Јеромон. Нил АркашуЈеромон. Варвар Моројану

Е К У М Е Н И З А М

питања и одговорисвима разумљиви

Део објашњења из учења Хришћанске православне вере

1

ПРЕДГОВОР

Живимо у ери потчињеној демократији и прогресу, у коме се Христос трансформише и Хришћанство се либерализује подобно људским страстима овог света. На све стране ничу хришћани очарани «врлинама» плурализма, привучени религиозним унионизмом и хуманистичким добрима. Ничу легије «нових православаца» који проналазе да је православље јерес и објављују рат браћи који су за њих «тврдоглави» у жељи да живе «подобно онима у стара времена». Све оно што је Христово треба да се еманципује, да еволуира, да се интегрише, разлике су негиране, осуђене на небивствовање, непризнате као вредности, истине или начела.

Свети Јован Златоусти овако учи: «Ако некада будеш видео како љубав бива прогањана, немој јој давати веру уместо истине, већ се храбро успротиви, све до смрти (...) немој издати истину ни на који начин?» 1). И даље снажно наставља: «Немој ни у ком случају примити зловерна учења љубави ради»2).

Ни под којим видом, нико не може да верује да исповедање и проповед православне вере може да започне издајом исте. Међутим, видимо како у последњем веку, православни екуменисти нису успели да приведу нити једног неправославног, православној вери. Напротив, масовне су појаве конвертизма и преласка православних на екуменизам, упркос идеји да би «сви требало да остану верни сопственим вероисповестима», у погледу очекиваног уједињења «цркава». Познати су епископи из дијаспоре који су одбили неправославне који су желели да се крсте у Православној Цркви.

Према томе, на чему је базирана и где се налази многоименовано «исповедање Православне вере» у екуменизму, када уместо да исповедамо истину, постајемо саучесници јереси и заблуда?

Почевши од овог удружења састављено од јеретика, које се до сада није сретало у историји Цркве, дошло је до истог отуђивања и слепила православних представника, да су теолози и клирици са лакоћом потписивали одлуке дијалога у коме су учења апостолске и светоотачке вере преформулисана на тај начин да се јерес показује као истина, јеретици су сматрани православнима, док њихова «крштења и тајне» бивају признате као ваљане.

1) Свети Јован Златоусти, Посланица светог апостола Павла Римљанима, Омилија 22, строфа 18, стр 60, 611.

2) Свети Јован Златосути, Посланица светог апостола Павла Филипљанима, Омилија 2, строфа 10, стр. 62, 191.

На тај се начин, ситним корацима напредује од заједничких молитава ка причешћивању из истог путира.

2

Екуменизам у својој лицемерној љубави «пригрљује» Цркву како би је угушила, налик паразитској биљци који усисава животни сок из стабла на коме расте. Обмана долази из чињенице што се екуменизам брка са Хришћанством и Црквом, из чињенице да екуменизам хоће да буде «православље» за православне.

Ако би екуменисти сутра утемељили «групацију екумениста» и декларисали се јавно да не признају Цркву и све што је православно, већина православних се не би претерано потресло и узбудило, зато што би ову ствар видели као рађање једне нове и баналне секте.

Немојмо погрешно схватити: људи су слободни да утемељују и оснивају колико год екуменизама желе или да верују у бога кога год хоће, али да не бркају или да не мешају «иноверје» са Хришћанством, лажне богове са Господом Христом, скупштине са Црквом.

Али када екуменисти долазе и говоре да је Православна Црква екуменистичка, и да треба да се ујединимо са свима како би смо били «још већи хришћани», тада већ имамо велики проблем са дефинисањем тог «заједничког христа». Црква учи да било које «дело љубави» које на концу узрокује губљење спасења, није од Господа Христа већ од ђавола.

Ова кљижица је написана за православне хришћане који желе да пронађу истину о лажи и истинитој љубави, о миру, помирењу, толеранцији, о причешћивању; о такозваним традицијама, доктринама, о «заједничком» патримонијуму и вредностима; о томе ко је истинити Бог и која су места где је поштован у складу са правом вером и благочешчивошћу; о томе шта нас «уједињује» и шта је то што одваја нас православне од свих осталих религиозних или нерелигиозних људи; о томе шта и колико имамо права да чувамо или да издамо начела вере наших светих Отаца; захваљујући којим мотивима прихватамо или одбијамо да будемо у заједници са верницима других религија.

Међу читаоцима ових редова, неки од обазривијих, могу бити непријатно изненађени са оним што је овде речено и откривено, могуће је да ће осудити «злонамерне» ставове, чак ексклузивистичке, осуђујући као намере у циљу разједињавања, шизми или као диверзију против јединства цркава.

Ове потсећамо да се уједињење и јединство цркава сатоји у чувању целости и неокрњености учења истините православне вере, нама остављене од светих апостола и светих Отаца, оних који искрено љубе Христа, а не у сабластима и утварама пан-религиозних агломерација одушевљених духом глобалистичко-нивелаторских реформи.

3

Нека се не журе да нас погрешно категоришу као људе који осуђују и који су осветољубиви, који, у име «љубави» падају у замку непријатеља истине, јединог осветника и човекоубицe. Свети апостол Павле збори о гњеву Господњем, помињући тако ове ситуације нечасне пропасти: «Јер се открива гњев Божији с неба на свеку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди» (Пим. 1, 18).

Према томе, ова грешка екуменизма и екумениста осуђује оне који доприносе кршењу догми, а осуђују и везе са онима који «познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине» (Рим. 1, 32).

Толико времена, древно Православље представља жртву, распињање, јединство са једином Црквом, побуну против греха и непомирљивост са духом овог света. Док ново Православље представља промену правила, увођење новина у учењима вере, трансформисање Хришћанства у многобројна ситна хришћанства и једне Цркве у пуно цркава, неисповедање истине, помирење са отпадништвом и апостатама овог века. Спознавши ово са лакоћом ћемо моћи да разликујемо истину од лажи, одвојимо светлост од таме, препознамо узани пут који води у Царство небеско од универзалног и «недискриминаторног» пута који води право у ад.

Како би васкрсао, Господ Христос је морао да умре распет од руку оних који Га очекиваше да му се поклоне. Како би био распет, Господ Христос је био продат од онога који је требао да Га проповеда свету. Ако је Истина била утамничена у име «правде», ако су хуманисти убили Сина човечијег и Створитељ био пљуван и шамаран од творевине, то значи да је Православље у свом хришћанству најдрагоценије «безумље» и «побуна», оно је практично извртање «нормалности» и «врлина» овог света.

Одвојени од Цркве су сви они који размишљају и расуђују «различито од светитеља Цркве», они који замењују правду и истину са «са заједницом и јединством», они што «помирљивости» жртвују свете догме и каноне, стављајући «благодети заједништва» изнад жртве за праву веру.

Ово су екуменисти зидари «заједничких вредности» у којима им лажни богови дају благослов за стварање «нових религиозних свести» које се брину да се у будућности човек избави од «несрећног греха», узрокованог «фатализмом» живота у правој Православној вери.

Велика скупштина лажнога «бога» тражи жртве, а они нису само «синови погибељи», јеретици, пагани, јевреји, већ у првом реду православни хришћани, удеоничари либералних мисли, позвани да буду погубљени давши

4

своју душу у чељусти змије антихриста, која је камуфлирана у «јавно добро» и «благостање заједништва» овога света.

ПРВИ ДЕО

ЕКУМЕНИЗАМ И ЦРКВА

Шта је екуменизам?

Почетак екуменизма се везује за Скуп и Единбургу (Шкотска) 1910. године, где је у оквиру Светске мисионарске конференције ударен темељ покрета који жели да отпочне са уједињењем свих протестантских секти у један савез. Кључни организатор ове манифестације и потоњи истакнути лидер је био амерички методиста Џон Мот (1865- 1955), јавни марксиста и масон.

За име Џона Мота и осталих религиозних социјалиста везује се и потоње организовање Националног савета за Мисију 1921. године. Сви савети, удружења и савези који ће уследити, на крају ће оформити 1948. године једну нову организацију, са протестанстском већином, под називом који нам је и данас познат World Council of Churches (Светски савет цркава) са седиштем у Женеви.

Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису ништа друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име свејерес (универзална јерес)...»

Свети ава Јустин Ћелијски (+ 1979)

5

Међутим, показује се да је идеја о уједињењу ССЦ-а страна и необична, будући да у протеклом XX веку не само да није успела да доведе до трачка и сенке уједињења између посвађаних и разједињених протетсантских групација, већ није могла да заустави рађање на стотине других и нових «хришћанских» секти.

Идеја која би требала да буде задржана јесте да једна ограничена група протестаната социјалиста, предвођена масонским лидером, а која је постављена на темељима екуменистичке идеологије и идеологије ССЦ-а - једне врсте секте распрострањене на глобалном нивоу, са религиозним «правима», статутом и председником (од 2004. године предвођена методистом Самуелом Кобиом), која на сваки начин гледа да у своје редове привуче што више католика и православних у борби за униформисање и изједначавање хришћанства.

Другим речима речено, екуменизам је једна религиозна манифестација једне политичке идеологије, један социјалистички унионизам са ликом, боље рећи маском хришћанства, један командни и контролни центар свих религија, теологије и групације које говоре о Христу и хришћанству, данас.

Исто као и политичари из Европског Парламента, тако и представници «хришћана»3) из ССЦ- а на «демократски» начин, гласањем, подвргавају учења Светог Писма о Христу, о Светој Тројици, о Светим Тајнама. Овде, будући да је истина на страни већине, «мањина» треба да буде послушна и да прими «Христа», «Тројицу» и «божанство» који испуњују жеље и задовољавају укусу «већине».

3) Где су тзв. православни једна обична «мањина».

Међутим, Свето писмо нам не открива и не говори о једном «светском богу»4), о правима или путу већине5), о «демократској», логичкој и непристрастној истини, о цркви «оних који су у већини»6), већ о једном једином Богу, о једној јединој истини и о једној једној вери изнад читавог света и свих људи: о личности Спаситеља Исуса Христа.

Далеко од тога, један Христос који је по вољи свету (секташима, јудаистима, муслиманима, масонима, јогинима, њуејџ следбеницима, атеистима и паганима) требао би да буде повод за сметњу а не за усхићење и занашеност православних екумениста, јер у Светом Писму вели: «Тада им рече

6

Исус: ... Не може свет мрзети вас; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла» (Јн. 7, 6- 7).

Неминовно, овај нови модел хришћанства који непресано мења формуле како би се свидео свима, постаје жртва «демократије», «хришћанског плурализма» у коме екуменистички «христос»добија толико лица, поимања и представљања, односно изгледа колико их има и «велики архитекта»- бог масонерије.

Није случајно, принцим «уједињење у различитостима» који је уједно масонски проналазак, преузет као «хришћански» слоган од стране екумениста. Ако у полеђини Великог Архитекте масони подразумевају и поимају једно безимено, тајанствено и скривено «божанство» које истовремено може да узме лик Алаха, Буде, Белзебула или Христа, исто и екуменисти у полеђини именованог «христа» наивним хришћанима у ствари објављују лик новог христа – толерантног према јересима, попустљивог према греху, помирљивог и сагласног са људским «слабостима» - односно «теолошки» окарактерисана личност антихриста.

Посматрајући идеологију, принципе и активност екуменизма од самог корена до плодова, видимо да је он подобан идеологији, принципима и активностима масонерије, која од самог почетка руководи и влада преко лидера протестантских и неопротестантских групација, комплетним руководством екуменистичког «хришћанства».

4) «Ја сам им (апостолима) дао реч твоју; и свет их омрзну, јер нису од света, као ни ја што нисам од света» (Јн. 17, 14).

5) «Исус му рече: Ја сам пут, истина и живот» (Јн. 14, 6).

6) Већ напротив, оном малом остатку правоверујућих: «Н е бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство»

(Лк, 12, 32).

Да ли је екуменизам религија?

Није, нити може да буде религија, али претендује да буде религија. Екуменизам није, нити може да буде црква, али се препоручује као црква. Екуменизам није нити може да буде хришћанство, али се представља као хришћанство.

Како би схватили екуменизам, потребно је да разликујемо и распознаом две ствари. У првом реду, реч је о привиду и варци јер су разлике суптилне и долазе под маском добра. Међутим, сличан не значи и идентичан, сличан не значи и исти. Нису сви који говоре о Христу- Христови, нити су сви који говоре о хришћанству- хришћани.

7

Сви они који данас чине «добро» и који су «љубазни и учтиви», они који «уједињују», који «воле» и који се «збратимљују», у име али не због Христове истине, су они који мешају добро и зло, истину са лажи, врлину са грехом, то су они о којима Христос вели: «Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње» (Мт. 7, 22- 23).

Ако је екуменизам данас добио и ма какву снагу, утицај и ауторитативност, дугује томе што је многе обмануо користећи хришћански речник како би прикрио и замаскирао социјалистичку идеологију. Они интерпретирају цитате из Светог Писма како би себе оправдали и опуномоћили, они говоре у име Божије како би «пророковали» месијански позив за уједињењем свих хришћана и свих религија.

Друго, екуменизам није био утемељен од стране Господа Христа, већ од људи. Да је екуменизам дошао од Господа Христа, то значи да за све ово време од 1900 година није постојало аутентично Хришћанство, Црква, схватајући тако да су сви светитељи живели у прелести и обмани. На основу горе реченог, нормално је онда веровати да није постојала светост и спасење, а то значи даље да је целокупна делатност апостола бескорисна и узалудна, јер су врата адова победила Цркву и да је тек у XX веку Господу Христу било потребно да поново успостави и утемељи нову цркву (екуменистичку) и да пошаље нове апостоле (екуменистичке лидере из Светског савета цркава), како би поново христијанизовао свет. Веровати у један овакв ужас7) значи потпуно отпадање од Христа и Свете Тројице.

7) У ствари, православни екуменисти верују у једну овакву грозоту и ужас, без икаквог поимања, будући да су највише

обманути «лепотама» идеја, не идући логиком до краја.

Међутим, Свето Писмо нас учи да је Господ Христос утемељио једно једино правоверујуће Хришћанство, једну једину вечну и непролазну Цркву и показао једну једину Свету Тројицу. Хришћанство значи једну једину апостолску, вечну и непроменљиву веру, а не пуно цркава, не мноштво хрићанстава, не мноштво христоса, не мноштво тројстава, не множину религија.

Уједињење, јединство и свеобухватност истините вере у Господа Исуса Христа, јесу темељи који чине суштинску разлику од идеологије хришћанских екумениста.

8

Шта онда подразумева екуменизам под појмовима уједињење и јединство?

Позив на уједињење вера није нешто ново, већ то показује једно исповедање апостола кроз све векове, то је досадашња делатност Цркве да все и свја буде приведено «једном Господу, једној вери, једном крштењу»9), а одбацивању старих паганских вера, хулитељских јеретичких веровања о Христу.

Јединство вера значи да сви хришћани треба да исповедају исти Вјерују, да се причешћују светим Телом и Крвљу Господа Христа из истог путира и да се спасавају у истој Цркви.

Међутим, све ово постоји већ две хиљаде година у Православљу, није потребно измислити неко друго јединство, неку другу веру, неко друго хришћанство, како би се испунила реч Спаситељева: «Да сви једно буду», јер су сви православни већ једно, већ чине једну Цркву, онако као већ светло Писмо говори: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).

Ваистину, само и једино православни, заједно живи и уснули, из свих времена и свих крајева чине Тело вечне Цркве, чија је Глава сам Богочовек Исус Христос10).

9) «као што је и Христос глава Цркви, и он је спаситељ Тела» (Еф. 5, 23).

10) Само наизглед налик са јединством вере, али толико различита у свом значењу и суштини...

За промену, јединство вера11) јесте екуменистичко виђење у коме тренутно у свету постоје многобројне хришћанске вере које требају да буду трансформисане у једну веру, не обративши их у једну једину Веру Цркве Христове, већ узевши по нешто из сваког од многобројних «хришћанства», тако да саставе једно ново «божанство», једну нову цркву, једног новог «христа» који ће да помири и протестантске јеретике и пале католике, као и унијатске и монофизитске хулитеље и православне екуменисте.

Разуме се, у овој мешавини, свака од групација треба да се одрекне од нечег свог, како би могала да прими од других. Наиме, протенстантизам је већ све одбацио: нема историјске корене, нема свето Предање, нема светитеље и светост, нема свето Причешће, нема благодат нити свештенство, не поклања се и не поштује Часни Крст и Мајку Божију. Са чиме онда да «обогати»

9

Православље? Са рационалистичким теолошким теоријама и једним христом хуманистом, христом који је створен по лику палога човека?

За промену, католицизам ће имати користи од екуменизма тиме што ће православне и протестанте довести у покорност и потчињеност папској непогрешивости и врховној валсти, инвестирајући при томе колосалне суме новца, преузевши на себе улогу лидера у пропагирању екуменсизма на светском плану.

Православље опет, како не би више било оптужено за «застарелост», за «фундаментализам», окривљено за «биготизам», за «искључивост», како би и оно било у складу и подобно «осталим хришћанствима», односно, толерантно, помирљиво, попустљиво, светско, требало би да одбаци апостолска учења из вере која тобоже «сеје раздор и разједињује»; да укине и поништи анатеме које су бачене од стране Цркве на папске и секташке јереси, да се више не руководи светим канонима, да промени објављене одељке из Светог Писма и богослужбених књига, да не крштава, али да причешћује све католике и протестанте на светој Литургији.

Мучно је то што православни екуменисти воде преговоре о Православљу, за разлику од протестаната и католика, који не само што нису ништа променили од својих идеологија, него су учиниле да њихове јереси буду примљене од стране Цркве као «конструктивна учења», као «догме» које су само привидно православне.

11) Веома слично са јединством вере, када се чује, али, толико различито по својој суштини ...

Наиме, ово за Православље значи одрицање свега оног што је спасавајуће, то значи преображај Православља у јерес, једине праве вере у отпадништво (апостасију). То значи да се разара «Црква Бога живога, стуб и тврђава истине» (1. Тим. 3, 15).

Па добро, зар се у оквиру свете Литургије не каже «још се молимо... и за јединство свих», или «Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа...»? Зар није циљ Цркве да све причесте и сједине са Христом?

Света Литургија је целовита и потпуна, она је у свему јединствена, једна видљива манифестација свих догмата православне вере. Ако је негде света Литургија продужена, модификована или скраћивана, то значи да су најпре,

10

одређене догме православне вере претрпеле новине или су окрњене и скраћиване.

Како би смо појмили који су то «сви» који су сједињени са Христом, треба да разумемо да света Литургија почиње са светом Проскомидијом, где на светом дискосу, свештеник у олтару частицама које вади из просфоре предображава устројство Цркве, на символичан начин окупљајући око Христа - Агнеца све оне који су Христови: Мајку Божију, светог Јована Крститеља, све светитеље, ангелске чинове, локалног јерарха, ктиторе цркве, као и имена оних у помјанику: хришћана крштених крштењем Цркве у веру православну, живи или уснули.

Затим, света Литургија започиње са исповедањем и слављењем Пресвете Тројице- који није исто што и Тројство у католицизму због јереси Filioque 12), нити са Тројством у кога верују протестантске секте, које чак немају ни једно заједничко веровање у Христа, верујући у Њега час као човека, час као анђела, час као иницираног.

12) Учење по коме Дух Свети не исходи само од Оца, већ и од Сина (filioque), у потпуности јеретички додатак који

противуречи регима Господа Христа из Светог Писма: «А кад дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца

исходи, Он ће сведочити за мене» (Јн. 15, 26), на тај начин је католицизам зачео једно ново учење о новом божанству.

13) Такозвано католичко јеванђеље је модификовано тако да оправдава јерес Filioque и остале новине, као што су папски

примат и врховна власт папе.

14) Ови практично и немају Јеванђеље, већ само један етички приручник у коме су сви секташи већ спашени, без да чине дела

вере, од једне посебне личности Исуса, од њих побркан са Христом.

Потом следи читање светог Јеванђеља, које представља глас оваплоћеног предвечног Логоса Божијег (глас Речи Божије Који постаде Човек), које није подобно католичком13) или протестантском14). Читање Символа вере, исто тако представља исповедање вере Тела Цркве, правоверних православних хришћана, Символ вере који није исти са католичким Вјерују, док је код протестаната потпуно изостављен.

О каквом онда уједињењу или јединству екумениста може бити речи у Литургији Цркве, када до сада ни Пресвета Тројица, нити Јеванђеље, ни Символ вере, нити било шта од Православног нису вером прихваћене нити исповедане од стране католика и протестаната. Причешће Телом и Крвљу Спаситељевим могу имати само они који су најпре крштени верујући у Спаситеља Кога Црква исповеда и проповеда, исповедајући јевађњлског Христа, а потом «једним устима и једним срцем» верују у учења Символа вере.

Да ли је онда могуће хулитељима Христовим да се причешћују самим Христом? Могу ли се могу причешћивати Христом они који не читају и

11

исповедају Символ вере Цркве? Да ли уопште могу бити чеда Цркве, они који су непријатељи Цркве? Јесу ли су синови Православља они који нападају и хуле на Православље? Постоје ли много православља, више тројства, пуно писама или више символа вера? Где је у Писму та «љубав» која сматра изданцима истине синове лажи? Зашто онда именујемо «миром», кршење и гажење учења вере, промовишући при томе привид и варку, продукт људског палог ума? Где онда овде уопште постоји «уједињење»: у пријатељству између људи који виде хришћанство као један једноставан пропис и образац или као формално испуњавање правила неког ритуала?

Зар Православна Црква не представља саставни део Светског савета цркава?

Православна Црква није никада, нити ће икада бити саставни део неког земаљског савета или савеза. Христос Господ никада не може да буде учесник и присталица сабора хулитеља и не може бити позван да «гласа» на екуменистичким саборским седницама.

Црква је богочовечанско Тело чија је Глава сам Господ наш Исус Христос. Својом сопственом природном структуром, Црква не може да прави савезе или унију са разним људским групама или организацијама. Тим више, што «центар» хришћанства не може бити негде овде на земљи - као што је то за католике Рим или за екуменисте Женева - већ у Цркви где се савршавају Свете Тајне.

Где је Црква, тамо је и Христос. Онда, какво оправдање може имати присуство Цркве у том савету екумениста, толико времена, колико је све што је у оквиру Цркве савршено, јасно и постојано већ две хиљаде година? Светост Цркве показује савршенство вере, као она која нема никакве потребе за умањивањем, напретком или продуживањем. Од свете Педесетнице, Црква Христова је већ увелико на врхунцу «прогреса» и «еволуције». Већа светост или више теологије од од оне коју поседује одувек није нужна нити је потребна Цркви.

Они који треба да се преобразе јесу људи а не Црква, као они који треба да испуњавају а не да вагају и одмеравају, да оцењују и процењују, да анализирају и расправљају, да испитују, да истражују, да деле или да преговарају о ономе што је везано за Православну веру.

12

Истина је да су одређени православни јерарси и теолози, следујући за извесним политичким и финансијским интересима, употребивши свој положај у Цркви «прикључили» Цркву интересима Светког савета цркава, без консултовања православног народа, дајући на тај начин потврду да су се са запада вратили одлучни да испуне наредбе и налоге за промену Православља.

Међутим, Црква није власништво екуменистичких јерараха или теолога, већ Господа нашег Исуса Христа, светих апостола, светих мученика, светитеља, и свих правоверних хришћана. Православна вера и Црква, нису ничија приватна својина и власништво! Никоме, нигде и никада се неће дозволити да жртвује ради сопствене користи и добити и најмањи делић вере православне.

У случају да се нађу неки, који верују да су господари Цркве и да могу чинити што им се прохте са вером, подсећамо и на «ревност и настојања» Арија, Македонија, Несторија, Еутихија, Лутера, папе и свих оних који су заједно са поменутима својом «непогрешивошћу» обманули ко зна колико хиљада душа и присвојили зидине и неколико зграда, али су окончали отпадништвом од Цркве, занавек одвојени од благодати Светог Духа на Кога су похулили.

За разлику од екуменизма, у Цркви, јерарх, теолог и мирјанин јесте православан онолико времена, колико исповеда Православље, чак и по цену свог живота.

Ипак, ми на теолошким факултетима учимо да је Црква Христова екуменистичка...?

Црква Христова је екуменска (васељенска), а не екуменистичка. Ужасни утемељивач екуменизма, Џон Мот, није случајно за назив свог покрета позајмио грчки термин «оеcumenicos»- који показује вечно дело и свеобухватност апостолске проповеди, јединство и универзалност Цркве.

Очигледан циљ ове замене је био откривање намера да под православним насловом, екуменистички покрет придобије свет, јер будући «хришћански», себи на тај начин даје историјску изворност, да би после извесног времена, полагао једнака права и овлашћења са Седам Васељенских Сабора Цркве.

Да ли је екуменизма успео да у нечему промени Православље?

13

Екуменизам никада неће успети да промени Православље, већ само веру православних који верују у екуменизам.

За оне који не верују да екуменизам поткопава темеље православне вере, ниже ћемо дати једну листу са неколико апостасија (дела отпадништва) учињених у Цркви од стране православних екумениста:

1) тринаест песама из Сахрана Господња су уколњене, зато што су наводно «антисемитистичке»15);

2)Литургије служене од стране екуменистичких архијереја и свештеника више не садрже јектеније и молитве за оглашене, што даље показује да екуменистички свештеници и архијереји више не виде католике, унијате, протестанте и монофизите који чинећи удео од мноштва оних који су «оглашени»16), односно позвани од Цркве на покајање и крштење, тачније речено, они који до јуче беху јеретици, преко ноћи, постадоше хришћани.

Видите како се екуменизам не може подићи у Цркви, већ је једини начин да изврши промене оног што је устројено у Цркви? Света Литургија - икона догми је до те мере укорењена у Православље, да је немогуће да буде трансформисана у «екуменистичку литургију» а да при томе не буде скраћена. Избацивање јектенија показује у ствари како је екуменизам најпре избрисао из свести неких од припадника клира, учења вере Цркве. То показује на делу као су «православни» отпочели да избацују и бришу читаве догматске пасусе и одељке свете Литургије.

15) Данас православни из Румуније не осећају и нису свесни да су стигли да на Велики Петак читају цензурисане Статије. На

пример, у 24. Песми, Статија трећа у којој се говори да су изгинули они који распеше Цара свих, Божанског Сина, односно христомрзци

Јевреји.______________

16) Оглашени, помолите се Господу; Верни, помолимо се за оглашене; Да их Господ помилује; Да им открије Јеванђеље

правде; Да их присаједини Својој светој, саборној и апостолској Цркви

Светитељи су имали обичај да католике, протестанте, монофизите итд. називају и именују апостатама (отпадницима), како би направили разлику и оделили их од стада правоверних, истовремено овим јеретицима показујући двери крштења, да би ови остали подаље и да се не би причестили на светој Литургији.

3) Молитвеници, штампани до 1992. године садржали су чин одрицања које је требало савршавати и писати пре свете Тајне крштења за оне који пре беху Јевреји, затим дотични католици, лутерани, калвинисти, баптисти или неки од других припадника протестантских јеретика. Избацивањем овог чина

14

одрицања, екуменизам је добио две ствари: да православни свештеници невидећи више овај чин поверују да су латини, унијати и протестанти хришћани и да су «црква», то јест да нетребају да се крсте, и да ни једна од црквених књига не покаже сведочанство Цркве против јереси које хуле на Христа 17).

4) Православни екуменисти су 1982. године у оквиру комисије «Вера и организација» окупљена у Лими, потписали документ Б. Е. М. који установљује базу догматског и литургијског минимума, образац по коме се сада врши уједињење хришћана екумениста, «међусобним» признавањем крштења, Евхаристије и министраната (односно свештенства). Није прошло ни 10 година, а у правослвним црквеним књигама су почели да нестају читави одељци и службе које се противе одлукама Б. Е. М...

5) Сваке године на крају месеца јануара, у периоду од седам дана, на читавом простору наше државе екуменисти предузимају бројне активности, разне генералне пробе како би навикавали православне на будући лик екуменистичке цркве. У овој, тзв. «Недељи заједничке молитве» чине се свечане литије на улицама у којима се тискају и гурају они који су опчињени духом «јединства у различитостима», служе се наизменично мешовите службе са јектенијама и молитвама кад у православним црквама, кад у католичким и протестантским храмовима, окончаване примамљивим унионистичким беседама.

Католици и протестанти се никада неће вратити мајци Цркви ако се подржавају и утврђују у уверености да су црква и да поседују свете тајне, учешћем православних екумениста на заједничким молитвама са њима. Свакоме од православних треба да је јасно – јерарси, свештеници, монаси, теолози и мирјани – који се приклањају заједништву и јединству са јеретицама, да себе одстрањују и одсецају од Живог Тела Цркве Христове,

17)Онако како налазило у Требнику: «Проклињем све јереси и раскол католичке скупштине... (видите како се каже у чину

одрицања који је састављен од светитеља – католичка скупштина, а не црква) или «Одричем се свеколике лутеранске јереси (или

осталих секташа)...» и наставља: «као оне које су противне Богу и истини, као оне које су душегубне, одричем их се и проклињем их».

дело по коме ће им се судити заједно са јеретицима, са којима су се заједно молили и причешћивали, али ће најпре бити осуђени због смућивања слабих у вери.

6) Житија светитеља из XVIII века који су имали мученичку кончину, исповедајући Православље против католичког унијаћења (свети Софроније, свети Опреа, свети Висарион, свети Јосиф, свети Сава) су прерађена и цензурисана; помиње се како ови светитељи бране права носиоца идеологија револуције из 1848. године (тзв. пашоптишта), оберучке пригрљених од стране

15

националистичких масонских ложи: чување државних граница, излазак Румуна из феудалног и кметовског уређења, бољи и квалитетнији живот итд. ни у ком случају као исповеднике Православља пред папинским топовима.

Ево једног извода из неких од унијатских информатора из времена исповедништва светог Висариона Сараја (+ 1701. године) из Трансилваније, цитат из Пролога, том I, едиција 1991. године, година после које је овај пасус био елиминисан... «на његов подстрек (светог Висариона), у многим местима народ не иде у цркву, не служе се услугама свештеника који су ушли у унију (са Римом), своје мртве сахрањују без опела и без духовне утехе, децу крштавају старије жене и дешавају се многе сличне духовно погубне ствари.»

Да су којим случајем исповедници Православља умирали за политичке и заправо националистичке идеале, поштовање ових се не би битно разликовало од поштовања хероја који веома често и нису хришћани.

Међутим, Црква их чевствује као праве свете мученике са светим моштима, као оне који су себе принели на жртву, исповедивши веру Православну, чију су смрт узроковали претходници ових са којима екуменисти данас желе да се збратимљујемо.

7) Данашњи минеји, синаксари и црквене књиге уопште не помињу житија и поуке светих архијереја исповедника и победоносаца у борби против католичке јереси, св. Фотија Великог (6. фебрура) и св. Марка Ефеског (19. јануар). Више не помињу њих, који теолошким искуством и знањем победише папу, витешки претрпевши сва присиљавања и све до смрти одбацивши бројне предлоге да уђу у унију, саслуживања и «братимљење» са Римом, данас етикетирани као «ултраправославни» или као «антиекуменисти», односно они који нису достојни да остану у календаре или да буду помињани на службама. Све се то чини, да како праволсвни род познавши њихов живот не прозре намере или се успротиви екуменистичким оријентацијама.

8) Сетимо се само изопаченог комплекса из Вулкана-Баји, округ Дмбовица, где је финансијском помоћу Светског савета цркава у оквиру екуменистичког центра подигнута синагога, џамија и православна црква. Овим подухватом међурелигиозни екуменизам у Румунији одлучно поставља темеље «религије наде» по нормама јудаиста и муслимана, односно «религије дуге», символ синкретистичког њу- ејџ покрета.

9) У десет од укупно четрнаест теолошких факултета у Румунији, од 1996. године, као обавезна је постала једна нова материја: «Екуменизам» који - профитирајући на изопаченим и кривим историјским тумачењима, због чега долази до затварања катедри за апологетику, духовност и мистику - поновно

16

уређује Православље усмеривши га на неке нове ставове и гледишта. Настоји се да се Православље одвоји и растави од догматског «баласта» и «застарелих» канона, за промену се промовишу халуцинације «светих јеретика» са запада или се легализује «испуњење» Цркве, једино кроз приступање и припајање Православља отпадничким нормама и етици других «цркава».

10) Поред најпознатијих теолошких факултета, оформљени су и «екуменистички институти», где се значајним финансијама које долазе са запада, ударају нови «теолошки» темељи и креира се инфраструктура будуће православно – католичко – протестантске - екуменистичке цркве. Екуменистички институти који разним интерконфенсионалним саветовањима и курсевима, штампањем новина, узајамним излетима и посетама ради упознавања и приближавања, бројним семинарима, камповима и ходочашћима, пројектима, ТВ емисијама дезинформише, цензурише, пропагира поруке и објаве које имају за циљ да обмане истинито православно схватање и поимање;

11) Васељенски патријарх Атинагора заједно са папом Павлом VI су 7. децембра 1965. године, објавили да више не постоји никаква разлика између Православља и католицизма, затим је директно уследило узајамно «скидање» анатема које су обострано бачене 1054. године када је дошло до велике шизме Истока и запада. Међутим, оно што нам екуменисти не казују јесте да су анатеме Православне Цркве које су бачене на римо - католичке јереси, биле дате саборно, са свезом која се не може разрешити и са силом «Маранате», односно проклетство може скинути и разрешити само Христос на свршетку века18).

18) Сетимо се да кршење одлука прва два Васељенска Сабора Цркве из Никеје и Константинопоља, на којима су

састављена 12 чланова Символа вере, баца на оне који не исповедају исправно православни Символ вере (без Filioque) анатеме које

немају разрешења.

С оне стране театралних радњи и дела екумениста у «скидању» и поништавању анатема и канона, Црква види велику обману и превару оних који верују да су хришћани тиме што за један дан, својим делом омаловажавају и «поништавају» сведочанство Православља које траје хиљадама година.

12) Екуменизам је нашао и «позитивност и недискриминацију» у присуствовању и «богослужењу» жена - свештеника и жена - епископа у англиканизму, а у новије време и у лутеранизму, као и «венчања» хомосексуалних и лезбејских парова. Тако ССЦ одлучно и свом силом ову

17

праксу препоручује и осталим «црквама». Није случајно што ове либералне и отпадничке «хришћанске цркве» чине «већину» у Светском савету цркава.

Ухваћен у чељустима «слободе говора» и «равноправности» «хришћански» екуменизам нема слуха, нити жели да чује о било којој речи Светог писма која говори о «противприродној» (Рим. 1, 26) сексуалној склоности. Али, директно подржава и озакоњује изопачености као признавање моногамних «породица» и брак «хомосексуалаца хришћана», на штету истинске и праве хришћанске породице и људске природе саздане по лику и подобију Божијем.

Уједињење «религијских различитости» са «сексуалном разноликошћу» је и за очекивање, толико времена, колико је циљ «плиралистичког» екуменизма да увелико уједини под именом «хришћанство» све могуће јереси, богохуљења и светогрђа, апостасије, гностицизме и паганизме у историји овог света.

Већина православних не препознају ове неприродности и прекршаје који се догађају у Цркви, што их не чини мање кривим када је реч о отпадништву, пошто већ живе у време апостасије. Будући савладани грехом незнања, ови постају причасници видљивих «врлина» и скривених грехова екуменизма, осудивши на тај начин душу на одвајање од Христа и на вечну смрт19).

Да ли екуменизам учи неком другом учењу, различитом од оног у Православној Цркви?

Екуменизам промовише тзв. «теорију разгранатости», упоређујући са тиме Црква може бити поимана као једно стабло, од кога су се временом одвојиле «гране» (римокатоличанство, протестантизам, монофизитизам,

20) Потоје још неки који се варају говорећи да «нису знали», «нису чули», да «не познају», тиме практично показавши да су

савладани незнањем, смртним грехом попут прељубе. Екуменизам није ништа друго до духовна прељуба.

унијатство итд.) те свака од њих појединачно поседује истину, светост, благодат и спасење.

Са аспекта овог новог гледишта и поимања, многи од православних долазе до тога, да верују да једна света апостолска Црква може да буде «преправљена» (односно поново састављена) у својој пуноћи кроз глобално уједињење свих религија, групација и секти које имају везу или су у непосредном додиру са хришћанском идејом.

На срећу, за све време свог труда да је поново саставе, сви ови екуменисти искрени и отворени, али у прелести и обмани, ништа друго не чине

18

него да нам покажу кроз ово залагање и напор, да «цркве» које су ван Цркве, тј. «цркве» у ССЦ нису ни у ком случају Једна света апостолска Црква.

Хајде сада да видимо шта Господ Христос каже у Јеванђељу о овим екуменистичким «гранама», о младицама и изданцима који ничу ван Тела Цркве:

«Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако и ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и сакупиће је, и у огањ бацити, и спалити» (Јн. 15. 4-6)

Пракса православних екумениста очигледно крши и не поштује учења Цркве, представљена у Канонима светих апостола и светих Отаца:

10. канон светих апостолаАко се неко моли, макар и у приватној кући, са особом која је

екскомуницирана, нека такође буде екскомунициран.45. канон светих апостолаНека епископ, презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима,

буде свргнут; а ако им је дозволио да врше неку званичну службу, нека се одлучи од Цркве.

46. канон светих апостолаНаређујем да епископ или презвитер, који је прихватио крштење или

жртву јеретика, буде свргнут, јер какву заједницу има Христос са Велијаром, или какав део има верник са неверником.

65. канон светих апостолаАко који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку

да се моли, нека буде свргнут и одлучен.6. канон Лаодикијског помесног сабора (343)Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе

у дом Божији.

32. канон Лаодикијског помесног сабораНе треба примати јеретичких балгослова, јер су они више злословља

него ли благослови.5. канон Цариградског сабора (861) Они који јавно проповедају јерес или га уче у Цркви, нека буду

одстрањени од заједнице верних и екскомуницирани као кривци који чине шизму и уништавају јединство Цркве.

19

Још од својих почетака, екуменизам је дефинисао нове идеологије и концепте, «лепо» описане и презентоване, увијене у «љубав», тако да не изгледа да противурече светом Предању, речима Светог писма, одлукама светих апостола и учењу светих Отаца. Зато, једним вијугавим и колебљивим речником разарајући учења Цркве, екуменизам је данас дошао до тог степена да буде помешан са Хришћанством. Када је реч о православним екуменистима, они уместо да проповедају промену екуменизма у правцу православног учења, започели су да сецкају и комадају учење Цркве, како би дошли до једног догматског минимума20), неопходног за испињење планова о «уједињење у различитостима».

Екуменизам говори о миру и љубави, извештавајући о својим остварењима која се базирају на хуманистичко - рационалистичким принципима, те уместо да дају предност духовном животу, они испред свега стављају способности, могућности и организацију. Међутим, ово ни у ком случају није јеванђелски мир, мир који је Господ Христос донео на земљу: «Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје» (Јн. 14, 27).

Човеково измирење са Христом а не човека са човеком јесте срж и извор истинског мира у свету. Унутрашњи човек сједињен са Господом Христом не може да буде бунтовник, отпадник, човек овога света, већ човек из кога извире мир. Утопија екуменизма стоји у ствари да Господ Христос није борац за мир и благостање у свету, већ напротив, вера у Њега јесте разлог за лудост, раздор и ратове, за непрестане прогоне верних од стране богоборних. За оне који су дужни да окрену и други образ, Господ Христос није успоставио и увео «хришћански џихад», некакву «борбу за мир», већ Хришћанство које ће многиа из овог света изгледати као безумље: «Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине» (Мт. 10, 34-35).

21) Јерес по којој ће уједињење «хришћанстава» бити могуће ако би се ова «разблажила» и приступила заједничкој бази

теолошких учења, на други начин једна јефтина имитација њу ејџ холизма.

Зато, тражећи мир и љубав кроз спољашње и привидно уједињење, између људи, екуменизам крши и гази на срж унутрашњег помирења човека са Христом: «Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет» (Јн. 16, 33).

20

У ком се стадијуму налазе покушаји екуменистичког унионизма у односу на Православље?

Журним корацима ка великом религиозном збратимљавању, «представници» и издајници Православља дају обећања и ангажмане све необичније у погледу уједињења вера.

Сада следи прихватање тзв. Charta Oecumenica, са настојањем и жељом да то буде закон Закона и догма Догми, једна врста статута («демократски» изабран од стране ССЦ), по коме ће бити руковођена будућа «екуменистичка црква».

Charta између осталог садржи, све одлуке којима су се «православни представници» током времена удаљили и одбацили учења светих Отаца и праву веру и лукаво потписали отпадништво (апостасију) у наше име, у име правоверног народа Цркве Православне!

Другим речима речено, учинили су «тајну безакоња» за све ово време, скривено од очију верника, да ови немају појма о донешеним одлукама, него тек онда када се буду отрезнили и пробудили «збратимљени» са јеретицима да више не могу ништа учинити.

Ако говоримо о лицемерству екуменизма, у Трансилванији се примећују политичке уцене и изнуђивања и на стотине подигнутих судских оптужби. Ови судски спорови су подигнути и воде се од стране грко - католичких (унијатских) парохија са православним манастирима (подигнутим пре 1700. године), а са аспекта поновног препуштања имовине пређашњем власнику - непојмљиво, зар не?!- на бази потписа који су под тортуром принуђени од православних за време аустро - угарске окупације. И на само малој просторној раздаљини, према истоку, ови католици се целивају и грле, моле се и саслужују заједно са православним јерарсима из Молдавије.

Ево само неколико од хиљаде лица и наличија екуменизма и велике обмане православних екумениста.

Зашто се екуменизам назива јерсеју свих јереси?

Удаљавање и одвраћање од истинитог учења вере православне, јесте пад у јерес, односно проповедање некаквог учења потпуно различитог од оног истинитог. Ово не значи да се здраво учење умањује, подноси промене или да престаје да постоји, већ да је неко друго учење, ново и противно, проповедано

21

уместо овог здравог. Јереси карактерише подмуклост и перфидност, јер се директно не противе јеванђелским речима, већ се показује у изузетној сагласности са Светим писмом, само што их тумаче по њиховој вољи, не по расуђивању Саборне Цркве.

Међутим, божанском бригом, за време појаве и трајања неке јереси, здраво Тело Цркве не постаје болесно и оштећено, већ само личности или групе, као бивши удови Тела Цркве, и тако се учињеним хулама одвајају- као какви увели изданци- од «животног сока» Духа Светога, доводећи у велику опасност сопствено спасење.

Јерес представља замаскираност, деформисаност, негирање истине једне једине Цркве. Овде је био велики камен спотицања свих утемељивача јереси: чињеница је да је истина Цркве, поред учења и догми, практично сам Христос. Христа, опет, можеш да сакријеш, да Га негираш, да Га бичујеш, да хулиш на Њега, али Га не можеш победити или Га одвојити од Његове Цркве. Покушај да се «легализује» јерес у Цркви, исто је као и да гледаш да на сваки начин одрубиш главу Господу Христу.

Због немоћи да промене Православље и Цркву, екуменисти су утемељили на бази сопствених новина и хула, једно ново хришћанство, стварајући једну нову цркву, уједињујући лажне цркве, у име једне вере у једног лажног христа.

Све време док један скуп - или како би се већ именовао - отворено одриче одлуке седам Васељенских сабора Православне Цркве, за верне не представља православни глас и расуђивање Цркве. Заправо, Црква сматра да су они који не исповедају православно веру у Господа Христа, изван Цркве, као што се за отпаднике од Цркве сматрају и групације екуменистичких јеретика.

С друге стране, екуменисти су најопаснија група јеретика до данашњег дана у историји Цркве. То је зато што су многе православне навели на то да верују да примајући оно што им се чини да је «хришћанско», од јеретика, а ови опет примивши некакво нашминкано и окречено «православље», могу да буду «браћа» у Христу!

Али, да ли одбацивши љубав према Христовој истини постајемо «убедљивији» да имамо љубав према човеку?

Разумљиво је и то да по схватању данашњег света, везивање Бога за догме, каноне и религиозне препреке, значи застарелост и варваризам. Сматрати да само у Православној Цркви постоји спасење, за данашњи свет значи ограниченост и мржњу.

22

Да ли онда Господ Христос дела изван Своје Цркве? Наравно, како би и друге људе привео Својој Цркви. Као што водена пара постоји свугде у ваздуху ради одржавања живота, ипак човек ће утолити жеђ тако што долази и пије са извора. Тај извор из кога једино извире «вода жива» (Јн. 4, 10) - односно свете Тајне, јесте Једина Црква.

Између протестантизма, који говори да је Христос негде на небу и католичког Христа, који једино делује преко папе из Рима, Православље вели да Господ Христос видљив на икони јесте жив, овде међу нама, у светим Тајнама. Како би хлеб и вино били претворени у Тело и Крв Христову, неопходно је да свештеник (савршитељ Тајне) и верник (онај који се причешћује св. Тајнама) исповедају једину свету, истиниту и апостолску веру. Толико једноставно, и ништа више од тога. Где је ту онда мржња, биготизам, фанатизам, осим у устима екумениста који по сваку цену желе да оклеветају и омаловаже, односно потцене уређење Цркве.

Да ли је анатемисање екуменизма доказ мањка љубави од стране Православне Цркве?

Напротив, анатема је једна од најјаснијих доказа љубави Цркве, која испред свега гледа на спасење душе. Анатема свима показује различитост јереси од правоверних, оних који су унутар Цркве и они који су ван Цркве, баш онако као свети апостол Павле учи у Светом писму:

«Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!» (Гал. 1, 8-9)

Подобно светим апостолима, Оци светих Васељенских сабора Цркве су користили ове неразрешиве клетве, назване анатеме како би зауставили и онемогућили јеретике који су желели да растргну стадо Христово. Анатема осуђује јерес а не човека и ограђује праву веру од оне лажне.

Ако неки, у свом слепом поимању, нису могли да разумеју тајне Божије и због тога су одмах уводили промене у вери, то значи да је тамо ишчезла љубав, јер су истина и љубав једна вера. Док истинита и жива вера не може да постоји у два, три, десет или хиљаду облика, већ је она само једна једина: вера у Господа Христа и Господ Христос у вери. Допуњавање Вјерују Цркве или Светог писма личним објашњењима и људским разумом, представља антетат на светост и девственост Цркве.

23

Грешка неке теолошке теорије није нека лингвистичка или историјска несугласица третирана на нивоу катедре, неког саветовања или теологија. Заблуде протурене у учења о Божијој природи и делима ствара једну нову и отровну веру, која је достигавши до тог ступња да се у њу верује и да се исповеда, води у вечну погибао и до губитка спасења душе.

Црква, једина која се заправо брине на првом месту за човеково спасење, сматрала је за директно сведочанство љубави, оповргавање, сузбијање и анатемисање свих јеретичких вера и шизматичких учења, које лажно говорећи о Богу, удаљују од пута спасења.

Еуменизам пада у смртни грех, јер одбија да прихвати и скрива истину Цркве, истину за коју се многи неправославни старају да је нађу. Ваистину, реч Господа Христа упућена фарисејима односи се и на екуменисте: «Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели» (Мт. 23, 13).

Како верују и шта кажу православни екуменисти о проклињањима, анатемама и екскомуницирањима дате од стране Цркве за све «религије», «деноминације» и сва «хришћанства»?

Екуменисти не верују да Сам Господ Христос, преко уста Својих светитеља, јесте Онај који екскомуницира, проклиње анатемише било коју «религију», «клањање», «указивање поштовања» и «службу» која је мимо и изван апостолске, Православне вере. Обично, избегавају ове теме, или кажу да ови «људи» (а не светитељи), јесу они који су донели свете каноне Цркве, установљене у службу интереса касте, религиозног прозелитизма, жеље за доминацијом и експанзионизмом, аспирисане политичким амбицијама итд., а не да су били надахнути од Духа Светога, ови носиоци божанске истине.

Екуменисти верују да проклињање, анатеме и екскомуницирања немају истинску, пуну и делатну моћ и силу и да су ове духовне свезе и запечаћења једноставни црквени споразуми, «застрашивања» и «поповска злоупотреба», које треба одмах укинути у циљу «измирења» и «уједињења» православних са јеретицима и паганима.

Сви православни екуменисти не верују да су проклињања, анатеме и екскомуницирања пуноважне у наше дане. Другим речима, они образлажу да очигледни пагани и јеретици оног доба који су од светих Отаца Цркве сматрани отпадницима (апостатама), нису исто са паганима и јеретицима као

24

ови данашњи, иако су сачували непромењено и потпуно истоветно отпадничко уређење.

Православни екуменисти верују да су проклињања, анатеме и екскомуницирања заблуде за жаљење, грешке историје, сведочанства фанатичног екстремисма, непромишљена и лакомислена дела, исхитрени ставови.

Међутим, Црква је дала анатеме како би направила разлику између Православља и било које друге јереси, односно новина и промена у учењу о Пресветој Тројици, Рођењу, Распећу и Васкрсењу Спаситељевом; о Мајци Божијој, апостолима и светитељима, светим моштима, Часном Крсту, светим иконама; суду, спасењу, рају и паклу, греховима, демонима – тумачења која одвлаче душе од пута спасења.

Православна Црква јесте Црква светих Васељенских Сабора. Ко не прими ову чињеницу, одбацује себе од Сабора Цркве, од светитеља који овим Саборима дадоше печат, од светог Предања и њиховог учења.

Црква је дала анатеме како би одбранила Православље, управо зато што јерарси, свештеници и теолози привидно православни, одбијају да га данас бране од измирења и помирења, од збратимљавања и симбиоза, од заједничких истина и измешаних доктрина, од конфесионалних међуконтаката, заједничких напора и плуралистичких гледишта, итд. – сва лица јереси, мноштво отмених и лукавих форми једног те истог дела јесу: одрицање и отпадништво од Господа и Спаситеља Христа и Његове Цркве.

Добро, да ли онда само православни имају «монопол» над хришћанством, или ће се само православни спасити? Да овде није реч о једном ограниченом, ускогрудом, дискриминаторском, егоцентричном и искључивом гледишту?

Ако компаративно посматрамо ствари, између секташа који тврде да ће се само они спасити и екумениста који говоре да ће се сви спасити, управо је православни став уравнотежен и стабилан, онда када каже да се неће сви православни спасити и да неће сви остали бити осуђени. Црква не оставља спасење душе људском резону, већ тајанственим судовима Божијим.

У другом реду, не православан човек, већ Господ Христос има кормило Хришћанства. Дакле, Господ Христос није негде на небу, одакле је оставио вођење хришћанства у руке папи, или Лутеру, јеховистима, мормонима или

25

екуменистима из ССЦ. Господ Христос је међу нама, Он је овде у свету, од самог стварања до апокалипсе, Он је живо Тело у Тајнама Цркве.

Оно што екуменизам не жели да покаже свету, јесу крајње врлине Хришћанства: да оно није људско, да није партија или фондација, или да је нечија својина. Хришћанство, утемељено од Господа Христа није некаква борба људи са људима, већ је оно позив на живот, оно је васкрс, обнова изнутра, то је једна борба човека са сопственим страстима да «буде» или да «не буде» у Христу, оно је поновно рођење обновљеног човека у благодати Духа Светога.

Ваистину, у Хришћанству постоји један «монопол», међутим, он није човечији, већ је то видљиво дело (чудо) благодети Божије, савршавано само и једино кроз праву веру. Тако, ЈЕДИНО у Православљу имамо светитеље са светим и нетљеним моштима, САМО у Православљу освештана вода (агјазма) се не квари и САМО И ЈЕДИНО православнима за Васкрс силази Благодатни огањ. Да ли је онда Православље «ускогрудо», «фанатично» или «искључиво» ЗАТО ШТО ЈЕ Бог благоволео да чини таква чудеса само кроз њега?

Правоверно Хришћанство је јединствено, као многоцена ризница коју добијаш или је не добијаш, као свадбена хаљина (крштење) коју ћеш обући или је нећеш обући, оно је уље (добрих дела) којим ћеш обасјати кандило своје душе или га нећеш обасјати. Да ли је онда Црква крива зато што је Господ Христос утемељио само један пут, само једну истину, и једну једину веру, или ће само они који су крштени и причешћивани Господом Христом задобити спасење?

Када реч објаве постане страна, а глас смрти позива на живот, када је Јеванђеље преварено а речи светих апостола фалсификоване, онда више не можемо говорити о аутентичном Хришћанству, о истинитом Христу, не можемо више говорити о спасењу.

Као што поједини људи, за неки предмет од стакла кажу да је дијамант, када су потпуно наги, а верују да су обучени, када за воду кажу да је уље, када антихристу кажу Христос, онда сматрамо да ту није реч о ускогрудости или егоизму. Ваистину, говоримо истину када им се успротививши кажемо да су лаж свих лажи, јерес свих јереси, отпадништво свих отпадништава, а Господа Христа да именујемо животом, док антихриста смрћу.

Наравно, овај свет свагда види једини пут спасења у Христу, као пут «искључивости», зато што тражи од човека праву веру и добра дела. Само пакао не врши «дискриминацију», као једини који смешта јеретике поред содомиста и убица, заједно са паганима.

Толико времена колико древно Православље представља жртву, распињање, јединство са једном светом апостолском Црквом, побуну против

26

греха и непомирење са духом овог времена, толико ово ново Православље представља промену древних правила, увођење нових учења у вери, преображај Хришћанства у многобројна хришћанства и једну свету Саборну Цркву у мноштво цркава, неисповедање истине, измирење са отпадништвом и отпадницима (апостатама) овог века. Увидевши све ово, са лакоћом можемо направити разлику између истине и лажи, светлости и таме, уског пута који води у Царство небеско и широког, универзалног «недискриминаторног» пута који води у адске дубине.

Како би Васкрсао, Господ Христос је морао да умре распет од руку оних који Га очекиваше да му се поклоне и да Га признају. Да би био распет, Господ Христос је био издат од онога који Га је требао проповедати свету. Ако је Истина остала утамничена у име «права», ако су хуманисти убили Сина Човечијег и Створитељ је био пљуван и шамаран од својих створења, то значи да је Православље у свом хришћанству најдрагоценије «безумље», «побуна», оно је практично извртање «нормалности», «врлина» и «вера» овог света.

Зар својим изјавама нису антиекуменисти, фанатици, зар нису ултраправославни ти који се супростављају дијалогу, отварању вера, што су апсолутно нормалне вредности једног еманципованог друштва?

Ако изрази као што су антиекуменисти и ултраправославни најпре означавају поштовање, чување и проповедање учења вере и уредби светих Отаца, одговор на питање је негативан. Православни се не противе дијалогу Православља са различитим култовима и религијама, већ се противе продаји вере и промени Православља.

Нажалост, наивни православни хришћани чују информације из иностранства, филтриране, измешане, неразумевајући баш понајбоље шта значе «плодови» дијалога, «међупричешћивање», «charta oecumenica», на тај начин поимајући да је то «нешто добро». Православни, напросто, не схватају да не могу имати реално и објективно поимање ове проблематике, зато што не могу учествовати на екуменистичким скуповима, дебатама и преговорима, нити им се показују званични документи које «представници» потписују.

Исто као и у масонерији, структура екуменизма је пирамидална, тј. они у дну пирамиде немају појма какве одлуке доносе они са врха, они мајушни «знају» само оно што им се каже. Ова манипулација је толико очигледна, за све време колико су држани у густој тами незнања и подстицани да «слушају» и да се потчињавају, ма шта то значило.

27

Православни, као по обичају, не примећују да лавина ових скупова, симпозијума, верских мисија и дијалога постоји само у једном правцу, између «изабраних» православних и екумениста, док се између православних екумениста и православних «традиционалиста» не организује макар само једно предавање. Почиње да се осећа овај гнусан дух у коме «изабрани»говори са трибине, док сви остали френетично аплаудирају изговореним изопаченостима и бесмислицама.

Ако се православни екуменисти хвале на сав глас новим идејама, спасилачким теологијама, нека онда са њима дођу у ареопаг, нека кажу онима који расправљају, да видимо да ли ће издржати патристичким аргументима, а не да нам саопштавају једним тешким, озбиљним, «званичним» и немилосрдним тоном, како се иначе у пракси чини. Ово би, верујемо, било једно коректно и здраво понашање и држање у једном «еманципованом» хришћанском друштву.

Видимо како се у редовима православних намерно одржава једна тајанствена и магловита атмосфера, ћутање са осећајем кривице, као за време комунизма, у коме нико није хтео да пише, да говори или да мисли «супротно». Према томе, наша жеља је да позовемо православне екуменисте на дијалог са православнима, иначе нисмо далеко од најкрвавијег тоталитаризма религиозног «хришћанства». Ако православни екуменисти желе да наставе, као и до сада, да управљају и воде стадо Цркве ка прогресу, еволуцији и променама, довешће до тога да ће се догодити велики расколи и узроковаће тешка отпадништва у Цркви.

Вера у Господа Христа се не уговара и преговара, већ се живи. Истина у Христу се не демонстрира, већ се исповеда. Љубав у Христу не води у грех и раздор.

Управо, измишљање појмова антиекуменист и ултраправославан, а који се везује за оне који називају екуменизам јересју, само показује велику промену у менталитету и начину мишљења «прогресивног» хришћанина. Промена у поимању, показује и промене у вредностима, односно, досадашњи нормалан став свих светитеља који су били за Православље, за одбрану Цркве и вере, постао је анти или ултра, док становишта оних који су издали Православље или оних наивних постала су нормална, коректна и «православна».

У Православљу, последњу реч свагда имају светитељи, они који су аутентични обрасци вере и љубави према Господу Христу. Шта они кажу о екуменизму?

28

Учења светитеља су саборна, сви су подједнако сагласни и саопштавају исте догме вере. У времена када су прогони и страдања, Црква свагда ради одбране свог правоверног стада уздиже и задужује достојне и одлучне јерархе који из корена одсецају сваку јерес и сејање раздора.

Позната су нам житија и чуда света Три Јерарха - светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоустог који су у IV веку водили тешку и непрестану борбу, за правилно поимање и чување истините апостолске вере, са нарочитим освртом на догму о светој Тројици, назначајнија Тајна хришћанске вере. Тако је њихово учење остало православно учење, од тог времена, до данас и за свагда.

Оног тренутка када је у XI веку епископ Рима пао у јерес, а заједно са њиме читав запад, Црква је опет установила неустрашиве учитеље праве вере, нова три јерарха- свети Фотије Велики (+ 898), свети Марко Ефески (+ 1444) и свети Григорије Палама (+ 1362). У њихово време нико ко је био обучен и искусан у католичкој философији - од стране папе уздигнута на ранг теологије - нису успели да се успротиве њиховој вери и љубави, трпљењу и правом исповедању истините вере, « И више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха» (Јевр. 11, 25).

За овај век, век највећих обмана и отпадништва од вере, Црква је поставила нове стубове Православља, уздигла је ова три јерарха - светог Јована Шангајског и Санфранцинсканског (+ 1966), светог Нектарија Егинског (+ 1920) и светог владику Николаја Жичког и Свесрпског (+ 1956) - они који су са радошћу положили своје душе за словесне овце, који нису били

поколебани људским страхом, не повлачећи се када је у питању реч истине и служећи вољи самога Христа. Сви ови беху неустрашиви и добро су изобличавали бесмисао земаљских унија и јереси у чијим се чељустима копрца екуменизам.

Ако већ сви светитељи исповедају да је екуменизам јерес у правом смислу речи, то значи да су сви данашњи јерарси и свештеници који су екуменисти да су уједно и јеретици и да требамо да избегавамо цркве у којима ови служе?

У свему што чинимо требамо да имамо писана дела светитеља која су права помоћ и поука ради испуњавања апостолских заповести: «да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени» (Фил. 2, 2).

29

У Православљу, од суштинске је важности борба за очување јединства Цркве у правој вери. Ако бежећи од једне јереси, разарамо јединство Цркве, на том другом путу, циљ ђавољи би био постигнут: раскол и раздељивање Цркве.

Горе поменути свети јерарси у почетку нису одмах санкционисали неправилоности, како се пре времена не би правила смутња, већ проливаху потоке суза и са кротошћу поучаваху и исправљаху, пре него што су устајали да из корена изваде осушене изданке. Светитељи су били први који су се заузимали против неканонске и јеретичке праксе, али никада нису чинили раскол у Цркви. Средњи пут спасења јесте онај пут који не води ни у равнодушност или спокојство и безбрижност, али нити у строго суђење и зилотизам.

Свето писмо учи да «Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио» (Тит. 3, 10-11).

Епископ или свештеник екумениста веома лако својим недуховним ставовима утиче на своју околину, те тако и остале сопственом слабошћу и неуредношћу повлачи у слабост.

Међутим, Свето писмо поучава најпре путу икономије, «по првоме и другоме саветовању» онога који је привремено пао у слабост, а за његово поновно подизање и враћање истини од које је отпао. Само једна реч је довољна онима који су искрени да би се поново вратили на пут спасења.

Веома је лако уочити њихову грешку у Цркви, али пре што осудимо, упитајмо се шта смо учинили да би смо спречили ове грешке. Нико да нема права да одсече осушени изданак ако претходно није ништа учинио за његово оздрављење, да како не би постали подобни онима који су са добром

ревношћу али без исправног расуђивања, о којима свети апостол каже: «Јер им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму» (Рим. 10, 2).

Фанатични зилотизам, иако се бори за праву веру, јесте исто тако опасан као и гажење истине.

«Удаљи се», јесте пут акривије остављен тамо где икономија није успела, како не би опстала и како се не би озаконила слабост екумениста, као некакво начело. Удаљавање не значи бег, већ борбу.

Власт великих над мањима јесте дата као правило послушности свих према светим канонима Цркве. Они који су непослушни светим канонима и одлукама, себе лишавају ауторитета. Дакле, у Цркви за вернике и клир, епископ не може да одреди, односно да реши противно канонима. Из тог разлога прави праволсавни хришћани не требају да беже из цркава где служе екуменисти, већ екуменисти треба да буду истерани из православних цркава.

30

Како се нико не би пре времена саблазнио и погрешио или учинио по сопственом расуђивању, показујемо границу која одваја икономију од акривије, саветовање од одвајања, трпљење од борбе, у случају јеретичког екуменизма: причешћивање јеретика из истог путира са православнима.

Када будете видели јеретике (католике, унијате, протестанте, монофизите) да се причешћују из православног путира22), тад схватите да се тамо чини сва хула и отпадништво (апостасија).

Са великом су лакоћом јеретици опчинили многе тако што читају формуле православних молитава, а да при томе уопште не верују у њихов садржај, исто као што екуменисти репродукују цитате светих Отаца, али реално не примају њихов садржај и смисао.

Као пример, поред неког православног хришћанина, неки католик или протестант могу заједно да се помоле молитву «Оче наш», чак и ако не верују у истог «оца», јер да заиста верују, они би одбацили њихове јереси и пришли би крштењу Православне Цркве. Међутим, постављени да заједно читају Символ вере Цркве, сигурно ће се сви јеретици повући назад, будући да «Говоре да знају Бога, а делима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело» (Тит 1, 16), зато што се у овом кратком исповедању Символа вере показује не само форма већ и Христова суштина у светој Тријици.Са великом су лакоћом јеретици опчинили многе тако што читају формуле православних молитава, а да при томе уопште не верују у њихов садржај, исто као што екуменисти репродукују цитате светих Отаца, али реално не примају њихов садржај и и смисао.

22) Могу се причестити једино ако су примили крштење Цркве са троструким погружењем и исповедањем божанског Символа

вере.

Као пример, поред неког православног хришћанина, неки католик или протестант могу заједно да се помоле молитву «Оче наш», чак и ако не верују у истог «оца», јер да заиста верују, они би одбацили њихове јереси и пришли би крштењу Православне Цркве. Међутим, постављени да заједно читају Символ вере Цркве, сигурно ће се сви јеретици повући назад, будући да «Говоре да знају Бога, а делима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело» (Тит 1, 16), зато што се у овом кратком исповедању Символа вере показује не само форма већ и Христова суштина у Пресветој Тријици.

31

Зато је екуменизам најперфиднија објава јереси, будући да чини добра дела у хришћанској форми, али у једном тотално другом духу, тражећи једно друго јединство, изопачено «причешћујући» из православног путира оне који не исповедају Символ вере и не верују Христа вере православне.

Изадаја јерараха и клирика екумениста јесте Јудина издаја, чинећи себе подобнима ономе који «сагреши што издаде крв невину» (види Мт. 27, 4). Издаја јерараха и клирика екумениста јесте Јудина издаја у правом смислу речи, изадај оног који је «даровао» Господа Христа «религиознима» оног времена: «Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребрника» (Мт. 26, 15). Они нису «миротворци», већ они «кроз које долази саблазан» (Мт. 18, 7) у Цркву, то су они за које Свето писмо сведочи: «Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их» (Мт. 7, 15- 16).

Зато заједничко причешћивање православних са јеретицима intercomunium јесте највиши ступањ пада и сметња и саблазан за почетак борбе за одбрану истините и праве вере у Цркви.

Нажалост, настојање православних екумениста да тамо исправе, потпада под поругу Спаситељу онда када буду «из љубави» принели бисер причешћа јеретицима. Неће добити венце врлина и праведности, већ ће патити баш као они о којима свето Јеванђеље сведочи: «да их не погазе ногама својим, и окренувши не растргну вас» (Мт. 7, 6).

ДРУГИ ДЕО

О ПРАВОСЛАВНОМ ЕКУМЕНИЗМУ

Прослављење иона – Недеља Православља

32

«Одбацимо прихватање идеје да су макар и једна од уредаба Цркве застареле, или да су изашле из употребе, те да су према томе подложне разматрању. Ово значи да себе постављаш изнад Цркве и да тиме супростављаш твоје лично искуство, ограничено физичким додиром – искуству светом, вечном и вођеном Духом Светим Цркве. Никада свети Васељенски сабори нису изјавили и потврдили застарелост неких од канона формулисаних раније, иако постоје неки који гледају да скроје Цркву по својим личним мерилима, а не себе по мери Цркве – овим поступком изопштавајући себе из Цркве, престају више да учествују у благодатном животу».

Свети архијереј Тит Симедрија (+ 1971)

Да ли постоји православни екуменизам?

Оваква формулација је изузетно обмањујућа. Видите, «православни екуменизам» постоји онако како чујемо да постоји и баптистичка, адвентистичка, јеховистичка црква итд., хришћанска партија, света Румунија, месијанске нације, теистички еволуционизам, јединство у различитости, хомосексуалци хришћани, масони хришћани, хришћанска јога, хришћански фундаментализам итд. «Православни екуменизам» постоји онако како чујемо унаоколо да постоји баптистичка, адвентистичка, јеховистичка «библија», екуменистичка, сатанистичка «библија» или у најновије време «библија» хомосексуалаца итд. «Православни екуменизам» је варљива, срамна и нечасна формулација измишљена ради обмане кроз слушање разума.

Овде треба да разликујемо две ствари:1. Суштина проблема је уствари какво то православље проповеда

«православни екуменизам», о ком Христу говори екуменистичка, баптистичка, адвентистичка, јеховистичка и остале библије. У веродостојном Светом Писму, у истинском Православљу, у истинитој Црквине нема места за јереси, лажи и разне обмане. Зато су сви католици, секташи, екуменисти итд. имали потребу да прераде и поновно напишу сопствене библије, да створе властита хришћанства и да редефинишу свог и одговарајућег христа који ће их «спасавати» са свим њиховим бедним јересима, хулама и отпадништвом.

2. Они православни који верују у «православни екуменизам» јесу обманути метафором, преварени самом идејом и концептом екуменизма. Практично, «православни екуменизам» у суштини јесте антиправославан, протестантско хришћанство у бити јесте антихришћанство, сви «други» христоси јесу антихристи.

Гледајући само на форму, на све оно што се чује, «православни екуменизам» се чини «лепог изгледа и доброг укуса»23). Међутим, зауставимо ли се само на томе, губимо разум, не видимо даље од маске «добре» лика

33

самога ђавола, веома вештог да замаскира разна богохуљења у лепе хришћанске термине и речи.

«Православни екуменизам» јесте име за један план, реч је о борби која се води унутар Цркве од стране оних православних који су издајници и у прелести, православних који су ненавикнути да читају свете Оце, оних православних који се уче хришћанству са телевизора, православних који се

23) Исто као и Евина јабука из Књиге Постања 3, 6.

исповедају код немарних и екуменистички настројених духовника, од стране оних православних који су отупели од противуречних формулација новог века (двосмислених!): «Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама» (Тим. 4, 3-4).

Како неко ко је православан може да буде екумениста?

Ваистину, екуменизам ровари и ствара у уму православних познат шаблон, ствара промену начина поимања и мишљења, који се може лако индетификовати. У почетку, православни екумениста верује да су све религије, да су сва дотична «хришћанства» и «цркве» добре, праве, истините, спасоносне. Даље је све «логично», јер се лако стиже до уверености да су сви «богови» - Бог, да су сви «христоси» - Христос, да су сва «хришћанства» - Хришћанство, те да се сви народи и сав свет клања, моли и поштује истог Бога коме се клањају и православни, док га ови други називају различитим именима, свако на свом језику.

Ту је већ православни окусио од јабуке јереси, будући да је привучен и очаран не правдом и истином једине вере, већ лукавтсвом универзализма, друштвеним настојањима и бригама за глобализацију, жељама да се оформи једна демократска вера, која је по мери и укусу свих, вера која ће да помири и да уједини све «хришћане», чак и нехришћане.

Читајући речи Светог Писма «У кући Оца мојега станови су многи» (Јн. 14, 2), православни екумениста вођен хуманистичко - пиетистичким осећањем ове стихове поима на тај начин да ће се свако од њих спасити у својој вери, је будући да је Господ Бог милостив, све ће их спасити, јер су сви ипак веровали, сви су се молили, сви су постили, сви су чинили добра дела, сви су добри. Или пак, у Својој бескрајној доброти, Бог неће имати довољно «храбрости» и «строгости» да буде (и) праведан, јер Христос не размишља егоистично и неће

34

осудити «оне који верују» на пакао и неће судити свету «по догмама, канонима и правилима».

По њима је најбитније да имаш »добро срце», да си «добре душе», па макар и газио и кршио праву веру, које је по схватањима православног екуменисте само једно «поповско дело», један «ригидан и апсурдан конвенционализам».

Срце православног екуменисте је вођено истом «добротом» као и срца великих јеретика из прошлих времена, који су веровали да врше одбрану и чине велико добро хришћанству тиме што уводе новине и разне промене у учењима светих апостола.

Само што овакво хуманистичко «добро», овакво једно православље које је по мери човечијег умовања ниуком случају и никада није спасоносно за душу обмануту екуменизмом.

Зашто онда православни одабирају да буду екуменисти?Постоје две врсте православних екумениста: 1. наивни2. издајнициИздајници су они православни који будући да познају истину, ипак

одабирају лаж из љубави према профиту или било каквој користи овога света, подобно Јуди Искариотском и они врше издају због: новца, разних утицаја, моћи, познанстава, због уласка у утицајне кругове, ради тога да им се указује поштовање од стране других, сензационализма и одушевљења јер учествују у одлукама које ће променити читав свет, јер ћем им бити подигнуте статуе и кипови и њихова имена ће бити записана у историји24). Очигледно је то да екуменизам, најпре «инвестира» у професоре теологије и клирике који су веома важни и са великим утицајем у православном свету.

Наивни или простодушни - јесу једна гомила, којом маневришу и манипулишу они први, будући да у својој лаковерности и наивности чине грех незнањем, за све оно време које не знају ништа (или су несигурни) о својој Православној вери, тако да су убеђени да «чине добро». Ови не знају и не верују да Православље долази од Господа Христа, преко светих апостола који су ударили темеље и уредили правила Цркве.

Ови лаковерни и наивни су намамљени из групе оних, који су «грађански коректни», из групе оних који респектују «истину многих», «светски мир», «демократску правду», то су они који стављају изнад Православља или само Православље поимају кроз хармонију, мир, измирење, прогрес, демократију и јединство овог света.

35

Они сироти постају као какви преваспитани и преквалификовани хришћани који не знају ништа о животима светитеља, није им познато како су и са киме ови свети исповедници водили тешке борбе за одбрану Правослваља, не знају да су свети мученици сопственом крвљу запечатили ово свето Православље, од кога се они данас тако лако отуђују и одбацују.

Сви православни екуменисти се боје ставова овог света и презирања и омаловажавања «већине», боје се од «силе» издајника, страх их је да се супроставе и да противурече представницима власти (државне, црквене, европске) који намећу законе или одлуке које воде у отпадништво, страхују

24) Са истоветним жељама су вођене и душе масона.

да не врше «дискриминацију», боје се ношења тешког крста трпљења исмевања и клевете, стид их је да буду названи «екстремистима», «фанатицима», «фундаменталистима», «онима који су при издисају», «провинцијалистима», «бунтовницима» и «богомољцима» ради праве и истините вере у Господа Христа.

Православни екуменисти не рескирају да изгубе благостање, конфор, комодалитет, новце и пријатељства, ради одбране Православља. Ништа од тога не дају ради одбране Христа, нити крв, нити живот.

Зар Православље нема потребу за екуменизмом, како би било познато у свету, више поштовано и боље брањено?

Православље нема потребу да буде поштовано од овог света и да му се овај свет диви, већ има потребу за његовим покајањем.

Постоје јерарси и свештеници који пристају на екуменизам, мотивисани да ће тиме одбранити и сачвати Цркву. Али Црква не може бити одбрањена оружјем греха, јер је она брањена од Самога Господа Христа са богочовечанским оружјем. Не можеш добити благодат ако чиниш хулу.

Екуменизам не проповеда Православље, како би га учинила познатим онима који су неправославни, већ екуменизам популаризује по земљином шару мешавину (синкретизам) хришћанстава, амалгам Православља са протестантизмом и њу ејџом. Екуменизам проповеда једно ново равнодушно (блазирано), помирљиво, толерантно, млако, бљутаво и прагматично православље, једно по свему другачије православље, савладано и обухваћено антихристовим «добрима» и по укусу овога света.

Ваистину, екуменизам до сада никога није привео православном крштењу, већ, напроив, многе је православне довео до тога да одбаце Вјерују Православне вере.

36

Спознаја Православља не долази рекламама и публицитетом, већ искреном и истинитом вером, док «визиткарта» Православља већ две хиљаде година стоји на очиглед свима: чување истине, чуда вере, крв светитеља и љубав која спасава у Господу Исусу Христу. Будући да је Православље свето и савршено, не тражи некакав екуменизам или какву «спасоноисну» веру ван себе.

Екуменизам и екуменисти не прсдстављају глас Православља. Глас Православља јесте живот, речи и чудеса светитеља. Православље нема потребу за екуменистичким организацијама, како би било свеобухватно, зато што је универзалност једине вере већ две хиљаде година остваривано проповеђу светих апостола, чинећи да до данас Православна Христова Црква буде присутна у свим државама и на свим континентима кугле земаљске.

Како можемо разликовати једнод архијереја (владику), свештеника, старца, православног теолога од неког екуменисте?

Екумениста уместо да вернима и невернима покаже (јавно и тајно) да су све вере, духовности, култови, конфесије, религије и «цркве» ван Цркве лажне, неисправне, подмукле, префидне и обмањујуће, он напротив узима учешће на скуповима, конференцијама и социо-културним програмима, склапа уговоре и споразуме, гледа да задобије симпатије и похвале ласкаваца из редова јеретика, деформишући тако учења светих Отаца и Христову истину.

Православни екуменисти верују и говоре (јавно или тајно) да су истина, љубав и правда Господа и Бога нашег Исуса Христа присутне не само у апостолској Цркви, већ у свим верема, у свим «црквама» или у свим религијама овог света.

Уопште, православни екуменисти имају омиљен одговор, реч је о «непојмљивој љубави» у којој Бог воли све људе, онаквим какви су. Велика обмана и прелест, да не може бити већа, зато што је Сам Господ Христос показао да воли човека, али мрзи грех људски, воли јеретика, али мрзи јерес, воли паганина, али не воли паганизам.

Христова љубав није раздвојена од Христове истине. Господ Христос не воли супротно истини и не твори истину насупрот љубави. Христос Цркве нам показује љубав према истини и истину љубави, а не некакву слепу и глобалну љубав, некакву љубав која прима у загрљај целокупну гужву и хаос у коме су уједињени лаж, хула, грех и отпадништво.

Православни екуменисти су лицемери, желећи да истовремено служе и мамону и Христу: поштују иконе, али се ипак моле заједно са онима који хуле

37

на иконе, моле се Мајци Божијој, а са друге стране се грле са хулитељима Пресвете Богородице и светитеља, око врата носе Часни Крст, али одобравају учења хулитеља Часног Крста.

Румунски екуменсити су по правилу припремани и слати на «специјализирање» у протестантске и католичке верске институције. Тако је дошло до тога да православни теолози, будући свештеници или епископи више не узрастају у недрима Цркве, већ се буде и освешћавају као стипендисти у сред западњачких универзитетских кампова, препуних задаха и смрада рационализма и духовног пропадања, без икакве моћи да окусе духовни живот у Христу, Који је једини извор истинске теологије. И тако су се у Цркви као дим уздигли «теолози нове школе», са умовима препуним протестантске философије и испражњеним срцима од тајне Православља, достигавши до тога да виде догматска учења виде као једноставне ритуалне формулације, које нису усмерене ка вечном животу и спасењу.

Сваки онај клирик и лаик који жели да се назива православним, а да при томе не следи живо Предање светих Отаца, јесте наметљив, унајмљен и убачен пастир у стаду Христовом.

Како говори и како изгледа епископ, свештеник, духовник, професор, теолог екумениста? Који су омиљени изрази у њиховом свакодневном речнику?

Говор екумениста је мек, осећајан, брижан и дотеран, лицемеран, прожета са претераном топлином и видљивом извештаченошћу, по некада напротив- канцеларијски речник, хитар и чиновнички, хладан и експедитиван. У беседама су често пацифисти и пуни сентименталности и суза, умољиви и ганутљиви, претерано сервилни и услужни или горди. Запрепашћујуће личе на некакве политичаре оденуте у одежде.

Изгледају као успешни, добро храњени, често ошишани, обријани или са уметничким брадама. Убеђени хуманисти и помало филантропи, представљају велике ктиторе болница, разних прихватилишта и културних институција (са новцем Светског савета цркава). Присуствују у првим редовима на скуповима, конференцијама и симпозијумима на којима се ништа не спомиње о Господу Христу, о страдањима, о мучеништвима и правој вери. Брижљиво избегавају теме као што су: јереси, отпадништво, паганизам, материјализам, синкретизам, лаицизам, глобализам, либерализам, жигосање, ционизам, јудаизам, комунизам, њу ејџ, масонерија.

Стално се на мучан начин препоручује или се не избегава да се потсети да су апсолвенти два - три факултета, да су на мастеру или доктори неког од

38

универзитета, разуме се западних (из Француске, Немачке, Велике Британије, Италије Швајцарске итд.).

Православни екуменисти су неутрални, говоре двосмислено и неодређено, на један уопштени начин, користећи многобројне и лепе речи од којих не можеш ништа конкретно да разумеш. Екуменисти виде мирну и тиху будућност Цркве (биће добро, овако је добро, будимо добри), али их одаје празноверно потчињавање званичницима (политичким и религиозним), дубоко поштују све оно што означава величину, моћ, заповест и устројство, иако се тиме могу нанети и штете Христовој Цркви.

Православни екуменисти су либералисти и склони некаквом духовном прогресу, не прихватају и не подстичу телесне подвиге (пост, молитве, метаније, читање светих Отаца) на један озбиљан начин, већ то поимају символично, са лакоћом дају разрешења на причешћима, разрешују постове, скраћују службе, подстичу куповину много свећа и чињењу многобројних донација цркви. Лабилни су или «спретни», «промућурни», корумпирани, брижљиви су за прохтеве и каприце «моћника» и залажу се за сиромахе. Живе у луксузу и угодностима проповедајући сиромаштво и милостињу.

Православни екуменисти се уопште не узбуђују и нису забринути око проблема кроз које пролази Црква25), не дају нити један одлучан одговор, нити имају одлучан став када је у питању инвазија сатаниста, масона, бестидности и разузданости, отпадништва Европе и офанзиве против Хришћанства и хришћана26).

Насупртот томе, већина православних екуменсита су масони, чланови Лионс клуба или Ротари клуба27), или су пак теозофи, јогини, практикују радиестезију, реики, биоенергију и остале алтернативне терапије ( у позадини «енергија» и «сила» виде Христа а не самога ђавола) или «истражују» и «пасионирани» су оријенталном и паганском праксом.

Цркву и Православље виде као личну својину, тако да са тимо могу да раде шта им је воља. Финансијски искоришћавају сујеверност и покорност наивних православних хришћана или прете клетвама и великим невољама свима онима који говоре истину или им се супростављају.

Ревносни су у добијању нарочитог «хришћанског» прагмантизма, налик католичком и протестантском, оног прагматизма да би зидали што више, да би подигли на већу висину, да би створили Царство небеско овде на земљи. Тако ови бивају савладани духом предузимаштва, мешајући маркетинг и менаџерску умешност са хришћанским врлинама.

Више немају црквени и светоотачки речник, већ једну превише «теолошку» терминологију, са преувеличавањем, модернистичку,

39

политикантску, безбрижну, помешану, европеизирану, са извештајима и моделима порука овог света (уметности, моде, филма итд.) или «светитељима» и личностима других вера и религија. Стиде се да иду у мантијама и са брадом.

25) За њих је једини проблем Цркве тај што још нису «уједињени».

26) Као што су на пример клонирање, теистички еволуционизам, закони, антихришћанска учења и политика, дискриминација,

хомосексуалност, жиг звери 666, њу ејџ, рокенрол, наркоманија, Хари Потер, Давинчијев код, Јудино јеванђеље итд., итд., итд.

27) Поменута дв «клуба» јесу расадници за регрутовање, ту припремају начин мишљења и поимања и тако «тренирају» и

«припремају» за улазак у масонерију.

Ако их дубље погледаш у очи, видећеш стид, неодлучност и колебљивост, притајеност, видећеш унутрашњу грижу савести која долази због издаје вере у Христа. Оно што екуменисти сматрају да је љубав према човеку, није ништа друго, до у суштини, љубав према свету.

Пазите, када говоре о Цркви или хришћанству уопште не користе прецизно изразе као Православна Црква и Православно хришћанство! Стално говоре двосмислено, а закључак се може интерпретирати и имати хиљаду значења.

Како се понаша и влада један епископ, свештеник и духовник екумениста?

Упорно избегавају билокакве скупове где би могли бити упитани или би требали да дају јавна објашњења о екуменистичкој јереси, о пуноважности и ваљаности православних догмата данас, о актуелности, практиковању и примењивости канона Цркве, о новинама и променама у Православљу, о јеретичким иновацијама у теолошком учењу, о богословијама и факултетима, где би били упитани о новом унутрашњем законодавству Цркве.

Веома су либерални, организују или иницирају планове и програме о «братимљењу» са различитим култовима (јересима) или религијама, билатералне или трилатералне посете, кампове и логоре за «реедукацију» у социолошким и религиозним установама на Западу (Асизи, Фатима, Међугорје, Тезе, Бос итд.), ступају у веома чврсте пријатељске везе и односе са организацијама, братствима и фондацијама са неодређеним и опскурним називима, у којима се ништа не спомиње о Господу Христу и о правој вери, већ само о миру, о помирењу, о «саживоту», «једнакости», «братству» и људским идеалима у којима се не тражи спасење итд.

40

Као од огња, чувају се од јасних и одважних одговора везаних за одбрану Православља, који би могли да наљуте јеретике и ободре православне. Не верују у непогрешивост Цркве, нити у светост светитеља, називајући их «екстремистима», «богомољцима», «фанатицима», «превазиђенима», «обузети мистичним одушевљењем».

У дискусијама, теолози екуменисти почињу да збуњују, да намећу мишљења, да креирају «ауторитативност» бројним факултетским звањима, мастерс и одбрањеним докторатима, знањем бројних страних језика, бројним написаним књигама, многим дипломама и медаљама добијеним из области «култре и науке».

Сетимо се овде православних теолога који су умешани у екуменистичке покушаје везане за еклисиолошка признавања, јер им папирна диплома илилимена медаља не додељују непогрешивост у животу или имунитет од јереси. Управо су ти зналци цитата и дефиниција, први који су савладани неумољивим духом рационализма, напротив, сетимо се само великих падова јересојерараха, свих јерараха, архимандрита, свештеника који су били изузетно учени и велики зналци књига, који су због превеликог знања високе теологије отпали од Православља и смирења.

Православни екуменисти промовишу новине у Цркви, лаицизирају, односно секуларизују, скраћују, хуманизују, чине практичније, конфорније, комотније: службе, беседе, посланице, црквено сликарство, монашке одежде и говор. Имају посебну склоност ка модернизовању манастира, увођењем интернета и телевизије, технике и индустрије, њиховом трансформисању у агро, зоо или шумске експлоататорске центре, носиоце немарности и расипништва, или леноствовања и конфора, боље рећи, на тај начин у потпуности убијају монашки живот.

Какву уопште везу могу имати монаси са екуменизмом?

Православни монаси су први који страдају од екуменизма и последњи који ће одолети на његовом путу.

У првом реду, православни монах је хришћанин који нема шта да изгуби, јер је све оставио Христа ради – мајку, оца, браћу положаје, имање, утицајност и моћ. Једина драгоцена ствар која му је неопходна, за коју се моли, живи и умире јесте Христос Православља.

41

Православни монах јесте хришћанин који свакодневно чујући глас Јеванђеља, житија и учења светих Отаца, добија «црквено расуђивање», поимање у складу са истином праве вере.

Одувек је вера Цркве опстајала сведочанством и исповедништвом монаха 27) и њиховим мучеништвом. До данас, било какво удаљавање и скретање или новине у вери су обелодањене и оповргаване најпре од стране православних монаха, који једномислено и једногласно исповедају неокрњену истину Цркве Христове.

Није случајно то што монаси са Свете Горе (Атоса), заједно са онима из Грчке, Србије, Бугарске, Русије, Америке, Румуније и из осталих држава, данас деле исте ставове по питању екуменизма, одлучно и без оклевања га називајући јересју свих јереси.

Међутим, контраофанзива екумениста је изузетно перфидна и обмањујућа, јер видевши да на пољу теологије, Светог Писма и светог Предања, а због недостатака аргумената свакако могу срамно да изгубе битку, они устају на бој у циљу клеветања и оцрњивања монаштва.

Дакле, под једним лицемерним подстреком у послушању и потчињавању, неки од јерараха екумениста, који су издајници, гледају да на сваки начин забију песницу у уста и да тако на силу, претњама, терором и уцењивањима уведу диктатуру екуменизма у монаштву и Цркви.

Нажалост, за многе 28) је већ екуменизам постао «државна политика», постао је «православље», тако да се и најмање супростављање против «нових православља» сматра правим расколом и побуном, а монаси антиекуменисти «званично» постају некакве личности опасније од терориста.

Видимо како су плодови екуменизма сазрели, док су лукавство, лицемерство, двоструки начин мишљења и говорења достигли свој максимум: издајници су дошли до тога да вичу «издаја», јеретици су достигли до тога да осуђују правоверујуће за јерес, отпадници осуђују православне за апостасију, они који крше и газе по истини траже «правду», расколници вичу «не чините шизму» а екуменистичка љубав пролива братску крв.

Толеранција и љубав којом се православни представници толико хвале и показују јеретицима изван државе, на чудесан се начин трансформишу у најкрвавије прогоне у тренутку када се «либерални» врате кући код браће која нису истог мишљења са њима.

Није тешко разумети зашто је данас монаштво дошло до тог ступња да више нема дозволу да постоји, да пише и да исповеди истиниту веру а да нема «легитимацију» и «пуномоћје». Они који се не потчињавају «директивама»,

42

долазе у тој позицији да трпе терор, копиран из познатог кумунистичког типика: батинања, истеривање из манастира или епархија, скидање одежди, забрану да служе као свештеници, да врше исповест, клеветани су као «необразовани», «бунтовницви», «заглупављени», «болесни од мистицизма», «расколници», «талибани», «фундаменталисти», «безумни», «прелашћени» итд.

Не можемо изгубити из вида живу и непоколебљиву веру савремених румунских отаца, гоњених подлим и бешчасним средствима због њиховог православног живота и исповедништва: Арсеније Папачок из

27) Сетимо се само и примимо на знање житије светог Максима Исповедника (+ 662. године), обичан и једноставан монах,

који је једини остао да исповеди праву веру пред читавим синодом палим у јерес која је бранио и подржавао да у Христу постоји само

једна (телима) воља (монотелизам), стамено истрајавајући у правој вери. Оставши тако постојан у истини, он је на крају извојевао

победу (чак и са исеченом руком и језиком) над мноштвом свештеника, архимандрита и архијереја јеретика. Црква га слави 21. јануара.

28) «Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду» (Мт. 7, 13)

Текиргиола, Адријан Фагецану (био) у Антиму, Јустин Прву из Петру Вода, Антим из Сихастрије, Калистрат Кифан из Брнове, Јефтимије Митра из Хуте итд.- тако листа почиње да се увећава све више и више.

Патње и страдања горе наведених отаца јесу практично и наша искушења, са којима бирамо да се ухватимо или да се не ухватимо у коштац. То су искушења која за сада остављају да се види само оштрица врха ледене санте екуменизма која настоји да потопи у дубине погибељи барку Цркве и оне који су на њој. Почело је време нових прогона и подлих понижавања истинских православних хришћана, која долазе од стране «браће» који су одавно издали истину и љубав праве вере у Христа Распетога и Васкрслога.

Жалосно је ово прикривено лице екуменизма и екумениста, за све време колико они верују да прогонима, присиљавањима, манипулацијама и понижавањима, права вера из срца истинских православних хришћана може бити «преваспитана» или «конвертирана».

Да ли је добро да имаш духовника екуменисту? Може ли те он поучити правој вери и да ли он може да буде путеводитељ душе ка спасењу?

Духовник екумениста јесте највећа опасност за искреног и неуког православног хришћанина.

Духовник екумениста, иако има благодат свештенства, не може никоме показати пут спасења за све време док у својој души не распозна и одвоји

43

праву веру од зле вере, Православље од јереси, истину од лажи. Они су као некакви болесни доктори, о којима Господ наш Исус Христос вели: «Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти» (Мт. 15, 14).

Својим прихватањем и прилепљивањем за екуменизам, клирик пада у јерес, отпавши од Господа Христа, будући на тај начин проклет од светих Отаца и отпао од Цркве, чак и ако га великодостиојници (владике) у Цркви (а многи су међу њима екуменисти) нису лишили свештеничког чина.

Духовник екумениста, будући једнак у прелести и отпадништву колико са јеретицима, толико и са паганима, ваистину је душманин светитељима и Цркви, непријатељ Христов и сваком православном хришћанину жељном спасења. У том случају, ако имаш духовника екуменисту у потпуности је исто као и када себе одбацујеш од Христовог благовољења.

Како можеш да препознаш да имаш духовника екуменисту?

Као прво, духовник екумениста не сматра екуменизам за јерес. Као друго, он не верује да данас уопште постоје јереси и јеретици, већ само «другачији» хришћани и «различита» хришћанства.

Духовник екумениста никада или веома ретко и нејасно говори о светим Оцима Цркве, неподстичући верне на подражавање њиховог светог живота, не говоре о спасењу кроз покајање, одважност, страдање, патњу, мучеништво, крст и смрт за православну веру.

Ништа не помиње о: отпадницима, јеретицима, атеистима, паганима, хулитељима и отпалима од Цркве, о анатемама, о клетвама и проклињањима изреченим од светих Отаца свим конфесијама, култовима, верама и црквама заједно са свим њиховим утемељивачима убицама светих мученика, који су данас збратимљени са архијерејима названим православнима.

Духовник екумениста ти не указује на то шта је права вера и како да браниш праву веру; не говори ти о непријатељима Цркве, већ напротив, савладан лагодним начином живота и дугим животом, говори да је све «добро и лепо», док Црква има само «сестре» и «пријатеље».

Такав духовник верује и изјављује (јавно или тајно) да има много «цркава», именујући их деловима једне целине, огранцима истине, духовним сродницима, сестрама Православља. По мишљењу таквих људи Православље није ништа друго до само један делић «велике универзалне цркве» која још не

44

постоји, али полако расте, развија се, «еволуира» у времену и остварује се у будућности.

Духовници екуменисти склапају пријатељства са служитељима и верницима других «култова», дивећи се њиховим «ритуалима», «припремама», «култури», «озбиљности», «учености», «живљењу», «коректношћу», «марљивошћу», «еманципованошћу» итд., људским врлинама, које су православним хришћанима потпуно непотребне за спасење, већ само јеретицима и паганима.

Духовник екуменист никада на исповести не дискутује о екуменизму, или га сматра дозвољеним, тврдећи да екуменизам ни у ком случају не представља истинску опасност за Цркву, већ напротив некада са одушевљењем и без икаквог устезања узносе хвалу пацифистичким «доброчинствима».

Када је најбоље прекорити епископа, свештеника или духовника екуменисту, не присуствовати њиховим службама. нити се више причешћивати из њихових руку? Докле иде послушност и одакле почиње прекоревање?

Необично је и несхватљиво, како обичаном хришћанину привикнутом заправо на «снебивање и бојажљивост» у одбрани православне вере, недостаје одлучно и достојанствено држање у оном тренутку када су истине вере исмеване. Ваистину потстицај светог апостола Павла сада је актуелнији него икада: «Не постиди се, дакле, страдања Господа нашега, ни мене сужња његова, него буди ми састрадалник у јеванђељу по сили Бога» (2. Тим. 1, 8).

Свети Оци су нам показали да су послушање, поштовање, пријатељство, смиреност све до греха, све до оног тренутка када се епископ, свештеник или духовник моли, саслужује, литургише и причешћује се на једном месту са служитељима других вера: католицима, грко – католицима (унијатима), јерменима (монофизитима), коптима, протестантима (лутеранима и калвинистима), англиканцима, неопротестантима (баптистима, адвентистима, евангелистима) и осталим јеретицима (пентикосталцима, јеховистима, мормонима, масонима) отпадницима и екуменистима.

Грех је онда када су у небројено случајева, обични хришћани били поучавани или обавезивани да учествују (и евентуално да се причешћују) на заједничким службама са јеретицима.

Грех је и онда када епископ, свештеник или духовник доводи у цркву такозване прелате, пасторе, свештенице, кардинале, жене епископе или пак друге јеретичке званичнике (професоре, педагоге, едукаторе, инструкторе),

45

како би ови проповедали, беседили, крштавали, венчавали сахрањивали или савршавали било какве екуменистичке церемонијале.

Грех је и онда када епископ, свештеник и духовник сам лично одлази у јеретичка светилишта, ради проповедања, беседе, крштавања, венчавања, сахрањивања по православном или неправославном обичају, на тај начин доказујући да је екумениста.

Клирици екуменисти су се одвратили од јеванђелског пута, али желе да се показују као прави проповедници светиња, «Желећи да буду учитељи закона а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде» (1. Тим, 1, 7).

Требамо да знамо да се епископ, свештеник или духовник екумениста не боји ни Бога (јер Га иначе не би ни издао), нити га је старх од смрти (јер би се устрашио од осуде која га чека). Православни екуменисти се боје јединоправоверног народа, боје се гласова који устају и који се уздижу, гласова који их прекоревају онда када савршавају безакоња у Цркви.

Ако гласови правоверних буду утишани, за кратко време ће доћи до тога да живимо у једном екуменистичком православљу, у коме ни монаси, нити свештеници и хришћани неће више имати храбрости и ревности светог пророка Илије или силу светог Јована Крститеља који је корио, прекоревао, претио, исправљао, како би «узнемирио», «омео» и «расрдио» јеретике и залутале, без обзира на положај и занимање.

Немојте мислити да православни који са спокојством и равнодушношћу гледају на проблеме кроз које данас пролази Црква, да они православни хришћани који се данас подло и безбожно прикривају иза скромности и опрезности, иза «послушања», «незнања» или «немоћи», као и они православни који се «смућују» или окрећу главу онда када су њихова браћа у вери изложена прогонима – да ће они побећи пред ваљком екуменизма, да ће избећи редове у којима ће стајати када буде требао да се да одговор на «витално» питање: да ли одбацујеш или не Господа Исуса Христа... Нико неће побећи и избећи а да не буде упитан или испитан, пре или касније.

Није вера Цркве, већ је наша вера подложна искушењу и паду. Права вера јесте Истина од које не требамо да се одвајамо, јесте лик Христов у нама, кога треба по сваку цену одбранити. Зато сви треба да будемо спремни у случају потребе да бранимо своју веру, по мери и исповедништву светитеља: «Нико да не господари нашом вером: нити цар, нити јерарх, нити какав лажни синод, нити било ко, већ само једини Бог, кроз Кога нам је дата као и кроз Његове апостоле» (свети јерарх Марко Ефески).

Јединство Цркве, ипак не зависи од послушности највишим ауторитетима, оно није проблем подређивања и покорности супериорнима, већ

46

је јединство Цркве дато литургијским општењем и причешћивањем Христовим Телом и Крвљу, духовним јединством у Пресветој Тројици.

Епископима је од Господа Христа дато да проведу свој живот у духу смирења и захваљујући овој чињеници ни једаном јерарху није дозвољено да верује за себе да је властодржац и господар над народом, већ је одређен да буде у равноправном општењу са осталим епископима, како би заједнички држали Христово учење, литургијско уређење и канонско јединство Цркве, једине кроз коју Господ Христос благоволи да дела и савршава спасење људи.

У истом духу, свети апостол Петар овако саветује: «Чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; Нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду;» (1. Пт. 5, 2-3).

Православни народ треба да је свестан чињенице да не дугује никакву послушност некаквом епископу, ма колико доктората или почасти и угледа да има, када је тај епископ престао да буде православан у духу и исповедању вере, и отворено прати јеретике у тежњама и намерама ка «уједињењу, сарадњи и братској љубави». Напротив, православни хришћани су обавезни да се удаље од њега и да исповеде праву веру, зато што је епископ престао да буде епископ оног тренутка када је претсао да буде православан.

Истинити свештеници и епископи јесу они који живе, мисле и поучавају онако како би то чинили свети Оци. Једино тако ће се неокрњеном сачувати једина истинита Црква.

ТРЕЋИ ДЕО

ЕКУМЕНИЗАМ И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА

«Постоји само једна Црква Христова, апостолска и саборна. Не постоје

више цркава, чак ни две. Све друге јесу синагоге оних који су лукави и сабор бунтовнички. Потребно је да сачуваш све без оспоравања, а изнад свега када је у питању вера. Зато што ако би и најмање искварио, чиниш смртни грех (...) И

47

сви они који пазе на све оно што било да им је лично писао неко од Отаца, било да је установљено од неког помесног сабора право расуђују».

Свети Фотије Велики (X век)

Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?

Антихристов дух је притајен, тамо где је Христос и Његово учење и најмање изобличено. Ако древни антихристи беху магови и врачари, који су делали у тмини историје, данас су нови антихристи изашли на светлост, узевши лик политичара, философа, уметника, теолога.

Одувек је постојало неко зло које је манифестовано кроз законе и права овог света, у философији, теологији, људској култури и уметности. Поступци и делања хулитеља Христових се уплићу са историјом света, са друштвеном садашњошћу, са религиозним феноменом, настављајући и утврђујући у свим формама нечасну и безумну жељу првог палог анђела са неба: жељу да буде као Бог.

Непрестано умножавајући кукољ зла, сатана је одабрао да у свакој од појава хришћанских јеретичких вера у овом свету, поред креирања «сенке» једног лажног божанства, једног аријанског, револуционарног, хуманистичког, пантеистичког, прогресистичког, екуменистичког или либералног «христа», остављају и неколико «теолошких вратанаца», кроз која ће у погодно време антихрист да учини – на «законит» и «исправан» начин – чувствен и осећајан зов и присуство, директно у срж и срце хришћана. Друкчије речено, онај «христос», пажљиво искреиран теолошким учењима нових или старих хришћанских јереси није у основи, ништа до други антихристов изглед.

Све оно што је Христово има дубок смисао постојања и бивствовања, савршенство према коме се све исправља, има пуноћу Постања у Апокалипсису. Оно што је изван овог «назначења», представљају заметке антихриста, којима се једна епоха, или култура, или нека религија испуњава злим духом, да би се касније излило зло заразивши и разболевши читаву творевину.

Сада, плодови оних који се «нису одрекли сатане и свих дела његових» опонашају дела Христова у свету, управо зато да би порекли и заменили Господа Христа. Заправо се држе антихристове религиозне природе како би представили Царство небеско као своје, док царство смрти, као да је то

48

погрешно дело Распетог Христа. Зато је екуменизам «добар» и «пун љубави» покушај ревитализације «неуспелог» и «разједињеног» хришћанства.

Шта је посебно предодредило настанак екуменизма?

Ваистину, један нови социјални систем или нова хуманистичка философија увек долазе после реакција (негације или еволуције) на неки концепт или петходну културу. Када је реч о социјалистичким начелима, дошло је до припајања једне од религиозних струја, тако да је на тај начин рођен екуменизам. «Бртство» између ово двоје више је него евидентно:

1) обоје се зачело на Западу, у окриљу револуционарних мисли и под паролом «слобода, једнакост, братство».

2) није случајно да су и комунизам и екуменизам имали за своје утемељиваче и лидере масоне, показујући како исти дух зла влада њима и тајанствено им инспирише душе;

3) обоје се боре за «златну епоху» овде на земљи, озакоњујући републике и демократије, бројна хришћанства и утопистичке религије где ће блаженства човечанства бити достигнуто када буду све класне, расне, а особито религијске разлике нестале;

4) екуменизам представља један вид «бега» из социјализма довевши у другу врсту екстрема - «доброчинстава» тоталитаризма, јер тамо где је комунизам доживео крах, екуменизам би требао да успе;

5) комунизам нас је ослободио «монархизма» и буржоазије, а екуменизам нас «ослобађа» традиционализма и Православља;

6) екуменизам не христијанизује социјализам, већ практично хришћанство приводи социјализму;

7) хришћанство би требало да представља «опште добро» једне заједнице, у подршци социјалном изједначавању и нивелисању (да сви буду исти) и хуманистичкој праведности (да сви имају иста права);

8) и комунизам и екуменизам имају пирамидалну структуру што постепено озакоњује «права» неких који су «изабрани» и који могу апсолутно одлучивати о свему у име заједнице или хришћанства. Ова «централизација» мало по мало доводи до камуфлаже друшрвене и верске диктатуре;

9) као у свакој од диктатура, опозиција и супротни ставови нису прихватљиви, а „дисиденти” су окривљени за побуну, заверу, подривање «универзалних вредности», оптуживани за борбу против мира, универзалног јединства и слободе, окривљујући их за неуспех «система»;

49

10) Практично, није битно, како се остварују идеали, за све време колико циљ и финалитет и комунизма и екуменизма остају исти: једна јединствена вера, једна држава и један владар;

11) Комунизам је био демонски, док екуменизам садржи у својој суштини дух антихриста – онако како је социјализам припремао долазак екуменизма, тако екуменизам припрема долазак антихриста.

Необично је, ипак држање и став православних Румуна, који бежећи од једног комунизма који је свим силама одрицао и оспоравао Христа Бога, радосно се бацају у загрљај једног екуменизма који долази и признаје све богове света.

Зар данашњи екуменизам (још несхватљив) неће бити потпуност, испуњење хришћанства у последња времена?

Свето писмо нам у 24. глави Јеванђеља по Матеју описује знаке Христовог доласка, лик Цркве и живот овог света у последња времена, посебним и забрињујућим речима: «Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити... И изаћи ће многи лажни пророци и превариће многе» (Мт. 24, 5 и 11).

«Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их» (Мт. 7, 15 – 16)

Где је онда овде очаравајућа визија, где је златна будућност екуменистичког хришћанства, онда када нам јеванђелист каже «И многе ће преварити», где је јединство у различитостима када нас Свето писмо упозорава и потстиче да бежимо, да се склањамо, јер ће сав свет проћи кроз «невоље тих дана» (Мт. 24, 29), где је онда уједињена светска црква, у којој ће сви људи бити збратимљени свезом љубави, када Јеванђеље сведочи овако: «И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих» (Мт. 24, 12)?

Где се налази «обећана земља», обећана нам од екумениста, у којој ће сви људи бити браћа у истој вери и заједнички, држећи се за руке радосно трчати по зеленом земљином шару, када Јеванђеље сведочи: «Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету... И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога» (Мт. 24, 7 и 10)?

50

Где је победа «добрих» и «верујућих» људи који ће ујединити «свету цркву» и седети на престо заједно са Христом на овој земљи, када нас Спаситељ поучава и саветује да бежимо онда «Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме» (Мт. 24, 15)?

Према томе, будућност Хришћанства ни у ком случају неће бити лепа и очаравајућа, неће имати ништа заједничко са светским прогресом и благостањем, са унионистичким стремљењима царева и религиозних вођа овог света. Црква «оних који ће остати у мањини», биће изложена прогону од стране «оних који су у већини», будући да Православље неће имати ништа заједничко са ништавилом овог света. Истински хришћани ће се разликовати на јединствен начин од осталих «верујућих» људи, по ономе како је Спаситељ рекао: «Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога» (Мт. 24, 9).

Зато је Христос Православља Онај који нас истински љуби, јер нам није усладио чула, говорећи нам да ће све бити лепо и да не би требало да ни о чему бринемо, већ да ћемо пити из чаше страдања.

Они који желе да уједине тзв. хришћанске цркве, не верују у апостолску Цркву, нити у Христа проповеданог од светих апостола и исповеђеног од светих мученика. Екуменисти се само користе хришћанством и црквом, како постигли сопствене интересе. Њихов циљ јесте оснивање једног земаљског царства у коме ће покорити и потчинити све људе овог света.

У чему се састоји кривица екуменизма у погледу антихристовог доласка? Да ли нам Свето писмо даје некакву поуку у том смислу?

Књига Откривења нас извештава о подизању једног новог Вавилона, на чијем ће трону сести антихрист, црвена звер. И на леђима црвене звери ће седети блудница велика, отпадничка црква, која ће читав свет вером у екуменизма привести поклоњењу звери: «И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена беше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистота блуда свога. И на челу њезину написнао име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских» (Отк. 17, 3-5).

51

Колико само свети јеванђелист Јован Богослов јасно и недвосмислено описује блештавост и раскошност којом ће бити обавијена нечистота: порфира и скерлет накићени златом и драгим камењем и бисером, златна чаша.

Попут Светог писма и свети Лаврентије Черниговски (+ 1950) божанским откривењем прориче, показујући лик будуће екуменистичке цркве:

«Долази време, и није далеко када ће много цркава и манастира бити отворено за службу Божију, уређиваће се, биће преуређене не само изнутра, већ и споља. Златом ће прекривати кровове цркава, као и звонике, али свештенство неће бринути о душама верника, већ само фараоновим циглама. Свештеник више неће мисионарити. Када се буду завршила дела, неће више моћи да се радују духовним службама у њима, јер ће доћи време царства антихристовог и он ће бити устоличен за цара».

Из горе реченог разумемо да ће за веома кратко време црква добити други изглед, сасвим другачији од данашњег. Грађевине ће тада имати велики сјај и раскош, много народа ће се у гомилама тискати да би се причешћивали из «златних чаша (путира)», очи многих ће бити опчињене лепотом служби и сјејем и раскошју одежди «накићених златом и драгим камењем», беседе ће објављивати победу љубави над мржњом, уједињења насупрот разједињености. Тако заслепљени толиким лажним сјајем и раскоши, «верници» више неће примећивати да благодат Божија више не пребива међу њима.

Тако задовољни и слављени, без прогона и неосуђивани, тада више, сироти, неће моћи да расуђују и процене једину неопходну ствар коју би требало да сачувају ради спасења душе – праву веру.

Благодат Господа Христа ће се повући и напустиће високе цркве, красне службе, златне путире, и сићиће тамо где ће бити исповедана истина, тамо где буду били прогони правде ради, тамо где буде било жеђи и изгладнелости због истините вере.

Горње пророчанство се даље наставља:«Нека вам је на знање о свему оном што вам говорим, јер се све

припрема на веома лукав и подмукао начин. Све цркве и сви манастири ће бити у огромном благостању, препуни богатства као никада до сада, али немојте ићи у њих. Антихрист ће бити устоличен као цар у великој цркви у Јерусалиму у присуству клира и патријарха. Цркве ће битиотворене, али православни хришћанин који тада буде живео неће моћи да уђе у њих да би се молио, јер у њима више неће бити приношена бескрвна жртва Господа Исуса Христа. У тим црквама ће бити сва скупштина сатанска».

Велика храброст ће требати малом стаду православних да се успротиви таласима искушења овог света, са ризиком да буду сматрани безумнима,

52

анормлнима или одметницима и да тако буду подвргнути насиљу моћника овог света. Православном хришћанину тог времена ће бити неопходна велика мудрост како би распознао истину, тамо где сви остали буду видели безумност. За наша времена, превара и перфидност векова јесте безверје прерушено у веру и отров који је заслађен. Сваки онај који буде дозволио да буде обманут привидом и ко не буде разликовао Цркву од Вавилона, биће погубљен.

Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам а не гностицизам или сатанизам, да га претстављао?

Зато што ће данашња универзалност екуменизма сутра постати антихристов тоталитаризам. Зато што ће христос данашњег екуменизма, сутра бити антихрист свих религија. Зато што антихрист жели да превари и обмане оне који су Христови, а не оне који су већ његови.

Свети Доротеј поучава: «Ни једна од зала и нити једна од јереси, ни сам ђаво не може некога да обмане, једино ако узме изглед добрих дела», као што и сам свети апостол вели: «И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости» (2. Кор. 11, 14).

Народ Вавилона ће бити скупштина хришћана збратимљена са јеретицима и паганима, један свет који неће прихватити да неко може бити песимиста у погледу «универзалне религије», како је данашњи уображени објављују.

У антихристовом краљевству се неће дозволити «неред», неће постојати «аутономне» вероисповести или свађа због «богова». Ђаво са телом човечијим ће стати у храму Божијем, као бог и сви људи са земље чија имена нису уписана у Књизи живота, поклониће му се у оквиру једног религиозног култа, јер звери «дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланог од постања света» (Отк, 13, 7-8).

За ове православне, католике и протестанте, постојаће само једна религија – антихристово «хришћанство».

Пре или касније, сви култови, «цркве» и религије биће уједињене. У тој универзалности безверја, чак ће и изабрани бити у опасности да скрену са

правог пута. Када Син Човечији буде дошао, Он ће затећи човека у потпуној тмини и бездану ауто-обожења, поновно враћеног у првородни грех.

53

Чудотворна икона Мајке Божје, названа: «Ја сам са вама и нико не може на вас»

РУМУНСКИ ДУХОВНИЦИ О ЕКУМЕНИЗМУ

1. Текст из «Писмене молбе» православних хришћана Трансилваније из 1757. године: «Дошло је такво време, да смо одлазили на гробове наших покојних и да смо тамо говорили: «Изиђите мртви из гробова, да у њих уђемо ми живи, јер више не можемо да трпимо страдања и казне које долазе од стране унијатских попова и господара ове земље. Нико нас не жали нити штеди, ни саски господари, ни немачки, нити угарски господари. Све тамнице напунише са нама, због вере грчке (православне), све нам поотимаше и опљачкаше нас, долазећи са војницима, тако да не знамо са чиме више да плаћамо царски порез».

2. Свети Пајсије из Њамца (+ 1794. године): «Зар Бог није уништио Содому и Гомору због содомије? Како ли ће онда латине поштедети због јереси? То не може бити! Одвојише се од свете Источне саборне и апостолске Цркве, утемељене на крајеугаоном камену Христу и на православном исповедништву светих пророка и апостола, назидаше се на темељу латинском, који је постављен на песку преваре, чија ће пропаст бити велика, све до врата адских(...) Заправо, ако си још увек у стању да побегнеш, онда бежи, брзо бежи од проклете уније, као Лот од Содома. Нека ти није жао ни имања, ни родбине, ако још увек желе да те слушају, већ се спасавај избављајући душу своју од пропасти. Јер, на овом свету ти ништа није битније од твоје душе, за њу је Христос умро. И бежећи, немој се својим срцем освртати назад због брзог губитка имања, како не би био обухваћен огњем паписта, ужаснијег од огња геене, јер је за тебе боље да изгориш у ужареној пећи, него да хулиш на Духа Светога, онако како похулише латини (...). Изађи и бежи од уније колико год можеш брзо, да те смрт не затекне у унији, јер ћеш бити уврштен са јеретицима, а не са хришћанима» (Cuvinte şi scrisori duhovniceşti, Chişinău, 1998.). «Да ли су Латини (римо-католици) заједно са њиховим папом јеретици? Добро знам да ћете рећи да су јеретици. И докле год су јеретици, јер то ваистину и

54

јесу, онда их наша света Црква и анатемише. Као што их света Црква анатемише и ја их анатемишем, будући да сам син Цркве».

«Јер за многе друге заблуде и јереси римо-католика, о којима сада не доликује да ти говоримо, као и са свим осталим јересима римо-католика, са њима се помешаше и ујединише унијати, као душа са телом. И какву онда наду они имају на спасење? Никакву. Говорићу ти из Светог писма само о светој Тајни Крштења, без које нико не може имати наду на спасење».

свети Пајсије Величковски из Њамца

«Унија јесте један ивер који се одвојио од свете Источне Цркве и представља уједињење са зловернима, да не кажем римском црквом. Унија јесте ђаволска обмана, која лови оне непромишљене у замку погибељи. Унија је вук у овчијој кожи, који граби душе. Унија је смртоносни отров, у виду меда, који убија душе. Унија је изданак – претходник антихристов, који преваром и улагивањем мами у мрежу погибљи оне неуке. Унија јесте адски бездан за оне који не расуђују правилно. Унија је Јуда, која је издајничким пољупцем продала веру православну... Унија је исто што и римо – католичка јерес. Како? Зар унијати нису римо – католици, када су све догмате вере православне бацили под своје ноге и оне римокатоличке прихватили бесрамно, говорећи како Дух Свети исходи и од Сина? И папи из Рима, правом јеретику ... се клањају уместо Христу, и њега за главу цркве имају». «Иста таква клетва, односно анатема, на све оне који се супростављају и не потчињавају Саборној Цркви, јесте саборно бачена од стране источних патријараха, не само за извесно време, већ ће до свршетка остати чврста, непоколебљива и неразрешива благодаћу Христовом» (Cuvinte şi scrisori duhovniceşti, vol II, Chişinău, 1999., pag 49).

3. Свети Јован Јаков из Њамца (+ 1960.): « Неки од служитеља светог олтара до данашњег дана хуле на каноне, називајући их застарелим баријерама. Канони су преко светих апостола и светих Отаца седам Васељенских Сабора надахнути Духом Светим, а они веле: «Канони су застарели и превазиђени». Не

55

говоре да се онима од гојазности и недостатка страха Божијег помрачи ум и да олињаше, пошто им опаде коса, брада и бркови, себе начинивши налик женама. Какав је лик Господњи и лик светитеља, а какав је њихов лик? Зато, они свете каноне светих Отаца бацише под своје ноге, а узвишено и силно беседе да су православни» (Hrana duhivniceasca, Bucuresti, 2000).

Благочестиви отац Думитру Станилое (+ 1993): «Ја нисам за екуменизам. Сматрам да је екуменизам продукт масонерије. Такође, желе да релативизују истиниту веру. Екуменизам јесте панјерес нашег времена. Римокатоличка и Православна Црква нису сестринске цркве. Постоји само једна Глава Цркве, Исус Христос. Постоји само једно Тело, односно једна једина Црква. Према томе, појам «сестринске цркве» јесте неодговарајући и неподесан». «Један Господ, једна вера, једно крштење» (Еф. 4;5).

«Дођоше једном овде, на један од екуменистичких конгреса. Међутим, један од њихових представника је подржавао социјалистичке идеје. Ја сам их оповргавао говорећи стално о Христу, а они ми опет поставише питање: «Зашто стално говорите о Христу? Овде је реч о нечем другом, а не о Христу. Ужасно су се увредили, пошто сам кренуо, те су ме изложили страшној критици, зато што беседих о Христу, а не о текућим социјалним проблемима. Зашто бих уопште и остао да са њима разговарам, када су поставили жене за свештенике, када подржавају хомосексуалце, када више не ступају у брак... (интервју преузет из чланка Ortodoxia şi internaţionalismul religios, ed. Scara, 1999).

«Борба католицизма нема духовну и хришћанску базу, онакву каква је била у Русији или овде код нас. Тодеа нас оптужује да смо издајничка црква. Две хиљаде свештенослужитеља је било у тамницама. И ја сам био у тамници и нисам видео ни једног унијатског свештеника тамо... (Omagii parintelui Dumitru Staniloe, Ed. MMB, 1994).

«Фундаментална карактеристика хришћанства, која се састоји у рушењу преградног зида између Бога и човека (...), у католицизму је уклоњена у једној новој форми. Хришћанска саборност, сама Црква, мистично Тело Христово, је одвојено од загрљаја свеприсутне љубави Господа Исуса Христа и трансформисано је у једно чисто лаичко удружење.

(...)Исус има заједницу само са једном посебном духовном тачком и само са једном личношћу, са папом у Ватикану. (...) Све што је битно, јесте јуридичка зависност од једне људске личности. Мистичност је трансформисана у јуридичност, а живот у Цркви постаје преокупација о добром и

56

униформисаном јуридичком поретку. Ни религиозне беседе више не изражавају тајну директног религиозног искуства, већ су јуридичке и рационалистичке, потребне за тачно позитивистичко и овоземаљско одређење» (Ortodoxie şi românism, p. 100 – 101).

Отац Арсеније Бока (+ 1989) «Екуменизам? Јерес свих јереси. Пад Цркве кроз њене служитеље. Репови секира у рукама запада. Само трулеж отпада од Православне Цркве, било да су то архијереји, мирски свештеници, монаси или мирјани, отпадају од светог Предања, догми и канона светих Отаца седам васељенских Сабора и одлазе у адске дубине са архијерејима и осталима. Да нас Бог сачува!» (Talantii împaraţiei, p. 197).

Архимандрит Клеопа Илие – исповедник XX века сведочи о секташима: «Ови су ђаволи који долазе са тим верама из иностранства, плаћени од стране

масона, како би нам покварили праву веру и наше порекло и наше корене као православног народа».

Архимандрит Клеопа Илие из манастира Сихастрија (+ 1998) «Поставили су ми питања о уједињењу цркава, јер желе да уједине цркве и да начине, како је Спаситељ казао, једно стадо, један пастир. «Господине директоре», казах му ја, «ваша црква, протестантизам, виси у ваздуху. Нема темеље.» «Али зашто, оче?» «Где вам је свето Предање? Где су вам свети канони? Где вам је искуство Цркве од 2000 година? Све сте уништили, а сада желите да нам се приближите? То је немогуће! Ми једва да имамо и додирних тачака са католицима, а камоли са протестантима. Они су на веома великој дистанци од нас, имају само две Тајне, и то не као свете Тајне, већ као символи: крштење и вечера Господња. На вечери Господњој праве само једну комеморативну трпезу са хлебом и вином у част Христову, али не верују да се хлеб и вино преображавају у Тело и Крв Господњу. Немам када да испричам комплетну дискусију која се тамо одвијала, јер има доста тога да се каже».

«Како видите уједињење цркава? Отац одговара: Браћо, уједињење Цркава није људско, већ божанско дело. То није у нашој сили. Ево, како ја то видим: треба да ступимо у пост и да узнесемо молитве Господу и када буде сишао Свети Дух, да нас затекне као свете апостоле. Шта пише у Делима светих апостола када је сишао Свети Дух? «А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко» (Дап. 4; 32). Нису више говорили да је ово моја кућа, ово

57

моја хаљина! Ово је дело Духа Светога. Ако буде силазио Дух Свети, када га будемо звали постом и молитвом, када буде сишао, у уму свих католичких и православних архијереја, образоваће једну мисао: «Хајде да се ујединимо, јер у почетку нису биле две Цркве, већ само једна». Дакле, ово да тражимо од Господа, јер Он може да уједини сва виђења и ставове у сваком погледу. Не ми. Зар Господ није рекоа: «Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа» (Јн. 15; 5)?

Видесте ли ви, од првих хришћанских румунских војвода, од када постоје румунске земље, Молдавија, Влашка и Трансилванија, сви до једног беху православни хришћани. Свети Стефан Велики није био баптиста! Мирча Стари није био евангелиста нити адвентиста! Александар Добри није био Јеховин сведок; ти безумници који су се сада појавили. У то време није постојала ни једна секта. Ови су ђаволи који долазе са тим верама из иностранства, плаћени од стране масона, како би нам покварили праву веру и наше порекло и наше корене као православног народа. Држите веру којом сте храњени са груди ваших мајки! Држите веру коју имамо већ две хиљаде година! Немојте се поводити за слугама сатаниним, који долазе са запада са милионима долара. Они купују оне збркане и отупеле у вери, не би ли тако покидали јединство и душу румунског народа и хоће да направе највеће јереси и безумља у овој држави. Чувајте се овог безумља! Имају домове за молитву, а тамо је дом сатанин» (Ortodoxia şi internaţionalismul religios, Ed. Scara, 1999).

Отац Георге Калчиу «Екуменистичко поимање везано за светско уједињење и хармонију, јесте практично један облик међународних покрета на религиозном плану, у коме постоје покушаји уништавања нација, успостављање некаквих светских влада, које нико није помазивао, и које иду само за сопственом славом, добрим и лагодним животом и утољењем жеђи за управљањем народима. Овај екуменизам је у суштини једна ђаволска акција и слажем се са неким од грчких теолога који кажу да је екуменизам највећа јерес нашег доба... Надао сам се да ће Румунија бити држава која ће прекинути све везе и изаћи из екуменизма» ( „Ziua” de Bucureşti, 5 dec 1998, pg. 8).

Отац Арсеније Папачок «Какво је ваше мишљење о екуменизму и шта мислите докле ће стићи

оваква екуменистичка сарадња између православља и других конфесија? Не подржавам никакав облик екуменистичке сарадње, никакав почетак, а

камоли да говоримо о свршетку... Не подржавам ни да очувамо везе.

58

Православни смо, макар да се пропусти једна цртица, или да се промени само једна јота, све се мења, зато што Господ Христос од нас тражи да будемо целовити. Ђаво хоће да му даш само један нокат, и ако си му га дао, то значи да више ниси потпуни господар, већ си само део целине, зато што се истина не мери метром. Ако ли пуно промениш, или извршиш мале промене, потпуно је свеједно, то значи да си све променио и издао.

Значи ли то да екуменистички покрет карактеришете као сатански, ђаволски покрет?

Тако је. То је један сатански покрет, као што рекох. У том смислу, паде ми на ум једно питање из књиге коју сам написао: «Једино Православље»»...И тамо сам рекао: Сви ђаволи су лукави! То је то... не можемо се играти са истином, не могу подржавати да се било шта промени, ни једна јота, ништа! Зашто су католици изменили крст, догме, каноне, сматрајући се непогрешивима у својим теоријама, безгрешнима, по њиховом мишљењу? Истински хришћанин је онај који има савршено послушање у ономе што је казао Господ Христос, а Христос је православан, јер правилно слави Свога Оца. Православан значи бити правилан прославитељ, онај који чевствује на правилан начин. Ово је моје поимање ствари.

... Нико не прижељкује смрт, али су такве животне ситуације да је боље и да умреш, него да направиш компромис. Праштајте, јер овде желим да парафразирам Георгија Кошбука: «сви морамо умрети», али није свеједно да ли ћеш умрети као православан или као продати екумениста.

Шта је екуменизам? Преко 2000 година смо у Православљу и сада се одједном «пробудисмо» да чинимо поклоне римском папи! Ово је више него велики грех. Истина је изнад свега!

Браћо моја, ја вам сада не беседим као какав велики херој, већ се молим Господу да ме учврсти и укрепи у овој мојој борби да останем православан. У ономе што се мене тиче, ја овако расуђујем, ни на који начин не мислим да било шта изменим и тако извршим издају. Боже сачувај! Живесмо и настављамо да живимо у апостолска времена. Истина остаје тамо где ниси попустио. Ако се само један држи истине, тамо је Црква. Православље ће преко њега опстати. Зато драги моји, ако је реч о поређењу оног што је овде, са оним што следи после овог живота, ужасно је и да помислиш да ћеш тамо ући као издајник истине.

Не можеш се одрећи чак ниједног нокта, зато што је то твој нокат! Можемо ли онда на Страшном Суду изаћи окрњени, како је то могуће?! Ја сам православан само са једном руком, али не и са другом? А не умиремо више

59

пута, већ само једном! Борба нема никакав смисао, ако није усмерена ка сигурној победи. Зато је неопходно планирање стратегије борбе. Када почињеш неки рат, треба да си сигуран у победу, а онај који побеђује, увек је само Истина. Радујем се да још увек постоје свесни и озбиљни, разборити људи као у Русији и Грчкој, тако и у нашој отаџбини, који су способни за један здрав став и држање. Засад сам изгубио битку, али не и рат. Ово су моје речи, ово је мој став.

Шта треба да чине Румуни (сви православни) који су у иностранству са онима који су друге вере?

Драги оче, на сваки начин треба да се трудимо да се ни делића Православља не одрекнемо. По цену живота и смрти, разумљиво је да ове ствари једино тако могу да се поставе. Јер се ни свети апостоли нису надали да ће лагодно и лепо живети, ако буду ишли да проповедају једну нову веру. А сада у овом историјском тренутку, навалише са свих страна на Православље... са разноразним ...а то је препознатљиво по непријатељским тактикама, које уређује сам ђаво, како би уништио Православље. Само је једно слављење и величање, ја написах књигу «Једино Православље», и стално ми прете и упозоравају преко оног интернета. Без дискусије, није милако, али кад помислим да браним истину, крила ми постају снажнија. Тако и православни у исностранству, треба вешто да бране, разуме се Православље. Где год да се нађемо, наићи ћемо на овај вид делања... «Ја сам Пут, Истина и Живот». Ако нема Пута, нема ни корачања. Ако нема Истине, нема ни спознаје. Ако нема Живота, нема ни постојања. Зато је Спаситељ све и свја. Шта можемо оставити од свог Православља? Запад се наситио од безгрешности и непогрешивости и сада жели да ту непогрешивост расеје по Истоку?

Шта у овим временима поручујете хришћанима у земљи?Нека знају да морају да умру и да оживе свакога дана. Јер живот значи

стално умирање. Не може се без борбе, без жртве. Када Спаситељ беше код Генисаретског језера, овако каза ученицима својим да пређу на другу страну језера. А Господ леже и заспа у лађи. «И подиже се олуја велика на језеру, и вода надираше, и беху у опасности. И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо!» Хтедосте да се баците на дно језера заједно са мном... Зар вам не рекох да треба овде ићи? Лепо вам казах, али хтедосте без таласа, без кртса? Без жртве се не може, због тога што целокупна красота и величина Васкрса – јер није васкрсао само Господ, васкрсла је сва творевина – не би имала ону вредност коју има, да није било крста. Прво иде труд, а после

60

тога долази плата. Најпре је потребна жртва, да би после дошло васкрсење. У томе је ствар, не може се без крста. Схвати да је крст апсолутно неизбежан, зато што је и у едукацији казна корисна, али и љубав неопходна. Овако је одвајкада било, сетите се, браћо, светог Атанасија Великог (Interviu cu par. Arsenie Papacioc, 09. iunie 2008.)

Архимандрит Јустин Прву, игуман манастира Петру Вода «Прогони, робије, логори, тамнице, изолације, изгладњивања, мучења,

понижавања, кроз све то ми прођосмо. Није више толико страшно. Али оно, кроз шта ћете ви проћи, тога није било од стварања света до данашњег дана...Знате ли шта представљају сва ова зла? Она нису ништа друго до један веома добар лек за наше душевно здравље. Што је више неки народ прекаљен, што је више угњетаван, притегнут и држан у овим стањима искушења, утолико ће тај народ бити мудрији и способнији да победи ад.

Православље јесте право разумевање. Историјски, литургијски, теолошки, догматски или канонски, екуменизам је највећа јерес, то је свејерес модерног доба. Уједињење цркава, које су богочовечанске институције садашњег света, јесте дело Божије, а не људи! Вера у којој учвршћујемо наш дух јесте једино вера Господа Исуса Христа, вера светих Отаца, исповедника, мученика којима је данас испуњенији календар, него наша срца...

Архимандрит Јустин Прву и архимандрит Арсеније Папачок, исповедници XXI

века

Наш Господар јесте Исус Христос, Бог који је дошао међу нас људе, како би нас спасао, а не један епископ или други из Рима, који верује да је безгрешан или да је изнад светих Сабора. Отац Клеопа је одговорио једном швајцарском лекару, који је код њега дошао као «код светог човека» да тражи савет – свет је само Господ Бог наш. Зашто си дошао код једног чобанина?

Шта они уопште имају да траже код чобана као што смо ми? Како свети Оци сведоче, екуменизам је пад молитве на њен најнижи ступањ, управо преко неких служитеља Цркве, продукт масонерије, свејерес модерног времена... Опасност је у томе да се забораве оне тајне над којима никада довољно не можемо да стражимо.

«Смрт, смрт, смрт...» ... Мисао на њу јесте највећа мудрост која човека чува од сваког греха... Свети Василије Велики нам расветљава, шта и нас

61

очекује ако не будемо продали своје душе, радије примајући прогоне: «Где можеш да будеш прогнан, а да тамо није присутан Бог?» (Interviu cu arhimandrit Iustin Pârvu, Cu noi este Dumnezeul, 29. august 1007).

Апел оца Јустина Првуа православном народу

Драги моји, Европа... која је била моћна у историји света. У њој су сконцентрисане све могуће концепције, теистичке, атеистичке, федералистичке, конзерватистичке, све концепције, и на крају крајева, и лаичке, и црквене и философске. Све ове концепције у извесној мери су биле храњене великом духовном кризом у којој се тренутно налазимо. Исто тако је још фаворизована чињеница да су ови проблеми били дириговани и од некаквих веома болесних људи... Међутим, сада се тако брзо приближава време које све више и више жели да разбије јединство Цркве, а била су и времена национализма, времена социјализма, атеизма. Сада се налазимо у времену мондијализма, тако да се наше хришћанство налази у великом ћорсокаку у овим смућујућим размишљањима. Ваистину, сва ова философија одвраћа душе наше са правог пута, уводећи их у немир и недоумицу у односу на православно хришћанство.

Једног дана, стадох тако сам, и размишљах, да можда нисам скренуо са правог пута? Сав свет размишља тако, у смислу подржавања мондијализма и екуменизма. Да ме није стигла ова старост? Али рекох, нека и умрем онакав какав се родих, упркос томе да се чак и сав свет у целом свом безумљу подигне, ја се нећу поколебати и одступити од онога што је пустило дубоке корене у мојој души.

Сада се чује о једној великој конференцији овде у Сибиуу, нашем прелепом граду кога краси богата теолошка мисао, који се много разликује у својој темељитости у погледу философије и теологије и од Букурешта или Чернеуце и Кишињева. Сибиу је био познат по великим професорима теологије, који су бранили хришћанске националне вредности. Међутим, указујући гостопримство овој скупштини култова и паганских религија, данас се у Сибиуу рађа центар за дискусије, које су толико штетне по наш православни хришћански род и теологију. Према Сибиуу се упућује гомила народа, хришћани, нехришћани. Што је више овај догађај разглашаван, сматрам да ће тим више значај овог скупа остати мањи, упркос њиховим очекивањима да ће нам наудити или да ће нас унизити у нашим православним хришћанским вредностима. Сматрам, колико је спремнији овај скуп, тим више неће ништа

62

успети, јер ће благодат Божија бити нама на помоћ, а они ће остати посрамљени у својим намерама...

Хеј, ми остадосмо православни хришћани у свим овим мукама и трвењима која прођоше преко нас – био је национализам, преко нас је прошао комунизам, а можда је још увек присутан. Међутим, наше православно хришћанство је стајало овде са сабљом у руци, бранећи Запад од свих варварских навала. Јер да овде није било православног хришћанства, Запад биодавно прешао у ислам, одавно би прешао у мухамеданство. Да није било Православља овде у нашој отаџбини, Трансилванија би одавно била католичка. Односно, хоћу да кажем да је наше Православље одиграло веома битну улогу у очувању хришћанства и духовног живота Запада. А сада нам долазе грко - католици и пребацују нам да им не дамо не знам какву имовину овде у нашој држави. Румунска Православна Црква је иначе била попустљива према свим конфесијама. Католичка црква у погледу имовине није била тако попустљива, није у том погледу дошла до нивоа РПЦ. Зато су католици издржавали школе и остале филантропске установе и и могли себи да допусте да чине дела социјалне добродетељи. Ове истине у којима је трајало и у којима се борило наше хришћанство јесу непобитно, неоспорно и непобедиво историјско сведочанство које доказује наш перманентни опстанак као православних. Сада нас је мало остало, који ће понети овај отпор. На пример, нас је шачица монаха. Нема више на хиљаде монаха које је имао манастир Њамц, нема више на стотине монаха у Черници..., а многи од верних изгубише осећај хришћанског живота. Покрио нас је материјализам и са злим ставовима да је овај наш црквени живот обузет у многоме духом материјализма. Веома је болно, али треба да кажемо, да многи од наших верника се не приближавају књизи, не приближавају се макар и једној свећи, нити се приближавају неком од религиозних објеката, кога би требало да имају у кући: икону, кандило...

Ево, сада се налазимо у овако тешкој ситуацији, у којој и ми треба да одговоримо овим званицама које долазе из хришћанског и нехришћанског света. Свим православним и неправославним хришћанима, муслиманима и јудејима ми овако дајемо одговор:

Остадосмо у једном крштењу, у једном Господу, у једној вери, у једној светој саборној и апостолској Цркви, исповедајући једно крштење у векове векова. Амин. Све што је више од ових здравих принципа и установа светих Отаца, са жртвама свих наших мученика и исповедника Ајудских, Герлских и из Питештија и свих великих центара патњи и мучења – показујемо им очигледна сведочанства, нека оду у спомен – костурнице у Ајуду, да виде прослављење ових исповедника, њихове свете мошти. Свагда им доказујемо,

63

да се увере нашим исповедништвом речју и делима, да се увере да смо ми овде једна православна држава, и остаћемо по цену живота у њој, од најмлађег до најстаријег православног хришћанина. Исповедамо ово наше истинито учење, мојих родитеља који ме родише и одгајише у овом православном животу, кога никада не могу заборавити и често се сетим како нам мама ујутру слаже шест пари одела, испегланих, сређених и како нас шаље у цркву. Сви заједно крећемо у цркву и тамо беше врло занимљиво, јер је половина цркве било деце. Онда сва деца која иду у школу певају Оче наш. Драги моји, чини ми се да се подиже читава купола, ко да видех да је сишао Дух Свети као на гори Тавору, у облаку, приликом Преображења, тако нека језа обузе сав народ. Е добро, само у једној цркви, а тек на десетине хиљада литургија са толико много молитвеника? Они чињаше снагу Цркве и призивање Духа Божијег. А данас, недостају деца, захваљујући мајкама које их нису желеле, недостаје духовна снага, снага која нас везује са благодаћу Божијом. Њих не интересује овакав живот, они су са овим модернизмом, са овим екуменизмом, и мало по мало ка приближавању жигу 666 и чиповима, који је жиг антихриста. Видесте ли ви да они ове жигове не стављају на друга места, него на она где долази свештеник и ставља печате дара Духа Светога. Зато све ове концепције глобализма, мондијализма, социјализма долазе са лажном маском кротости, долазе са бројним добродетељима донешеним из читавог света, једна шкриња крпица, друга шкриња смећа, са остацима са којима нам долазе у помоћ нашем хришћанству. Тако сада, не допуштају ни нама православнима да се молимо, да сарађујемо са Духом Светим, да нас оставе бар годину дана да живимо у подвигу и чишћењу, и у нашој једноставности као православни хришћани. Јер, ми од давнина тако знамо, да благодат Божија и воља многих, воља народа, формира сву истину и уверава нас да све Господње остаје довека, док се све што је људско губи у свом овом ништавилу људског безвредног умовања, чему се надамо да ће бити и са овом великом «заједницом» у Сибиуу. Размењују речи, ставове, и на крају свако креће својој кући, своме народу, са истом ускомешаношћу, јер су све вредности у великом Православљу у коме живимо и у коме ћемо и умрети.

Оче, да ли верујете да ће лице Цркве бити умрљано примањем свих ових паганских народа, са којима улазимо у дијалог?

Требало би и ми да будемо разумни у нечем оваквом. Не верујем да би нас Бог још казнио, ако дође неки муслиман, или јудаиста. Па Бог би нас одавно уништио, од оног тренутка када кренусмо са сарадњом са атеистима, одавно би нас погубио. Нисте ли видели у црквеним формулама молитву: Још

64

се молимо за Високо Преосвећеног... молимо се за благоверне начелнике који управљају – то је у нашој формули да се молимо за све, и за добре и за зле, да и они буду добри, за оне који су расејани да се саберу, оне залутале да се врате. Ово је молитва из времена Аксиона. Зар не видиш у Литургији светог Василија Великог, тамо је врло интересантно, ту улазе и они кој су нам непознати, скоро сав свет, који је под овим сунцем. Сматрам да су сви творевина Божија и да ће се сви спасити некако по делима њиховим. Свети апостол Павле вели; «Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону» (Рим. 2, 14). Био сам 1944. године у једној општини Кехер у горњем току Муреша. Беше такво наређење на фронту: ако се ухвати више од пет заробљеника, нека се врате назад 5 км у позадину, у неком од логора, док све што беше испод пет заробљеника, нека буде убијено на лицу места. Беху тамо три Немца који су требали да буду стрељани... а у овој руској армији беше доста младих. Дођоше два младића са пиштољима да их убију. Како би убедили ове војнике, Немци извадише фотографије својих мајки, родитеља и деце. Господе, тако су их силно дирнули, да се руски војници повукоше. Ето шта значи кад «немајући закона чине од природе што је по закону» (Рим. 2, 14).

Али, шта да радимо ми, који смо били принуђени да угостимо ову мизерију од хомосексуалаца, лезбејки. Засигурно Бог би требао да попусти тешка искушења, да ова година буде сушна, са страдањима, да пате и животиње и птице, да на све дође гњев Божији. Али нам је опет опростио, види како је дошао као Благи Родитељ, са доста кише која ће натопити земљу. Тако ће бити и овде искушење, искушење за наше Православље. Ваистину, хришћанство је пролазило кроз многобројне етапе спасења – реч је о етапи првих времена хришћанства, када су се хришћани спасавали својим делима. Друга етапа је спасавање делима и милошћу Божијом, а последње генерације ће се спасавати стајањем у правој вери и трпљењем. Последња искушења су најтежа. Раније су стављали на ломаче, запале ватру и за један сат је све готово. Сада, драги моји, није тако, сада овај демонизам, искушења у којима ми сада живимо су много већа. Раније си могао да бежиш, да се повучеш у пустињу, у самоћу, нико ти није долазио. Међутим, сада је монаштво потчињено тешким искушењима, потребне су друге методе борбе за очување вере. Потреба је за великим трпљењем, за великом интелигентношћу, зато што су искушења огромна...

До које тачке треба ићи са овим екуменистичким дијалогом? Који је то тренутак опасности?

Неки верници из Бакауа ме упиташе, пошто су у њиховој цркви помагали неки страни свештеници: да ли да више улазе у ту цркву? Све док не видите да

65

улазе у свети олтар и причешћују се заједно, идите у ону цркву и молите се. Шта хтедох да им кажем?... Премда, веома добро знам, ови инославни свештеници, драги моји, не долазе исправно, не долазе са чевствовањем, не долазе са поштовањем од стране њихових конфесија, њихових религија. Није у питању некаква игра која на заповест треба да се одигра на сцени. Међутим, они немају никакву увереност о томе. Сачувај Боже, да ће се они вратити Православљу преко конференција у Сибиуу, или не знам у ком делу света. Јер, као што рекох, не постоји нити какво прилажење. Не попуштају ни једни ни дриги, већ са ђаволском тврдоглавошћу држе њихову јерес и не одричу је се... Ту нема ничег честитоги исправног. Желим да у Сибиуу видим да долази нека од конфесија и да каже: да, ми приступамо Православљу, приступамо католицизму или гркокатолицизму. Тако, на пример, долази неки Американац из његове дивљине и каже: «овде сада желим да се крстим». Ево, чусмо, не знам у којој је мери то истина, јер велики број Американаца приђоше православнима и да је патријарх Константинопоља дао одобрење да се на муслимански језик преведе 10 000 Библија. Једно беху васељенски Сабори из првих векова, када су се састајали и на облацима небеским, и тада беше Дух Божији са њима, који делаше и сарађиваше у васељенском окупљању. А овде какав дух дела? Дух цигара, кафе и трпеза? Па зар не примећујеш колико је само утрошено за једну такву трпезу? Колико намучених и колико само несрећне деце прбивају у хладноћи, живе испод мостова и немају где да се склоне, немају шта да једу, а ми се расипамо и разбашкарујемо са са овом нашом немаштињом, као што би се рекло «село гори а баба се чешља». У једној Румунији, са толико невоља, мука и зла, још правимо манифестацију овог типа, како би смо задивили Европу.

Оче, верујете ли ви да они долазе са жељом да исповедају своју веру или да нас доведу у опасност да направимо нову универзалну религију?

Они засигурно имају исту намеру, као од самог почетка. Они долазе овде код нас да би нас убедили у њихову веру. Све чине да постанемо мало «разумнији», да би смо били помирљивији како, би смо узели по нешто од њих а оставили и заборавили по нешто од нашег учења. Довољно је, на пример, на овом језеру, да се на брани Биказ направи једна мала пукотина, мала попут врха игле, и ако у ту пукотину уђе вода, за кратко ће се време и ова брана уништити, јер више није отпорна. Е тако је и са овим покушајима који се предузимају код нас. Не видите ли да смо потписали монофизитизам, потмисаћемо још по нешто, а ми немамо појма о овим стварима. Зато што се

66

налазиш у једном моменту православне попустљивости, да се уопште не можеш препознати. Тако те остављају у некаквој свакидашњости, док је бит у суштини искварен и уништен. И на тај начин полако долазимо до те ситуације да се растачемо и растурамо, а да то уопште не примећујемо.

Да ли верујете да ће свакако и румунски народ да подлегне овој подвали од екуменизма?

Боже сачувај, бојим се да не дође до некаквог расцепа... човек је стигао до тога да сарађује са ђаволом. Ми овде говоримо међу собом, стигао је до 99. степена, тако да не знамо да је постојало тако нешто у овом масонском свету, да је човек дошао до стања сатанизације. Човек се у садашњем тренутку налази у директном делању са ђаволом, тако да је нормално да није уопште лако. Треба да се наоружамо силом молитве, како би нам Господ помогао да пред њим изађемо чисти и неупрљани из ових искушења.

Која је метода по вама најбоља за избор патријарха? Како се догодило са светим Амвросијем Медиоланским, када су била

иста таква незадовољства и свађе међу њима, а једно дете из мајчиног наручја кликну: «Амвросија хоћемо!» И тако он би изабран. Другим речима, патријарх треба да је човек богобојажљив, који воли хришћане, честит, исправан, здрав, неповређен и да нам даје подстрек да овај народ буде истрајан у молитви, у посту, без ових страних утицаја, да говоримо са Духом Божијим. Треба да изаберу онога који је дарован од Спаситеља нашег Исуса Христоса и наше православне Цркве.

Већ неколико дана апелујете на манастире и вернике да неколико дана буду у посту и молитви...

Наравно да сам размишљао и о овој ствари, да мало држимо пост и да се истрајније молимо. У свим тешким временима кроз које је пролазило човечанство, била су неопходна ова два моћна оружја, пост и молитва, не ли ли нам Господ дао истрајности у овим нашим мукама. У том смислу, да и ми можемо имати једног патријарха (као доброг пастира), који ће истински познати словесну овцу и овца да иде за њиме. Једино тако може да нам Бог даруе једног достојног човека, молитвом и сваким трудом са наше стране, да убедимо анђеле и архангеле да сиђу к нама и да нам на патријаршијски трон установе једног достојног и светог човека.

67

Верујете ли да се могу искупити грехови разарања цркве кроз изградњу друге?

Не може се неко зло тако исправити и искупити... зависи и од циља којим се водио онај који је разарао. То је као и када бисмо рекли да покајање има или нема смисла, после неког греха. Наравно да је грех, јер ако сам ја, на пример, разорио неку цркву са демонским циљем, касније можеш да подигнеш и седамдесет цркава, јер једном када сагреших против Духа Светога, више нема повратка. Сматрам да је разарање цркве грех против Духа Светога.

Можете ли послати неки подстрек свима онима који са емоцијама прате све ове догађаје који ће уследити у Сибиуу и на патријаршијском трону?

Ми бисмо требали, у ове наше дане у којима живимо, а који се поклапају са са овим великим скупом, на који из различитих делова света долазе овде код нас, да бар две – три ноћи служимо бденија. Требало би да у свакој од цркава служимо по три Литургије у понедељак, среду и петак, и да свако од нас бар по једном прочита Псалтир, и тако ће Господ, сигуран сам, испунити наше жеље које би требале да буду у складу са благодаћу Божијом. Тако и ми, пошто се налазимо у времену празновања Успенија Пресвете Богородице, ускликнимо: Радуј се обрадована, Ти која нас у свом Успенију не остављаш! Амин.

Интервју је обављен у уторак 21. августа 2007. године

Интервју са оцем Проклом

«Патријарх који ће нас довести до Раја!»Оче, да ли знате да се наша Црква опет састаје са онима из других вера у

Сибиуу, желећи да праве заједничке службе...?Нека их нека чине. Њихова ствар, шта ми имамо са њима? Међутим,

Спаситељ је тако казао светим апостолима: Идите по свему свету и научите све народе (народи су државе, наши народи) крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује ... касније ће га болети глава. Видиш ли ти то. Само толико ћу рећи: Спаситељ није чинио овакве ствари које се чине данас... Сви ми хришћани треба да узнесемо молитву Благом Богу, не би ли нам Сведобри Бог поставио једног патријарха који ће нас довести до Раја. Ако се ми молимо Благоме Богу да нас овај патријарх доведе до Раја, ја се клањам ,и сви хришћани треба да падну на земљу у молитви пред Њим. Господе, помози да хришћане доведе у Рај! Молим се за

68

све верне и оне који не верују, овако се молим: «Господе, уреди да сви стигнемо у Рај!» Сви који воле и желе молитву Православне Цркве, Дух Свети ће их помиловати и неће их напустити.Сви који мрзе и хуле на Православну Цркву, који је оцрњују, биће оцрњени пред лицем Божијим. Јер, види како стоје ствари: Истина је у Православној Цркви и сви који се отцепише од нас, сви кренуше и начинише законе по ниховом умовању и разуму. А ми немамо ништа са њима. Ако желимо истински да љубимо Господа треба да имамо милости и љубави и према непријатељима нашим. Занаше непријатеље ми треба овако да се молимо: «Господе просветли им ум да спознају Истину, јер је Истина у Православној Цркви. Господе, немој их остављати, јер су и они наша браћа.« Треба да нам је жао и њих. Толико треба да имамо сажаљења и самилости према њима, док они не буду почели да хуле на Православну Цркву. Ако буду тражили објашњења, ако буду хтели да се исправе, гледају да свој живот доведу у покајање, онда их Црква прима. Ако буду желели да уђу у Цркву са лукавством, онда их Благи Бог неће примити у Рај, јер они долазе са лукавтсвом. Сви који желе спасење, било ком народу да припадају, Дух Свети их прима преко покајања, да би их увео у Рај. Сви који мрзе молитве Праволсавне Цркве, авај њима! И друге обмањују и варају! Тешко мени! На крају крајева, Црква треба да буде потпомогнута од стране преосвећених епископа који живе покајничким животом,и од духовника.

отац Прокло, ми овако треба да се молимо: «Господе, даруј нам патријарха који ће нас одвести у рај»

Од којих преосвећених епископа, оче, када су сви у страху. Сви су преплашени...?

Боже сачувај! Пази, ако један остане, остаје са Истином. Ако они гледају да оцрне Цркву, Дух Свети нас више неће држати. Господ ће тада да се окрене са гњевом на човечанство, доћи ће они дани а већ су отпочеле године патње и бола и Дух Свети ће нас напустити, тако да неће бити разумевања ни међу великима, ни међу малима. То је прави пакао на земљи. Не видиш ли да су сви ђаволи изашли из ада. Ако су остала и два хришћанина, на њих је јурнуо непријатељ спасења. Знаш зашто? Зато што смо ми слабог смирења, тако да је ђаво лако успео да уђе у људе, да један другог не могу да виде. Ако би се хришћани истрајно молили, ако би ишли у цркву, на исповест, праштали једни другима, тада би нам Дух Свети дошао у помоћ. Али, каквим животом живимо,

69

могуће је да Господ излије казне на хришћане, због мржње и злобе. Бог нас може напустити. Колико већ времена не можемо да гледамо свог комшију, толико непријатељстава, тако да и не може а да се нешто не деси. Авај мени. Ето толико вам говорим, речима вам казујем, ако се не будемо оставили мржње и не будемо опростили једни другима, онда нас Дух Свети неко време може напустити. А ако желимо да Дух Свети постави патријарха који је добар и благ, дужни смо да опраштамо једни другима, да се молимо једни за друге, да љубимо мир и слогу. Јер један свети Отац вели, да неразумевање и неслога доносе смутњу, а слога и разумевање доноси мир. Само толико ћу рећи. Од пре десет година на овамо, видех велико непријатељство у Цркви, тако да постоји потреба за праштањем, да не будемо душмани једни другима, јер у противном, Господ ће нашу Православну Цркву оставити у ропству. А онда, ко до краја буде потрпео, задобиће спасење. Због грехова наших, Бог нам не помаже, јер свако гледа како ће да превари другог човека. Они тврде да су хришћани, авај, да Бог сачува. Не! Прво, сво зло произилази из нас, јер не желимо да се смиравамо, у томе је ствар. Зато смо дужни да се молимо Благоме Богу, да Својом милошћу погледа на нас. Ако ли постоји бар један део хришћана, који имају љубав према ближњем, према Цркви, који имају велико смирење... јер тако многе који су долазили код мене поучавах: када будеш кренуо у цркву, свим својим срцем се моли да друге видиш бољима, и ако их будеш видео бољима и себе недостојног и будеш слушао свету Литургију, онако како треба, као када би стајао пред лицем Божијим, онда нас Дух Свети неће напустити. Када будеш одлазио међу многе људе, потребно је да сматраш да су сви бољи од тебе и да си ти грешан и недостојан. Једино кроз смирење ће нас подићи Дух Свети. Ми смо сада дужни да се молимо Мајчици Божијој и свим светитељима да се моле Благоме Богу да нам постави једног патријарха који би знао да нас доведе до Раја.

Оче, али ,ако нека особа верује да јој желиш зло, сумња, љути се на тебе, шта да радиш, да ли да покушаваш да му објасниш или да га тако оставиш?

Види сада, ако те разуме, онда је добро, али један свети Отац овако вели: «у онај дан када те буду напали, а ти се не будеш светио, тада ћеш венцем мучеништва бити овенчан». Ако ти је пријатељ, и прво те похвали а онда те куди и оговара, а ти у својим мислима овако одговори: «онај ко зна да ме хвали, зна и да ми се руга и исмејава». Толико вам казујем, али је потребно покајање, потребно је смирење и када будем стао на молитви да ни са ким немам ништа. Али, ако има неко други, то је његов проблем а не мој. Треба да

70

се молим и за оне који ме мрзе, јер је моја жеља да сви уђу у Рај, да се сви радују у слави Божијој и слави Духа Светога. У оној мери у којој се буду смиравали хришћани и сви они који желе спасење, Дух Свети ће им доћи у помоћ. Овако вели један свети Отац: «човече, већ овде ћеш осетити рај или пакао. Пакао је помињање зла, не можеш очима да видиш некога, али ако ја желим да се свако живо биће спасе, Дух Свети ће ме утешити, умириће ме и даће ми наду на спасење, бар толико треба да пазимо», оно што ти не желиш да ти се чини, другоме не чини.

Да ли мислите да је од користи што Православна Црква одлази да води екуменистичке дијалоге?

Потребно је да браниш веру. Ми немамо никакве везе и посла са другим верама, треба да сачувамо наш живот, истину која је у Православној Цркви. Ако они хоће да дођу код нас, наша дужност је да их примимо са великом љубављу, а не са лукавством. Са љубављу да им помогнемо да и они дођу до Раја. Од свег срца треба да их примимо ако се смире и ако не хуле на седам светих Тајни Цркве, ако не хуле на правила која нам оставише свети апостоли.

Какав став треба да имамо према некрштенима и онима који долазе на свету Литургију?

Не смеју да уђу у свети олтар. Ако долазе у смирењу, могу стајати у припрати. А ми треба да будемо у таквом стању, да када буде дошао неки странац, да се Дух Свети дотакне његовог срца. Ми хришћани, треба да у својим мислима сатворимо једну молитву: «Господе, просветли му ум да спозна истину. Боже, опрости им и прими их у покајању». Због наше жеље да се и они спасу, Дух Свети ће се дотаћи и њихових срца, а они ће се осећати блаженима.

Оче, ако се деси да заједнички служе свету Литургију, како треба да реагујемо? Да ли треба да ове јерархе помињемо на служби?

Када се буду причешћивали из истог путира, онда је све готово. Када сам био протеран из манастира, онда сам био у Сихастрији. Овако беше: позвали су нас за трпезу, само оне које су требали да протерају. Јер су монасима овако казали: «Помозите нам да ове истерамо из манастира, даћемо вам пензије, свакоме од монаха ћемо дати плату, док сте живи имаћете плату, јер је тако добро». Шта се даље дешава, позваше нас они за трапезу и дадоше нам по један лист хартије. Тамо је написано да треба да изјавим шта су радили отац, мајка, онако како тада беше обичај. Доле писаше «монах Проклу, хоћу да изађем из манастира». А ја онда, држећи лист у руци, казах: «Авај мени и тешко мени, да

71

знате да пошашавех од великих људи. Ја сам веровао да лажи говоре само они мали, попут мене, онако простог, али и велики говоре лажи? Авај срамоте! Полудех!» Брзо наредише милицији и направише од мене момка, ошишаше ме и обријаше. И када дођох овде, нека деца тражише теглу, не знајући како да ми кажу. Они уместо браде, казаше бадица!... Говорили су, оче где ти је бадица?... Е такви ће бити сви који се причешћују са католицима и преосвећени епископи и митрополити, сви ће бити попут мене: «бадица – отац». То је плата. Дух Свети више тада не дела. Они у својим црквама имају збрку, имају лукавство, у Цркви Бог није благоволео присилу. Да је Спаситељ чинио оно што ови чине, нико се не би спасао, односно ово њихово приморавање да нас приведу њима. У нашој Цркви почеше, научивши од погрешних вера, односно од екуменизма да присиљавају. Присила и приморавање није прихваћено од Цркве – да некога присиљаваш да на силу иде у рај или пакао. Један преосвећени епископ за време Чаушескуа је некога проклео да нема удела у рају. Зашто? Да ли је он Бог? Да Бог сачува, колика је ово злоба! Чуј, свети Оци са толико љубављу помажу душе, са толиком побожношћу то чине... Отац Клеопа никога није приморавао да нешто чини. Најпре, он учини некакав подвиг, а друге побуђује, ако то они желе да чине, из љубави. Јер, колико сам времена био са оцем Клеопом у манстиру, осећао сам га и као мајку и као оца.

То је њихова ствар, али би требали да пазе да не одведу Православну Цркву у ропство и потчињеност... Али, ако на себе стављају грех да доведу Цркву у ропски положај, они личе на некакву малу децу која бацају камен у вис и овај им се враћа и пада на главу, те их чини малоумнима. Јер зашто се то десило? Веома је битно да не гњевимо Бога, јер Бог ово жели, да се сачува оно што делаше и што нам оставише свети Оци и свети апостоли, да се то и даље чува. А, ко жели да се отцепи, Бог га не зауставља. Бог не жели да прекрши човекову слободну вољу, чак и да жели да чини зло, ни тада га неће зауставити, али ако је чинио зло – плату ће узети, али је не узима када он то жели – мисли има да ти се зауставе када је он прими. Сада, тако остаде, ко се год духовно освести, ништа му друго не преостаје него да плаче, али да не плаче за оним што је овде, већ што нас чека с оне стране (после овог живота). Свако за себе одговара, ја немам посла ни са ким. Рекох им шта ће се десити ако они буду гонили Цркву, онда ће се читаво писмо испунити, до краја – јер је тако казао и отац Клеопа... јер када више не буде било светих људи, Бог више неће држати земљу. И ако буду желели да доведу Православну Цркву у ропски положај, одатле ће доћи и њихов и наш пад, и пад свих осталих. Тада ће нас обузети некакав страх, тако да, ако будемо желели да умремо, смрт нас неће одвојити

72

од тела. Онда ће се и испунити ове речи које пишу у Светом Писму: изађите мртвих из ваших гробова, да уђемо ми живи, јер више не можемо носити све муке, које су због грехова наших на нас дошле. Овакви какви смо, још увек смо блажени, још увек смо у рају. Али ако нам ђаво не да

мира, те хоћемо да оцрнимо и понизимо Православну Цркву, дух мира ће одступити и толико ће смутње бити, да ће се и најбољи пријатељи осећати као ђаволи, односно устима лепо говоре, а у срцу желе да те смрве. То је зато што тада улазе зли духови у људе. Ако желиш да идеш ка Богу, треба да пазиш да идеш једним путем а не да ходиш двема стазама. Будеш ли ишао двема стазама, остаћеш на путу напуштен од Господа. Молим се Благоме Богу да дођу у истинити разум и да схвате да смо ми хришћани, да је истина у Православној Цркви, те да у нашој Цркви постоје светитељи који чине чудеса. Док други који говоре да имају светитеље, Дух Свети не чини чудеса преко њих, то су људска дела. Светитељи Православне Цркве се називају светитељима Божијим, док код оних других, то су људски светитељи, јер их људи прогласише за светитеље, а не Бог. Пошто учине многе злочине, онда га осликају на зид као светитеља? Ово није правда и истина.

Како ћемо онда приметити да ли је неки патријарх Божији?Ако је благ и добар, онда узнесимо славу Богу. Међутим, ако Господ

постави неког лошег због наших грехова, треба да трпимо и да чувамо истину Цркве, где год да се нађемо, а вере да се не одрекнемо. Зар ниси видео када су комунисти толико верника бацили у тамнице, а највећи део се није одрекао своје вере. И Дух Свети им је помогао да више не осећају болове и патњу. Знам једнога кога су више него остале тукли, зато што он ни глас није пустио... А остали га питаше: зашто и он, иако га толико батинаше, ни глас није пустио? Он им даде одговор: «Како да вичем, када ме не боли?» Тако и ми, колико год можемо, треба да се молимо за њих да Господ излије милост на њих и на Цркву.

Оче, да ли уопште имамо неког ко је у синоду достојан?Види шта ћу ти рећи – ништа нисам сањао. Ја сам грешан човек, тешко

мени. Велика је неподношљивост међу верницима, да не могу да виде један другога, зато и немамо достојне јерархе. Сви ђаволи изиђоше из ада и уђоше у хришћане. Велика су непријатељства, тако да је могуће да нас Господ неко време остави у великим мукама, зар не? Ми овако треба да се молимо: «Господе, даруј нам патријарха који ће нас увести у рај». Ако Благи Бог хоће да нам постави једног патријарха који ће нас сачувати од неслоге и свађа.

73

Међутим, не знам, постоји један део епископа који би могли да одбране Цркву, али је могуће ... онда на избору за патријарха ... неки да желе другачије – хоћеш – нећеш, или ћеш поступити по њиховом, или ће те убити. А Господ тако нешто не жели. Насиље, промене и претварања нису прихваћена у Цркви, јер Господ није присиљавао секте, погрешне вере ... неће да угрози људску вољу. Они хоће да узбуркају и да помуте народ. Да нас Бог сачува, да се не деси више као за време Чаушескуа. А ни државници не треба да се мешају у црквене послове. Они имају своју политику. У некој од књига овако нађох – усамљени монах не би требало да се меша у црквене ствари нити у политичке. А ја се молим и за оне који се баве политиком, молим се и за људе који су у Цркви, да их Господ просветли, да их умири. А онима који су у политици да им Бог дарује више сна и толерантнији. Ови у политици су добри, једино ако имају доброг духовника, ако су помогнути од епископа, од људи који живе свето. Али онај који нема духовника и који не слуша Цркву, авај, касније ће му се све обити о главу.

На духовну корист свим православним хришћанимаГде су два – три хришћанина, нечастиви страшно наваљује и сеје

непријатељство међу хришћанима, јер види у чему је ствар: јер смо ми хришћани сада јако слаби, нисмо као они у древна времена. А нека вам је на знање, да су сви ђаволи изашли из ада и дошли овде на земљу. Немоћни смо и можемо једино толико да се избавимо од неприлика, ако будем имао смирења колико год могу – тако поучавам све, онако како ме је учио један духовник – када будеш одлазио у неку цркву, имај на уму да су сви у оној цркви бољи (од тебе) и у својим мислима овако да сатворим једну молитву: «Господе, прими и мене у покајању» и тако ћеш све остале видети бољима од себе и у мислима опет да се помолиш и да слушаш свету Литургију, тако ћеш кренути миран и Дух Свети те неће напустити. Ако будем ишао у цркву и тамо почео да одмеравам, да гледам људе са висине... Дух Свети ће ме оставити и онда наступају невоље. Толико вам казах: треба да настојимо, колико год можемо да не остављамо молитву и да чувамо здраву веру...Тако, када будем стао на молитву, да немам ни са ким ништа. Ако неко други мени нешто замера, то је његова ствар. Важно је да ја нисам погрешио према некоме... И колико је год могуће, да не узвраћам зло за зло. Када будем стао на молитву, треба да се молим за све оне који ми рекоше да их поменем у молитви. И тада Свеблаги Бог нас неће напустити. Толико вам казах: јако браним све оне хришћане који кажу да имају духовника. Ако имају духовника, верујем Благоме Господу да ће задобити спасење преко свог духовника, ако се будемо исповедали. Као људи,

74

ми грешимо, а исповешћу се чистимо и олакшавамо, те тако нас Благи Бог неће оставити ако имамо смирење. Ја вам толико казах, јер се приближише последња времена. Кренуше године бола и патње. Велике су невоље наступиле. Онај ко се духовно пробудио, нема шта друго да чини, него да плаче. Али, нека оплакује не оно што је овде, већ оно што је тамо, са оне стране. Садашњост пролази, долазе патње и пролази живот. Без своје воље, будимо се као по некаквој ивици. Толико вам казах, јер је од великог заначаја, наш живот је такав: неке на крају пута чека радост, а друге горчина и мука.

...Дођоше ми неки са децом да их благословим. Ту беше и нека девојчица од пет година. Плакала је. Са њоме дођоше и њена мајка и још неке вернице. Плачући је говорила: «Мајко, где су моја браћа и моје сестре?». Мајка јој одговара»Смири се, ућути!»... Овако вам казујем: велики бол ме обузима за овим особама које су имале абортусе. Али, оне не треба да се обесхрабре, потребно је покајање, жалост и да не одлазе на починак са другим мислима. Молећи се Благом Богу са покајањем, смирењем и исповешћу – Добри Господ нас неће оставити,али је потребно велико покајање. Приметио сам ово, увек када се молим са смирењем, благодатна сила брзо стиже. Ако се не смиравам, ако не будем имао довољно смирења, искушења наваљују са свих страна. Ово сам још приметио: што год да се деси са мном, не треба да окривљујем другога. Овако треба да говорим: Ово ми се дешава због мојих грехова. Ако будем казао да је то због мојих грехова, и при томе се будем смиравао и од свег срца молио, Благи Бог ће дати добро и мирно време живота. То је оно ... што нам је чинити.

Интервју са оцем Проклом обављен 28. фебруара 2009. године

Писмо из СибиуаЕкуменизам и истина

Ако се мање или више имамо политичке и економске користи, јер смо ушли у Европску Унију, цена коју за то треба да платимо јесу горки плодови. Чини се, да нас дубоко растужује и наша православна вера којом се толико времена одржасмо као Румуни, и што ја најважније, којом се спасавасмо. Бол који осећа тело Цркве, због одлука које су донете од стране њених поглавара, треба истаћи, како не би дошло до неповратне духовне смрти. Истина је то, да они који доносе одлуке у Телу Цркве јесу главе, али срце и остали удови Тела не могу бити игнорисани као да не чине саставни део тог Тела. Постоји потреба и за православним осећањем, а не само за искуством и умешношћу.

75

Више од пола века, екуменистичка струја по свету и овде у нашој отаџбини расипа муљ и прљавштину, а сада долази у свој својој сили. Овоме треба да се успротивимо, а не да гајимо, како не бисмо брали од њених душегубних плодова и како бисмо сачували бистар извор живота, тј. праву веру.

1.У читавој историји наше земље, није запамћено такво удаљавање од вере. Чак јој ни примање папе није равно (иако се и то сврстава у исто). Наше Православље је апостолско, индивиуализовало нас је и дало нам је живот, одбранило нас је од Турака, од Аустро – Угара, саздало је небеску традицијуна овим просторима. Никада у историји нисмо били потпомогнути против Турака, од стране Запада, напротив, били смо искоришћени, остављени, чак и поробљени. Да ли је ово православно предање толико лоше, те хоћемо да га напустимо? Није румунско? Још више, није од Бога? Да ли нас је некада обмануло и праварило? Нисмо против приступања Европској унији, јер је таква политичка и економска околност, али то не значи да треба да изгубимо вертикалу наше духовности. У противном, сами ћемо се уништити и изнивелисаћемо духовни учинак са материјалним.

2. Засигурно је да духовна вертикала узнемирава друге партнере у дијалогу, те гледају да нас сруше. Ову ствар имају у виду када нам упућују оптужбе за фундаментализам, назадност, биготизам и недостатак отворености и сарадње. Ове оптужбе могу бити упућене муслиманима који остављају снажан утисак као паганска религија, која је остала на примитивном нивоу. Шта Православље од свих ових мана садржи у себи? Познајете га и знате да ни у чему не греши. Могуће је да постоје појаве фанатичности, неподобне огорчености, али их немојмо мешати са истинском вером. Постоји почетна вера, коју треба сачувати по сваку цену, и она потпуна, духовна, која чува онога ко је поседује. Мало је оних који поседују ову савршену и чисту (а то су светитељи) и њих треба следити. А нико од њих није направио компромис.

3. Црква треба да преузме одговорност за неотпорност и ломљивост њених удова, јер смо сви људи и да сачува непромењеном веру у Господа Христа, која нас подиже из стадијума људи са животињским страстима до људи – анђела у телу. Господ Христос није осудио грешне, већ лицемерне фарисеје и књижевнике, грешне је позвао на покајање. Хоћемо ли следити тај правац? Православље је богооткривена вера и знамо да је једино, оно не измирује, већ исцељује раздоре и уједињује у истинској љубави. Један Бог у Пресветој Тројици нам је кроз Господа Христа показао узан пут који води мирном пристаништу и тражи од нас да се чувамо од широких путева који воде у пропаст, јер постоји и пропаст. Да ли је бољи светски мир који маскира и прикрива, а не чува од пропасти и пада, од вере која испред нас поставља

76

добро и зло, како бисмо одабрали добро? Можемо изабрати истину или лаж, живот или смрт, можемо ратовати или капитулирати пред грехом, али ставити знак једнакости између православне вере и лажних вера, истину која се објављује замаскираним лажима, јесте злочин. Како се онда овде може говорити о фундаментализму или фанатичности? Онај који нас за тако нешто оптужује, не види и не прихвата разлику између достојанства и тврдоглавости и не заслужује одговор. Какав уопште дијалог можемо имати са оваквим особама?

4. Јасно знамо, једино ако већ духовно ослепесмо, да је Истина била поверена нама, док остале псевдо – религије јесу плен лажи. У овом контексту можемо имати дијалог са било којим верником, са јасним позицијама, познајући своју веру и имајући отвореност за све оне који желе да нас упознају. У противном, какви бисмо онда били представници Православља? Најпре бисмо били њени издајници. Управо, имајући у виду истиниску, искрену и не од овог света особину правовеличајуће вере, свети апостоли и свети Оци су одредили да се не молимо заједно са јеретицима, како не бисмо душевно оболели, и после другог и трећег опомињања да престанемо да говоримо, како не бисмо умножили свађу и зло. Сада је неопходно редуцирати дијалог, како им не би дали прилику да рашире муљ њиховог (без)верја. Дакле, истинска веза са припадницима других вера је заснована на јасним и различитим позицијама и без заједничких молитава и служби, јер неће свако који говори «Господе, Господе» бити и примљен од Бога.

5. Актуелна тенденција је усмерена у једном правцу, у правцу унификације, помирења, стављања човека за темељ религиозности, намећући уједињење вера. Другачије речено, уједињење, чак и материјално, засновано на економским и политичким темељима, је комунистичко, и није пожељно. Јединство и благоразумност је засађена у нама, али зависи како је реализујемо. Подела материјалних добара може да се обави и братски, праведно, али може да се и злоупотреби. Исто тако и духовна добра можемо да поделимо у складу са истином или самовољно. Могуће је дакле, да се нивелисањем духовних вредности дође до духовног комунизма горег од оног некадашњег. Шта још може бити горе од овога? Једно економско и духовно нивелисање, што представља тоталну и катастрофалну смрт. Да ли је, према томе, екуменизам добра солуција за помирење? Не. Јер не води рачуна о темељима духовног живота, већ само тврдоглаво жели оно помирење које доводи до монструозног и разарајућег јединства. Боље речено, екуменизам је једна светска визија, измирујућа на нивоу овог света: једна религија која неће

77

никоме сметати и узнемиравати, а не која ће помирити, религија у којој ће сви бити паметни и опијени, осим оних који ће контролисати свет и људске душе.

6. Али постоји и јединствена религија, јер је Бог, Бог свију, а не само једних. Шта би било када би се искрено испитивале најинтимније религиозне потребе свих људи? Ако се жели једна јединствена религија, зашто она не би била и истинита? Зато што постоје многе препреке, бројни интереси, мноштво је обмана. Да ли може онај који је опчињен и заслепљен сопственим испразним религијама да тражи истину и да је спозна? Најпре треба да се помири са самим собом, што је и најбитније. Није реч само о Предању, већ још више о савести и души. Православље није против једног разумног јединства, већ се и моли за «јединство свих» и за «уједињење вера», а Господ више него ико жели овако нешто. Зато је и дошао и даровао нам је Царство небеско, које почиње из наше унутрашњости и обухвата све уистинско и потпуно јединство. Царство небеско јесте онај свет у коме су сви у миру и истинској љубави. Оно започиње овде на земљи са правоверном Црквом. Па зар онда није лажов онај који тражи друге солуције, премда има истину?

7. Чак, и да није продукт политике, екуменизам је дошао до тог ступња да служи светској политици у циљу глобализације. Религија је социјална компонента у служби националне стабилности и јединства. Онда, једна мулти – национална и светска религија би била моћан фактор уједињења свих људи. Али ово је нека религија за малу децу, једна подвала, срамна и бешчасна религија која је неприхватљива. Једино неки атеиста, неко ко је религијски равнодушан може примити овакву врсту религије. Пад овог света је много већи, него што се чини. Мир међу људима долази елиминацијом овоземаљског и страсти. Зато Господ Христос и вели: «Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћери од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељу човечији постаће домаћи његови» (Мт. 10, 34 – 36) који ће га повући у зло. Према томе, добро је и неопходно ишчепркати и извадити зло из нас самих и између нас, да бисмо потом стигли до мира.

На крају, Православље није цивилизацијско, јер је цивилизација трулеж и лицемерство. Православље има решења за најдубље људске проблеме који извиру из греха и губитка везе са Богом. Православна визија човека и света је испуњена истином и светлошћу и не прихвата заједништво са лажима и тамом. Светски мир почиње од здравља људи и у првом реду од њиховог доброг душевног стања. Они који не прихватају да духовно чисте сами себе, биће, хтели они то или не, пакосници и кукољ. Они који се духовно чисте и обнављају бригом о вери, биће синови мира на земљи и наследници Царства

78

небеског. Зато што нико не може да побегне од својих страсти ако не буде уперио свој поглед ка вечном животу који долази после смрти, ако не буде полагао своју наду у непролазне плодове. Да ли цивилизација представља човеково затварање у овај свет, у безнађе и немоћ? Ако смо примили кључеве Царсва небеског, криви смо за смрт, ако не уђемо у њега и другима не дозвољавамо сакривањем истине и лицемерством у вери.

Православни став који се сада намеће јесте да се не стидимо Господа Христа и Јеванђеља. Било какав уступак представља издају вере, апостасију и као такво треба да буде и третирано. Постоји још и социјално измирење које треба да продре у Цркву, а које је страно чистој вери. Само заобилажењем проблема, само удобношћу, без истинске борбе са немоћима, не можемо стићи нидокаквог трајног мира. Такав је човек, бежи колико год може од невоља, али ипак не налази мир. Налази га тек, супроставивши се злу и невољама, јер се на тај начин челичи и изграђује.

Немојмо бити људи, већ хришћани, јер они који ходе за телесним, нису по вољи Божијој! Будимо људи, а не папагаји, јер се само човек може спасити. У супротном, можемо пропасти.

Ви, који себе називате православнима и који сте синови Цркве Правоверних, чујте шта вам поручују свети Оци! Остајте у вери која нам је предана. Дошло је

време да заузмемо чврст став. Немојте бити равнодушни! Докажите да нисте умртвили вашу савест! Реците НЕ екуменистичкој присили! Кажите НЕ унији са јеретицима! У супротном, бићете криви у крви светих мученика, проливеној за праву веру. Бићете криви у крви исповедника трансилванијских који умреше за

Православље, бићете криви у крви предака наших који беху истински прославитељи Бога и на вас пада анатема светих Отаца.Нека се то не деси!

79

Молитва из свете Литургије светог Василија Великог, коју свештеник тихо чита

Помени, Господе, све епископство православних, који правилно управљају речију Истине твоје. Помени, Господе, по мноштву милосрђа свога, и моју недостојсност, опрости ми свако сагрешење хотимично и нехотимично; и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа твога од ових дарова који су пред нама. Помени, Господе, презвитерство, у Христу ђаконство, и сав свештенички ред, и немој посматрати никога од нас који стојимо око светога Жртвеника твог. Посети нас благошћу твојом, Господе, јави нам се благим милосрђем својим; даруј нам благорастворење ваздуха и погодно време; даруј тихе кише земљи ради плодности ; благослови, Господе, благошћу својом круг круг године, прекрати раздоре међу Црквама; Угаси непријатељства међу народима; силом Светога духа твога што скорије сатри јеретичко бунтовање; све нас прими у Царство твоје, покажи нас синовима светлости и синовима дана; даруј нам мир твој и љубав твоју, Господе Боже наш, јер си нам дао све и сва.

80

«Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет» (1. Јн. 4, 1)

«Божански Утешитељ јасно нас учи да не допустимо да будемо поведени и затрпани таласима свакавих учења, већ са великом брижљивошћу и трезвеноумљем, испитујмо духове, односно да проверимо да ли су књиге, састављене од неких људи, ваистину од Бога, да проверимо да ли су у свему у складу са Светим писмом истинитим и истинитим теолошким догмама, датих од светих Отаца и учитеља.» (свети Максим Грк)

« Друга учења изван ових немојте примати, ни чак ако се ми који вас сада поучавамо, променимо и говоримо учења супротна овим». (свету Кирил Јерусалимски)

81

82

83