broj 478 – godina XXX – jun 2o1oglasilo Društva ljubitelja fantastike Lazar KomarčićEMITOR

U ovom brojU:

Reč urednika + Pametnije ćutati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2

PRIČEIvica Milarić: „Atlasovo poslednje delo“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3Goran Segedinac: „Ciklus“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Ranko Trifković: „Motoristi“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18Sanja Pavošević–Alisa: „Ambicija“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

INTERVJUIIntervju: Ilija Bakić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24Intervju: Pavle Zelić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

vodio: Filip Rogović

TEORIJAСлободан Шкеровић: Политика жанра . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

PRIKAZIRadmilo Anđelković: Čitali smo za vas… . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44Слободан Шкеровић: Златно доба фантазијске сатире . . . . . . . . . . 46Filip Rogović: Nema povratka, nema predaje, nema oprosta! . . . . . . . . 48Pavle Zelić: Konačno! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50Uroš Smiljanić: Istinite laži – priče o urbanim legendama . . . . . . . . . . 53

FLICKERHarvester vs . 2009 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59

STRIPGod mode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

Emitor je zvanično glasilo Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda . Godina XXX, broj 478, maj 2010 .

urednik: Miloš Cvetkovićsaradnici na broju: vidi sadržaj

prelom: Žarko Milićevićnaslovnica, ilustracije: Dorđe Krajnović http://robogeorge .deviantart .com

lazarkomarcic@yahoo .comwww.lazarkomarcic.org

Hajde da pokušam da ovaj put budem kra-tak, odnosno da ne budem preopširan, od-nosno da ne davim previše u ovoj… dođa-vola!

Dakle, priče . Dve duže i dve kraće . Tri pisca i jedna spisateljica . Jedno, što se Emi-tora tiče, već poznato ime i troje debitanata . Malo apokalipse, a malo… nečeg drugog . Ivica Milarić otvara broj pričom ATLA-SOVO POSLEDNJE DELO . Pomalo sta-romodni i pomalo balardovski SF koji se pre svega nameće atmosferom . Zatim je tu CIKLUS Gorana Segedinca koji jedan već dobro poznat horor motiv smešta u jedan drugačiji kontekst . Ranko Trifković je ne-što poznatije ime (URSA I UČKUR, Emi-tor 461) a ovde nam predstavlja novu priču: MOTORISTI . I na kraju, u Emitoru, ali i

inače kad su prozna dela u pitanju, debituje Sanja Pavošević pričom AMBICIJA . Na-dam se da ću u nekoj budućnosti kad Sa-nja postane već poznata spisateljica moći da se pohvalim time kako sam joj ja prvi objavio priču .

Što se ostatka broja tiče tu su intervjui, prikazi domaćih knjiga (kojih ima sve više i više u poslednje vreme, a još su i dobre…), osvrti na filmove iz prošle godine itd . Iz-dvojio bih tekst Slobodana Škerovića: PO-LITIKA ŽANRA . Ovaj kritički esej koji zahvata široko nije ni najmanje suvoparan i zanimaće sve koji vole da malo pomnije razmisle šta je i zašto je žanr, i inače, a po-sebno SF i njemu srodne fioke koje bi neki teoretičari najradije držali zatvorenim . Eto toliko .

REČ UREDNIKA

Do Emitora…Miloš Cvetković

PAmEtNIjE ćUtAtIAli ovo treba reći:• Ovim brojem počinjemo t r ideset u (ej!) godinu izlaženja Emitora . Računajte

sami: 1981 . je prva, pa redom do 2010 . – trideset . Trideset godina Komarčića™ slavimo 2011 . što ćemo, nadam se, dočekati pripravniji . Ima indicija .

• nagradu Ljubomi r Dam njanov ić za sezonu 2008/2009 osvoji gorepotpisani Miloš Cvetković pričom „Pričest“ (Emitor #474) . Čestitam Milošu i ovim putem .

• nagradu Laza r Komarčić za 2008 . i 2009 . još ne dodelismo, a valjda ćemo .• zjapeću prazninu između ovog i prošlog Emitora popunili smo tribinama, kafa-

nisanjem, forumašenjem na Znak u Sag ite i čitali smo . Izašlo bezumno mnogo knjiga domaćeg SFa .

• Prijem priča na naš konkurs za NF priču okončan . Odziv (brojčano) vrlo dobar, preko 80 naslova . Žiri se oštri . Biće knjiga od toga . Primamo donacije i pretplatu .

• Je l' neko gledo LOST? Muahahahaha!!!Predsednik

Žarko Milićević

AtlAsovo PoslEDNjE DEloI v i c a M i l a r i ć

Atlas je posmatrao more . U daljini, talasi su bili samo senke zalazećeg sunca, nabori koji se kreću ka njemu i lagano rastu . Ali, sa svakim metrom, vodeni frontovi dobija-li su na veličini . I baš kada bi postali naj-snažniji, razbijali su se jedan za drugim o ogromni mol pod Atlasovim nogama . Ovaj beskrajan proces istovremenog nastanka i uništenja pružao mu je, uprkos sumornoj simbolici, osećaj staloženosti, zbog koje je gotovo svaki dan dolazio na obalu i posma-trao okean .

Osvrnuo se oko sebe . Mol je, zajedno sa uvučenim stambenim kompleksima, krivu-davo pratio liniju obale . Nigde nije bilo po-kreta, osim talasanja vode i udaljenih obri-sa galebova koji su jezdili nebom .

Sunce je nestalo iza horizonta, ustupajući mesto kratkom sumraku, koji će ubrzo za-meniti noć . Atlas nije želeo da čeka potpu-ni mrak, već je ustao i pošao kući . Čim se pomerio od obale, slankasti miris mora za-menio je suvi smrad peska i prašine koji su osvajali uzane ulice stambenog komplek-sa . Pre više decenija, kada su napravljena,

primorska mini-predgrađa brzo su postala omiljena destinacija za umetnike iz grada . Iako je bio znatno stariji od većine stana-ra, Atlasa su mnogi prijatelji zvali da im se pridruži s porodicom u nekom od stambe-nih kompleksa s pogledom na okean . Sve ih je odbio, budući da već tada sebe nije smatrao umetnikom, bez obzira na to što nije znao da je isti slučaj s njegovim mla-đim kolegama . Sumnjao je da je baš to bio u neku ruku i razlog zašto su se ti kvartovi prvi ispraznili . Koliko god to ljudi negirali, nestanak sposobnosti za stvaranje bila je pogubna stvar .

Svetla je bilo sve manje i manje, pa je Atlasov neuroplant počeo da širi njegove zenice kako ne bi zapeo o gomilu peska ili neko slično smeće koje je prekrivalo ulice .

Dok je koračao kroz noć, posmatrao je stambene jedinice . Na njima, mnoga vra-ta i ulazi bili su otvoreni, kao da se njiho-vi stanovnici nisu zamarali da ih zatvaraju nakon što su poslednji put napustili domo-ve . Atlas se zapitao da li bi uspeo da pro-nađe bar jedno originalno umetničko delo

crtež: Dorđe Krajnović

3

u svim tim napuštenim domovima, makar to bila naškrabana dečja pesmica ili crtež od nekoliko linija .

Nekoliko jedinica dalje, Atlas je ugle-dao osvetljen kvadrat ispred jednog ulaza . Uskoro je začuo zvukove kretanja pa je po-šao prema toj jedinici .

„Dobro veče, građanine“, obratio mu se kućni bot učtivo . „Da li mogu da vam po-mognem?“

Atlas je sa ulice gledao zaposlenog robo-ta . U njegovim rukama nalazio se steriliza-tor kojim je bot pažljivo prelazio preko na-nosa peska koji su ležali unutar hodnika .

„Gde su stanovnici ove stambene jedini-ce?“ upitao ga je Atlas .

„Moj poslednji kontakt s njima odigrao se pre 138 dana .“

„Koliko dugo si u trenutnom operativnom ciklusu?“

„Moj program me je uključio pre 92 časa zbog redovne dopune energetskih ćelija .“

„Tako znači… Kada procenjuješ da ćeš završiti sa čišćenjem?“ Atlas je glumio za-interesovanost .

„Nemam taj podatak, ali, ukoliko želite, mogu da napravim procenu stanja stambe-ne jedinice . Za to će mi biti potrebno pri-bližno 12 minuta . Ukoliko želite da izvr-šim temeljno, a ne samo biološko čišćenje, biće mi potrebno…“

Atlas je prestao da sluša monotono robot-sko izlaganje . Bio je besan na vlasnike bota koji ga nisu ispravno isključili . Mašina će nastaviti da steriliše prostorije puste stam-bene jedinice sve dok ima izvor energije, a to se Atlasu učinilo kao jezivo surova sud-bina .

„Čišćenje koje bi uključivalo i detaljnu in-spekciju odvodnih instalacija zahtevalo bi dodatnih…“ Bot nije prestajao, a bes je na-stavio da raste u Atlasu .

U sebi, vizuelizovao je botovu procesor-sku jedinicu, sklonjenu duboko ispod opla-te i mehaničkog skeleta . Fokusirao je um na te komadiće plastike i kristala . Trenu-tak kasnije, neuroplant je taj fokus suzio u jednu tačku . Plastika je počela da ključa, a kristali popucali kao tanak led .

Bot je naglo zaćutao i beživotno pao u pe-ščani nanos . Atlas je odahnuo i pošao da-lje . Ipak, bilo mu je potrebno samo nekoli-ko koraka da pomisli koliko drugih kućnih botova upravo glanca i čisti hiljade domo-va, bez obzira na to što niko nikada ništa od toga neće imati . Zato je prestao da bude kivan na neodgovorne vlasnike bota kog je upravo uništio i počeo je da besni na sebe .

* * *

„Atlase, želiš li još kafe?“ upitala ga je supruga .

„Ne, hvala ti, Matea .“Atlas, odeven u kućni ogrtač, posmatrao

je ulicu s malog balkona . Na širokoj aveniji, svega desetina ljudi obučenih u bele kom-binezone strpljivo je čekala u redu . Nalazili su se ispred jedine institucije koja je i dalje funkcionisala bez prestanka . Supruga mu se pridružila sa šoljom u ruci .

„Potrošila sam poslednje pakovanje kafe“, rekla mu je i nagnula se preko ograde bal-kona . „Sve ih je manje i manje .“

„To je zato što nas ostaje sve manje i ma-nje“, odsutno je odgovorio Atlas i srknuo dug gutljaj iz šolje, dodavši: „Uvek nam ostaje sintetička .“

„Uvek nam ostaje da odbacimo ovu uža-snu ovisnost i prestanemo da pijemo kafu .“

„Ili to“, rekao je Atlas i rukom prošao kroz Mateinu dugu, sedu kosu, a zatim preko svojih ogoljenih grudi, gde su štrča-le jednako sede dlake .

„Kako smo ovako ostarili, ljubavi? Kada je ovaj svet postao ovako belo mesto? Bele dlake, beo pesak, bele odore?“ izgovorio je i očima pokazao na ulicu ispod .

„Eto, samo tako“, odgovorila je Matea uz osmeh, ali su joj oči dobile prazan izgled koji se javljao pri aktivaciji neuroplanta .

„Deca su budna .“Nekoliko trenutaka kasnije, dečak i de-

vojčica su se pojavili na vratima balkona .„Dobro jutro“, rekla je devojčica sa kika-

ma, a dečak, koji je bio mlađi i niži, pono-vio je njene reči .

„I vama . Nadam se da ste lepo spavali .“„Jesmo“, brzo je uzvratila devojčica . „Ja

4

sam sanjala Dvorane . Sanjala sam da leb-dim u njima, a da su majka i otac pored mene .“

„Zar veruješ da možeš da sanjaš Dvorane, Lana?“ upitao je Atlas tvrdim, prekornim glasom .

„Ljudi nekada nisu ni verovali u njih! Što ja ne bi mogla da je sanjam, ako je već ose-ćam“, odsečno je uzvratila devojčica .

Njene lepe, tamne oči fiksirale su Atla-sa . Ovaj pogled ga je istovremeno ganuo i provocirao na najgori način . Bio je spre-man da joj uputi ozbiljan i dug prekor, ali mu je Matea dala do znanja da bi to samo pogoršalo stvari . Umesto toga, ona je pre-uzela razgovor .

„Danijele, da li želiš da jedeš?“ sagnula se ispred dečaka . „Kakve avanture plani-rate danas na igralištu?“

„Odlučili smo da prestanemo da idemo na igralište“, objavila je Lana . „Danijel i ja smo se tako dogovorili .“

„Zašto?“ upitala je Matea .„Više nema naših prijatelja . Sva dečica su

otišla . Marko je bio poslednji, a on je otišao juče“, rekao je Danijel slomljeno .

Matea je ustala i pogledala Atlasa .„Možete da potražite neko drugo igrali-

šte . Ili da se igrate sa botom i naučite nešto novo ovde, kod kuće .“

„Ne želimo danas da se igramo“, rekla je Lana . „Želimo da se vratimo na spavanje . Danas bih da ja i Danijel dugo spavamo . Deda, da li ćeš nas staviti na spavanje?“

Atlas se počešao i nakratko osvrnuo ka ulici, gde se red smanjio na tri osobe . U sebi, osećao se kao pretučen pas .

„Molim te, deda“, ponovio je Danijel reči njegove sestre . „Spava nam se, ali ne mo-žemo da zaspimo .“

„U redu, hajdemo“, rekao je Atlas, bez ob-zira što nije želeo da to učini .

Poljubio je ženu i krenuo za parom koji je odskakutao unutra . Stambena jedinica u kojoj su živeli bila je sastavljena od zidova pastelnih boja išaranih žilama drečavo cr-vene i narandžaste . Svaka soba bila je pro-strana i udobna, s prozorima otvorenim ka okolnim bleštavim soliterima .

U dečjoj sobi, Lana i Danijel odmah su uskočili u krevete i pokrili se imitacijama starinskih ćebadi . Atlas je prvo stao pored dečaka i spustio mu ruku na čelo .

„Spavaj, dušo moja, i sanjaj nešto lepo“, rekao mu je dok je neuroplant projektovao mlaz alfa talasa u dečju glavu .

Danijel je nežno zaspao, a Atlas se okre-nuo ka Lani .

„Ja ću ponovo sanjati mamu i tatu . I to nije san . To su oni, i zovu nas da dođemo kod njih“, odlučno mu je rekla . „Zovu nas, deda .“

„Dete, znam da vam je teško . Ovo su… čudna vremena . Ali, ti jednostavno ne mo-žeš da sanjaš Dvorane čovečanstva . Lana, ti još ne nosiš neuroplant . Bez njega…“ Odmahnuo je glavom .

„Nikada ga neću ni nositi“, povređeno je rekla . „Zar misliš da to ne znam? Ko će mi ga ugraditi? Ali ja sve jedno osećam Dvo-rane, i bez njega . Osećam mamu i tatu .“

Niz njen obraz slila se odbegla suza koju je brzo obrisala . Atlas je razumeo njenu tugu i bes, ali nije znao kako da ih ublaži . Pomislio da će mu se srce prepoloviti .

„Spavaj, dete moje, spavaj…“U snopu alfa talasa Lanine crne oči su se

sklopile a ona utonula u dubok san . Atlas je stajao kao kip između dva dečja kreveta, a iza dugačkog panoramskog prozora sunce se nemarno penjalo ka svom zenitu .

* * *

Tog dana, Atlas nije pošao ka moru, već se uputio na suprotnu stranu, prema unu-trašnjosti . Hodao je satima pre nego što je stigao do oboda grada, budući da nije že-leo da upotrebi neko prevozno sredstvo . Na putu do tamo, sreo je samo tri osobe . Sve su nosile bele kombinezone .

Osim njih, tu i tamo bi neki pas ili lisi-ca pretrčali put i nestali u senkama napu-štenih zgrada . Činilo mu se da vetar duva svaki dan u sve jačim udarima i gura lišće, smeće i pesak na sve strane . Kada je napo-kon izašao urbanih zona, vetar mu je bez prestanka obmotavao kaput oko nogu .

Leđima okrenutim prema zgradama,

5

Atlas je posmatrao splet tranzitnih linija koje su okruživale grad . Crno-sive cevi prepletale su se kao pipci morskog čudovi-šta, a zelene poljane ispod njih bile su već uveliko zatrpane peskom . Saobraćaj bi tre-balo da bude neprekidni niz kapsula, pri-vatnih i društvenih, primetio je Atlas, ali mogao je da vidi samo dve-tri u istom tre-nutku, i sve su bile obojene u žuto, što je značilo da su jedini putnici bili botovi koji održavaju grad u životu .

Atlas se namrštio . Njegova destinacija nalazila se još mnogo, mnogo dalje . Bilo bi mu potrebno više dana pešačenja da sti-gne do nje, pa se okrenuo nazad ka stam-benom bloku .

Na prvoj sledećoj raskrsnici pronašao je kabinu sintetizatora i poručio sastavljanje malog, ličnog transportera . Čim ga je sta-vio na leđa, njegov neuroplant aktivirao je dijagnostiku, a zatim mu projektovao ko-mandnu tablu, zajedno sa svim potrebnim instrumentima pravo na mrežnjaču . Atlas je uključio mlaznice i lako se podigao na više stotina metara . S jedne strane bili su grad i njegova obala . Na drugoj, splet pipa-ka morskog čudovišta razlivao se u pojedi-načne tunele koji su se protezali radijalno od grada, pravo u srebrnu pustinju . Tamo je potisak gurnuo Atlasa .

* * *

Na površini lansirne rampe nije bilo ni zrnca peska, iako je Atlas znao da nije bila aktivirana najmanje deset godina . Statika preostala od poslednjeg magnetnog lansira-nja nije dozvoljavala da rampu pojede pusti-nja, bez obzira na to što su dine uveliko ušle u kontrolu leta i druge okolne zgrade . Atlas je odložio uređaj s leđa i pošao pravo u cen-tar plitkog konusa koji je predstavljao rampu .

U njenom centru bilo je nacrtano neko-liko koncentričnih krugova . U najmanjem, koji je bio svega pola metra u prečniku, sta-jalo je ispisano: „Za celo čovečanstvo, ide-mo tamo gde još nismo kročili“ . Bio je to moto koji je nastao tokom Druge sistemske ekspanzije, kada je Atlas bio dete .

Spustio se u lotosov sed ispred natpisa i

duboko udahnuo suv vazduh . Lanina od-lučnost ga je uznemirila do srži, a znao je i zašto . Te iste oči su ga jednako odlučno posmatrale pre 30 godina na istom ovom mestu . Zato se vratio, očajan da ne ponovi istu grešku . Spustio je šaku na topao mate-rijal rampe i koncentrisao se na njene kon-ture . Kroz njegova sećanja, neuroplant ga je nosio poput vremenske mašine .

* * *

Rampa više nije bila okružena peskom, a zgrade se nisu davile u njemu . Atlas još nije bio starac, a njegov sin Lem bio je i dalje živ . Stajali su na obodu rampe i razgovarali, dok se ispred njih svemirska sonda spušta-la u udubljenje, spremna za lansiranje .

„Tata, želim da napustim program“, rekao mu je sin bez najave . „Dvoranama čove-čanstva potrebni su novi istraživači . Mi-slim da je to pravi posao za mene .“

Atlas nije skidao pogled s gigantske son-de . Iako u njoj nije bilo ljudskih bića, ova mašina će poći na dugi put van Sunčevog sistema, na mesta gde zaista ljudska noga nikada nije kročila .

„Kada si odlučio?“ upitao ga je otac . „Mi-slim, da odbaciš sve što si stvorio ovde?“

„Znam da ne veruješ u Dvorane . To je sa-svim u redu . Zato moramo da radimo na njihovom razumevanju .“

„I to moraš da budeš baš ti? Sve ovo“, ra-širio je ruke, „više nije za tebe?“

„Svaki čovek, kao i čovečanstvo, u celi-ni mora da odbaci te detinjaste ideje . Mi nismo mravi, niti je naš imperativ da se širimo i širimo, nesvesni bilo koje svrhe osim one urođene, životinjske . Mislim da smo dovoljno sazreli kao vrsta, a mislim da sam i ja dovoljno sazreo da znam šta želim, tata .“

„A svi tvoji snovi o velikim avanturama, o istraživanju nepoznatog i dalekog?“ re-kao je Atlas . „To je bilo ni za šta? Sve su to dečije fantazije?“

„Jesu, tata . Ovo, ova velelepna sonda, vr-hunski napor ljudske kreativnosti i umeća, nije ništa do težnja mravinjaka da napra-vi novi mravinjak . Zar ne shvataš? To su

6

urođene stvari: širi se, pravi decu, razmno-žavaj se . Sa kojim ciljem? Odbijam da bu-dem još jedan mrav u metalnoj kutiji, koji ni ne zna šta zapravo radi u svemiru . Tek sada shvatamo šta su naši pravi snovi . To su stvari koje sanjamo i ja i ti i svi osta-li svako veče, možda otkako postoji čovek . Dvorane, tata, to je jedini imperativ koji naša civilizacija, ne, ispravno je reći naša vrsta, ima .“

„Bože moj!“ ponovio je Atlas davno za-boravljenu frazu koju je naučio od svog dede . „Kakvo masovno ludilo .“

„Kakav bog? Da li vera u nekog od njih treba da me gurne u prazninu svemira? Njih više nema . Dvorane čovečanstva su stvarnost i zovu nas, sve nas, čak i tebe . Ili hoćeš da mi kažeš da ništa ne osećaš?“

„Da, osećam nešto, kao i svi ostali“, rekao je Atlas, misleći na živopisna sećanja koja nisu bila njegova, poput snova o lovu na mamute ili plovljenju u jedrenjacima oko Afrike . „Ali ne znam šta . Niko ne zna .“

„Sledeći korak evolucije . Kolektivna energija, jedinstvo svega ljudskog . Jedan bazen svesti . Ne znam tačno . Sve više lju-di bira da pređe u Dvorane i to se neće pro-meniti .“

„Fanatici, ništa drugačiji od ljudi koju su pratili sve te bogove hiljadama godina . Lju-di koji dobrovoljno piju ozračenu vodu da bi testirali efekte radijacije! Da li i ti želiš da zameniš razum slepom verom? U redu, ve-ruj šta želiš, ali zašto odbaciti život, Leme, čak i ako je sve to zaista tačno? Zašto od-baciti istraživački program baš sada, kada si tako blizu da osetiš ono čemu se raduješ od kako si bio dete? Ne mogu da prihva-tim da su sve te emocije nestale samo tako .“

„Tata, neće biti velike avanture . Vrhovna komanda zaledila je projekat vansistem-skih letova s posadom . Svi smo sklonjeni sa trenažnih programa . Veruj mi, letovi nikada neće biti ponovo pokrenuti . Resur-si će biti preneseni na istraživanje Dvora-na . Poletaće samo ove mašine“, pokazao je na sondu, „još neko vreme, a onda će i one prestati da se proizvode .“ Na trenutak, Atlas je bio siguran da vidi nesigurnost u

sinovljevim očima, ali je ta iskra odmah nestala . „Odrasli smo, Atlase . Vreme je da odbacimo naše detinjaste igračke“, obratio mu se ozbiljno, kao da je on otac a Atlas nadureno dete .

„Leme“, rekao je Atlas, odustajući od da-lje rasprave . „Šta nam se ovo dešava?“

„Menjamo se, tata . Menjamo se nabo-lje…“

* * *

Neuroplant je prekinuo reprodukciju se-ćanja, budući da je Atlasovo telo pružilo opasnu somatsku reakciju na mučna seća-nja . Podigao je pogled ka nebu, kao da se tamo nalaze neki odgovori . Ali u plavoj praznini svetlucale su samo napuštene or-bitalne platforme koje njihovi servisni bo-tovi još nisu razneli i pustili da sagore u atmosferi .

Koliko god da je razmišljao, Atlas nije znao šta da učini . Svuda oko njega, svet se praznio . Predosećao je da će i oni koje voli najviše uskoro pokušati da ga napu-ste . Zapitao se da li je njegov otpor u stvari samo prikrivena sebičnost ili možda i ku-kavičluk . Možda je njegov sin bio u pra-vu sve vreme: možda je on bio budala, dok ostali znaju tačno šta čine .

Oko njega, vetar je bacakao pesak na rampu, ali zrnca nisu dugo ostajala na nje-noj površini . Međutim, znao je da statički napon slabi s vremenom i da će, kad-tad, dine prekriti mesto s kog je čovečanstvo trebalo da se vine među zvezde .

Atlas je napustio svemirsku luku bez do-bijenog odgovora .

* * *

Kada je stigao kući, zatekao je u dnevnoj sobi suprugu i unuke kako nemo posmatra-ju prelepu mladu ženu . Da nije posedovao neuroplant, Atlas ne bi bio u stanju da ra-zazna ko je u prostoriji stvaran, a ko holo-gram .

„Međunarodna vlada objavila je da je sva-ko inter-državno funkcionisanje obustav-ljeno danas u osam časova po Uni-vreme-nu . Prema njihovim navodima, zajednica

7

država osigurala je da sve neophodne ak-tivnosti unutar pojedinačnih regija i gra-dova preuzme centralna jedinica veštačke inteligencije, kao i da je samim tim, dalje postojanje vlade nepotrebno“, žena je za-stala u svom izlaganju . „Građani, ovo je poslednja vest SATNEV mreže . Od sada pa nadalje, naše frekvencije neće emitovati program . Želimo vam ugodan dan“, rekla je i nestala u treptaju oka .

Dnevna soba bila je sasvim tiha . Matea i Atlas mogli su da komuniciraju preko neu-roplanta, ali su iz učtivosti izabrali da to ne čine . Takođe, oboje su registrovali gotovo neljudsku tenziju u Lani .

„Više nema nikoga!“ vrisnula je Lana . „Svi su otišli! Ostali smo samo mi!“

„Ne lupetaj, dete“, odbrusio je Atlas . „Možda su gradovi izgubili dosta ljudi, ali u unutrašnjosti i manjim zajednicama nije tako . Uskoro će grad ponovo biti živ, vi-dećeš“, lagao je neubedljivo, nadajući se da dete ne zna da unutrašnjost polako guta pustinja .

„Niko nije nikoga izgubio, ti ludi starče!“ proderala se Lana glasom koji više nije bio dečji .

„I sama znaš da to nije tačno, Lana . Sve-mu treba dati vremena .“

Danijel, koji je do tog momenta bio sa-svim miran, polako se podigao s penastog kauča i prišao jednom od nosećih stubova pored Atlasa . Stao je ispred njega i počeo snažno glavom da udara o belu površinu .

„Ho-ću ma-mu, ho-ću ta-tu!“ ponavljao je tiho, prateći slogom svaki sledeći udarac .

U prvih nekoliko sekundi, svi su užasnu-to posmatrali prizor . Udarci su prvo bili tapkanje, ali se ispod dečjeg čela nakon jednog naklona pojavila crvena mrlja .

„Pogledaj! Pusti nas, pusti nas, preklinje-mo te“, zaječala je Lana, gledajući ga oči-ma Lema .

U treptaju oka, Atlasov neuroplant ble-snuo je kao šibica u savršenoj tami . Oba deteta složila su se na pod, a Matea se ta-kođe zateturala, iako joj je njen neuroplant održao tonus moždane kore, a samim tim i svest .

„Atlase“, proderala se . „Šta si to učinio!?“„Ja… ne znam . Nisam mogao više da iz-

držim ovo ludilo“, zamucao je . „Ne znam šta da radimo . Lana neće odustati .“

„Neće .“„Oni, oni žele da…“„Znam .“„Šta ćemo učiniti?“ upitao ju je .Matea je krenula da podigne onesvešće-

nu decu i spusti ih u kauč .„Nismo uspeli da sačuvamo sopstveno

dete . Kako ćemo sačuvati njih?“* * *

Kasnije tokom noći, Atlas je otišao u radnu sobu, u koju nije kročio decenijama . Unutra, stari papiri bili su razbacani po sta-klenom stolu, znaci frustracije koju je ose-ćao kada je shvatio da više ne može da piše . Kada je bio mladi pisac, voleo je da piše na papiru, iako je morao sam da ga sinte-tiše . Sada mu je bilo žao zbog toga . Da je koristio kompjuter, njegov davni neuspeh ne bi bio ovako očigledan . Doslovno ga je mogao opipati .

Seo je u stolicu i podigao najbliži komad hartije . Na njoj, nepovezane rečenice i dru-ge švrljotine izgledale su mu kao nadgrobni spomenici . Bio je siguran da je već tada po-stao smrtni protivnik teorije Dvorana čove-čanstva, kada je Lem bio beba . Sociopsiho-lozi, neo-teolozi i drugi istraživači objavili su da je u toku velika mutacija grupnog ne-svesnog, iako su tada ideje o kolektivnoj duši čovečanstva bile tek u svom začetku . Ipak, svi su slagali da je propadanje umet-ničkih poduhvata gotovo u svakom kutku planete bilo povezano s fenomenom . Atlas nikako nije mogao da prihvati da je nešto što ubija kreativni poriv dobra stvar .

Nakon ružne epizode s unucima, osećao se starim kao nikada ranije . Pogledao je pe-gave šake i kosti koje su štrčale ispod krhke kože . Pomisao na prazan grad koji proždi-re pustinja bila je užasna, ali pomisao na Lanu i Danijela u belim kombinezonima bila je nepodnošljiva . Zato je zaspao za sto-lom gde je jednom davno mogao da piše .

8

* * *U snu, Atlas nije bio blaženo nesvestan

kao što su to bile hiljade generacija pre njega . Dok mu je telo spavalo, Atlas je lebdeo

kroz hodnike mnogih umova . Hodao je kroz Dvorane, kako su to mnogi nazivali .

Mogao je da se priseti stvari koje su se zbile stotine godina pre njegovog rođenja . Osećao je dileme i nesigurnosti onih koji su kao i on, u tom trenutku spavali, ali i ushićenost onih koji su odlučili da sledeći dan započnu odlazak u Dvorane . Biti u tom vrtlogu zaista bi bila neverovatna avantura, pomislio je usnuli Atlas, samo da je čove-čanstvo nije gurnulo u morbidnu krajnost .

Probudio ga je blesak Mateine svesti . Atlas je iskočio iz radne sobe i odmah po-jurio u dnevnu, gde je znao da se njegova supruga nalazi .

„Molimo vas da ostanete mirni“, izgovo-rio je ravno policijski bot . „Ovo je registro-vana bezbednosna akcija .“

Tri velika robota obojena u plavo nalazi-li su se u njegovom domu, svega nekoliko metara od vrata .

Atlas je pogledao oko sebe, instinktivno tražeći članove porodice . Matea je bila od-mah pored i gurnula je šaku u njegovu čim je ušao u prostoriju . Atlas je uzvratio stisak pre nego što je primetio unuke .

Oba deteta stajala su ščućureno iza pau-kolikih nogu bota koji im se obratio i gle-dali prema bračnom paru .

„Šta se događa?!“ viknuo je Atlas i pošao prema njima, što je navelo jednog od boč-nih botova da istupi u susret i prepreči mu put . „Šta radite ovde?!“

„Građanine, prisustvo bezbednosnih je-dinica zatraženo je od strane stanara ove stambene jedinice“, izdeklamovao je bot .

„Insistiramo da ostanete mirni .“„Ja sam ih nazvala“, tiho je progovorila

Lana . „Ne možeš nas i dalje držati razdvo-jene od mame i tate . Neću to dozvoliti .“

„Šta?!“ viknuo je Atlas . „Šta to govoriš?!“Najbliži bot je istupio još malo, tako da

je Atlas gotovo mogao da vidi svoj odraz u uglačanoj metalnoj provršini .

„Građanine, ostanite mirni“, progovorio

je identičnim glasom kao i centralni, „ili ćemo biti primorani da vas obuzdamo . Ša-ljem vam nalog za ulazak, kao i ovu bez-bednosnu akciju .“

Atlas je osetio da njegov neuroplant do-bija paket podataka, unutar kog se nalazio zakon koji garantuje svakom građaninu trajni prelazak u Dvorane . Atlas je znao sve to i ranije, ali nije mogao da poveruje u ono što se dešavalo pred njim . Istovreme-no, u paketu su stajala i upozorenja koja su mu davala do znanja da policijski botovi imaju ovlašćenje da onesposobe njegov ne-uroplant ukoliko na bilo koji način pokuša da se umeša .

„Ali ne mogu to dozvoliti!“ zaječao je Atlas . „Oni su samo deca, bebe . Zar ćete im dopustiti…“, počeo je da objašnjava, ali se brzo utišao .

Setio se svih praznih stambenih jedini-ca, svih malih belih kombinezona koje je viđao među gomilama ljudi koji su čekali ispred centara . Neki su držali i novorođen-čad u tim belim odorama .

„Lana, dušo moja .“„Lana, ovo nije odgovor, molim te, razmi-

sli šta činiš“, nežno je izgovorila Matea .„Žao mi je . Žao mi je što ste tako slepi“,

naglo, devojčica je počela da plače . „Može-mo svi da budemo zajedno! Pođite s nama, bićemo zajedno . Danijel i ja, vi, mama i tata .“

Danijel je takođe šmrckao, kao i Matea, koja nije ispuštala Atlasovu ruku . Samo su on i botovi bili nepomični .

„Dvoje građana zatražilo je zaštitu . Bez-bednosna služba će je pružiti“, rekao mu je centralni bot, kao da je pokušavao da pod-vuče besmislenost bilo kakvog konflikta . „Građani“, okrenuo se za 180 stepeni i obra-tio deci: „Možemo da pođemo .“

Bez dodatnog pogleda ili reči, deca su napustila stambenu jedinicu . Botovi su izašli jedan po jedan, a njihova masivna tela nisu napravila nikakav zvuk, niti su pomerila nešto u stambenoj jedinici . Ma-tea je pokušala da progovori, ali su joj reči ostale u grlu . Stari bračni par ostao je da stoji u praznoj dnevnoj sobi .

9

„Ne“, prošaputao je Atlas i izleteo na te-rasu .

On i Matea stigli su tačno u momentu kada su botovi pružali Lani i Danijelu nji-hove bele kombinezone . Dvoje dece skinu-lo se na praznoj ulici i uvuklo u novu odeću . Atlasu se činilo da ponovo sanja u grupnom snu, da je potpuno beznađe koje je osećao u stvari bilo tuđe i da ništa od toga nije bilo stvarno . Taj trenutak nije dugo trajao . Po-smatrao je unuke kako ulaze pravo u centar, pošto nije bilo reda .

I samo tako, više ih nije bilo . Botovi su se zadržali još nekoliko minuta pre nego što su poleteli i nestali .

Atlas i Matea stajali su, tupo zagledani u odbačenu dečju odeću koja je ležala na putu kao pregažena životinja .

„Atlase, molim te, skuvaj mi kafu“, rekla mu je supruga .

„Matea…“ poželeo je Atlas da kaže, ali nije nalazio reči .

„Zaista bih želela šolju kafe .“„Naravno, ljubavi“, izgovorio je i izašao

s terase .U kuhinji je potražio preostalu količinu

nesintetizovanog zrna kada je primetio da više ne čuje Matein neuroplant . Na trenu-tak, njegov svet se urušio po drugi put u manje od deset minuta, bez obzira na to što nije čuo tupi udarac tela . Šolja mu je ispala iz šake i razbila se o uglačan pod . Atlas se takođe sručio dole i počeo da plače kako nije plakao nikada u životu .

Na praznoj terasi, blagi povetarac baca-kao je drečavu zavesu prema nebu .

* * *

Bilo mu je potrebno gotovo dva dana da odvuče telo supruge do pustinje . Matea je bila poslednje ljudsko biće koje je video; sve ulice, zgrade i stambene jedinice bile su potpuno prazne .

Uz put razni javni botovi zapitkivali su ga da li mu je potrebna pomoć, ali ih je Atlas ignorisao . Bio je siguran da mnoge automatizovane službe pokušavaju da ga kontaktiraju . Ništa neće dopreti do njega; ožiljak na vratu označavao je mesto na

kom je spalio neuroplant pomoću užare-nog parčeta čelične žice .

Sahranio je suprugu pored jednog ma-sivnog potpornog stuba, iznad kog se ši-rila mreža transportnih cevi . Izabrao je to mesto zato što ga je podsećalo na krošnju drveta .

Kada je završio, pregledao je još jed-nom sadržaj ranca koji je poneo – unutra je bilo hrane, vode i malo lekova . Najvažnije, Atlas je prstima prešao preko tabaka papira i svežnjeva olovaka koje je sintetizovao dok je još mogao da koristi javne mašine .

Uveren da ima sve što mu je potrebno, Atlas je prebacio ranac preko ramena i po-šao prema izlazećem suncu, dublje u pu-stinju .

Želeo je da učini samo jednu stvar pre nego što ubrzo umre od gladi, žeđi ili ne-čeg trećeg . Bio je odlučan da napiše po-slednju priču, njegovu i celog čovečanstva i stvori poslednje umetničko delo vrste koja je odlučila da više ne želi ovaj svet .

Njegovi koraci nestali su pod peščanim vrtlogom .

10

„Umirio se .“Petar poskoči . Zaokupljen mislima nije

primetio da se Dragana vratila iz dečije sobe . Gledajući je kako se iznureno spušta na stolicu on shvati da se pomalo ljuti na nju . Takva je bila već nekoliko dana, otkad su počeli problemi sa Mironom . Klinac je preterivao .

„Jesi li ga ubedila?“ upita je on .„Mislim da jesam . Na kraju se i nasme-

jao .“„Dečije bubice .“„Obećala sam mu da naredne nedelje ne

mora ići na službu .“ „Zašto si to učinila?“ glas mu je bio oz-

biljan . „Tako ćemo da ga vaspitavamo?“„Nećemo…uznemiren je, neka odmori

malo .“„Dragana, on nas ucenjuje .“

„Ne, nije takav . Stvarno se boji i to me brine .“

„Nije to ništa .“„Ali u Centru nam nisu rekli za…“„U vatru sa Centrom! .“Ona se trgnu . „Ne viči na mene Petre!“ Morao je da viče . Zato što je bio muš-

karac a oni se po svim mogućim učenjima razlikuju od žena . Ona je bila ta koja sme da podlegne osećanjima dok je njegov za-datak bio da drži konce u rukama . A život u centru Beograda visio je o mnogo njih . Ipak, nije želeo da joj se zamera .

„Izvini .“ „U redu je . Samo kažem da je čudno što

nam ništa od toga nisu spomenuli kad smo uzimali malog . To nije po pravilima i nije pošteno .“

Bilo je više nego čudno, ali odbijao je da

CIKlUsG o r a n S e g e d i n a c

crtež: Dorđe Krajnović

11

razmišlja o tome . Centar za socijalnu brigu u Srbiji je bio jedna od vodećih instituci-ja . Dragana i on su pet godina posmatrani dok im nije odobreno da usvoje dete . Pet godina razgovora, učenja i testiranja . Ko-liko se samo puta osećao poniženo dok je odgovarao na škakljiva pitanja socijalnog radnika . Dok Vi brinete o detetu, mi bri-nemo o Vama, pisalo je u čekaonici, a sa postera bezbrižno se osmehivala porodica iz bajke .

Ako su socijalni radnici znali sve o vama i vi ste imali pravo da saznate sve o dete-tu koje usvajate . Dragana i on pročitali su hrpu dosijea o Mironu, od momenta kada je evidentiran pa do trenutka kada je odu-zet prethodnim starateljima . Bio je maltre-tiran, ali na sreću bez posledica . Barem je pisalo tako . Oboje su se plašili da bi no-vootkriveni dečakovi strahovi išli njima na dušu, a čekali su ga dovoljno dugo da rasta-nak nije dolazio u obzir .

„Veliko je pitanje koliko su zapravo dr-žavni službenici sposobni da upoznaju ne-koga? Ko zna od kada taj njegov strah da-tira?“

„Ne može biti dugo .“ Ona ga pogleda a zatim žurno doda želeći da izbegne raspra-vu „ Na kraju krajeva, zakon je na njihovoj strani .“

„Znam“„Mogu da pretpostavim gde su mu napu-

nili glavu tim glupostima .“„I to znam“, odgovori on mršteći se .„Hoćeš li ti razgovarati sa njim ili da to

učinim ja?“„Ne znam koliko je pametno zamerati se

crkvenim licima .“„Ne govorim ti da se zameraš već da po-

razgovaraš .“„On je sveštenik…“ „Pa šta ako je sveštenik?“ glas joj se po-

diže za oktavu . „Oni služe narodu . Zašto odmah mora sve da se shvati kao uvreda? Jesi li svestan šta pričaš?“

„A da li si ti ženo svesna da crkva može da čini sve što hoće? Da je van zakona? Da povredu nečije sujete možemo debelo da platimo na svojoj koži?“

„A da li si Ti svestan da je Tvoja dužnost da vodiš računa o svom detetu?“

Zadavala je niske udarce a on nikada nije umeo da se nosi sa njima . I pre nego što je pokušao da je urazumi znao je da će po-pustiti .

„To što ne želim da razbesnim Crkvu zna-či da se brinem za naše dete . Za razliku od tebe .“

„Prekini da govoriš o Crkvi . Pričamo o Maksimilijanu koji mu drži predavanja .“

„Maksimilijan je sveštenik .“„Maksimilijan je tvoj prijatelj .“On samo frknu i pogleda je podozrivo .

Na njenom licu nije bilo traga razumeva-nju .

„Nema problema . Ne moraš se truditi . Ja ću porazgovarati sa njim umesto tebe .“

„Pusti me da odmorim i saberem misli Dragana . Ja ću to obaviti .“

* * *

Bešumno je napustio kuću .Miron i Dragana su još uvek bili u svo-

jim sobama . Svitalo je tek za dva sata ali na ulicama Beograda bilo je ljudi . Grad nika-da nije spavao . Juče je na trgu Velikosve-štenik beogradski Sarius najavio pojačanu izgradnju kamenom u naseljima oko užeg centra . Petru se ovo svidelo . Smatrao je da svi zaslužuju jednaku šansu, a grad poput ovoga već jednom mora da shvati da sva-ki od osamdesetak hiljada stanovnika uče-stvuje u njegovom razvoju i napretku . Od kada zna za sebe nije mrdnuo iz Beograda . Ali duh jednog mesta čine ljudi a ne zgrade . Bilo krajnje vreme da se povede ozbiljnijeg računa o njima .

Neki momak udarao je po automatu za Vitax . Požuri kući ako se nisi namazao, po-misli Petar, To ti je mnogo pametnije od takvog ponašanja . Nekada je prazan auto-mat bilo nemoguće zamisliti a kamoli vi-deti . Vitax je bio dostupan gde god bi kre-nuli . Danas si gotovo svakodnevno mogao sresti ljude sa ranama po telu . Umotavali bi ih u zavoje i hodali pognute glave . Ako ih ne saniraš na vreme postaju neizlečive . Ne-kada davno, još pre nego što će se venčati,

12

Dragana je otišla na izlet i iz čiste, njoj svoj-stvene gluposti, nije ponela mast sa sobom . Ostala je bez većeg dela lista na levoj nozi zbog čega je navukla gadan kompleks .

Vlast je tvrdila da je sve u redu i da ne postoje nestašice . Ali pre nekoliko dana, na svu sreću, odbijen je zakon o spaljivanju . Očigledno je neko smatrao da čovek koga načne sunce ne zaslužuje da živi . Monstru-ozno, pomisli Petar, rane nisu prelazne ako se redovno mažeš . Ali šta ako Vitaxa usko-ro nestane?

Zgrozio se . Svi trtljaju o smaku sveta . Žuta štampa, prolaznici, dokon svet . Poli-cija redovno hapsi proroke kojih je sve više . Barem je Crkva radila svoj posao . Ali ako je Miron te gluposti pokupio na časovima veronauke, onda ni ona više nije što je ne-kada bila . Dobro je poznavao oca Maksi-milijana, bio je to razuman, društveno od-govoran čovek . Nije mu priličilo da se bavi bajkama .

* * *

Prekinuo ga je u molitvi . Vrata crkve bila su širom otvorena . Ovaj ga je srdačno do-čekao ne skrivajući znatiželju zbog posete u neuobičajeno vreme .

„Petre moj dobri“, smešio se sveštenik uvodeći ga u malu ali funkcionalnu kance-lariju . „Sedi molim te“ .

On se spusti na udobnu stolicu obloženu sunđerom .

„Nadam se da je sve u redu?“ upita ga ovaj direktno, kao prijatelja . Dugo su se poznavali i nije bilo potrebe za crkvenim frazama kada su sami .

„Hvala Bogu jeste“, odgovori Petar „Hteo sam nešto da te pitam…samo da porazgo-varamo u vezi nečega ovako sami…kada nema službe .“

Maksimilijan klimnu glavom . Bio je spreman da sasluša .

„Kako ti izgleda Miron…mislim onako…za vreme škole?“

Na sveštenikovom licu moglo se očitati olakšanje . Tih dana bilo je daleko neprijat-nijih tema za razgovor od priče o deci .

„Tvoj Miron? Pa…samo mogu da ti

kažem da je on divno dete . Jedan od najbi-strijih učenika .“

„U kom smislu?“„Kako u kom smislu? Pa u smislu crkvene

nauke svakako . Brzo uči… pogledaj njegov obrazovni karton . Umetnost, arhitektura, pravo, teorija razmene…“

„Teorija društva .“, ispravi ga Petar„Ne može ih čovek sve zapamtiti .“, on se

osmehnu . „Dodeljeno vam je sjajno dete .“„Imam problem sa njim Maksimilijane i

nadao sam se da sa tobom mogu da poraz-govaram u poverenju .“

„Možeš .“„Mislim, baš u poverenju . Znaš da je to sa

decom osetljivo .“„Tačno znam šta misliš . Nećeš one ludake

iz Centra za vratom .“„Tako je .“„Pa pričaj onda . U opisu mog posla je da

ćutim o tuđim problemima .“ Mogao je da nasluti o čemu se radi . Pe-

tar je verovatno udario klinca ili je vikao na njega i suočio se sa strahom da bi mu mogao biti oduzet . Nije ni čudo s obzirom na kampanje Centra, jedva su čekali da ne-kome oduzmu starateljstvo jer je potražnja bila ogromna . Nesrećni mališani prelazili su iz jednih u druge ruke i najčešće zavr-šavali potpuno upropašteni .

„Navukao je neki gadan strah koji poči-nje da brine i mene i Draganu .“

„Strahovi su svojstveni deci .“„Ali ovo postaje nesnosno .“„Hoćeš li da razgovaram sa njim? Čega

se plaši?“Umesto potvrdnog odgovora koji je oče-

kivao, Petar mu samo uputi nem pogled .„Čega se plaši Petre? Nije valjda mene?“

ponovi on pitanje„Ne baš… Plaši se Kucača .“Njegov sagovornik se osmehnu . „Aaah…

bojiš se da sam mu napunio uši biblijskim legendama . Nisam .“

„Molim te nemoj se ljutiti… samo sam mislio…“

„Da je crkva mesto gde je mogao sazna-ti o takvim glupostima i isprepadati se do iznemoglosti“, dovrši sveštenik .

13

„Molim te ne ljuti se .“„Ne ljutim se .“„Hvala ti .“Maksimilijan uzdahnu .

„Otkriću ti jednu tajnu, pošto dugo godi-na nisi dolazio na službe . Ne pamtim kada sam te video na propovedanju . Uvek se sre-ćemo u drugim prilikama .“

Petar je posramljeno gledao u pod .„U crkvi već dugo ne predajemo o takvim

stvarima kao što su Kucači . Strah je pro-našao tvog sina na nekom drugom mestu . Najmanje je verovatno da će mu se to servi-rati u Božjem Domu . Optužuješ nevine .“

„Nisam hteo nikoga da optužim . Najlakše mi je bilo da tebe pitam . Molim te, prekli-njem te, izvini ako sam te uvredio .“

Sveštenik odmahnu rukom .„Nema Kucača, Petre . Biblija piše o njima

ali mi prelazimo preko toga . To je legenda koja zaslužuje pomen jedino u naučne svr-he . Šta ona govori nego da ih je Isus svo-jim dolaskom prognao i uspostavio novo, idealno društvo? Neko ko je milenijumi-ma ranije pisao versku knjigu morao je u nečemu otelotvoriti smernice jednog sveta koji je tek nastajao, i iz koga smo se i mi razvili do nivoa na kom smo danas . Suje-verni? Sujeverni se boje ponovnog dolaska tih čudovišta . Jer ako ne budemo dobri sve će da nas sliste . Tako mora biti jer svaka ideologija, pa i religija, na kraju mora ima-ti mehanizme zaštite od skretanja sa puta . Naklapanja o Kucačima imaju smisla među polusvetom sa periferija . Ali ovde u Beo-gradu, mestu gde je najveća intelektualna elita, takve stvari nemaju šta da traže .“

„To je jedan normalan stav, Maksimilija-ne .“

Sveštenik se nasmeja„Pa šta si drugo očekivao? Stvarno dugo

nisi zalazio ovamo . To nije dobro .“„Znaš da nemam ništa protiv Crkve . Samo

nemam vremena . Neko mora da radi .“„Naravno dobri moj . Svako od nas ula-

že velike napore da nas učini kvalitetnim društvom . Ali nemoj da ti to služi kao opravdanje za otuđivanje .“

Petru se nije dopadao pravac razgovora .

Samo mu je još trebalo da bude proglašen odmetnikom od crkve .

„Daleko bilo, nisam se otuđio . Ali poro-dica, dete, sve su to stvari koje me iscrpe . Nisam ti ni pričao koliko sam morao da se trudim da bi mi se odobrilo stalno mesto boravišta .“

Maksimilijan samo odmahnu rukom . Izraz razumevanja pojavi se na njegovom licu i to učini da se Petar oseti bolje .

„Petre moj…starosedelac sam u ovom gradu . Sam znaš priče o ponovnom uspo-stavljanju, koliko smo samo truda ulagali, čuda činili…u ono vreme kada si ti stigao sve je već uveliko funkcionisalo . To su bile dobre godine . Nije svako mogao da uđe, a kamoli dobije dozvolu za boravak . Danas je drugačije…“

„Mnogo nas je, a ne širimo grad .“„Beograd kao kolevka razuma odavno

skreće sa svog prvobitnog puta i prima u sebe čak i one koji ga nisu zaslužili . Ovo je trebalo da bude grad blagostanja a ne soci-jalnih problema i društvenih nemira .“

„Dobro, nije baš toliko strašno .“„Strašno je Petre . Dobar si i zaslužuješ da

ti kažem . Imaćemo velikih problema sa ne-mirima . I to veoma brzo .“

„Na šta tačno misliš?“„Kažem ti da živimo u kriznim vremeni-

ma a ljudi su skloni da u takvim uslovima beže u fantaziju . Da duševni bol leče ma-štom . Svaki dan maknemo po jednog pro-roka sa ulica . Ne bi mi verovao kakve nam gluposti serviraju kada ih ispitujemo .“

„Kakve to ima veze sa nemirima?“„Mnogi im veruju . Više nego što bi bilo

normalno . Kažem ti kao prijatelju, budi pa-metan i pazi na sebe i svoju porodicu .“

„To i radim . Ne shvatam šta još mogu da preduzmem?“

„Prati dete u školu i nakon nje ga odmah dovodi u kuću . Ne daj mu da šeta sam . Oči su svuda po gradu, ne upuštaj se u razgo-vore i radnje koje ti mogu stvariti probleme . Mudar si . Uskoro će sve biti u najboljem redu, ali nemoj da dozvoliš da zbog neke gluposti ispaštaš i ti i tvoja porodica .“

Petar klimnu glavom . Nadao se da će

14

njegove brige prestati nakon posete Mak-similijanu, ali stvari su izgleda bile kom-plikovanije .

„Moraću . U svakom slučaju hvala ti na razgovoru .“

„Tu sam za sve što ti bude trebalo . Zapam-ti samo da je uvek bezbolnije da sve što ti se čini sumnjivo odmah prijaviš i preduhi-triš štetu koja može nastati .“

„Hoću .“

Dragana nije bila zadovoljna . Ako nisu hteli da kopaju dalje i priznaju društvu da imaju problem, situaciju sa Mironom mo-raju rešavati samostalno .

Na sreću, njegovo stanje se popravljalo . Ona je bila ta koja ga je umirivala uglav-nom u prvim satima po zalasku sunca . Taj glupi strah je i dalje bio prisutan ali u ma-njoj meri, tako da je nakon par dana Pe-tar sa zadovoljstvom zaključio da je čitava stvar u svojoj završnoj fazi .

A onda je policija uhapsila njegovog ko-legu Marka i on je gotovo u potpunosti za-boravio na Mironove maštarije .

Marko i on decenijama su zajedno radili na sortiranju pošte . Bio je to jedan od naj-pametnijih ljudi koje je poznavao . Kleo se u sistem i činjenica da se ogrešio o isti bila je neverovatna .

Čitava firma brujala je o tome . U početku se mislilo da je u pitanju greška, zatim da se radi o pljački, a onda je njihov direktor dobio i zvaničan dopis od crkve .

Marko je bio odmetnik, sektaš . Pomišljao je da ponovo ode u posetu

Maksimilijanu, da se detaljnije raspita o svemu, kaže neku lepu reč o prijatelju i pokuša da mu doturi kakvu pomoć . Me-đutim nije smeo da rizikuje . Plašio se hoda po ivici . Nije želeo probleme, pogotovo ne nakon prethodnog razgovora i saveta koje je dobio .

U njegovom preduzeću svi su pričali o sektašima, o užasnim stvarima koje oni rade i propovedaju . Još uvek nisu padale međusobne optužbe, ali sudeći po tenziji koja se osećala, Petar je bio siguran da će i taj dan uskoro doći . Bio je čvrsto rešen da

gleda svoja posla, i ne učini niti jedan korak koji bi njemu i njegovoj porodici mogao da ugrozi stabilnost .

A onda su dobili neočekivanog gosta .

Već po Draganinom pogledu mogao je da zaključi da nešto nije u redu . Ušao je zabrinuto pomislivši da se nešto dogodilo Mironu . Onda je ugledao Lidiju, Markovu suprugu .

„Lidija“, pozdravi je kratko . Ona stidljivo pogleda kao da ispituje da li je dobrodošla u njegovom domu . Mora da su joj mnoga vrata poslednjih dana bila zatvorena . Iako bi bio daleko srećniji da se nije pojavila, nije imao nameru da joj uskrati gostoprim-stvo . Imala je povijenu ruku . Primetivši ga da gleda u nju posramljeno je skloni ispod stola .

„Ne daju joj Vitax“, besno progovori Dra-gana . „Danima nije dobila sledovanje .“

„Nemoguće .“ „Ne daju mi“, progovori po prvi put Lidi-

ja . „Mislila sam da je samo privremeno, ali ne daju mi . Izgleda da nisam više podobna . Prvo je počelo iznad zgloba ali sada se pro-širilo na čitavu podlakticu . Živa trunem!“

„Smiri se Lidija“, reče on ne želeći da stvara buku i uznemiri malog koji je bio na spratu . „Dragana daj…“

„Već smo namazale .“ reče ona „I dala sam joj malo da ponese . Samo otišlo je dubo-ko .“

„Kako ću da radim ako ostanem bez nje? Oni namerno hoće da mi se ovo dogodi! Zbog Marka!“ Žena je bila histerična .

„Lidija molim te da se smiriš . Neću gala-mu u ovoj kući!“

Ona ućuta, pa doda za nijansu tišim gla-som „Nisam ni htela da vam smetam . Ali nisam više znala kome da se obratim . Ne daju mi ni da priđem automatu, a oni koji-ma se približim uglavnom su prazni .“

Zaista, primetio je da kraj mnogih auto-mata stoji policija . To se ranije nije prak-tikovalo . U početku je mislio da se radi o slučajnim patrolama ali očigledno su po-stavljali straže .

„To je u suprotnosti sa zakonom .“

15

„Ma nemoj!“ odgovori mu Dragana . „Maltretiraju je i ponižavaju od kada je Marko uhapšen .“

„Kako je Marko?“ upita on i oseti se malo posramljeno zbog toga . Ovo je bio prvi put da zaista pokušava da se raspita o prijatelju . Lidija ga prostreli pogledom .

„Ne znam . Ne znam ništa o njemu još od momenta kada je odveden!“

„Kažu…na poslu kažu da je…“ „Sektaš i državni neprijatelj“, odvrati ona

otresito pa nastavi: „Marko je oduvek bio istinski vernik, današnja crkva je duboko zastranila . Ona vlada poput pravog tirani-na! Kraj je zaista blizu!“

„Ne želim takve priče pod svojim krovom Lidija!“

„Petre!“ uzviknu Dragana . Očigledno joj je smetalo njegovo ponašanje, ali ovde su važila njegova pravila . Kao da je očekivala ovakav odgovor Lidija mirno ustade sa sto-lice, gurnu svoju obolelu ruku pod mišku i pođe ka vratima .

„Neka nam je Bog svima u pomoći .“ Prostorijom zavlada tišina . Nije mogao

da zna šta su njih dve pričale dok je bio odsutan, ali se nadao da se njegova žena nije upuštala u polemike vezane za vlast . Pogledao ju je upitno, očekujući kritiku i više nego spreman za svađu .

„Nije ponela melem .“* * *

Demonstracije su počele spontano i u roku od tri dana kulminirale u totalno lu-dilo . Prvog dana bilo ih je svega stotinak . Mirno su tražili od Vlade da podnese ostav-ku . Petar je to čuo za vreme pauze, dok se opuštao leđa prislonjenih uz zid, gledajući u zamišljenu tačku . Nisu imali nikakve re-kvizite, stajali su na trgu i pričali, uz povre-meno uzvikivanje parola . Uglavnom muš-karci . Policija je stigla predveče po nalogu crkve i pohapsila polovinu, dok se druga polovina razbežala .

Sutradan ih je bilo preko tri hiljade . Lo-mili su automate, tukli se sa policijom i na vrhuncu borbe pokušali da podmetnu po-žar pred centralnim hramom . Tog dana na

sastanku, Zakonodavci su doneli strašnu odluku: ustanovljava se preki sud, a uče-šće na protestima kao i svaki aktivizam uperen protiv države kažnjava se spaljiva-njem . Nije se moglo odrediti odakle dola-ze, pošto protest za razliku od prethodnog dana nije bio koncentrisan na jednoj loka-ciji . Borba je imala nekoliko frontova . Pred kraj radnog vremena stiglo je saopštenje da svi savesni građani nastave sa svojim sva-kodnevnim aktivnostima i da policija drži stvar pod kontrolom . Izluđivala ga je po-misao na to da mu je porodica nezaštiće-na dok on radi . Imao je vezane ruke jer je rizikovao da ukoliko napusti radno mesto bude optužen i spaljen kao demonstrant . U povratku je jedva zaobišao podivljale gru-pe . Dragana je bila van sebe od brige . Duž čitave ulice pa i na njihovoj fasadi neko je ispisao parole: Dole vlada! Kraj je blizu! Hoćemo rat . SMRT izdajnicima! Da li je bilo moguće da su to oni o kojima mu je Maksimilijan pričao? Da su toliko brojni?

Shvatio je da je moguće trećeg dana kada su ga uniformisana lica nedaleko od kuće poslala nazad uz obrazloženje da je grad blokiran i da je Vlada podnela ostavku .

„Mi smo nova policija . Vratite se u svo-ju kuću dok Vas ne obavestimo o daljim aktivnostima“, rekao mu je jedan od njih . Poslušao je ne razmišljajući o suprotnom . Prvi put u svom dugom životu doživeo je prevrat . Ali ka čemu? Šta je to došlo prošle noći i da li treba da se plaši ili raduje? Stari sistem imao je mnoge rupe, da li novi do-lazi da bi ih začepio ili izbušio još neku? Dragana je bila smirena i dan je protekao u razgovoru . Pomogla mu je da se sabere i uverila ga da nemaju razloga za brigu . Bio je običan, neupadljivi građanin, čistog obraza i mirne savesti . Nije imao čega da se plaši .

Tako su dočekali i noć . Bilo je vreme da Miron ode u svoju sobu . Petar je pošao za njim u želji da malo popričaju, onako, kao otac i sin . Valjda će ako ništa drugo, ta nova vlada doneti rasterećenje zakona koji se tiču usvajanja i oduzimanja dece . Na-dao se da ih u čitavom haosu nije mnogo

16

stradalo . Njihov broj nije bio veliki a smrt svakog mališana uskraćivala je barem tuce parova za mogućnost roditeljstva .

Obojica su bili u mraku . Petar je pokuša-vao da napipa prekidač na noćnom stoliću kako bi upalio svetlo kada oseti udarac u potiljak i nešto krcnu . U isti mah se začu prasak iz prizemlja . Dete vrisnu . Krajem svesti on dovrši započeto i prostoriju ispu-ni svetlo .

Odozdo se čulo komešanje i buka . Ne-što je pravilo gadan lom . Koliko god mu je bilo teško da poveruje sopstvenim očima znao je i šta .

Njihova koža bila je bleda, na licu goto-vo ružičasta umesto prirodno siva . Miro-nova soba nije bila naročito velika i mogao se zakleti da oseti ono što se moglo čuti samo u pričama za plašenje dece . Zračili su toplotu .

Obe prilike izgledale su kao muškar-ci . Na sebi su imale zelenkasta odela nalik uniformama . Jedan od njih držao je veliku cev uperenu u njega dok je drugi pokuša-vao da savlada Mirona . Instinkt je bio jak i Petar potrča da pomogne sinu . Cev prasnu i on ustuknu na trenutak . Kratkim pogle-dom uhvati široku rascepinu na sopstve-nom torzu, i gotovo se nasmeši činjenici da je to bila prva ozbiljna rana koju vidi a da nije nastala od sunca . Krajevi oko rupe mi-risali su na sprženo meso . On preskoči kre-vet i baci se na Mironovog napadača . Bez problema ga je prostim potiskom oborio na zemlju, a zatim udario u lice . Bio je neo-čekivano slab ali je njegov pratilac iskori-stio priliku i obuhvatio ga sa leđa . Osetio je pritisak a zatim ugledao oštricu kada mu je sečivo probilo vrat . Nije smeo dozvoliti da ostane bez glave . U toj gužvi Miron se obrušio na spodobu sa poda i bez mnogo muke joj zario očnjake u vrat . Crvena teč-nost briznu iz rane .

Bili su to Kucači . Petar povi leđa pokušavajući da obo-

ri svog napadača . Ovaj se čvrsto držao i pokušavao da izvuče oružje iz njega . Mo-rao je delovati brzo . On učini krajnji na-por, i sam začuđen snagom koju je ispoljio,

i Kucač izgubi ravnotežu . Pri padu je uda-rio glavom u zid i ostao da leži .

„Pregrizi mu grkljan i ostani u sobi!“ na-redi sinu gledajući njegovo crvenilom uma-zano lice . „Ne izlazi odavde dok se ne vra-tim po tebe!“

Borba u trpezariji imala je tragičan is-hod . Našao je samo obezglavljeno truplo, od Draganine glave nije bilo ni traga . Na njenim rukama bilo je crvenila . Uspela je da ih ozledi . On riknu od bola i izjuri iz kuće . Kucača nije bilo na vidiku, ali su mnogi ljudi poput njega lutali ulicom tra-žeći osvetu .

* * *

Dok je stajao na trgu među ruljom, čeka-jući instrukcije Petar ugleda Maksimilijana vezanog na još neupaljenoj lomači . Pripad-nik stare, izdajničke vlasti . Prišao mu je ne tako siguran da će ga ovaj prepoznati . Od poslednjeg napada glava mu je stajala pod čudnim uglom, još uvek nije našao dovolj-no vremena da je fiksira .

„Petre moj dobri…“, progovori ovaj . „Apostol se ipak vratio…“

„Vratili su se i Kucači . Hoće da nas istre-be oče . Ubili su mi Draganu…“

Sveštenik obori glavu .„Istina je oče . Došli su po svoje .“„Ne zovi me oče, zovi me po imenu Pe-

tre… biću ubijen poput izdajnika .“„Toliko o tumačenju Biblije oče…ovo se

ne bi desilo da ste verovali i preduzeli nešto . To vam je bila dužnost . I jeste izdajnici!“

„Sudnji dan…“, tiho reče Maksimilijan .„Armagedon“, ispravi ga Petar, a potom

ne skidajući osmeh sa lica reče jednoj od žena koje su stajale u blizini: „Nađite va-tru i zapalite bivšeg sveštenika! Neka se ne muči više vezan!“

Na trenutak mu se učini kao da će Mak-similijan opet da progovori, međutim on samo još više pognu glavu .

„Neka ti Bog oprosti grehe“, reče Petar .

17

Noć se spustila u podrum . Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice . Kapljala je po nama kao motor-no ulje .

Nestajali su . Igor koji žurno sklapa pi-štolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće . Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom . Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu .

Mrak je progutao i brujanje motora . Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stoma-ka .

„Ja ću da stražarim“, odlučio je Igor . Ni-sam imala snage da mu odgovorim . Kad

odvali tako vojnički dođe mi da ga prona-đem u mraku i propisno ga izdevetam . Po-kušala sam da sklopim oči i uhvatim sle-dovanje sna .

„In the year twenty–five twenty–five, if man is still alive, if woman can survive, we survive…“ Reči su prizvale muziku . Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim.

„War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly.“ Setila sam se Jelene . Bila je glupa. „It’s been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man’s reign is through…“ Uzela sam joj sandale . Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama . Dok sam boso-noga osećam se nezaštićeno . „But through

motoRIstIR a n k o T r i f k o v i ć

crtež: Dorđe Krajnović

18

eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it’s only yesterday…“ Spustila sam glavu na hladan betonski pod . Stavila sam palac u usta i snažno povukla . Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi .

Opnicu sna probija Sanjin glas .„Ja sam Izida, vodič preživelih . Sve je

zagađeno . Znam mesto na kome rastu za-štićene biljke . Stepenice . Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti . Nismo se zaustavili da im pomognemo . Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbiće-mo na široku ulicu . Prepoznaćemo se, za-dovoljni što smo se izvukli . Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čam-ci . Idemo na mesto na kome su čamci . Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji . Ako ga to ne obuzme, propašće . Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu . Sigurno je ostao bar jedan čamac .“

Govorila je drugačije . Ne kao Jelena . Ovo nije bila groznica . Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam . Petom sam do-kačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk .

„Šta vam je bre, zar ste obe poludele?“ siktao je na mene .

„Ja mislim da je prsla, kao i Vladan“, ša-pnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini . Mu-nula sam ga . Prekinula nas je Sanja .

„Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!“ vikala je i udarala stopalima o beton .

„Obećavam!“ jauknuo je Anton .Sanja je umuknula . Više nikada nije progovorila .Svanulo je uz riku motora . Nanjuši-

li su nas . Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata . Okrenuo se . Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju . Lelujala se, ali je bila svesna . Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub .

Igor me je pogledao i sevnuo glavom . Odmahnula sam i pokazala mu na stepeni-ce koje su vodile ka tavanici . Pokazao je na

Vladana i slegnuo ramenima . Čučnula sam pored njega . Smrdeo je na smrt . Potražila sam Sanjin pogled . Šta raditi sa živim mr-tvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme .

„Sram te bilo!“ ciknula sam . Kao oprljen Igor je sklonio oružje . Sabrao se posle ne-koliko treptaja .

„Ti ćeš da ga nosiš?“ iskezio mi se .„Ostavi ga na miru . Idemo na most, pa na

pristanište .“Sanja mi se osmehnula .Izlazimo na oblačnost dana . Vetar razgo-

ni stare novine preko opustelog bulevara . Čak su i ljušture automobila usahle i spa-rušile se . Bumbaranje motora se približa-va . Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci .

Stigli smo do vrha stepenica . Sanja i An-ton su prvi počeli da se spuštaju . Igoru se pucalo, potražio je metu . Gurnula sam ga ispred sebe . Sa druge strane mosta naila-zio je motorista . Ugledao nas je . Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sa-nju . Noga mi je skliznula iz sandalice, ose-tila sam da joj kaišić popušta . Samo da iz-drži do Kapetanije .

Spustili smo se do podnožja mosta . Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontej-nera . Reka se talasala tromo, velikim pluto-nijumskosivim brežuljcima . Iznad nas pro-tutnjali su motori . Traže nas . Pokušavamo da im umaknemo .

„Hajde! Brže!“ vikao je Igor i poterao nas . Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova . Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen is-pod tabana . Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta .

Igor se okrenuo i podigao pištolj . S mosta su se kezili motoristi . Znali su da sa te uda-ljenosti može samo da potroši metak . Op-sovao je i pohitao za nama . Već smo stigli u bilizinu Kapetanije . Sanja je skrenula ka dokovima . Nadala se da je ostao neki brod,

19

makar brodić ili čamčić . Anton me je povu-kao i potrčali smo za Sanjom . Od jutros ga-zimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas . Motori su štektali u daljini . Vedar se razduvao . Beličaste mrlje posule su površinu vode . Paperjasti pepeo spalje-nog grada počeo je da veje kao sneg .

Sanja je jauknula . Sve je potonulo . Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote . Zar da plivamo? Noge su mi bile teš-ke, a levu ruku gotovo i da nisam osećala . Motoristi su se dozivali rikom mašina .

„Tamo! Splav!“ Igor je zapovedao . Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje . Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu .

Prošli smo pored obijenih skladišta . Pljačkaši su bili izbirljivi . Odneli su hra-nu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje . Spazila sam dečiju igračku, pliša-nog medu sa uzicom i muzičkom kutijom . Kao da sam mogla da čujem uspavanku, „Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?“ . Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim .

Stigli smo do kraja pristaništa . Anton je već nabacao daske i limove da napravi mo-stić . Ukrcali smo se na splav . Igor je ostao na obali i srušio prelaz . Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice .

Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli . To se podrazumevalo . Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom .

Vatra je suknula s desne strane . Sledili smo se . Sanja je ponovo zavapila . Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad . Znači da su već stigli do okretnice . Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć . Igor je pokušao da još jednom nanišani .

„Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sra-nja!“ dreknula sam . Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisne-mo . Gurala sam svom snagom, imala sam

utisak da pokušavam da pomerim slona . Skočila sam sa ograde na palubu i potra-žila čaklju .

„Igore!“ viknula sam . Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomi-ju . Pokušaće da se sjuri niz liticu . Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu .

Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana . Igor je okle-vao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže . Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava .

Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akro-bata . Poželela sam da zgrabim pištolj i do-čekam ga . Da mu kao antička boginja prav-de prosviram mozak iz neposredne blizine . Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu . Motorista je već bio tu . Spustio se niz opaku strminu i ispa-ljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama . Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti . Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se . Pokle-knula sam udarivši snažno kolenom u če-ličnu ploču .

Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine . Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je pro-gutala .

Trupnula sam stražnjicom o palubu i za-plakala . Spaseni smo! Velika voda se otva-rala . Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru .

20

AmbICIjAS a n j a P a v o š e v i ć A l i s a

Nedavno mi se starija sestra naruga-la zbog ocene sa pisanog zadatka . Pisac je, znate, premda samozvani, ima dvade-set godina, što utiče na ubeđenje da je svet pod njom i da će njeno pisanje promeniti tok književnosti . Ipak, uprkos tome što je nadobudna i egocentrična, talentovana je-ste . Uživam, iako to krijem, u njenim pri-čama o Eventailu, neobičnoj zemlji do koje vode svi putevi . „Put za Eventail“ je zbirka od nekoliko surovo živopisnih priča u koji-ma junaci često stradaju na odvratne nači-ne . Time se hrani . Uživa da ubija sopstvene tvorevine u svetu koji je sama stvorila, gde vlada epski motiv svireposti i svako može ubiti… Pomalo arogantno, poput Boga, zar ne?

Sestra je uvek dobijala najbolje ocene na pisanim zadacima . Sada, kada donesem svoju ocenu, roditelji me preko gledaju, a ona razmahuje svojim papirima . Diči se listovima koji su sa obe strane ispunjeni

sitnim slovima, listovima nad kojima je provela sate, škrabajući, prepravljajući, na-slađujući se, jezika između zuba, opčinjena, naporna . Ne volim da razmišljam o tome, znate . Setim se da je, negde, još neko do-čekao smrt na putu za Eventail .

Iste večeri sam je, nasamo, zaustavio u hodniku, baš nakon što su me roditelji ka-znili, na šta se bila drsko nasmejala .

– Kladim se da ne možeš da napišeš pri-ču toliko dobru da uđeš u nju – rekoh joj promišljeno, shvativši šta će je sigurno po-vrediti .

Na tren, lice joj se smrklo, ali to je samo rodilo odlučnost u njoj . Sitno lice, koje nije odavalo meni očiglednu zlobu, skupilo se u masku čvrstine .

– Je l’ tako? Videćeš, literarni patuljče – reče i odgurnu me, odlazeći u svoju sobu . Osmehnuo sam se . Barem sam te večeri mogao da gledam televiziju a da me ona ne kinji i ne lupa mi na vrata da stišam ton .

crtež: Dorđe Krajnović

21

* * *Od tada je prošlo nekoliko dana a sestra,

koja inače ne može da se skrasi na jednom mestu, gotovo da nije izašla iz sobe . Pride, bližili su joj se ispiti, te su se roditelji za-brinuli . Tvrdoglavo je sedela u svojoj sobi, prodorno vrišteći kada bismo se drznuli da pokucamo i pitamo da li je dobro, šta joj je; urlala je da se sklonimo od njene sobe . Nismo znali šta radi unutra, u nepovredi-voj tajnosti .

Dva dana kasnije, baš kada sam se vratio od devojke – bilo je možda sedam, osam uveče, roditelji su sedeli u dnevnoj sobi, ra-spravljajući o sestri i pitajući se treba li do-vesti nekoga – ova je izašla iz svoje sobe i došla do nas . Jedva sam je prepoznao: bila je vidno mršavija, kosa joj je bila umršena i masna, a oči nosile neprospavane noći pla-vom težinom ispod kapaka . Ipak, kezila se, pobednički, nekakve papire stežući u levoj šaci, dok je desni kažiprst modar od masti-la upirala u moje grudi .

– Uspela sam! Eto ti, prcvoljku! Napisa-la sam tu priču! Napisala sam priču toliko dobru da mogu da uđem u nju!

Niko nije progovorio . Naši roditelji su uža-snuto zurili u kći koja se ludački cerekala a pljuvačka joj prskala sa usana . Ćutke sam stajao dok nije umuknula . O, kako je samo-zadovoljna bila . Na licima roditelja ugledah nevericu, ali samo u magnovenju; osmesima su iskazali nemerljivo divljenje, ponos koji je tvrdio da valja da se ugledam na sestru . Nije bilo ni najmanje sumnje – ona je, kao i njene priče, bila sasvim uverljiva .

Šmrknuh . Posprdno .– Zašto onda nisi u njoj? – upitah . Majci

se oteo prigušeni uzdah, otac se namrgo-dio .

Sestrin pogled bio je sam led bezumlja .– Ćuti, dete, ne znaš šta govoriš! – reče

majka a otac je podrža:– Kćeri, pusti ga, samo je ljubomoran .

Znamo da je odlična priča, iako je nismo pročitali . Svaka čast, bravo!

Hladnoća steže celu sobu kada je pogled prenela na njih .

– Ne verujete mi – zaključi, iako jesu,

iako i sam jesam . Pokušali su da je zausta-ve kada se okrenula i pošla iz sobe hodom uvređenog pobednika, ali otela im se reči-ma: – Ovo je moja priča i sve u njoj kontro-lišem . Da me niste pipnuli!

Ispratio sam je trzajem zajedljivog sme-ha, uprkos znanju da stvarno veruje u svoje reči . Otišla je u svoju sobu i zalupila vrati-ma koja su se u proteklih sedam dana otva-rala samo kako bi ona uzela koji obrok .

Otac me je čvrknuo po glavi i zgrabio za ramena .

– Polazi i ispravi to što si uradio, nesrećo mala . Znaš šta može da se desi .

Pošao sam da poslušam oca, ali bez reči, ostavivši ga besnog, a majku u začetku suza .

Pred vratima sestrine sobe zastao sam na nekoliko trenutaka, smišljajući način na koji bih joj se izvinio ali i zadržao dosto-janstvo . Najzad, pokucah . Nije bilo odgo-vora . Kucao sam ponovo, a onda zalupao pesnicom po vratima . Nikakav zvuk nije dopro do mene . Pritisnuo sam kvaku . Vrata su bila zaključana .

– Slušaj – rekoh, priljubivši usne uz drvo . – Znam da možeš da me čuješ . Žao mi je što sam ti se smejao . Izvini . Verujem ti… I verujem da si ušla u priču . Kladim se da znam i gde si, u Eventailu – zastadoh da oslušnem i zbilja, čuh slabašan smeh, ne-sumnjivo ženski, sestrin, ali kao iz velike daljine . Ohrabren, nastavih: – Kladim se da jesi tamo i da je sve predivno, večno ze-leno i sa puno životnog drveća i da ima sela u kojima žive debeli ljudi sa zlatnokosom decom, i da na severu žive okrutni Sever-njaci i da se u blizini vode neke neverovat-ne bitke sa vukovima . Čitao sam sve te pri-če i siguran sam da si uspela da uđeš u taj svet i da ga vidiš pred sobom, a ne samo u svom umu . Kladim se da si videla i Čuvara i vojnike sa sjajnim kopljima i mačevima…

Shvatih da majka i otac stoje odmah iza mene, a tada se iz sobe začulo i nešto poput topota konjskih kopita u travi . Možda se pušta kaubojac na televiziji, ali taj zvuk bi dopro samo iz moje sobe, jer sestra prezire tehnologiju . Nastavih da govorim:

22

– Siguran sam da si uspela, ali vreme je da izađeš odatle i malo se središ . Uskoro imaš ispite i… i trebalo bi da jedeš i da se odmo-riš . Naporno si radila i svi ti se divimo – iz-govorih . Čula se zaglušujuća dreka, a onda smeh . – Slušaj, mislim da si stvarno talento-vana! – prodrah se i u tom trenutku nahrupi divljačka tišina . Kao da sam ogluveo .

Okrenuvši se roditeljima, videh majčino lice svo u suzama, a očevo avetinjski bledo . Nestrpljivo me je odgurnuo i zalupao po vratima . Muk .

– Obori ih, pobogu! – vrisnu majka kada se otac izbezumljeno okrenuo nama .

Otac se povukao dva koraka i zaleteo ka vratima, isturivši desno rame . Jednom, drugi put, treći . Posle drugog puta, vrata su napukla oko brave, a nakon trećeg se otvorila, ostavljajući zjapeću ranu na usti-ma tišine .

Kročili smo unutra, prećutno sam ja stu-pio prvi . Soba je bila u polumraku, danima neprovetrena, osećala se na stari znoj, miri-šljave štapiće i vosak, bila je neraspremlje-na i stolice su bile oborene . U krevetu niko nije spavao danima, a prazne šolje kafe su se tiskale na stolu zatrpanom zgužvanim i iscepanim papirima . Sestra je ležala opru-žena preko stola, sa dubokom poderotinom na vratu, odakle je krv curila preko stola, ali dalje od ispisanih papira .

Majka se uz panični uzdah onesvestila, a otac ju je uhvatio . Prišao sam radnom stolu i dohvatio poslednje papire koje je sestrina ruka dotakla . Nije ih bilo puno; pogledao sam samo poslednje pasuse, dovršene ne-što drugačijim, iako prepoznatljivo njenim rukopisom .

„Stojim na uzvišenju, uza sam put koji vi-juga ka nepreglednom belom gradu . Mor-dasija . Moja tvorevina . Vetar je boji pro-lećem . Miris je nestalan, tu je pridošlica . Vojnik u prašnjavoj verižnjači, bez kacige – vruće mu je, a jeste sparno, vidim znoj na njegovoj obrijanoj glavi, muve koje mu si-saju krv dok jaše – konjanik, očvrsnut bo-jevima, usamljenik, i on je moja tvorevina . To pokunjeno držanje ja sam mu nameni-la . Kraljevski je glasnik i vojnik, a zemlja

kojoj služi jeste Eventail .– Stani – rekoh sa odličnim, plemićkim

naglaskom kome se svaki žitelj Eventaila pokorava . Konjanik stade . Lice mu je roša-vo, tupavo . – Znaš li ko sam ja? – upitah .

– Ne znam – odgovori, otežući, poput običnog vojnika . Zbilja sam ponosna na sebe .

– Ja sam stvaralac svega što vidiš . Čita-vog Eventaila . Svih žitelja . Svih prijatelja koje ova zemlja ima i svih njenih neprija-telja . Ja sam napisala sve što dodiruješ, vi-diš, čuješ, mirišeš i jedeš . Sve je ovo moje . I tebe sam napisala .

Vojnik ne progovara . Ipak, zadovoljna sam načinom na koji sunce obitava u tra-kama njegovog znoja, na njegovom maču; lepljiv i težak je zvuk vetra koji mu se od-bija o telo . Premešta se u sedlu, otekla po-zadina ga boli, prašina ga štipa za oči . Na-smejala sam se .

– Zapovedam ti da siđeš sa konja i predaš mi ga . Otići ću u grad i zauzeti mesto na dvoru . Ono koje mi pripada . Ja sam prava kraljica Eventaila – rekoh .

Zbilja, mač mu je predivan . Balčak je jednostavan, ukrašava ga samo jedan zele-ni kamen, večna trava njegove domovine; sečivo je britko, naoštreno; isukani mač je savršeno izbalansiran i kao stvoren za nje-govu ruku .

– Ne! – vrisnuh, razumevši .– Izdajnici krune umiru na mestu – obja-

sni vojnik .Krv mi je navrla na prste iz grla o kako

umetnički presečenog a guzica njegovog konja ogromna je u prašini – kakva boja kakva boja! – i muve su pravi de…

Spustio sam papir . Majka je vrištala i pla-kala dok se nije ponovo onesvestila, a otac je čupao ono malo kose što je imao .

– Oče, pozovi hitnu pomoć da dođu po telo… i odnesi majku u dnevnu sobu – re-koh sasvim pribrano . Poslušao me je .

Gledajući leš, zaključih, mirno:– Pa, ovo bi trebalo da stavi tačku na am-

biciju…

23

ČovEK sKloN EKsPERImENtU

r a z g o v o r s a I l i j o m B a k i ć e m v o d i o F i l i p R o g o v i ć

Godina 2009 . bila je izuzetno plodna za jednog od najboljih domaćih pisaca fantastike, Iliju Bakića . Donevši mu tri knjige koje okupljaju priče nastajale u prethodnih dve dece-nije, možda predstavlja i krunu njegovog dosadašnjeg rada . Ovakvoj tvrdnji doprinosi i činjenica da je zbirka „U odvajanju“, štampana u izdanju zrenjaninske Agore, proglašena knjigom godine od strane Udruženja književnika vojvodine . Svetlo dana ugledale su i zbirke „Bagra diše“ u okviru Fant as t ične bibl ioteke (Everest media), i „Nastaviće se… (Stripopriče 1 .)“ u izdanju sve aktivnijeg tardisa…

Ovim povodom, za čitaoce Emitora, Bakić govori o svojim pogledima na književnost, idealnom čitaocu, eksperimentisanju, i neobjavljenim romanima .

Prošle godine pojavile su se tri vaše zbirke, i sve su prilično različite. Da li je izvor tih raznovrsnih priča isti, a samo izvedba drugačija, ili one predstavljaju iskazivanje nekih razdvojenih tokova svesti i osećanja?Knjige su se pojavile u kratkom roku, ali to je samo sticaj okolnosti . „Bagra“ je, recimo, trebalo da izađe još pre pet godina, ali doš-lo je do nekih komplikacija…

Zapravo, nijedna od ovih zbirki nije pi-sana sa namerom da postane knjiga . Priče su nastajale u dužem vremenskom perio-du, i pisao sam ih bez svesti da će one jed-nog dana činiti neku zbirku . Ali svi smo mi svakog dana drugačiji, menjamo se jer stal-no čitamo ili saznajemo nešto novo . Zato se i razmišljanja menjaju…

Priče o stripu su rezultat moje fascinaci-je tom umetničkom formom . Ona ima svoj

24

specifičan svet i ikonografiju, koja se po-slednjih decenija proširila, i nekoliko de-setina junaka preskočilo je dnevnu popu-larnost i nastavilo da živi . Razmišljajući o njima, shvatiš da postoje obrasci po kojima funkcionišu . I pomisliš: zašto se taj obra-zac ne bi promenio? Na primer, da Fantom dobije ćerku umesto sina . Ili da su Holms i Votson mogli da budu ljubavni par, a Mori-jarti fatalna plavuša . Iz takvih razmišljanja nastale su priče iz zbirke „Nastaviće se…“ To čine i savremeni strip autori (kao na pri-mer Miler u „Mračnom vitezu“), kod kojih junaci postaju približniji realnosti, nisu to-liko superiorni, imaju slabosti…

Knjiga „U odvajanju“ nadahnuta je šti-mungom kiberpanka . Sastoji se iz tri dela . Jedan se dešava na zemlji, drugi u orbiti, a treći u virtuelnom svetu .

Najzad, kada sam malo otvorenije gledao na situaciju u okruženju, bio sam u nešto mračnijem raspoloženju . Tada su nastajale priče skupljene u zbirci „Bagra diše“ . One su gledanje na moguće budućnosti bez za-varavanja . Priča „Benzinaši“ je, zapravo, sasvim realistična priča . U pitanju je pe-riod 1993-'94, prepisani prizori švercova-nja benzina kojima sam prisustvovao . Tada se srušio svet u kojem smo do tada živeli . Slično je sa pričom „Begunci, krv“ . U tom korpusu je i roman Novi Vavilon . U tim knjigama nema one vrste zavaravanja: „Pa neće baš biti tako!“ Ne, biće još gore…

te priče inspirisane su srpskom stvarnošću devedesetih. Koliko se, po vama, do danas stanje promenilo, da li je atmosfera podjednako nadahnjujuća, da li i dalje ima pojava koje bi mogle da iznedre tako sumornu prozu?Mislim da se ništa nije promenilo . Najmla-đe priče u „Bagri“ su upravo nastale dosta skoro, i bojim se da su samo naizgled fan-tastične .

vaše pisanje varira između izuzetno duhovitih, jednostavnih, čak populističih priča kao što su one o strip junacima iz zbirke „Nastaviće se…“ do

izuzetno hermetizovanih, u kojima je često teško razlučiti šta se tu zapravo dogodilo, kao što je dobar deo onih iz knjige „U odvajanju“. Da li razmišljate o toj prijemčivosti/neprijemčivosti dok pišete?Ne . Ne spadam u one autore koji imaju go-tovu priču u glavi . Nemam sinopsis . U po-četku imam viziju nekog junaka i nekakav okvirni svet, i onda priča počne da se de-šava . Kuda će ona da izađe – ja to vrlo ret-ko znam . Nemam ni tu svest kako će to da deluje na čitaoce . Istina je da imam priča u kojima dosta toga nije objašnjeno, i koje teraju čitaoca da se zamisli . Ja volim i ta-kve knjige .

Čitaoci su različiti, i dobra knjiga je be-skorisna, ako nema dobrog čitaoca . Dobar čitaoc je onaj koji nadogradi ono što je pro-čitao svojim razumevanjem ili artikulaci-jom . U Vršcu je živeo jedan profesor ne-mačkog, koji se zvao Edvin Mareš . To je bio čovek koji je tridesetak godina pratio apsolutno celu književnu scenu, toliko pa-žljivo da je ušao u legendu . Pisci su dolazili u Vršac i pitali: gde je Edvin Mareš . Mika Pantić, recimo, priča kako mu je, posle neke književne večeri u Vršcu, prišao čo-vek i pitao ga da li bi mu potpisao knjigu . I Pantić kaže da nema problema, a ovaj izvu-če SVE njegove knjige jer ih je sve proči-tao . Isecao je članke o piscima iz novina, pravio njihove dosijee, živeo je za litera-turu, i mnogi pisci su rekli: Edvin Mareš je idealan čitalac . On pročita i kaže: ovo ti je dobro, ovo je loše . Pročita sa razumeva-njem, bez fetišizovanja ili obožavanja . Bio je jedan od onih koji doživljavaju literatu-ru kao najvažniju sporednu stvar na svetu, umesto fudbala .

Šta vas vuče konstantnom književnom eksperimentu?Početkom osamdesetih, čitao sam nadrea-liste i zenitiste . Čini mi se da je tada poče-lo da me zanima eksperimentisanje, i to je tako i danas . Oni su mi dali ideju da neke svoje pesme otkucam na pisaćoj mašini i da ih polepim po Vršcu . Kasnije sam se

25

vraćao na ta mesta i posmatrao kako rea-guju ljudi koji to vide . To je bila neka vrsta provokacije, bio sam mlad, buntovan, šta li… Rezultat je bio to što sam pozvan na informativni razgovor . Sa mnom je razgo-varao sekretar mesne zajednice . Pitao me je zašto ti to radiš . Ja sam mu objasnio da su zenitisti nešto slično radili po Beogradu, Zagrebu, da su delili plakate, da su francu-ski pesnici održavali pesničke večeri u re-storanima brze hrane, i tako dalje . On je sve saslušao, ali me je iznova pitao: „Ali, zašto ti to radiš?! Nema potrebe da to radiš!“ I od tada se to nastavilo . Moji eksperimenti su često nailazili na upitanost, zbunjivali su… A njima me je privlačilo to što daju slobodu da ne budeš obavezan prema ustaljenim ša-blonima… To me je privuklo i fantastici, to što je ona odmaknuta od stvarnosti . Možeš da stvoriš novi svet, iako pričaš o ovom, u kojem živimo…

Realizam je ponekad predvidiv, dosa-dan… Barem meni . Ja volim knjige koje su bizarne, koje su pisane bizarno, ili su teme bizarne, knjige koje uspeju da me nekako iznenade, koje su drugačije od onoga što obično viđamo .

Smatram da naučna fantastika nije eska-pistička književnost . Mnoge naučnofanta-stične knjige otkrivaju stvari koje realistič-ko opisivanje sadašnjeg trenutka ne može . Gubi se tenzija koju osećaš . Živeti dvade-set godina u haotičnoj državi bez perspek-tive je sasvim sumanuto . Imam klince, i ne mogu da im kažem: „Biće bolje .“ Neće biti bolje . Ja ne vidim da može da bude bolje .

Kakva je veza između pisanja poezije i proze, i da li uopšte postoji?

Pisanje poezije zahteva intenzivnu kon-centraciju, a pisanje proze koncentraciju na duže staze, odnosno održavanje tenzije . Kod poezije postoji taloženje, koje izađe u jednom trenutku . Kod proze, naročito kad se piše nešto duže, delo ne može brzo da se završi, i zato je važno da se tenzija održa-va iz dana u dan, jer bi se prekid osetio u tekstu… Desilo mi se jednom da sam posle nekoliko meseci našao neku nedovršenu

priču, pročitao je, i nisam znao šta dalje treba da se desi! Naravno, to je moje isku-stvo, i ne može da se generalizuje .

Dakle, mislim da mehanizmi stvaranja proze i poezije jesu različiti .

Mada, ja sam često imao problem na konkursima jer sam svoje minijature tre-tirao kao pesmu, sa jednim prizorom koji počinje i okončava se . Bez nekog razvoja i zaključka . Ljudi koji su navikli da čitaju prozu, bili su zbunjeni, nisu mogli da pri-hvate da tu nema razrešenja .

Naravno, nisam ja to izmislio . Imaš, re-cimo, Karverove priče gde čovek uđe u ka-fanu, sedne za šank, kaže nekoliko rečeni-ca, izađe i gotova priča . Ništa se efektivno ne dogodi, i ti se pitaš: Pa, dobro, gde je tu priča? Ali, to jeste priča! Nešto se desi-lo . Ti očekuješ da to bude zaokruženo . Ali, zašto bi bilo zaokruženo?! Svako od litera-ture očekuje različite stvari .

Da li pratite savremenu književnu scenu u srbiji?Da, trudim se da pratim . Trudim se da pro-čitam sve od domaće, uslovno rečeno, slip-strim podžarovske fantastike .

A mejnstrim?Da, čitam i mejnstrim… Sve to ume da bude podsticajno . Možeš da vidiš kako lju-di rezonuju . Problem je što nemam dovolj-no vremena za čitanje . Trenutno radim u Pančevu, i zaista mi manjka vremena . Pi-šem prikaze domaćih pesničkih knjiga u časopisu „Koraci“, i još uvek se držim toga da pročitam knjigu o kojoj pišem .

Kako ocenjujete trenutno stanje na književnoj sceni?Šareno . Ima svega i svačega, od estradne do ozbiljnije literature . Ali čini mi se da najmanje od svega ima eksperimenta, po-kušaja da se iskorači iz ustaljenih obraza-ca . Zato mi je fantastika privlačna… Po-četkom osamdesetih su postojali pesnički pokreti u Beogradu, Novom Sadu, koji su bili dosta otvoreni ka novim stvarima, ali sada se sve to slilo u neke kalupe iz kojih

26

se retko izlazi . Tako je i u prozi, čak i kada su mladi pisci u pitanju . Čini mi se da još ne uspevaju da izbace senzibilitet novih ge-neracija . Ali možda je to samo moj utisak, možda sam ja isuviše sklon eksperimentu . A književnosti ide sitnijim koracima .

Da li to znači da vam je bitnije kako se nešto govori, a ne šta se govori?Ne, način na koji se nešto govori i ono o čemu se govori nisu naročito udaljeni . Ako govoriš nešto u dugim rečenicama, moraš da prilagodiš razmišljanje tome… Ako pričaš u dijalozima, moraćeš da razmišljaš drugačije . Forma i sadržina se ne mogu tako lako odvajati . Ja ih posmatram kao je-dinstvo .

Inspirisani ste i stripom i filmom (zbirka poezije „Filmovi“). Da li ste nekad želeli da se bavite pisanjem scenarija za ove medije?Da, čak sam i crtao nekakve stripove… Radio sam i neke scenarije, koje je reali-zovao Franja Straka… Grabovski je crtao po nekim mojim pričama . Meni je to vrlo zanimljiv medij . Filmovi takođe . U Vršcu je bilo dva bioskopa – Gradski i Radniči, i meni se dešavalo da od četiri do šest odem u jedan, a od šest do osam u drugi . Film ima ono čemu poezija i strip teže – pokret . Te senzacije su na mene ostavile veliki uti-sak . Pesme iz zbirke „Filmovi“ nastale su tako što sam pravio nekakve beleške gle-dajući filmove . One su najpre bile razba-cane na razna mesta, a onda sam naterao sebe da ih stavim u par fascikli i da ih spa-kujem u donji deo viseće kuhinje . Pregle-davši to, utvrdio sam da imam pedesetak pesama o filmovima, i da četrdesetak drže vodu… Ljudi su različito reagovali na te pesme . Posebno su se razlikovale reakcije u zavisnosti od toga da li sam obeležavao koji je film inspirisao koju pesmu . Na kraju, u objavljenoj verziji, napravi sam kompro-mis pa je naslov, to jest ime filma, stavljeno ispod pesme… Meni se dopada kada stvari mogu da se čitaju na različite načine .

Hoćete li da kažete reč-dve o neobjavljenim romanima?Imam dva kratka romana, u kojima takođe eksperimentišem sa formom . Jedan od njih, Led, napisan je trojezično – na engleskom, nemačkom i srpskom, u jednoj drugačijoj gramatici . Može se nazvati nekakvom ur-banom prozom . On je, inače, objavljen na Internetu, objavio ga je Balkanski književ-ni glasnik . Drugi se zove Na satelitu . Pi-sao sam ga 1993 . a 2003 . konačno preku-cao, i još mi stoji u kompjutreru… On bi se mogao nazvati nekakvim stim-pankom, retro futurizmom, ili vird fikšnom… Opet nešto što do tada nisam radio . Ali, najpre bi trebalo da se realizuje knjižica „100 lica naučne fantastike“ . To je zbirka tekstova o NF piscima koje sam radio za „Dnevnik“ . Ovo će biti prerađena i dopunjena verzija u odnosu na onu koja je izašla u Emitoru . To je neka vrsta leksikona naučne fantastike . Onaj ko to pročita naći će neke osnovne podatke o najvažnijim NF piscima, i moja razmišljanja o njihovim delima . Na Inter-netu ima dosta nekritičkih tekstova, bez distance, ali i dosta proizvoljnih tekstova o knjigama koje niko nije pročitao . Ja sam se trudio da sve o čemu sam napisao – proči-tam . Dakle, prvo će se pojaviti „100 lica“, a onda možda i knjiga sa ova dva romana .

27

sA oPERACIoNog stolA – PRED DIKtAFoN

r a z g o v o r s a P a v l o m Z e l i ć e m v o d i o F i l i p R o g o v i ć

Knjiški prvenac bivšeg sekretara Laze, zbirka priča Poslednja velika avantura, poja-vila se prošle godine u okviru edicije „Prva knjiga“ Matice srpske . Time je Pavle uhva-tio poslednji voz, budući da je ovaj konkurs ugledne izdavačke kuće predviđen samo za pisce mlađe od trideset godina . U razgovoru za Emitor, Pavle govori o tome kako je bio među onima koji su ga vaskrsli pre desetak godina, o svojoj prvoj knjizi i planovima za sledeću, i o strip scenarijima kojima se u poslednje vreme intenzivno bavi . . .

Treba napomenuti i da je ovo ekskluzivan intervju, ne samo po tome što se u njemu prvi put javno otkrivaju planovi budućih projekata u kojima Zelić učestvuje, već i zbog činje-nice da je malo falilo da bude obavljen u bolnici . Razgovarali smo, ipak, u Pavlovom stanu na Dorćolu, dan pošto je, nakon uspešne operacije, napustio Institut za onkologiju, iz kojeg je poneo utiske kao poručene za neku novu horor priču, možda i nastavak „Dum-Dum“-a koji je nedavno adaptirao u strip, priče takođe inspirisane jednom davnom hospitalizaci-jom koja je po njegovim rečima 90% istinita, sve sa demonima-senkama koji kradu duše pacijenata – halucinacijama izazvanim anestezijom . Upravo odatle smo i počeli:

„Bio sam okružen dedama, i babama po-vađenih dojki, jaucima koji odjekuju kroz noć, eliminisanim jedino putem velikih ko-ličina sredstava protiv bolova i za smirenje . Redovna večernja terapija bila je intraveno-zni trodon i bromazepan od tri miligrama . Grejanje je bilo prejako, znoj je lio sa nas, jedva smo uspevali da razvetrimo smrad i vrućinu . . . Tamo sam bio punih nedelju dana .

I iseckali su me baš ljudski, evo ovde skroz, (Pavle pokazuje predeo ispod levog pazuha – prim . F . R .), i to mi je sve u za-vojima, da ti ne pokazujem sad . I na leđi-ma su mi skidali neki mladež, tako da je tu ostao ožiljak od nekih pet centimetara, i sad kad se skinem na plaži, ljudi ima da se razbeže na sve strane . Moraću da smislim neke kreativne priče: ovo mi je od noža, ovo mi je od metka i tako dalje . . . A ovde sa strane (pokazuje iznad desnog kuka – prim . F . R .) imam jedan kreativan ožiljak iz mla-dosti, takođe od operacije; tu je jedna cr-tica i iznad i ispod nje dve tačke . U stvari,

više rupe nego tačke, tako da to izgleda kao ubod onog trozupca koji koriste nindže . . .“

(A onda smo prešli na priču o onome zbog čega smo se i sastali, koja je pri kraju bila propraćena Pavlovim vežbama za pra-vilno zarastanje ožiljaka, brižno vođenim od strane njegove lepše polovine, Dragane Stojiljković, ali koje u daljem tekstu neće-mo pominjati da ne bi narušile izlaganje in-tervjuisanog . – prim . F . R .)

Kako bi predstavio svoju prvu knjigu nekome ko uopšte nije upoznat sa onim što si radio?

U pitanju je zbirka uglavnom kratkih pri-ča, sa tek jednom noveletom koja bi mogla da se definiše kao žanrovska fantastika, od SF-a do natprirodnog horora i sa mnogo čega drugog između, mada su neki čitaoci koji nisu upoznati sa žanrovskom književ-nošću sve to čitali na sasvim drugačiji na-čin . Recimo za, „Veliko grudvanje“ u kojoj je zaplet da se sve više rađaju deca nove rase, rase koji može da kontroliše sneg i led,

28

a sve to prelomljeno kroz odnos dva klinca sam čuo pohvalu za uverljiv prikaz zamet-ka etničkih sukoba na ovim prostorima na primeru osnovne škole . Nisu ni primetili da taj prokaženi novi „narod“ nisu ni mali Srbi, Hrvati ili Muslimani, već mutanti pla-ve kože obdareni telekinezom!

Nijedna priča u zbirci nije premijerno, sve su već objavljene u prethodnih nekoli-ko godina u brojnim časopisima, antologi-jama, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, Grč-koj . . . neke i više puta . Plašio sam se da im nedostaje nešto zajedničko, jer su nastajale za potrebe raznih konkursa i često prilago-đavane različitim tematskim zahtevima .

Ipak kada sam ih stavio na jedno mesto, videlo se da među njima postoji neka nit . Urednik na ovom izdanju, i jedan od člano-va žirija za „Prvu knjigu“ Ivan Radosavlje-vić iz Stubova kulture najviše me je obra-dovao kada mi je rekao da je očigledno da je sve priče pisala ista osoba i da postoji određeni prepoznatljivi pristup .

Ono što ih sve prožima jeste motiv gu-bljenja nevinosti u metaforičnom smislu . Junaci većine ovih priča prvi i poslednji put doživljavaju nešto značajno, nešto mnogo veće od njih samih, što će ih nepovratno

izmeniti . Oni takođe i nešto gube: deo iden-titeta, razum ili život, ali možda i dobijaju neku vrstu iskupljenja . A ponekad i kazne .

Bitno je i da su u pitanju poprilično ute-gnute, dinamične priče prepune dešavanja, preokreta, bez suvišnih opisa i zadržavanja . Volim i da započnem na mestu gde je priča već malo odmakla, da teram čitaoca da je sustigne, da ga odmah povuče i zaintere-suje . Ta udica mogu biti i likovi koje samo skiciram ekonomišući prostorom, dajući im pre svega šansu da se iskažu i pokažu originalnim kroz dijalog ili delanje .

Osim toga, često koristim istorijske lič-nosti i pop-kulturne ikone, od koministič-kog ideologa prvih radnih akcija u SFRJ Batrića Jovanovića, preko skoro pa mitske ličnosti Rabina Loeva – tvorca praškog Go-lema, do Flaša Gordona i Tarzana, odnosno glumca koji ga je proslavio (ili je to bilo obrnuto) – Džonija Vajsmilera . Takve stva-ri su učinile da ovo bude zaista zbirka, a ne skup priča .

Inače, ovo je prvi put da se u izdanju Ma-tice srpske, sigurno u ediciji „Prva knjiga“ među 251 knjigom za 53 godine, a možda čak i u celih 184 godina postojanja naše najstarije kulturne institucije pojavi knjiga čistokrvne žanrovske fantastike, što je, po meni, još jedan razlog da se 2009 . godina nazove godinom fantastike kod nas .

To mi je naročito drago jer sam uvek per-cipirao da postoji jedna nekoherentna gru-pa individualnih stvaralaca, ali sa unekoli-ko zajedničkim ciljem proboja žanrovske fantastike na svim nivoima, a sigurno je da smo se u Lazi uvek trudili u tom pravcu i drago mi je da je i ovaj uspeh jedan sa-svim poseban, unikatan dodatak tom op-štem utisku .

Da li si ti birao naslov knjige? Zašto baš ovaj?

Jesam . Sviđa mi se ideja da književnost bude uzbudljiva, avanturistička, jer je upra-vo to bilo ono što je mene, kao čitaoca, pri-vuklo fantastici, taj osećaj neverovatnog, neverovatnih dešavanja . Takođe, u pitanju je skoro ceo naslov jedne od meni dražih

29

priča („Tarzanova poslednja velika avantu-ra“), i možda jedine priče koju sam ikada napisao spontano, a ne za neki konkurs, a napisao sam je dabome, za Emitor .

Dugo godina si bio vrlo aktivan u raznim aktovnostima vezanim za klub „lazar Komarčić“. Da li bi nešto mogao da izdvojiš kao najdraže, najzanimljivije iskustvo?

Najuzbudljivije je svakako bilo osvajanje nagrade za najbolji evropski naučnofanta-stični fanzin na konvenciji u Plovdivu 2004 . godine kada sam u okviru delegacije LK-a sa Petrom JB Petrovićem najpre učestvo-vao u lobiranju, a onda i u jednom neve-rovatno uzbudljivom glasanju . To nikada neću zaboraviti . . .

Naravno, i dani kada smo dizali Emitor iz pepela . Odlazili smo kod Joce Ristića, koji je tada živeo kod roditelja, preko puta Narodne skupštine . I onda sednemo on, Bojan Butković i ja, sa gomilom materija-la, a niko od nas ne zna da prelama . Bo-ban Knežević nam je dao nekakav disk na kome je bilo sve što je trebalo da se nauči vezano za prelamanje, i očekivao je da se ja bacim na taj posao, ne znajući da celog života bežim od udubljivanja u bilo kakvu tehniku . I onda je Joca to izveo u Word-u, na jedvite jade, ali ipak smo pokrenuli stvari sa mrtve tačke . . .

I dalje mislim da je Emitor izuzetno zna-čajno glasilo . Jer: kada bi se napravio popis svih ljudi koji su dali doprinos tome, vero-vatno bismo se frapirali kada bismo videli koliko tu ima bitnih imena, priča pa i celih romana koji su kasnije reizdavani, i što je najbitnije, veliki broj pisaca je tu objavio svoje prve priče . . .

Drago mi je i što se prethodnih godina u velikoj meri ostvarila ideja da povežemo sa društvom sve koji se bave fantastikom u raznim oblastima, kao što su književnost, strip, film, igre: kako kompjuterske tako i na tabli, da prvi spojimo na jednom me-stu ceo fandom i tako dalje . . . Mislim da to donekle i danas traje, iako te veze i sarad-nja ne podrazumevaju i da svi oni dolaze

redovno u klub . Ljudi koji su bili okupljeni oko Laze danas oblikuju književnu, ali ne samo književnu scenu fantastike u Srbiji .

Naravno, ubedljivo najveća stvar i za mene lično najveći uspeh je činjenica da smo ponovo pokrenuli Beokone, kao prave, punokrvne konvencije fantastike, dosled-ne svetskoj tradiciji ali i originalne kako to samo ovde umemo, i događaje koji su bili kruna celogodišnjeg rada i u sebe uklapali sve bitno što se dešavalo na svim scenama fantastike . . . U njih su se savršeno uklopili i podrška Skupštine grada koja ih je i finan-sijski omogućila, desetine sponzora, osva-janje sredstava Ministarstva kulture za zbirke Ugriz strasti i Zbirka priča o Fla-šu Gordonu kao i za nagrade „Lazar Ko-marčić“ i „Ljuba Damnjanović“, Festival srpskog filma fantastike, izložbe, kvizovi, okrugli stolovi, promocije, mini sajmovi, turniri, predstavljanja drugih fanovskih udruženja . . . Još ličnije, zahvaljujući njima sam stekao i svoju dragu . . .

Sav taj rad, čini mi se, doprineo je tome da u 2009 . godini dođe do pre svega autor-skog trijumfa, u vidu brda objavljenih knji-ga, gomile stripova na kojima se radi, igra-nih i crtanih filmova fantastike, festivala na kojima je fantastika bila zastupljena, pa čak i književnih kolonija koje su joj bile posvećene, dosta prostora u medijima, ali i ozbiljnim književnim časopisima . . . Sve to delovalo je sasvim, pa . . . (naučno)fantastič-no pre samo par godina .

U poslednje vreme manje učestvuješ u klubskim i fanovskim dešavanjima nego ranije. Da li je slično i sa pisanjem?

Jedan od razloga manjeg angažmana jeste to što sam se zaposlio i do nedavno poprilično izbivao iz Beograda, a drugi je bilo i to što sam malo više počeo da pišem, i to kako tekstove, a još više prozu i scena-rije . Pre svega, napisao sam nekolicinu sce-narija za stripove, koji su u raznim fazama realizacije, a neki su spremni i za objavlji-vanje i uveren sam da će se u nekom obliku i pojaviti 2010-te .

30

Takođe sam učestvovao u brojnim što književnim to i stripskim manifestacija-ma, izlagani su mi stripovi, osvojio sam i poneku nagradu kao što je recimo „Mladi teoretičar stripa“ na XI Balkanskoj smo-tri mladih strip autora u Leskovcu a doži-veo da mi tekst objavi i jedna Stripoteka . Dosta sam sarađivao i sa brojnim književ-nim časopisima, Gradinom pre svega, za-tim sajtom za popularnu kulturu Popboks i ponajviše s nečim što je do nedavno bilo mnogo više od besplatnog nedeljnog vo-diča za Beograd - časopisom Singidunum Weekly u kojem sam imao redovnu kolu-mnu „SF in SW“ . To je bilo prilično ne-verovatno, da je urednik Nenad Mandić smatrao da se ama baš svake nedelje de-šava nešto „naučnofantastično“ u Beogra-du i da o tome treba pisati, a meni je dalo jedinstvenu priliku da u jednoj visokoti-ražnoj i čitanoj publikaciji promovišem šta god mi padne na pamet . Ponekad sam padao u pravu agoniju jer nisam mogao da nađem temu za tekst, ali to je ipak po-trajalo čitavih godinu dana . Povremeno je ta kolumna morala da sklizne u književne vode, pa sam tako izmišljao pisma vanze-maljaca, konkurs za superheroja Beogra-da, intervjue sa crtanim likovima, teori-je zavere, preporuke za smak sveta, TV

program budućnosti, uputstva srpske taj-ne službe za komunikaciju sa posetiocima iz svemira . . .

Pored stripova, kritika i kolumni, na-pisao sam čak i jedan scenario za dugo-metražni NF film, koji je, do duše, još na dugačkom štapu . Izvorna ideja potiče od Biljane Bibe Vicković, koja je odgovorna za ekološke ptice-robote i robote kontejne-re za reciklažu u Beogradu, a film koji je zamislila takođe ima između ostalog eko-lošku poruku . Još bitnije, bavi se samom prirodom ljudske duše, snova, zavisnosti, i ja sam pokušao da njene ideje i poruke in-korporiram u osnovnu priču o usamljenom umetniku - šašavom naučniku na jednom udaljenom asteroidu, koja mi je, kako je pi-sanje odmicalo sve više ličila na moj omi-ljeni film, Brazil . Taj film sada traži produ-cente u Nemačkoj, gde je Biba dugo godina radila . Sve to mi deluje sasvim nadrealno, ali me hrabri njen entuzijazam i sposobnost da čak i od države Srbije izvuče pare za svoje projekte vezane za ekologiju .

U glavnom, dosta toga tek treba da do-nese plodove, i nervira me što još moram da čekam pošto sam navikao da inače sve što napišem odmah i realizujem, odnosno objavim .

promocija u „Lazi“: Žarko Milićević, Aleksandar Marković, Jovan Ristić, Pavle Zelić, Ilija Bakić

31

Kakvi strip scenariji su u pitanju? Koliko ih ima?

Ima ih podosta .Nešto više od godinu dana intenzivno

odlazim u strip školu „Đorđe Labačev“, odnosno strip radionicu koja okuplja mla-de autore stasale u školi koju vodi Vlada Vesović ali i koji su već afirmisani profesi-onalci, ali voljni da i dalje rade nešto ambi-ciozno i za svoju dušu . Baš u to doba kada sam stigao, rodila se ideja za strip časopis Dinamit . Osmislio ga je Bora Grbić, čija je namera bila da obnovi neke stare strip seri-jale u novom ruhu . Počelo se od Zigomara, Maksima i još par junaka koje Bora odlič-no poznaje, budući da je prava hodajuća en-ciklopedija srpskog stripa . Dakle, magazin bi trebalo da sadrži nekoliko serijala .

Ta moja ideja „srpske“ lige izuzetnih džentlmena je iznikla više iz nekakvog što-sa, naleta inspiracije, te sam je nakalemio na recenziju grafičke novele Liga izuzetnih džentlmena Alana Mura, u nekom od strip Emitora . U tom kratkom tekstu opisao sam kako grupa likova ulazi u legendarnu ka-fanu Dardaneli, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja, i koja je oku-pljala srpsku intelektualnu i stvaralačku elitu krajem 19 . i početkom 20 . veka . Tu su dolazili Branislav Nušić, Stevan Sremac, braća Ilić, i mnogi drugi . . . verovatno i La-zar Komarčić . . . Zamislio sam susret junaka i pisaca koji su ih stvorili, koji se odvija na tom mestu . Nisam bio ni svestan da će to

biti začetak stripa koji će se zvati Družina Dardaneli, koji će se baviti grupom liko-va iz srpske književnosti, koja se odlično uklopila u koncept Dinamita, iako nisu u pitanju strip junaci .

Vlada Vesović mi je preporučio Draga-na Paunovića, koji je više puta nagrađivan na međunarodnom salonu stripa u SKC-u, i on je zaista izvanredan crtač . Kako se ono kaže, našli smo se . Ono što je takođe bitno, jako je brz, te će prva velika priča koja bi imala ili 7–8 delova ili 40-ak strana veru-jem biti gotova do leta i nadam se da će se ubrzo i objaviti i u formi albuma . Strip će biti pre svega akcioni i avanturistički .

U pitanju je vrlo popularan koncept u svetu, a izgleda i kod nas. Evo, na primer, novog skrobonjinog romana, koji tek treba da se pojavi...

Da, nešto slično je Skrobonja radio, i Vladimir Lazović u nekim svojim priča-ma . . . Suštinska razlika je u tome što su li-kovi u Družini Dardaneli izmišljeni, knji-ževni likovi, dok su Skrobonja i Lazović koristili istorijske ličnosti kao što su Apis, Mata Hari, Mileva Ajnštajn, Nikola Tesla, i drugi . . .

U Družini Dardaneli se neće pojavljivati stvarne ličnosti, osim u uvodnoj sceni, u jednoj tabli u kojoj će se susresti Bora Stan-ković, Petar Kočić, Milovan Glišić, odno-sno tvorci tih likova i članovi „Družine“, grupe tajnih agenata – boraca za našu stvar:

Kadar iz „Družine Dardaneli“ (Dragan Paunović): jazavac™ — Jozef K. — Sava Savanović32

Hajduk Stanko Janka Veselinovića, Gliši-ćev legendarni vampir Sava (i jedini čisto fantastični lik kojeg sam uspeo da isko-pam), Borina Koštana, Karađoz iz Andriće-ve Proklete Avlije, Vukašin Katić Dobrice Ćosića, grof Vronski (uslovno rečeno isto-rijska ličnost, ali proslavljen kao književni lik i povrh svega, na kraju romana, ko je u školi dotle izdržao, posle smrti Ane Ka-renjine odlazi za Srbiju!) i naravno, svima koji su čuli za koncept ili imali prilike da vide table, instant omiljeni lik – jazavac iz Kočićevog Jazavca pred sudom . . . Njima će biti suprotstavljeni, sa austrougarske stra-ne, Kafkini Jozef K ., zatim čuvena buba iz Metamorfoze, stari dobri vojnik Švejk Ja-roslava Hašeka, zatim nemačko/turski duo Old Šeterhend i njegov verni pratilac iz ro-mana Karla Maja koji ovog junaka dovo-de u balkanske gudure Omar, ili preciznije Hadži Halef Omar Ben Hadži Abul Abas Ibn Hadži Davud Al Gosarah, prevrtljiva francuska agentica dama s Kamelijama . . . Palo mi je na pamet da ubacim i mlade pop Ćiru i pop Spiru, koje zatičemo kao egzor-ciste, i još sijaset omaža književnim ali i filmskim ostvarenjima .

Bilo je teško pronaći tako upečatljive a kamoli fantastične likove u domaćoj knji-ževnosti koja je za razliku od anglosakson-ske, iz koje je Mur crpeo materijal, siro-mašna na tom polju, pa sam se poslužio i baštinom nama bliskih kultura i kao rezul-tat dobio poprilično internacionalnu posta-vu . Hteo sam junake koje će čitaoci odmah prepoznati, na sam pomen imena, i za koje će posedovati usađenu asocijaciju zbog koje mogu da štedim na prostoru za karak-terizaciju i fokusiram se na zaplet . Takođe, morali su biti u pitanju likovi koji su mogli postojati u tom za mene jako zanimljivom periodu pre I svetskog rata, periodu veli-kog uspona Srbije u svakom pogledu, ali uspona nad kojim preti velika senka, kao u svakoj dobroj priči epske ili naučne fan-tastike .

Drugi strip koji sam napisao za Dinamit jeste „Mat i Lea“ . On je zasnovan na stri-pu Bože Veselinovića, strip autora koji je

ipak najpoznatiji kao ilustrator i čovek koji je dao vizuelni identitet ediciji Plava pti-ca koju smo verovatno svi čitali kao klinci, i preko nje se upoznavali sa klasicima iz-među ostalog i žanrovske fantastike . On je šezdesetih objavio nekoliko nastavaka stri-pa o hrabrom svemirskom kapetanu Matu koji spašava princezu Leu od zlog Kima . Bila je to odlična osnova za serijal o sve-mirskim avanturama koji je nedostajao u Dinamitu . Taj strip crta Stevan Kovačević Voste . Više nego Dragan, koji je pre svega slikar i sa kojim sam donekle zajedno učio kako se stvara strip, Steva je početnik ali velikog crtačkog talenta i okružen ekipom koja mu pomaže da napravi najbolji mogu-ći rezultat .

Osim ova dva veća stripa, napisao sam i više scenarija za kratke stripove, generisa-nih pre svega za konkurs Međunarodnog Salona Stripa u SKC-u, kada se uvek tra-ži scenario više, a od kojih su zasad reali-zovana samo tri: Očevi najviše vole ćerke i God mode koji je crtao Steva i od kojih drugi premijerno možete videti u prilogu ovog intervjua i strip Dragana Paunovića po mojoj priči Dum Dum .

33

U nekom intervuju si rekao da imaš već nekoliko zamišljenih romana, čak i neke skice. Da li nameravaš skoro da realizuješ nešto od toga?

Naravno, to bi trebalo da bude sledeće na redu . U svakom slučaju, nagrada Matice srpske je veliki podstrek za rad na prvom romanu za koji sam relativno davno dobio prvu ideju a nedavno počeo ozbiljno da pi-šem, ali još više da prikupljam materijale za isti . Voleo bih da to bude knjiga koja će ostvariti veliku čitanost, poput Konstanti-novog raskršća, sa kojim je Dejan Stojilj-ković pokazao da žanrovski elementi mogu biti vrlo zanimljivi našoj publici . To mi je bitnije i od pohvale kritike . Zato ću se i po-truditi da bude zanimljiv, uzbudljiv, i da se svidi ljudima .

Pored ovog, zaista imam još kamare pri-ča, nekih vrlo ambiciozno zamišljenih koje se naizmenično „greju“ i „hlade“, i koje iz-vlačim iz „donje fioke“ za potrebe nekog nastupajućeg konkursa kada otkrijem da su sazrele da budu napisane .

Problem na koji često nailazim je da imam potrebu da osmislim celu priču, od-nosno njen osnovni zaplet u glavi, uz tek poneku naškrabanu ili u memoriju mobil-nog ukucanu tezu, da je obuhvatim i rasple-tem i tek onda se osećam spreman da je i ispišem . Nažalost, to obično znači i da je onaj najzabavniji deo stvaranja završen pre nego što otkucam i prvu reč . To je verovat-no i posledica samodiscipline neophodne za uklapanje u krute okvire dužine priča iz propozicija, kroćenje bilo kakvog meandri-ranja koje troši neophodne karaktere . . .

Sa romanom to zaista nije moguće, niti je potrebno . I kao što sam sam sebe terao da učim iz priče u priču kako se piše iz prvog lica, kako se piše dijalog, ženski lik . . . tako ću sada morati zaista da se oslobodim i po-kušam da vidim kuda će me logika same priče odvesti .

Da li će taj roman biti na tragu priča iz zbirke Poslednja velika avantura?

Da, potcrtaće tematiku koja povezuje priče iz Poslednje velike avanture, a radni

naslov je Grad sunca što je inače malo po-znati zvanični naziv za blok 70 na Novom Beogradu . Radnja se odvija na ovoj najna-seljenijoj opštini u Beogadu i Srbiji, i po-vezuje dve paralelne priče . Jedna je sme-štena u vreme radnih akcija kada je taj deo prestonice nastajao, a druga u neko skoro pa savremeno doba, opterećeno avetima i neraščišćenim računima iz prošlosti . Glav-nu ulogu igraće duhovi grupice pionira koji obitavaju u pomenutom bloku, konkretno na jednom dečjem igralištu i za koje znaju jedino tamošnji stanari .

Zaintrigirala me je ideja nečeg neuobi-čajenog, fantastičnog, jezivog, što se može odiravati usred bela dana, na gusto nase-ljenom mestu, a da ljudi, slučajni prolazni-ci ne primećuju ništa posebno, zaokupljeni dnevnim brigama i sveobuhvatnom žur-bom . Sa druge strane, ideja koju sam našao u epizodi Marti Misterije o Zemlji Nedođiji koja se nalazi sakrivena usred Londona me je navela da razmišljam o tim sakrivenim ili neistraženim kutcima, i to ne u obliku nekog paralelnog univerzuma već bukval-no i fizički odmah tu, iza ćoška . Mestima na neki način izolovanim od sveta koji ih okružuje i pritiska, pa tako i jedna zgrada u obliku slova П koja okružuje pomenuto igralište, može imati karakteristike ukletog sela u planinama i na podjednako efikasan način čuvati svoje mračne tajne .

Ta tematika radnih akcija, naročito onih neposredno posle rata, u okviru „petogo-dišnjeg plana“ i neke priče koje sam o nji-ma čuo iz prve ruke, od svoje bake, veoma su me fascinirale, i istražujući dalje, otkri-vao sam sve više i više . Zanimljivo, a tako-đe malo poznato je da su pored omladinaca u njima učestvovali i najmlađi, pioniri .

Nije mi želja da unizim rad, polet ili en-tuzijazam ljudi koji su učestvovali u tako nečemu, ali ću biti što realniji i na osno-vu istorijske građe pokušati da predstavim ovu pojavu sa svih strana, a neću se libi-ti da iskoristim i poneke istorijske lično-sti, Tita ili pominjanog Batrića Jovanovića . Načeo sam ovu tematiku u priči „Udarni-ca“, ali ću se za razliku od prilično žestoke

34

horor alegorije koju sam tamo iskoristio, ovde više držati činjenica . To mi je poprili-čan izazov, ali i samonametnuta odgovor-nost, naročito kada se uzme u obzir da je u pitanju bliska istorija i da su mnogi akteri dešavanja čak i živi .

Deca će u ovom romanu biti glavni juna-ci koji slično kao, na primer, u romanima To Stivena Kinga i Leto noći Dena Simon-sa mogu da se suprotstave nekom zlu, jer za razliku od odraslih poseduju određenu širinu uma, percepcije, sposobnosti da još uvek poveruju u neverovatno, koju odrasli izgube, i zahvaljujući toj veri i razumeva-nju, ona bivaju sposobna da prevaziđu ta-kva iskušenja .

Mislim da će knjiga biti zanimljiva, pre svega strašna a možda donekle i provoka-tivna .

Kad kažeš provokativna, da li to znači i angažovana? Šta uopšte misliš o angažovanoj književnosti?

Budući da smo u istoriji pregurali razne stvari, kakve neki stranci ne mogu ni da zamisle, čini mi se da je za pisca maltene neodgovorno ne iskoristiti to . Stiven King ne može dočarati bombardovanje od stra-ne jedne velike sile, jer ga nije doživeo . On može to samo da zamisli, a često je pomi-njao, kao i mnogi drug pisci, onaj čuveni savet: „Piši o onome što znaš“ . Uzmimo jedan skorašnji primer, film Distrikt 9, koji je doživeo velike pohvale zbog ne tako sup-tilne alegorije na aparthejd . Zašto onda ne bismo u nekoj priči, romanu recimo ume-sto NATO-a imali bombardovanje jedne male zemlje od strane vanzemaljaca, sve sa nevidljivim letelicama, pametnim bom-bama . . .

Žanrovska fantastika, naročito SF je bila oduvek i književnost ideja, ideja koje mogu da iskoriste i aktuelne, istorijske, političke okolnosti i da ih uvijanjem u oblandu fan-tastične priče učine vanvremenskim, zau-vek svežim i originalnim, naročito u svetlu toga da se istorija ponavlja .

Mi imamo jedinstvenu priliku da isko-ristimo sve te ratove, hiperinflacije,

nemaštine, trvenja, istorijski teret, i tako dalje, i to i treba da učinimo . Radilo se to već, tu su najpre neke od Bakićevih i pri-ča Zorana Stefanovića, pa onda je tu Vi što maštate o sreći Ljube Damnjanovića . . . Ja sam odlučio da se u svom romanu podu-hvatim teme radnih akcija, ali i nekolici-ne drugih koje se mogu logički, istorijski i socio-politički povezati sa ovom i koje bih ostavio kao iznenađenje .

Nedavno je u virtuelnoj raspravi o Poslednjem Srbinu neko postavio pitanje koliko bi ta knjiga bila zanimljiva nekome ko nema veze sa bosnom, srbima, bivšom jugoslavijom i našom dijasporom. Da li si razmišljao o tom pitanju, ali vezano za tvoj roman, budući da je osnovna tema lokalna?

Pretpostavljam da je neka potajna želja svakog pisca, da domet njegove proze ili poezije bude i širi od čitalaštva u sopstve-noj zemlji, čak i kada se bavi nekim lokal-nim temama . . . Boban je, recimo, pričao da su Crni cvet u Americi doživeli kao čistu epsku fantastiku, i da im je sloj priče i aso-cijacija na Marka Kraljevića potpuno preš-la iznad glave . Ali ipak su mogli da uživa-ju u toj knjizi . Kada je Poslednji Srbin u pitanju, takođe mislim da je to priča koja funkcioniše i na univerzalnijem nivou, bez Bosanaca odnosno Srba, i da može da se čita u nekom drugom ključu, da je to priča o bilo kojim ljudima - narodu koji je kroz svoju istoriju prinuđen na izbeglištvo pred neprijateljem . Imamo i Živkovićev pristup, u kojem uopšte nije određeno ni mesto ni vreme dešavanja knjiga, i to izgleda još više pali na stranim tržištima i kod tamoš-njih čitalaca .

Ali, možda, možda bi im čak bilo i za-nimljivo da pročitaju nešto specifično za jedno podneblje, njegovu istoriju, tradiciju, kulturu, način života, nešto što im deluje egzotično, kao nama neki azerbejdžanski ili argentinski filmovi na FEST-u . . .

Naravno, to je sve apstraktna priča, i meni je pre svega bitno da osvojim doma-će čitaoce .

35

ПОЛИТИКА ЖАНРАС л о б о д а н Ш к е р о в и ћ

Многа су се виртуелна копља поломила…

Научна или квази-научна фантастика?

Класични књижевни жанр истиче одређено осећање (радост, туга), или врсту заплета (драма, акција, аванту-ра, комедија, трагедија), односно ком-бинацију ових осећања и радњи . Ту се придодају она дела која акценат ста-вљају на критику извесних политичких, друштвених или идеолошких модуса уопште – сатира, пародија, утопија, ан-тиутопија, реализам, итд . Следе, такође „устоличени“ родови, као што су вестерн, детективски и љубавни романи – овде је акценат на окружењу (историјском, друштвеном, ситуационом, институци-оналном, осећајном) . У склопу ових, на-станком нових друштвених и технолош-ких система, јављају се још неки родови – жанрови, као што су научна фантасти-ка и хорор, и још многобројни деривати, који су из књижевности лако прешли, и боље се снашли, у друге уметничке форме, нарочито филм, стрип и музику; то су модерни хероји или антихероји (Супермен, Бетмен, Спајдермен, Алан Форд, итд .), или фетишистички жанрови осећајности (Дејвид Бови, Елис Купер): хеви-метал, панк, турбо-фолк, треш; а ту се могу убројити и франшизе, које су жанр за себе – Стар трек, Звездани ра-тови, Туђин, Џемс Бонд . На преласку из 20 . у 21 . век жанрови се у великој мери мешају и њихове основне одреднице, према одређеном садржају или елемен-тима осећајности, стила и укуса, расте-жу се и муте . У ствари, данашње време – је време мега-жанра!

О жанру је било доста дискусија и, уг-лавном, дошло се до тога да не постоје прецизне дефиниције жанра (нарочито

НФ и хорора) . Да ли због тога што се, једноставно, мишљења разликују или је нешто друго у питању?

С уметничког становишта, садржај дела није никад проблематичан из прос-тог разлога што је небитан . Уметнички метод се односи критички према садр-жају, па је због тога метод сâм оно чиме се уметник пре свега бави . Увођење садржаја, симболике, идеологије, стила, технике – уметнику служи искључиво као средство а не циљ . Ово треба има-ти у виду када се анализира неко дело – шта је намера писца (шта је писац хтео да каже), а не која је средства употребио . Писац који ствара утопијски свет, очиг-ледно хоће нешто да забашури (цензури-ше), док онај који ствара антиутопијски свет – напротив, има критички став пре-ма одређеној идеолошкој представи .

Но, у овоме се управо и огледа сушти-на превлађујућег третмана жанра – уметнички (критички) приступ се, по-некад у потпуности, занемарује, што за последицу има превредновање с једном једином сврхом – да се квалитет који је својствен уметности превиди, и тако укине, или просто учини невидљивим .

И сам назив „научна фантастика“ (фикција – science fiction) је довољно контроверзан . Код многих изазива ау-томатску одбојност на све што се „про-даје“ под том фирмом . Ову чињеницу издвајам због тога што је она битна у систему опште, глобалне, индоктрина-ције, пошто се одавно злоупотребљава тако што се нека изванредна књижев-на дела, изузетно критична према вла-дајућем политичко-идеолошком систе-му, просто гурају у ту „црну рупу“ и тако, многим „жртвама“ ове бесрамне

36

злоупотребе, остају, као „презира вред-на“, изван хоризонта дешавања .

Има доста примера где се књижев-но дело посматра искључиво са стано-вишта жанровске припадности . Траже се жанровски елементи, детаљи и ефек-ти, који никада нису циљ у уметности, али јесу у окружењу потрошачког мен-талитета (визија која (се) продаје) .

Маркетиншки бум, од средине 20 . века, довео је до појаве снажне струје која покушава да за уметност прогласи потрошну робу, пошто она, својим ди-зајном, подсећа на уметничка дела, чес-то има декоративну функцију придода-ту својој основној намени . Ова замена уметничког за декоративно је стара ко-лико и историја човечанства, у којој се често не види разлика између уметнич-ког и занатског . А потреба да се роба прода и да се, по могућству, створи зави-сност код потрошача, довела је до поја-чаног напора да се уметност искористи у ту сврху .

Настанком модерног доба, од друге половине 19 . века, јавили су се уметни-ци, сликари и писци, такође и музича-ри, који су почели да користе нове тех-нологије, материјале и поступке, као и садржаје . Овде се свакако истичу им-пресионисти у сликарству, а у оквиру књижевности, на пример – Жил Верн, који је своје садржаје подредио најно-вијим научним и техничким достиг-нућима и антиципацији њиховог даљег развоја и домета . Тако се, коначно, до-шло до прве одреднице жанра науч-не фантастике . Наука је носилац нових садржаја, објективне стварности и, на-послетку – идеологије напретка .

Већ се овде јасно види рекламни мо-менат овог релативно новог, али веома популарног жанра . У многим научно-фантастичним делима „научни“ поглед на свет се просто рекламира – али то никако није оно што доприноси квали-тету НФ дела . Напротив, чест је случај да аутори са зебњом прате оно што на-ука ставља на располагање човечанству,

зазирући од могуће, или чак – готово си-гурне – злоупотребе (Рекламократија – The Space Merchants, Пол и Корнблут) . У научној фантастици, аутори се чес-то спрдају с науком (Џон Сладек, The Fokker/Mueller Effect), мистификују је, чиме је, чак, потпуно избацују из конте-кста . Већина НФ дела је заправо „квази-научна фантастика“ .

Овакав приступ (наука као сред-ство владања) је уочљив код једног од најстаријих и најзначајнијих зачетника НФ жанра – Џорџа Херберта Велса . Он међу првима користи медијум НФ рома-на да изрази свој критички став према догађањима у друштву, посебно према тенденцији да научни/технолошки на-предак падне у руке „силама зла“ . Ин-вазија Марсоваца на Земљу (Рат све-това), генетска манипулација (Острво доктора Мороа, Невидљиви човек), за-мишљање будућности (Будућа исто-рија – The Shape of Things to Come) . Не-посредно на његово дело надовезује се још један великан, Олдас Хаксли, који својим делом Врли нови свет, а затим и Острво, даје веома мрачну слику будућ-ности, а уз то и прилично тачну . У време када је Октобарска револуција чинила своје прве кораке, издваја се Јевгениј За-мјатин, својим ремек-делом Ми, у којем показује како су у савршено уређеном (утопијском) свету људи, заправо – бројеви! Свакако, не треба заборавити ни Чапекову (а скоро је потпуно забора-вљен) антиципацију нуклеарног оружја – Кракатит!

С друге стране, жанрови, па и жанр научне фантастике, користе се као средство обесмишљавања и отупљи-вања – баш као нека дрога која изазива зависност – као „алтернативна ствар-ност“ која јесте стварност . Добар при-мер овога је невероватан комерцијални успех најновијег филмског остварења, великог филмског мага Џејмса Камеро-на – Аватар . Творац изванредних оства-рења, као што су Терминатор, Туђини,

37

затим комерцијалног хита Титаник, на-правио је још једно ремек-дело, али пре свега – маркетиншко! Уметнички пос-матрано, Аватар је права папазјанија препознатљивих елемената из познатих филмова (Терминатор, Ратови звезда, Покахонтас, итд .), момената из ствар-ности (политичка коректност, рат кор-порација против урођеника), а пре свега је реклама за нову 3D филмску техно-логију – заправо је више њено него чедо Камерона .

Узгред, овај бљесак или гламур (како би рекао Пељевин) чини да се сам кон-цепт аватара некако не види баш јасно . Шта заправо представља идеја аватара, која је стара колико и религија, ако не и људски род? Но, прича о аватару закљу-чиће овај оглед .

Оно што збуњује и отежава дефи-ницију конкретног жанра, због тога што се он намеће избегавајући наме-ру или, уопште, потребу да се о њему промишља, јесте пројектовање реак-тивних елемената/утисака као цело-витог догађања у области чисте пер-цепције – то је оно што је најуочљивије или најопипљивије – жанр као осећање . А осећање се уопште не може искорис-тити као елемент когнитивног система . Дакле, ја имам feeling за панк/рок/готик кожну и металну опрему, или за Стар трек утопијски романтизам, али ако ме питаш о чему се ту конкретно ради, одговорићу ти просто немим смешком . Артикулација осећања је могућа умет-ничким поступком, али рационално – добићемо једино борбу разноликих и опречних мишљења!

Ужас као доминантна визијаКад ово кажем, не мислим на жанр

„хорор“, него на чињеницу да страх ма-нипулише визију распада система, а хо-рор-жанр је последица ове манипулације . Опседнутост распадањем јесте страх .

Узрок распадања су „натприродне силе“ – наиме, у хорору оно што изазива

страх јесте дејство невидљиве, нера-зумљиве, неконтролисане или натпри-родне силе – што је просто етикета, и то прилично нетачна, јер у једном тренут-ку наука постаје магија – Артур Кларк . Дешавање без (видљивог, разумљи-вог) узрока у ономе ко је тиме афици-ран, резултира као – страх, који је ис-товремено и узбуђење (thrill) – хемијска (али не и интелигентна) реакција . Овак-ве ситуације, у неком делу, јесу носи-лац одреднице (жанра), али не и њихова разноврсна иконографија, јер су ико-не просто феномени, односно изрази распада (страха) – они сами по себи не могу допринети појави овог доминант-ног осећања . Наиме, прво је осећање, а затим његови производи – визија распа-да, хаоса . У филму Андреја Тарковског Сталкер имамо потпуно невидљиви уз-рок одређеног психотичног стања, али он нема никаквих конкретних манифес-тација осим те исте – психозе!

Дакле, нису ефекти оно што производи жанр „хорор“, већ је обрнуто – осећање распада (које јесте страх, или барем уз-буђење) производи „непојмљиве (ужасне) визије“, а повратна спрега, утисак да ви-зије производе осећање, јесте оно што највише застрашује – пошто систем ту-мачења стварности као организованог скупа мора да се преформулише, јер не функционише . Сналажење међу „зом-бијима“ и „аветима“ је лако, уколико се уочи правилност у њиховом понашању – онда се они могу систематски уништи-ти или избећи, и ту више нема „хорора“, него само акција . Али, када је претња присутна као невидљива, када се не може предвидети следећи догађај – што је пре-миса готских прича, онда имамо тај „ути-сак“ хорора и ишчекивања (suspense или apprehension) – то осећање јесте извор

„жанра“ страве и ужаса .

Може ли се оваква анализа примени-ти и на „жанр“ научне фантастике? Как-во је ту полазно осећање, односно која визија производи овај жанр?

38

Као што рекох, забашурење и чињење оног уметничког невидљивим изгледа да отвара правац којим се може доћи до од-говора на питање шта је то жанр . Умет-ник „невидљивим“ поступком ствара свет који је преформулисан (фиктиван), али читаочев доживљај тог света је дејство које производи осећање . У „хо-рору“ то осећање је страх, а у „научној фантастици“ то осећање је – ново . Овај појам ново (novum) је заправо основ сва-ког креативног поступка, а у литератури је полазиште за даље одређивање жанра . Није нужно да ће ново увек произвести жанр НФ, али без њега, научне фантас-тике нема . Битно је уочити суптилну разлику: често се као ново потура преди-мензионирана стварност, која је заправо тлачење старог (као свеприсутног) . Ово је, наравно, чест и радо коришћен мотив, пошто уметник воли да користи прена-глашавање као критичко средство .

У уметности, ново значи превредно-вање . Самим тим, остварује се критич-ност – доводи се у питање владајућа кон-венција . Уочљив је отпор према новом, које због овога, свакако, има политички значај . Потребно је сврстати оне који су за ново у посебну категорију, ради лак-ше контроле – у забран .

Сад ће можда бити проблем одбрани-ти овакво гледиште, пошто се доводи у питање разврставање било уметнич-ке или порнографске продукције у жа-нрове, схваћене као „врсте забаве“, јер – шта ће ту политичка критичност (или да употребим модернији, али и подмук-лији израз: коректност)? Домен заба-ве јесте – забран . У њему је забрањена критичност, пошто она изазива напе-тост и промишљање – а сврха забаве је – опуштање у забораву!

У чему се, дакле, састоји маневар прет-варања напетости (коју изазива осећање страха или слутња новог) у опуштање?

Жанр научне фантастике, нудећи ново, захтева напор од потрошача да прихва-ти промену, било као метод тумачења, било као комплетну визију – визија му

се намеће и он мора да јој се прилагоди како би уопште могао да нешто „види“ . Код „хорора“, потрошач мора да се ужи-ви у осећање страха како би могао да прихвати распад као нову стварност .

Проблем је у томе, што је у пракси дошло до стварања симулације жанра – где жанр симулира самог себе . Оно „порнографско“ (потрошно), које није уметност, симулира је и нуди (унапред) прожвакану и сварену новину као храну која, будући оваква, не захтева улагање ама баш никаквог напора да се конзуми-ра – ми јесмо оно што једемо . Овим је, заправо, изражена суштина информа-тичког доба, пошто је информација она која ин-формира (моделује према себи) .

Поступак претварања новог, или страха, у „in“, тренд, моду, „дух вре-мена“ – а то је маркетиншки поступак – унапред припрема потрошача на при-хватање новог садржаја као нечег што уопште не треба доводити у питање, па према томе не треба ни чинити напор да се разуме: потпуно прихватање јесте изједначавање новог са старим . Овим се гуши потреба за критичким сагледа-вањем и остварује се важан политички поен . У основи, ово је дејство идеје на-претка – надзиране промене, промене добре здраво-за-готово .

Закључићу, оно што посебно издваја жанр научне фантастике, и тиме га чини опасним, јесте критички поступак као novum – јер није novum у овом жанру било каква научно-техничка новота-рија, већ сама спекулација аутора као оно што се (политички) вреднује: да ли је на линији или је у скретању .

Сваку фантазију карактерише novum – сам назив фантазија је „етикета“ која дисквалификује исти тај novum – тиме се свако ново-друкчије (политички: не-овлашћено) мишљење (виђење, осећање) проглашава ирелевантним .

Сваки покушај да се научна фантас-тика одреди према конкретним науч-но-техничким елементима (визијама,

39

представама) који се користе у делу, а без увида у критички (политички) моме-нат који је присутан (било као апологија или критика), довешће до тога да се НФ сведе на петпарачке приче (pulp fiction), што је, признаћемо, у потпуности деро-гира . Оно што плени код најбољих дела НФ је управо однос према (критичној) ситуацији личности у свеопштем сис-тему . Дакле, научна фантастика је не-одвојива од савремене стварности, она није просто измишљотина (фикција), већ једно осећање помешаних привлач-ности и непривлачности (изражених као контекст), а лична артикулација овог осећања је оно што је ново, самим тим и изван контроле система (владајуће визије) – невина земља – која се или ос-ваја и насељава (апологетама – тзв . main stream „реализам“) или одстрањује у област нереалног, тј . небитног . Сходно томе, научна фантастика није научна, нити јој је наука извор . Она је уметнич-ки обликована визија насељена авата-рима (отелотворењима) одређених наме-ра (идеја) које чине савремени, у великој мери науком зачињени, свет .

Друштво (политика) као извор жанраОсновни медијум политичке контроле

је друштво . Друштво је забран, и то ис-парцелисани забран . У једну од тих пар-цела стрпана је и уметност, али далеко од тога да је ту стала читава – највећи део уметности још увек обитава у „ди-вљини“ неописивог и неразумљивог, не-обухваћеног друштвеном пројекцијом .

Овај маргинализовани, дивљи свет, насељен је личностима . Ако се критич-ки посматра савремено културно окру-жење, између многих трендова, издваја се и научна фантастика, а затим и хорор, а овде ћу да поставим питање: треба ли ово двоје стриктно разликовати? Или ће се, можда, испоставити да су и те како у вези, иако наизглед веома различи-ти . Постоје већ неке очигледне карике, такозвани slipstream, турбуленција око „главних“ жанрова, где се они мешају и

прелећу један другог унакрст – има дос-та хеви метала и у НФ и у хорору, има доста биолошких и технолошких фри-кова у НФ; питање је где повући грани-цу и раздвојити ове родове, те да ли је то уопште могуће? Јесу ли НФ и хорор заправо – једно – хермафродит? Можда, данас, то и јесу .

Је ли Туђин Ридлија Скота, НФ или хо-рор? За мене, као љубитеља НФ, а нељу-битеља хорора – то јесте научна фан-тастика . Али, за неког другог је то пре свега – хорор . Како помирити ова два, различита, осећања? Можда тако што ће се испоставити да она уопште нису раз-личита – осим у разулареној игри вави-лонских дефиниција? Значе ли етикете суштинску разлику? Борг или зомби?

Неадекватност осећања у смислу превођења на језик рационалног, по-рађа произвољност испољавања – заис-та, Борг и зомби су једно те исто, биће којим неко или нешто изван њега уп-равља – разлика у перцепцији детаља постоји, али да ли је она заиста родна?

Савремени хорор и научна фантастика имају заједнички novum – неприметно или једва приметно дејство утицаја који разарају, или просто означавају распад (промену) – постојеће стварности . Акце-нат у научној фантастици ставља се на, суптилни или груби, утицај техничких иновација, које чине друштвени и лич-ни околиш, на друштвено и етичко биће човека, а у хорору, слично овоме, делују силе, обично различите од науке, али не обавезно, нешто ширег дијапазона – од фантазијских бића, демона и божанста-ва, вилењака, вампира, зомбија, до па-толошких убица (или обрнутим редом) . Али, једно од кључних дела које је из-вор овог жанра, Франкенштајн, има и те како везе с науком . Оно је, такође, из-вор научне фантастике . Производ науке може бити елемент хорора . Или, просто речено, наука може бити извор ужаса .

Али, још пре тога, треба узети у обзир одређена дела, која се не сврставају у ове жанрове, али су и те како извор хорора

40

– рецимо, код Маркиза де Сада сведоци смо критичког осврта на третман жене у аристократском/грађанском друштву (уводни део 120 дана Содоме и Гомо-ре), или код Мазоха, код којег је „мазо-хизам“ заправо друштвени уговор, и од стране „жртве“ контролисано (жељено), насиље! Он је насиље формулисао као потрошну робу . Али, у науци, мазохи-зам губи тај уговорни моменат и претва-ра се у патолошко стање . У овом случају, наука чини све да укине вољу поједин-ца (који је код Мазоха уговорна страна) . Тако се мазохизам своди на исти ниво (и на сличан начин) на којем је лоциран садизам .

Насиље може бити обуздано или не-обуздано – као израз постојећег сис-тема или истог тог система у распаду . Мазохизам versus садизам – разлика је у пристанку или непристанку, при-знавању или непризнавању личности – двосмерна или једносмерна комуни-кација насиља (дејство система) . Обуз-дано (тј . једносмерно) насиље – владави-на државâ/корпорација – ето нас поново у Рекламократији!

Цењени теоретичар научне фантас-тике, Дарко Сувин, када дефинише НФ, истиче два момента: novum (експлицит-ни имагинарни оквир … алтернативан ауторовој свакодневици) као и прожи-мање зачудности и спознајности . Овде се, заправо, истиче довођење читаоца у положај у којем он мора да преформу-лише (заједно с аутором) одређене вред-ности и елементе стварности (предста-вљене као да је фиктивна) . Али, ово лако може бити и дефиниција хорора . Наиме, разлика између ова два жанра је у кон-венционалној иконографији, а осећање је заправо исто – осећање „зачудности и спознајности“ . У НФ је, можда више у питању спознајност, а у хорору – зачуд-ност . Мање или више, више или мање…

Али, код Сувина, на том месту, novum није експлицитно објашњен са ста-новишта критичког, иако би то морао

да буде, пошто је извор (неовлашћене) промене . Уколико се тако схвати, онда novum заиста јесте извор жанра . А то значи да је жанр нешто што је некритич-но! То јест, политички коректно . Међу-тим, Сувин, даље у тексту одступа од овако стриктног (и нејасног) одређења novum-а и отвара могућност квалитати-вног вредновања научно-фантастичног дела versus актуелне стварности . Су-вин у једном интервјуу пореди НФ с еп-ском фантазијом: „Тко је „идеални чи-талац“ коме и на кога је овај књижевни род упућен (моја прим . – љубитељ епс-ке фантазије)? То је првенствено неза-послени или повремено запослени мла-ди мушкарац од рецимо 15–35 година, који бјежи од повијести у ахисторијско, алтернативно вријеме/простор, гдје се бар може уживјети у успјехе Конана или сличних јунака . Ради се дакако о посље-дици огромног финанцијског и култур-ног осиромашења те генерације, па ју ја не мислим кривити: више се о њу огре-шују него што она гријеши .“

У епској фантастици (novum) је „од-лучно одбијање било какве технологије, урбанизације и финанција повезаних с капитализмом Индустријске револу-ције и његовим рационализмом .“

Даље, у истом интервјуу, Сувин, каже: „Нисам сигуран да брехтовски „ефект зачудности“ аутоматски доводи до било чега осим посебне врсте читања (и пред-стављања), … Али куда то напријед? То је дакако буржоаско вјеровање 19 . стољећа, које иде руком под руку с вје-ром у „Науку“ као поступном прила-жењу потпуној истини . Обоје се по-вијесно исказало као неточно: напредак у технонауци води до више убијања . … А заједница се у старој Хелади звала по-лис, те је Аристотел дефинирао човјека, држим точно, као политичку животињу . Тиме не мислим на коруптну политику као страначко гложење, него на тај кла-сични но још увијек узорни смисао . … А о научној фантастици (како се у нас

41

говорило 1950-тих година прије тренда политичке коректности, те ја још увијек тако говорим кад могу) боље да ме пи-тате посебно, да не одуљим .“

Дакле, може се приметити и код „жи-вог“ Сувина, да дефиниција novum-а не-избежно измиче из оквира теорије жан-ра у област политичког .

Па, стога, разлика између жанрова, ако хоћемо да повежемо жанровску фик-цију с фикцијом „стварног“ света, остаје у домену небитног, док се у оном битном, критичком бивању – жанрови спајају у реални свет (мета-жанр), спознаја чега од конзумената (читалаца) захтева да се тргну и изађу из „безбедне зоне“ плића-ка-забрана .

Занимљиво, (са становишта теорије завере?), Сувин, даље каже: „Онда је међутим 1970-тих година почео опћи по-мак удесно који је овдје укључивао ор-ганизирани протувал „милитаристичке СФ“, добро финанциран тајанственим фондовима док није задобио властиту публику и аутоматизам . О томе детаљ-но пишем у опширном есеју који се сад преводи за Ubiq .“

„Мој би одговор био да ако се НФ неће ограничити на „хард“ варијанту, дакле дивљење НАСА-и и слично, те поста-ти напросто сасвим рубно читање за студенте инжењерства, може конку-рирати fantasy једино тако да буде интегрално критичка . То значи спознајно ангажирана и, како год посредно, политичка, јер је политика у интересу профитне економије данас наш еквивалент старинске Судбине, фатума: она је фатална . А каква је то књи-жевност која не говори о судби-ни људи?“

Е, сад, кад су се паралеле сусре-ле, можемо мало и о мета-жанру, пошто „класична“ дефиниција модерног жанра не обухвата стварни, егзистенцијални значај жанра, већ просто означава раз-лике укуса потрошача .

Шта (ко) је иза аватара?Ако је жанр осећајни сплет (орган)

аватара, а осећати дословно значи бити жив – онда се аватар остварује (отело-вљује) као живот . Аватар је пројекција (представа) стварности – у складу са са-мом собом . Ово је битно, пошто у конзу-мента жанра не постоји увек свест овак-ве идентификације (помоћу осећања), него се осећање изазвано уживањем жанра (као нечег споља) сматра суштин-ским . Отуда глад за енергијом, јер се она троши ради „одржања“ живота .

Ово је, наравно, нетачно . Осећање (љубави) према жанру је трајно и непо-колебиво (пошто му је извор личност) . Конзумирање спољашњих садржаја није заиста неопход-но, јер осећање и без те конзума-ције – живи . Трик је марке-тиншки – ство-рен је „вирту-елни“ свет (забран), у оквиру

црте

ж: Ђ

орђе

Кра

јнов

ић

42

већ ионако виртуелне „стварности“, у којем ће се дато осећање иживљавати, како би та лажна-истинска стварност, и то по сваку цену, опстала . Тако до из-ражаја долази фрактална природа емпи-ријске стварности – бабушка у бабушки у бабушки…

У Камероновом Аватару имамо пот-пу ну замену једног бивања за друго (те-ло за тело) и то осећање је искључиво (оно није свесно своје прошле историје – јер, спознајни моменат припада једино личности, која је мета-жанр) . Џејк Сали, који се уз помоћ „машинерије“ сели у друго тело, треба да обави најпрљавији део посла за корпорацију (тј . отелотво-рење), да се инфилтрира међу На’вије, придобије њихово поверење и да их на крају – изневери . Ова (Земаљска) кор-порација је на издисају – њој је потре-бан чудесни минерал Unobtanium (недо-бављив) – енергетски супер-извор, али он припада нетакнутом свету Пандо-ре . Узимање минерала уништило би тај свет . У томе је зло .

Када оживи у телу На’вија, међутим, Сали постаје као они – чиме и досеже до драмског момента у Аватару – јер дола-зи у сукоб са самим собом . Когнитив-ни субјект у Салија (личност) је „затро-ван“ идеолошким програмом и заправо ради на уништењу свог изванредног, но-вог аватара . Трик је у томе, да је Сали инвалид и да му је корпорација обећа-ла „нове“ ноге (скупу операцију кичме коју иначе не може да приушти), уколи-ко изврши задатак . Али овај нови, пла-ви аватар, има све неопходне телесне функције – шта ће му старе ноге? Нови аватар, који живи у складу с природом, почиње да придобија, „лечи“ затровану личност…

У стварности, аватар делује тако што пориче личност, како би сам опстао . У Камероновој причи је то мало забашу-рено, Земаљска корпорација такође води порекло из природне невиности – само ју је нека сила, веома давно, избацила из примордијалног стања целовитости

– Раја . У процесу је насилни повратак у Рај, како би се из њега узело оно што је неопходно за испуњени живот – али, није циљ останак у њему . Напротив, Рај ће бити уништен . Заправо, циљ је одр-жање стања изгона .

Овако супротстављена два стања, од којих је барем једно апсурдно, произво-де жанр . Они који површно гледају филм, определиће се за једно – највероватније за „изворно“ стање „племенитих дивља-ка“ . Овакво гледање превиђа дијалекти-ку идеје као пројекције – аватара .

Салијев нови аватар живи на рачун старог, који лежи у електронском сан-дуку и позајмљује му свој живот . Шта с њим? Шта с новим (још једним) живо-том, с новом љубави?

Бабушка…

На исти начин заглављује се и теоре-тисање o жанру . Љубав према жанру (за-чудност) краде живот од успаване лич-ности . Потребно је да личност поврати оно што је од ње отишло – тада жанр прелази у мета-жанр . Дефиниција жан-ра не може имати смисао без оваквог егзистенцијалног обрта . Биће аватара је неодвојиво од свог извора, само што аватар то не може да схвати . Личност мора да се пробуди и да преузме кон-тролу над аватаром . А аватар сâм може једино да тоне у метемпсихозу .

У случају оваквог „буђења“, жанр се може схватити као комплексна осећај-ност, а у случају научне фантастике, она се не може посматрати као нешто издвојено и само по себи, већ, као што је раније речено, као неодвојиви део (заједничке) људске стварности – са свим својим посредним или непосред-ним импликацијама – а то је оно (Суви-ново) о спознаји .

43

ČItAlI smo ZA vAs…R a d m i l o A n đ e l k o v i ć

Kao da nisam čitao, kao da nisam pisao…Kao da Emitor ne izlazi godinama…Gledam u Emitor 477 i pitam se da li je

to taj broj koji sam čitao pre pola godine, mislio da odmah nešto napišem o pričama, dok su sveže, kasnije ću zaboraviti i mo-raću ponovo da čitam . Naravno da nisam tada napisao ništa, naravno da sam kasni-je zaboravio da napišem, naravno da se u ovom trenutku ne sećam ni šta sam čitao . Fosilizovao se taj broj Emitora čekajući da na njega dođe red, ako dođe na red slede-ći Emitor . Evo, sada su me podsetili da ni-sam napisao, biće da novi nije izašao zbog mene .

Prelistavam broj 477 i čini mi se da su mi imena poznata . Da li se sećam ovih priča ili nekih drugih sa istim imenima pisaca na njima pojma nemam . Moraću iznova da čitam .

Ne vredi više da se žalim, da podsećam da je Emitor baština trideset godina starog Društva prijatelja naučne fantastike, ka-snije prijatelja fantastike, sada neprijatelja svih koji su čuli da postoji . Čini mi se da ga ni urednik više ne voli i da ga treba samo zakopati . Neće se iz tog groba dići ni Fe-niks ni zombi .

Ispostavilo se da su mi imena poznata i po drugim pričama pisaca koje sam rani-je čitao i po ovim pričama koje sam opet pročitao . Dobre su to priče, ali sirove, neo-brušene, priče za Emitor nemaju redakciju, pisci bi se bunili, misle i puštaju ih onako kako stignu .

Filip Rogović, „Ne ostade ni video kaseta!“

Kažu da je ova priča slabija od dve pri-če koje je Filip proizveo poslednje godine . Sam to kaže, urednik koji mu je vratio tu priču kao neobjavljivu to misli, ja verujem da je razlika veoma mala . Zapravo, ja onu drugu priču više volim, bolje leži mojoj

duši umornoj od sumorne literature mla-dih srpskih pisaca .

Filip je odavno završio školu pisanja, njegovi motivi su konačno vezani za nje-ga, onako kako i treba da budu vezani, jer priča je pisac i pisac je priča . To što mu, možda, više leži komentar od pripovedanja je više pitanje koncentracije nego afiniteta . Čini mi se da Filip nema dovoljno koncen-tracije . Sama priča je dobro osmišljena, što ja kažem „ima glavu i rep“, ali ima stra-hovit problem prezentacije priče . Da mora da kuca na pisaćoj mašini toga ne bi bilo, jer pisaća mašina nema kurziv, a taj kurziv meni smeta kad čitam njegove tekstove . Ne mora da mi kurzivom odvaja naratora od narativa da bih shvatio gde se denu toko-vi pripovedanja . Kad budete čitali njegovu priču „Ne ostade čak ni video kaseta!“ za-boravite kurziv . Da je sve u jednom fon-tu priča bi bila mnogo bolja . Ovako, biće spoticanja .

Da se zna da sam čitao, samo jedna re-čenica, jedna atipična greška: „Sada, Ra-dule je studirao ekonomiju, a Vučko radio kod privatnika .“ Katastrofalna zavisnost od prevoda strane literature, ali ni prva reč – „sada“, nije ga sprečila da upotrebi prošlo vreme . Ta preterana upotreba prošlog vre-mena kod domaćih pisaca je veliki problem jer se ni ne uočava .

milica Arsić, „Poslednja zvezda padalica“

Ni ime Milice Arsić mi nije novo . Čitao sam već nešto . Ako već nisam napomenuo, Emitori poodavno objavljuju pristojno po-stavljene priče, te ni ova nije drugačija . Ono što mene zbunjuje je tema priče . Pri-ča o čoveku kome je dosadilo da živi, upr-kos tehnološkim rešenjima neke bliske bu-dućnosti, može da bude tema starije osobe, ja bih mogao o tome da pišem . Ali, Milici Arsić svakako ne priliči . Štajnbek je pisao

44

roman „Zima našeg nezadovoljstva“ kad mu je to priličilo, a ne u vreme kad je pisao

„Tortilja Flet“ . Na drugoj strani, zapazio sam tendenciju

da se u pisanju ide suviše pravolinijski, bez izazova koji menjaju fokus čitaoca . Prilič-no rano sam shvatio kuda priča ide, iako sam sve vreme video i mogućnost da se iskorači . Kratka priča traži taj punch line . Ljudi u svojim životima najčešće naprave taj iskorak, ne razumem zašto to nije mo-guće i u priči .

Satirične naznake su simpatične, ali usmeravaju očekivanja na drugu stranu . Nisam siguran da je Milica Arsić imala nameru da to uradi . Njoj se, jednostavno, dopalo .

goran mladenović, „U početku beše reč“

Ovo je dobra priča . Uživao sam u njoj . Goran Mladenović je, takođe, formiran pisac i njemu ne treba pomoć, već redak-tor . Laki je danas nešto nervozan i opet mi se nameću primedbe, kad već nije lepo da prepričavam . Priču će čitalac već pročitati .

Ono što meni smeta je što Goran već ek-sperimentiše, a rezultat je slično zapažanje kao i kod Filipa . Prezentacija priče sa di-gresijama tipa bezinterpunkcijskog odelj-ka, e da bismo prepoznali drugog naratora, nije dobra . Naprosto, prvo se smandrljam na odsustvo interpunkcije, umesto da vi-dim tog drugog naratora . Pređem dalje, pa onda, negde pred kraj ukapiram, pa se vra-ćam da izdvojim taj lik . To nije prijatno za čitanje . Pisac, pre svega, mora da učini sve da olakša čitanje . Imao sam priču sa tri na-ratora i to rešio tako da sam svakog pojedi-nog izdvajao kao odeljak sa ličnim imenom . Čini mi se da to nije smetalo .

I, postoji nekoliko pasusa gde pisac nije redigovao sam sebe, pa sam prolazio kroz ponor . Ma, ne može se upotrebiti, u istoj rečenici – „zvukove“ i „zvuke“, taman da se na glavu postavi . I ne može kosa da joj

„takođe lepo miriše, odišući lepršavom sve-žinom“, ako smo u prvoj polovini rečenice osetili „mirisnu notu znoja ispod njenih pa-zuha“ . I ne može jedva da čeka da „stigne kod kuće“ .

Jedva sam očuvao prvi utisak .

Nikola Petrović, „Duhovi“Ovo nije fantastika, nije ni naučna fanta-

stika, nije ni horor iako se pominju duho-vi . Ovo je slatka mainstream priča, meni jako dobra i Nikola Petrović se odavno kod mene piše boldovano . Evo, gledam je sada i nigde nema nijedne crte olovkom koju obično upotrebljavam . Nije mi trebala ni kod drugog čitanja .

U ovoj priči se, zaista, može uživati, svi smo bar jednom bili „duh“ ili smo imali

„duha“, moja deca su bila iz iste svojte, a i najstarija unuka mi je ove zime bila nešto sumnjiva . Bravo

naslovnica Emitora 447: Uroš Begović

45

ЗЛАТНО ДОБА ФАНТАЗИЈСКЕ САТИРЕ

С л о б о д а н Ш к е р о в и ћ

Златна књига, Драган Р . Филиповић, Еверест медија, Београд, 2009 .

Краљевић Марко је свакако најчуве-нија творевина српске епске манипула-ције, средишња личност многих песа-ма, приповедака и романа, безброј пута у њима призиван и оживљаван . Улога јунака додељена му је у смутним, нес-талним временима после пораза срп-ских витезова у Боју на Косову, али је његов лик коришћен у много ширем оп-сегу, пре свега као предимензионирани заслон на којем се лако и прецизно може оцртати, у највећој мери, карикатурал-ни карактер духа српског народа . Овак-ва перцепција епског јунака, на незабо-раван начин, описана је у причи Радоја Домановића Краљевић Марко по други пут међу Србима, а сада и у ремек-делу Драгана Р . Филиповића – Фипе – Злат-на књига.

Поређење ова два дела природно се намеће, иако више на штету Домано-вића . Он се, наиме, задовољио краћом приповедачком формом у којој до изра-жаја долази гротескност контраста епс-ке фантазије и свакодневице, уз болно и методично сплашњавање песничког на-дахнућа, да би се све завршило у беди једне стварности коју једино прозаич-ност може да прикаже . Драган Филипо-вић, међутим, заузима сасвим другачији прилаз и став . Опсег Златне књиге је мно-го обухватнији, језик приповедања је из-брушен до савршенства, метод припове-дања је стохастички, препун обрта који наслућивани развој приче поништавају у корист духовитости, ироније, сарка-зма и црнохуморног цинизма . Баратање митским и фантазијским елементима и

њихово укрштање са стварношћу, сагле-даној с изузетно критичког становишта, представља главну окосницу Фипиног стваралачког метода, који увелико на-дилази вештину немалог броја писаца који истовремено (крај девете деценије) наступају на српској књижевној сцени и, под капом најмањег заједничког псеудо-нима – „постмодернизма“, стичу „најви-ше“ почасти .

Златна књига представља изузетно дело спекулативне фикције и предста-вља праву везу између врхунске српске и светске савремене књижевности, али је остала „невидљива“ и „сахрањена“ у домаћој жанровској пустолини, мада као таква свакако није и једина .

Злоћудна домаћа (тзв . mainstream) књижевна критика и њена ограничена, чопорашка перцепција, остала је слепа за ову књигу (која је први пут објављена још 1987 . у едицији Знака сагите) . Ово дело, које је свакако једно од најсвестра-нијих и најдуховитијих сатиричних приказа српске стварности, ћушнуто је украј . Остало је видљиво малој, доду-ше у то време и касније све активнојој, публици и стваралачкој дружини чије је средиште занимања продукција на-учно-фантастичне, спекулативне и сва-ке друге фантазијске књижевности .

Дакле, како је и због чега ова књи-га „заглавила“ у НФ забран? Пре све-га, ево шта Драган Р . Филиповић каже о њој: „Улазећи у овај пројекат одбацио сам законе СФ жанра или било ког дру-гог . Имао сам, једноставно, причу која најбоље функционише смештена у ову нашу, свакодневну фантастику . То је својеврсни баланс између неке чисте фантастике, СФ-литературе и „главног

46

тока“ . Ни једног момента не пада у неку чврсту категорију или фијоку!“�

Најправедније би било сврстати Злат-ну књигу уз опус Џонатана Свифта, Ра-доја Домановића, Курта Вонегата, Џона Сладека, браће Стругацки, серијал о Џери Корнелијусу Мајкла Муркока… Довитљивост и урнебесно шегачење ау-тора изведено је у холивудском стилу, кулминација приповедања се ритмично понавља и обнавља . Шетња с једног на други лик је шарада различитих фоку-са који прожимају причу и оживљавају је непрекидно . Тешко би се могло твр-дити да постоји главни лик у овом делу . Можда бисмо се на крају сложили да је главни лик ипак сам Филиповић, који као какав чаробњак/жонглер испоручује чисту магију (magick) .

Жрвањ Фипине приповедачке машине од самог почетка креће да меље, пре све-га радничку класу:

„Са задовољством ће истицати да је

Мехмуд Реџепи, бушач, напунио све џе-пове плавог одела излизаним новчаница-ма и отишао право у кафану „Приста-нак“, наручивао дуплу љуту на сваких седам минута док се не смисли шта ће да шине на брзака, крајичком ока снимио сто у мрачнијем делу задимљене прос-торије и неуобичајену живост око њега.“

Затим, на реду је народна милиција, којом је овладала: често зла, још чешће блесава. Понекад вила, те на смрт пре-бија недужног професора… од чијег покојног тела већ поменута вилењачка сила сачињава голема и у њега уграђује историјско-поетске податке који дефи-нишу, ни мање ни више него: „Краље-вића Марка“ – снажног тела и уда, али не и одвећ снажног ума .

Овако злочиначки склепан јунак, до-бија задатак да вили добави извесну, тај-новиту и чаробну „Златну књигу“ . Али, прво је треба пронаћи…

Радња се одвија у ужичкој каса-би, у којој се сусрећу и мешају духови прошлих времена, алхемијске трансму-тације уз помоћ којих држава попуњава своје златне резерве, политички крими-нал, полусвет клошара, курава и лоших ђака…

По начину на који је саздан, као и по разноликости, овај свет понајвише подсећа на онај из фантазијских игара типа „Тамнице и змајеви“, и вероватно би се Златна књига могла лако преточи-ти у компјутеризовани урнебесни спек-такл . Овде има свега: трговине и шверца, крађе и убиства, туче и бежаније, бита-ка између закрвљених духова, истражи-вачке авантуре, секса и кекса…

Иако постоји „главна радња“, због обиља паралелног дешавања, структу-ра је више фрактална и линија кретања је изломљена – као у вишедимензионал-ном лавиринту .

Све у свему, роман је на задовоља-вајући начин приведен крају (који то можда и није), а због своје забавности, свакако ће мамити на поновно – верова-тно и групно читање (наглас) .

47

NEmA PovRAtKA, NEmA PREDAjE, NEmA oPRostA!

F i l i p R o g o v i ć

„Hej, Bosno, Bosno, rodni kraju, cvijete rumeni!Ma gdje bio, nikada nećeš uvenuti u meni!“

– Nervozni poštar

Poslednji Srbin, Boban Knežević Alnari, Beograd, 2009

Nakon dvadesetak godina nastajanja, i nekoliko godina najavljivanja („večeras ide u štampu!“), novi roman Bobana Kneževi-ća stigao je prošle godine do čitalaca, pod neočekivanim naslovom – Poslednji Srbin . Kome se ne dopada, može da zamisli da na korici piše – Živosahranjeni. No, bitniji je sadržaj . Dve decenije rada (i natuknice onih koji su čitali radne verzije) nagovestili su da je u pitanju knjiga široke vizije, koja donosi komplikovan svet, u šta sada svi mogu da se uvere .

Iako nas pisac vodi na više lokacija, i u različita vremena, pripovedanje je zgusnu-to . Središnji zaplet ove obimne knjige (415 str .) događa se u svega četiri dana, i prati troje ljudi silom poslatih iz Amerike u Bo-snu, da pronađu Amerikance koji su tamo tajnovito iščezli za vreme rata .

Glavni junak i pripovedač je iseljenik iz Bosne, Dušan Savanović, kome misija ujedno predstavlja i povratak kući . Ta či-njenica udvostručava njegove strahove i gnušanje nad situacijom . Zna da ne može živ da napusti misiju, u kojoj radi za nepri-jatelje svog naroda, ali nije siguran ni da će ostati živ čak i ako obavi sve što od nje-ga budu tražili . Možda će ga i sunarodnici uhvatiti i likvidirati? Usplahireni su mu i saputnici – Amerikanci Eleonora i Kove-lan . U poglavljima koja prate put do Bosne oseća se njihov strah i nelagoda . Ostavljeni

bez detaljnih objašnjenja, svo troje su ube-đeni da se putovanje ne može dobro zavr-šiti, ne znaju gde su tačno poslati, i koji je pravi razlog što su baš oni izabrani .

Osim njihovog beznađa, prva polovina knjige promatra iseljeničke sudbine, i ne-daće srpskog naroda . Ove teme možda naj-uspelije odslikavaju upečatljivi razgovori pripovedača sa Eleonorom i Kovelanom, u kojima im Dušan poručuje da ne razumeju tragičnost podneblja sa kojeg on potiče, i naroda koji tamo živi . Istovremeno, govo-ri im da ni njemu Sjedinjene države nika-da neće biti sasvim jasne . U tim trenucima, Dušan deluje kao personifikacija svoje na-cije . Svetska vele-sila neprekidno mu utiče

48

na život: zbog nje je već bio prinuđen da ga iz korena promeni; a sada mu je namet-nula novi zadatak, ne ulivajući mu veru da će mu poslušnost doneti išta dobro . On se nevoljno vraća kući, i to u režiji onih koji su ga naterali da odatle pobegne .

Kada tamo stignu, priča postaje još ne-verovatnija jer neočekivano stupaju u za njih sasvim nepoznat svet, drugu dimen-ziju u kojoj ne važi gotovo ništa od onoga što su do tada smatrali stvarnošću . Usko-ro će otkriti kako je veliki broj Amerika-naca mogao da nestane bez traga, i kako je lokalno življe uspevalo da opstaje kroz istoriju uprkos čestim ratovima, ali će se pred njima istovremeno otvoriti mnoštvo pitanja bez odgovora . Razgovaraće sa čud-nim stanovnicima ovog sveta i to će ih više zbuniti nego što će im pomoći . Ako su u prvom delu knjige dominanirali strah i be-znađe, u drugom su to zbunjenost i smuše-nost . Okolina i situacije su začudni, misija oneobičena do te mere da je nemoguće na-zreti bilo kakvo rešenje . Sve oko njih liči na snoviđenje .

Ta oneobičena atmosfera (koja proveja-va i deonicama izvan čudnog sveta u koji junaci dospevaju) jedno je od upečatljivih odlika knjige, i ostaje dugo urezana u čita-očevu svest . Pisac uspeva da dočara zapita-nost, zbunjenost, teskobu likova, koji često postaju nesigurni u sopstveni razum .

Poglavlja koja prate troje junaka, razdvo-jena su „Iseljeničkim legendama“, koje su najčešće ispunjene podvojenim osećanjima kakva zatičemo u Dušanu Savanoviću . Na-slućuje se brzo da su sve legende na neki način povezane, ali nemoguće je zaključiti kako, sve do pred kraj romana . „Iseljenič-ke legende“ su odabrani prizori iz piščevog univerzuma, one upotpunjuju sliku njego-vog sveta, koju možemo da sagledamo tek kada pročitamo i poslednja poglavlja .

Tada se ispostavlja da ovo nije roman o sudbinama iseljenika i nesreći jedne naci-je, mada njihovi jadi provejavaju kroz tekst . Postaje jasno da je Poslednji Srbin priča veća od čovečanstva kakvo poznajemo, u kojoj su ljudi samo posrednici u velikoj igri

– sukobu čiji počeci sežu pre no što su ljudi i nastali, i koji je pravi povod za sve doga-đaje u knjizi . Tek u finalu romana sagleda-vamo viziju u kojoj je „cela strka oko vaše vere (hrišćanstva – prim . aut .) samo travka na livadi, kap u moru .“

To što je na prvo čitanje teško prepozna-ti sve tragove koji vode do sklapanja ce-lokupne vizije nimalo ne smeta čitanju, i to je jedna od osnovnih vrlina Poslednjeg Srbina. U pitanju je uzbudljiva žanrovska proza, od prve do poslednje stranice . Iako nemamo jasnu predstavu o univerzumu, pi-sac nam drži pažnju dobrim rečenicama i zanimljivim dijalozima, veštim ređanjem događaja i gore pomenutom – začudnom atmosferom .

Poslednji Srbin je, bez sumnje, najsnaž-nije delo u opusu Bobana Kneževića, ali i šire; mešavina naučne fantastike i fantazije, sa duboko utisnutim pečatom originalnosti . Vredelo ga je čekati .

49

„Mrve pod kožom“ + „Uroboros“, Alek-sandar Marković, Tardis, Beograd, 2009

Akhm . Kako početi, kako početi…Postoji određena nesigurnost koja se jav-

lja kod pristupa ovom, u najboljem smislu legendarnom (i retkom koji taj pravi smisao zaista i zaslužuje) piscu fantastike u Srba i šire . Možda je najbolji pokazatelj toga, ili makar dobar način da se unapred izvinim Saletu i njegovoj knjizi ukoliko se ovaj pri-kaz ne pokaže dostojnim, čuveni fanovski intervju Darka Tuševljakovića „Salata bez Sa(l)veta“ u Emitoru 448 . U ovom original-nom i duhovitom intervujuu bez intervjua, Darko rešeta pitanjima poznavaoce Saleto-vog dela, prijatelje i poštovaoce, pa čak i neprikrivene obožavaoce, poimence Go-rana Skrobonju, Bobana Kneževića, Miću Milovanovića i Otoa Oltvanjija . Govoreći otvoreno, odmereno i prosto, lepo, bezeco-vali su tuce zgodnih rečenica i misli kojih bih se možda i sam setio (verovatno ne) i primenio ih u ovom tekstu . Pominjem ovaj intervju i zbog indikativnog i relevantnog poslednjeg pitanja upućenog sagovornici-ma: može li Sale Marković da za dve godi-ne od tog oktobra 2004 . „skocka zbirku pri-ča“? Odgovori su raznoliki, i u neku ruku su svi (smo svi) (po)grešili . Sale je tek za ciglo pet godina izdao knjigu, ali ne jednu, već dve! Zbirku priča o kojoj govorimo i koja je nažalost, dopunjena tek sa par mi-nijatura u odnosu na priče koje su nam u to doba bile poznate, ali i Uroboros, zbirku pesama o kojima nikada ništa nismo čuli ilustrovanu crtežima o kojima smo tek po-nešto načuli .

I da odmah izbacim iz sistema te pesme, ne smatram se ni izdaleka kompetentnim da pričam o istim, mogao bih tek nabaca-ti termine kao eksperimentalno, zvučno, slojevito, kontemplativno i tako što, ali ne

bih bio precizniji u njihovom opisu ni da gađam vodenim balonima zid na kojem su ispisane . Pogađam cilj, ali ih ne činim ja-snijim, samo razmrljanijim . Lepe su, toliko mogu da pojmim, podsećaju na neke njego-ve poznije priče i pametnom je dosta . Cr-teži, ona malo što ih ima, su otkrovenje za sebe, sugestivni i višeznačni, primereniji Saletovoj poeziji nego prozi i prikazuju di-japazon raznih stilova, i to svih u jednoj od najtežih crtačkih disciplina, tušu . Možda ostaje žal što ni same korice nisu ukrasile neke od njegovih ilustracija, ali je Željko Pahek, još jedna legenda, ovog puta crtač-ko/stripska sasvim lepo pogodio simbolič-nost Uroborosa, i pomalo na prvu loptu, ali svakako efektno uhvatio komičnu anarhič-nost „Belog nosoroga“ koji sve bije pa raz-bija na korici Mrva…

I ponovo na temu legendarnosti, stečene na najbolji mogući način, čistom snagom priča . Serije novih redovnih posetilaca

KoNAČNo!P a v l e Z e l i ć

50

tribina i kafanskih okupljanja kluba „Lazar Komarčić“ tokom poslednje skoro pa dve decenije su bivale oduševljene Saletovim uradcima, a on je, neplanirano ali dosled-no podgrevao tu legendarnost povreme-nim pojavljivanjem novih i sve originalni-jih radova na konkursima i u antologijama . I sâm sam, po dolasku u „Komarčić“ kra-jem 90-ih (ih, kad je to bilo!), i kada sam se malo otkravio i počeo da pričam, pre svega želeo da se upoznam sa piscem „Avantura Belog nosoroga“ .

Ukoliko ga poznajete, znate koliko je Sale stravično samouveren u svom pisanju, a čak i da to nije slučaj, da vam je jedi-ni kontakt sa njim njegova pisana reč, ve-rujem da biste stekli isti utisak . On nema apsolutno nikakvu dilemu da je to što radi dobro, štaviše, on to ni ne karakteriše do-brim, jednostavno je tačno onako kako tre-ba da bude, kako je on to zamislio, što je još viši nivo umetničke samosvesti . Nema tu ni reči, ma ni zapete koja nije na mestu, a opet, ne može se reći, čak ni uz zaista sveden obim većine njegovih radova da je u pitanju stegnuto, komprimovano ili kon-trolisano pisanje .

Možda sve to delom duguje svojoj profe-siji prevodioca, jer Sale je jedan od naših najboljih prevodilaca fantastike, uz Zorana Jakšića i Gorana Skrobonju, i učinio je svo-jim Gibsonovog Neuromansera i nastavke svojim isto onoliko koliko Jakšić Daglasa Adamsa ili Skrobonja Kinga . Takođe je i vrstan lektor, i to je svakako nešto što se uči i što može pomoći bilo kom piscu po-četniku da nađe makar deo stvaralačkog samopouzdanja koje Sale pokazuje . Naj-zad, kada smo donosili priče na radioni-cu koju je on vodio, najpre bi sledovala te-meljna, ali i pedagoški koncipirana lektura (ova sam ti jednom ispravio, drugi put neću to da vidim, pročitaj priču pre nego što je predaš!) pa tek onda dubinski zahvati na zapletu, likovima i drugim manje važnim elementima priče .

Držeći u rukama sve priče koje sam svo-jevremeno dobio u jednom zip fajlu, sa po-nekim bonusom kao što je „Editor teksta“,

„Big Beng“ ili „Izlazak zemlje“, prisećam se nečeg što je Sale rekao, a to je da je pot-puno drugačiji osećaj kad se one stave iz-među korica i ne mogu da kažem da nije u pravu . Samo što smo mi ove priče već čitali između korica, samo ne istih korica . Rasute po antologijama od možda one naj-značanije Nova postmoderna/alternativna srpska fantasika, preko Tamnih Vilajeta, Znakova Sagite, Ugriza strasti i naravno, Emitora, Saletove priče su i pored ohra-brivanja da im je zaslužno mesto pripada i u nekim mejnstrimaškijim publikacijama ostale u zabranu naučno-hororo-epsko-fan-tastičnog izdavaštva, pa stoga nije preveli-ko iznenađenje da ga konačno iza naslov-nice sa samo njegovim imenom objavljuje Tardis, mali veliki izdavač pretežno, i pre svega, domaće fantastike .

Ako nekome i dalje nije jasno zašto sve ovo, možda se poslužiti iz riznice citata samih priča, ponajbolje iz „Jutra u živo-tu građanina koji je pazio da ima cigarete“ kvintesencijalne autorove priče, bizarnog naslova nabijenog asocijativnom potenci-jalom, naslova iza kojeg sledi crnohumor-na groteskna, možda slešer horor, mož-da samo svakodnevni horor, možda samo

51

svakodnevnica, u kojoj nas mogu opaliti rečenice kao sledeća: „Građanin je izašao iz zgrade Sedamdeset i osam i hodao u ci-pelama Četrdeset Dva ili Tri pored zgra-da Sedamdeset i šest i Sedamdeset i četiri prema stanici gde su stajali autobusi Če-trdeset Sedam, Pedeset, Pedeset Devet i Petsto Četrdeset Dva . Imao je Dvanaest cigareta, Dva revolvera i Jedanaest meta-ka u revolverima . Kalibar metaka imao je Broj .“ Koga ovo apsolutno ne oduševljava ne mora da čita dalje . I nema pojma!

I iako je Sale u poznijim pričama krenuo nekim od puteva kojim se ređe ide, popri-lično nalik jednom drugom kultnom doma-ćem žanrovskom piscu, Draganu R . Filipo-viću – Fipi, oni koji ostaju sa njim će biti nagrađeni .

Sale je ime stekao pre svega pričama „Drvo koje jede zmajeve“, sa kojom je po-bedio na konkursu Znaka Sagite, davne 1993 . u trenutku kada je taj konkurs, i spi-sateljski zamah fantastičara bio na vrhun-cu, a zatim i „Avanturama Belog Nosoro-ga: Ekstazi“ zacementirao svoj status kao jedan od najoriginalnijih pisaca poteklih iz Komarčića .

Nije se libio da u duhu postmodernista obilato koristi elemente popularne kulture u svojim pričama, od Čarli Brauna do Elvi-sa i Bate Živojinovića . Ono čega se takođe ne boji je jedna neobična angažovanost, po-litička čak, od sitnih zajebancije tipa skra-ćenice SPS i SRS koje u Nosorogu dobi-jaju nova značenja kao što je Samohodni Proizvođač Smrada, odnosno Specijalni Raznosači Smeća, do čitave, za Saleta po-dugačke priče „Susret na vrhu“ u kojoj se sa zombi apokalipsom i, konačno, jedan sa drugim suočavaju jedva zamaskirani Slo-bodan Milošević i Vuk Drašković .

Sa godinama su mu priče postajale i sve kraće, pa tako imamo minijaturne minija-ture koje udaraju žestoki staccato kao „Be-snilo“, „Gondvana“, „Treći svetski rat“ i

„Big beng“, iako se za ovu posleddnju mo-glo čuti da je deo veće celine, koju ćemo valjda jednog dana i čitati .

Posebnu grupu čine priče o ljubavi,

„Pedeset i prvi način da ostaviš ljubavnika“, „Igra bez osmeha“, donekle i „Melanholi-ja“ . Teške kao crna zemlja, bolne i mučne, i čudno prazne, junaka koji bukvalno ne-staju pred našim očima, gube se u ništavilo negacije ljubavi i posledično, života . Nešto samo naizgled u suprotnosti sa rasklašnim humorom „Nosoroga…“, ali pre će biti da su to dve strane istog novčića, i koliko je sam Sale uživo nalik Nosorogu (po duhu, ne fizički!) toliko je kroz ove priče jasno koliko se tih nezgodnih mrva krije ispod kože .

I najzad, zašto ovakav naslov teksta? Zato što hoću da mislim da je sve ovo i da-lje jako važno, da je svaka nova a ovakva knjiga malo čudo i da hiljada skriboman-skih izdrndavanja i oseka čitalaštva nisu, niti će to čudo devalvirati . I hoću da čitam još Saletovih priča, pa i pesama i hoću da ih vidim objavljene . Ovo je nadam se, tek početak .

52

Skrobonja sa svojom godišnjom tematskom antologijom priča radi vanredno važnu stvar . Kao što sam i prošli put prilikom inauguralne zbirke, Beli šum, rekao, ovo je jedinstvena pri-lika da se u okvirima domaće žanrovske pro-ze takoreći početnici i dobronamerni literarni amateri nađu rame uz rame sa ozbiljnim ime-nima domaće književne scene, etabliranim da-leko izvan granica ikakvog žanrovskog geta i njemu svojstvene čitalačke publike sa sebi svoj-stvenim čitalačkim navikama .

Za slučaj da prethodnog puta niste pazili na času, moje mišljenje o žanrovskoj književnosti je očinski strogo . Spreman sam da joj praštam mnogo toga ako ima samo jednu stvar – svrhu postojanja . Ili, drugim rečima, neizdrživ priti-sak u duhu njenog tvorca da se stvori nešto što samo od sebe želi da živi . Ne nešto što je ani-mirano kroz godine čitanja tuđe proze, tuđih stripova, gledanja filmova i serija – mada ove stvari mogu da pomognu u formiranju tematike, tona, rečnika itd . – već nešto što napinje tanku membranu autorovog sopstva dok kroz nju ne izleti napolje, krvavo, nezavisno i potpuno for-mirano da svojom važnošću pokori svet . Pri-čam o onoj svrsi koja je na pisanje terala De Sada, Hemingveja, Dostojevskog, Mišimu, Pe-kića ili Kiša, svrsi jačoj od svega ostalog .

Ako žanrovska književnost ima takvu svrhu i mahnitu svrhovitost onda je sve ostalo samo garnirung i u tom smislu ona surova podela na samo dobru i samo lošu književnost ima svoje opravdanje .

Naravno, ovo je možda idealizovana situacija, no pošto sam ja čovek često slep za boje, koji se lakše snalazi u binarno kodiranom koloritu, teš-ko mi je, gotovo nemoguće, da žanrovsku pro-zu čitam spuštena pogleda i cenim samo njenu žanrovsku vernost i referentnost, njeno opsta-janje unutar globalnog kanona i intertekstual-nost koja se povremeno svodi na prepisivanje

od boljeg učenika što sedi u klupi ispred . Ali pokušavam . Istinite laži su u tom smislu

knjiga zanimljiva za analizu jer, sledeći Skro-bonjinu viziju o slipstrim književnosti u Srbiji

– (meta?)žanru između realistične proze, fanta-stike (gotske, tehnološke, natprirodne ili neke četvrte), nadrealizma, farse i koječega – ovo je zbirka priča koja dobar deo vremena uspeva da održi gard pred sumnjičavim pogledima „pro-sečnog“ čitaoca u Srbiji/ na Balkanu .

Ne da ja sad kao nešto znam ko je i kakav je taj prosečni čitalac, ali sam prilično ubeđen da kod njega priče o letećim robotima i hermafro-ditskim nindžama ne bi prošle i da Istinite laži svoje prve pobede uspeva da izvojuje naprosto time što većina njenih priča nije tek lagodna igra univerzalnim motivima pobranim iz boga-te tradicije fantastičke proze, već književnost

IstINItE lAžI – PRIČE o URbANIm lEgENDAmA

U r o š S m i l j a n i ć

53

koja pokušava da se utemelji u sada i ovde . Ne da ima nečeg a priori lošeg u igri univerzalnim motivima – jer da ima Borhes ne bi bio to što je-ste, car, kralj, prvak u skoku u dalj – ali dobro je čitati prozu koja ne beži u lagodnu neutralnost univerzalnog samo zato što je to radio Borhes, koji je imao opravdanje u tome što je bio jedan od najboljih pisaca u istoriji pisanja, već koja se mota po dnu na kome i sami živimo i nastoji da o tom dnu kaže nešto možda vredno pamćenja .

Uspeva li ona, pak u tome? Ima li ovde ičeg vrednog pamćenja? Odgovori su naravno indi-vidualni, od priče do priče, od čitaoca do čita-oca, ali valja primetiti da je tematska orijenta-cija ove zbirke dala u načelu bolje rezultate od onoga što smo imali prošli put . „Priče o tele-viziji“ su, rekosmo, jednako besmislena tema kao i priče o vazduhu čak i kad iza tastatura ne sedi gomila poluamatera i sumnjivih polu-selebritija, pa je Skrobonjina ovog puta mudro felšovana lopta u vidu tematike urbanih legen-di znatno bolje korespondirala kako sa mašto-vitošću autora tako i sa pokušajima da se piše žanrovski britko a sa glavnotokovskim teretom patnje celog sveta i mučenog Balkana na neja-kim plećima . To što će moji osvrti na pojedinač-ne priče zazvučati, može biti neizbalansirano i a priori negativno rezultat je više mog besa što sam uopšte morao da je čitam kroz seriju glavobolja varijabilne snage i konzistencije za koje uopšte nisam siguran je li ih knjiga iza-zvala ili su posledica kakvog tumora na mozgu o kome ne znam ništa sem da će me ubiti ako mi ne uspe terapija ignorisanja, a manje njihove objektivne vrednosti . Dobro, de, trgnite jednu, pa da počnemo .

Kula u ruži vetrova – Ilija bakićRiskantan potez, rekli bi mangupi, stavljanje

vršačkog alhemičara reči i ideja na čeonu po-ziciju ove trke . Bakić je jedan od najeklektič-nijih pisaca na domaćoj žanrovskoj sceni, ali istovremeno i jedan od, uslovno rečeno, naj-staromodnijih u ovoj zbirci . Naprosto, Kula u ruži veprova (primetili ste šta sam tu uradio?) je jedina priča u Istinitim lažima koja se koristi klasičnom naučnofantastičnom ikonografijom da dođe do svojih poenti . Stavljanje na prvo mesto priče koja je pretrpana referencama na

futurističku tehnologiju i futurističku istori-ju sa egzotičnim ideološkim i, hm, religijskim konceptima moglo bi da bude odbojno za van-žanrovsku publiku koja na prvu loptu ne oče-kuje inteligentne verbalne interfejse i putovanje kroz vreme .

To na stranu, čak i mi ukaljani višedece-nijskim valjanjem po blatu žanrovskog mogli bismo da imamo određene probleme sa ovom pričom . Osnovna narativna nit se posle jednog broja strana razotkriva kao tek nacifrani okvir za prepričavanje nekoliko zabavnih urbanih le-gendi iz vršačkog kraja što je meni lično uspeš-no ubilo zanimanje za nju . Bakić same legende piše izvrsno (mada je kurziv kojim su štampa-ne vraški napregao moje i inače jadne oči), ali ono što dobijamo oko njih je tek ukrasni papir za koji nas, iskreno, nakon što smo konzumira-li đakonije koje je skrivao, zabole dupe . Dakle, ako ćemo po podnaslovu zbirke, ovo je polovi-čan posao: odlične urbane legende i dosta neu-bedljiva priča o njima .

Dok ne dođu šejtani – Darko tuševljakovićTuševljaković se iz zbirke u zbirku sve pri-

metnije brusi u spisateljskom smislu, prelazeći u poslednje dve godine put od vrlo kvalitetnog žanrovskog pastiša do solidne glavnotokovske ponude . Dok ne dođu šejtani je tek prva priča u ovoj zbirci koja demonstrira kako je balkan-sko ratovanje iz devedesetih godina ovdašnjim piscima dobrodošlo kao nepresušan izvor re-adymade motiva što se mogu rabiti na razno-razne načine protrčavajući usput kroz socijal-no-političku kritiku, telesni horor ili nešto treće .

Tuševljaković zadržava žanrovsku oštrinu i njegov jezik, pogotovo dijalozi na, hm, bo-sanskom jeziku su perfektno odmereni . Ovde nema palp prečica kojima se služio u starijim pričama, a opet su ekonomičnost opisa ljudi i si-tuacija, te pažljivo baratanje unutarnjim mono-logom glavnog lika i flešbekovima tu da jednu tešku priču o povratku nakon odlaska plasiraju u čitaočevo naručje bez patetisanja i kojekakvih visokoparnosti . Tuševljaković jedino posrće u tome što rasplet ne može a da ne pogura malko prejako na žanrovsku stranu, posežući za očeki-vanim pančlajnom i ostavljajući veliko moralno pitanje koje je u priči postavio nerešenim . Ne

54

da je to loše za čitanje, ali dok god se ratova-nje u Bosni bude obrazlagalo u krajnjoj liniji uticajem sveprisutnog drekavca, ostaćemo u devedesetima . Razume se, Tuševljaković je u priču upleo mnogo autobiografskog i odgovor na pitanje koje postavlja je bez sumnje užasno kompleksan (i sva je prilika da mi se ne bi ni svideo), ali to ne znači da ne treba da nastavi da ga traži .

Abrakadabra – Adrijan sarajlijaSarajlija (rođen, samo da bi nas zbunjivao,

u Zvorniku) me je upropastio još većim koli-činama kurziva nego u Bakićevom slučaju, ali sa druge strane, iza naivnog naslova krije se njegova najbolja priča koju sam do sada imao prilike da pročitam . Ne da mi je bila i sasvim potaman, ovo je jedna žanrovska vežba koja u krajnjoj liniji samo podgreva staru ideju o kri-vici materijalizovanoj u živu kaznu, a sve kroz razdvajanje stvarnog i zamišljenog, te racional-nog i iracionalnog granicom vodene površine, a Sarajlijino opširno proturanje ove ideje kroz tri mesta, tri vremena i nekoliko naratora je možda previše vatrene moći za jednu u osnovi bespo-moćnu metu, no… No, ne može se poreći da je Sarajlija ovde ponajbolje do sada uposlio svoje nemale spisateljske veštine, udobno se seleći iz vremena u vreme i iz glasa u drugi glas . Ovo i dalje ostaje „samo“ horor priča, ali makar osve-žena solidno umućenim lokalnim koloritom sa sve, ajde de, izlizanim ali opet kvalitetno plasi-ranim osvrtom na vreme socijalističke obnove i izgradnje iza koga se nalazila senka sistem-ske represije… Ima ovde ponešto od Lavkraf-tovskog mirisa i kome to prija, radovaće se .

godine u magli – jovan RistićJoca je u mojoj bilježnici već upisan u rubrici

„iznenađujuće dobri domaći žanrovski stvarao-ci“, no Gorile u magli (videli ste šta sam tamo uradio?) je mač sa dve oštrice . Kao i prethod-ne dve priče i ona uredno nejmčekuje recentna Jugo-ratovanja kao zgodan generator urbanih legendi, ali je zapravo usredsređena na jednu tačku u prostoru (i jednu tačku u, heh, vremenu) koja, bez obzira na popularnost ne može baš da se zakiti univerzalnošću .

Ristićeva priča je jedna vrlo dobro izvedena

vežba iz nostalgije, vežba koja pritom tu no-stalgiju analizira, utvrđuje njene mehanizme, meri njenu vrednost i njenom, jelte, vlasniku baca natrag u lice rezultate koji ga možda neće razveseliti . No, predmet ove nostalgije je beo-gradski klub KST, danas mesto na kome nastu-paju tribjut bendovi i gde se beskonačno vrte empetrojke na tematskim večerima (Osamde-sete, Domaćica itd .), a koje je nekad bilo centar urbane kulturne renesanse Beograda . Jocino oživljavanje jednog boljeg vremena u KST-u je veoma, er, živo i impresivno razdeljeno na ne-koliko likova čiji su unutarnji monolozi i previ-ranja ubedljivi, ali čak ni meni koji sam tamo bio i gledao to o čemu Ristić piše (čuj, gledao

– šutirao se) ne deluje da ova priča zbilja ima snage da iščupa srce iz grudnog koša ikome ko se nije zatekao u pravo vreme na pravom mestu . Dobra proza, ali saterana u neverovatno malu nišu .

Devojka u belom – Nikola PetrovićNikola Petrović mahom piše kratke priče,

bez ili sa malo karakterizacije, oslanjajući se na atmosferu i snagu ideja . Sasvim dobar pri-stup ako ste, recimo – Kortasar . Petrović nije Kortasar i Devojka na belom (primetili ste šta sam tu uradio?) je pomalo pretenciozan koma-dić oniričke proze napisan velikim delom u dru-gom licu… Da pojasnimo: čak i porno sajtovi što objavljuju amatersku prozu svojih čitalaca u kojoj se ljudi umotavaju u celofan i zatim gu-raju zelen i ino povrće u postojeće i ine telesne šupljine, čak i takvi sajtovi zabranjuju pisanje priča u drugom licu . Razlozi su najčešće što je ona po čitljivosti na nivou sastava netalentova-nih đaka drugog razreda osnovne škole .

No, Petrović nije netalentovan i ova priča us-peva da se iskupi zanimljivim preokretom na kraju koji opravdava pisanje u drugom licu kroz more rascepkanih slika za koje, i pored kratko-će priče i ne znamo jesu li nužne . Posle svega, ovo je prihvatljivo sočinjenije .

muzika srca – vladimir i miroslav lazovićOtac i sin Lazović u prvoj zvaničnoj kola-

boraciji . Dok stara kajla domaćeg žanrovskog pisanja na sto donosi disciplinu i izgrađen glas, mladi lav dopunjava obrok žestinom, novim

55

idejama i prstom postavljenim na puls genera-cija .

Ili bi barem tako nekako išao copy da sam ja Paladinov PR . U stvarnosti, ovo je pristojno na-pisana ali besramno klišeizirana n-ta varijacija na temu po kojoj su već drugi napisali bolje pro-zne uratke a neki, bogami snimili i filmove . Za-mislite Ringu u kome umesto jezovite devojčice što izlazi iz ekrana televizora imate gomilu cr-njaja koji nadrkano repuju i to vam je otprilike to . Ne pomaže ni dosta nesretno vođena moti-vacija likova i automatizovano klizanje ka pred-vidivom finalu . Lazović stariji je poslednjih go-dina pisao znatno bolje priče, pa se nadam da će buduća transgeneracijska saradnja malo više biti bazirana na njegovim instinktima, barem dok Lazović mlađi ne stasa i bude spreman na literarni patricid . Ili tako nešto .

trideseti dan košave – milivoj AnđelkovićProšlog puta sam hvalio Anđelkovića kao

jednog od najizgrađenijih pisaca koji se hvataju u ovo kolo i to se u međuvremenu nije prome-nilo . Njegova priča je jedna od najpismenijih u ovoj zbirci i tematski je interesantna, baveći se fenomenom predodređenosti perioda duva-nja košave . Ima ovde malko folklorne fantasti-ke kakvu na ovim prostorima najprominentnije izbacuje Dragan R . Filipović i Anđelković to lepo piše, ali u dvadesetak strana ove priče na kraju kao da ima previše teksta koji ne pojačava već malko razblažuje motive što ih je pisac već na početku postavio . Moglo je, dakle i ubitačni-je, mada je TDK prijatno napisana priča .

Istinite laži ili reč-dve o bacanju kockica – vesna Ilić

Ilićeva je od prošle zbirke u kojoj je satirisala televiziju kroz Kafku (ili satirisala Kafku kroz televiziju?) napravila popriličan korak napred, isporučujući interesantnu nadrealističku ska-sku u kojoj se mešaju intertekstualnost, bazične ljudske strasti i neverovatna, gotovo kvantno-mehanička haotičnost-a-ipak-uređenost doga-đaja što ljude hvataju na prepad i menjaju im život, pa i čitavu stvarnost . Solidno je ovo na-pisano sa nekoliko različitih glasova i ubedlji-vim prikazivanjem ljudi u neverovatnim okol-nostima .

’Ajde dobro, svakom se to desi ponekad, al’ ti, ti ga baš pretera, brate ili gotovo je mojih pet minuta – Petar Petrović

Petra Petrovića sam prošli put kudio za solid-no napisanu ali, za mene, makar, na kraju ne-svrhovitu priču o BK televiziji, a pretprošli put sam mu se takoreći podsmevao za vinjetu o ro-botskom seksu, no nemam ni najmanje sumnje u to da ovaj čovek napreduje ogromnim koraci-ma . Solidna pismenost i pripovedački dar koje sam prošli put uočio ovde su se materijalizovali u jednu od najboljih priča u zbirci . ’Ajde dobro… je kolekcija fantastično pogođenih urbanih le-gendi ispričanih vrhunski ubedljivim lokalnim govorom koji će, čak i ako niste iz Beograda (ili Savamale) da vam deluje živo i stvarno . Pritom, Petrović je ovom prilikom zaista duhovit a me-andriranje naratora u priči nikada se ne otrže kontroli, povremeno poprimajući satirične to-nove, ali uvek se vraćajući u glavni tok pripove-danja bez odlaska u farsu . Vrlo zabavno .

lepše nego ptice – oto oltvanjiOltvanjijeva priča me nije preterano impresi-

onirala, što vidim iz činjenice da sam sada mo-rao da je prelistavam da bih se setio o čemu se u njoj uopšte radi . Šarmantno je ovo na nivou omaža Bati Živojinoviću i negde između prilič-no neinspirisanih rečenica i stereotipnih opisa ratovanja i savremene filmske žurnalistike krije se zanimljiva palp pričica o Bati koji se hvata u koštac sa naci-zombijima . Nažalost, nikako da zbilja i izađe napolje .

Poklade – goran skrobonjaŠef parade udenuo se u sredinu knjige sa pri-

čom smeštenom u (alternativnu?) budućnost Slobodnih srpskih srezova . Utoliko, ovo je još jedna od retkih „pravih“ naučnofantastičnih priča u knjizi, sa, doduše tretmanom tehnolo-gije bližim onome što bi radila Ursula Legvin ili neki srodni „mekši“ SF pisac, nego klasič-noj tehnofetišizaciji tvrđeg SF-a . Sve je to sa-svim u redu . Skrobonja piše uobičajeno pitko ali između svih interesantnih opisa futuristič-kog društva i njegovih običaja i mitova ja sam skoro sasvim uspeo da zametnem razlog zašto bi me bolelo dupe za radnju ove priče i likove u njoj . Doduše, ja generalno imam problem sa

56

SF-om koji samo nabraja antropološke i socio-loške ideje i smatra da je to dovoljno za prozu, a ako vi taj problem nemate i mislite da je Ursula sa Stalno se vraćajući kući napisala svoj najbo-lji roman, onda će vam Skrobonja leći mnogo bolje nego meni .

jura – Aleksandar žiljakŽiljak se, koliko nam pamćenje unatrag seže,

prevashodno bavi ilustracijom, ali očigledno je da nikada nije zaboravio da piše . Jura je od-lično odmerena, nepretenciozna zagrebačka vi-njeta zasnovana na ubedljivo zvučećoj urbanoj legendi, likovi u priči deluju kao ekipa koju bi-smo sreli u bircuzu posle dva-tri vinjačeta kada socijalni skilovi rastu proporcionalno sa gublje-njem fokusa očnog vida, tranziciono mafijanje je odrađeno na rutinerski, žanrovski način ali u odličnom skladu sa dužinom i dubinom priče i sve u svemu ovo je jedna školski solidno napi-sana pričica o urbanim legendama .

gospodin Pepermint – marko PiševSub-barkerovska horor priča u kojoj beograd-

ske tramvajdžije zaziru od pokojnog kolege koji je odavno mrtav ali ipak luta noćnim gradom i ubija žrtve jer mu se može… Ako vam ovaj sinopsis zvuči primamljivo, sigurno će vam prijati i nekoliko solidno opisanih scena stra-ve koje autor isporučuje . Za moj novac (koga nema jer sam knjigu dobio besplatno), Pišev se drži preterano stereotipnog zapleta koga zatim provlači kroz preterano stereotipne opise (vetar, mrak, utrnulost udova, bla bla bla) i njima stiže do stereotipnog raspleta a egzotičnost mesta i vremena radnje mi nije dovoljna da me prene iz letargije .

Čeljust koja drži prst – Ivana milakovićMilakovićeva je ovde spojila nekoliko svojih

(nagađam) omiljenih tema – mačke, usamlje-nost i visceralni horor, uplevši sve u kratku pri-ču sa šokantnim preokretom, baziranu na sim-patičnom ali, eto, odveć nepouzdanom naratoru . No, bilo bi zanimljivo videti kakve bi rezulta-te, recimo, neka književna radionica na kojoj bi učesnici morali da iste događaje ispričaju na svoj način, dala . Čeljust koja drži krst (videli ste šta sam uradio?) je više sinopsis nego priča

ne zato što autorka nije pismena, već zato što je preokret prepričan, bez dramskih zamajaca, pa i šok na strani čitaoca ultimativno izostaje .

tajna kolibe od pečuraka – Zoran Pešić sigma

Jedina stvar koja ovoj priči nedostaje je ubed-ljiviji urbani mit . Stari laf niške književne sce-ne je napisao vrlo solidnu i pismenu pričicu o čoveku koji ne želi da se suoči sa svojom odgo-vornošću pa se i njegovo poimanje stvarnih i fiktivnih problema i rešenja malo međusobno brka . Sigma majstorski provodi čitaoca kroz ne-koliko ubedljivih scena oniričkih kvaliteta, ba-lansirajući između značenja motiva kojima se igra . Možda ovde ima za nijansu više veštine nego inspiracije, ali Tajna kolibe od pečuraka se prilično jasno izdvaja od ostalih u ovoj zbirci svojim golicanjem podsvesti čitaoca na elegan-tnije i dublje načine .

mara – spomenka stefanović PululuJoš jedna priča razdeljena na nekoliko epoha

i protagonista . Autorka odrađuje solidan posao i kada prepričava događaje iz turskih, jelte, vre-mena, i kada se dotiče onog rata, i kada poka-zuje mlade u savremenom Beogradu kako posle seksa izgube pamet, a onda i druge stvari . Ovo je priča nabijena seksom, krivicom, libidom koji iz pozadine vuče konce i kreira tragedije, ali sve je to spakovano na jedan, avaj, stereoti-pan način i prosto korišćenje domaćeg mizan-scena mi nije mnogo pomoglo da bolje svarim jednu mnogo puta prepričanu horor bajku .

odrazi u retrovizoru (bliži su nego što se čine) – Ivan Nešić

Nešić, nažalost, kao da je probrao najgore de-love prethodnih priča . Njegovi protagonisti ne samo što su ispali iz leksikona horor klišea, već je i njihova motivacija solidno upitna, a u pose-dovanje zdravog razuma mogli bi da nas ubede tek posle dugog i mučnog razgovora . Istovre-meno, zaplet je, pored klišeiziranosti i neubed-ljiv: vožnja dan i noć kroz Srbiju, a koja tra-je više dana i noći je naprosto neizvodljiva jer nema dovoljno Srbije na raspolaganju . Najgori je sigurno rasplet u kome Nešić pokušava da motive pomenute na prethodnim stranama spoji

57

u koherentno finale što će krešendom emocija i slika čitaoca oboriti sa stolice . Ja samo osećam miris pice iz druge sobe i pitam se dokle ću ovo da kucam .

sekta prljavih – Dejan ognjanovićOgnjanović me je u prošloj Skrobonjinoj zbir-

ci prijatno iznenadio odstupanjem od za njega karakterističnog lavkraftovskog glasa i demon-stracijom izvrsnog smisla za humor . Sa Sektom prljavih, se, avaj, onaj stari Dejan vraća na sce-nu . Kažem „avaj“ iako ovo nije uopšte loša pri-ča . Ali atmosferu obezljuđenosti i njoj sledstve-nu razgradnju sopstvenog identiteta koja se, na posletku završava u iznenadnoj ali ne i neoče-kivanoj apoteozi – sve smo to već videli u nje-govom romanu Naživo . Ako niste čitali Naživo, možda i ne treba jer je Sekta prljavih kompak-tnija i svoju poentu isporučuje na manje strana a više efikasnosti, ali s druge strane, taj roman je dublje utemeljen u ovde i sada od ove ukaljane vizije Niša sa okolinom . Solidno, vrlo solidno ali možda suvišno u opusu ovog autora .

Kuća ljubavi – Dejan mujanovićEr… da . Mujanovićeva priča je natrpana sek-

som, strašću i visceralnim hororom, ali, iako je njen autor pismen, ona nije ništa više od skoro mehaničkog nabrajanja motiva i vođenja radnje za ruku od tačke A do tačke B . Čak i tako, po-treba za podužim flešbekom koji mora da obra-zloži zašto to i kako svedoči da je autor priču počeo da piše sa gotovim scenama u glavi a bez svesti o tome šta stvarno želi da stvori . Ne da je to nužno uvek greška, ali ova priča nije baš dobra .

manastirište – marijan CvetanovićOvom Nišliji ovo je prozni debi i mislim da na

njega može da bude vrlo ponosan . Za nekoga ko je inače alergičan na priče što emuliraju neka-kav arhaični pripovedni ton i bave se vremenom turske okupacije na žanrovski način, moram da kažem da sam prilično bezbolno projurio kroz Cvetanovićevu viziju hajdučke Srbije koja kliza u kanibalizam . Ne tvrdim da me je autor ube-dio u poentu priče, mislim da je horor element ubačen pomalo nasilno, ali konzistencija jezika i ekonomičnost pripovedanja čine ovo sasvim

zabavnim kratkim štivom . Palac gore .

Noćna kretanja – Zoran ćirićNajveće ime u knjizi ostavljeno je za kraj i to

sa dobrim razlogom . Konac delo krasi, govori-li su stariji i pametniji od nas, a Magični Ćira ovom meandrirajućom pričom koja skoro ni-čeg žanrovskog u sebi i nema dokazuje da ono-mad Ninova nagrada nije slučajno isporučena u Nišvil . Noćna kretanja su maltene metodom toka svesti ispričana storija o uzimanju cijalisa od strane lokalnog univerzitetskog profesora, natrpana kontemplacijama, sociološkim i kul-turološkim opservacijama ali i studijom karak-tera koja je značajno složenija i višeslojnija od skoro svega ostalog u ovoj zbirci . Nije ovo priča sa jakom poentom ali ona do svoje „slabe“ po-ente stiže putem pretrpanim prilikama za anali-zu, meditaciju ili toplo osmehivanje verbalnim akrobacijama koje Ćirić izvodi u nastojanju da pre svega sebe, a zatim i čitaoca zabavi pišući o onome što je u suštini banalna svakodnevnica . Nema banalnog, ako čovek dovoljno gleda oko sebe i dovoljno misli o onome što vidi, rekao bih, ali siguran sam da bi Ćirić makar iz inata odbio da se složi da je ovo poenta koju njegova priča pravi . Sve u svemu, ovo je, bez sumnje književnost .

Što ponovo ište pitanje da li jukstapozicija ovakvih uradaka sa žanrovskim (mada najče-šće maskiranim) pričama u ostatku zbirke više pomaže ili odmaže jednoj ili drugoj strani . Na kraju balade ponovo se, pored svih referenci na ratove i ina važna životna pitanja, ima utisak da većina autora u ovoj knjizi pribežište na po-sletku nalazi u formama koje su im prethodnici predali kroz istoriju žanra . U nekoliko slučaje-va to rezultira vrlo zabavnim pričama, ali svr-hovitost, svrha, utisak da smo upravo zagrizli u komadić nečije odlomljene duše – toga ovde i dalje ima premalo . Ili, drugim rečima, ako je sintagma „istinite laži“ zgodan sažetak ideje o tome šta umetnost treba da bude, onda možemo reći da dobar deo autora u ovoj zbirci – pa time i lokalne žanrovske scene – i dalje više voli tuđe laži od svojih istina . Ali trude se .

58

2012Labudova pjesma Rolanda Emeriha . Ne

stvarno . Ovo je njegov posljednji blokbaster, a od sada će da radi OZBILJNE filmove, od kojih će prvi da se bavi Šekspirom, no less . Hej, kakav je to tamo histerični sarkastični smijeh? Ne vjerujete da neko ko je režirao Godzilu i Dan nezavisnosti može da napravi umjetničko djelo? Tako su se i Srđanu Dra-gojeviću smijali prije Aždahe, a vidite ko se smije sad! Mwahahaha!

Dakle, kao što rekoh, posljednji Emeri-hov blokbaster je istovremeno i ultimativni blokbaster koji jednostavno rečeno brutalno ponižava sve ostale predstavnike tog žan-ra, uz časni izuzetak nastavka Transformer-sa . Spektakularne scene rušenja zgrada, ze-mljotresa i ostalih prirodnih katastrofa, koje jednostavno morate da vidite da biste povje-rovali, imaju odličnu protivtežu u jednako in-tenzivnoj drami u kojoj npr . američki pred-sjednik pogleda usmjerenog u neumitnu smrt izusti „Dorothy, I’m coming home!“ sekundu prije nego što ga, zajedno sa gomilom drugih ljudi koji su se okupili pred Bijelom kućom, poklopi nosač aviona Džon F. Kenedi . Za one koji su posljednjih godinu dana proveli krijući se u prašumi Perućici, 2012 je film o smaku svijeta, ali ne nekom half-assed pu-ssy smaku svijeta koji može da spriječi svaka budala koja ima sreću da mu daju glavnu ulo-gu u filmu, već je u pitanju real deal u kome

ogromna većina stanovništva Zemlje odapne, a ostatak se u nekoliko Nojevih barki otisne prema Rtu dobre nade, gdje će da se rađaju i množe i ponovo napune Zemlju, uz predivno rađanje novog dana i Sunčev sjaj, simboliku na kojoj bi pozavidio i tako veliki film kao što je Grbavica .

District 9Nekakav vanzemaljski brod pada ka Zemlji,

no srećom taman prije nego što je tresnuo ne-stalo mu je goriva, tako da je ostao da lebdi u atmosferi tamo negdje iznad Johanesburga . Vanzemaljska stvorenja iz njega se nastanju-ju u nekakvom distriktu (nije Brčko) i željno čekaju popravljanje matičnog broda e ne bi li se vinuli put visina i napustili ovu dosad-nu planetu . Kad Vlada na čelu s Miloradom Dodikom odluči da počisti Distrikt 9 (a to je taj distrikt gdje su se alieni smjestili) i prese-li ih na neko drugo mjesto, brutalne metode deložacije izazivaju opravdano negodovanje vanzemaljaca . Njima u pomoć stiže niko dru-gi do Vikus, vođa deložacione ekipe, koji je spoznao nedobrost svojih puteva nakon što ga je skembala neka hemikalija i izazvala nje-govu postepenu transformaciju upravo u van-zemaljca . Ko što je C . Thomas Howell shva-tio patnje crnaca nakon što se ofarbao u crno da bi ga primili na fakultet, slično se dešava i sa Vikusom . Slijedi fantastična jurnjava a la Bjegunac nabijena odličnom akcijom a la

HARvEstER vs. 2009 ( f a n t a s t i č n i f i l m o v i u 2 0 0 9 . )

A l e k s a n d a r H a r v e s t e r J a n j i ć

Ovaj kratak vodič zamišljen je kao supersveobuhvatna referenca u kojoj će do detalja da bude opisano sve živo što je snimljeno prošle godine, a ima bilo kakve veze s fanta-stikom . Urednik možda nije zamislio tako, ali provalija između uredničkog niskog nivoa aspiracije i saradničkih superherojskih sposobnosti (naročito kad tekst završavaju mjesec dana nakon isteka roka) ponekad je jednostavno preduboka . Ne postoji nijedan ultrabitan naslov koji nisam uspio da pogledam i opišem ovde . Ako vam neko spomene neki film ovde neopisan, slobodno ga blijedo pogledajte i recite mu „To za mene ne postoji, o nje-mu nije pisano u Emitoru, dakle ne valja ništa“ . I ošamarite ga pritom, a možete i da ga klepite po glavi tepsijom . Evo vam dakle ti filmovi, pa radite s njima šta hoćete .

59

Terminator .Mnogi potpuno neopravdano kukumavče

kako je u filmu nejasno porijeklo vanzema-ljaca, promašujući poentu filma koja se bavi likom samog Vikusa a ne nekim socijalnim momentima . Takođe, filmu se neopravdano prišiva nekakav podtekst o aparthejdu i slič-no, kao što li se taj svemirski brod zaustavio baš nad Južnom Afrikom, previđajući mo-gućnost da je to zato što je scenarista i reži-ser Nil Blomkamp porijeklom upravo iz te ze-mlje . Siguran sam i da bi svaki pošteni srpski autor uradio film u kome se brod zaustavlja npr . iznad romskog naselja u Beogradu .

ZombielandZombi apokalipsa za gikove, film koji bi

mogao da se shvati, dosta nategnuto, kao američki odgovor na film Shaun of the Dead . Ovde četvoročlanu grupu čine herojski gik sa brdom pravila za preživljavanje kojih se drži ko pijan plota, triggerhappy rednek kaubojči-na, te dvije izrazito naporne sestre tinejdžer-ke od kojih se ova starija iz meni potpuno ne-poznatih razloga sviđa ovom giku . Doduše, još su mi manje poznati razlozi što li se on sviđa njoj . Valjda nemate mnogo mogućnosti za biranje kad se kompletno stanovništvo pla-nete može izbrojati na prste jedne ruke nekog radnika u pilani .

Zombilend je, za moj ukus, film koji je pre-više ni-tamo-ni-ovamo, tj . s jedne strane bi da bude komedija (uglavnom neuspješna), a s druge nekakva kao ozbiljna drama, što je sa

ovako praznim likovima pravo zlo . Kraj fil-ma je vrhunac gluposti, ali vrijedi priznati da sve u svemu nije sasvim nevrijedan gledanja jer ima nekoliko zabavnih momenata i nije previše dosadan .

CarriersPrava hitčina iz sjene, Carriers je još jedan

postapokaliptični film, s tim da ovde nema zombija ili podivljalih zaraženih druge vrste . Ljudsku rasu ovog puta je upropastio neki vi-rus koji se prenosi vazdušnim putem, ostaviv-ši malobrojne preživjele da se snalaze kako znaju i umiju . Za jedan niskobudžetni ano-nimni pa još i debitantski film, Carriers do-nosi nevjerovatno hrabru odluku da ne bude klon 28 Days Later već skroz ozbiljna drama o ljudskosti (ili prividu iste? Ili čak postoja-nju iste?) koja se raspada u paramparčad kad udari kriza . Film je imao potencijal da bude superdosadan superpretenciozan superdavež, ali uspio je da nadvlada sve prepreke i, uz neke sitnije mane kao što je povremeno pre-glumljivanje, bude odlična drama sa rješenji-ma od kojih mogu da uče skoro svi dobitnici Oskara posljednjih nekoliko godina .

Inače, u filmu glumi Piper Perabo, tako da nemate apsolutno nijedno opravdanje da ne pogledate Carrierse odmah, ako to već niste uradili prije .

star trekWeeee! Kirkovo i Spokovo djetinjstvo!

Vjerovatno se srce svakog pravog trekija

60

rastopilo od ovog dirljivog pogleda u period prije prvog Star Trek serijala . Pošto sam ja totalni duduk za ovu seriju i vrlo malo sam je gledao, imena velike većine likova nisu mi značila ništa, mada sam i sam spoznao veli-činu trenutka kad se Leonard Nimoj ponovo pojavljuje kao Spok . U tom trenutku prestao sam da mljackam čips sa slaninom i ustao u stav mirno . Za divno čudo, iako su scenario pisali autori Transformersa, Star Trek je za-bavna i lijepoizgledajuća SF akcija bez pre-više idiotskih momenata . Meni kao ST lai-ku film je vrlo prijao, a ako ste pomahnitali fan Star Trek univerzuma koji sam sa sobom govori klingonski a profesorima na fakultetu koji neće da mu daju dobru ocjenu prijeti pi-štoljem govoreći „Resistance is futile!“, ovo djelo će da vas baci u totalnu ekstazu .

Koliko sam upoznat, Star Trek se smatra jednim od najboljih Star Trek filmova, a ulo-gu kapetana Kirka igra Kris Pajn, glavni lik iz gore spomenutih Carriersa .

WatchmenTo što sam izdržao superherojski film koji

je trajao maltene tri sata, a da se nijednom ni-sam zapitao koliko još ima do kraja, dovoljno govori o zanimljivosti ovog djela . U pitanju je inače revizionistički pogled na superherojski život maznut iz istoimenog stripa onog bri-tanskog manijaka koji je unaprijed tražio da mu se ime ne spominje u filmu . To je i dobio, a dobiće i to da mu se ime neće spomenuti ni

u ovom rivjuu . Uglavnom, u Watchmenima se radi o misterioznoj seriji ubistava (bivših) superheroja iza koje, ispostaviće se kasnije, stoji jedan vrlo mračan dijabolični plan . Ka-rakteristike filma su vanredno izvanredan glavni lik, superheroj Roršah, koji mrzi čitav svijet, u tumačenju Džekija Erla Hejlija, su-pergenijalnog genija koji je iz nekog razloga uglavnom nepriznat kao jedan od najvećih glumaca današnjice, te izvjesni Dr . Menhetn, kompjuterski animiran lik koji okolo šeta uglavnom potpuno go ili eventualno u gaća-ma, kad je BAŠ hladno .

Filmu zamjeram što je Karla Guđino potro-šena na potpuno bezveznu ulogu .

Planet 51Grupa Španaca animatora došla je na od-

ličnu ideju da napravi inverz naučnofantastič-nog filma iz pedesetih, naime da ovog puta ljudi budu uljezi na planeti vanzemaljaca . Odmah nakon te odlične ideje sve su bacili u potok odlukom da pisanje scenarija povje-re Amerikancu Džou Stilmanu . Tako je film ispao potpuna generička bljuzga sa užasnim likovima i apsolutno nezanimljivom pričom, što je veeeeeeeeeelika šteta kad se ima na umu predivno dizajniran vanzemaljski svijet koji predstavlja duhovit omaž pedesetim go-dinama prošlog vijeka (sjetite se filma Povra-tak u budućnost) . Naravno, nije uopšte čudno što je scenario toliko loš kad znamo da je nje-gov autor učestvovao u pisanju Šreka .

Preporuka za gledanje: Isključite ton iz

61

filma i pustite kompilaciju Best of 50’s .

AvatarHeh . Dvanaest godina nakon Titanika, Tat-

ko se vraća sa revolucionarnim, nikad-prije-viđenim, trodimenzionalnim remek-djelom animacije, koje će da pomjeri granice i done-se smrt klasičnom filmu sa živim glumcima (i zaista – u glavnoj ulozi umjesto klasičnog živog glumca nalazi se balvan po imenu Sem Vortington, prema kome je Kristofer Lamber oličenje glumačke svestranosti) .

Dvanaest dugih godina je trajalo sprema-nje i glancanje ovog čuda tehnike, ali avaj, od toga je na pisanje scenarija, po svemu sudeći, otpalo tek jedno popodne . Priča u Avataru je sve sami kliše do klišea, bez trunke humo-ra ili nečeg sličnog – kao da je generisana u nekakvom kompjuterskom programu koji se bavi generisanjem generičkih priča punih klišea . I to u njegovoj beta verziji . To čak ni ne bi bilo ništa strašno da likovi sa kojima treba da simpatišemo nisu antipatične dvoi-pometarske plave spodobe koje se nekakvim kablovima iz kose konektuju na mainframe Majke Prirode u nekakvoj Šumi Života . Ili je to možda Drvo Ljubavi? Ili Plaža Užasa? Zaboravio sam .

U svakom slučaju, glavni adut Avatara je spektakularan vizuelni izgled koji meni nije uopšte izgledao spektakularan, mislim kad jednom vidite Dragon Wars, na ovo možete samo slatko da se nasmijete (ovde mi dozvo-lite malu tarabu, tj . ogradu, pošto film nisam

gledao u IMAX 3D tehnologiji, već u onoj bajatoj, sa crveno-plavim cvikerima) . Tatku više sreće sljedeći put, osim ako u međuvre-menu ne počini samoubistvo, depresivan što će kvalitet Titanika za njega ubuduće da osta-ne nedostižan .

terminator: salvationČetvrti dio serijala koji je trebalo da osta-

ve na miru nakon drugog nastavka . Zapravo, ovo je kao prvi dio neke nove trilogije . Kuku nama . Ja priznajem da mi je prilično teško da pratim sve ovo, jer ne mogu da se snađem u svom tom silnom putovanju kroz vrijeme i mijenjanju prošlosti i budućnosti i čudesima tome sličnim . Pogotovo zato što je putovanje kroz vrijeme svakako besmisleno i može da funkcioniše jedino u filmu kao što je Povra-tak u budućnost, koji sa tim konceptom tjera šegu .

U odbranu ovog nepotrebnog Terminatora možemo da kažemo da je action packed (omi-ljena floskula izdavačkih kuća filmova i kom-pjuterskih igara) i dosta dinamičan i zanimljiv jednom kad pustite mozak na pašu i pomirite se sa činjenicom da čitava priča nema nešto mnogo smisla . Veliki plus je što su autori is-poštovali Švarcija i ubacili kompjuterski ge-nerisan lik s njegovim likom u jednoj sceni . Zbog toga čak možemo i da im oprostimo što su jednu od glavnih uloga dodijelili onoj au-stralijskoj nesreći Semu Vortingtonu .

62

PandorumLjudi kažu da ovo ništa ne valja, a meni

je film vrlo dobar . Priča prati svemirski brod koji treba da prenese malobrojne ostatke ljud-ske civilizacije na novu planetu koju treba da upropaste . Pardon, kolonizuju . E sad, neki li-kovi se bude iz hibernacije i skontaju da bro-dom haraju neka jeziva čudovišta s bodljama . Slijedi krljanje sa monstrumima a la Descent, s tim da se za promjenu u ovom filmu pone-kad nešto i vidi, kao i raznorazni plot tvistovi vezani za porijeklo i sudbinu ljudi na brodu, kao i ljudske rase in general . Jedino što mi se nije svidjelo jeste bljuzgav kraj u kome ljud-ska rasa nije potpuno uništena . Nadao sam se na kraju da će nas počastiti sa malo humora, tj . da će kapsulu sa glavnim likovima odozdo spengati neka druga kapsula, ali to se naža-lost nije desilo . Other than that, ovo je vrlo pristojna SF-horor akcija .

Usput, ma koliko bili u iskušenju da po-mislite da se brod zove Pandorum, to nije tako . Pandorum je nekakav sindrom da na-kon dugog boravka u svemiru poludite i pobi-jete sve oko sebe, a brod ima fantastično ime koje sam zaboravio, a i svakako je nešto da slomite jezik i prste .

transformers: Revenge of the Fallen„O BOŽE O BOŽE O BOŽE… ili sam ja

UŽASNO glup ili ovaj film… AAAAAA-AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA-AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA“ je vrlo slikovit komentar jednog nesrećnog gle-daoca Transformers: Revenge of the Fallen . Tri glave su gluplje od dvije, tako da nije čudo što su iz priče, nakon pridruživanja Erena Krugera „scenarističkom“ dvojcu, eliminisa-ni skoro svi tragovi smislenosti . Otprilike je jasno da planeti Zemlji prijeti nova opasnost jer je nekakav superjezivi nepobjedivi nega-tivac nazvan The Fallen odlučio da se vrati iz penzije i ispraši dupe Optimusu Prajmu . Nje-gov batler je inače niko drugi do slavni Me-gatron iz prethodnog dijela .

Uglavnom, slijedi dosta akcije, eksplozija, potpuno nebuloznih obrta u priči i ataka na dobar ukus, među kojima se ističe eksplicitno prikazivanje robotovih testisa, Džon Turturo

u tangama i masa drugih stvari . A čovjek bi rekao da ne može gore od filma Scooby Doo i takmičenja u prdežima između Šegija i Sku-bija . Najbolja scena u filmu je kad našeg hero-ja Sema Vikipedikija spopadne studentkinja robot sa ogromnim vanzemaljskim jezikom – za trenutak pomislite da gledate Decoys, me-đutim odmah nakon toga vraćeni ste u suro-vu stvarnost kad se neki robot transformiše u neko prevozno sredstvo ili možda električni mlin za kafu, zaboravio sam .

Feast III: the Happy FinishZavršni dio kultne trilogije o invaziji lju-

dožderskih vanzemaljaca na planetu Zemlju . Trojka je sasvim u duhu prva dva dijela (pogo-tovo drugog) i pored onih silnih gadosti koje smo u njima imali priliku da vidimo, ovde recimo imamo scenu kad monstrum pojede glavu djevojke i onda je izbaci kroz analni otvor, zatim jedno analno silovanje kroz zid i rečenice tipa „You don’t need hands to kick ass“ . Dakle jasno vam je da su smisao i do-bar ukus još jednom otišli u kantu za smeće i da je čitav film orgija krvi, klanja i cinizma . Zabava za cijelu porodicu .

New moonNew Moon je nastavak katastrofalno lošeg

Twilighta, neke vrste vampirske sapunice za djecu (vjerujte, mnogo je gore nego što zvu-či) . U tom prvom dijelu nema krvi, vampiri nemaju vampirske zube (valjda da se djevoj-čice ne isprepadaju), leže po livadama okru-ženi cvijećem i gledaju oblake koji prolaze, prosto da se čovjek rastopi od miline . Tako-đe, prvi Twilight je imao i zvanično najgoru ljubavnu priču i najgoreg glavnog glumca u istoriji filma .

New Moon, donosi nadogradnju osnovne priče – nakon vampira, sad su degradirani i vukodlaci . Lik koji liči na Radovana Karad-žića iz mlađih dana ostavlja svoju ljubav i od-lazi, da bi ona mogla da ima normalan život . Avaj, ona toliko pati za njim da je on prinu-đen da joj se javlja u vidu prikaze u ključ-nim trenucima i te scene su tako emotivne da Džejms Remar može da ide u ćošak da se stidi . Ispostavlja se takođe da su Indijanci s

63

kojima se glavna cura zgotivila u prvom fil-mu zapravo vukodlaci koji šetaju okolo u ku-paćim gaćama i imaju neki tajni ne-diram-te-ne-diraš-me sporazum s vampirima .

Naravno, to nije sve – imamo i novu frak-ciju, a to su neki misteriozni vampiri koji se bave eutanazijom vampira, a vođa im je blago retardiran i stalno u nešto bulji širom otvorenih očiju i izbacuje briljantne cita-te kao „Amazing!“ ili „How fascinating!“ . Kad ovaj naš glavni klipan pomisli da mu se cura ubila, odlučuje da prekrati svoj život tako što će da ode u posjetu tim vampirima (nisam baš najbolje shvatio zašto vampir ne može da se samoubije na neki jednostavniji način) . Međutim, ne berite brigu i prestanite da nervozno grizete nokte – iako ovo nedje-lo ima aspiracije da omažira Romea i Juliju (čak tu knjigu i prikažu, kao i nekoliko sce-na iz Zefirelijeve ekranizacije, valjda da bi i onima sa najjeftinijim ulaznicama bilo jasno o čemu je riječ), tragičan kraj nije nešto što bi došlo u obzir . Jer kako bi onda Stefeni Ma-jer pisala nastavke knjige i od čega bi plaćala struju, vodu, telefon, grijanje i komunalno?

Arguably, ovaj film je možda čak još gori od prethodnika – „emotivne“ scene su još veća propast jer nam se, pored sve njihove grozo-morne gluposti, u pozadini bezobrazno natu-raju gudači koji neprestano gude, e ne bi li i one sa najjeftinijim ulaznicama informisali da je vrijeme da se isuču maramice i plastič-ne kante u koje deponujete svoje suze . Dodaj-te na to već standardno „kvalitetnu“ glumu,

prvenstveno Roberta Petinsona, koji i dalje ima onaj izraz kao da bi da povrati al’ ne ide . Kad su na kraju još počeli eksplicitno da na-vode razloge zašto je taj glavni vampir na po-četku ostavio svoju curu (koje znaju valjda svi koji su stariji od prvog osnovne), ozbiljno sam poželio da vrišteći izjurim iz sobe .

Naravno, New Moon nije bez svojih pred-nosti . Recimo kad vas nešto užasno boli, do-bar način da skrenete sebi misli s tog bola je da vas nešto drugo zaboli još jače . Tako je meni ovaj film odlično pomogao kod jakih bolova u kičmi .

the RoadNakon ko zna kojeg smaka svijeta po redu,

Vigo Mortensen i njegov mlađani sinčić smu-caju se po vejstlendu koji je nekad bio Ame-rika . Mortensen pokušava da sačuva sinčićev život i da ga obrazuje kako da preživa, par-don – preživi, samostalno, kad njega (Mor-tensena) jednom ne bude . Kao što možete i da pretpostavite, u svijetu u kome caruje pu-stoš, bande ljudoždera koji jedu ljude i ra-znorazni prosjaci koji vam izazivaju moralne dileme, preživljavanje podrazumijeva dono-šenje mnogo teških odluka . Sinčić, mlad i ne-iskvaren, ne može sasvim da se identifikuje sa očevom gledaj-samo-svoje-dupe obukom . Okreni-obrni, po svojoj tematici The Road nije mnogo različit od Carriers-a – opet je tu tematika o preživljavanju i moralnim dile-mama koje dolaze s istim, zatim motiv mora kao odredišta putovanja glavnih junaka i sl .

64

Razlike su u tome što Carriers ima mnogo šareniju fotografiju i, za moj pojam, mnogo simpatičnije likove . The Road je mračan, de-presivan i prljav, sa svekolikim kontejnerima, napuštenim kućama, blatom, prljavštinom i prosjacima – ko Sarajevo devedeset druge . Ovaj film režirao je Džon Hilkout po knjizi pulicerovca Kormaka Mekartija koju još ni-sam pročitao iako sam obećao da ću to uraditi prije gledanja filma (prim . urednika: sramo-ta!) . Letimičan pregled knjige otkriva specifi-čan Mekartijev stil pisanja – nekorištenje na-vodnika u upravnom govoru i veliki razmak između redova – za koji smatram da se lijepo slaže sa filmom .

gamerU ne tako dalekoj budućnosti Dekster Mor-

gan je osmislio ultrauzbudljiv kompjuterski deathmatch u kome igrači kontrolišu žive ljude . Likovi u igri su zatvorenici koji u za-mjenu za učestvovanje u igri dobijaju moguć-nost pomilovanja . Treba „samo“ da prežive 30 partija . Džerard Batler je na putu da prvi ostvari taj skor, ali onda otkriva da iza svega stoji jedan žešći dijabolični plan, te se udru-žuje sa tinejdžerom koji njim upravlja u na-mjeri da im svima pomrse konce .

Vizuelna prezentacija filma je taman ona-kva kakvu biste očekivali od autora Cran-ka, dakle jedan furiozni spektakl, sa dobro-došlim kiberpank uticajima . Glavna i jedina veća zamjerka koju imam je vrlo subjektivne prirode – kompjuterska igra Slayers o kojoj je riječ dešava se u potpuno običnom ambijentu, sa standardnim oružjima . Mislim da bi bio pun pogodak (ali vjerovatno i pravi torpedo za podmornicu budžeta filma) da je u pitanju futuristička pucnjava u stilu igara kao što je Quake 3: Arena .

the time traveler’s WifeMoram da priznam da me je ova limunada

vrlo prijatno iznenadila . Erik Bana glumi lika koji zahvaljujući nekakvom genetskom pore-mećaju nesvojevoljno putuje kroz vrijeme i zbog toga teško pati – naime, kao što nas uči Terminator, kroz vrijeme ne možete da putu-jete u odjeći, tako da naš heroj stalno mora

da se snalazi za oblačenje . Njegov ljubavni interes je simpatična Rejčel MekAdams i tema filma je način na koji njegovo nesret-no putovanje kroz vrijeme utiče na njihovu vezu . Ovde na pamet odmah mogu da vam padnu dva relativno slična ostvarenja (u smi-slu da se radi o ljubavnim pričama u neobič-nom ambijentu koji je neobičan zahvaljujući tome što glavni junak ima neki bizaran peh koji zadire u samu srž poimanja realnosti) – The Boring Case of Benjamin Button i Stran-ger Than Fiction . Veliko mi je zadovoljstvo što mogu da konstatujem da je i po izvedbi i po kvalitetu The Time Traveler’s Wife mnogo bliži ovom drugom filmu nego Finčerovom katastrofalnom pobačaju . Za razliku od Ben-džamina Boringtona, Putnik kroz vrijemeova žena, baš kao i Stranger Than Fiction, ima dušu . Likovi su simpatični, ima čak i nekog humora u tragovima, a scene koje su emotiv-ne emotivne su zbog same svoje prirode a ne zbog toga što nam režiser u saradnji sa svo-jom muzičkom pratnjom i glumcima vrišti na uvo „Tugujte, ovo je potresna scena!!!11“ . Jedan lijep primjer je kad glavni lik sretne svoju (pokojnu) majku u vozu i priča sa njom . Kraj je tužan, ali ne toliko da vam treba pako-vanje maramica (mislim!) . Pošto sam ovako lijepo nahvalio film, valja spomenuti i njego-vu prilično veliku manu, a to je potpuno bi-zaran plot device sa fetusima koji putuju kroz vrijeme (?!?!?) i nepoznato je gdje završavaju . Ovakva egzibicija bi mnogo bolje pristajala nekom filmu Frenka Henenlotera nego oth-erwise normalnoj romansi-dramurdi .

moonJedini predstavnik čistokrvnog SF-a u

ovom prikaščiću je Moon, debitantsko dje-lo Dankana Džonsa, sina mnogo poznatijeg Dejvida Džonsa . Astronaut Sem Bel stacio-niran je na Mjesecu, u misiji nadgledanja (ili tako nešto) iskopavanja bitnih izvora energije, koje obavljaju odgovarajuće obučeni roboti . Njegov jedini kompanjon tokom trogodišnjeg boravka tamo je robot Gerti . Naravno, Sem će otkriti da se nešto vrlo fishy dešava u či-tavoj toj operaciji, nešto što ne samo da pot-puno prevazilazi nivo običnog pojedinca kao

65

što je on, već dovodi u pitanje i sam njegov identitet . Ako volite filmove Vinćenca Nata-lija, sigurno će vam se i Mjesec svidjeti jer sadrži neke dodirne tačke sa njima, a i sam po sebi je vrlo zanimljiv . Inače, iako se mož-da čini da je Moon superpretenciozna kvazi-intelektualna papazjanija sa brdom besmisle-nih plot tvistova, u pitanju je zapravo sasvim jednostavna priča koja odlično funkcioniše u svom domenu i ne pokušava da bude neko kosmičko remek-djelo tipa Odiseje u svemi-ru ili nešto slično . Meni se čak i kraj svidio, iako razumijem one koji ga smatraju donekle isforsiranim .

U glavnim ulogama je Sem Rokvel .

technotise – Edit i jaI mi konja, ovaj, film za trku imamo . Mla-

di i supertalentovani strip-crtač Aleksa Ga-jić, naše gore list, prihvatio se nezahvalnog zadatka da u pokretne slike pretoči sopstveni strip Technotise . Pošto strip nisam čitao, ne mogu da kažem kolika je tematska sličnost sa filmom, ali imao sam priliku da ga brzinski prelistam u knjižari i mogu da garantujem da mu je vizuelno film potpuno vjeran .

Priča je relativno standardna, dešava se u Beogradu 2074 . i prati neobična dešavanja oko mlade studentkinje Edit Stefanović koja počinju nakon što ona odluči da ugradi neka-kav memorijski čip . Ima tu dosta matematike, fizike, filozofije, potjera, snolikih scena i sl . stvari koje biste očekivali u kvalitetnoj avan-turističkoj kompjuterskoj igri (pitam se da li

su Aleksa i scenarista stripa Darko Grkinić igrali The Longest Journey i koliko je ta le-gendarna igra inspirisala njihov strip) . Ko što rekoh, priča je daleko od nekog supergenijal-nog remek-djela, ali je dovoljno dinamična i zabavna da čak nećete ni primijetiti da vam slušni region povremeno iritiraju glasovni

„talenti“ takvih neprijatelja dobrog ukusa kao što su Ne boj ša Glo go vac i Nikola Đuričko . Međutim, na polju audiovizuelne prezentaci-je film naprosto sija – futuristički Beograd predstavljen je vrlo simpatičnim stripolikim (ma hajde?) dizajnom, sa povremenim višera-vanskim skrolom pozadine koji obezbjeđuje nekakvu dvoipodimenzionalnost slike, a sve to prati odlična elektronska muzika .

Ovih dana su se pravodržaoci konačno udostojili da nas počaste i dostojnim DVD izdanjem sa apparently zanimljivim dodaci-ma . Bilo bi lijepo kad bismo se bar u ovom slučaju odrekli svojih torentsko-rapidšerov-skih navika i kupili originalno izdanje, tako da se pruži podrška jednom za promjenu do-brom domaćem filmu . Ne znam kakva je (if any) distribucija u stranim zemljama, ali ako Technotise ne bude apsolutni hit, znači da ljudi u inostranstvu nemaju pojma s pojmom . Elem, ovo djelo automatski svrstava buduća ostvarenja Alekse Gajića, kako ona iz oblasti stripa, tako i filmska (nadam se da će ih biti još), u most anticipated kategoriju .

66

.:GOD MODE:. scenario: Pavle Zelić; crtež: Stevan Kovačević Voste

visočanstvo. go-tovo je! probili su u palatu!

ne bih toliko brinuo.

ostao mi je jedan metak.

sačuvao sam ga za vas

briši. tamo ti je tajni prolaz.

sssmekššao ssi, imperatore...

Ah, tu si.šta sad hoćeš?

aneks ugovora?

sssamo da te vidim ovakvog, posslednji put. ssam ssi kriv. ne ratuješš višše. treba mi nova krrrvvv, nove grešššne dušše koje pre s-s-svog vremena hrle ka meni...

mislio sam da je tako. pa sam se

obratio hm... dru-goj strani

lažžeššš...ne bi te nikada

podržali... toliki gresssi...

nisi čuo? lože se na pokajnike. u odnosu na tvog novog pulena. ja sam, kako se ono kaže... manje zlo.

prekasssno...vidimo sse dole, sspre-

mili smo ti topao doček... vrrlo topao...

the end?