­dokazane)  karakterne mane  koje  su,  navodno,  dovele zatvorenika  do  takvoga  bijednog  stanja.  Ništa  od  toga neće zatvoreniku pomoći da pobjegne. Kad predavanje prestane  unutarnji je  zatvorenik,  kao  i  do  tada,  u  zat­voru. 

Fokusiranje nije ni nalik tome. Umjesto  razgovora sa sobom koji se odvija izvana prema unutra, vi osluš­kujete ono što izvire iznutra, iz vas. Tiho ćete, prijatelj­ski  i  suosjećajno  zapitati:  »Što  nije  u  redu?« Možda  ni­kada  prije  niste bili  u  prijateljskom  odnosu  sa  sobom. Većina ljudi prema sebi vrlo loše postupa, mnogo gore nego  što  bi  im  ikada  palo  na  pamet  postupati  prema drugome  ljudskom biću.  Većina  se  ljudi prema  svojoj unutarnjoj  osjećajnoj  osobi  odnosi  kao  sadistički  zat­vorski  čuvar. 

Postavivši svome tijelu pitanje »Što zapravo ne va­lja?«,  vi  se  namjerno  suzdržavate  od  odgovora.  Kad nekoj  drugoj  osobi postavite pitanje,  vjerojatno nećete odmah očekivati odgovor na njega.  Prema svojoj  unu­tarnjoj  osjećajnoj  osobi postupajte barem onako  dobro kako  biste  postupali  prema  nekome  drugome.  Vaša vam  unutarnja  osjećajna  osoba  isto  tako može  odgo­voriti na  pitanje  i niste joj  potrebni vi,  da umjesto nje odgovarate  na  svako  pitanje. 

Pokušajte  propustiti  sve  one  rječite,  poznate  od­govore koji se vrlo brzo pojavljuju. To su oni isti stari odgovori  koje  ste  tijekom  godina  slušali  u  tisućama 

94 

predavanja  koje  ste  održali  sami  sebi.  Čvrsto  ih  odbij­te.  Smireno  čekajte  svježe  odgovore  koji  će  se  pojaviti iznutra,  od  tjelesnog osjeta  onoga  što vas muči. 

FOKUSIRANJE  NIJE  ANALITIČKI  PROCES 

Prilično  je  lako,  a  ponekad  čak  i  zabavno,  obaviti  ra­zumsku  analizu  nečijih osobnih problema. Takva ana­liza  može  biti  vrlo  složena  ili  jednostavna,  vrlo  ozbilj­na  i l i  više  nalik  salonskoj  igri.  Intelektualci  si  ne  mogu pomoći  ­  barem  stanovito  vrijeme  moraju  provesti analizirajući. 

»Mora da sam sama zbog toga što neprestano oda­birem  pogrešne  muškarce.  Kao  da  me  privlači  ona  vr­sta  muškarca  koja  će  me  kasnije  odbaciti.  To je  sigur­no zbog toga  što tražim nekoga  tko bi bio nalik mome ocu.« 

Bez obzira jesu li temeljne pretpostavke koje se na­laze  u  pozadini  analiziranja  ove  osobe  uglavnom  toč­ne,  analiza joj  neće  mnogo  pomoći.  Unutar  nje  ništa  se nije promijenilo.  Još je uvijek ondje gdje je  i bila. 

Zapravo,  i  sami  pojmovi  koji  se  koriste  u  analizi  sa­moga  sebe  skloni  su  naglašavati  činjenicu  da  je  čovjek tu  gdje jest  i  ne može  si pomoći.  Kad  sebi  kažete:  »Eto, takav  sam  i  gotovo«,  vi  zapravo  govorite  kako  nema nikakve  mogućnosti  za  promjenu.  U  tome  je  smislu analiza  gotovo  uvijek  pesimistična. 

Suprotno tome, fokusiranje je optimistično. Teme­lji  se  na  vrlo  pozitivnome  očekivanju  promjene.  Ljud­sko  biće  nju  ne  doživljava  kao  kruto  ustrojstvo  čiji  je oblik  jednom  zauvijek  određen.  Čovjeka  zamišlja  kao proces,  sposobnoga  za  neprestanu  promjenu  i  kreta­nje  prema  naprijed.  »Problemi«  koji  se  kriju  unutar vas  samo  su  oni  dijelovi  procesa  koji  su  se  zaustavili,  a cilj  je  fokusiranja  otkočiti  ih  i  ponovno  pokrenuti  pro­ces.  Kad  se  pravilno  fokusirate  ne  samo  da  očekujete 

95 

promjenu,  nego  je  stvarate  u  sâmome  činu  fokusira­nja. 

Umjesto da pokušavate analizirati problem, vi po­stepeno  stupate  u  dodir  s  osjetilnim  dojmom  proble­ma,  sa  svime onim što se na taj problem odnosi,  stupa­te u dodir istodobno s problemom u njegovoj  sveukup­nosti. To je osobita vrsta prijemčivosti u kojoj  osjetilni dojam može  doživjeti  tjelesni pomak. 

Razumom nikada ne možete spoznati beskonačno mnoštvo potankosti »svega onoga što se odnosi na su­kob u koji smo se upustili prethodne večeri «. Al i , osje­tivši cjelinu problema, možete stupiti u dodir sa sušti­nom, a onda i s onim što se krije ispod nje i tako dalje. Fokusirate se korak po korak,  dok ne osjetite da je pro­blem razriješen. 

Ako samo  razumijete  u  čemu je  problem,  vrlo  ga je  teško  razriješiti.  U  fokusiranju  nije  riječ  o  tome  da čovjek jednostavno pripovijeda  o problemu.  On doživ­ljava  tjelesni pomak  u  vlastitome  osjećaju  problema. 

Kad  vas  fokusiranje  dovede  do  stvarnog  koraka kojim  ćete  razriješiti  problem,  tjelesni pomak ukazuje na  to  da  se  nekakva  unutarnja  zakočenost  promijeni­la.  Sa svakim sljedećim korakom problem osjećate na malo drukčiji način  i  bolje nego  što  ste ga  osjećali  na početku. Osjetilni se  dojam promijenio ­ a  time zapra­vo želimo reći da ste se promijenili vi. Kad se sljedeći put  susretnete  s  tim  problemom,  vaša  će  reakcija  biti sasvim različita. 

Uspješno fokusiranje najčešće pruža mnogo bolje i istinitije razumijevanje onoga što je pošlo po zlu. Zaje­dno s  tjelesnim pomakom pojavljuju  se i neke riječi i l i uslijedi  razumijevanje koje vaše poteškoće mnogo jas­nije objašnjava, a najčešće i novim pojmovima. Nerijet­ko se događa da je cijeli problem ukorijenjen u nečemu što se potpuno razlikuje od bilo kojih vaših pretpostavki. 

96 

A  kad  se  fokusirate  na  tu  tjelesnu  mudrost,  ponovno se,  sa  sljedećim  tjelesnim  pomakom,  pojavljuje  nešto novo. To će vas možda ponovno iznenaditi, jer možda neće logički slijediti iz onoga što se pojavilo u prvome koraku. 

Al i katkad jedan il i više koraka ovoga procesa pro­mjene  mogu  u  potpunosti  zaobići  analitički  um.  Do promjene može  doći  a  da  vi  do kraja  ni ne  razumijete zbog čega  ili kako se ona  dogodila. Ako se fokusirate, primjerice,  na onaj mučan osjetilni dojam »svega ono­ga  što  se  odnosi  na  Johna«,  možda  ćete  otkriti  da  riječi koje  prate  tjelesni  pomak  gotovo  nimalo  ne  pridonose vašemu  svjesnom  razumijevanju poteškoća koje  imate s  Johnom. Al i  razumijevanje je  popratna  pojava. 

Isto vam se tako može učiniti da je ono što se poja­vilo  sasvim  besmisleno.  »Dobro«,  mogli  biste  pomisli­ti,  »sada  sam  spoznao  novi  razlog  zbog  kojega  se  uz Johna  osjećam neugodno.  Sada  znam da je  s  time po­vezan i moj posao,  kao da John misli da se ja  dovoljno ne  trudim. Al i ,  kakva korist  od  toga  što  sam to  spoz­nala?  Sljedeći  put  kad  susretnem  Johna  problem  će  i dalje biti  ondje,  zar ne?« 

Ne. Neće biti ondje,  ne ako je do te spoznaje došlo zajedno  s  tjelesnim  pomakom.  Pomak  u  fokusiranju promijenio  je  vaš  osjetilni  dojam  Johna  na  stotinu  ili možda  i  tisuću  tananih  načina  koje  ne  možete  shvatiti razumom,  a  možda  ih  ni  drugi  ljudi  ne  bi  mogli  shva­titi  na  taj  način.  Do  promjena  je  došlo  u  vašemu  tijelu, a ne u umu.  Svjesni um malo toga zna o njima. Možda ćete,  kad  sljedeći  put  susretnete  Johna,  znati  samo  to da  se  osjećate  drukčije  te  da  drukčije  i  postupate.  (Po­vremeno se dogodi da čovjek kasnije može shvatiti ne­ke  dijelove  te  promjene,  ako  želi.) 

Proces je,  kao  što je  svima poznato,  tajanstven ­ ne samo  ljudima  koji  ga  prvi  put  doživljavaju,  nego  isto 

97 

tako  i  onima  koji  su  ga  godinama  proučavali.  Mi  ljudi još uvijek vrlo malo  znamo o  procesima uma  i  tijela. 

S  mnogo  većom  sigurnošću  mogu  reći  što  se  doga­đa,  nego  zbog  čega.  Vidio  sam  da  se  nešto  događa  kod mnogih  drugih  ljudi,  a  vidio  sam  da  se  nešto  događa  i u meni. A sada, potrudimo se da se to dogodi i u vama. 

Fokusirajte se sljedećih desetak minuta, ako to već niste  učinili.  Zamijetite  bilo  kakve  poteškoće  s  kojima se  susretnete.  Sljedeća  vam poglavlja mogu  pomoći  u rješavanju  tih  poteškoća. 

FOKUSIRANJE  NIJE  PUKI  TJELESNI  OSJET 

Osjetilni dojam je tjelesni osjet problema, poteškoće ili situacije. To je tjelesni osjet značenja. Ako imate tjele­sne  osjete  koji  se  doimaju  kao  puki  tjelesni  osjeti,  kao da  nisu  povezani  ni  s  kojim  vidom  vašega  života,  tada ih otpustite.  Zapitajte sebe kakav vam je život,  pa ćete uskoro  dobiti  tjelesni  svjesni osjet. 

U  FOKUSIRANJU  NIJE  RIJEČ  SAMO  O TOME  DA STUPITE  U  DODIR  S  »OSJEĆAJEM  U  UTROBI« 

Možda vam se u  odnosu na neki problem javlja  takav, jasan  i  snažan,  osjećaj,  a  najčešće  se  taj  osjećaj  uvijek iznova ponavlja. Nema mnogo smisla u tome da ga još jednom izazovete,  osobito ako se već mnogo puta po­javio. 

Osjetilni  dojam je  opsežnija,  u  početku  nejasna,  ne­prepoznatljiva nelagoda, koju cjelina problema (sve ono što  se  na  problem  odnosi)  izaziva  u  vašemu  tijelu.  Ka­ko  biste mu  dopustili  da  se  oblikuje,  morate  se malo udaljiti  od  poznatih  osjećaja.  Osjetilni  dojam  je  i  pro­straniji,  iako manje  snažan,  jednostavnije  ga je  osjetiti i mnogo više  toga  obuhvaća. To je  način na  koji se  vaše tijelo donosi prema cjelini problema. 

98 

Riječ  koja,  kao  ključna,  opisuje  značajke  osjetilno­ga  dojma  vjerojatno  će  biti  riječ  koja  vam  neće  mnogo toga  reći  o  problemu.  Bit će  to vaša  vlastita  riječ  (ili  sli­ka)  koja  mu  odgovara.  To  su  riječi  kao  »težak«,  »tije­san«,  »ljepljiv«,  »razdražljiv«,  »živčan«.  Takve  će  vam riječi  pomoći  održati  kvalitetu  još  nejasnoga  osjetilnog dojma. 

99 

Raščišćavanje prostora za sebe 

Prvi je korak fokusiranja iznimno važan, jer ako se on dogodi vjerojatno će se dogoditi i sve ostalo. U prvome koraku  trebate  raščistiti prostor u  kojemu  ćete boravi­ti  dok  se  odvija  ostatak  procesa  fokusiranja. 

Prvi  ćete korak obaviti  samo jednom,  na  početku svakoga  fokusiranja.  Druge  korake  možete  desecima puta ponavljati u jednom fokusiranju,  dok se  »spušta­te«  kroz  svoj  osjetilni  dojam,  slijedeći  korak  za  kora­kom.  Različiti  se  ljudi  u  početku  susreću  s  različitim poteškoćama. Nemojte izgubiti hrabrost ako vam se pr­vi put učini da je  teško raditi fokusiranje. 

Prvi je korak onaj u kojemu sebi pružate nešto što bismo mogli nazvati »pozitivnim stajalištem«. Dovodi­te  se u  stanje uma  i tijela u kojemu se ostali koraci fo­kusiranja  mogu  slobodno  odvijati.  Vaši  unutarnji  po­stupci  u  okviru  ovoga  koraka  uvelike  nalikuju  vanj­skim  postupcima  umjetnika  kad  se  ujutro  sprema  na posao. On mora očistiti kistove i osloboditi ih stvrdnu­te boje,  sastrugati ostatke  s palete,  promućkati  lončiće i bočice s bojom kako bi otklonio zgušnjavanje ili ot­vrdnuće boje. To se može doimati kao sasvim nevažan posao  u  odnosu  na  ono  što  umjetnik  zapravo  radi,  ali dok ne  obavi  te uvodne  radnje drugi dio njegova posla uopće  ne  može  započeti. 

Mnogo je načina na koje možete pristupiti prvome koraku,  mnogo je  različitih  unutarnjih  postupaka  koji 

100 

mogu  dovesti  do  željenoga  pozitivnog  stajališta  ­  od­nosno do tjelesne i umne prijemčivosti.  Pristup koji je vrlo  koristan  jednoj  osobi  drugoj  možda  uopće  ne  bi pomogao. Zadržite onaj pristup (ili pristupe) koji je va­ma osobno smislen,  koji dovodi do  toga  da  se u  vama dogodi nešto  dobro. 

RAŠČIŠĆAVANJE  PRENATRPANE  PROSTORIJE 

Već  smo  raspravljali  o  ovakvom pristupu.  Zbog  ovoga sam  pristupa  prvi  korak  nazvao  činom  »raščišćavanja prostora«.  Sve  svoje  probleme  odgurnete  na  jednu stranu,  tako da možete slobodno disati  i ugodno sjedi­ti.  Poslužimo li se nešto  drukčijim primjerom,  to je  kao... 

PRONALAŽENJE  PRAVE  UDALJENOSTI OD  VLASTITIH  PROBLEMA 

Ne  biste  željeli  »pasti«  u  svoje  probleme,  utopiti  se  u njima, pretvoriti se u njih. Ne biste željeli niti,  suprotno tome,  pobjeći  od  njih,  zanemariti  ih  ili  potisnuti.  Takvi pristupi  najčešće  nisu  plodonosni. 

Postoji  treći  način,  koji  je  mnogo  korisniji.  To  je unutarnji čin udaljavanja od onoga što vas muči, ali ta­ko  da  te  poteškoće  ipak  ostanu  ispred  vas.  Samo  ćete se malo  povući unatrag ­ dovoljno  daleko  da vas pro­blemi više ne  guše,  ali  i  dovoljno  blizu  da  ih  i  dalje mo­žete  osjetiti. 

Udaljite  se  nekoliko  koraka  od  svojih  problema. Možete  ih  obilaziti  i  dodirivati  prstima.  Svaki  put  kad postanu  previše  prijeteći  možete  se  povući. 

U  prvome  koraku  to  činite  sa  svakim  svojim  pro­blemom,  jednim  za  drugim.  Udaljujete  se  od  svega onoga što vas muči toga dana, od svega onoga što u va­ma izaziva bol ili vam smeta. I dalje pred sobom vidite sve  te  probleme,  naravno.  Oni  su  još  uvijek  itekako 

101 

prisutni. Al i povukli  ste se na sigurno mjesto na koje­mu vam,  neko vrijeme,  ne mogu nanijeti bol. 

DOPUŠTENJE  DA SE  OSJEĆATE  DOBRO 

Neki  mi  ljudi  govore  da  im  ovaj  prvi  korak  na  stanovi­ti  način  djeluje  kao  bijeg  od  problema.  Vjeruju  da  svaki svoj  negativan  osjećaj  moraju  proživjeti  u  potpunosti. Ako  to  ne  učine,  ponašaju  se  kao  kukavice.  Čini  se  kao da se osjećaju krivima zbog toga što se, makar i nakrat­ko,  osjećaju  dobro.  Vjeruju  kako  je  njihova  dužnost  ne­prestano  se  osjećati  loše,  sve  dok  ne  razriješe  problem. 

Kažem im da na neko vrijeme zaborave tu dvojbu. »Nije  riječ  o  tome  da  bježite  od  problema«,  kažem  im. »Ne brinite.  I  dok  se  osjećate  dobro,  svjesni  ste  da  će sve ostati upravo onako loše kao  što je  i prije bilo.« 

Poteškoće  će  i  dalje  biti  prisutne  i  morat  ćete  ih razrješavati. Ako se nakratko odmorite od njih,  to nije bježanje.  Zapravo,  radite  upravo  suprotno.  Fokusira­njem postajete sposobniji hvatati se ukoštac s njima na učinkovitiji  i  različit  način. 

NE  KAO  SPOMENIK' 

O prvome koraku razmišljajte kao o kratkom razdoblju tijekom kojega  dopuštate  sebi  da  više  ne  predstavljate živ spomenik svojim tegobama. 

Većina  ljudi njeguje  uvjerenje  da  njihovo  tijelo ne­prestano mora  izražavati njihove  tegobe.  Svaka nevo­lja  i  svaka  negativna  situacija  nalikuju  grču  u  tijelu.  Sve dok je tijelo zgrčeno zbog mnogih tegoba, ono već pre­uzima  oblik nevolje  i  stoga  se  s  tom nevoljom ne mo­že  uhvatiti  ukoštac  kao  svježe,  cjelovito  tijelo.  Ono  se bori protiv nevolje i dok sâmo predstavlja nevolju.  Sto­ga  fokusiranje  započinje  time  što  vašemu  tijelu  pruža stanku,  odmor,  tijekom koje  ono postaje  cjelovitim. 

102 

Većina  ljudi  svojim  tijelima  dopušta  da  se  zgrče  u oblik onoga  što muči  njihov  život,  da  postane  spome­nik  svim  onim  pogrešnim  stvarima  i  trenucima. 

Al i  možete  prići  svome  jadnom  tijelu,  koje  stoji  po­gureno  i  reći:  »U  redu je.  Nećemo zaboraviti. Možeš  se nakratko  odmoriti.  Kasnije  se  možeš  vratiti  i  ponovno zauzeti stav spomenika, ali sada se malo opusti!« 

Riječ  je  o  strahu  od  izbjegavanja  i  zaboravljanja. Kao  da  imate  samo  dva odabira:  izbjeći  ili  se  osjećati užasno  loše.  A l i  postoji  i  treći  odabir:  dopustite  tijelu da se osjeća cjelovitim i zdravim, nemojte postati utje­lovljenje  svojih nevolja,  nego  ih  samo poslažite  ispred sebe.  Niste  ih  izbjegli,  ali  niste  ni  potpuno  zagušeni  nji­ma. 

Ako  to  možete  učiniti  makar  i  na  trenutak,  bit  ćete spremni  početi  raditi  s  poteškoćama  i  bolnim  osjećaji­ma  na  novi  način. 

ODLAGANJE TERETA 

Da  uporabim drukčiju  usporedbu,  vaš  unutarnji  čin u prvome  koraku  fokusiranja  nalikuje  spuštanju  teškoga tereta koji nosite. Već kilometrima hodate noseći gole­mu torbu.  Sada  se zaustavljate,  spuštate je na tlo i od­marate  se.  Tek  kad je  najprije  spustite  na  tlo možete pogledati u  nju kako biste vidjeli  što je unutra. 

Vašemu je tijelu potreban odmor.  Svakoga ga jutra opterećujete  ovim  teretom  i,  kao  i  većina  ljudi,  ne  da­jete  mu  počinka  sve  do  odlaska  na  spavanje.  Možda nekih jutara postoje  kratki  trenuci buđenja  kada  tijelu dopuštate  da  se  osjeća  dobro.  Mora  da  ste  to  iskusili. Otvorenih  očiju.  Osjećate  se  veličanstveno  opušteni  i spokojni. 

A tada se na vas spušta teret! Prisjećate se sviju po­teškoća koje su vas mučile prethodnoga dana. Svakoga jutra opteretimo se tim teškim stvarima i cijeloga dana 

103 

teturamo pod njihovim teretom. U prvome koraku fo­kusiranja vi spuštate  taj  teret. Tešku torbu stavljate na tlo. Izvadite poteškoće iz nje. jednu po jednu, složite ih ispred  sebe  i pogledajte  ih  sada,  kad vam više nisu  na leđima. 

UTJEŠNI  POPIS 

Evo još jednoga  načina  na  koji možete  razmišljati  o  pr­vome pokretu:  kao da sastavljate popis stvari koje mo­rate učiniti. 

Nesumnjivo  ste  iskusili  napetost  trenutka  u  koje­mu  shvatite  da  previše  toga morate  učiniti,  a  nemate dovoljno  vremena  za  sve.  Prije  odlaska  na  ljetovanje, primjerice,  ili  na  dugačkome  putovanju,  može  vas obuzeti nekakva vrsta panike. Nekoliko dana prije od­laska  shvatite  da se jednostavno vrtite u  krugu. 

U takvom ćete stanju vrlo vjerojatno učiniti upra­vo  ono  čega  se  užasno plašite:  zaboravit  ćete  nešto važ­no. Kako biste se mogli smiriti? Sjednite i sastavite po­pis onoga što trebate učiniti. 

Naravno,  sastavljanje  popisa  neće  obaviti  stvaran posao,  ali  će  vam  pomoći  da  se  osjećate  bolje.  Ublažit će paniku i dovesti vas u stanje u kojemu se na smiren i  organiziran  način  možete  pozabaviti  najvećim  proble­mom. 

POVJERENJE TIJELA 

Tragajući  za  takvim  stanjem  spokojstva  koje  pripada prvome koraku, otkrit ćete da vam je od koristi imati povjerenja  u  svoje  tijelo. 

Dopustite  tijelu  povratak  u  njegovo  prirodno  sta­nje ­ a to je savršenstvo. U svakome se trenutku tijelo može osjećati potpuno  smireno  i prirodno.  Samo mu to  dopustite. 

104 

Jednom kad  tijelu  dopustite  da bude  to što jest,  ne­zgrčeno, ono će se mudro uhvatiti ukoštac s vašim pro­blemima.  S  tim ćete  se napetim osjećajima  i situacija­ma  suočiti  uz  pomoć  opuštenog,  slobodnog  tijela. 

Istina  je  da  je  taj  kratki  trenutak  u  kojemu  se  do­bro osjećate ­ taj  odmor koji pružate svome tijelu pore­davši  probleme  ispred  sebe  ­  nepotpun. 

Al i isto tako uskoro možete očekivati, kad počne­te  raditi na  toj  hrpi problema,  da ćete se osjećati mno­go  bolje.  Vaše je  tijelo  uvijek  sklono  krenuti  u  smjeru u  kojemu  će  se  osjećati  dobro.  Vaše  je  tijelo  složen  su­stav za održavanje života. 

Nerijetko  se  tako  loše  osjećamo  da  one  negativne osjećaje prihvaćamo kao temeljno stanje stvari. Al i nije tako.  Negativni  osjećaji  predstavljaju  spoznaju  tijela  i guraju  nas  prema  onome  osjećaju  dobrobiti  koji bismo mogli  osjetiti. 

Svaki negativan osjećaj potencijalna je energija usmjere­na prema pravilnijemu načinu postojanja, samo ako mu da­te dovoljno prostora kako bi mogao krenuti prema vlastitoj is­pravnosti. 

Već je  i  samo  postojanje  negativnih  osjećaja  u  va­ma  dokaz  da  vaše  tijelo  zna  što  je  pogrešno,  a  što  je pravilno.  Ono mora znati kako bi bilo osjećati se savr­šenim,  inače ne bi moglo pobuditi  taj  osjet da  nešto ne valja. 

Vaše  tijelo,  sa  svojim  osjećajem  ispravnosti,  zna  da biste  se mogli  osjećati  dobro.  Kad  se  iznutra  osjećate »loše«  il i  kad  »nešto  ne  valja«  to  je  zapravo  način  na koji  vaše  tijelo  mjeri  udaljenost  između  »savršenoga stanja«  i  načina  na  koji  se  osjećate  sada.  Tijelo  zna smjer,  i  to  tako nepogrešivo  kao  što vi  znate  da  treba­te  pomaknuti  iskrivljenu  sliku.  Ako  je  ta  iskrivljenost dovoljno jako naglašena da biste je vi uopće mogli za­mijetiti,  ne  postoji  nikakva  mogućnost  da  biste  sliku 

105 

mogli  pomaknuti  u  pogrešnom  smjeru  i  još  je  više  is­kriviti,  vjerujući  kako  je  zapravo  ispravljate.  Osjećaj onoga  pogrešnog  neminovno  je  praćen  osjećajem smjera  u kojemu  se  nalazi  ono što je pravilno. 

Moralne  i  etičke  vrijednosti  o  kojima  razmišljamo i  kojima  pokušavamo  ovladati  mogu  biti  relativne  i različite,  ali  vrijednosti  uz  pomoć  kojih  se  naše  tijelo otklanja od negativnih osjećaja mnogo  su  objektivnije. Naravno,  kako  se  razvijamo,  tijelo  sve  više  uči.  Ono  ne može  već  na  sâmome  početku  osjetiti  svaku  postojeću vrijednost. A l i  osjeća  mnogo  više  nego  što  mi  mislimo. Tijelo je u okviru prirode  i  svemira nevjerojatno  tanan sustav.  Njegov  cjelovit  osjećaj  onoga  što  podržava  život i  onoga  što  to  ne  čini  pokazuje  nam mnogo  više  toga nego što bi nam mogli pokazati neka misao ili osjećaj. Ako  nešto  želimo  dodati,  moramo  osjetiti  kako  se  to može  uklopiti  u  ono  što  tijelo  već  osjeća  ­  u  njegove vlastite  vrijednosti. Možda bez proturječnih  ili neute­meljenih  izjava  nećemo  biti  u  stanju  reći  kakve  su  to vrijednosti,  ali  životni  proces  u  nama  posjeduje  svoj smjer,  a  taj  smjer  nije  relativan.  Sve  vrijednosti  koje pokušavamo  oblikovati  sasvim  su  relativne  u  odnosu na  životni  proces  koji  se  odvija  u  nama  i  trebalo  bi  ih uspoređivati  s  njime. 

U  fokusiranju  će  vam  se  često  dogoditi  da  će  se  ne­ke  riječi  u  stanovitu  trenutku  pojaviti  praćene  snažnim osjećajem  pravilnosti  i  tjelesnim  pomakom,  a  kasnije će  ih  istisnuti  ono  što  dolazi  u  sljedećem  koraku.  Ne možete  ­  i  ne  biste  trebali  ­  imati  povjerenja  u  bilo  koji pojedinačni  skup  riječi,  u  bilo  koji  pojedinačni  osjećaj, kao  ni  u  bilo  koju  pojedinačnu  tjelesnu  poruku  koja  se pojavi.  Al i  svakako možete  imati povjerenja  u  cijeli  niz koraka  kojima  se  vaše  tijelo  kreće  prema  razrješenju  i promjeni  pogrešnoga  načina  postojanja.  Možete  imati povjerenja  da  je  taj  korak  uistinu  pravi  korak  u  tome 

106 

trenutku  te da  će vas on odvesti korak dalje,  čak iako su riječi i razumijevanje toga koraka kasnije zamijenje­ni  nečim  drugim. 

Kad koristim riječ »tijelo« ne mislim samo na tje­lesni  stroj.  Ne  samo  da  tjelesno  živite  u  okolnostima koje vas okružuju, nego i u onima o kojima samo raz­mišljate. Vaše je tjelesno tijelo zapravo dio divovskoga sustava koji se sastoji od ovoga te drugih mjesta, sadaš­njosti  i  drugih  razdoblja,  vas  i  drugih ljudi ­ zapravo, od sveukupnoga svemira. Taj osjećaj da ste tjelesno živi u golemu sustavu jest tijelo onakvo kakvim ga osjeća­mo iznutra. 

Kad nešto pođe po zlu,  tijelo to zna i odmah se pri­hvaća zadatka da samo sebe popravi. Tijelo zna kako bi trebalo  izgledati  njegovo vlastito  pravo  stanje  i  nepre­stano  provjerava  i  prilagođava  svoje  procese  kako  bi što je moguće više ostalo u blizini takvoga stanja. Ono svoju temperaturu održava, primjerice, u uskom okvi­ru oko približno trideset sedam stupnjeva Celzija. Ljudi širom  svijeta  imaju  točno  istu  tjelesnu  temperaturu, bez obzira  žive  li u Ekvadoru  ili na Arktiku. Vaša  tem­peratura  ostaje  u  istome  rasponu  tijekom  ljeta  i  zime, tijekom vježbanja i l i odmora, jer vaše tijelo zna što je pravilno te neprestano nadgleda  i prilagođava procese koji se u njemu odvijaju kako bi održalo pravilnu rav­notežu. 

Vi  ne  morate  svjesno  upravljati  tim  procesom  za održavanje  temperature.  Imate povjerenja u  svoje  tije­lo da  će  se  iz  dana u  dan brinuti za  taj  proces ­ a  isto tako imate povjerenja  u  njegovo  znanje  kad nešto po­đe po zlu. Tijelo to uvijek zna. Prekorači li temperatu­ra uski krug svoga opsega, svakako ćete se osjećati loše. 

Medicinska pomoć samo pripomaže i služi tijelu, onome što je zapravo iscjeliteljski proces samoga tijela. Liječnik zna kako izliječiti ranu, ali rana iscjeljuje samu 

sebe.  Slično  tome,  što  god  činili,  pokušajte  osjetiti  je  li to  pomoglo  procesu  iscjeljenja  vašega  tijela  ili  nije. 

Vaše tijelo zna gdje se nalaze iscjeljenje i život. Ako odvojite  dovoljno  vremena  tijekom  fokusiranja  kako biste ga poslušali, pokazat će vam što trebate napravi­ti da biste krenuli u tome smjeru. 

VELIKI  PROSTOR 

Prvi  korak  (raščišćavanje  prostora)  možete  napraviti  i odvojeno  od  fokusiranja.  Ako  ga  napravite  vrlo  pola­gano, mogli biste se naći u stanju koje se doima važnim sâmo po sebi. Tada biste ostatak fokusiranja mogli osta­viti  za  neki  drugi  put. 

Malo  je  složenije  prvi  korak  napraviti  na  ovaj  na­čin. Obratite pozornost na tijelo i recite mu da se osje­ćate potpuno dobro te da ste radosni zbog načina na koji se odvija  vaš život.  Tada  osjećajte  što  će  se  pojaviti,  a  to je  najčešće  nelagoda  zbog  nečega  u  vašemu  životu. Uvidjet  ćete  što je  to  (nije  važno je  li  neka  velika  nevo­lja  ili nešto  sasvim beznačajno)  i potvrdit  ćete  (»Da,  tu je!«).  Tada  ćete  taj  problem  staviti  pokraj  sebe,  sasvim prijateljski,  kao  da  ga  spuštate  na  tlo. 

Nakon toga postavite pitanje  svome  tijelu:  »Što bi se moglo  dogoditi u mome  tijelu  kad bi  ovaj  problem na  neki  način bio  potpuno  razriješen?«  Što  god  da  vam um  odgovori,  vi  pričekajte  osjećaj  koji  se  javlja  u  tije­lu.  Ostanite mirni neko vrijeme. 

Zatim  pitajte:  »Osim  toga  problema,  osjećam  li  se potpuno  dobro  i  radosno  zbog  načina  na  koji  se  odvija moj život?« Tada i taj odgovor odložite pokraj sebe. Po­stavite  sljedeće  pitanje:  »Što  bi  se  moglo  dogoditi  u mome  tijelu kad bi  ovaj  problem bio potpuno  razrije­šen?«  Svaki  put  pričekajte  da  vam  na  pitanje  odgovo­ri  tijelo. 

108 

Nakon pet  ili  šest  takvih krugova,  učinite još  nešto: kod  gotovo  svake  osobe  najčešće  postoji  »pozadinski osjećaj«  koji  je  uvijek  prisutan  (primjerice:  »uvijek  si­vo«,  »uvijek  sam  pomalo  tužan«,  »uvijek  sam  uplaše­na«,  »uvijek  se  jako  trudim«).  Kakva  je  kvaliteta  uvi­jek  prisutna,  pa  čak  i  sada,  a  koja  stoji  između  vas  i osjećaja  da  vam  je  dobro?  I  nju  odložite  na  stranu (»Drugi  ću  put  pogledati  što  je  to...  ne  sada.«).  Ponov­no  zapitajte:  »Što  bi  se  moglo  dogoditi  u  mome  tijelu kad bi ovaj problem bio razriješen?« 

Na  takav  način  ponekad  možete  napraviti  čistinu  i stvoriti  dojam velikoga  prostora. 

Ispod  svih  tih  svežnjeva  koje  svi  mi  nosimo  može­mo otkriti neko drukčije ja. Vi niste neka od onih stva­ri koje ste odložili na stranu. Vi uopće ništa od toga ne sadržavate! 

Kad  se  nađete  na  ovome  velikom  prostoru,  možda biste željeli ostati ondje neko vrijeme. Al i da biste uop­će mogli stići onamo, svome tijelu trebate postaviti sta­novita pitanja i pričekati da od njega dobijete određene odgovore. 

PRIJATELJSKO SLUŠANJE 

Prvi je korak  trenutak  u  kojemu  uspostavljate  prijatelj­ski okoliš u samome sebi. Pripremate se da sebe pažlji­vo  poslušate. 

»Kako  si  sada?«  upitat  ćete  blago.  »Što  se  sada  do­gađa s  tobom?  Što je tebi sada najvažnije?« 

A  tada  ne  odgovarate  riječima.  Ne,  nego  čekate. Neka  odgovor  budu  osjećaji  koji  će  se  pojaviti  u  vaše­mu  tijelu. 

Ljudi  uvijek mogu  smisliti  dugačak  popis  onih  stva­ri koje bi ih mogle ili  trebale mučiti. Mi ne želimo ta­kav popis. Mi samo želimo čuti što to sada sprečava ti­jelo  da  se  osjeća  izvrsno. 

109 

U  početku  se  možda  neće  ništa  dogoditi,  pa  ćete postati nestrpljivi, jer,  na kraju krajeva,  vi znate što se događa.  »Dobro  se  osjećam,  osim što mi je  uvijek  teško zbog ljubavnog  odnosa,  a  imam i nekih  drugih briga.« Ali to vi sâmi odgovarate na vlastito pitanje. Tijelo ne od­govara tako hitro. Treba mu otprilike trideset sekundi. 

Sigurno  biste  bili  voljni  svome  tijelu  pokloniti  tri­deset sekundi? Pa  ipak,  čudno je da većina  ljudi to  ni­kada ne učini. 

Pogledajte na sat kako biste vidjeli koliko dugo tra­je trideset sekundi. Tako ćete postati svjesni njihove iz­nenađujuće  dužine.  Odvojite  trideset  sekundi.  Poku­šajte  odmah  sada. 

Već  smo  prethodno  rekli  da  se  većina  ljudi  najveći dio vremena  prilično neprijateljski  odnosi prema  sebi. Ako i vi pripadate toj većini, prema sebi niste postupa­li kao prema prijatelju, nego kao prema cimeru kojega ne volite. Ljutite  se na  sebe,  vrijeđate  sebe,  nestrpljivi ste  sa  sobom  kad  kola  pođu  nizbrdo.  Stvorili  ste  model idealne osobe kakvom biste željeli biti,  a tada osuđuje­te sebe jer ste nesavršeni kad se usporedite s tim idea­lom. »Ma, jednostavno sam lijena«, vrijeđate sebe. »Da sam  uistinu  željela  stići  nekamo  marljivije  bih  se  trudi­la. Postavila sam neke ciljeve,  a onda odustala,  zastra­nila  s  puta  i  izmišljala  isprike.« 

I  tako  se  predavanje  samome  sebi  nastavlja.  Prije fokusiranja vjerojatno nikada niste  sjeli,  pa blago  i pri­jateljski  upitali  što  se  uistinu  događa.  »Lijenost«  je  sa­mo  vanjska  riječ,  uvreda.  Riječ  »lijen«  govori  samo  o tome da u onome što osjećate nema ničega važnog. A l i vaše  tijelo  zna  zbog  čega  ste  takvi  kakvi  jeste,  a  njego­vo će  se znanje pokazati iznimno važnim ako ga prija­teljski navedete  da progovori. 

Društvo vas uglavnom podjednako neprijateljski slu­ša  kao  što  i  vi  slušate  sebe.  »Dokažite  se«,  kaže  svijet. 

11 0 

Naravno,  potrebni  su  rezultati,  ali  katkad  ih  društvo zahtijeva u prekratkom razdoblju i s takvom napetošću da  nemate  ni  trenutka  vremena  sagledati  prepreke. A, ipak,  jedna minuta  može  mnogo  značiti.  Drugi  ljudi najčešće  ne  žele  znati  što  nas  sprečava  u  napredovanju ili  što  nas  frustrira.  »Samo  to  napravi  kako  treba.« Unutarnja  složenost koja nas može  spriječiti u  napre­dovanju ali isto tako i navesti da postanemo bolji, učin­kovitiji,  zanimljiviji  i  stvaralački,  često  nije  dobrodošla. Čuju  se  one  riječi  pune  osude:  »lijen«,  »nije motiviran«, »sebična  je«,  »sažalijeva  samoga  sebe«,  »preosjetljiva je«,  »previše  zahtjevan«  ­  a  te  riječi  zapravo  ne  opisu­ju,  nego prije  odbacuju  ono  što se nalazi u nama. 

Pretpostavimo da razgovarate s prilično stidljivom osobom  kojoj  već  dugo  vremena  nije  bilo  dopušteno govoriti, možda i nekoliko godina. Nećete postati ne­strpljivi  i  već  nakon  pet  sekundi  početi  vikati  na  nju. Pitanja  ćete postavljati blago  i  čekati barem  tridesetak sekundi prije nego što  zaključite  da je  ta osoba bespo­moćni idiot, potpuno prazna i da ne umije govoriti. Ni­ti ćete odbaciti ono prvo izgovoreno. 

To ne znači kako ja od vas zahtijevam da se potpu­no promijenite prije nego što se uopće upustite u foku­siranje. Ne uvjeravam vas da već i samim tim što čita­te  ove  stranice možete početi prihvaćati i voljeti sebe te  postati  sve  ono  što  biste  željeli,  a još možda  niste. Ovdje  je  zapravo  riječ  o  stavu  koji  možete  prihvatiti  ti­jekom  osobitoga  razdoblja  fokusiranja. 

Postoji neki snažan i grub glas koji vas glasno pre­kida  kad  pokušate  osluškivati  svoju  nutrinu.  Katkad  je to kritički dio osobe. Međutim, katkad je riječ o savr­šeno  pozitivnoj  životnoj  energiji  koja  je  vrlo  nestrplji­va.  »Već godinama boravim na ovome istom mjestu, a sada bih željela da me netko izbavi odavde.« To je savr­šeno  opravdan  osjećaj,  ali  i  on  će  morati  pričekati. 

111 

»Ali,  čekala  sam  cijeli  život.«  Naravno,  a  sada  neka  pri­čeka samo nekoliko minuta kako bismo mogli čuti vla­stito unutarnje ja. Blago upi:ajte:  »Što to osjećaš u du­bini?« 

Važno je  da u prvome koraku  fokusiranja usposta­vite  to  ozračje  prijateljskoga  slušanja.  Budite  spremni na  trenutak prihvatiti osjećaje koji izranjaju  iz nutrine, kakvi  god  oni  bili.  Nemojte  se  sukobljavati  s  njima. 

Neprijateljsko  je  slušanje  ono  u  kojemu  stanovite ili  sve  odgovore  odbacujete  i  prije  nego  što  ste  ih  do­kraja  saslušali.  To  je  način  na  koji  bijesni  učitelj  sluša nemirno dijete. Vjerojatno ste  i prečesto sâmi sebe slu­šali  na  isti  način: 

»Pa,  što  možeš  reći  u  svoju  obranu?  Kako  možeš objasniti ove poteškoće u koje si nas doveo?« 

»Pa,  ja...« »Umukni!  Ja  ću  ti  reći  u  čemu  je  problem.« Prvi  korak  fokusiranja  nije  ni  nalik  tome.  U  tome 

ćete se koraku osmjehnuti sebi i ispružiti ruke.  »Bok«, reći  ćete.  »Kako  se  osjećaš  sada?«  Postavivši  to  pitanje brižno ćete  izbjegavati  da na njega  i  odgovorite. Neka odgovor  izroni  iznutra  i  za  trenutak  ga  prihvatite. »Mnoštvo problema.«  »O, zar mnogo problema? Čuj, dobro je,  hajde  da  očistimo prostor među  tim  proble­mima,  tako da mirno možemo  sjesti...  Koji  ti  se pro­blem sada čini najtežim? Taj?  ... Da,  to sa seksom,  zar ne?  Možda  i  neki  drugi?« 

Sačuvajte  taj  raščišćeni  prostor.  Kad  počnete  foku­sirati, ne spuštajte se u dubinu tih problema. Napravite korak unatrag il i  stanite uz problem na koji  se  fokusi­rate. Zapitajte: »Kako se danas osjeća sve to što se odno­si  na  seks?« 

I  tako  ste  zakoračili  u  drugi  korak  koji  vam  pruža mogućnost da izazovete pomak. 

112 

8 Sto  učiniti  ako  ne  možete pronaći  osjetilni  dojam 

U  prethodnome  smo  poglavlju  razmatrali  različite  na­čine  uspješnoga  provođenja  prvoga  koraka  fokusira­nja.  Sada  ćemo  na  vrlo  sličan  način  razmotriti  kako  bi­smo  mogli  prevladati  moguće  probleme  s  kojima  se možete susresti tijekom drugoga koraka. To je, kao što se  sjećate,  onaj  pokret  koji  nazivam  »osjećaj  cjelokup­noga  problema«  ­  onaj  korak  u  kojemu  dopuštate  da se pojavi cjeloviti osjetilni dojam problema  ili  situacije koji vas muče,  osjećaj  svega onoga  što se odnosi na taj problem. 

Kao i u  prethodnom poglavlju,  iznijet  ću  nekoliko prijedloga  koji  će  vam  pomoći  da  razriješite  različite poteškoće.  Ovo  poglavlje,  kao  i  prethodno,  smatrajte zbirkom sredstava koja vam stoje na raspolaganju. Ko­ristite  se  onima koja  smatrate korisnima. 

GDJE  POTRAŽITI  OSJETILNI  DOJAM 

Možda  će  vam  biti  teško  stupiti  u  dodir  s  osjetilnim dojmom  problema  ili  možda  nećete  biti  sigurni  da  ste prepoznali  dojam  kad  se  pojavi.  U  našemu jeziku  ne­ma  gotovih  riječi  za  ovo  o  čemu  pričamo,  stoga  je  to teško  opisati.  Do  sada je  osjetilni  dojam  problema  ra­zumjelo  tek vrlo  malo  ljudi.  Društvo,  a  tako  i jezik,  pro­matraju  samo  očitovanja  posljedica  ­  misli,  osjećaje, 

113 

opažaje ­ a ne i sam osjetilni dojam. Čak i psihoterape­uti  o  njemu  govore  kao  o  nečemu  tajanstvenom.  Tek su nam nedavna istraživanja omogućila da o njemu ra­spravljamo  i prenosimo ga  drugim ljudima. 

Stoga  mi  dopustite  da  vam  nešto  više  kažem  o  to­me što osjetilni dojam zapravo jest. 

Osjetilni je  dojam  sastavljen  od  mnoštva  ispreple­tenih  niti,  nalik  tepihu.  Al i  te  niti  osjećamo  (ili  »vidi­mo«, ako ćemo slijediti usporedbu s tepihom) kao cjeli­nu. 

Osjetilni  je  dojam  tkanje  mnoštva  niti  tjelesne svjesnosti  koja  (primjerice)  vodi  igrače  golfa  dok  uda­raju  lopticu.  Njima bi bilo nemoguće  razmišljati  o  svim potankostima mjesta,  okoline i  tjelesnih pokreta,  a sve je  to zajedno utkano u njihov udarac usmjeren prema cilju.  Al i  tijelo  poznaje  složeni  skup  usklađenih pokre­ta koje mora napraviti da  bi  čovjek udario  lopticu.  Je­dan jedini osjetilni dojam cijele situacije obuhvaća pro­blem  i  rješenje  koje  tijelo poznaje. 

Igrači golfa ne mogu  sve te potankosti razraditi in­telektualno.  Kad  igrač  udari  lopticu,  nekoliko  stotina različitih  mišića  mora  skladno  raditi  na  točno  određen način,  svaki  od  njih  mora  uložiti  točno  određeni  priti­sak  na  pravu  kost  tijekom  točno  određenog  vremen­skog  razdoblja.  Tijelo  sve  to  zajedno  osjeća  kap cjelinu. 

Promatrate  li  igrača  golfa  dok  se  sprema  udariti lopticu,  vidjet  ćete  da  cilja  cijelim  tijelom.  To  ne  radi samo očima ili rukama, nego i premještanjem položaja nogu,  zakretanjem  cijeloga  tijela.  Igrač  cilja  osjećajući cijelo  tijelo. 

Moguće je da je jednome dijelu ovoga procesa po­trebno  svjesno  usmjeravanje.  Igrač  možda  razmišlja: »Ovoga  puta  lijevi  lakat moram više  ispružiti«.  Al i  dok igrač  razmišlja  o  lijevome  laktu,  svi  drugi  pokreti  us­mjereni  pogađanju  cilja  odvijaju  se  bez  ijedne  svjesne 

114 

misli.  Pripremnim  pokretima  upravlja  osjećaj  cijeloga tijela.  Tijelo  traga  za  ravnotežom  i  osjećajem  koji  će  mu reći:  »Da,  sada  sam  spreman,  sada  se  dobro  osjećam. Sada  mogu  zamahnuti«.  Igrači  ne  mogu  opisati  taj  os­jećaj  da  su  »spremni«,  jer  ono  obuhvaća  prevelik  broj potankosti.  Oni,  međutim,  prepoznaju  taj  osjećaj  kad se pojavi. Kad je  tjelesni  osjećaj  dobar,  oni zamahuju. 

Za osjetilnim  dojmom  tragate  na  istome  onom mjestu na kojemu  igrači golfa provjeravaju jesu  li spre­mni zamahnuti. Oni to pitanje ne postavljaju razumu, nego  samo osjećaju odgovor u  tijelu. 

Isti  proces  osjećanja  tijela  prisutan  je  i  u  drugim sportovima. Ako pitanja postavite razumu ili pokušate navesti um da  upravlja  tijelom,  to nikada  neće  uspjeti. 

Postoji  još  jedan  način  na  koji  biste  mogli  shvatiti to  pitanje  gdje  i  kako  potražiti  svjesni  osjećaj  ­  drugi primjer  koji  bi  vam  mogao  biti  bliskiji  i  korisniji.  Pret­postavimo da  slušate  raspravu  i namjeravate  reći nešto važno  i  značajno.  Drugi  još  uvijek  govore.  Vi  još  niste pripremili  ono  što  ćete  reći.  Imate  samo  osjetilan  do­jam  onoga  što  želite  reći. 

Rijetko  se  događa,  i  to  samo  u  vrlo  službenim  pri­godama,  da  od  riječi  do  riječi  pripremamo  ono  što bi­smo  željeli  reći.  Kad  se  spremamo  progovoriti,  najčešće imamo osjetilni dojam onoga što želimo reći i prave se riječi  same  pojavljuju.  Osjetilni  dojam  obuhvaća  de­setke,  a  možda  i  stotine,  sastavnih  dijelova:  značenje koje  želite  iznijeti,  emocionalni  naboj  koji  želite  preni­jeti,  razloge  zbog  kojih  nešto  želite  reći  određenim  lju­dima,  reakcije  koje  želite  izazvati  i tako  dalje. Al i još nisu  oblikovane  nikakve  određene  riječi. 

Pretpostavimo  sada  kako  je  vaša  pozornost,  dok čekate  prigodu  da  progovorite,  na  trenutak  oslabljena i  izgubili  ste  smisao  onoga  što  ste  namjeravali  reći. Drugi  vam  ljudi  pružaju  mogućnost  da  progovorite  i 

115 

čekaju  da  kažete  ono  što  ste  željeli,  ali  vi  to  više  ne možete  izgovoriti. 

Niste  unaprijed  pripremili  određene  riječi,  stoga  ih sada  ne  možete  iskoristiti  kao  podsjetnik  na  ono  izgu­bljeno  značenje.  Što  ćete  učiniti  kako  biste  ponovno dosegli  smisao?  Gdje  ćete  ga  potražiti? 

Potražit  ćete  ga  u  tijelu.  Proći  ćete  proces  koji  je uvelike  nalik  neobveznoj  vrsti  fokusiranja;  pogledat ćete  u  svoju  nutrinu.  Ondje  se  krije  osjetilni  dojam  ­ali  ne  onaj  svjesni  osjećaj  koji  ste  imali  prethodno  i  koji vam je govorio da ste spremni progovoriti. Umjesto to­ga  pronaći  ćete  osjećaj  onoga  što  ste  zaboravili. 

Mogli biste se jednostavno opustiti,  postati prijem­čivi,  nadajući  se  da  će  se  ono  izgubljeno  pojaviti  i  da ćete  se  prisjetiti  onoga  što  ste  željeli  reći.  Ili možete  se­bi postaviti pitanje:  »Je li bila riječ o...?« Isto tako mo­žete  pokušati  slijediti  logičke  povezanosti:  »Govorili  su o tome i tome,  stoga mora da je  to povezano s...«.  Iz­gubljeno  značenje  možete  pokušati  ponovno  pronaći okružujući  ga  stanovitim  događajima,  kao  da  je  riječ  o nedostajućem  dijelu  slagalice:  »Prisjetila  sam  se  toga točno nakon što je Carol rekla...  a  tada,  prije nego što sam  uspjela  progovoriti,  Lou  je  rekao...«. 

Svaki  od  ovih  procesa  mogao  bi  vam  pomoći  da pronađete  izgubljeni  smisao,  ali  vam  taj  smisao mora odgovoriti.  Kad  to  učini,  kad  vam  se  vrati  ono  što  ste željeli  reći,  tjelesni  osjet  opuštanja  reći  će  vam  da  ste uspjeli.  Čak  i  u  tome  trenutku  kad  ponovno  »znate« što  ste  željeli  prenijeti  drugim  ljudima,  još  uvijek  ne­mate oblikovane  riječi. 

U  oba  slučaja,  kad  ste  znali  što  želite  reći  i  kad  ste znali samo da ste to zaboravili, postojao je osjetilni do­jam. Moglo bi  se  čak  reći  i  to  da je  to  bio  »isti«  osjetil­ni  dojam ­ ali  kad  se vrati,  osjetilni  se  dojam  otvara  i dopušta  vam  da  se  njime  koristite. 

116 

Fokusiranje  je  uvelike  nalik  tome.  Čovjek  mora pristupiti onome mjestu gdje ne postoje riječi, nego sa­mo osjećaj. U početku ondje možda neće biti ničega sve dok se ne oblikuje osjetilni dojam. Kad se oblikuje, doima se bremenit  značenjem.  Osjetilni  dojam  u  sebi krije  zna­čenje  koje  možete  osjetiti,  ali  mu  najčešće  ne  možete izravno  pristupiti.  Nerijetko  ćete  morati  ostati  neko vrijeme  uz  njega  dok  se  ne  otvori.  Oblikovanje,  a  za­tim  i  otvaranje  osjetilnoga  dojma  najčešće  traje  otpri­like  trideset  sekundi,  a  može  trajati  tri  ili  četiri  minu­te,  zbog  različitih  ometanja. 

Kad tragate za osjetilnim dojmom morate pronaći mjesto na kojemu ne postoje  riječi,  nego  samo tjelesni osjeti. 

VJEŽBA  ZA  PRONALAŽENJE  OSJETILNOGA  DOJMA 

1.  Smireno  u  mislima  odaberite  nešto  što  volite  ili mislite  da  je  lijepo.  To  može  biti  nekakav  predmet, kućni  ljubimac,  posebno mjesto  ili bilo  što  drugo. Promatrajte  odabrano jednu  do  dvije minute. 

2.  Usredotočite  se  na  to.  Postavite  si  pitanje:  »Zbog čega  to  volim  ili  zbog  čega  mislim  da  je  lijepo?« 

3.  Osjetite  taj  sveukupni  osjećaj  posebnosti  ili  ljuba­vi.  Provjerite možete  li  pronaći jednu  ili  dvije  riječi koje  će  izraziti  njegovu  suštinu. 

4.  Osjetite na što se odnose te riječi,  da se odnose na cjelovit  osjetilni  dojam  i  pokušajte  vidjeti  hoće  li  se pojaviti  nove  riječi  ili  osjećaji. 

Ova  će  vam  vježba  pomoći  u  dobivanju  iskustva  za osjećanje  osjetilnoga  dojma,  koji je  nešto  veliko  i  nešto što  svakako  osjećate,  ali što niste u  stanju  izraziti  rije­čima. Obratite pozornost na to koliko malo svoga osje­ćaja  ljubavi  zapravo  možete  izraziti  riječima.  Pa  ipak, 

117 

riječi  su  na  neki  način  u  izravnom  odnosu  s  osjetilnim dojmom  (ako  ih  uspijete  pronaći). 

JEDAN  OD  NAČINA  NA  KOJI  MOŽETE  DOPUSTITI OBLIKOVANJE  OSJETILNOGA  DOJMA 

Sjećate  li se kako  sam prethodno u  ovoj  knjizi pisao  o tome da sebe pokušavamo uvjeriti kako se dobro osje­ćamo,  a  tijelo  nam  odgovara  negativnim  osjećajem? Kažemo:  »Dobro je,  sve je  u  redu!  To  me  više  ne  sme­ta«,  a  ipak,  ako  provjerimo  kako  se  osjeća  tijelo,  taj  se osjećaj  vraća  podjednako  negativan  kao  što  je  i  prije bio. 

To  možete  iskoristiti  kako  biste  pronašli  osj etilni dojam. 

Pretpostavimo  da  se  fokusirate  na  neki  problem. Vi, naravno, znate da se u odnosu na njega ne osjećate dobro, budući  da vam to predstavlja problem. Usprkos tome,  pokušajte  reći  svome  tijelu:  »Dobro  se  osjećam u pogledu toga i taj je problem razriješen«. Ako usmje­rite  pozornost  na  tijelo,  ubrzo  ćete  otkriti  da  iz  tijela progovara  vrlo  određen  osjet negativnosti. 

Naravno,  vi  ste  cijelo  vrijeme  znali  da  se  u  pogle­du  toga  problema  ne  osjećate  dobro,  ali  sada  možete osjetiti točnu kvalitetu toga osjetilnog dojma i način na koji  vaše  tijelo  doživljava  taj  problem. 

Istom  se  metodom  možete  koristiti  u  bilo  kojem trenutku  tijekom  fokusiranja  ako  ste  izgubili  osjetilni dojam  te  vam  se  čini  da  ste  se  izgubili.  Jednostavno  ob­ratite pozornost na tijelo i recite: »Dakle, ovaj je problem sada  potpuno  razriješen,  zar ne?«  Pričekajte  trenutak ­  i  tada  će  se  pojaviti  tjelesni  osjet  onoga  što  je  još uvijek nerazriješeno. Tada  osjetite njegovu kvalitetu. 

118 

SLIKA CJELOKUPNOGA PROBLEMA 

Katkad  će  vam biti jednostavnije  početi  sa  slikom,  a  ta­da  pronaći  osjetilni  dojam.  Zamislite  da  je  cijeli  vaš problem vrlo  velika  slika  na  širokome  zidu.  Morate  ko­raknuti  unatrag  kako  biste  je  cijelu  mogli  uočiti.  Kad se  slika  pojavi,  tada  u  svome  tijelu  potražite  osjetilni dojam  koji  vam  ona  pruža. 

KAD VAS  RIJEČI  OMETAJU 

Ako  već  dugo  vremena  živite  sa  stanovitim  proble­mom,  vjerojatno  ste  već  oblikovali  riječi  koje  ga  opisu­ju  i l i objašnjavaju.  Isto je  tako vjerojatno da  se čvrsto držite  tih  riječi.  To  se  događa  većini  ljudi.  »Znam  o  če­mu  je  riječ  u  mome  problemu  sa  seksom«,  mogao  bi netko reći.  »Plašim se seksa. Jednostavno ga se plašim. Tako  se  osjećam.  Što  bi  se  tu  još  moglo  reći?« 

Očigledno  se  ništa  neće  promijeniti  ako  riječi  osta­nu  iste.  One  su  pesimistične  i  niječu  mogućnost  pro­mjene.  »Takva  sam«,  govore  te  riječi.  »Takvom sam stvo­rena  il i me  je  život  takvom  načinio.  Nikuda  ne  mogu.« 

Već smo i prije govorili o  tome da takve riječi tre­ba  propustiti,  ne  obraćajući  pažnju  na  ono  što  govore i  da  treba  pokušati  osjetiti  ono  što  vam  tijelo  uistinu osjeća.  Pronađite  svoj  osjećaj  i  dopustite  mu  da  se  pro­širi  u  svjesni  osjećaj  svega  toga  što  se  odnosi  na  pro­blem. 

Da  biste  to  postigli  možete  pokušati  i  ovako.  Recite sebi:  »Kako  bi  mi  se  činilo  biti  osobom  koja  je  optere­ćena  takvim  problemom?«  Istoga  ćete  trenutka  osjeti­ti  nešto  veće  što  u  početku  nije  jasno.  Usredotočite  se na  to.  Možda  će  vam  odmah biti jasno  kakva  je  kvalite­ta  toga  osjećaja. Mogao bi  to biti bijes  zbog postojanja toga problema il i hitnja da ga se razriješi,  teško bezna­đe  ili  nekakav osjećaj  skučenosti  i napetosti.  Postaviti 

119 

pitanje  kako biste  se  osjećali  da  imate  takav problem pomoći  će  vam  u  proširenju  vidokruga,  tako  da  se  mo­že pojaviti osjetilni  dojam cijeloga problema,  iz kojega će  kasnije  izrasti  drugi  osjećaji.  Tada  se  usredotočite  na najvažniju  kvalitetu  osjećaja  koji  se  pojavi. 

Još jedan savjet:  ako vas opsjedaju  riječi,  objašnje­nja,  zamisli,  optužbe  i  tako  dalje,  neprestano  ponav­ljajte  vlastito  pitanje.  Na  primjer,  pitajte  se:  »Kako  se osjeća  cijeli  ovaj  problem?«  Na  taj  ćete  način  sâmi upravljati  onim  dijelom  uma  koji  stvara  riječi,  tako  da vas  ne  može  prevladati. 

Al i nije smisao u tome da se borite protiv riječi. Sa­svim je  u  redu  pustiti  riječi  da  teku.  Smisao je  osjetiti ono što se krije iza i s onu stranu njih. U tome će vam pomoći  ponavljanje  pitanja. 

Važno  je  da  ne  ostanete  zaglibljeni  s  istim  starim mislima  i osjećajima,  nego da proširite obzorja kako bi na  temelju  prostranijega  osjeta  nevolje  u  tijelu mogao poteći  novi  proces. 

KAD  NE  MOŽETE  RAZDVOJITI  OSJEĆAJ  OD  RIJEČI 

Ako  ne  uspijevate  iskusiti  bilo  kakav  osjećaj  ili  osjetil­ni  dojam  koji  se  jasno  razlikuje  od  riječi,  ako  osjećaj uvijek  prate  riječi koje mu  savršeno  odgovaraju,  tako da  se  uvijek  pojavljuju  kao  jedinstvo,  iskušajte  ovo: 

Kao  i  obično,  prođite  kroz  prvi  korak  fokusiranja: raščistite  prostor,  složite  sve  svoje  poteškoće  na jednu stranu,  mirno  sjedite  i  promatrajte.  Tada  počnite  po­navljati  najosjećaj nije  riječi koje  vam  se  pojave,  pola­gano, desetak il i više puta: »Plašim se toga i toga... ja­ko  se  plašim  toga  i  toga...«.  Cijelo  vrijeme  te  riječi okružujte  pitanjima:  »Što  to  znači:  plašim  se?  Kako  to osjećam  u  svojoj  nutrini?  Gdje  osjećam  taj  strah?« 

U  početku  bi  riječi  i  osjećaj  mogli  biti  potpuno  is­tovjetni,  ali nakon nekog vremena otkrit ćete da osjećaj 

120 

postaje na neki način veći i, da tako kažem, prerasta ri­ječi.  Otkrit  ćete  da  su  riječi  odgovarajuće,  ali  da  one obuhvaćaju  isključivo  središte  osjećaja.  Zapravo,  po­stoji  još  nešto  osim  toga  osjećaja. 

Evo  što  mi je  rekao  jedan  od  naših  najboljih  učite­lja  fokusiranja  u  Chicagu: 

»U  početku,  kad  sam  se  pokušao  fokusirati,  nikako nisam uspijevao osjetiti osjetilni dojam. Pojavljivale su  se samo riječi koje sam mogao osjetiti,  ali uopće se  nije  pojavljivao  nikakav  osjećaj,  osim  izravno  u riječima.  Riječi  su  bile  nalik  definicijama  tako  da  su mi  osjećaji  bili  definirani  i  činilo  se  da  su  potpuno istovjetni  riječima.  Promatrao  sam  isključivo  sre­dište  svakoga  osjećaja,  a  u  tome  je  središtu  osjećaja i  bilo  onako  kako  su  riječi  izražavale.  Trebalo  mi je tri mjeseca, ali onda sam jednoga dana zamijetio da osim  osjećaja  postoji još  nešto.  Kao  da  je  imalo  ne­ravne  rubove.  Riječi  to  nisu  mogle  doseći.  To  je  za mene predstavljalo prekretnicu. Osjećaj kao da ne­što  ima  neravne  rubove,  to je  bio  osjetilni  dojam. Sada  na  taj  način  podučavam  druge  ljude.« 

Kako  biste  pronašli  neravne  rubove  osjećaja  ili  do­bili  osjećaj  odvojen  od  riječi  pomoći  će  vam  ponavlja­nje  najznačajnije  rečenice  ili  riječi  koje  možete  prona­ći,  kao i pokušaj  da osjetite gdje i kakve osjećaje te ri­ječi  izazivaju  u  vama. 

Na neki način,  sada prolazite  unatrag kroz korake fokusiranja.  To  nekim  ljudima  koristi.  Najuobičajeniji postupak je  ponajprije  stupiti  u  dodir  s  osjetilnim doj­mom problema kao cjeline  (drugi korak). Ali ,  kao što sam prije  rekao,  fokusiranje  nije mehanički postupak. Ako  otkrijete  da  vam je  katkad mnogo jednostavnije početi  s  riječima  i  preko  njih  doći  do  osjetilnoga  dojma svega toga što se odnosi na problem, svakako radite na taj  način. 

121 

Ali ako tako radite, pobrinite se da vaše unutarnje stajalište bude stajalište postavljanja pitanja, a ne odgo­varanja na pitanje. Nimalo vam neće koristiti ako jed­nostavno ponavljate ono što sâmi sebi govorite već go­dinama. Ponovite riječi, svakako, ali u duhu pitanja na koji  ih  način  doživljava  vaše  tijelo  te  dopustite  tjeles­nom osjetu da odgovori. 

OPUŠTANJE  TIJELA 

Možda će vam pomoći ako protegnete i opustite sve di­jelove  tijela  tijekom nekoliko minuta,  prije  nego  što počnete raditi fokusiranje. Napnite ruke, osjetite kako su napete, tvrde, čvrste. Osjetite tu napetost, a zatim se polagano  opustite.  Osjetite  razliku.  Osjetite  kako  su opuštene, mekane i nježne. Tako učinite i s nogama, želucem i licem. Provjerite ima li koje napeto mjesto u vašem tijelu i dopustite sebi da se opustite. 

KAD  NIŠTA NE  MOŽETE  OSJETITI  U  TIJELU 

»Prije nego što sam uspio naučiti fokusiranje«, rekao mi je jedan čovjek, »najprije sam morao otkriti nalaze li se  obični  osjećaji  uistinu  u mome  tijelu.  Naravno, običavao sam osjećati strah, tjeskobu i uzbuđenje, ali kao da sam ih osjećao negdje  oko sebe. Kao da su na neki  način bili  u  zraku.  Trebalo mi je  neko  vrijeme  dok nisam shvatio da se nalaze u mome tijelu,  u udaranju srca i l i u nelagodnom osjećaju u  želucu. Morao sam najprije  naučiti  da  se  ti  obični  osjećaji  koje  svi  osjećaju nalaze unutra. Tek sam tada mogao početi tražiti osje­tilni  dojam.« 

Ako i vi imate sličan problem,  odvojite  tjedan il i više dana u kojima ćete promatrati svoje snažne uobi­čajene  osjećaje.  Zamijetite  kako  se  osjeća  vaše  tijelo. Otkrit ćete da tijelo emocije osjeća iznutra. 

122 

Ispitajte se odmah. Možete li usmjeriti pozornost u unutrašnjost  želuca?  Ako  možete,  ondje  ćete  osjetiti osobit osjećaj, možda topao i nejasan,  a možda napet i čvrst.  Ako  ne  možete  osjetiti  unutrašnjost  svoga  želu­ca,  tada  ćete  morati  vježbati.  Usmjerite  pozornost  na palac lijeve noge; pomaknite ga  ako vam je to potreb­no. Stisnite ga prema dolje. Tada provjerite kakvi se os­jeti javljaju  u  njemu.  Nakon  toga  pozornost usmjerite na koljeno. Nemojte ga pomicati,  nego samo provjeri­te  možete  li  ga  osjetiti.  Tada  pozornost  prenesite  na prepone,  a  zatim na  želudac. 

To  je  mnogim  ljudima  nešto  sasvim  novo,  ali  ne treba  im  dugo  da  bi  naučili.  Većina  ljudi  može  obratiti pozornost na želudac ili prsa, a ako se malo potrudite, moći  ćete  i vi. 

ŠTO UČINITI AKO VAM MISLI LUTAJU 

Ako tijekom fokusiranja  shvatite da pratite neki neva­žan slijed misli, blago se vratite natrag. Recite:  »Na što se  fokusiram?  O,  da,  to...  A  što  sam  pokušavao  učiniti s time? Da, da, osjetiti sveukupnost toga problema. Ka­ko  se  sve  to  zajedno  osjeća?« 

Da  biste  se  vratili  morate  biti  blagi,  kao  da  je  riječ o malome  djetetu  čija  pozornost  luta.  Zagrlit  ćete  dije­te da privučete njegovu pozornost i blago ga povesti do onoga  što  želite  da  nauči. 

Stoga  se,  kad  vam  misli  lutaju,  blago  zagrlite,  da tako  kažem,  i  povedite  natrag.  Nije  važno  koliko  ćete puta  to morati učiniti. 

AKO VJERUJETE  DA NEMATE  MNOGO OSJEĆAJA 

Nekim je  ljudima  teško  stupiti  u  dodir  s  vlastitim  osje­ćajima.  Barem  ponekad  svi  imamo  poteškoća  s  time. Primjerice,  prijatelj  vam  pokazuje  svoju  omiljenu  sliku. 123 

Promatrate je,  svjesni kako  on  od  vas  očekuje  smisle­nu  primjedbu,  ali  slika  u  vama  ne  pobuđuje  nikakvu reakciju  ­  ili,  ako je  pobuđuje,  vi  na  neki  način  ne  mo­žete  stupiti u  dodir s  tim osjećajima.  Zurite  u  sliku  i ko­načno  morate  nešto  reći:  »Pa,  ovaj,  lijepa  je«. 

Moglo  bi  vam  se  učiniti  da  vaša  nutrina  jednostav­no nije pretjerano složena,  da ne posjedujete  složenost osjećajnih niti  koje  opisujem  u  ovoj  knjizi.  Al i  posjedu­jete ih. Vi ste ljudsko biće. Osjećaji su u vama. 

Toliko smo se navikli na jednostavne  obrasce ­ ako nas netko prevari,  razbjesnimo  se,  povrijedi nas  to  što nas  netko  zanemaruje  ­  da  se  većina  ljudi  ni  ne  trudi zaviriti  ispod površine  tih jednostavnih  obrazaca  kako bi otkrili vlastitu jedinstvenu složenost. Al i ona jest on­dje. Kad bih vas upitao kako se osjećate ako vas netko zanemaruje,  mogli  biste  reći:  »Grozno  se  osjećam... kako  biste  se  vi  osjećali?«  to  bi  značilo  da  bi  se  svi  lju­di  osjećali  »grozno«  il i  »povrijeđeno«  kad  bi  ih  netko zanemarivao,  a  to  je  uistinu  točno.  Al i  način  na  koji me  to  zanemarivanje  povređuje  nije  sličan  načinu  na koji  vas  to  povreduje.  Taj  način  nalazi  se  u  temelju  je­dnostavnog  osjećaja  koji  je  ukalupljen  i  sveopći.  Potre­bno je malo vremena kako biste  stupili u doticaj  s tim dubljim  osjećajem. 

Morate  reći  sami  sebi:  »Da...  tako  je...  osjećam  se povrijeđeno,  a  to  je  prirodno,  naravno  da  znam  zašto. Zanemario me. Naravno,  to je  to,  ali...  dopusti mi da osjetim  sve  to  što je  povezano  s  tim  osjećajem.  Taj  je osjećaj  povezan  sa  svime  onim  što  osjećam  prema  toj osobi  i  sa  svime  onime  što  nas  povezuje,  kao  i  sa  svi­me  onim  što  za  mene  općenito  znači  biti  zanemaren.« Uskoro ćete osjetiti ono što vam još nije jasno i pozna­to.  Tada  se  možete  fokusirati  na  taj  osjetilni  dojam,  a zatim  i na  osnovni problem toga  osjećaja. 

Ako  otkrijete  da  vam je  teško  stupiti  u  dodir  s  vla­stitim  složenijim  osjećajima,  možete  učiniti  nekoliko 

124 

stvari. Možda je  to  samo pitanje  prakse.  Neki  ljudi  re­dovito provjeravaju vlastite osjećaje,  iz dana u dana,  iz sata  u  sat,  ali  vi  to  možda  nikada  niste  radili.  Pokušaj­te  to raditi sljedećih nekoliko dana.  Identificirajte osje­ćaje  dok  prolaze.  Kad  se  družite  s  drugim  ljudima  i živite  svakodnevnim životom,  povremeno  se  zaustavi­te  i  na  prijateljski način zapitajte:  »Kako  se  sada  osje­ćam? Što sada osjećam?« Ne odgovarajte sami na pita­nje.  Čekajte.  Vidjet  ćete  što  će  se  pojaviti. 

Radeći  to,  dobro  ćete  se  osjećati  sve  dok prihvaćate ono  što pronalazite  u  svojoj  nutrini.  Nemojte  se koriti i vrijeđati zbog  onoga  što otkrijete.  Jednostavno budi­te  zadovoljni  što  ste  pronašli  neki  osjećaj  i  jasno  ga osjetili.  Upoznajte  svoj  unutarnji prostor. 

Ako  se  često  družite  s  nekom  osobom,  možda  ćete lakše  stupiti  u  dodir  sa  svojim  osjećajima  ako  tu  osobu zamolite da vam kaže kad jasno  izrazite stanoviti osje­ćaj.  »Doimaš  se  ljutito«,  reći  će  vam  ta  osoba.  Ili:  »Vi­dim da  si sada  sretan«. Drugi će  ljudi nerijetko uspjeti pogoditi  da  nešto  osjećate  ­  iako  vjerojatno  neće  moći odrediti  kakav  je  točno  taj  osjećaj.  Kad  vam  prijatelj kaže  kako  vidi  da  nešto  osjećate  budite  zahvalni,  ali nemojte  se  osloniti  na  njegovu  procjenu  vašega  osje­ćaja.  Provjerite  svoju  nutrinu.  Procjena  vašega  prija­telja  da  ste  bijesni  mogla  bi biti  potpuno  pogrešna.  Um­jesto toga, možda  ćete otkriti  da  ste uznemireni,  zabri­nuti,  ljutiti,  nestrpljivi,  razočarani,  tjeskobni  ili  da mož­da  osjećate  nešto  čemu  ne  znate  odrediti  imena.  Po­kušajte  osjetiti  o  čemu  je  riječ. 

Ako  osjećaj  nema  imena,  to  bi  možda  mogao  biti od svih rezultata najbolji. Kad osjećaju nemarno pridru­žite jednu od onih otrcanih i jednoobraznih oznaka ­ bi­jesan,  uplašen,  dosadno mi je ­ javlja  se sklonost vjero­vanju da sada znate sve što se može saznati o tome os­jećaju.  Dali  ste  mu  njegovo  općenito  ime,  identificirali 

125 

ste  ga  i  to je  sve. A l i uvijek ima mnogo,  mnogo više onoga što možete saznati, jer postoji beskonačan broj mogućnosti  doživljavanja  različitih,  određenih  osjeća­ja,  kao  što su bijes  i  strah. Moj  trenutni  osjećaj  bijesa izvire  iz  svojevrsne  gomile  stvari  koja  se  razlikuje  od one iz koje će izroniti bijes sutrašnjega dana ili nakon nekoliko  tjedana.  Zbog  toga  se  ne  trebate  zaustaviti kod  osjećaja  koji  se  doimaju  kao  da  dolaze  s  gotovim oznakama.  S  osobitom dobrodošlicom dočekajte one koji dolaze bez imena. Nema li osjećaj  imena zastani­te,  oslušnite  i dopustite  svježim riječima da  se pojave iz toga osjećaja: »Osjećam kao... kao da bih trebala bi­ti  sposobna  učiniti  nešto  u  pogledu  toga  problema, ali...  zapriječena  sam  ili  takvo  što«. 

OSJEĆATE  U  SE  NEISPUNJENIMA,  PRAZNIMA ILI  KAO  DA STE  U  NEČEMU  ZAPRIJEČENI 

U okviru fokusiranja gotovo sve što se pojavi bit će os­jećaj.  Nedostatak osjećaja  isto je  tako osjećaj,  kao  što sam već rekao. 

»Prazna  sam.«  »Dobro.  Kako  se  ta  'praznina'  osje­ća?  Kakav  je  osjećaj  te  sveukupne  praznine?« 

»Osjećam  kao  da  me  nešto  sputava.«  »Dobro,  ka­ko se  osjeća  ta  'sputanost'?«  Otkrijte je li  to  teška  ili na­peta sputanost, kao da vas pritišće velika stijena il i spu­tanost u smislu da ne znate što biste učinili. Ili se osje­ćate ulovljeni  u  zamku? Odvojite  dovoljno vremena  i navest ćete osjećaj da vam se otvori. 

AKO  STE  UUTITI  NA SEBE, AKO SE PREVIŠE TRUDITE, AKO STE PREVIŠE 

NEMIRNI ILI SE PLAŠITE FOKUSIRANJA 

Fokusirati se možete na  sve ono što vam se  iznenada nađe  na  putu,  umjesto  na  problem  ili  poteškoću  na 

126 

koju  ste  se  željeli  fokusirati.  Možda  je  vašemu  tijelu potrebno ponajprije  otkloniti  tu  prepreku. 

Recimo  da je  prepreka bijes.  Zapitajte  se:  »Dobro, što je  sve  ono  što  se  odnosi  na  taj  bijes?«  Dopustite  to­me  osjećaju  da  se  proširi  u  vlastiti  osjetilni  dojam. 

Ili: 

»Evo,  ponovno  to  radim,  previše  se  trudim  i  posta­jem napet. Dobro,  što je to kad se tako previše tru­dim?  Znam  sve  o  tome,  naravno,  to  je...  da,  čekaj, znam sve o tome. Hajde da  samo osjetim što je  to sve  što  se  odnosi  na  prevelik  trud.  Sve  to.  Kako  se to  osjeća?« 

Ili: 

»Previše  sam  nemirna  da  bih  radila  fokusiranje. Previše  sam  živčana.  Željela  bih  biti  smirenija  kako bih svoju pozornost mogla  usmjeriti prema unutra. Dobro,  poradit ću  na tome nemiru. Kakav je cjelo­vit  osjećaj  toga  nemira?« 

Na  taj  način  izražavate  poštovanje  prema  onome za  što  tijelo  osjeća da biste  trebali  raditi.  Najčešće  se po­kaže  da  je  to  novi  i bolji  način  razrješavanja  problema. 

PLAŠITE  LI  SE  FOKUSIRATI 

»Ne  želim zavirivati  u  sebe.  Bojim se  onoga  što bih  on­dje  mogao  otkriti.« 

To je uobičajena stvar. Al i u fokusiranju sa sobom možete blago postupati. Uzmite sami sebe za ruku i re­cite:  »U  redu  je,  nećemo  te  prisiljavati  da  kreneš  ona­mo kamo se plašiš ići. Ako se plašiš onoga mjesta, ostat ćemo na sigurnoj udaljenosti. Ostat ćemo upravo ovdje 

127 

i vidjeti kakv je to strah. Dobro? Kako ti se taj strah čini odavde?« Ili  biste  sebi mogli  reći:  »Plašim  se  fokusirati  na  to. 

Vjerojatno je  ondje nešto neugodno  što ne  želim vidje­ti.  Dobro...  pričekaj...  ako ne  želim vidjeti što je  to,  on­da  to  i  neću  napraviti.  Al i  neću  ni  pobjeći.  Ostat  ću upravo  ovdje,  uz  problem  na  koji  se  ne  želim  fokusira­ti  i  pokušat  ću  vidjeti  kakav je  to  osjećaj  da  se  ne  želim fokusirati na to? Strah. Dobro, ostanimo upravo ovdje, uz taj  strah.  Što je  taj  strah? Kakva je  to vrsta  straha? Kakav  je  cjeloviti  osjećaj  toga  straha?« 

Postupak  fokusiranja  je  ugodan.  Onoga  trenutka kad prestane biti ugodan napravite korak unatrag i po­gledajte što je to tako neugodno. 

Ne  prisiljavajte  se  prekoračiti  prepreke.  Umjesto toga  fokusirajte  se  na  neposrednu  prepreku  koju  ste osjetili.  Kakav  je  cjelovit  osjećaj  te  prepreke? 

Možda  ćete  se  fokusirati  na  neki  negativan  ili  za­strašujući  osjećaj,  ali  samo je  fokusiranje  ugodno  i  od toga će osjećaj postati manje negativan il i zastrašujući. Kad  se  otvori,  vaše  se  tijelo  opušta  i  ponovno  se  osjeća bolje.  U  fokusiranju  ste  vodeni  prema  osjećaju  veće ugode,  određivanju mjesta  na  kojemu  se  osjećaj  nala­zi,  otvaranju,  opuštanju,  svježini.  Što  god  pronašli  u sebi,  osjećat  ćete  se  bolje  čim  tome  osjećaju  dopustite da vam kaže svoje ime i da ga  odredite gdje  se nalazi. 

AKO  IZBJEGAVATE VLASTITE OSJEĆAJE 

Neki  ljudi,  uključujući  psihologe,  vjeruju  da  u  njima prebivaju  neke  zastrašujuće  stvari.  To  je  pogrešno. 

Bezimeni  užasi  i  neobična  stanja  ne  skrivaju  se »unutar«  vas,  nalik  otrovnim  zmijama  u  kavezu. 

Mnogi  ljudi  o  tome  govore na  sličan način.  »Ne  že­lim podići  poklopac«,  kažu.  »Ne  želim  da  sve  te  ružne stvari  izađu  na  vidjelo.« 128 

Istina  je  da  vi  niste  kavez prepun  zmija.  Vi  niste posuda  u  kojoj  se  osjećaji  komešaju  i  žive  vlastitim  ži­votom. Vi ste proces, a vaši su osjećaji dio toga procesa. 

Primjerice,  kad me moj  otac nije želio slušati osje­ćao  sam  se  na  osobit  način,  a  to  je  bio  osjećaj  bespo­moćnoga bijesa.  Nije  li  to  onaj  isti  osjećaj  koji  sam  osje­tio,  koji  osjećam kad  god  razmišljam  o  tome?  Da,  ali ja nikada  nisam  isključivo  taj  osjećaj.  Ja  sam  cijelo  tijelo. Stoga  taj  osjećaj  koji  ja  nazivam  »bespomoćnim  bije­som«  postoji  zajedno  s  tisućama  drugih  stvari.  Svaki put kad mi se taj  osjećaj vrati prati ga potpuno drukčija sveukupnost. 

Kad u fokusiranju zamolim tijelo da mi dopusti os­jetiti  više  onoga  što  se  skriva  u  tome  cjelovitom  osje­ćaju,  već  i  sam  način  na  koji  pristupam  samome  sebi mijenja  sveukupnost.  Ugoda  izazvana  samim  proce­som  fokusiranja  mijenja  velik  dio  okoline  iz  koje  iz­ranja  taj  osjećaj.  Uspomene  iz  djetinjstva  neće  se  pro­mijeniti,  ali  će  način  na  koji  cijelo  moje  tijelo  proizvo­di  taj  osjećaj  biti  drukčiji.  To je jedan  od  načina  na  koji možete  shvatiti  zbog  čega  fokusiranje  dopušta  tijelu  da promijeni  ono  što je  u  nama  dugo  vremena  bilo  spu­tano i nepromijenjeno. 

To znači da se ne moramo plašiti onoga što je u na­ma ­ jer u nama nema nikakvih  stvari.  Prije bi  se mo­glo  reći  da  se  naši  osjećaji  svakoga  trenutka  iznova  st­varaju. 

AKO SE PRENAGLO POJAVLJUJE PREVELIK BROJ  OSJEĆAJA 

Nekim je  ljudima  teško  fokusirati  se  jer  im  osjećaji  izra­njaju  prebrzo  i  u  prevelikom broju.  Fokusiranje  bi  za te  ljude  trebalo  biti  usporavanje.  »Izdvojite  bilo  koji  os­jećaj,  zaustavite  ga  i  ostanite  uz  njega«,  kažem  im. 

129 

Katkad  pomaže  kad  kažem:  »Dobro,  pojavio  se  ci­jeli kaos osjećaja.  Sada  ih jednostavno pustite  i  tiho se spustite  ispod  njih,  kao  da  ispod  svih  tih  osjećaja  po­stoji  samo  jedan  jedini  osjećaj.  Pogledajte  možete  li pronaći  taj  jedan jedini  osjećaj  ispod  sviju  drugih.«  (Ti­šina,  a  zatim:  »O,  da,  osjećam  povrijeđenost«.)  »Do­bro,  eto  nas«,  kažem.  »Pogledajte  što  je  zapravo  ta  po­vrijeđenost,  taj  cjelokupni  osjećaj  povrijeđenosti.« 

»Preuzmite  nadzor  nad  njima«,  kažem  ljudima koji  imaju  takvih  poteškoća.  »Izbacite  sve  osjećaje  van, a  tada  im dopustite  da  se vraćaju jedan po jedan. Po­najprije  ih  sve  odbacite  od  sebe.  Samo  sjednite,  ogle­dajte  se prostorijom i  sve  ih izbacite. Malo  se  odmori­te. Tada jednom osjećaju dopustite da se vrati, ali samo jednom.« 

AKO  KRITIČAR  U  VAMA  IZAZIVA  NELAGODU 

Svatko  ima  »kritičara«,  zloban  glas  koji  govori  ovakve stvari:  »Što  god poduzmeš  neće  uspjeti«,  i l i :  »Ništa  ne vrijediš.  Bezvrijedan  si  i  nitko  se  ne  voli  družiti  s  to­bom«.  »Opet  si  sve  upropastio,  kao  što  uvijek  činiš. Ovo je  samo još jedan  promašaj  u  dugome  nizu  pro­mašaja.«  »Jednostavno  si  neodlučan  i  nemaš  ni  truna hrabrosti.« 

Katkad  će  se  taj  glas  poslužiti  istinitom  informaci­jom,  ali  čak  i  kad  to  učini,  ton  njegova  glasa  toliko  je zloban  da  možete  prepoznati  razornoga  kritičara  koji vas napada. 

Vrlo je  važno  osjetiti  da je  kritičar  različit  od  vašega vlastitoga unutarnjeg izvora. Kritičar nije vaš vlastiti os­jetilni  dojam  koji  progovara  iz  vas.  Prije  bi  se  moglo  re­ći da je to glas koji dolazi izvana ili iznad vaše glave. Pri­jeti  vam  prstom  kao  bijesan  roditelj  ili  zločesti  učitelj. 

Prirodno  je  da  on  u  vama  pobuđuje  osjećaje,  ali to nisu osjećaji na koje biste se trebali fokusirati. To su 

130 

samo  ograničenja  i napetosti koje  kritičar u  vama  iza­ziva. Nemojte poštovati svoga kritičara. Kritičar ne pred­stavlja  vašu  savjest.  Savjest  je  onaj  »sitan  glasić«  koji dopire  iznutra.  Pošaljete  li  kritičara  najprije  u  hodnik da  pričeka,  sami  ćete  mnogo  bolje  moći  procijeniti  bi­lo  kakvu  informaciju.  Vaš  osjećaj  izvire  iz  vas  i  uvijek se  doima  kao  otvaranje,  a  ne  kao  ograničavanje.  Mož­da  pronađete  iste  činjenice  koje  je  otkrio  i  kritičar,  a možda  i  drukčije.  Bilo  kako  bilo,  to je potpuno  drukčija vrsta  tjelesnoga  iskustva  na  koju  se  trebate  fokusirati. 

Najbolji  način  odnošenja  prema  kritičaru  (a  svatko ga  ima!)jest  odmahnuti  mu  uz  svojevrsnu  primjedbu nepoštovanja.  Moj  najčešće  ponavlja  iste  stvari,  uvijek iznova. Stoga mu odgovaram:  »Odlazi  i  vrati se kad mi budeš  mogao  reći  nešto  novo«. 

Ili  kažem:  »Ne moram  slušati  nikoga  tko  mi  se  ob­raća  takvim  tonom«. 

Svi  su  psiholozi  otkrili  taj  razorni  dio  svakoga  čo­vjeka,  nadjenuvši mu  različita  imena  (super ego,  strog roditelj,  animus2,  kritičar).  Kako  ga  god  nazvali,  ne  na­sjedajte mu. U fokusiranju ga morate odgurnuti s pu­ta  ako  vas počne prekidati.  Mahnite  mu  objema  ruka­ma da ode i pozornost usmjerite na svoje  tijelo. Dopu­stite  napetosti  koju je  kritičar  izazvao  da  nestane.  Pri­čekajte  sve  dok  ponovno  ne  začujete  vlastiti  unutarnji glas, ondje gdje se oblikuje osjetilni dojam cjelokupno­ga problema. 

Animus,  od  latinskoga  izraza  anima,  duša;  izraz  koji  je  uveo  Carl Gustav Jung za muški vid  svake žene,  koji  se zapravo samo dok ga žena ne upozna  (putem snova, meditacije i sl.) doima zlokob­nim,  a zapravo je vodič u duhovnome  razvoju i neizostavan ko­rak  u  procesu  individuacije,  procesu  upoznavanja  svih  svojih unutarnjih  likova,  zaključno  s  Jastvom,  koje  predstavlja  cjelovi­tost psihe,  pa  tako  i vrhunac psihološkoga  i duhovnog  razvoja pojedinca;  animusu  u  ženi  odgovara  anima  u  muškarcu  (prim. prev.) 

131 

Jedna je osoba to izvrsno objasnila.  »Kritičar mi je običavao zadavati udarce u želudac. Bio je to znak da se počnem osjećati loše.  Sada mi je to znak da se raz­bjesnim. Kao  da me netko udario.  »Prestani  s  time!' kao  da  je  govorio.«  (Podigla  je  šaku.) 

Ne vjerujte kritičaru i nemojte se fokusirati na svu onu nelagodu koju izaziva u vama. Umjesto toga ispod svih tih osjećaja otkrijte što uistinu osjećate i zamjeću­jete te što vam je potrebno. Radite na onome području gdje vi nešto  osjećate  i  trebate,  a  ne  ondje  gdje je  vaš kritičar. 

»ODMAH  DOLAZIM  DO  SVOGA  NEGATIVNOG OSJEĆAJA I OSJEĆAM SE  LOŠE KAO  I  UVIJEK« 

Neki ljudi usprkos svemu, preskoče sve brižljive i po­tanke upute za fokusiranje i izravno se spuste do uobi­čajenih negativnih osjećaja. Neki su ljudi  navikli  stupi­ti u dodir samo s negativnim osjećajima, pa to čine kad god se usredotoče na  svoju nutrinu.  Stoga  se počnu  i fokusirati  na  taj  osjećaj. 

Nakon što grupi iznesem upute za  fokusiranje,  ne­rijetko zamolim svakoga  od njih  da mi napiše  kratku zabilješku o teškoćama s kojima se susreo pokušavaju­ći se fokusirati. Jedna je žena napisala: »Kad sam došla ovamo osjećala sam se dobro. Fokusirala sam se na ne­gativan osjećaj i sada se osjećam loše. Je li to svrha fo­kusiranja?« 

Jasno,  ako je  to  fokusiranje,  kome je  onda potreb­no? Al i to nije fokusiranje. Fokusiranje uključuje obli­kovanje  osjetilnog  dojma  tako  da postane veći  i  razli­čit od vašega starog, poznatog negativnog osjećaja. Dr­žite se podalje od starih i poznatih negativnosti, napra­vite korak unatrag i promotrite širi osjećaj cjelovitoga problema  ­  negativan  je  osjećaj  samo  jedan  njegov dio. 

132 

Primjerice, nemojte se prisjećati samo povrede ko­ju ste zadobili u upravo prekinutom ljubavnome odno­su. Umjesto toga napravite korak unatrag i zamolite da se  oblikuje  osjetilni dojam ­ osjet cjelokupnoga podru­čja: vi i ljubav. Da, da, evo, tu je povreda, ali što još tu ima? Kakav je  cjelokupan osjećaj  oko  te povrede i  is­pod  nje? 

Naravno, vi poznajete mjesto gdje se skriva  osobi­to depresivan osjećaj. Možda  vas nešto  privlači  tome mjestu,  ali  ne  dopustite  si  da  potonete.  Zapitajte  sebe kako osjećate cijelo to područjesvoga života i otkrit će­te da se nalazite izvan emocije, a pojavit će se osjetilni dojam koji se krije ispod nje. 

Koliko god  to  čudno zvučalo,  fokusiranie ie iedno­stavniie od tegobnih emociia. Katkad u fokusiranju iz­ranjaju  teški osiećaji, ali je osjetilni dojam uvijek tijelu lakši  od  njih 

Velike strasti, bezumna ljubomora. razdiruća mrž­nja.  teške patnje — to su katkad obrasci potaknuti sit­nijim osjećajima koje jedva da zamjećujete. Fokusirajte se  na  »male« ososjećaje koji potiču velike, osobito  ako  je snažna  strast  jedan  od  onih  koje  ste mnogo  puta  osje­tili  i  koji  vas  je  već  progonio. 

Kad ljudi prvi put čuju za fokusiranje, katkad pret­postavljaju  da  će  im za  to  trebati  slobodno poslijepod­ne, kako bi proživjeli goleme osjećaje i na neko se vri­jeme  raspali  u  osamljenosti.  Fokusiranje  nije  ni  nalik tome. Osjetilni dojam cijeloga problema doima se  lak­šim  od  onoga  što  sada  osjećate.  Možete  se  fokusirati dok  čekate  autobus.  Samo provjerite  što  se  nalazi  iz­među vas i osjećaja ugode. Ne zalazite u to što vam pri­ječi ugodu, nego samo recite: »Da, to je ondje...«, i os­jetite olakšanje koje dolazi kao posljedica raščišćavanja prostora.  Tada  pronađite  cjelokupan  osjetilni  dojam, ako  vam  je  potrebno  da  radite  na  nekom  problemu. 

133 

»Kakav  je  sada  osjećaj  toga  problema  na  tome  mje­stu?« Dok stigne autobus osjećat ćete se mnogo bolje. Nekoliko minuta  između  različitih  zadataka  dobre  su za fokusiranje. Zbog čega bi cijeloga dana patili od na­petosti? 

Za  fokusiranje je  potrebno nekoliko minuta,  dese­tak,  petnaest,  recimo čak i pola sata. Al i ne više. Tada dolazi vrijeme za razgovor,  odmor il i nešto  treće. Ne pretjerujte s fokusiranjem. Vratit ćete mu se kasnije. U međuvremenu će ga tijelo preraditi. 

EMOCIJE  NASUPROT OSJETILNOGA DOJMA: KLJUČNA  RAZLIKA 

Dok se  fokusirate na  osjetilni  dojam  iz njega bi mogli izroniti još  neki  osjećaji.  Al i  osjetilni  dojam nije  emoci­ja kao što su bijes, strah, mržnja, radost i l i tjeskoba. To je  dojam vaše  sveukupne  emocionalne  situacije,  osje­ćaj  mnogih  stvari  zajedno,  u  koji  može  biti  utisnuta emocija i l i iz koje proizlazi stanovita emocija. 

134 

Što  učiniti  ako ne  možete  izazvati  pomak 

Do  tjelesnoga  pomaka  najčešće  dolazi  u  trećem,  četvr­tom ili petom koraku  fokusiranja. Treći je  korak,  ako se  sjećate,  onaj  u kojemu pronalazite ključnu  riječ za kvalitetu  osjetilnoga  dojma,  a  četvrti je  usklađivanje osjetilnoga  dojma  i ključne  riječi.  Peti je  onaj  u  koje­mu  postavljate  pitanje  osjetilnome  dojmu  što  on  jest. (Što  je  to  u  cjelini  problema?)  (Kod  mnogih  ljudi,  kao što rekoh,  ta se tri koraka odvijaju istodobno il i u tak­vom  brzom  nizu  da  ih  se  ni  na  kakav  način  ne  može odvojiti,  za  što,  dakako,  nema ni potrebe.)  Ako zasta­nete negdje u ovim koracima ili vam se čini da uopće ne možete  ni  stići  do njih,  ovo  će  vam poglavlje  pružiti dodatnu pomoć. 

NAMJERNO OTPUŠTANJE 

U cjelokupnome opsegu ljudskih stavova prema vlasti­tim  osjećajima postoje  dvije  krajnosti koje  rijetko  kad dovode  do  korisnih  rezultata.  Jedno  je  stav  strogoga nadzora:  pokušaj  da  se  glava  nametne  tijelu,  uporno zahtijevanje  da  nečemu  nećete  popustiti  ili  da vas  to neće  zaustaviti.  Druga  je  krajnost  nedostatak  ikakve želje  za  usmjeravanjem ili  nadzorom osjećaja,  kao  da se  sve  smatra umjetnim osim maštarija,  izmjenjivanja slika  i  popuštanja  osjećajima. 

135 

Obje  ove  krajnosti  mogu  vam  otežati  dosezanje tjelesnoga  pomaka.  Fokusiranje  je  do  stanovite  točke promišljen i kontroliran proces,  a nakon toga se javlja podjednako  promišljeno  otpuštanje  nadzora,  oslobađa­nje,  spuštanje  uzdi. 

I  sâma  riječ  »fokusiranje«  nagovještava  da  poku­šavate  izoštriti  ono  što  je  u  početku  bilo  nejasno.  Pose­žete  prema  dolje,  u  osjetilni  dojam  i  nadzirete  proces kako  biste  sebe  spriječili  u  sanjarenju.  »Želim  saznati nešto  o  ovome  osjećaju,  ali  ne  i  o  ostalima«,  kažete  sa­mi  sebi.  »O  čemu je  riječ u  ovome  osjećaju?  Što je  to  u njemu,  što je  u  njegovoj  pozadini?«  Ako  otkrijete  da su  vam  misli  odlutale,  ponovno  ćete  se  vratiti  procesu: »Gdje  sam  ono  stala?  O,  da...  Bio  je  to  onaj  osjećaj krivnje  ili  što  god bio.  O  čemu je  tu  uopće  riječ?« 

Jednom kad jasno i snažno stupite u dodir s osje­tilnim  dojmom  ispustit  ćete  uzde.  Ne  pokušavajte upravljati onime što se pojavi iz toga osjeta. Dopustite tome što izranja iz osjetilnoga dojma da se pojavi:  rije­či,  slike,  tjelesni  osjeti  i  neka  izranjaju  sve  dok  to  čine iz osjetilnoga  dojma. 

Taj  bismo  proces mogli  nazvati  »namjernim  otpuš­tanjem«. 

DOPUSTITE  TIJELU  DA  UISTINU  DOŽIVI  POMAK 

Dok  tek  učite  fokusiranje,  tjelesne  reakcije  mogu  biti vrlo  tanane.  U  vašemu  tijelu  dolazi  do  jedva  zamjetlji­vih  promjena.  Naučite  dopustiti  tijelu  da  što  snažnije doživi  pomak.  Pokušajte  ispustiti  dugačak,  dubok  dah. Pokušajte  kimnuti  glavom.  Pokušajte  opustiti  cijelo  ti­jelo  kao  da  ste  ukočeno  sjedili.  Taj  vam  pomak  omo­gućuje  da  se  opustite.  Ako  to  nekoliko  puta  učinite namjerno,  vaše  će  se  tijelo  naučiti  slobodnije  izražava­ti.  Nakon  toga  to  više  nemojte  činiti  namjerno,  nego 

136 

promatrajte  koji  se  izražajniji  tjelesni  pokreti  javljaju prema  vlastitoj  volji  tijela. 

Kao  primjer,  pomislite  na  malu  djevojčicu  koja  je jako  uplašena.  Stoji  kao  skamenjena,  samo  su  joj  oči žive. Priđete joj  i kažete:  »Mila, jesi li uplašena?« U od­govor  ćete  dobiti  jedva  primjetno  kimanje. 

Znate da  se  tijelo male djevojčice još nije opustilo. Vi joj ponovno kažete:  »Bojiš se, zlato? U redu je osje­ćati  to  što  osjećaš.  Vidjet  ćemo  što  možemo  učiniti.  Je li  bilo jako  strašno?«  Tada bi  se mala  djevojčica  doslov­ce mogla utopiti u suzama na vašim rukama, na  taj na­čin  govoreći  da  je  uistinu  bilo  strašno. 

Naravno,  neće  se  uvijek pojaviti  veliki  osjetilni  po­mak;  katkad mali  korak  ima  jedva  primjetne  posljedi­ce na tijelu. A l i povremeno, ako se prebrzo ne zadovo­ljite jedva  vidljivim  prvim  odgovorom  svoga  tijela  i  ako ga nastavite  ispitivati,  pojavit će  se velika promjena. 

Kad  se  pojavi  nešto  što  se  u  vašemu  tijelu  osjeća ispravnim,  provjerite  to  nekoliko  puta,  ne  toliko zbog toga  što bi  to moglo biti  nešto pogrešno,  nego  da  dopu­stite  toj  većoj  tjelesnoj promjeni da  se uistinu  dogodi. 

NEKA  ZANIMLJIVA  PITANJA 

Stupite  li  u  dodir  s  osjetilnim dojmom,  ali ga  ne možete navesti da se promijeni,  problem bi mogao biti u  tome što  sebi  još  niste  postavili  pravo  i  otvoreno  pitanje. Katkad  će  osjećaji  reagirati  na  pitanje  koje je  ustroje­no  na  stanovit način,  ali  ne  i na  isto  to  pitanje  ako je postavljeno  na  neki  drugi  način.  Pitanje  koje  izaziva promjene u meni u jednome trenutku, u idućemu mo­žda  više  neće  imati  nikakva  utjecaja.  Stoga  vam  može pomoći  različito  oblikovanje  pitanja,  dok  ne  pronađete jedno  il i  nekoliko  njih  koji  će  vam  odgovarati. 

Navodim pitanja  za  koja  se  čini  da  su  gotovo  uvijek korisna  većini  ljudi. 

137 

»Što  je  to  zapravo?«  To  je  ono  što  vi  u  osnovi pokušavate saznati,  ali ovako ustrojeno pitanje možda je  previše  općenito  i  previše  nejasno:  Evo  određenijih pitanja: 

»Što  je  osnovni  problem  svega  ovoga?« »Što  je  najgore  u  tome?«  Ili:  »Koje  su  dvije  i l i  tri 

stvari u  svemu  ovome koje me ponajviše muče?« »Što  se  krije  u  središtu  ovoga?« »Što  se  krije  ispod  toga?  Što  to  radi?« »Što mi se u pogledu ovoga treba dogoditi?« »Što je potrebno kako bih se bolje osjećala?« Obratite pozornost da postoje dvije  temeljne vrste 

pitanja:  ona  vrsta  koja pita  što ne valja  i  ona  koja pita što  bi  bilo  dobro.  Drugim  riječima,  možemo  postaviti pitanje o samome problemu, kao i o tome što bi se tre­balo dogoditi,  a još se nije dogodilo. 

Katkad  je  vrlo  važno  postavljati  izravna  pitanja. Primjerice,  pretpostavimo  da  se  često  osjećate 

osamljenima  i  izdvojenima.  Kad  se  fokusirate,  taj  se osjećaj  često  javlja.  Sasvim  je  u  redu  fokusirati  se  na cjelokupni  osjetilni  dojam  koji  prati  osjećaj  izdvojeno­sti. Možda  ćete  otkriti na koji  ste  se  način  izdvojili  ili  o čemu je u  tome uopće  riječ. Al i u  stanovitome će  tre­nutku  biti  važno  postaviti  izravno  pitanje  graničnome osjetu:  »Što  bi  bilo  potrebno  da  se  više  ne  osjećam ovako?«,  ili neko slično pitanje. 

Tražite upute o onome što možete učiniti,  a ne sa­mo  o onome u  čemu  se  sastoji problem. 

ŠTO UČINITI  ODGOVARA LI  KLJUČNA RIJEČ, ALI  NAKON  NJE  IPAK ZASTANETE 

I  NE MOŽETE DALJE? 

Stupili  ste  u  dodir  sa  sveobuhvatnim  osjetilnim  doj­mom  problema  i  zapitali  kakva  je  njegova  kvaliteta. 

138 

Pojavila  se  ključna  riječ:  »Plašim se«.  Pokušavajući kre­nuti korak dalje pitate  što se nalazi  ispod toga  straha, što ga izaziva. Ali ništa se ne pojavljuje. Samo uvijek iznova  osjećate  da  se  plašite.  Zaglavili  ste  se.  Što  sada učiniti? 

Vaš je problem možda u tome što ste zapeli s opće­nitim imenom osjećaja, kako sam spomenuo u pretho­dnom poglavlju.  Riječ  »uplašen«  ili  bilo  koju  drugu  ri­ječ promatrate kao da vam govori sve  što je potrebno reći. Ili se čvrsto držite toga straha kao jedinoga osje­ćaja.  Neka  se  proširi  u  osjetilni  dojam.  Iz  kojega  šireg osjećaja  proizlazi  taj  strah?  Velik  je  broj  osjećaja  koji mogu  pratiti  strah.  Osjetite  to mnoštvo  osjećaja  koji prate  taj  strah. 

Ili pokušajte iznova. Napravite korak unatrag od problema  s  kojim  trenutno  radite.  Ostat  će  ondje,  ne brinite. Odmorite se i duboko udahnite. Tada razmisli­te o problemu kao o nečemu što je veće i dublje od pu­koga  straha.  Pokušajte  shvatiti  da  ga  vjerojatno prati mnogo  toga  u  vašemu  životu,  vašoj  prošlosti,  buduć­nosti, u drugim ljudima i tako dalje. To je cijeli jedan dio  vašega  života,  cijeli  kontekst.  Kakav  je  cjeloviti osjet u vašemu tijelu kad o svemu tome razmišljate? 

Ili  pokušajte  s  pitanjem:  »Zbog  čega  sam  uplaše­na?« Ponovno ne odgovarajte na  to pitanje. Nepresta­no ga ponavljajte i dok to činite pokušajte osjetiti cjelo­kupan dojam onoga što prati taj  osobiti osjećaj  straha. Kakve  su  njegove  jedinstvene  značajke?  Osjetite  ih unutar  sebe  i  pogledajte  koje  nove  riječi  izranjaju  iz njega.  »Plašim se... a tu je i stanovita vrsta osamljeno­sti, kao da sam ... da! Tako doživljavam taj strah! Kao da sam napušten negdje visoko, na nekom zastrašuju­ćem mjestu,  a svi su otišli i nikada mi nitko neće po­moći...« 

139 

KORISTITE SE SLIKOVITIM GOVOROM 

Drugi  način  na  koji  možete  izazvati  tjelesni  pomak  kad zaglibite  jest  da  dopustite  stvaranje  slike.  Mnogi  ljudi posjeduju  vrlo  živahnu  sposobnost  vizualizacije,  a mnogi je ne posjeduju. A l i svatko može oblikovati uo­bičajenu  sliku,  čak  i  otvorenih  očiju.  Pokušajte:  zami­slite  sada  prostoriju  u  kojoj  spavate  i mjesto  na  koje­mu  se  nalazi  vaš  krevet.  Na  koji  način  dolazite  od  kre­veta  do  vrata?  Tu  vizualnu  sliku  možete  vidjeti  čak  i dok  čitate  ovu  knjigu. 

U  tome  istom  unutarnjem  prostoru  možete  za­tražiti  da  se  pojavi  slika  stanovitoga  osjećaja.  Pričekaj­te  dok  se  pojavi.  Slika  će  izražavati  osjetilni  dojam. Mogli  biste  vidjeti  šumu,  primjerice,  lik,  oluju,  zid,  se­be  kako  trčite. 

Pojavi  li  se  slika,  provjerite  kakve  osjećaje  izaziva u  vama.  Nerijetko  će  se  dogoditi  da  će  i  sâma pojava slike izazvati stanoviti pomak. Bez obzira dovede li od­mah do pomaka ili ne, postavite pitanje:  »Kakve osje­ćaje  ta  slika  sada  u  meni  izaziva?«  Vjerojatno  će  vam to omogućiti da radite dalje. 

POTRAŽITE  ODGOVOR  NA KRAJU  KNJIGE 

Ako  ne  možete  postići  tjelesni  pomak,  postoji  jedna drukčija  metoda  koja  će  vašemu  tijelu  omogućiti  da  is­kusi  kako  bi  izgledalo  kad  bi  problem  bio  razriješen. Zapitajte  svoje  tijelo:  »Kakav  bi  se  osjećaj  pojavio  u mome  tijelu  kad  bi  ova  poteškoća  na  neki  način  bila potpuno razriješena?« Ako pričekate nekoliko  sekun­di  osjetit  ćete  pomak u  tijelu. 

Isto će vam tako pomoći,  dok ovo radite,  da tijelu dopustite  da,  ako  to  želi,  promijeni  položaj.  Možda  će vaše  tijelo  poželjeti  sjesti  s  visoko  uzdignutom  glavom, možda  će  poželjeti  opustiti  se  i  izdahnuti"  ili  se  pokre­nuti  na  neki  drugi  način,  prema  vlastitoj  volji. 

140 

Prolazeći  kroz  taj  proces  vi  svome  tijelu  dopuštate da vam pokaže kako biste  se  osjećali da je  sve  u  redu. Kad postignete taj dobar osjećaj, zadržite ga. Pogledajte što možete naučiti iz njega. Nakon nekoga vremena re­cite  sami sebi:  »Ovako se  stalno mogu  osjećati«. Tada pričekajte. Ako se pojavi nešto novo i kaže:  »Ne možeš. Žao  mi  je.  Ne  možeš  se  uvijek  ovako  osjećati«,  tada upitajte što se  to pojavilo. 

Ovo  uvelike  nalikuje  preuranjenom  traženju  rješe­nja matematičkih zadataka na kraju knjige. Znate kako odgovor izgleda, ali ne i kako trebate doći do njega. Al i spoznaja o odgovoru pomaže vam da krenete unatrag. Omogućuje vam da postavite pitanje što vam se  to is­priječilo na putu,  što  to morate promijeniti kako biste dobili  odgovor.  Radeći  od  odgovora  prema  unatrag možete  otkriti korake koje ne biste mogli otkriti da  ste krenuli  od  postavljenoga  zadatka. 

Tako je  i  s  ovim  oblikom  fokusiranja.  Dopustit  ćete tijelu da osjeti vlastiti odgovor. Ne samo da ćete se osje­ćati  dobro dok to  radite,  nego  ćete moći postaviti pita­nje:  »Dobro,  što  mi  priječi  da  se  uvijek  tako  osjećam?« 

To  »što  mi  priječi«  može  predstavljati  novo  otvara­nje  osjećaja. Al i da biste  se njime okoristili morate  se na  trenutak pretvarati  kako je  problem uistinu  posve razriješen  (znajući  da  ipak  nije)  te  da  ćete  i  ostati  u ovome  ugodnome  osjećaju  uma  i  tijela. 

Postavivši  pitanje  što  im priječi  da  se  uvijek  tako osjećate,  neki  se  ljudi  vraćaju  izravno  onamo  gdje  su  i bili,  do  problema  koji  su  napustili.  Nemojte  to  činiti. Zastanite  i pretvarajte  se  da je  cijeli problem razriješen sve dok se ne pojavi ono nešto novo što će reći da nije. Pretvarati  se  da  je  problem  riješen  moći  ćete  tako  što ćete  se  držati  ugodnoga  osjećaja,  kao  što  biste  se  držali odgovora  s  kraja  knjige,  pokušavajući  na  temelju  od­govora  otkriti  kojim  biste  ga  koracima  mogli  postići. 

141 

Obratite  pozornost  na  primjer  osobe  koja  se  već prilično dugo bavi fokusiranjem: 

»Neko  vrijeme  provodim  uz  taj  negativan  osjećaj, ali on se ne mijenja. Znam o čemu je riječ, ali to ni­je važno. Važno je to što ga ne mogu navesti da  se promijeni. Stoga ću činiti ovo.  'Kako bi se moje ti­jelo osjećalo da je sve razriješeno?' I dobijem odgo­vor:  'Hej! Bila bih slobodnat' Tijelo mi se nagnulo prema  naprijed,  krv mi je brže prostrujala  žilama  i osjećala sam se kao da pokrećem ramenima, kao da stupam u  svijet.  Bio je  to krasan osjećaj!  Tada  sam rekla:  'Dobro, mogu li se i nadalje ovako osjećati?' Nešto se pojavilo i odgovorilo da ne mogu. A ja sam rekla:  'Dobro, zašto ne?'  i istoga sam trenutka osje­tila  nekakvu  osobitu  vrstu  straha. 

Ugodno  sam  se  osjećala  fokusirajući  se  na  tu osobitu vrstu straha,  umjesto da sam se osjećala za­glibljena s negativnim osjećajem, kao prije. 

Ta  osobita  vrsta  straha pokazala  se vrlo neobi­čnom. Nisam se plašila ničega  uobičajenoga.  Plašila sam se života, kao da ću nešto slomiti samo ako iza­đem van, kao da živim u trgovini porculanom. Ta­ko sam se otprilike osjećala...« 

PROVJERAVANJE 

Neka  to  što  ste  posljednje  radili  postane  mjesto  koje možete  napustiti  i  kojemu  se  možete  vratiti.  Bolno mjesto neće odmah doživjeti pomak. Možda  ćete mno­go  puta  tijekom dana  (a možda  i nekoliko  dana)  mora­ti  provjeravati  taj  osjetilni  dojam.  Obavite  to  kratko  i blago:  »Mogu  li još uvijek osjetiti  sve  to  zajedno?...  A, da,  evo  ga  ovdje.  Ima  li neš to novo?.. .  I  dalje je  sve  is­to.  U  redu.«  Za  to  vam  je  potrebna  samo  minuta  vre­mena.  Na  kraju  ćete  otkriti  da je  došlo  do  pomaka. 

142 

NEMOJTE  REĆI:  »MORA DA JE TO...« 

Još bih vas jednom želio upozoriti da ne analizirate, ne zaključujete  i  ne  procjenjujete.  To  vas  može  spriječiti  u doživljavanju  pomaka.  Svi  mi  mislimo  kako  mnogo znamo o svojim problemima. Pokušavamo sebe i svoja tijela  prisiliti  kako  bismo  krenuli  u  određenom  smjeru, vođeni  popisom  dobrih  značajki  koje  smo  dobili  u  ne­djeljnoj  školi  ili  popisima  različitih  društvenih  grupa koje smo prihvatili kao neke vrijedne ciljeve. Ne sluša­mo dovoljno vlastita  tijela,  a  taj  se propust može poja­viti  na  površini  čak  i  usred  fokusiranja. 

Mogli  biste  dopustiti  oblikovanje  sveobuhvatnog osjetilnog  dojma  problema,  a  tada  potražiti  njegovu suštinu,  pronaći je  i  nekoliko  trenutaka  uživati.  Ali  ta­da  se  pojavljuje  stara  navika  analiziranja:  »Naravno, znam  o  čemu  je  tu  riječ«,  čut  ćete  vlastiti  glas.  »Mora da  je  to...« 

Kad  god  začujete  riječi  nalik  ovima  »mora  da  je to«,  isključite  ih.  Činite  upravo  ono  što  većina  ljudi  či­ni  tijekom  cijeloga  svoga  života:  pokušavate  reći  sebi što je  pogrešno.  Prisjetite  se  koliko je  važno  imati  unu­tarnji stav »postavljanja pitanja«, umjesto stava  »dava­nja  odgovora«.  Ništa  nemojte  sebi  reći.  Postavite  pita­nje,  čekajte  i  dopustite  tijelu  da  odgovori. 

Vaša  će  se  uspješnost  u  fokusiranju,  kao  i nagrade koje  ćete  od  njega  dobiti,  s  vremenom  poboljšati.  Kas­nije  više  nećete  morati  svjesno  razmišljati  o  svim  ovim nezgodnim pravilima. Isto tako, kao što sam već rekao, o  procesu  fokusiranja  nećete  morati  razmišljati  kao  o vježbi  od  šest  koraka.  Fokusiranje  će  postati jednosta­van  i  prirodan  čin,  nalik  šetnji. 

Ujedno  će postati dio vašega  svakodnevnog života, ako  mu  to  dopustite.  Otkrit  ćete  da  se  njime  koristite ne samo u trenucima napetosti, nego da vam fokusira­nje  može  pružiti  pomoć pri  razrješavanju  sviju  životnih 

143 

problema. Naučite se imati povjerenja u vodstvo svo­ga tijela. 

144 

treći dio 

LJUDI POMAŽU JEDNI DRUGIMA 

10 Otkrivanje  bogatstava u  drugim  ljudima 

Koliko mnogo ljudi uistinu poznajete?  Svoga  supruga ili  suprugu?  Najboljega  prijatelja?  Roditelje?  Vjeroja­tno  je  da  ni  njih  zaista  ne  poznajete.  Naravno,  znate što  će  vjerojatno  učiniti  pod  stanovitim  okolnostima. Znate  što  najčešće  govore  te  što  će,  najvjerojatnije,  i dalje govoriti. Vjerojatno možete zamisliti sljedeći raz­govor koji ćete obaviti s njima te što ćete oboje govo­riti.  Sigurno biste bili gotovo potpuno u pravu,  ali  tu nigdje  nema  otvaranja  prema  unutarnjem  iskustvu. 

Tko uistinu razumije vas? Tko želi čuti kako se vi osjećate? Većina će ljudi  odgovoriti:  »Nitko«. Nekoliko će  ih  odgovoriti:  »Ima jedna  osoba  koja  bi  to  voljela čuti, ali ona me zapravo ne razumije«. Vrlo malen broj ljudi ima nekoga s kime će podijeliti unutarnje  iskust­vo, a i tada samo do stanovite granice. Čak i kad je riječ o vama sâmima: niste li stanovita mjesta ostavili u tmi­ni? Ni ne znajući zbog čega ih se plašite? Ili kako biste zakoračili u njih? Budući da je tako veliki dio nas ne­poznat i nevidljiv, sâmi se sebi doimamo pomalo nest­varnima, kao da postojimo samo pred sobom,  a možda ni  takvo  postojanje  nije  cjelovito. 

Otkrili  smo  da  se  ljudi,  ako  mogu  podijeliti  sluša­nje  i fokusiranje,  u  samo nekoliko  sati mogu upoznati mnogo  dublje  nego  da  se  poznaju  godinama. 

147 

Susret je ljudska potreba. Do susreta dolazi kad os­jetimo  da  smo  drugim  ljudima  važni  te  da  su  oni  važni nama.  Susret bez  stvarnoga  uzajamnog poznavanja  (i poznavanja  samoga  sebe  kroz  drugoga)  ograničen  je. Možemo se stisnuti jedni uz druge da bi nam bilo top­lije,  da  bismo  se malo  utješili,  ali  prevelika  suzdržanost naglašava  našu  razdvojenost,  čak  i  dok  se  pokušavamo zbližiti. 

Do  izvornoga  sagledavanja  i  spoznavanja  drugoga čovjeka  dolazi  tijekom  fokusiranja  i  slušanja;  pred  na­ma  se  otvara unutarnje  iskustvo. Ako  se ne  otvori ne možemo  ga  vidjeti  ni  podijeliti;  ostaje  zaključano  u  vla­stitom  nijemom  djelomičnom  postojanju. 

Većina  ljudi  živi  a  da  nikada  ne  izrazi  svoje  unutar­nje  bogatstvo.  Najveći  dio  onoga  što  ljudi  čine  su  uo­bičajeni,  rutinski  poslovi,  odnosno  »uloge«.  Katkad  su ljudi u  svojim ulogama  »živi«,  ali najčešće nisu.  Vrlo  se često  događa  da  ljudi  vjeruju  kako  se  moraju  pritajiti  u svojim  ulogama,  izdvojiti  se,  suzdržati  dah  za  neko  ka­snije vrijeme. Kod većine ljudi to kasnije vrijeme goto­vo  nikada ne nastupi,  pa  se njihovo unutarnje ja  utiša i gotovo nestane.  Pitaju  se  ima  li  ičega u  njihovoj  nu­trini. 

Čak i kad se upustimo u odnos,  sve se uglavnom svodi  na  uobičajene  stvari,  uloge  i  rutinu.  Osjećamo kao da smo uništeni zbog prekida odnosa, jer bez part­nera smo ponovno potpuno osamljeni. 

Čak  i  kad  su  nam  odnosi  »dobri«,  veliki  se  njihov dio  odvija  u  tišini  ili  dok  vozimo  automobil:  »Pogledaj onaj  znak ondje!« 

Ni  razdoblja  »otvorenosti«  nisu  mnogo  bolja.  Naj­češće  je  riječ  o  neprestanom  izražavanju  istih  tegobnih i  bolnih  osjećaja.  Dvoje  bliskih  ljudi  nerijetko  imaju  is­te  osjećaje,  iz godine  u  godinu.  »Govoriti  otvoreno«  zna­či  reći  i  čuti  iste  ukočene  rečenice  koje  dolaze  iz  istih zakočenih mjesta. 148 

Ovo i iduće poglavlje će vam pokazati neke od na­čina  na  koje  možete  pomoći  zatvorenim  i  zakočenim odnosima  putem  fokusiranja  i  slušanja. 

Ponajprije ove korake iskušajte s osobom koja vam nije  najbliskija  u  životu.  Ne mora  to  uvijek biti  ista  oso­ba.  Iskustvo dodira i dubine jednostavnije je u početku dobiti  s  ljudima  koji  vam  nisu  najvažniji. 

Svakako  biste  željeli  ljudska  bića  iskusiti  u  njiho­voj  unutarnjoj  stvarnosti.  A  isto  tako  želite  da  druge osobe  stvarnost  onoga  što vi  uistinu  jeste  zaista  vide, prihvate i osjete. 

Svi  mi  poznajemo  ljude  s  kojima  je  bolje  ne  dijeli­ti  ono  što  nam  je  važno.  Ako  smo  doživjeli  nešto  uz­budljivo  te  ako  to  ispripovjedimo  takvim  ljudima,  doi­mat će  se gotovo dosadnim. Ako  imamo  tajnu,  sakrit ćemo  je  od  takvih  ljudi  na  sigurno  unutarnje  mjesto, neispričanu.  Na  taj  se  način neće  smanjiti  i  izgubiti  sve svoje  značenje. 

Al i ako ste te sreće, tada poznajete i osobu s kojom je  sve  drukčije. Ako  takvoj  osobi  ispričate nešto uzbud­ljivo,  to  postaje  još  uzbudljivije.  Velika  će  se  pripovijest proširiti,  shvatit  ćete  da  je  pripovijedate  s  mnoštvom potankosti,  pronalazeći  bogatstvo  svih  njezinih  dijelo­va,  čak i veće bogatstvo od onoga koje ste pronašli dok ste  o njoj  samo  razmišljali.  Što  god  da  vam je  važno,  to ćete  sačuvati  dok  ne  uspijete  reći  toj  osobi. 

Fokusiranje  i  slušanje  nalikuju  tome:  razgovoru  s osobom  koja  utječe  na  vaše  iskustvo  tako  da  se  ono proširuje.  U  fokusiranju  vi  u  svojoj  nutrini  morate  biti takva  osoba.  Isto  takvi  možete  biti  i  s  drugima  i  poka­zati  im kako da  i  oni postanu  takvi. 

Često  ćete  poželjeti  fokusirati se  nasamo. Al i poku­šajte  i  s  drugim  ljudima. 

Pretpostavimo kako biste željeli da vas prijatelj  slu­ša dok se fokusirate,  a i kasnije,  te da  se  i on fokusira s vama  kao  slušateljem.  Možda  biste  se  željeli  fokusirati 

149 

prije nego što pristupite prijatelju, kako biste otkrili ka­kvi  su  vaši  osjećaji. 

Ako  osjećate  da je  vaš  odnos  intiman  i jednosta­van,  s dovoljno slobodnog prostora za pripovijedanje o duboko osobnim stvarima, mogli biste pronaći prijate­lja  i  reći mu  nešto  slično  ovome:  »Upravo  sam pročita­la neku knjigu u kojoj  se govori o nekoj  vrsti osobno­ga  rješavanja problema.  Čini mi  se  da je  dobra.  Kaže  da je  taj  postupak  jednostavnije  napraviti  s  drugom  oso­bom.  Hajdemo  podijeliti  sat vremena:  pola  sata  za  te­be, pola za mene. Mislim da bi nam se moglo svidjeti ako  pokušamo  zajedno.  Sjetila  sam  se  da  bih  to  tebi mogla  reći jer  sam  shvatila  da  (primjerice)  se  tebe  ne bojim,  a  inače  sam previše  plašljiva  da  bih bilo  što  oso­bno  ispričala  drugim  ljudima.« 

Mogli  biste  istaknuti  da  većinu  toga  možete  obavi­ti u  tišini. Važno je  objasniti da jedna  osoba  postavlja osobna  pitanja  drugoj  samo  ako  druga  želi  odgovoriti na njih. Ona osoba koja radi fokusiranje određuje pra­vila.  Slušatelj  bez  riječi  čeka  dok  druga  osoba  tiho  zala­zi u osjećaje. Ako na takav način ovaj proces objasnite prijatelju,  neće  mu  se  učiniti  preteškim. 

Moguće  je  iznenada  zamoliti  prijatelja  da  obrati pozornost na vas tijekom pet minuta, ali da ništa ne go­vori.  Fokusirajte se. Kad osjetite pomak pričekajte ne­koliko  trenutaka,  a  zatim  recite  nešto  općenito:  »Loše sam se osjećala, a sada osjećam kako se opuštam i vi­dim  u  čemu  je  bio  problem.«  Budite  tihi  minutu­dvije. Fokusirajte se sve dok ne pronađete mjesto na kojemu se možete  zaustaviti.  Recite  (ako je  istina)  da  vam je bilo jednostavnije  fokusirati  se  uz  njega,  nego  dok  ste bili  sami.  Zatim  upitajte  prijatelja  bi  li  se  on  želio  foku­sirati  dok  vi  slušate. 

Evo čudnovate činjenice: fokusiranje je jednostav­nije u nazočnosti neke druge osobe,  čak i kada ni jed­na ni druga osoba  uopće ne progovore. 150 

Kad  prvi  put  zamolim  nekoga  da  mi  pokloni  svoju pozornost  i  pravi  mi  društvo  dok  se  fokusiram,  najčeš­će moram objasniti da neću mnogo govoriti. Upitam ih slažu li se s time. Na to pristanu,  ali potraže novine ili knjigu.  Tada  im moram objasniti  kako mi je  potrebno da  njihova  pozornost  bude  usmjerena  na  mene,  iako ih  neću  zabavljati  nikakvim  pričama.  U  početku  im  je teško  povjerovati  da  bi mi  to moglo  imalo  pomoći ili  da bih  takvo  što  uopće  mogao  zatražiti.  Al i  ljudi  koji  poz­naju  fokusiranje  isto  tako  znaju  i za  ovu neobičnu  či­njenicu,  pa  im je  drago  i pružiti pozornost  i primiti je. 

Takvi  se  razgovori  odvijaju  sasvim  prirodno.  Pri­mjerice,  ovakva  je  razmjena  riječi  uobičajena: 

»Tako  sam  neraspoložena  i  ljutita,  a  večeras  mo­ram obaviti  sav ovaj  posao. Ne želim ga  raditi.  Jedno­stavno se ne mogu natjerati da počnem.« 

»Dobro, možeš  li  se  spustiti  do  toga  osjećaja  i vidje­ti  što je  s  njime?« 

»Hoćeš  li  se  ti  dobro  osjećati  ako  to  učinim?« »Da,  sve je  u  redu.« »Dobro.«  Dugačka  tišina  dok  se  osoba  fokusira.  Ta­

da:  »Hej...  osjećam se bolje.  Shvatila  sam  o  čemu je  ri­ječ.« 

»Jesi  li  sada  dobro  ili  još  nisi  sasvim  dobro?« »Mislim  da  sam za  sada  dobro.  Hvala  ti!  Kako  se  ti 

osjećaš?« Moglo  bi  vas  iznenaditi  činjenica  da  se  ovo  fokusi­

ranje  zapravo  odvijalo  putem međugradskog  telefon­skog  razgovora  između  Chicaga  i  New  Yorka!  Nijedna od  tih  dviju  osoba  nije  smatrala  da  ima  nečega  čudnog u  tome  što  će  pet  minuta  međugradske  linije  iskoristi­ti  za  tišinu  fokusiranja. 

U  tome je  primjeru  osoba  koja  se  fokusirala  odlu­čila  da  tijekom  fokusiranja  neće  govoriti.  Al i  ne  mora biti  tako.  Kao  što  smo  već  vidjeli,  tijekom  fokusiranja 

151 

može se razgovarati. Češće se događa da prije ili nakon fokusiranja koje se odvija u tišini ljudi požele naduga­čko razgovarati. 

Popričajmo  sada  o  tome kako biti  dobar slušatelj. Zvuči jednostavnije nego što jest.  Zapravo, malo je  do­brih  slušatelja,  a  ova  prosudba  obuhvaća  i  većinu  psi­hoterapeuta,  socijalne  radnike,  učitelje,  savjetnike  i druge čiji bi poslovi od njih trebali zahtijevati vještinu dobroga  slušanja.  Nadam  se  da  će  Priručnik  za  slušanje pročitati  profesionalni  djelatnici,  kao  i  oni  ljudi  čije  za­nimanje  ne  zahtijeva  slušanje. 

Izvorno  sam  ga  napisao  za  ljude  koji  jednostavno žele pomoći jedni drugima. Pod nazivom Rap Manual široko je rasprostranjen po Sjedinjenim Američkim Dr­žavama. 

Pomoći  će  vam  ako  ovu  knjigu  i  Priručnik za  sluša­nje pročitate naglas u društvu neke druge osobe il i gru­pe. Iako sam sudjelovao u pisanju ta dva priručnika još mi uvijek koristi kad mi ih netko pročita. 

152 

11 Priručnik  za  slušanje 

Ovdje  se  govori  o  četiri  oblika  pomoći  koji  se  koriste  u različitim  trenucima  i  u  različite  svrhe:  Svakako  se  po­najprije  upoznajte  s prvom,  a  tek  se  onda  počnite ko­ristiti  drugima.  Jednom  kad  ih  naučite  i  kad  postanu dio vašega svakodnevnog odnosa prema ljudima otkrit ćete  da  svaku  od  njih  koristite  u  odgovarajućoj  situa­ciji. 

PRVI  OBLIK  POMOĆI:  POMOZITE  DRUGOJ  OSOBI DA  SE  FOKUSIRA DOK GOVORI 

A. Apsolutno slušanje". Ako neko vrijeme  samo  slu­šate,  povremeno  pokazujući  onome  koji  se  fokusira pratite  li  ga  ili  ne,  otkrit  ćete  iznenađujuću  činjenicu. Ljudi  će vam mnogo  više  reći  i mnogo  će više  toga pro­naći u svojoj nutrini nego što bi se ikada moglo dogodi­ti  u  običnom  razgovoru. 

Koristite  li  se  samo  izrazima  kao  što  su:  »Da«,  ili: »Shvaćam«,  »O,  da,  vidim kako  se  osjećaš«,  »Ne mo­gu  te  više  pratiti,  bi  li  to  mogla  ponoviti,  molim  te?«, uvidjet  ćete  da  se  razvija neki jako  dubok proces. 

U  uobičajenim  društvenim  razgovorima  mi  jedan drugoga  gotovo  uvijek  zaustavljamo  kako  ne  bismo zakoračili  preduboko  unutra.  Naši  savjeti,  reakcije, 

4  Metodu  »uzvraćanja«  otkrio  je  Carl  Rogers,  a  tečaj  korištenja tom metodom  vodi Thomas  Gordon. 

153 

ohrabrenja,  uvjeravanja  i  dobronamjerne  primjedbe zapravo  ljude  sprečavaju  da  shvate  svoj  osjećaj.  Poku­šajte  nekoga  samo  slušati,  bez  dodavanja  vlastitih  rije­či.  Zapanjit  ćete  se. 

Govorniku  iskreno  recite možete  li  ga  pratiti  i l i  ne. Time ćete odmah postati dobar slušatelj. Al i morate bi­ti  iskreni  i  reći  mu  kad  više  ne  razumijete  o  čemu  go­vori.  (»Možeš  li  to  reći nekim  drugim  riječima?  Nisam te  uspio  shvatiti.«) 

Međutim  mnogo  će  više  pomoći  ako  vi  kao  sluša­telj  uzvraćate  riječima  koje  je  izgovorila  druga  osoba, korak po korak,  onako kako ste  ih razumjeli. To nazi­vam  apsolutnim  slušanjem. 

Nikada  nemojte  započinjati  razgovor  o  stvarima koje  druga  osoba  nije  ni  spomenula.  Nikada  nemojte nametati vlastita  tumačenja. Nikada nemojte  nameta­ti svoje  ideje. 

Samo su dva razloga zbog kojih biste trebali progo­voriti  dok  slušate:  kako biste  pokazali  da  razumijete  što druga osoba govori tako što ćete joj uzvratiti ono što je rekla  i l i  mislila  te  kako  biste  zamolili  da  nešto  ponovi ili razjasni. 

Da biste pokazali kako je potpuno razumijete. Iz­govorite  rečenicu  ili  dvije  koje  će  obuhvaćati  osobno značenje koje vam je  ta  osoba  željela prenijeti.  To naj­češće  možete  izraziti  vlastitim  riječima,  ali  koristite  se riječima  druge  osobe  kad  se  radi  o  osjetljivim  i  važnim pitanjima. 

Ljudima je potrebno čuti vas kako govorite.  Potre­bno  im je  da  im  kažete  kako  ste  shvatili.  Izgovorite  re­čenicu ili dvije za svaki njihov zaključak,  za  sve  što vam pokušavaju  prenijeti.  (Najčešće  trebate  progovoriti  na­kon svake pete ili desete rečenice koju izgovori druga osoba.) Nemojte ih jednostavno pustiti da govore, nego 

154 

reagirajte  na  sve  što  osjećaju,  bilo  to  dobro  ili  loše.  Ne pokušavajte  ništa  ispraviti,  promijeniti  ili  poboljšati. Pokušajte  shvatiti  suštinu  svake  izjave  upravo  onak­vom kako ju je  druga  osoba  shvatila  i  osjetila. 

Katkad  ljudi  govore  zbunjujuće  stvari.  Ne  možete odmah shvatiti što govore ni što im to znači. Ponajprije izgovorite  rečenicu  ili  dvije  o  suštini  onoga  što  vam je druga osoba rekla. Provjerite s njome jeste li dobro sh­vatili.  Dopustite  joj  da  vas  ispravi  i  nešto  pridoda  ako želi. Prihvatite ispravak ili dodatak i uzvratite im kako bi  se  uvjerila  da  ste  shvatili,  sve  dok  se  ne  složi  da  ste rečeno shvatili upravo kako je ona to i osjetila. Tada iz­govorite  drugu  rečenicu  kako  biste  rekli  što  to  znači drugoj  osobi ili kako ona to osjeća. 

Primjer: pretpostavimo kako vam neka žena pripo­vijeda o nekom zapletenom slijedu događaja,  što su joj neki  ljudi  učinili  i  kada  kako  bi je  »ponizili«. 

Ponajprije  trebate  reći  jednu  il i  više  rečenica  koji­ma  ćete  iznijeti  suštinu  onoga  što  je  rekla,  tako  kako ona  to  vidi.  Tada  će  ona  ispraviti  dio  onoga  što  ste  rek­li ,  kako bi više  odgovaralo  istini.  Vi joj  uzvraćate  njezi­nim ispravcima:  »Znači  da  nisu  svi  oni  to  učinili,  ali  su se  svi  složili  da  se  to  učini«.  Tada  bi  ona  mogla  dodati još nekoliko stvari koje ćete ponovno prihvatiti i pono­viti  ih  manje­više  onako  kako  ih  je  izgovorila.  Nakon toga,  kad  ste  sve  shvatili,  izgovorite  drugu  rečenicu  o osobnome  značenju  ili  osjećajima  cijeloga  tog  proble­ma:  »A ono što je uistinu grozno jest to što si se ti os­jećala  poniženom«. 

Ako ne razumijete što druga osoba govori, ako se zbunite  ili  je  više  ne možete  pratiti.  Postoji  način na  koji  možete  zamoliti  da  osoba  ponovi  ili  razjasni ono  što je  rekla.  Nemojte  reći:  »Ništa  od  toga  nisam  ra­zumjela«. Umjesto  toga prikupite  djeliće  onoga  što ste 

155 

razumjeli,  čak i ako vam je nejasno il i ako ste tek po­čeli  shvaćati  o  čemu  je  riječ  i  zatražite  objašnjenje: 

»Shvaćam  da  ti je  ovo  važno,  ali još  ne  razumijem o  čemu  je  riječ«. 

Nemojte izgovoriti nešto za što niste sigurni da je to  druga  osoba  mislila.  Izgubit  će  mnogo  vremena objašnjavajući vam kako  niste  shvatili.  Umjesto  toga govorite samo o onome što ste uistinu shvatili i zamoli­te je da vam ostalo objasni. 

Dio po dio ponavljajte ono što vam osoba govori. Ne dopustite joj da kaže više nego što možete razumjeti i uzvratite joj  njezinim riječima. Prekinite je,  ponovite njezine  riječi,  a  tada dopustite da nastavi. 

Kako  ćete znati  da dobro postupate.  To  ćete  znati kad osoba počne zalaziti dublje u svoje probleme. Pri­mjerice, druga osoba može reći: »Ne, nije tako, više na­likuje...«, a tada će se upustiti dublje u osjećaj da bi vi­djela  što  još  osjeća.  Znači  da  ste  dobro  postupili.  Vaše su  riječi  možda  bile  pogrešne  ili  su  možda  zazvučale pogrešno  drugoj  osobi,  iako  ste  bili  vrlo  blizu  onome što je izgovorila prije kratkog vremena. Al i važno je da su  vaše  riječi navele  osobu  da  se  još  dublje  upusti  u osjećanje problema, tako da ste postigli željeni rezultat. Što god osoba rekla nakon toga, prihvatite to i uzvrati­te. To je još jedan korak dalje. 

Osoba jednostavno može mirno sjediti, bez riječi, zadovoljna što ste sve do toga trenutka shvatili. 

Ili  vam  može  dati  znak  olakšanja,  opuštanja,  kao da  cijelim  tijelom  govori:  »Da,  upravo  je  tako«,  dubok udisaj ili uzdah. Takvi se pokazatelji pojavljuju tu i ta­mo, a nakon njih dolaze novi, daljnji pomaci. 

Ako je  sve u  redu  to ćete moći procijeniti prema još  tananijim  znacima  opuštanja,  koji  se  pokazuju  kad osoba  osjeća  da  ste  je  razumjeli  ­  osjećaj  koji  svi  mi 

156 

imamo  kad  smo  nešto  pokušavali  reći  i  konačno  u  to­me  uspjeli:  osjećaj  da  to  više  ne moramo ponavljati.  Dok osoba  izlaže  neku  ideju  ili  neki  njezin  dio  postoji  na­petost,  suzdržavanje  daha koje  traje  tijekom kratkoga vremena  izlaganja.  Kad  je  suština  konačno  izrečena  i pravilno shvaćena,  kad  osoba na nju  dobije  i odgovor, dolazi  do  opuštanja,  kao pri  izdisaju.  Osoba  tu  ideju  vi­še ne mora zadržavati u tijelu. Tada mjesto te ideje mo­že  zauzeti  nešto  drugo.  (Važno  je  prihvatiti  tišinu  koja se pojavljuje i može trajati i dugo vremena, minutu ili duže.  Onaj  koji  radi  fokusiranje  sada  osjeća  unutarnje spokojstvo  koje  omogućuje  nečemu  drugome  da  se  po­javi. (Nemojte uništiti to spokojstvo nepotrebnim riječima.) 

Kako možete otkriti jeste li pogriješili i  što učini­ti u tome pogledu. Ako osoba ponovi ono što je već rekla,  to  znači  kako  osjeća  da  vi  to  još  niste  shvatili. Provjerite  koliko  se  njezine  riječi  razlikuju  od  vaših. Ako vam se  čini da  se ne razlikuju,  tada ih ponovite  i dodajte:  »Ali  to  nije  sve  i l i ,  na  neki  način,  nije  sasvim točno,  zar  ne?« 

Dok  odgovarate  na  njezine  riječi,  na  licu  joj  se mo­že pojaviti napetost i zbunjenost. To pokazuje da poku­šava  razumjeti ono što govorite.  Stoga mora  da  ste ne­što pogrešno  shvatili  ili  uopće  niste  shvatili.  Zastanite  i ponovno zamolite  osobu  da vam ponovi. 

Ako  osoba  koja  radi  fokusiranje  promijeni  temu (osobito  ako  počne  govoriti  o  nečemu  što  je  manje značajno il i manje osobno),  to znači da je odustala  od pokušaja  da  vam  nešto  prenese.  Možete  je  prekinuti  i reći  nešto  ovakvo:  »Još  uvijek  razmišljam  o  onome  što si  upravo  pokušavala  objasniti...  Znam  da  to  nisam  do­bro  shvatio,  ali  želio  bih  shvatiti.«  Tada  izgovorite  sa­mo ono u što ste sigurni i zamolite da nastavi od te to­čke. 

157 

Prije ili kasnije uspjet ćete shvatiti o čemu je riječ. Nije važno kad će se to dogoditi. Možda tek u trećem ili četvrtom  pokušaju.  Ljudi  se  najbolje  mogu  udubljivati u svoje osjećaje kad druga osoba prihvaća ili pokušava prihvatiti svaki djelić upravo onako kako i oni sami to shvaćaju,  bez  ikakvih  dodataka  ili  objašnjenja.  Postoji stanovita  usredotočenost  koju  je  nakon  stanovitoga vremena  jednostavno  prepoznati.  Dobar  je  primjer vlak  na  tračnicama.  Lako  je  osjetiti  kad  više  niste  na tračnicama. Sve se zaustavlja. Ako se to dogodi, vrati­te  se  na  ono mjesto  koje  ste  zasigurno  razumjeli  i  za­molite  osobu koja  radi fokusiranje  da nastavi odande. 

Ako uvidite da vam je teško prihvatiti osobu koja ima  dosta nesimpatičnih  osobina,  razmišljajte  o  njoj kao da je u unutarnjem sukobu s  tim osobinama. Naj­češće je lako prihvatiti osobu koja se bori protiv takvih osobina. Dok slušate uspjet će vam da je otkrijete. 

Dok  u  početku  vježbate  slušanje,  svakako  ponav­ljajte gotovo svaku riječ koju vam druga osoba govori. To  će  vam  pomoći  da  uvidite  koliko  je  teško  shvatiti ono  što vam osoba pokušava  reći a  da  tome ništa ne dodajete,  da  ništa  ne  mijenjate  i  ne  unosite  vlastita značenja. 

Kad ste u stanju na taj način slušati, tada uzvraćajte samo riječima kcje opisuju suštinu, smisao i osjećaje. 

Kako bi vam bilo jednostavnije na  trenutak zasta­nite i osjetite vlastito klupko emocija, napetosti i očeki­vanja. Tada raščistite taj prostor.  Slušati možete  tek s toga čistoga mjesta. Bit ćete živahni i vjerojatno poma­lo uzbuđeni. Što će ta druga osoba izgovoriti u taj slobo­dni prostor koji postoji samo stoga da se u njega nešto izgovori? 

Vrlo  je  rijetko  čovjeku  pružen  takav  prostor  od druge osobe. Ljudi se jedva ikada potrude dovoljno da bi  uopće  mogli  čuti  drugoga  čovjeka. 

158 

B. Pomozite oblikovanju osjetilnoga dojma. Osoba se može malo  fokusirati  između  onoga  što govori vama. Rekavši  što je  željela  i  nakon  što  ste  je  vi  razumjeli, može se ponovno fokusirati prije nego što izgovori slje­deće. 

Većina  ljudi ne  čine  tako,  nego jednostavno prela­ze s jedne stvari na drugu,  isključivo usmjereni na raz­govor. 

Kako im možete pomoći da zastanu i pronađu os­jetilni dojam onoga  što  su upravo rekli? 

To je drugi korak fokusiranja. Pronalaženje osjetil­noga dojma je kao kad kažete  sebi:  »To,  upravo ondje, to je ta zbunjenost«, a onda ga ondje i osjetite. 

Osoba  koja  radi  fokusiranje  mora  biti  tiha,  ne  sa­mo  izvana  nego  i  iznutra  kako  bi  se  osjetilni  dojam mogao pojaviti. To traje  otprilike minutu. 

Neki ljudi neprestano govore, bilo naglas ili u sebi. Tada  se  ništa  ne može  oblikovati  i  sve  ostaje  u bolnoj nakupini  zbunjenosti  i  napetosti. 

Kad se osjetilni dojam oblikuje  osoba  osjeća  olak­šanje. Kao da su se svi negativni osjećaji okupili na jed­nome mjestu,  upravo  ondje,  a ostali dio tijela osjeća  se slobodnijim. 

Jednom kad  se  osjetilni  dojam pojavi,  ljudi mogu raditi s njime. Mogu se pitati što se krije u njemu i mo­gu  ga  osjećati. 

Kada  pomoći  ljudima  da  dopuste  osjetilnome dojmu  da  se pojavi.  ­ Kad  ljudi  kažu  sve  ono  što  su mogli  jasno  reći,  a  nakon  toga  sve  postaje  nejasno  ili su naišli na nerazriješenu gomilu napetosti  i ne  znaju kako bi nastavili  dalje. 

­ Kad postoji  stanovito mjesto  za  koje  osjećate  da bi  se u njega moglo  dublje  zaći. 

159 

­  Kad  ljudi  obilaze  oko  nekoga  predmeta  i  uopće se  ne  spuštaju  u  svoje  osjećaje  prema  njemu.  Možda  su počeli  govoriti  o  stvarima  koje  su  očigledno  osobne  i smislene,  ali  tada  se prebace na nešto  drugo.  Ne govo­re  vam  ništa  značajnoga,  ali  se  doima  kao  da  bi  to  že­ljeli.  U  toj  tako  uobičajenoj  situaciji  možete  ih  prekinu­ti  i  blago  ukazati  na  put  koji  vodi  do  dubljih  razina  os­jećaja. 

OSOBA  KOJA  RADI  FOKUSIRANJE:  »Otkad  se Karen  vratila  iz  bolnice  isključivo  se  brinem  o  njoj. Uopće  nisam  imala  vremena  za  sebe.  A  sada  kad imam vremena samo želim pobjeći i uhvatiti se ne­kakvoga  posla«. 

SLUŠATELJ:  »Već  toliko  dugo  nisi  imala  vremena za sebe, a sada kad ga imaš kao da to više ne želiš«. 

OSOBA:  »Neprestano  joj  je  nešto  potrebno  i  što god ja uradila nikada joj nije dovoljno dobro.  Cijela je njezina obitelj  takva. To me ljuti.  I njezin je  otac bio takav kad je bio bolestan,  a bolovao je godina­ma.  Uvijek  su  negativno  usmjereni,  prigovaraju  i omalovažavaju  jedno  drugo.« 

SLUŠATELJ:  »Ljutita  si  zbog  toga  što  se  ona  tako ponaša  i  zbog  toga  što  su  svi  oni  takvi«. 

OSOBA:  »Da.  Ljuta  sam.  K  vragu.  Loše  je  to  mje­sto  za  život.  Loše ozračje.  Uvijek je  sve  sivo. Nikada ništa  ne  valja.  Jučer  sam...« 

SLUŠATELJ:  (prekida):  »Pričekaj  malo.  Ostani  na trenutak s tim osjećajem ljutnje.  Samo ga neko vri­jeme  osjećaj.  Vidi  ima  li  još  nečega  u  njemu.  Ni  o čemu  ne  razmišljaj.« 

160 

Kako  pomoć i  oblikovanju  osjetilnoga  dojma.  Po­stoje  razlike među ljudima u pogledu toga koliko im je pomoći  potrebno  da  bi  stupili  u  dodir  s  osjetilnim  doj­mom.  Uvijek  u  početku  ponudite  najmanju  moguću pomoć,  a  samo  ako  to  nije  dovoljno  pružite  više. 

Nekima  ljućima  pomoć  uopće  neće  trebati,  nego samo vaša voljnost da šutite. Ako ne govorite i ne zau­stavljate ih i l i ih ne skrećete s puta,  osjetit će  ono što im je potrebno  osjetiti. Tišinu ne prekidajte barem jed­nu minutu.  Jednom kad reagirate  i provjerite  ono što ste  izrekli  te  kad  pravilno  shvatite,  ponovno  ušutite. 

Osobi  će  možda biti  potrebno  da  izgovorite jednu  ili dvije  rečenice kako bi napravila  stanku u kojoj  se mo­že  oblikovati  osjetilni  dojam.  Takva  bi  rečenica  jedno­stavno  mogla  polagano  ponoviti  posljednju  značajnu riječ  ili  nekoliko  riječi  koje  ste  upravo  izgovorili.  Mogla bi jednostavno ponovno ukazati na ono što ste već sh­vatili.  Primjerice,  u  prethodnom  ste  primjeru  mogli  po­lagano  i  naglašeno  reći:  »Uistinu  si  ljutita«.  Nakon  to­ga biste trebali prestati govoriti. Tada bi se trebao poja­viti  cjelokupan  osjet  svega  onoga  što prati  ljutnju. 

Što  god  vam  osoba  rekla  nakon  vašega  pokušaja  da joj pomognete pronaći osjetilni dojam,  uzvratite joj  ta­ko  što  ćete  ponoviti  suštinu  onoga  što  je  rekla.  Ne  bri­nite ako ne možete odmah pribaviti duže razdoblje du­boke tišine za koje osjećate da je potrebno. Možete us­koro ponovno pokušati. Prihvatite sve što god se poja­vilo,  čak i ako je  osoba na  trenutak  odlutala s puta. 

Ako  ni  nakon mnogo  pokušaja  osoba još  ništa  ne osjeti,  tada  joj  se  možete  izravnije  obratiti.  Otvoreno recite:  »Ostani uz taj  osjećaj i dublje ga osjeti«. Isto joj tako možete ponoviti sve i l i samo neke od uputa za fo­kusiranje. 

Možete oblikovati i pitanje. Recite joj  da to pitanje postavi u  sebi,  da ne  pita  razum,  nego  osjećaje.  »Budi 

161 

mirna  i  nemoj  riječima  odgovoriti  na  pitanje.  Samo pričekaj  dok  se  nešto  ne  pojavi  u  tvojim  osjećajima.« 

Najbolje je  da  su  takva pitanja  otvorena. »Što je  to zapravo?«  »Što  tome  onemogućuje  da  se  promijeni?« 

Druga  vrsta  pitanja  odnosi  se  na  »cjelinu«.  »Gdje sam  to  zapravo  zaglibio  u  svemu  ovome?«  Ovakva  pi­tanja koristite kad je sve zbrkano ili kad osoba ne zna odakle  bi  počela. 

Ako  je  osoba  dopustila  osjetilnome  dojmu  da  se oblikuje  ali  zatim  ne  može  krenuti  dalje,  možda  će  joj pomoći  postavljanje  ovakvoga  pitanja:  »Na  koji  bi  se način  sve  promijenilo  kad  bi  sve  bilo  dobro?  Kako  bi trebalo  izgledati?«  Recite  osobi  da  na  neko  vrijeme osjeća  idealno  stanje,  a  tada  je  zapitajte:  »Što  ti  one­mogućuje  da  tako  i  bude?«  Osoba  ne  bi  trebala  poku­šavati  odgovoriti  na  to  pitanje,  nego  bi  trebala  dobiti osjećaj  toga što joj  smeta. 

Svi  ovakvi  pristupi  zahtijevaju  da  osoba  prestane govoriti i naglas i u sebi.  Trebala bi dopustiti onome što po­stoji da se pojavi na površini, a ne da ga sama pokušava izvući. 

Jednostavno  zapitajte:  »Na kojemu je mjestu moj život  još  uvijek  sputan?«  To  će  vam  vrlo  brzo  pružiti osjetilni dojam problema,  samo ako ne odgovarate  ri­ječima. 

Postoji još jedan pristup: odaberite dvije ili tri naj­važnije  stvari  koje  je  osoba  izgovorila,  ako  osjećate  da pripadaju  istome  području.  Tada  osobi  recite:  »Kad  iz­govorim  ono  što  namjeravam  izgovoriti,  nemoj  ništa reći  ni  meni  ni  sebi.  Samo  osjećaj  što  će  se  pojaviti.« Tada  izgovorite  te  dvije  ili  tri  stvari,  svaku  oblikovanu u  samo jednu ili dvije riječi. 

Na  taj  način možete  pomoći  osobi  i  kad  ne  želi  iz­govoriti neke  osobne  il i bolne  stvari.  Ona može  radi­ti  dalje  ne  govoreći  vam  zapravo  ništa  o  tome  što  se 

162 

događa.  Možete  je  slušati  i  pomagati  a  da  ni  ne  znate o  čemu  je  riječ,  bez  obzira  na  činjenicu  što  će  vas  to, na  neki  način,  povrijediti  ili  zbuniti. 

Kako možete otkriti da stvari ne idu kako treba. Ako  vas  ljudi gledaju  ravno u  oči,  to  znači  da  se još ni­su  počeli  fokusirati  na  svoju  nutrinu.  Recite:  »Ne  mo­žeš  se  udubiti  a  osjećaje  dok mene  promatraš.  Dopusti mi da  samo mirno sjedim ovdje dok se  ti fokusiraš.« 

Ako progovori neposredno nakon što ste je zamo­lili  da  se  umiri,  to  još  nije  fokusiranje.  Ponajprije,  uz­vratite  joj  riječima  koje  opisuju  suštinu  onoga  što je  re­kla, a tada je zamolite da stupi u dodir s osjetilnim doj­mom  toga  osjećaja.  Ako  ste  se  uistinu  trudili,  a  ništa  se korisno  nije  dogodilo,  pustite  osobu  neka  se  petnaes­tak minuta  odmara,  a  tada ponovno pokušajte. 

Ako  nakon  stanovitoga  razdoblja  tišine  osoba  po­čne  s  očekivanjima  i  nagađanjima,  zapitajte je  kako  os­jeća  taj  problem.  Ne  kritizirajte  je  zbog  toga  što  je  po­kušala  analizirati.  Usredotočite  se  na  ono  što  uistinu kaže  i nastavite je  usmjeravati prema  osjetilnome  doj­mu  toga  osjećaja. 

Ako  kaže  da  ne  može  osjetiti nešto  stoga  što  je  to previše  nemirno  ili napeto,  ako  se  osjeća  praznom  ili obeshrabrenom,  ako  se  previše  trudi,  zamolite  je  da  se fokusira  upravo  na  to.  Može  sâma  sebi  postaviti  pitanje (ali  ne  i  odgovoriti  riječima  na  njega):  »Kakav je  to  ne­miran osjećaj?«  Ili:  »Kakav je  to  napet  (prazan)  osje­ćaj?  Kakav je  to  osjećaj  da  se  previše  trudim?« 

Kako možete otkriti da je osoba pronašla osjetil­ni  dojam.  Osoba  je  stupila  u  dodir  s  osjetilnim  doj­mom  kad  osjeća  više  nego  što  razumije,  kad  je  ono  što se  pojavilo  veće  od  riječi  i misli,  kad  nešto  sasvim jasno doživljava,  ali  joj  to  još  nije  jasno,  još  se  nije  otvorilo niti  oslobodilo. 

163 

Znat ćete  da je  osoba pronašla  osjetim! dojam i da govori  o  njemu  kad  počne  tražiti  riječi  i  očigledno  osje­ća  nešto  što  još  ne  može  riječima  oblikovati. 

Sve  što  se  na  ovakav  način  pojavi  trebalo  bi  doče­kati  dobrodošlicom.  To  je  sljedeći  korak  njezina  orga­nizma. Prihvatite ga i uzvratite upravo onako kako ga i osoba  osjeća. 

Ugodno je  dobiti  nešto  što  izravno  izranja  iz  nečije­ga  osjetilnog  dojma.  To  blago  mijenja  osjećaje  i  oslo­bađa  tijelo.  Čak  i  ako  se  osobi  ne  svidi  ono  što  se  poja­vilo,  osjećat  će  se  ugodno.  Ohrabrujuće je  kad  se  doga­đa  i  nešto  više  od  pukih  riječi.  To  čovjeku  daje  osjećaj procesa,  oslobađanja  od  sputanih mjesta. 

Ovo  je  ključno  načelo  procesa  slušanja,  odgovara­nja  i  uzvraćanja  osjećaja  na  isti  onakav  način  na  koji ih osjeća i druga osoba. Temelji se na činjenici da osje­ćaji  i  nevolje  nisu  tek  zamisli  ili  ideje:  oni  su  i  tjelesni. Stoga  smisao  pomaganja  nikada  nije  samo  u  nagađa­nju  i  tumačenju.  Mora  se  odvijati  tjelesni  proces  pro­nalaženja  onoga mjesta  na  kojemu  se  nevolja  osjeća  u tijelu. Takav se proces pokreće kad dobar slušatelj  rea­gira  na  osobnu,  osjećajnu  stranu  svega  izgovorenoga, upravo kao što ga osoba i osjeća, bez ikakvih dodataka. Pomak u  osjećajima i promjena događaju  se kad  osoba ima  dovoljno mira  da  dopusti  tjelesnom  osjetu  poteš­koće  da  postoji,  da  ga  osjeti  i  da  se  sam pomakne  do vlastitoga  idućeg  koraka. 

Osoba  sve  to može  učiniti  i  sama,  ali  prisutnost  i reakcije  slušatelja  uvelike  pomažu. 

DRUGA VRSTA POMAGANJA:  KORISTITE  SE VLASTITIM  OSJEĆAJIMA  I  REAKCIJAMA 

PREMA DRUGOJ  OSOBI 

Može  se  učiniti  i  više  od  slušanja,  ali  ti  načini pomaga­nja  neće  biti  od  koristi  ako  ih  obavljate  bez  slušanja! 

164 

U  ovome  ću  vam  odjeljku  pokazati  kako  iskušati mnoge druge stvari, ali tako što će slušanje uvijek osta­ti  u  temelju  svega. 

Iskušajte neke  od ovih metoda, jednu po jednu,  a tada  se ponovno na neko vrijeme vratite  slušanju. 

Kako izgovoriti vlastitu reakciju.  Što god rekli ili uči­nili,  promatrajte  lice  druge  osobe  i  reagirajte  na  te­melju  toga na koji su način vaše riječi utjecale na nju. Ako to ne možete dokučiti, upitajte je. Čak i ako se ono što kažete ili učinite doima glupim ili uvredljivim, po­sljedice  će biti povoljne  ako nakon  toga postavite  oso­bi pitanje o tome i uzvratite joj onim što vam kaže. Ne­posredno nakon što  ste  izgovorili vlastitu  reakciju po­svetite se slušanju. 

Neka vaše izjave budu pitanja, a ne zaključci. Pita­nja  usmjeravajte  na  osjećaje,  a  ne  samo  na  ideje.  Po­taknite  osobu  da  se  udubi u  sebe  i  pokušajte  odrediti osjeća li nešto nalik onome što ste rekli ­ ili nešto dru­go. Nikada ne možete točno znati što osjeća. Samo pi­tate  i pomažete joj  da  sama  sebi postavi pitanje. Mogli biste reći:  »Ne želim reći da bih ja to mogao znati. Al i iskušaj i provjeri. Je li tako ili nekako drukčije?« 

Obratite pozornost na  to da  osoba mora osjetiti što se  ondje  nalazi,  da  treba  odgovoriti  na  pitanje  ako joj ga  postavite. 

Jednostavno  otpustite  svoju  zamisao  ako  uvidite da vas vodi u rasprave il i nagađanja ili da naprosto ne vodi ni u kakav izravan osjećaj. Ako mislite da je uisti­nu dobra ponovite je još jednom,  ali je nakon toga na­pustite.  Možete  je  ponovno  spomenuti  kasnije.  (Mo­žda  ste  i u  pravu,  ali vjerojatno  se  najprije mora poja­viti  nešto  drugo.) 

Svakako  se  pobrinite  da u  stanovitim razdobljima samo  slušate. Ako  osobu  neprestano prekidate  svojim 

165 

idejama  i  reakcijama,  temeljni  proces  fokusiranja  ne može  se nastaviti.  Povremeno biste,  u  razdobljima  od desetak­petnaest minuta,  trebali  samo  slušati.  Ako  se osoba  udubljuje  u  svoj  problem,  pričajte  što  manje; ako se negdje zaustavila, pričajte malo više. 

Ako  se  doima  da  proces  fokusiranja  želi  krenuti stanovitim  putem  dopustite  mu  to.  Nemojte  uporno zahtijevati  da  krene  onim  putem  koji  vi  smatrate  is­pravnim. 

Ako vam osoba pokušava  reći da se ponašate na stanoviti način,  učinite tako.  Primjerice,  neki bi  ljudi mogli izraziti potrebu da budete tiši ili razgovorljiviji ili da radite s njima na stanovit način. Poslušajte ih. Uvi­jek se kasnije možete vratiti svome načinu. Ljudi nas često uče kako  im možemo pomoći. 

Ako  shvatite  da  ste naveli osobu  da  side  sa  svoga puta  i  ako  se  zbunila,  vratite  cijeli  proces  unatrag  do posljednje  točke u kojoj je osoba bila u  dodiru  sa svo­jim osjećajima. Recite: »Govorila si mi.. . Vrati se ona­mo i odande kreni dalje.« 

Promatrajte­njezino  lice  i  tijelo  te  ako vidite  da  se nešto  događa postavite joj  pitanje o tome. Neverbalne su  reakcije  često  dobri  znakovi,  koji  vas  upućuju  da postavljate  pitanja  kako  biste  osobu  naveli  da  stupi  u dodir s osjetilnim dojmom. 

Primjerice, osoba bi mogla reći:  »To mi se dogodi­lo,  ali osjećam se dobro u  tome pogledu«. Odgovorit ćete joj:  »Osjećaš se dobro na neki način. Al i po tome što lupkaš nogom o pod i po tome kako izgledaš vidim da  nešto  u  tome možda  i  nije  dobro.  Jesam  li  u  pra­vu?« 

Kad nešto  osjetite  ne morate  se  zadržavati  na  to­me jeste li u pravu il i niste. Ako nešto osjetite, to znači da nešto postoji, ali možda niste u pravu u pogledu to­ga o čemu je riječ.  Stoga postavite pitanje. 

166 

Nerijetko ćete vidjeti da lice druge osobe reagira na ono što kažete i l i učinite. I o tome joj postavite pitanje. 

Ne zabrinjavajte se poradi toga  što se drugoj  osobi ne  sviđa  ono  što  radite.  Možete  promijeniti  svoj  pri­stup, a možda i ne morate. Dopustite joj da izrazi svoje negativne reakcije, saslušajte je i uzvratite riječima ko­je prenose  smisao onoga  što je sâma rekla. 

Nemojte  se  uvijek  usredotočivati  samo  na  riječi koje izgovara.  Zvuči li joj  glas ljutito? Obeshrabreno? Uporno? Dolazi li do naglih prekida? Kakvim je nagla­skom izgovorila riječi? Upitajte je: »Zvučiš ljutito. Jesi li ljuta?« Ako je odgovor potvrdan, upitaj je zbog čega je ljuta. Ako se čini kao da ne može dalje, pitajte: »Možeš li  osjetiti  kakva  je  to  ljutnja?« 

Kako biste jasnije osjetili što se događa s drugom osobom ili s vama oboma možete se koristiti vlastitim reakcijama na  ono što se zbiva. Ako vam je dosadno, ako ste ljutiti,  nestrpljivi, bijesni,  ako vam je neugod­no  il i  ste  uzbuđeni  i l i  ako  osjećate  bilo  kakav  izraziti osjećaj,  to  vam  nešto  pokazuje.  Usredotočite  se  na  to što  se  zbiva  u  vama.  Tada  možete  postaviti  pitanje: »Osjećaš  li  ono  što  si  uistinu  željela  osjetiti?«  Ako  ste bijesni ­ što je druga osoba napravila da bi izazvala vaš bijes? Kad to otkrijete, možete i govoriti o tome. Pri­mjerice:  »Izdvajaš li me iz ovoga procesa zbog toga što ne  želiš  da  ti  više  pomažem?  Je  li  to  istina?« 

Cijelo vrijeme dok radite s drugom osobom dopu­stite si pojavu bilo kakvih osjećaja. Neka budu nezgo­dni  i  iskreni  koliko  samo  mogu  biti.  Na  taj  ćete  način biti  slobodni  otkrivati  ono  što  se  događa  u  vašoj  nutri­ni. To najčešće  ukazuje na  ono što Se zbiva u  drugoj osobi  i l i  na  ono  što  se  zbiva  između  vas  dvoje. 

Ako  na  temelju  dugotrajnijeg  teorijskoga  raz­mišljanja  i l i  dugačkoga  niza  natuknica  naslutite  što druga osoba  osjeća,  ne gubite vrijeme objašnjavajući. 

167 

Jednostavno  zapitajte  osobu  može  li  otkriti  taj  osjećaj u  sebi. 

Bilo koju slutnju ili ideju možete izraziti u obliku pitanja.  Katkad  možete  dodati  još  neku  mogućnost kako biste  drugoj  osobi  stavili do znanja  da nije  riječ o zaključku  nego  o  poticaju  da još  dublje  ispita  sam  os­jećaj.  »Je  li  to  kao  da  si  uplašena  il i možda  postiđena? Kako  to  osjećaš?«  Nakon postavljanja  pitanja  slušajte. 

Na  kraju  ovoga  drugoga  odjeljka  o  pomaganju  na­vodim  mnoge  reakcije  kojima  biste  se  mogli  koristiti kako  biste  nekome  pomogli.  Ne  morate  ih  odmah  sve pročitati i zapamtiti. Kad postanete dobar slušatelj  i po­želite  ispitati nove  ideje možete  se ponovno vratiti  na ovaj  dio  knjige.  Za  sada  biste  vjerojatno  trebali  prijeći na  treću  vrstu  pomaganja. 

Neka  pitanja  kojima  biste  mogli  potaknuti  pomak. Nerijetko  je  korisno  (iako  ne  uvijek  i  izvedivo)  pitati drugu  osobu kakav joj  je  seksualni  život. Ako nije  za­dovoljna njime, moglo bi joj pomoći ako otkrije  osjeća li seksualne potrebe kao zastrašujuće ili loše. Isto bi joj tako moglo pomoći da govori o onome što je sprečava da vodi  dobar seksualni život te  o  tome kako bi mogla promijeniti situaciju ili stupiti u nove odnose.  (Nekima bi  se  ljudima  takva pitanja mogla učiniti  nametljivima ili glupima. Nemojte  ih ni postavljati  ako niste  sigurni da  će  ih  druga  osoba  prihvatiti.) 

»Neobični«  uvjeti  često  su  povezani  sa  životnom situacijom druge osobe. Ako je vaša veza s tom osobom takva  da je  pitanja  o  osobnim  stvarima  neće  šokirati  i da ih neće smatrati nametljivima il i u slučaju da govo­ri  o  neobičnim  ili  halucinantnim stanjima,  zapitajte je ima  li  prijatelje,  radi  li ,  kakva mjesta posjećuje,  kakav joj je seksualni život. Tako se osoba može fokusirati na te predmete,  bez obzira hoće  li ili neće podijeliti  s va­ma  sve  potankosti. 

168 

Osjećaji su izvana,  a  »odnosi«  iznutra. Al i ta su  dva područja  uvijek  povezana  i  dobar  slušatelj  može  zbu­njenoj  osobi  pomoći  da  pronađe  način  za  promjenu  i vanjskoga  stanja. 

Govoreći  o bilo  čemu  negativnom  sa  čime  se  iznu­tra  bore  il i  što  ih  zbunjuje,  možete  upitan:  »Na  koji  je način ova negativna stvar dobra, korisna ili razumna?« To je  složeno i duboko pitanje,  a prije nego njega po­stavite  mogli  biste  reći  nešto  nalik  ovome:  »Niti  jedna negativna stvar koja se nalazi u čovjeku nije sasvim ne­gativna.  Ako je  ondje,  mogla bi posjedovati neki pra­vilan  ili  koristan  vid  na  koji  moramo  obratiti  pozor­nost. Ako otkrijemo za što je dobra tada je možemo ot­pustiti.  Stoga  je  prijateljski  saslušajmo  kako  bismo  vi­djeli  što  nam  ima  reći  i  u  čemu  je  u  pravu.«  Smisao je u  tome  da  osobi pomognete  kako bi  se  prestala  boriti protiv  neželjenih  stvari  toliko  dugo  da  im  dopusti  da  se otvore,  kako bi se pokazao njihov pozitivan vid. 

Nerijetko nas unutarnja  uznemirenost  štiti  od  dru­gih  bolnih  problema.  Ako  možemo  otkriti  od  kakvog nas  bolnog  osjećaja  štiti  uznemirenost  mogli  bismo  se katkad zaštititi mnogo bolje nego  što nas  štiti  uznemi­renost. 

Katkad  je  korijen  čovjekovih  nevolja  u  borbi  pro­tiv načina  na koji  se  tijelo  osjeća. Ako  tome  osjećaju je­dnostavno  dopustite  da  postoji,  iz  toga može  uslijediti sljedeći  pozitivan korak  ­  onaj  koji  nikada  ne  biste  mo­gli  nadomjestiti  i  prisiliti  ga  da  se  pojavi. 

Osobi  sklonoj  samoubojstvu  katkad  pomaže  ovak­vo pitanje: »Razmišljaš li o samoubojstvu zbog nekoga? Zbog  koga?«  (Hoću  reći  da  time  što  bi  počinila  samo­ubojstvo  možda  pokušava  povrijediti  neku  drugu  oso­bu.)  Osoba  to  možda  neće  odmah  znati,  a  tada  će  se pozornost prebaciti onamo gdje i treba biti ­ na taj  od­nos. Isto bi tako moglo pomoći ako kažete da ta osoba vjerojatno  neće  razumjeti  taj  pokušaj  samoubojstva. 

169 

Katkad ako je osoba ljutita korisno je upitati:  »Jesi li  zbog  nečega  povrijeđena?« 

Možete  zapitati  i  ovo:  »Osjećaš  li  da  nikada  ne mo­žeš dobiti ono što želiš?«  (Ako je  tako,  osoba se treba udubiti  u  taj  osjećaj.)  Najmahnitije  i  naizgled  vrlo  ra­zorne  reakcije nekih ljudi  zapravo  su  borba  protiv ne­kih  dijelova  vlastite  osobnosti  koji  ih  sprečavaju  da  ika­da dobiju ono što im je potrebno,  a takva borba zapra­vo potvrđuje  život.  Smisao je prebaciti pozornost na  tu pretpostavku il i prepreku, koja na neki način, mora bi­ti  lažna.  Što  to  ona  govori  i  zbog  čega? 

Ako je  taj  osjećaj  neprestano prisutan,  ako  se  uvi­jek  iznova  javlja,  tada  osobu  možete  zamoliti  da  »za­mijeni  uloge5«  s  osjećajem.  Treba  ustati,  opustiti  tijelo i  pripremiti  se  kao  da  će  nastupiti  na  pozornici.  Njezina je  uloga  da  postane  taj  osjećaj.  »Malo  pričekaj...  osjeti taj  osjećaj  u  svome  tijelu,  što  bi  taj  osjećaj  radio,  kako bi se ponašao, što bi rekao, kako bi stajao ili se kretao? Pričekaj  i  vidjet  ćeš  što  se  zbiva  u  tvome  tijelu.« 

Katkad  se  spontano pojavljuju  neki oblici  tjelesno­ga  izražavanja:  plač ili vikanje.  Kad se  to  okonča  važno je  pronaći  osjetilni  dojam  i  usredotočiti  se  na  njega  ka­ko  bi  iz  njega  izašla  ta  izražajna  »pražnjenja«. 

Nekoliko  prijedloga  za  upućivanje  ljudi  da  krenu prema  naprijed.  Pomoći će  im ako ih uvjerite da je  sa­svim  u  redu  imati  takve  osjećaje  ­ barem  toliko  dugo da osjete o čemu je riječ. Isto vrijedi i za potrebe, želje, stajališta.  Kao  što  smo  vidjeli,  postoje  različiti  razlozi zbog  kojih  ljudi  pokušavaju  izbjeći  svoje  osjećaje.  Me­đu  te  razloge  spada  i  strah  da  će  ih  negativan  osjećaj navesti  da  učine  nešto  loše. 

5  Metodu  »zamjenjivanja  uloga«  izumio je  Fritz  Perls.  Ovdje je  ra­dimo  u  skladu  s metodom  fokusiranja. 

170 

Ako se netko plaši osjećaja,  recite mu: 

»Osjećaji i postupci nisu jedno te isto. Možete si do­pustiti  da  osjećate  sve  što  god  se  pojavi.  Tada  još uvijek  možete  odlučiti  što  odabirete  učiniti.« 

»Sasvim je u redu imati potrebe. Pokušaj  da se oslobodite potrebe za onim što vam je potrebno za­pravo  izaziva  mnoštvo  nevolja.  Čak  i  ako  ne  može­te  shvatiti  neku  svoju  potrebu,  ne  borite  se  protiv nje.« 

»Fokusiranje  nije  puko  prežvakavanje  osjeća­ja. Nemojte se prepuštati osjećajima, nego ostanite pokraj njih. Dopustite sebi da osjetite sve što god se pojavi  i  očekujte  od  tog  osjećaja  da  će  se  otvoriti.« 

»Neobična  stanja  razlikuju  se  od  osjećaja.  Po­moći  će  vam  ako  pokušate  izaći  iz  njih  i  uputite  se prema  životu  i  uobičajenim  situacijama.  Neobična stanja  vjerojatno  neće  oslabiti  ako  sve  dublje  zala­zite  u  njih.  Što je  to  u vašemu  životu  što pogoršava stvari? Što bi se dogodilo kad biste se okrenuli pre­ma  životu,  umjesto  što  mu  okrećete  leda?« 

Ako osoba nenadano osjeti nešto neobično ili ne­stvarno, usporite rad. Malo se odmorite. Zamolite je da se  osvrne  po  prostoriji  i  približite  njezinoj  pozornosti ono što je uobičajeno. Tada nastavite s radom. 

A l i ne biste  trebali vi odlučivati  treba  li se osoba upustiti  u  nešto  i l i  iz  nečega  izići.  To  ona  sâma  treba odlučiti.  Možda  će joj  vaše  društvo biti  potrebno  pri  is­pitivanju  nekih  neuobičajenih  misli,  a  možda  i  neće. 

»Kako  bismo  nešto  promijenili  ili  učinili  nešto  što se  doima  preteškim,  moramo  pronaći  onaj  mali  prvi korak koji  ti  zapravo možeš  učiniti.  Koji bi  to korak mo­gao  biti?«  Ako  se  osoba  ničega  ne  može  dosjetiti,  sâmi predložite takav prvi korak, ali ne navaljujte ako ga ona ne  prihvaća  sa  stanovitim  oduševljenjem  i  uvjerenjem 

171 

da je uistinu moguć. »Možeš li sastaviti popis mjesta na kojima možeš  upoznati  nove  ljude? Neka  prvi  korak bude  sastavljanje  popisa.« 

Neki  su  ljudi  toliko zabrinuti zbog  toga  što netko drugi misli da im je potrebna pomoć kako bi otkrili što oni sami misle i osjećaju. 

»Na trenutak otklonite ono što drugi misle i govo­re kako bismo vidjeli što  ti osjećaš o tome i kako  ti to vidiš.« 

Rad s osobama koje imaju težih problema. Možete razgovarati o sebi,  o tome kako ste proveli dan,  o sve­mu o čemu vam se govori. Ne morate se uvijek trudi­ti da uđete duboko u probleme druge osobe. Naravno, ako se osoba koja radi fokusiranje nalazi usred priče  o problemima  ili vam se  čini kao da bi voljela  o njima razgovarati,  ne biste  trebali odbiti  saslušati je.  Ona bi trebala biti sigurna da ćete je saslušati. Al i osobi s teš­kim problemima katkad će predstavljati olakšanje kad otkrije da možete razgovarati i o nekim drugim stvari­ma. 

Vrlo su korisna razdoblja tišine i spokojstva. Dobro je leći na travu, otići u šetnju, bez ikakve napetosti i iš­čekivanja onoga o čemu će se govoriti. 

Takvu biste osobu čak mogli navesti da govori  (ili nešto učini) o nečemu u čemu je vrlo spretna ­ primje­rice,  o šivanju ili glazbi. To će joj pomoći da se neko vrijeme osjeća dobro, a vama će omogućiti da razgova­rate  sa  sposobnom  osobom,  da  reagirate  pozitivno  na nju. 

Nerijetko se nakon takvih trenutaka, nakon što  se jednostavno družila  s vama,  događa da bi vam ta oso­ba  rado  objasnila  neke  stvari koje je  uznemiruju. 

Ako mnogo govori o nepoznatim stvarima koje ne možete razumjeti, a nakon toga kaže i nešto što je vrlo 

172 

razumno,  držite  se  toga i ponovite  te  njezine  riječi ne­koliko  puta6.  Te  su  riječi  vaša  uporišta.  Sasvim je  u  re­du  vraćati  se  na  njih.  Između  takvih vraćanja  mogu  bi­ti  razdoblja  tišine  ili  razgovora  o  nekim  drugim  stvari­ma,  u trajanju i do jednoga sata. 

Ako  osoba  govori  stvari  koje  ne  mogu  biti  istinite, reagirajte radije na osjećaje nego na iskrivljene činjeni­ce  ili  neistine.  Primjerice:  »Obitelj  Martian  oduzela  mi je  sve  što  sam imao«.  Tu  se svakako  skriva  osjećaj.  Re­cite:  »Netko  vam je  oteo  nešto  vaše?« 

Drugi  načini  pomaganja.  Recimo  da  neki muškarac od  vas  traži  nešto  što  mu  ne  možete  dati.  Možda  ćete morati  odbiti  sam  zahtjev,  ali  možete  mu  reći  kako vam je drago što je u dodiru s vlastitim potrebama. Re­cite mu kako vam je drago i to što se osjećao dovoljno slobodnim  da  od  vas  to  zatraži.  To je  osobito važno  ako je  ta  potreba  povezana  s  razvojem  života  i  rastom  te osobe  te  ako  si  je  on  prvi  puta  dopustio  nešto  poželje­ti ili zamoliti to od nekoga drugoga. 

Ako  se  taj  muškarac  prema  vama  ponaša  na  oči­gledno razoran il i neugodan način  (a vi u sebi mislite: »Nije  ni  čudno  što  se  mnogim  ljudima  ne  sviđa«),  evo nekoliko  stvari  koje  možete  učiniti: 

1.  Možete  mu  reći  kakve  osjećaje  izaziva  u  vama. 2.  Možete  mu  ukazati  na  ono  što  čini  i  upitati  ga  ka­ko  te  postupke  osjeća  u  svome  tijelu.  Ne  govorite o  tim postupcima  otvoreno,  nego  na nejasan na­čin.  Ako  ih  nazovete  napadačkim,  lijenim,  jadiko­vanjem,  pokušajem  manipuliranja  ili  upravljanja i l i  bilo  kakvim  sličnim  negativnim  nazivom,  time ćete opisati samo njihov vanjski vid. U njegovoj je 

6  Ovu  je  metodu  »ponavljanja«  razvio  Garry  Prouty. 

173 

nutrini  riječ  o  nečemu  mnogo  složenijem.  Stoga zauzmite  stav  postavljanja  pitanja,  čak  i  kad  im možete pridati nazive koji bi  izrazili osudu  s vašega vanjskoga  stajališta. 

3.  Ako osjetite da bi se iza takvoga negativnog pona­šanja  mogla  skrivati  pozitivna  životna  snaga,  tada reagirajte  na  nju.  Mnogo  je  ružnih  postupaka  ruž­no samo stoga što se nešto dobro obavlja samo na­pola,  umjesto da se obavlja u potpunosti i slobod­no.  Ako  reagirate  na  onu polovicu postupka  koja je  očigledna,  time joj  omogućujete  da  se  upravo  ta­kva  i  odvija.  Reagiranje  na  onu  polovicu  koja  ne­dostaje  neće mnogo pomoći. 

Primjer: neka  osoba neprestano jadikuje. Ne bi joj koristilo  reći:  »Zbog  čega  neprestano  jadikuješ  i  pona­šaš  se kao  slabić?  Zbog čega  se  ne  zauzmeš  za  sebe  i ne kažeš  što  želiš?«  Mnogo  je  korisnije  reagirati  na  onu pozitivnu  polovicu  takvoga  postupka  i  reći:  »Pokuša­vaš  ljudima  reći  što  ti je  potrebno  od  njih  te  ih  pozivaš da ostave svoj posao i da te pogledaju«. 

Evo  nekoliko  zdravih  procesa  koji  unapređuju  ži­vot: zauzeti se za sebe, braniti svoje stajalište,  omogu­ćiti  sebi  da  budem  slobodan  osjećati  ono  što  osjećam, pokušati  ostvariti povezanost  s nekom osobom,  poku­šati  učiniti  nešto  što  niste  bili  sposobni  činiti  već  neko vrijeme,  istraživati,  postavljati  si  pitanja  o  sebi,  poku­šavati upoznati nove  ljude,  održavati seksualne  odno­se,  posjedovati  osjećaj  kozmičkoga  značenja  ili  tajanst­venosti,  tražiti  spokojstvo,  dopustiti  nekome  da  vas upozna,  iskušavati  nešto  novo,  preuzeti  odgovornost za situaciju, pripovijedati ljudima kakve su vam potre­be,  biti  iskren,  nadati  se,  odbiti  da  odustanete,  biti  spo­sobni  zatražiti  pomoć.  Sve  su  to  pozitivni  postupci. 

Nitko ne bi  trebao ovisiti samo o vama. Dopustite drugoj  osobi da  susreće  druge  ljude koje poznajete  i l i 

174 

zamolite  pomoć  nekog  prijatelja,  ako  ta  osoba  nema nikoga  osim  vas. 

Osoba  bi  trebala  biti  prisutna  kad  razgovaraju  lju­di  koji  joj  pokušavaju  pomoći.  Teško  je  biti  otvoren  u prisustvu osobe kojoj  pokušavate pomoći,  ali već smo se  uvjerili  zbog  čega  je  to  potrebno. 

Pomoć bi  se  trebala  sastojati  u  tome  da  toj  osobi pomognete pronaći posao, stan i slično tome. Pomoć je ispunjavanje  potreba,  kakve  god  one  mogle  biti.  Nije dobro odvajati  »psihološke«  probleme od  ostalih. Oni u  životu  osobe  uopće  nisu  razdvojeni. 

TREĆA VRSTA POMAGANJA: MEĐUSOBNI  ODNOSI 

Do  sada  ste  uzvraćali  osobi  njezinim  vlastitim  riječima (prva  vrsta  pomaganja)  ili  ste joj  govorili  o  svojim os­jećajima  i  idejama  koji  se  javljaju  povodom  njezinih osjećaja (druga vrsta). Do sada smo govorili samo o po­maganju  drugoj  osobi.  Sada  ćemo govoriti  o  vašim  os­jećajima.  Ovaj  se  odjeljak  odnosi  podjednako  na  vas kao i na pomoć drugoj osobi. U idealnome slučaju obo­je biste  od toga  trebali  imati jednaku korist. 

Kad  smo  u  društvu  drugih  ljudi naši  se  osjećaji,  ne­rijetko,  odnose na te ljude. A ipak su  to naši vlastiti os­jećaji.  Druge  ljude  često  krivimo  zbog  njih: 

»Osjećam  da  si  zauzela  obrambeni  stav«. »Osjećam  da  pokušavaš  manipulirati  mnome.« »Ljuta  sam  jer  me  uvijek  prekidaš.« »Razočaran  sam  što  se  uopće  ne  osjećaš  bolje.« U  ovim  primjerima  svoje  osjećaje  izražavamo  go­

voreći  da  druga  osoba  ništa  ne  vrijedi,  da  se  loše  pona­ša  il i  da  je  ona  uzrok  naših  osjećaja.  Kako  bismo  svoje osjećaje  izrazili  na  korisniji  način  moramo  se  fokusirati na njih i stupiti u dodir s onime što se krije u nama. Ti 

175 

će se osjećaji i dalje odnositi na ono što je druga osoba učinila,  ali će biti isključivo naši  osjećaji,  a ne teret dru­ge osobe. Primjerice: 

»Uvijek mi je teško zadržati misli na jednome pred­metu  ili osjetiti kako je nešto vrijedno izreći.  Stoga kad me prekineš  time potičeš  te moje  slabosti.  Os­jećam kao da nemam dovoljno prostora da bih  ti mogla nešto  reći.  Zbog  toga  sam ljuta.« 

»Jako  mi  je  važno  mnogo  pomagati  ljudima. Pretpostavljam da  sam razočaran zbog toga što  se ne osjećaš nimalo bolje. I meni je jako stalo do te­be,  ali  vidim  da je moje  razočarenje  moj  problem. Potrebno mi je  da  budem veliki pomagač.« 

Kako  izraziti  sebe.  U  nekome  trenutku  druženja  mo­žete se usmjeriti ili na sebe ili na drugu osobu. Primje­rice,  recimo  da  ste  u  društvu  sa  ženom  koja  je  učinila nešto  što  vas je  uzrujalo.  U  tome  trenutku možete  se usredotočiti  ili  na  ono  što  je  ona  učinila,  na  to  kakva je i zbog čega je  to učinila.  Ili se možete usredotočiti na to  kakvi  ste  vi  i  zbog  čega  vas je  to  uznemirilo. 

Nemojte  učiniti  ono  prvo.  Ostavite  to  njoj.  Učinite drugo:  od  toga  djelića  odnosa usmjerite  se  prema vla­stitim  osjećajima.  Pogledajte  zbog  čega  vas  je  to  zasme­talo  i  podijelite  te  osjećaje  s  njom. 

Ljudima je  teško  slušati  kad  im  kažete  što  s  njima nije  u  redu.  Lako je  slušati  dok  govorite  što  s  vama  nije kako valja ili što je to u vama ranjivo,  što je u vama la­ko  uznemiriti  ili  zbog  čega  vas je  lako  potresti.  Izbjega­vajte  primjedbe  koje  počinju  riječima  »osjećam  da  ti«. Time napadate područje druge osobe,  a svoje branite. 

Povjerite  li  drugoj  osobi  ono  što  se  zbiva  u  vama vaša će veza postati otvorenija i osobnija. Druga se oso­ba tada može ugodnije osjećati u pogledu povjeravanja svojih  osobnih problema  vama. 

176 

Nemojte  reći: 

»Moram  izraziti  svoje  osjećaje.  Mogu  li  imati povje­renja u tebe? Osjećam kao da me pokušavaš nadzi­rati. « 

Recite ovako: 

»Naljutim  se  i  uznemirim  kad  ne  mogu  dovršiti ono  što  sam  počela  govoriti.  Izgubim  nit.  Postanem nesigurna  misleći  kako  zapravo  nemam  nikakvih pravih  ideja  koje  bi  bilo  vrijedno  iznijeti.« 

Prijeko  je  potrebno  biti  sasvim  određen  u  izražava­nju  vlastitih  osjećaja.  Izbjegavajte  općenite  izjave.  Dru­ga  osoba  ipak  osjeća  kao  prijekor  kad  joj  kažete  da  vas je  ona  uznemirila.  Nije  to  pravo  povjeravanje  ako  go­vorite samo u općenitim pojmovima. A l i ako joj povje­rite neke stvarne potankosti koje se upravo odvijaju u vama  ­  vaš  jedinstven  osjetilni  dojam  situacije  ­  tada ste  zapravo  sebe  podijelili  s  njom.  Te  ćete  potankosti pronaći  fokusirajući  se  na  taj  trenutak. 

Budite  spremni podnijeti mogućnost da će se oso­ba  oglušiti  na  ono  što  joj  povjerite.  Možda  neće  biti sposobna  odmah vas  prihvatiti,  možda  će biti  obuzeta vlastitom  ljutnjom  ili  povlačenjem  od  vas,  a  možda  ne­će  biti  toliko  otvorena  kao  vi.  Možda  će  morati  nešto ljutito reći i l i se prezirno nasmijati. Vaša će otvorenost biti  očigledna,  ali  druga  osoba  možda  nije  sposobna prihvatiti  je.  Stoga  ne  očekujte  trenutačno  toplo  prihva­ćanje u odgovor na vlastitu iskrenost. Ako ste uzdrma­ni  pričekajte  trenutak  u  kojemu  će  vaše  riječi  biti  do­voljno  čvrste  da  možete  podnijeti  tuđu  reakciju. 

Bolje  je  reći:  »Bijesna  sam«,  nego  izgovarati  ljuti­te  riječi  i  dopustiti  da  druga  osoba  neizravno  uoči vaš 

177 

bijes. Ako izravno izrazite svoj osjećaj tada ga možete i  povjeriti. 

Ako vam je  teško  izgovoriti  riječi koje vam prve padnu na um, nemojte se boriti protiv sebe. Pričekajte nekoliko  trenutaka kako bi se pojavile neke  druge  ri­ječi.  Čekajte  sve  dok  se  ne  pojave  riječi  koje  ćete  moći izgovoriti. Nemojte odustati od onoga čemu je potreb­no da bude izraženo. 

Izravno  se  fokusirajte  na  ono  čega  se  ponajviše plašite  ili  na  ono  protiv  čega  se  borite.  Ako  riječi  dru­ge osobe u vama izazovu snažnu napetost, obratite po­zornost  na  ono  čega  se  u  tim  riječima  plašite  te  na  ono značenje  tih  riječi  kojega  se  plašite.  Tada  objasnite  suš­tinu onoga što ste otkrili u sebi. 

Nerijetko očajnički radimo na površini onoga  što osjećamo  ili  na  površini  vlastite  reakcije,  pokušavajući to popraviti ili pretvoriti u nešto drugo. Al i vrlo je lako stvarnome osjećaju dopustiti da izravno progovori. 

Primjeri: 

»To  vrijeđa  moje  osjećaje«. »Boli  me  to  što  si  bijesna.« »Osjećam  se  prevarenom.« »Ne  mogu  dalje.« 

Izravno  progovorite  o  skrovitim  stvarima  koje  se odvijaju u vašemu odnosu i recite kakve osjećaje u va­ma izazivaju. Često se događaju stvari koje oboje osje­ćate,  ali  se  ujedno oboje  nadate  da  ih  ona  druga  stra­na  neće  zamijetiti. 

Primjerice, možda vas druga osoba na nešto prisi­ljava, a vi pokušavate izbjeći tome pritisku istodobno pokušavajući ne pokazati da se odupirete. Ili ste možda učinili  nešto  glupo  i pogrešno,  pa  štetu  pokušavate  na­doknaditi  ne  priznajući  pogrešku,  pretvarajući  se  da  je riječ  o  nečemu  drugom. 

178 

Kad uistinu dođe do takvih stvari, otvoren razgo­vor  o  njima  razrješava  problem.  Šutnja  otežava  odnos. 

Ako ste nešto učinili,  a  sada biste  radije  da  niste, porazgovarajte o tome. Možda vam se čini da je preka­sno, ali nikada nije prekasno poboljšati odnos. 

Primjeri: 

»Osjećam se tako glupo što sam se razbjesnio i po­čeo vikati.« 

»Prije nekog vremena nešto si me pitao, a ja sam  odgovorila  potvrdno.  Bila  sam prevelika  kuka­vica  da  bih  odbila.  Plašila  sam  se  sukobiti  se  s  to­bom  zbog  toga.« 

Ono  sa  čime  je  nemoguće  suočiti  se,  kako  vjeruje­te,  često  se  pokaže  kao  osobita  prigoda  da  postanete bliskiji  s  nekom  osobom. 

Ako  se  ništa  ne  događa,  a  vi biste  voljeli  da  se  do­godi ­ čak i kad se čini da se u vama ne zbiva mnogo toga  ­  fokusirajte  se.  Ondje  se  uvijek mnogo  toga  do­gađa, a neke od tih stvari pripadaju odnosu s tom oso­bom. Izrazite takve osjećaje. 

Ako netko previše navaljuje na vas, zastanite i od­redite granicu. Učinite to prije nego što prasnete i l i se razbjesnite.  Zaštitite  drugu osobu od onoga što se do­gađa kad se ne brinete za svoje potrebe. Recite što želi­te ili ne želite, dok još uvijek imate vremena i dok vam je još stalo do toga da čujete što to znači drugoj  osobi. 

Primjerice: 

»Sviđa mi se što ti mogu pomoći kad sam ti potre­ban, ali sada se to prečesto događa. Stoga umjesto da se zbog toga osjećam dobro, kao što sam se prije osjećao, sada se osjećam prisiljenim pomagati. Vo­lio  bih  se  osjećati  dobro  kad me nazoveš.  Kad  bih znao da ćeš zvati samo dvaput tjedno znam da bi mi  se  to  ponovno počelo  sviđati.« 

179 

Vi se ne pokušavate riješiti te osobe,  nego postav­ljate čvrste granice kako biste  se u njihovu okviru po­novno  mogli  početi  osjećati  dobro  u  odnosu  prema njoj. 

Postavivši  granice,  ostat  ćete  i  saslušati  što  ona mi­sli  o  njima. 

Ako vam je prijateljica tiha osoba,  recite nešto na­lik ovome:  »Ostat ću  s  tobom i praviti ti društvo«.  Opu­stite  se.  Pokažite  joj  da  možete  biti  i  sami  te  da  nema potrebe da razgovara s vama. U takvoj tišini, pogotovu ako je dugotrajna,  pojavit  će se mnogi osjećaji,  a  neke od  njih  možete  i  izraziti  (možda  svakih  nekoliko  mi­nuta). 

Ne pričajte joj  o osjećajima koje nemate  i koje bi­ste  željeli  imati.  Podijelite  s  njome  bilo  koji  dragocjen osjećaj  koji  vam se javi.  Ako  otkrijete kako je bolno bi­ti  iskren,  shvatite  da  drugim  ljudima  nije  stalo  koliko ste dobri, mudri ili prekrasni. Do toga je stalo samo va­ma. Za drugu osobu nije opasno ako djelujete glupo ili nesavršeno. 

Ono što je istina već postoji. Ako je priznate,  time ništa  nećete  pogoršati.  Ne  priznate  li je  time  je  nećete otkloniti. A budući da je to istina, s time se trebate uh­vatiti  ukoštac.  Ne  trebate  se  baviti  onim  što je  neistini­to.  Ljudi  mogu  podnijeti  istinu,  jer  je  već  i  podnose. 

Kad  ne trebate  izraziti  sebe.  Šutite  dok  se  drugi  fo­kusiraju  ili razgovaraju o svojim brigama ili bi to rado učinili  kad  biste  im  dali  vremena.  Odugovlačite  s  iz­nošenjem  svoga  stajališta.  Druga  će  vas  osoba  gotovo uvijek  bolje  čuti  ako vi  najprije  poslušate  nju.  Isto  ta­ko, ako druga osoba iznese svoje stajalište to može pro­mijeniti vaše  osjećaje  a  da  ništa  ne morate  ni  reći. Mo­glo bi vam biti  teško  dopustiti  drugoj  osobi  da  prva pro­govori.  Al i  ako  je  prepuna  nejasnih  i  uznemirujućih 

180 

osjećaja  možda  vas  uopće  neće  moći  saslušan  ako  ne pričekate. 

Ako ste jako uznemireni te ako vaš odnos već nije odnos prepun povjerenja, pričekajte nekoliko trenuta­ka prije nego što iznesete svoje mišljenje.  Smirivši se bolje ćete razlučiti svoje osjećaje. Ako se čini da niste preplavljeni osjećajima drugoj  će  ih osobi biti jedno­stavnije prihvatiti. 

Nemojte se odmah upuštati u objašnjenja ako su vam  osjećaji  zbrkani,  jer  na  taj  način  nećete  uspjeti  iz­raziti svoje najdublje osjećaje. Fokusirajte se kako biste saznali  koji  su  to  osjećaji. 

Kad se trebate  izraziti.  Izrazite svoje osjećaje kad želi­te ostvariti bliskiji odnos. 

Ili  kad  ste  na  neki  način  »izbačeni  iz  kolosijeka«. Primjerice,  odmah progovorite ako druga osoba nago­vještava  da  osjećate  nešto  što  zapravo  ne  osjećate.  Tada je ponovno saslušajte. Sasvim je u redu ako vam dru­ga osoba ne vjeruje. Ne svađajte se. 

Isto  se  tako  izrazite  kad je  drugoj  osobi  potrebno čuti više o vama kako bi se uz vas ugodnije osjećala ili ako je krivo protumačila neki vaš postupak. Otvoreno recite što mislite. Ne dopustite joj da zauzme stav pre­ma  onome  što vi zapravo uopće ne  osjećate.  Iako bi vam možda bilo jednostavnije  da  ostanete nevidljivi, neshvaćeni  i  nepristupačni,  ako  to  učinite  nikakav  od­nos  nije  moguć. 

Nalazite li se u grupi, a ništa se ne događa, recite nešto  o  sebi.  To  i  drugima  omogućuje  da  se  izraze.  Iz­nesite im nešto osobno i značajno. 

Nije li druga osoba  spremna upustiti  se u  odncs s vama, moglo bi biti od koristi ako biste slobodno izrekli nešto o sebi. Na taj  način ne morate  dopustiti da vas ponese  tuđa  energija. 

181 

Ako vas netko idealizira recite što je istina. Povje­rite drugoj osobi neku osobnu nevolju ili ne baš sasvim pozitivne osjećaje koje nosite u sebi. 

Izrazite  se  zabrine  li  se druga  osoba zbog  toga  što vas je  povrijedila.  Potanko  iznesite  kako  se  osjećate. Dajte  joj  do  znanja  da  vaša  rana  nije  preduboka  iako ste  povrijeđeni  ili  uznemireni. 

Izrazite se kad osjećate potrebu za tim. U odnosu postoji dvoje ljudi. Imate jednaka prava. Možda nećete uvijek poželjeti saznati zbog čega vam je potrebno izra­ziti  se. 

ČETVRTA VRSTA POMAGANJA: MEĐUODNOSI U GRUPI 

Ovo što slijedi odnosi se na sve grupe, bez obzira je li riječ o sastanku osoblja i l i o vašoj obitelji. Možda će to biti grupa okupljena izričito zbog fokusiranja ­ a o to­me ću govoriti u posljednjem poglavlju. 

Svi smo mi čuli kako bi grupe trebale »prolaziti kroz proces«, odnosno otvoreno prerađivati negativne osje­ćaje. Najčešće to baš ne uspijeva najbolje. Ljudi povre­đuju jedni druge i zapravo ne razrješuju osjećaje. Svat­ko dobije priliku reći svoje mišljenje, ali nitko ne na­pravi velik broj koraka prema naprijed. Nitko nikoga zapravo ne sluša, niti se itko uistinu fokusira, kako bi se  osjećaji mogli promijeniti.  A  to je,  pak,  potrebno  i može se dogoditi. Al i najčešće se događa samo uz slu­šanje i fokusiranje. 

Fokusiranje  se može  odvijati  u  grupi  koliko  god velika ona bila. Netko pročita upute i svi se fokusiraju na  svoju nutrinu. 

Nakon  toga  trebalo  bi  postojati jedno  razdoblje  u kojemu bi svatko mogao nešto reći. Ako je grupa veli­ka, može se podijeliti na manje skupine. Razdijelite vri­jeme  koje  vam je  na  raspolaganju  i  neka  netko mjeri 

182 

vrijeme  svakoj  osobi.  Recimo  da  vas  desetoro  imate pola  sata  vremena.  Svaka  osoba može  govoriti  dvije  i pol  minute.  Kad  ljudi  pripovijedaju  o  svemu  i  svačemu dvije i pol minute je jako malo vremena,  ali ako una­prijed znaju koliko dugo mogu govoriti te ako su se fo­kusirali,  dvije  i  pol minute  možda  će biti  i  više nego  što je  nekima  potrebno.  Prvih  nekoliko  minuta  provedite u  tišini  kako bi  ljudi  otprilike mogli  odrediti  što  će  reći. 

Toplo  grupno  ozračje  postoji  kad  su  ljudi  slobodni reći  samo  ono  što  žele,  kad  nitko  nikoga  ne  kritizira, ne  ispravlja niti  dodaje  onome  što je  već  rečeno. Ako su  članovi  grupe  vješti  u  slušanju  ili  se  nauče  slušati, osoba  koja  je  na  redu  može  pričati  uvjerena  da  je  svi slušaju.  Ako  članovi  nisu  vješti  slušanju  ili  ga  nisu  na­učili tada nitko ne bi smio reći ništa  osim osobe koja je na  redu. 

Ima  li grupa problema  s nekim članom ili vi sami s  nekim  imate  problema,  odvojite  stanovito  vrijeme  i dogovorite  se  s  nekoliko  ljudi  da porazgovaraju  s  tom osobom.  Sastane  li  se  samo  nekoliko  ljudi  svatko  će moći  reći  što  želi  i  imat  će  dovoljno  vremena.  Neka svrha sastanka bude zajednički rast i ispravnost. Poteš­koće  između  ljudi  i  s  ljudima  ne  usporavaju  rad  i  dina­miku grupe. Ako se s poteškoćama postupa na ovakav način  one  će  očvrsnuti  grupu.  Kad  se  problemi  razrije­še  i  svaki  član  grupe  doživi  napredak,  svi  će  drugi  biti uzbuđeni zbog toga. 

Ako  nekoliko  ljudi  porazgovara  s  osobom  koja  je uznemirena  ili uznemiruje  druge, barem bi jedan član grupe trebao biti određen za to da se pobrine kako bi ta osoba  uistinu  mogla  reći  što  želi  i  kako  bi  je  ostali  sa­slušali.  To  će joj  pomoći da  se  uhvati ukoštac  s  uznemi­rujućom povratnom  reakcijom drugih članova  grupe. 

Pohvalite  tu  osobu  zbog  nekih  dobrih  ili  naiz­gled  dobrih  razloga  onoga  što  u  psihološkome  smislu 

183 

uznemiruje  ili je  štetno,  čak  i  ako  se  osjećate  bijesni  i l i smatrate da je osoba nerazumna. 

Ako je nekakav odnos loš i takvim ostaje ­ recimo ako s nekim razgovarate  deset minuta,  a  stvari  se  sa­mo pogoršavaju  ­ tada prestanite  govoriti.  Primijenite prvi  i  drugi  stupanj  slušanja.  Pretpostavite  da  i  druga osoba  pokušava  učiniti  nešto  dobro.  Recite  to.  Pokušaj­te pronaći  što je  to  dobro,  pa  i  to  recite.  (Ako vam se ne  sviđa,  možete  reći  da  se  ne  slažete  s  time,  ali  da  ra­zumijete.)  Tada,  kad  ste  razjasnili  ili  saslušali  osjećaje druge osobe,  recite da sada vi želite  izraziti svoje osje­ćaje,  pa  to  i  učinite.  Čak  i  ako  ih  osoba  ne  želi  čuti,  iz­recite ono što želite prije završetka razgovora ili nepo­sredno  nakon  njega.  Možda  bi  bilo  dobro  da  ih  ispri­povijedate  nekoj  trećoj  osobi  koja  će  vam  pomoći  na taj  način  što  će  saslušati  vaše  osjećaje. 

Zbog  čega  biste  svoj  život  i  rad  predali  grupi,  a  da ne uložite nekoliko sati koliko je potrebno kako biste s nekom  osobom  razjasnili  ono  što  se  događa?  Ljudi  ne­rijetko  zadržavaju  svoje  misli  i  osjećaje  iz  obzira  prema nekome, sve dok se toliko ne razljute da bi tu osobu iz­bacili  iz  prostorije. 

Ponekad  se  i  vama  možda  dogodilo  da  ste  osjetili kako  ste  se  obeshrabrili  u  odnosu  prema  grupi,  kako više  niste  voljni  obavljati  sav  posao,  pitajući  se  obavlja­te li ga na pravi način. Slušanjem pomozite drugoj oso­bi koja danas ima takve probleme,  čak i ako se ne os­jećate  raspoloženi  za  to. 

U grupi je korisno pozvati da govori osobu koja  se pokušala  izraziti  rukama,  koja  je  gunđala  dok  je  pret­hodna  osoba  govorila,  a  nije  dobila  prigodu  da  izrazi bilo  kakav  svoj  osjećaj. 

Ako  kaže  nešto  smisleno,  a  nakon  toga  mnoštvo beznačajnih  stvari  koje  su  već  i  drugi  izrekli  ili  posta­vi  niz  nevažnih  pitanja  koja  su  već  i  drugi  postavljali, 

184 

tada  ponovno  pozovite  onu  prvu  osobu  da  još  nešto kaže. 

Kad se  svi okome na jednu osobu, mora postojati netko koga  će više  zanimati  da  ta  osoba  dobije priliku da progovori,  nego  što  će  se pridružiti  napadu.  Čak i ako  ste  nesigurni  i l i  ste  novi  u  grupi,  uvijek  možete  iz­raziti  želju  da  se  čuju  riječi  i  te  osobe  ili  da  ona  pono­vi nešto na  što  grupa  uopće nije reagirala. 

Uvijek  postoje  načini  na  koje  se  može  pomoći  me­đuodnosu  dvoje  ljudi. Ako  dvoje  ili  više  ljudi  imaju  po­teškoća,  a  ako  vi  sami  niste  pretjerano  uznemireni, možete  svim  tim  osobama  pomoći  da  ih  se  sasluša.  U lošem  odnosu  najčešće  nitko  nikoga  zapravo  ne  čuje. Ako odgovorite jednoj osobi, kao u prvom stupnju slu­šanja,  druga  će  to  čuti  i  uočiti dobre  rezultate  takvoga procesa. Tada se obratite drugoj osobi i odgovarajte na njezine  osjećaje.  Neka  prva  samo  sluša.  (Ne  posreduj­te  i  ne  odredujte  tko je  u  pravu.  Svoje mišljenje zadr­žite  za  neki  kasniji  trenutak  ili  ga  možda  sažeto  izreci­te,  a  tada  se vratite njihovim osjećajima.) 

Najveći  dio  onoga  što  smo  izgovorili  o  slušanju može  vam  pomoći  u  odnosima  s  ljudima  koji  su  vam bliski. Razlika je u tome što im ne pokušavate samo po­moći; isto tako ujedno pokušavate živjeti  i raditi; stoga očekujte  da  će  proces  biti  teži  i  polaganiji.  Prihvatite  či­njenicu  da  niste  toliko  uspješni  kad  ste  i  sami  uključeni u  problem.  Nemojte  se  iznenaditi  ako  ne možete  pažlji­vo slušati dok vas napadaju.  Čak  i ako  samo pokušate primijeniti  te  pristupe  ­ bez  obzira  koliko  vam  se  to  či­nilo polagano  ili  teško ­ moglo  bi  se  dogoditi  da  ćete  ti­me  pomoći  sugovorniku  da  se  oslobodi  sputanosti  u osjećajima. 

U  grupi  može  doći  do  velike  promjene  ako  slušate, ako se fokusirate i ispričate ponešto o tome što ste otk­rili  te  ako  i druge  članove grupe katkad zamolite  da  se fokusiraju  te  da  kažu  više  o  svojim  osjećajima. 

185 

četvrti  dio 

FOKUSIRANJE I DRUŠTVO 

12 Novi  odnosi 

Ljudi  se  tijekom  fokusiranja  otvaraju  i  pozorno  slušaju, pa  tako pronalaze bogatstvo jedan u drugome. 

Posljedica  toga je  da  odnosi postaju  sve ispunjeniji i  čvršći.  Razvija  se  ozračje  poštovanja.  Svaki  čovjek  u onoj  drugoj  osobi  osjeća  i  poštuje  težnju  za  ispravnošću. 

Fokusiranje  može  pomoći  razrješenju  poteškoća  u odnosu  ­  čak  i  onih  dugotrajnih.  Obratite  pozornost, primjerice,  na  slučaj  Kena  i  Eda,  dva  profesora  na  mo­me sveučilištu. Sukobili su se prije gotovo dvadeset go­dina. Od tada jedan drugoga izbjegavaju,  osim na služ­benim  sastancima.  Nerijetko  zajedno  moraju  donositi odluke.  Ne  mogu  izbjeći  međusobne  razgovore.  Njihov odnos nije  težak,  nego je  samo zastao na nekoj  točki. Ne štete namjerno jedan drugome,  ali si isto tako me­đusobno  ne  pomažu. 

Prije nekoliko godina sudjelovao sam s njima u do­nošenju neke odluke. Sjedio sam u Kenovu uredu dok je  razmišljao  o  tome  što  odlučiti.  Znao  je  što  želi,  ali je nagađao  kako  će  Ed  vjerojatno  drukčije  misliti.  Kenu je  bila  važna  Edova  potpora.  Ako  ništa  drugo,  bilo  mu je potrebno barem to da mu se Ed aktivno ne suprot­stavi.  Ken je  odlučio  izravno  pristupiti Edu. Al i kako to učiniti? Odlučio je nazvati Eda iako je stanovao u istoj zgradi.  Naravno,  ništa  se  nije  promijenilo. 

Njih  dvojica  ništa  ne  znaju  o  fokusiranju  i  sluša­nju.  Misle  da  se  poznaju,  a  na  neki  je  način  to  istina. 

189 

Dvadeset  se  godina  promatraju.  Obojica  mogu  točno predvidjeti što će onaj  drugi učiniti u određenoj  situa­ciji.  Al i  ne  znaju  da  bi  moglo  doći  do  promjene  kad  bi radili  fokusiranje  i  slušali  jedan  drugoga.  Ne  osjećaju bogatstvo koje se krije  tik ispod onih nezgodnih osobi­na koje posjeduju. Ne znaju da bi na takvim ustajalim mjestima moglo doći do pomaka. 

Ne  bi  im  koristilo  reći  ono  što  se  uobičajeno  govo­ri.  »Zbog čega vas  dvojica jednostavno ne porazgovara­te o tome?« To bi u njima izazvalo samo još više nega­tivnih  osjećaja.  Obojica  bi  vjerojatno  počela  navoditi ono što kod drugoga ne valja. Kad bi to učinili,  samo bi opravdali svoje uzajamno mišljenje, kao i općeniti stav da  su  ljudi  takvi  kakvi jesu  te  da  će  takvi  i  ostati. 

Al i u stvarnome procesu fokusiranja i slušanja obo­jica  bi  se  mogli  promijeniti.  Nije  potrebna  temeljita  pro­mjena:  samo promjena  u  njihovim uzajamnim osjeća­jima. 

Ken  se  u  suštini,  ispod  onih  osobina  i  navika  koje Edu  smetaju  razlikuje  od  onoga  što  bez  fokusiranja obojica  očekuju.  Kad bi  to bogatstvo  ljudskosti moglo izroniti  na  površinu,  obojica  bi  se  drukčije  osjećali. 

U  sukobima  ljudi  neprestano,  uvijek  iznova  po­navljaju svoje stavove. Uštedjet će vam mnogo vreme­na  ako  ponovite  tuđi  stav:  »Ne  slažem  se,  ali  dopusti mi  da  vidim  jesam  li  shvatio  što  mi  pokušavaš  reći. Htio  si  reći...«.  To  će  drugoj  osobi  omogućiti  da  presta­ne  ponavljati  te  da  vas  sasluša  il i  da  napravi  fokusira­nje  i  sazna  što još osjeća. 

Uzmimo  za  primjer  nekakav  bliskiji  odnos.  Ona želi  slobodu  kako  bi  mogla  imati  više  ljubavnika.  On je ljubomoran i zabrinut. U takvoj su situaciji već nekoli­ko dana. 

U njihovu  se  odnosu  neprestano ponavlja  ovakav obrazac:  kad god joj  je ugodno  s njime,  tada  izražava 

190 

svoju ljubav prema njemu, ali i navodi kako osjeća po­trebu za izlascima s drugim muškarcima. On joj posta­vlja pitanja: s kime bi to izlazila? Kada? Koliko često? Ona bi se tada povukla u  tišinu  i negodovanje.  Odnos bi zapao u bezizlaznu  situaciju. 

On ju je »poznavao«, ali samo toliko što je osjećao da se povlači od njega, iako nije razumijevao zbog čega. 

Ona je  »poznavala« njega,  al i samo u smislu nje­gove posesivnosti.  Smatrala je kako je želi posjedovati i  ograničavati njezin  život. 

Naposljetku, nakon nekoliko mjeseci takvih odno­sa, počeli su raditi fokusiranje i slušati jedno drugo. On je rekao:  »Kad ti postavim sva ona pitanja,  a  ti se raz­bjesniš i ne želiš razgovarati sa mnom., što osjećaš? Sa­da te za promjenu mogu saslušati.« 

Umjesto da ponavlja svoje uobičajene prigovore u pogledu njegove posesivnosti, ona se upustila u fokusi­ranje.  Neko  su  vrijeme  oboje  šutjeli.  Tada  je  rekla: »Hank, kad postavljaš sva ona pitanja,  ljuti me to što se iznenada pretvaraš u neprivlačnog, neromantičnog i uplašenog čovjeka i više nisam seksualno zainteresi­rana za tebe. To se događa.« 

Jednostavno je rekao:  »To nisam znao. Drago mi je da si otkrila i rekla mi to.« 

Naravno,  to jedno  fokusiranje  nije  razriješilo  nji­hove poteškoće. Al i čak je i taj korak pomaknuo njihov odnos iz bezizlazne točke. 

Fokusiranje vam može uštedjeti vrijeme. Za njega je potrebno samo nekoliko minuta dnevno. Pronađete mjesto  na  kojemu  osjećate  problem  i  ono  se promije­ni. Koliko je to mnogo učinkovitije nego odnos bez iz­laza, bez promjena, u kojemu veliki dio vremena i ener­gije koristite na beskrajne  svađe koje  nikamo ne vode. 

Čini  se  očiglednim  da  bliski  odnosi mogu  imati koristi  od  redovita  fokusiranja  i  slušanja. A kako je  s 

191 

poslovnim  odnosima?  Zar  ljudi  ne  bi  postali  previše bliski? Možda bi im postalo pretijesno? Bi li nepresta­no vodili ozbiljne razgovore pa nitko ne bi obavljao po­sao? Zamislite kako bi bilo kad biste svaki put kad ode­te  u  prodajni  odjel  po  nekakav  obrazac  petnaest  mi­nuta proveli  slušajući nekoga! 

Ne, ne bi nalikovalo tome. Prije bi se moglo reći da tako izgleda bez fokusiranja  i slušanja! 

Većina  ureda  pretrpana je negativnim osjećajima  i odnosima.  Svaki  put  kad Rhena  posjeti  prodajni  odjel mora podnositi bolestan  smiješak žene koja ju je pret­hodne  godine  pokušala  otpustiti.  Bill  je  negativno  us­mjeren i nikome ne vjeruje,  a Jim mu podilazi i pripo­vijeda  mu  sve  one  nezgodne  stvari  o  drugim  zaposle­nicima.  I tako bez kraja  i konca. 

Mnogi  ljudi  svakoga  dana  rade  na  takvome  rad­nom mjestu. A  čak i ondje  gdje je  ugodno  raditi  obav­ljalo bi se više posla kad bi ljudi slušali. 

Ljudi  vole  obaviti  posao  i  to  dobro  ga  obaviti. Obeshrabre  se  zbog  toga  što  na  većini  radnih  mjesta postoji  golemi broj  prepreka. 

Bit će nam potrebno mnogo vremena da poboljša­mo radna mjesta,  škole, bolnice i crkve. Prostor i vrije­me potrebni za  fokusiranje i slušanje mogu se osigura­ti u  svim ustanovama. Al i čak i kad svi nauče  fokusi­rati  se  i  slušati  (vjerojatno  u  školama),  valja  imati na umu da će se naša radna mjesta i ustanove i dalje pola­gano  mijenjati. 

Naše današnje ustanove nude vrlo malo mogućno­sti  za  osobni  život  i  razgovor.  Stvarni je  život  radnih ljudi uglavnom prigušen i tih, skriven u nutrini. Ljudi su osamljeni. U smislu društvenih ustanova, taj je pro­stor  prazan. 

Ako nekoga želite pobliže upoznati, moderno dru­štvo  pruža  vam  samo nekoliko bijednih mogućnosti. 

192 

Možete  otići  na  psihoterapiju.  Možete  prisustvovati grupnim  sastancima  tijekom  vikenda.  Ako  su  ti  sa­stanci uspješni  (a jedna od tri grupe ima uspjeha), zbli­žit  ćete  se  s  nekim  ljudima  i  oni  će  vam  postati  bliski. Tada  će se odnos raspasti. Ako želite više,  tada se  slje­deći  tjedan možete  upoznati  s novom  grupom  strana­ca.  Vaša  se  početna  iskustva  mogu  ponoviti,  ali  nema trajnoga  društvenog ustrojstva. 

Gdje se krije  odgovor? Vjerujem da se nalazi u no­voj  vrsti  društvenoga  ustrojstva  nazvanog  »Promje­ne«.7 

Tijekom  godina  u  različitim  se  dijelovima  zemlje pojavilo  nekoliko  takvih  grupa,  a  osnovali  su  ih  ljudi koji  znaju  raditi  fokusiranje  i  slušati.  Takva  grupa zbližava  ljude  u  zajedništvo  fokusiranja  i  slušanja.  Važ­no je da postoji i to kao trajno društveno ustrojstvo. To je mjesto na koje možete  otići kad vam je potrebno fo­kusiranje  i netko  tko  će vas  slušati. 

I  sami  vrlo  lako  možete  utemeljiti  grupu  »Promje­na«. Kako bih vam  pokazao na koji način takve grupe djeluju,  dopustite  mi  da  vam  opišem  jednu  od  njih: grupa  »Promjene«  iz  Chicaga. 

Uobičajeno  nedjeljno  poslijepodne.  U  crkvi  na  kri­žanju  Pedeset  sedme  i  Sveučilišne  avenije  održava  se veliki  sastanak.  Dvije  su  prostrane  odaje  prepune  lju­di. Ako pobliže pogledate vidjet ćete da sjede u parovi­ma.  Za  mnoštvom  malih  stolova,  u  uglovima,  u  hod­nicima ­ ljudi  sjede  dvoje  po dvoje.  Jedan priča,  drugi sluša.  Nakon nekoga  vremena  zamijenit  će uloge. 

Da ste  došli ranije prisustvovali biste velikome  sa­stanku cijele grupe.  Slušanje biste vidjeli na djelu. Net­ko  kaže  nešto  važno.  Netko  drugi  se  okrene  govorniku i  kaže:  »Mislim  da  pokušavaš  reći  kako...«.  Govornik 

7  Grupu  »Promjene«  pokrenula  je  Kristin  Glaser. 

193 

zastane,  nakratko  se  usredotoči  i  kaže:  »Da,  ali  je  više nalik...«. 

Na takvim me se sastancima uvijek doima to što se takve  stvari  redovito  događaju.  Iako  mnogo,  mnogo godina  vježbam  ljude  slušanju,  nerijetko  zaboravim slušati  kad  se  nalazim  u  velikoj  grupi.  Uvijek mi je  dra­go kad drugi ljudi to ne zaboravljaju. Ako nekoga pre­kinem,  netko  drugi  će mi  reći:  »Pričekaj,  Gene,  mislim da  nam  pokušava  reći  kako...«. 

Ponekad se dogodi da bi neka stidljiva osoba neko­me  željela  nešto  reći,  pa  će  tu  osobu  u  grupi  zamoliti da je  sasluša.  To  djeluje  neobično.  Sjećam  se kako je  na jednome  sastanku ustala Susan  i rekla:  »Hm...  Joe, bi li  me  htio  poslušati  tako  da  mogu  reći  što  želim?«  Joe kima glavom.  Susan  govori,  a Joe joj  uzvraća  sažetkom njezinih  riječi.  Ona  nastavlja,  a  to  čini  i  Joe.  Na  taj  na­čin Susan uspijeva izraziti svoje misli i to prije nego što je netko iz grupe prekine ih joj  se suprotstavi.  Svatko razumije  što je željela  od Joea  i zbog čega. 

Tijekom stanke postat će vam jasan još jedan raz­log zbog kojega  se u  takvoj  grupi sluša  druge.  Ljudi se kreću  naokolo  i  razgovaraju  u  malim,  neformalnim grupicama,  kao  i  na bilo kojem drugom skupu.  Netko će pristupiti nekoj osobi i reći:  »Bok, Tome. Sada se na­lazim u jako teškome razdoblju  i potrebno mi je da me netko  sasluša.  Jesi  li  voljan  slušati  me?«  »Naravno«, kaže Tom.  »Bi li  želio  odmah  sada?«  »Pa,  ako  se  ti  sla­žeš,  želio bih da  to bude  sada.«  I njih dvojica  odlaze  ka­ko  bi  pronašli  neki  tihi  kutak. 

Ili bi Tom mogao reći: »Ne, sada se ne osjećam tako da bih  te mogao  slušati.  Oprosti.«  Druga bi  osoba na­stavila  dalje  tražiti  nekoga  tko  bi je  saslušao.  Ili  bi  Tom mogao predložiti da to odlože do drugoga dana. Isto je tako mogao reći i ovo:  »Da,  svakako, ali i meni je po­treban netko tko bi me saslušao. Bismo li to mogli na­praviti  uzajamno?« 

194 

Kao  što  smo  u  ovoj  knjizi  već  rekli,  pravo  slušanje je rijetka stvar. Kad se Allan zbog posla preselio u Tuc­son,  svakih bi  se  nekoliko mjeseci  vraćao  u  Chicago  sa­mo da ga netko sasluša! 

Jednom kad  ljudi  iskuse  kako  se  nešto  što je  ispr­va nejasno i nerazumljivo postepeno prepoznaje u vla­stitoj  nutrini i pretvara u promjenu,  tada  život bez fo­kusiranja postaje osamljen  i prazan. Ako vas nitko ne sluša,  teško  možete  čuti  sami  sebe.  Čovjeka  nerijetko smetaju  ljudi  koji  se  ne  znaju  fokusirati.  Svako  malo poželjeli biste postaviti pitanje:  »Bi li mogao pogledati ima  li  tu  još  nečega?«,  ali  druga  osoba  ne  zna  što  to značL 

Ljući misle  da  već  znaju  što  osjećaju.  Možda  uisti­nu poznaju onaj  »osjećaj  u želucu«,  ali ne znaju  što bi s njime. Ne znaju da bi se pred njima otvorila cesta  sa­mo  kad  bi  osjetili  što  se  skriva  iza  njihovih  očiglednih osjećaja,  kad  bi  zahvatili  u  ono  što  još  nije  sasvim  ja­sno. 

Stoga  čovjek  najčešće  fokusiranju  želi  naučiti  one s  kojima  bi  želio  biti  blizak.  Ne  zbog  toga  da  bi  čuo  što se  zbiva.  I  tišina  je  dobra. 

Osjećat  ću  se  osamljenim  ako  me  ljudi  smatraju nepromjenjivim  u  onome  što  osjećam  i  govorim,  ako me  ne  saslušaju  znajući  kako  postoje  promjene  i  ste­penice koje vode u dubinu. Dosadno je ako ono što go­vorim shvatite kao moj  »stav«  te  ako zauzvrat  iznese­te  svoj.  Tada  više  nemamo  što  govoriti.  Oboje  smo  se ispraznili,  kao zatvorena vrata. 

Ne  iznenađuje  što  je  Allan  dolazio  u  Chicago  kako bi  ga  netko  saslušao.  Sada,  kad  se  vještina  slušanja  širi, »Promjene«  više  nisu  osamljeni  otok. 

Nakon dijela  sastanka  u kome jedni slušaju  druge, nastupa  kratka  stanka.  Nakon  toga  ljudi  se  dijele  na posebne  grupe.  To  su  grupe za  slušanje  i vježbu.  Ima 

195 

nekoliko grupa u kojima prevladava vrlo blago ozračje i možda bi se previše stidjeli da vam dopuste da im se pridružite.  Ima  i  drugih  aktivnosti.  Netko  bi  u  velikoj grupi mogao spontano ustati i reći:  »Večeras bih želio voditi plesnu grupu.  Sastanak je u  onome uglu.« Ne­tko bi mogao pokrenuti grupu za promjenu ponašanja ili za jungovsko tumačenje snova. 

Uz  pomoć  fokusiranja  sve  ostale  metode  postaju mnogo učinkovitije, jer ih dovodite u odnos prema tje­lesnom  osjetilnom  dojmu.  Mi  od  fokusiranja  nismo napravili  sektu.  Fokusiranje  se  dobro  slaže  sa  svim onim metodama koje su nekome korisne i može se ra­diti  zajedno  s  njima.  S  druge  strane,  jako  smo  sretni kad  nas  netko  nauči  nekim  drugim  vještinama.  Ljudi  o različitim metodama govore kao da se one međusobno suprotstavljaju,  ali kad je  riječ o ljudskome tijelu,  ono što pomaže ne sukobljava se s nečim drugim što isto tako pomaže. Fokusiranje vam omogućuje da osjetite je li vam nešto u stanovitome trenutku korisno. 

Vještine  samopomoći  iznimno  su  važne  za  ovakav rad u mreži, a fokusiranje i slušanje obuhvaćaju stano­vite korake koje svi mogu naučiti. 

Nerijetko ćete otkriti da se u takvoj zajednici obav­lja  stvarna  psihoterapija,  koja  bi  trebala  postojati  is­ključivo  na  službenoj  terapiji.  Možda  ćete  se  zabrinuti zbog toga što naizgled neškolovani ljudi rade takav po­sao. Što ako Tom ne zna dobro slušati ili ako drugima nameće svoje stavove? Je li to sigurno? 

Sigurnije je  nego  kad  ste  s  liječnicima.  Nitko  ne misli kako je druga osoba nekakav autoritet. U takvim se grupama nitko neće tako lako složiti s onim što mu netko kaže,  s nametnutim mišljenjima ili s prekidom terapije.  Osoba  koju  ste  zamolili  da  vas  sasluša  obična je  osoba.  Ako  vam  se  ne  sviđa  način  na  koji  vas  Tom sluša, potražite nekoga drugoga. 

196 

Osoba koja  ide  na psihoterapiju,  a nezadovoljna je onime što dobiva, mora mjesecima ili godinama čekati kako bi promijenila terapeuta. Bolesnik najčešće ovako razmišlja:  »Mora  biti  da  liječnik  zna  što  se  događa.  Za sve  to  moraju  postojati  dobri  razlozi.« »Promjene«  su mnogo  sigurnije  od psihoterapije.  Ako je  psihoterapija uspješna tada je nezamjenjiva,  ali bolesnik u tome slu­čaju osjeća da u njegovu  tijelu dolazi do promjena. 

Kako možete osnovati vlastitu grupu »Promjena«? Počnite tako što ćete pronaći osobu koja će željeti s va­ma  raditi  fokusiranje  i slušati vas. Ako u  tome uspije­te  te  ako oboje želite  osnovati grupu,  pozovite  i treću osobu,  a postepeno pronađite  i druge članove.  Svaku osobu kojoj  se takav grupni rad sviđa potaknite da po­zove  i  druge  ljude. 

Svaka grupa »Promjena« jest uspješna zbog foku­siranja i slušanja. Nema nikakve potrebe za nekakvim načelima, tako da »Promjene« nemaju nikakvih odre­đenih  načela.  Naravno,  postoji  donošenje  stanovitih odluka.  Netko mora  odlučiti kad  ćemo  se  sastati,  što ćemo učiniti s malim novčanim iznosima i tako dalje. 

U tradicionalno organiziranoj  grupi ­ ali ne i u na­šim grupama ­ takve odluke donosi mala i moćna gru­pa kojoj drugi nemaju pristupa. Drugi oblik je  »demo­kracija« u kojoj svi pokušavaju donijeti sve odluke. Al i odlučivanje  je  dosadno,  ljudi  postaju  nestrpljivi,  sa­stanci su prepuni ljutnje,  iako je riječ o donošenju po­malo nevažnih odluka. 

»Promjene«  su  treći oblik. Riječ je o maloj grupi koja donosi sve odluke. A l i svi znaju gdje i kada su sa­stanci i svi su pozvani da im prisustvuju: jednom,  po­vremeno, redovito ili nikada. Većina članova ne dola­zi na sastanke,  ali bi se mogli i pojaviti. 

Svaka je grupa  organizirana prema željama vlasti­tih članova. Postoji i grupa  »Changes International« 

197 

(Međunarodna  grupa  Promjena),  ali  ona  samo  vodi popis  takvih  grupa  i  povremeno  im  šalje  literaturu. Ona vam ne nameće nikakva pravila. 

Fokusiranje i slušanje nisu jedino što se radi u tim grupama, niti predstavljaju jedino stajalište. Al i svi koji žele  mogu  se  tome  naučiti.  U  tim  grupama  postoji mnogo  terapeutskih promjena  i  ljudske  bliskosti. 

198 

13 Iskustvo  s onu stranu  uloga 

U naše doba dolazi do napretka u naravi ljudskoga bića. U cijeloj su se povijesti ljudi izražavali uobičajenim 

obrascima jezika, i na taj  su način razumjeli jedno dru­goga.  Vrste  emocionalnih  iskustava  bile  su  označene nazivima:  ako  vas  je  netko  prevario,  naljutili  ste  se; ako vam je netko nešto poklonio, bili ste zahvalni. Ne­ma sumnje da su ljudi sumnjali kako postoji i nešto vi­še ­ više nego što bi se moglo reći ili razumjeti ­ ali ni­tko  zapravo nije  znao  što  to  »više«  jest. 

Kako bismo se izrazili  (čak i pred sâmima sobom) i kako bismo se mogli uhvatiti ukoštac sa svojom situ­acijom, moramo se upustiti u to nešto »više«. U počet­ku se činilo kako smo u  tome nečemu otkrili stanovi­te  uzroke  i  sadržaje  koji  kao  da  su  odgovarali  svakoj osobi.  Naravno,  nitko  se  nije mogao  složiti  s  drugima oko toga što točno jesu ti sveopći sadržaji, pa je nekoli­ko sustava pokušalo odrediti o čemu je riječ. Tada je ot­kriveno da  ispod  tih sustava  izranjaju jedinstveni poje­dinci. 

Nedavno je došlo do velikoga napretka: milijuni su ljudi »došli u dodir sa svojim osjećajima«. Ako čovjek nije  navikao  često  se  okretati  prema  unutra,  prema svojim  osjećajima,  to  je  veliki  životni  korak.  Postoje mnoge metode  i mnogi pokreti  kojima je  to suština. 

Fokusiranje je  drukčije  i  predstavlja  daljnji  korak. Osim  stupanja  u  dodir  s  osjećajima  postoji  različito 

199 

unutarnje »mjesto«. Može se pojaviti cjelovit osjetilni do­jam, koji je u početku nejasan. To je dojam cjelokupnoga značenja nekoga određenog problema. Na tome »mje­stu«  može  doći  do  niza  unutarnjih  pomaka,  što  pred­stavlja cestu s mnogo koraka. Otkriva se unutarnje tki­vo potankosti koje  se mijenjaju. 

Fokusiranje  smo  otkrili  proučavajući  bolesnike  ko­ji  su  ga  već  radili.  Mi  smo  ga  samo  odredili  i  postavili odrednice tako da možemo učiti druge ljude kako se to radi. 

Ljudsko  iskustvo,  sada  to  razumijemo,  zapravo  se ne  sastoji  od  dijelova  ili  sadržaja  koji  imaju  trajan  ob­lik.  Dok  čovjek  osjeća  točan  i  istančano  složen  oblik  u stanovitome trenutku, taj se oblik u tome trenutku mi­jenja. 

Drugi ljudi ne mogu shvatiti iskustvo neke osobe, a to  čak ne može  učiniti ni osoba  koja  ga  doživljava.  Ono se  ne  može  izraziti  uobičajenim  izrazima.  Iskustvo  mo­rate doživjeti, otkriti, osjetiti, obratiti pozornost na nje­ga  i  omogućiti mu  da  se  pokaže. 

Ovaj  će  vam  primjer  pokazati  o  čemu  govorim. Zamolili su me da grupu psihoterapeuta  i studena­

ta  psihoterapije  naučim  slušanju  i  fokusiranju.  Jedna žena koja je  tek trebala postati terapeut,  osjećala je ka­ko u toj  grupi nije ravnopravna. Osim nje,  tu se nalazi­la samo još jedna žena. U grupi je bio njezin nadređeni, nekoliko suradnika,  njezin terapeut i ja,  predavač. 

Kad  je  na  nju  došao  red  da  kaže  nešto  o  svome problemu  (kako  bismo  mogli  vježbati  slušanje),  rekla je kako  njezin  suprug  od  nje  kad  se  vrati kući uporno zahtijeva  da  govori.  Pomagao joj  je  tijekom  dugotraj­noga  profesionalnog  obrazovanja,  pa  je  sada  želio  da ona  s  njime  podijeli  svoja  iskustva.  Bio  je  to  pošten  do­govor. Pa ipak, kad bi se vratila kući željela se samo od­marati  i  povući  se  u  sebe.  Željela  je  da  ga  može  odbiti. 

200 

Pokorio  sam  se  pravilima  dobroga  slušanja  i  rekao samo ovo:  »Čeznete za time da se povučete u sebe, da se  odmarate  te  da  ga  možete  odbiti.  Je  li  to  točno?« 

Iznenada  se  činilo  da  se  u  njoj  nešto  pokrenulo. Pogledala je prema meni i oči su joj zablistale.  »Da, že­ljela  bih  da  ga mogu  odbiti!  Da  se  mogu  prepustiti  svo­jim  vlastitim  potrebama  i  osjećajima!  Željela  bih  kad  bi to  značilo  nešto  čak  i  u  odnosu  prema  drugoj  osobi! Da,  to  bih  željela!« 

Drugi  su  sudionici  imali  neka  pitanja.  Nije  li  se­bična  i  neprijateljski  raspoložena?  Zar  ne  izbjegava  do­dir  s  drugim  ljudskim bićem? Ne  pokazuje  li nedosta­tak  zrelosti  svojom  potrebom  za  povlačenjem  kako  bi pronašla  sebe?  Iz  to malo  riječi  koje  je  izrekla mogli  su se  izvući  cijeli nizovi zaključaka  i  njezinim  su  se  riječi­ma  mogli  pridati  mnogi  uobičajeni  nazivi. 

Činilo  se  da  nitko  ne  želi  shvatiti  ono  što  je  rekla upravo  tako  kako je  to  rekla.  Činilo  se  da  svi  žele  nešto drugo, nešto što nije rekla, kako bi to nešto drugo bilo »stvarno«.  Ja  sam  »samo«  slušao. 

Prkosila  je  nadređenome,  terapeutu  i  drugima.  Sa­da je mogla  osjetiti  da  točno  zna  što je  iskusila.  To je  is­kustvo  odzvanjalo  u  njoj.  Riječi  su  dodirnule  iskustvo, a  iskustvo  je  podržalo  riječi. 

Time  što je  netko  točno  čuo  njezine  riječi  otkrila  je kako  njezini  osjećaji  posjeduju  vlastiti,  osobni  oblik  i postojanje. 

Al i , bi li netko mogao tvrditi kako se iskustvo ove žene  uklapa  u  uobičajeni  obrazac?  Žena  koja  potvrđuje stvarnost vlastita iskustva: nije li to obrazac 17B, da ta­ko  kažem? 

Ne,  osobno  iskustvo  nije  obrazac.  Moglo  bi  se  činiti da upravo ovoga trenutka odgovara obrascu, ali neko­liko trenutaka kasnije odgovarat će nekom drugom ob­rascu ­ ili nijednome. U svakom slučaju,  to podudaranje 

201 

nikada  neće  biti  potpuno,  jer  iskustvo  je  bogatije  od obrazaca.  Štoviše,  ono  se mijenja. 

Iskustvo je jedinstveno kad ga  fokusiranje  otkrije. Kao  što mi je  netko jednom  rekao,  a  odnosilo  se  na prostoriju  u  kojoj  smo  radili  fokusiranje  i  slušanje: »Ono  što  se  događa  u  toj  prostoriji nikada  se prije  u  po­vijesti  svijeta  nije  dogodilo«.  Time  je  mislio  reći  da  se nitko do tada nije susreo s vlastitim osobnim i jedinst­venim  iskustvom.  Al i  je  ujedno  želio  istaknuti  činjeni­cu  kako  tijekom  cijele  povijesti,  sve  do  sada,  obični  lju­di  to  nisu  radili. 

To  je  novi  korak  ljudskoga  razvoja  kad  ljudi  ne  sa­mo  da  stupaju  u  dodir  sa  svojim  osjećajima  nego,  uz to,  prolaze mnoštvo  koraka  razotkrivanja  i mijenjanja osjećaja.  Krećemo  s  onu  stranu  uobičajenih  obrazaca. 

Naravno,  uvijek je  bilo  moguće  ne  pristati  na  uobi­čajene  obrasce.  Al i  oni  koji  su  odbacili  tradicionalne obrasce nerijetko su se našli prepušteni vlastitoj  sudbi­ni,  izgubljeni,  bez  ikakvih  vrijednosti  i  mjerila.  Fokusi­ranje nadomješta te obrasce tako što stvara nove. 

Ako zdušno odbacujemo stare oblike i obrasce, što će  ih  zamijeniti?  Novi  oblici  koji  su  podjednako  čvrsti i  bolni?  Novi  oblici  mogu  se  pojaviti  iz  nutrine  svake osobe, umjesto da budu nametnuti izvana. Svijet u ko­jemu  se  to  događa  neće  biti  svijet  u  kojemu  će  ljudi bi­ti  prisiljeni  prihvaćati  grčevite  i  bolne  oblike.  Bit  će  to svijet u kojemu ćemo se oblicima koristiti na novi način. 

Ispitajmo malo potanje  tu mogućnost. Mnogi  se  ljudi  danas  bore  sa  zbunjujućom  činjeni­

com:  stari  obrasci  koji  bi  trebali  olakšati  život  ­  a  to  su nekoć  i  činili  danas  više  nisu  korisni.  U  današnjemu vremenu  ne  možemo  biti  roditelji  ako  se  ponašamo kao  što  su  se  ponašali  naši  roditelji,  ali  nije  uspostav­ljen  nikakav  drugi  obrazac  koji  bismo  mogli  slijediti. Moramo  ih  smišljati  u  hodu  ­  često  shvaćajući  kako  je ono  što  smo  upravo  učinili  pogrešno. 

202 

Nalik  tome,  mnogim  se  ženama  uloga  kućanice  či­ni  praznom  i  nepodnošljivom,  ali  rijetko  su  kad  pri­premljene za nešto drugo, čak i kad znaju što bi to mo­glo  biti.  Obrazac  žene  se  mijenja,  ali  ljudi  se  ne  mogu složiti  koji  se  od  novih  obrazaca  mijenja,  kao  da  u  ko­načnici  na  neki  način  mora  biti  nametnut  nekakav  čvr­sti  oblik. 

A koje su prave uloge za sinove i kćeri? Možete li postati samostalna osoba a i dalje brinuti o svojim rodi­teljima?  To  je  pitanje  s  kojim  se  svaka  mlada  osoba suočava. 

Ti  su  stari  obrasci  nekada  bili  korisni.  Najveći  dio ljudi  (iako  je  uvijek  postojalo  nekoliko  neobičnih  izu­zetaka)  uklopio se u uloge i modele koji su im bile do­dijeljeni  i  koji  su  im  pružale  unutarnji  emocionalni  ži­vot.  Samo je manji broj  obrazovanih  ljudi  koji  su  raz­mišljali stvarao uloge i obrasce. 

AJi se danas ta ovisnost o onome što je uobičajeno te  o  ulogama  promijenila.  Veliki  dio  ljudi  obrazovani su  i  pismeni.  Stvaralaštvo  i  stvaralačke  potrebe  ljudi  su se proširile,  a  rutina  previše  ograničava.  Ljudi  otkrivaju kako  imaju  osjećaje  koji  su  mnogo  složeniji  nego  što  ih prihvaćene uloge zahtijevaju ili nude. 

Na  koji  način  razvijeniji  pojedinci  stvaraju  bolje društveno  ustrojstvo?  To  je  velik  i  nerazriješen  pro­blem.  Mnogo  toga  znamo  o  tome  na  koji  način  dru­štveni  obrasci  oblikuju  pojedince,  ali  ako  počnemo  od pojedinaca...  javlja  se  praznina.  Ne  znamo na  koji na­čin  pojedinačni  razvoj  ikada  može  dosegnuti  razinu društvenog  ustrojstva.  Zbog  toga  je  karakter  društve­nih  i političkih jedinica postigao tako slab napredak. 

Fokusiranje  je  samo  djelić  odgovora.  On  ljudima omogućuje  da  otkriju  vlastiti  unutarnji  izvor  koji  će  ih usmjeravati.  To  može  biti  izvor  i  novih  obrazaca,  koje iznova  stvara  svaki pojedinac. 

203 

Umjesto  nepokretnih  ustrojstava  nama  je  potreb­no  stvaranje  ustrojstva.  Njih  ne  bi  trebalo  uništiti,  jer bez ustrojstva ništa se ne može dogoditi. Bilo bi to traj­no,  očekivano i shvaćeno preustrojavanje. Društvene situacije mogle bi biti  ustrojene  tako  da  ih njihovi  su­dionici mogu preustrojavati. 

Umjesto da  imamo samo predvidljive  i očekivane osjećaje koje zahtijevaju naše uloge, naši su osjećaji ne­rijetko nejasni. Nejasni  su  stoga jer su  »jasni«  osjećaji oni koji su već uokvireni obrascima. Moramo stvoriti nove izraze kojima bismo mogli  izraziti  te nejasne os­jećaje, kao i nove oblike postupaka koji bi osjećaje izni­jeli na svjetlo dana. To je proces stvaranja  oblika. 

Do  određenoga  stupnja  svi  smo mi  sve više  obu­hvaćeni procesom stvaranja oblika. 

Iz toga može nastupiti velika promjena. Ako sami sebe i jedan drugoga prihvatimo kao stvaratelje  oblika, oblike više nećemo morati nametati ni sebi ni drugima. 

Još i danas većina ljudi pretpostavlja da ćemo se u konačnici suglasiti oko novoga sklopa oblika. Prešutno se prihvaća da ćemo, kao i prije, te nove oblike mora­ti nametati sebi  i drugima. 

Istina je da još uvelike traje to tradicionalno name­tanje obrazaca. Primjerice,  ljudi sada misle kako je no­vi  obrazac da  ne budu  ljubomorni  ili  posesivni. Ako njihov  supružnik  ili  ljubavnik  ima  seksualni  odnos  s nekom drugom osobom, osjećaju da bi to trebali prih­vatiti. Al i ne prihvaćaju. Tada se bore sa sobom kako bi sami sebi nametnuli novi obrazac. Slobodni je seks no­vi oblik, pa iako su spremni zamijeniti stari oblik, no­vi oblik koji im je nametnut isto im tako ne odgovara. Beskrajna  se  borba  nastavlja,  popraćena  osjećajima krivnje i samookrivljavanja, jer im ni taj  novi oblik ne odgovara.  »Što  to nije u  redu  sa mnom?«  postavljaju pitanja.  »Ako ovaj oblik pristaje svima drugima koji su 

204 

smioni  i  mladi,  zbog  čega  ne  odgovara meni?«  Samo  je obrazac nov. To je uobičajen način  suprotstavljanja ob­licima,  podjednako  starima  i  novima. 

Neki  parovi  kojima  je  fokusiranje  poznato  razvija­ju  jedinstvene  i  drukčije  načine  poboljšavanja  vlastitih odnosa.  Drugi  kažu  kako  osjećaju  novo  poštovanje prema  ljubomori koju osjećaju u  svome tijelu.  Jasno je kako usvajanje općenitih obrazaca, starih ili novih, nije pravi  način.  Naša  tijela  neprestano  upijaju  nova  zna­nja, dodatke svojoj već golemoj riznici mudrosti. Do st­varnoga  učenja  može  doći  samo  u  razgovoru  s  vlasti­tim tijelom. Osjetljiv pristup fokusiranja može dovesti do uistinu  životnih  obrazaca  koji  odgovaraju  svakome  od nas  pojedinačno  te  ljudima  koji  su  nam  bliski.  Bilo  bi dobro da usvojimo stvaranje obrazaca. 

Osjećaji  se  doimaju  kao  unutarnje  stvari,  snažni  i često  nepromjenjivi.  Kako  bismo  otkrili  da  osjećaj  nije stvar,  moramo  se  zagledati  u  njegovu  pozadinu.  Sa­svim  je  drukčije  kad  cjelinu  situacije  sagledamo  kao  još ne  do  kraja  jasan  tjelesni  dojam. 

Osjećaji  su,  nerijetko,  u  sukobu  s  razumom.  Mnogi su osjećaji manje mudri od razuma,  pa  ipak,  razum je sam po  sebi  tek  rijetko  kad  dovoljan  kako  bi  nas  pro­mijenio il i kako bismo se na njega mogli osloniti. 

Cjelovit  osjetilni  dojam  obuhvaća  mnogo  više  toga nego razum. On obuhvaća uzroke nečega, kao i ono što je dovelo do  toga  osjećaja,  a  i mnogo više od toga. Taj cjeloviti  osjećaj  možete  proživjeti,  a  on  posjeduje  svoje vlastito usmjerenje. To je vaš osjećaj cjeline stvari, uklju­čujući  ono  što  znate,  što  mislite  i  što  ste  naučili.  On obuhvaća  i  ono  što  mislite  da  biste  »morali  učiniti«, kao  i ono što još  nije  razriješeno. Misao  i  osjećaj,  mora­nje  i  želja  u  tome  dojmu  više  nisu  razdvojeni. 

Jedna je  osoba  rekla:  »Sve  više  i  više  želim taj  unu­tarnji  osjećaj  znanja  koji  katkad  osjetim.  Želio  bih  da ga neprestano osjećam.« 

205 

Ono što u početku djeluje nejasno i cjelovito mno­go je temeljnije od misli,  osjećaja i načina postupanja koji su već oblikovani i utisnuti u postojeće obrasce. 

Društvo stvaratelja obrazaca tek dolazi. Neće moći drukčije  nego  biti  društvo  u  kojemu  su  ljudi  osjetljiviji na  društvene okrutnosti i ugnjetavanja nego što su  to danas, u kojemu ljudi neće trpjeti takve stvari i bit će sposobniji nešto poduzeti kako bi ih promijenili. 

206 

DODATAK 

a.  Filozofska  bilješka 

b.  Sažetak  istraživanja  i  pomoćna  literatura 

c.  Fokusiranje: kratki oblik 

a. Filozofska  bilješka 

Fokusiranje  je  dio  šire  filozofije  (o  čemu je  Gendlin  go­vorio  1962.  i  1973.  godine).  Tijekom  fokusiranja  čo­vjek  obrača  pozornost  na  »osjetilni  dojam«.  Njega osjećate  u  tijelu,  ali  on  ipak  ima  svoje  značenje.  Posje­duje  sva  ona  značenja  s  kojima  čovjek već  živi,  jer  sva­ku  situaciju  proživljavamo  zajedno  sa  svojim  tijelom. Osjetilni dojam čine tijelo i um prije nego što su se raz­dvojili. 

Kakav je  odnos između toga nerascijepljenoga  tije­la­uma  i  najuobičajenijeg  logičkog  razmišljanja?  Time sam  se  pitanjem  sustavno  bavio  u  svojim  filozofskim radovima. 

Fokusiranje  nije  poziv  da  prestanete  razmišljati  i da  samo  osjećate.  Time bi naši  osjećaji  ostali  isti.  Foku­siranje  počinje  s  onim  neobičnim  i  malo  poznatim »osjetilnim  dojmom«,  a  tada  razmišljamo  verbalno,  lo­gički  ili  uz  pomoć  slika  ­  ali  na  takav  način  da  se  osje­tilni  dojam mijenja.  Kad  se  pojavi  i  tjelesna promjena, osjećamo  da  se  naša  uobičajena  vrsta  razmišljanja  zdru­žila  s  tijelom­umom  te  uspjela  u  tome  da  tijelu­umu dopusti da naprave korak naprijed. 

Povjerenja ne moramo  imati  samo u  tijelo­um,  ni u misao, pa čak ni u jedan takav korak. Vjerujemo ni­zu  takvih koraka. 

Razmišljanje  na  uobičajen,  isključiv način može  bi­ti objektivno, istinito i moćno. Al i kad stupimo u dodir 

209 

s  onim  što  tijelo  već  zna  i  što  već  živi,  to  razmišljanje postaje beskrajno moćnije. 

Ovdje je  iznesena nova metoda,  ne  samo  u  osob­ne svrhe, nego i kao teorija i znanost. Logičko razmiš­ljanje ostaje unutar »konceptualnih ladica«, kakve god one  bile,  od  kojih  je  i  krenulo.  Ono  posjeduje  samo različita  tumačenja  koja  se  među  sobom  nadmeću, pretpostavke  i  stajališta  ­  a  čovjek  mora  ostati  u  njiho­vu  okviru.  Ako je  osjetilni  dojam mjerilo,  čovjek može iskušati  sve  vrste  različitih  pojmova,  ali  neće  ostati  za­robljen  ni  u  jednom  sklopu  mišljenja.  To  čine  znanst­venici  (sada već rijetko)  kad,  nakon  što  su  dugo vre­mena  živjeli  s  problemom,  otkriju  nešto  novo.  Umjesto da  se  koristimo  samo  pojmovima,  čovjek  se  može  vra­titi  svome  nerascijepljenom  osj etilnom  dojmu  onoga na  čemu  radi. 

Možemo  prihvatiti  ono  što  nam  svaki  skup  pojmo­va ili pretpostavki pruža, a ipak ujedno ostati slobodni i krenuti izravno prema osjetilnome dojmu. Na taj  na­čin  možemo  otkriti  nešto  što  ideje  nikada  ne  bi  mogle otkriti te možemo stvarati nove ideje. 

Riječ  je  o  novome  temeljnom  modelu,  novome načinu  razumijevanja  iskustva  i  prirode.  Iskustvo  i  pri­roda  ne  nalikuju  drugim našim zamislima.  Naše  su  ide­je takve kakve jesu i nimalo drukčije. Istina se ne krije isključivo  u  razmišljanju.  Krije  se  u  načinu  na  koji  se različite  misli  odnose  prema  iskustvu  te  u  pitanju  do­nose  li  te  misli  iz  iskustva  u  žarišnu  točku  nešto  novo ili ne. 

Iskustvo  nikada  ne  možemo  izjednačili  s  idejama. Ali  isto  tako  nije  točno  da  iskustvo  ne  možemo  defini­rati.  Ono  je  organiziranije  te  ima  mnogo  više  tananijih vidova  nego  bilo  koja  ideja.  A  ipak  je,  uvijek  iznova, sposobno  za  to  da  ga  dalje  proživljavamo  u  novome stvaralaštvu  značenja  koje  u  obzir  uzima  sva  prethod­na  značenja  i  mijenja  ih. 210 

Način na  koji ovaj  odnos  između  ideja  i  iskustva mijenja  logiku  i  konceptualno  ustrojstvo  prikazano je na drugome mjestu  (vidi bilješke 5 i  10). 

Ova  filozofija  vodi novoj  metodi  ljudskoga  razmiš­ljanja. 

211 

b. Sažetak  istraživanja  i  literatura 

Kao  dodatak  već  spomenutim istraživanjima6 , 7 , 2 2 , do­pustite  mi  da  spomenem  kako  teče  trenutni  rad  na učenju  fokusiranja  i  kakve  su  njegove  posljedice  na drugim područjima.  (Brojevi se odnose na radove na­vedene  u  odjeljku  bibliografije.) 

Fokusiranje  se proučava u  odnosu pitanja koja  su međusobno vrlo udaljena kao što su duhovnost8,28, po­sao17, razrješavanje problema18­24, stvaralačko pisanje2 te snovi.15 

Fokusiranje  se  ne  primjenjuje  samo  na  osobne probleme. Stvaralaštvo, izvornost i dubina na bilo ko­jemu  polju  zahtijevaju  nešto  nalik  fokusiranju:  spo­sobnost obraćanja pozornosti na  ono  što još nije  izra­ženo  riječima.  Može  biti  riječ  o  nečemu  intelektual­nom,  praktičnom  ili  bilo  čemu  drugom. 

Istraživanja navedena u  ovome poglavlju  obavlja­la su se sa sposobnim ili normalnim ljudima, ali su fo­kusiranje s prilično velikim uspjehom i isto takvim po­sljedicama  učili  ljudi  označeni  kao  »shizofreni«16  te »ljudi granične  osobnosti«14.  Za umno  zaostale  ljude razvijena  je  nova  metoda,  ne  fokusiranje  nego  izgra­dnja  iskustva.21 

U jednome istraživanju se pokazalo da je fokusira­nje korisno i učiteljima i normalnoj djeci s poteškoća­ma  u učenju. Murray19 piše:  »Temeljna uputa jest da sebi  kažu:  ja  ovo  razumijem,  pamtim  ovo  što  učim. 

212 

Tada  trebaju  biti  mirni  i  pričekati  ­  otići  do  osjetljivog mjesta ­ dopustiti mu  da  se identificira ­ oblikovati pi­tanje  ­  presložiti  dijelove  koji  vam  pomažu  da  dobije­te  odgovor.« 

U  istraživanju18  o  starijim  ljudima,  na  njihove  od­govore  na  neka  osobna  pitanja  bila  je  primijenjena mjera  fokusiranja  kojom  se  koristimo  u  psihoterapiji (EXP mjerilo). Ti odgovori su zabilježeni deset godina ranije, kao dio velikoga poduhvata. Ljudima je tada bi­lo otprilike  sedamdeset  godina.  Oni koji  su prema  na­šim mjerilima imali visoke  rezultate  deset godina  kas­nije većinom su  bili živi.  To je bilo jedno  od mnogih is­traživanja  koje  je  predviđalo  dugovječnost. 

Tjelesni vid fokusiranja isto se tako istražuje u ple­su  i  tjelesnim pokretima1  te  u  iscjeljivanju20. 

Moždani  valovi  (EEG)  tijekom  fokusiranja,  kad dođe  do  »tjelesne  promjene«  pokazuju  karakteristični obrazac4. To znači da je stroj za biofeedback kojim mo­žemo  učiti  fokusiranje  sasvim  moguć. 

Naveo  sam  nekoliko  istraživanja  s  kojima  sam upoznat.  Svima  je  njima  potrebno  ponavljanje.  Jedno istraživanje  nikada  ne  predstavlja  dokaz.  Veliki  do  no­vih  istraživanja  obavlja  se  ovdje  te  u  drugim  zemljama. Želio  bih  čuti  o  novim  istraživanjima  ili  ponavljanjima te  o  svim  mogućim  primjenama  fokusiranja. 

LITERATURA 

1.  ALPERSON,  E.  D.  Carrying  experiencing  forward  th­rough authentic body movement. Psychotherapy: Theory, Research, and Practice, 1974, 11, (3), 211­214. 

2.  BONIME,  F.  Creative  writing  course.  New  School  for Social Research, New York,  N. Y. 

3.  CAMPBELL,  P.,  i McMAHON,  E.  Cosmic Congruence.  U  ti­sku. 

213 

Fokusiranje:  ukratko 

1. Raščišćavanje prostora Kako se osjećate? Što vam smeta da se dobro os­jećate? 

Nemojte odgovoriti;  dopustite da odgovori ono što  se  pojavi  u  vašemu  tijelu. 

Ne  prepuštajte  se  nikakvim  osjećajima. Prihvatite  svaki  problem  koji  se  pojavi.  Odložite ih sve na neko vrijeme pokraj  sebe. 

Osim svega toga, osjećate li se dobro? 

2. Osjetilni dojam Odaberite  jedan  problem  na  koji  ćete  se  fokusi­rati. 

Ne  upuštajte  se  u  problem.  Što  osjećate  u  svome tijelu kad se prisjetite cjeline toga problema? 

Osjetite sve to, taj osjećaj cijeloga problema, ne­određenu nelagodu ili nejasan tjelesni osjet. 

3. Pronađite  ključnu  riječ Kakva je kvaliteta toga osjetilnog dojma? Koja  riječ,  rečenica  il i  slika  izranjaju  iz  toga  osje­tilnog dojma? 

Koja  bi  mu  riječ  najbolje  odgovarala? 214 

4.  Usklađivanje Krećite se od riječi  (ili slike)  i osjetilnoga dojma. Odgovara  li  riječ  osjetilnome  dojmu? 

Ako  odgovaraju jedrio  drugome,  nekoliko  puta osjetite  taj  dojam usklađenosti. 

Ako se osjetilni dojam promijeni, slijedite ga ob­raćajući  pozornost  na  njega. 

Kad postignete  savršeno  slaganje,  kad riječi  (slike)  to­čno  odgovaraju  vašemu  osjećaju,  osjećajte  to  slaganje otprilike jednu minutu. 

5. Postavljanje  pitanja »Što je to u pogledu  cjeline ovoga problema,  što u  meni  izaziva  osjećaj...?« 

Ako  se  nađete  u  bezizlaznoj  situaciji,  postavite ova  pitanja: Što je najgore u ovome osjećaju? Što je zapravo tako loše u svemu tome? Što je ovome osjećaju potrebno? Što bi se trebalo dogoditi? Nemojte sâmi odgovarati, nego pričekajte da se osjetilni dojam pokrene i dade vam odgovor. 

Kako bi  izgledao taj  dojam da je sve u  redu? Dopustite tijelu da odgovori: Što mi onemogućuje da se dobro osjećam? 

6.  Prihvaćanje Prihvatite  ono  što  se  pojavi.  Budite  zadovoljni što  se pojavilo. 

215 

Ovo je samo jedan korak u razrješavanju proble­ma,  a  ne  i  posljednji. 

Sada kad znate gdje se nalazi problem možete ga ostaviti  i kasnije mu  se  vratiti. 

Zaštitite ga od kritičkih glasova koji vas prekidaju. 

Želi  li  vaše  tijelo  još jedan  krug  fokusiranja  ili  je  ovo mjesto  na  kojemu  ste  se  našli  dobro  za  prekid? 

216 

O  AUTORU 

Dr. sc. Eugene T. Gendlin, profesor je psi­hologije na  čikaškom sveučilištu. Mnogo je godina bio urednik časopisa Psychotherapy: Theory, Research, and Practice (Psihoterapija: teorija, istraživanje i praksa). 1970. godine zbog svojih istraživanja na području  ekspe­rimentalne psihologije, Psychotherapy Divisi­on of the American Psychological Association (Psihoterapijski  odsjek Američkog psiholo­škog  udruženja)  prvome  mu  je  dodijelio nagradu  kao  »Iznimnom  profesionalnom psihologu  godine«. 

217