EKSPRESIONIZAMNorbert Lynton

Svaki ljudski postupak je ekspresivan (izražajan); svaki gest je hotimična,namerana,izražajna akcija. Celokupna umetnost je izražajna - bilo da se to tiče samog umetnika i njegovog dela, bilo uslova u kojima radi, ali neka umetnost ima baš cilj da nas pokrene i prodrma preko poruka koje šalje i vodi ka oslobađanju emocija. Takva umetnost je ekspresionizam. Dobar deo umetnosti XX veka, posebno u Centralnoj Evropi, je upravo takav i dat mu je oznaka "ekspresionizam", uostalom kao i odgovarajućim tendencijama u književnosti, arhitekturi i muzici - ali nikada nije postojao pokret koji se zvao "ekspresionizam".Isto tako ta povišena izražajnost nije osobenost isključivo umetnosti XX veka. Posebno krizni periodi utiču na umetnike koji pretočavaju anksioznost svog doba u svoj rad. Za vreme renesanse je još umetniku bilo dozvoljeno da bude faktor koji će bitno odrediti karakter um.dela, tako da je umetnost sve više i više bila sredstvo sopstvenog otkrovenja umetnika (* tj.izraz njegove ličnosti, samosvesti). U kontekstu modernog individualizma to može biti dovedeno do ekstrema, ali jedina pravo novost (otkriće) koju nam moderni ekspresionizam može pokazati je ta, da apstraktne kompozicije mogu isto tako da deluju kao i figuralno slikarstvo. Predmet može biti potpuno izostavljen, napušten. Izražajna snaga boje i oblika, poteza četkom i tekstura, veličine... je izgleda sasvim dovoljna.Umetnici su postali svesni toga još u ranom XIX veku shvatajući izražajnu moć koju je imala muzika - bez ikakva naracije ili deskripcije, čak i bez ikakvog traga asocijacije. Ut musica, pictura. I romantizam je dozvoljavao tu novu svest (ili samosvest) često podstaknutu i nacionalnim osećanjima, pa se mnogi od tih umetnika mogu smatrati herojskim predvodnicima koji su nudili nove puteve ( nasuprot akademika). Umetnost Direra, Altdorfera, Boša i drugih u suton reformacije, obeležena je ekspresionističkim kvalitetima i naročito apokaliptičnom uznemirenošću karakterističnom i za naše vreme. Njihov savremenik Grinevald, slikar čuvenog oltara u Izenhajmu je izazvao divljenje i direktnu imitaciju u našem dobu. Knjiga, koja je štampana u Minhenu 1918.god. ide još dalje u prošlost, nudeći primere nemačkih iluminacija od VIII do XIV veka - kao predloške (as exempla) modernim ekspresionistima i njihovoj publici. Njen naziv je "Ekspresionističke minijature nemačkog srednjeg veka".

1

*Publika je mogla i da se upozna sa narastajućom narodnom literaturorm , neevropskom umetnošću, raznim vidovima primitivne umetnosti, umetnošću dece, ili um.umobolnih -sve u alternativi klasičnom idealizmu!!

Ekspresionizam je najobilnije cvetao u modernoj Nemačkoj. Pokret Sturm und Drang je u ranom XVIII veku predstavljao pionirski pokušaj da severni narodi prekinu vezu sa mediteranskom kulturom i nemački ekspresionizam ranog XX veka je "ogrezao" u njegovoj literaturi i idejama. Sama Nemačka bila je idealna podloga za takva dešavanja jer je od svih evropskih zemalja politički i društveno bila najnemirnija, sa velikom politizacijom levičarski i desničarski orujentisanih građana koji su koristili krajnje ekstremistička sredstva u borbi za prevlast, a uz to - i sa katastrofalnim ratovima koji su još samo doprineli opštoj bedi prouzrokovanoj ubrzanom industrijalizacijom i urbanizacijom.Ekspresionizam čine dve neformalne grupe umetnika : Die Brucke - Most formirana 1905 . god. a rasformirana 1913 . god. iz Drezdena i minhenska grupa koja je izlagala pod okriljem almanaha Der Blaue Reiter, čiji je jedini broj štampan 1912.god. Ostali umetnici kao npr. Kokoška iz Beča ili Fajninger - američki Nemac, su se bili pridruženi tim grupama. Fovisti iz Pariza - Matis, Deren,Vlamink i drugi, su u mnogo čemu bili bliski ovom pokretu i sigurno su na njih izvršili mnogo veći uticaj nego što su ovi bili spremni da priznaju. Rat od 1914-1918 okončao je karijere nekih od vodećih ekspresionista i ostavio jednu drugačiju Nemačku iza sebe. Primat u umetnosti posle 1918 .god. preuzima Dada pokret ,posebno izražen u Nemačkoj u prvim posle ratnim godinama, Bauhaus i pokret protiv ekspresionizma nazvan Die Neue Sachlichkeit - Nova objektivnost. Zbog toga je jasno da je vrhunac ekspresionističkog slikarstva bio pre rata, mada se glavna aktivnost ekspresionista književnika i arhitekata odigravala posle rata.Priča ipak nije tako jednostavna, kao što izgleda. Pre svega se mora naglasiti da * nikada nije postojao pokret koji bi se proglasio kao "ekspresionizam" i koji bi definisao ciljeve ekspresionizma. Ta oznaka je došla kasnije - 1911. kada je bečka secesionistička izložba uključila grupu radova nazvanih ekspresionističkim!!! Svi su poticali iz Pariza : Matis i fovisti, kao i Pikaso u svom prekubističkom periodu. Do 1914. ta je oznaka "prišivena" umetnicima oko Mosta i dugima.Tom su se oznakom hteli označiti svi moderni pokreti od impresionizma na ovamo upravo kao anti-impresionistički. Zbog toga je Herwarth Walden svojoj knjizi " Ekspresionista" iz 1918. god. dao podnaslov "prekretnica u

2

umetnosti" i razmatra savremene pokrete u celini. Ono, što su se i on i drugi nadali da će naći u novoj umetnosti koju su podržavali, a koja je bila suprotna realizmu i idealizmu XIX veka, jeste - duhovnost tj. duhovno značenje svake akcije, svakog čina, ono što je nazvao –Durchgeistigung (* čita se durhgajstigung, ali ne znam šta tačno znači ). Reč ekspresionizam ne znači ništa više nego anti - naturalistički subjektivizam .Može se prigovoriti da je to i inače karakteristika nemačke kulture, ili bar nemačke kulture u stresnim momentima kada se kida njena veza sa helenizmom."Nemci su ba cudni "soj", rekao je Gete Ekermanu , "oni život čine nepotrebno teškim tražeći svuda duboke misli i ideje i stvaljajući ih svuda. Prepusti se hrabro prvom utisku...nemoj sve vreme misliti da je sve bez smisla ako mu nedostaje apstraktna misao ili ideja. "Impresionizam nikada nije "cvetao" u Nemačkoj.Mladi umetnici "Mosta" nisu imali nameru da stvore poseban stil. Oni su se okupili zajedno 1905.godine - Ernst Ludvig Kirhner ( 1880 - 1938 ), Erih Hekel, Karl Šmit Rotluf i Fric Blejl. Želeli su da se predstave širokoj publici : nisu imali teorije , nisu imali program - ono što su mogli da ponude bila je njihova mladost i nestrpljenje. Njihova dela posedovala su nešto od one snage koja je iz nemačke umetnosti nestala kada je renesansa došla na sever. Zajednička crta im je bila želja da deluju energično, odvažno, muški. Još nekoliko umetnika im se u različito vreme pridružili -Nolde, Pehštajn i Oto Miler.Emil Nolde (1867 - 1956) se smatra "najsnažnijim "slikarom među njima. Grupi je pripadao samo nekoliko meseci 1907 . godine. Njegovo seosko poreklo i rodno mesto - Šlesvig - na krajnjem severu Nemačke obeležilo je njegov pogled na svet nordijskim pesimizmom koji je prema entuzijazmu Kirhnera, Rotlufa i Hekela, izgledalo tmurno. Njegovi portreti , enterijeri, pejzaži sa aktovima i enterijeri kabarea, pored svih društvenih implikacija koje su nosili sobom, ipak deluju pozitivno i čak sugerišu moderni arkadianizam. Često su radili svetlim bojama ,sa izričito primitivnom formom (ovo se odnosi na sve ).Do 1913 . godine, kada se " Most " rasturio , rad ekspresionista je bio napadan od konzervativnih autora kao "mazarija ludaka" i opasno delo mladih Nemačke. Očigledno je, da je impresionizam imao još uvek jako uporište u Nemačkoj.

Najkontraverzniji među svim tim individualcima je bio sigurno Oskar Kokoška ( rođen 1886.), Bečka Art nuvo težila je da podrži eskapizam i dekadenciju, ali joj se Kokoška snažno opirao. Za svoje zadovoljstvo crtao

3

je ljutu bečku publiku koja je bila nezadovoljna, kako njegovim tekstovima, tako i slikama. Nama je danas teško da vidimo nešto posebno radikalno u nervoznim, elegantnim portretima iz tih godina njegovi crteži imaju oštrinu (poput Šileove) što jeste odlika ekspresionizma, ali njegov direktan doprinos širem pokretu ekspresionizma leži u njegovim komadima."Murder, Hope of Women" izvedeno 1909., i "The Burning Thornbush" izvedeno 1911. su prekretnice u ranoj istoriji ekspresionističkog pozorišta. U Berlinu (došao 1910,) naišao na istomišljenike i one koji su bili spremni da podrže njegov rad. Među njima je bio i Herwart Walden. Upravo njegov portret se smatra jednim od najboljih Kokoškinih radova.Kokoška je ostavio na svet utisak jednog ekspresioniste par excellence. To je , uostalom, kako pitanje same ličnosti ,tako i njegovog dela, ali se moraju uzeti u obzir i neke okolnosti. Beč je nudio pravu ravnotežu između lenjog filisejstva i grčevitog bljeska koji je bio potreban mladim ljudima da ostvare svoju misiju. (Njegovo češko poreklo ga je izgleda spaslo od "herojskog " osećanja od koga su patili Bečani.)

Umetnici okupljeni oko "Plavog jahača " su bili od te druge vrste. Der Blaue Reiter je bilo ime almanaha koji se pojavio maja meseca 1912 . u Minhenu .Njegovi izadavači su bili Kandinski i Mark i oni su organizovali i dve izložbe u Minhenu - u decembru te godine i u februaru sledeće. Danas se smatra da su njih dvojica, kao i njihovi najbliži prijatelji Make, Javlenski, Kle,Gabrijel Minter i Marijana fon Verefkin ,bili osnivači Plavog jahača. Izložbe su obuhvatale njihove radove,ali pružale i širok uvid u tokove savremene um.u Evropi.

Vasilij Kandinski (1866 – 1944) je u Minhen došao iz Moskve 1896.godine sa željom da započne malo zadocnelu karijeru umetnika.Našao se u gradu lirskog naturalizma i jugendstila i u prvim radovima ih je kombinovao.Postepeno - pod uticajem ruskog i bavarskog primitivizma misli na i sledeći primere fovizma (koji je proučavao direktno u Parizu), Kandinski je redukovao naturalističku notu u svojoj umetnosti i dao veći značaj lirskoj izražajnoj snazi. Sjajne, goruće boje i žestoki potezi četke bili su za njega dovoljni, pa je zbog toga sam predmet slike imao sve manji značaj. Tako se od 1910. godine već daleko poetičnije izražavao kroz jednostavne pejsaže, a iste godine je učinio i prvi eksperiment sa potpuno apstraktnom umetnošću - njegov dobro poznat apstraktni water-colour u kome "zakrpe" (mrlje) boje i potezi četkom direktno treba gledaocu da "donesu"značenje slike. Posmatrač je pre trebao da sam "oseti" kompoziju nego da je "pročita". Tokom sledećih godina Kandinski je dalje razvio bespredmetno slikarstvo

4

ne izbegavajući obavezno sve nagoveštaje figuracije, ali stavljajući naglasak na totalnu ekspresivnost slika i s vremenom koristeći polu-improvizovane tehnike da bi postigao što veću IMMEDIACY.

Franc Mark (1880-1916) je načinio sličan korak od figurativne ka umetnosti lirske ekspresije. Ulogu muzike, koja je Kaninskog vodila kako u teoretske analize ,tako i ohrabrivala u izražavanju direktnih ekspresija, kod Marka su imale životinje.U njihovim očima je video nevinost koju je čovek izgubio,bića sa ritmom prirode od koje se čovek otuđio i slikao ih je kao simbilične slike i kao objekte kontemplacije kroz koje se dostiže prosvetljenje. Slikao ih je na različite načine - više manje impresionistički ,potom kao ikone u neprirodnim bojama i, pod uticajem Delonea, u granicama geometrijske strukture. Nikada nije bio moćan i posebno radikalan, a smrt u ratu donela mu je dodatnu slavu.Uticaj Delonea bio je veliki i na Augusta Makea (1887-1914) i Paula Klea (1879-1940). Dok su Kandinski i Javlenski oslanjali uglavnom na relativno otvorenu emocionalnost fovizma, Mark, Make i Kle su u Deloneu pronašli poetičnu i konstruktivnu vrstu kubizma. Slikari Plavog jahača poštovali su Deloneove harmonije boja i strukture.Kandinski, Mark i jos nekolicina su ili članovi skoro osnovanog "Novog umetničkog društva", ali su ga 1911.god. napustali zbog njihovog odbijanja da prihvate prelazak Kandinskog u apstrakciju. Do tada su Kandinski i Mark već planirali svoj almanah Blaue Reiter, koji je trebao da bude kompilacija koja će razjasniji sve njihove stavove i prikaže radove. Der Blaue Reiter sadrži eseje Kandinskog, Marka i Makea ;Arnolda Šenberga i drugih iz oblasti muzike, Davida Burljuka o ruskoj umetnosti itd. Naročito razmišljanja Kandinskog odražavaju mnoge ideje i nagoveštaje tog doba. Njegovo rusko i pravoslavno poreklo podstakli su njegov pravac ka okultnom (tajanstvenom, mračnom) a živeći u Parizu pretrpeo je uticaje mnogih ideja, uključujući i one filozofa Bergsona. Interesovao se za teozofiju i pohađao predavanja Rudolfa Štajnera u Minhenu. Suočen sa razvitkom nauke i tehnologije odabrao je suprotni pravac, okrećući se futuristima i konstruktivistima. Okrenuo je leđa materijalnom svetu - ili bar nastojao da prevaziđe poremećenu ravnotežu prouzrokavanu opštim naglaskom na materijalni svet -potčinjavanjem umetnosti duhovnom svetu. Njegova knjiga"On the Spiritual in Art"-O duhovnom u umetnosti, napisana 1910. godine, a publikovana decembra 1911. (mada datirana u 1912.) postigla je veliki uspeh. Sledeća dva izdanja pojavila su se 1912. Bio je često citiran i prevođen (London,Boston,Tokio...)na francuski,italijanski i španski.

5

Kandinski je nastojao da ono vidljivo u umetnosti poveže sa unutrašnjim čovekovim životom. Zato apstrakcija nije bila nužna, već pre imala usklađivane slikarskih sredstava (načina izražavanja) duhovnoj i emocinalnoj unutrašnjosti umatnika. Umesto naglašavanja lažnih vrednosti materijalnog društva, umetnost je trebala da pomogne ljudima da prepoznaju sopstvene duhovne svetove!!!Prava izložba umetnika koji su predstavljali izdavački odbor Plavog jahača imala je isti cilj kao i sam almanah - da okupi sve napore, koji su, po rečima Kandinskog, "danas tako primetni na svim poljima umetnosti, čija je osnovna namera da proširi ranije postavljene granice mogućnosti izražavanja ekspresija u umetnosti ". Izložba je uključila i nekoliko stranih radova, među kojima i slike ruske braće Burljuk, zatim Delonea, Anri Rusoa .To je bilo prvo pojavljivanje Delonea u Nemačkoj.1913. godine imao je samostalnu izložbu u Der Sturm galeriji u Berlinu. Sledeća izložba Plavog Jahača bila je ograničena na grafiku i uključivala je dela i umetnika pozvasnih iz inostranstva -kao što su Pikaso, Brak, Delone, Maljevič, Larionov i Gončarova.Od 1912-14. godine grupa Plavi Jahač izlagala je u nekoliko nemačkih gradova - posebno u Berlinu i Kelnu. Apolinerovo predavanje o orfizmu u Der Sturmu, pojačalo je identifikaciju umetnika Plavog Jahača sa međunarodnim pokretom konstruktivne,štaviše lirske umetnosti. Onda je došao rat. Make i Mark su izgubili život. Kandinski se vratio u Moskvu i uskoro se uključio u političku i kulturnu revoluciju koja je uticala na njegov rad. Kle je pisao za Kandinskog da što je svet postojao strašniji, to je njegova umetnost bivala sve apstraktnija!!! (Nemačka posleratna umetnost uglavnom se grupisala oko dadaizma, objek-tivizma i elementarizma. Itd.itd, pa onda – 1919 . godine Valter Gropijus je otvorio Bauhaus u Vajmaru . Bauhaus je postao čuven kao škola koja je prva uspostavila - i teoretski i praktično - industrijski i arhitektonski dizajn, ali je početno Bauhaus takođe bio pod uticajem ekspresionizma. To se posebno odnosi na slikara koji je dominirao prve četri godine škole - Švajcarca Johanesa Itena. On je držeći predavanja studentima podvlačio značaj koji za rad ima poznavanje materijala i njegovih mogućnosti , ali i " samootkrivanje umetnika kao kreativne osobe".)

Dva najpoznatija slikara Plavog jahača, Kle i Kandinski predavali su u Bauhausu:Kle do 1930.a Kandinski od kraja 1922.do zatvaranja škole 1933.U tu svrhu obojica su pokušali da formulišu svoje shvatanje umetnosti i kreativnosti. Delimična Kleova predavanja su izdana kao "The Thinking

6

Eye"(Oko koje razmšlja ), a didaktički tekst Kandinskog "Point and Line to Plane" je štampan kao jedna od knjiga Bauhausa 1926. Radi se o pokušaju da se kodifikuju čulne i emocionalne vredosti boja i formi kako se umetniku omogućilo da kontroliše izražajna sredstva koja su mu dostupna. Sama dela Kandinskog su dvadesetih godina izgubila mnogo od svoje žestine i postala više kontrolisana i izgleda delotvornija.

Moguće je i dalje pratiti "izdanke"ekspresionizma pominjući Ruoa, Šagala, Sutina, Sadrlenda (Sutherland). Ili Mondrijana u njegovim pokušajima da pronađe način komuniciranja između svog teško shvatljivanja života i prirode. I to bi mogla biti vrsta ekspresionizma. Od kraja Drugog sv.rata bilo je više "talasa"ekspresionizma, kako u skulpturi, tako i u slikarstvu (figurativnom i apstraktnom). To je, u izvesnom stepenu, bio i američki pravac poznat kao apstraktni ekspresionizam koji nam je ponovo skrenuo pažnju na generaciju Kandinskog.

7