Завичајац

33

Одмах затим на сасвим кратком састанку с руководством Комбината Титу је изнета лакша, ведрија страна проблема с којима се суочава овај Пољопривредно индустријски гигант. Потом се кренуло и у обилазак Скробаре (данашњи ИПОК) где је у њеном великом кругу Тита и његову пратњу поздравило преко стотинак радника јер су организатори само толико њих успели да обавесте протекле ноћи о могућности да и овде, сасвим изблиза, виде и поздраве Тита. И данас ми је забавно то тискање и гурање комбинатових и скобарских руководилаца и активниста према председнику, а наравно и моја лична упорност да Титу будем што ближи.,

У таквом настојању мислио сам, неће ме изневерити жеља и снага да истрајем током целог дана. При том, знали смо да се све то снима и да постоји реална

могућнсот да се исте вечери уз Тита појавимо на телевизијском екрану.

Веома смо се изненадили када је Тито, ту у Скобари, приметио да се од пређашње његове посете готово ништа није променило у проширењу производње и асортиману.

У ствари, пре десетак година чуо је исту причу: да савремени свет прерадом кукуруза добија око 2000 разних производа, „а овде се како чујем другови”, рекао је, „још тавори на свега тридесетак... као и пре”.

Ни благоглагољиви директор Тибор Салма, видело се, није причом о објективним околностима орасположио високог госта.

А на главном градском тргу где се окупило неколико десетина хиљада грађана Тита је дочекао и званично поздравио председник Скуптшине општине Љубомир Пајић. С мале трибине, тада се, овде у Зрењанину, у свом говору, Тито први пут јавно политички окомио на Михајловићеву књигу „Кад су цветале тикве”.

Тиме је одавде дат налог за обрачун с вешто срачунатим идејно штетним порукама, али не само књижевности, него и у другим областима надградње и друштвено политичког живота. Та ће Титова, осуда књиге Драгослава Михајловића, на зрењанинскм тргу, имати великог одјека у политичким и књижевним круговиама па и ван наше земље.

После тога Тито се у барокној Сали жупанијске зграде срео са политичко привредним активистима овог краја.

Већ пре три четири дана, тачно смо се договорили ко ће и шта казивати на том скупу. Најбоље је, најпре написати

ТИТО И ЈОВАНКА У ЗРЕЊАНИНУОсвануо је сунчани 25. октобар 1969. године. Дан који улази у

историју Зрењанина...Све је почело да се остварује по плану.

По протоколу друга Тита с Јованком и свеликом свитом највиших руководилаца Југославије, Србије и Војводине дочекао сам, у име

града , пред улазом у ИПК „Серво Михаљ”.

Завичајац

34

оно што је том пригодом требало рећи, закључено је.

И, прво је председник Скупштине општине дао приказ наше градске средине, наглашавајући вишенационалну улогу и привредни напредак а затим сам се и сам, други по реду, огласио у име комуниста Зрењанина.

С обзиром да су ме Мирон Рајачић и Мирко Чанадановић, још на самом почетку припрема за посету Тита добро упутили у оно шта Тито воли и жели да чује о нашем Савезу комуниста, сву пажњу сам наглашено посветио младима и радницима, и њиховом пресудном утицају на стање и идеолошку постојаност у овдашњој организацији комуниста која је бројала преко 11.000 чланова.

Јованка ће ми доцније потврдити да сам говорио сасвим праве ствари, оне које Тито високо вреднује и које му увек годе. Јер, на овом скупу , за конференцијским столом по протоколу, припало ми је место с десне стране одмах до Јованке.

Нас двоје смо веома брзо установили да нам корени, мени по оцу добровољцу, овде колонизованом после првог светског рата, потичу из истог краја, из Лике. То ми је отворило могућност да с другарицом Јованкком, као земљакињом, непосредније

, готово присно разговарам. И, док су трајала излагања о друштвеним

и привредним достигнућима Зрењанина, Јованка и ја смо причали полушапатом и повремено нешто гласније. То су видели и запажали готово сви у сали, при чему нас је и сам Тито два пут опоменуо. У једном тренутку Јованка ми је, уважавајући његове опомене, тихо рекла да ће му доцније детаљно испричати о чему смо разговарали.

У ствари њој сам тада поред осталог, испричао три четири вица на њен рачун. Можда их је знала од раније, али у мојој верзији прихватила их је као да то први пут чује.

Али, запазио сам уобичајену, посебно важну Јованкину улгу као супругу председника. Тито је, наиме, непрестано пуцкао цигару, пажљиво слушао излагања, не обазирући се на светслости рефлектора, задимљеност... па је у таквој атмосфери Јованка у једном тренутку нагнута према Титу раскомотила његову кравату и откопчала једно дугме на његовој кошуљи... Јер то је само она могла ... а ко би још могао да тако рукама приђе Титовом врату. Такође, Јованка му је два пут принела и часу с водом.

После састанка са активистима у

Завичајац

35

и с мало црног грожђа опет сам био уз Јованку. Тако смо могли несметано да наставимо наше разговоре започете у опшинској сали. Наравно, ја сам отворено покушао да што више сазнам о оном што се не зна, а веома занима јавност, пре свега о њиховом породичном животу, необичан детаљ.

Она је моју знатижељу прихватила сасвим добронамерно , па није изостао ни један одговор.

Јованка ми је тада причала да Тито веома ретко одгледа главни Тв Дневник..., да најрадије увече гледа каубојске филмове на личном пројектору ...; да ретко вечеравају сами у брачном штимунгу јер, .. обично им се натовари неко од старијих, па и актуелних потичара који тада заседну до дубоко у ноћ , најчешће за шаховском таблом.... даље, говорила ми је, да уз пуну Титову сагласност, обично тада скокне до оболелог друга из рата ако тај посебно жели да буде посвећен и виђен, да обично тада, гледају да обиђу више познаника из родног краја и ратних дана....: да се свуда дочекује кафом и ракијом, и

Скупштини запутили смо се на ручак у хотел „Војводину”

У том, од рецепције хотела појавио се Тито с Јованком. И гле чуда: место да се директно, кроз узбуђени шпалир активиста, упути у салу за ручавање, Тито је, очигледно, застао код нас тројице Никезића , Пеђе и вероватно сувишног мене..,.. и ту се прилазећи одмах обратио, разуме се, овој двојици:

„Видите, размишљајући о цветању оних тикви ми занемарујемо заслијепљени својом идеологијом, да и на другој супротној стррани има паметних људи. Испада да смо само ми богом дани и способни да тумачимо све друштвене феномене и усмеравамо њихово кретање”

Иако је Печујлић Пеђа био познат по брзом реаговању, овога пута дао је предност Марку.

„Памет, односно мудрост, не станује само у једној кући” као и увек мирно, пословично је Никезић дао за право Титу.

И .... за време ручка, сасвим обичне лаке чорбе, шницле са прилогом, салатом

Са Титом и Јованком, на седници у Зрењанину Душан Радаковић (први са лева)

Завичајац

36

што о тим тиквама ни ја, а поготово ни моји суграђани немамо никаквог појма изузевши обично знање о тиквама које се овде гаје за исхрану стоке, или о тиквама као о погрдном имену за оне, тикване, недорасле приснијој комуникацији.

С обзиром да никог из свог ужег политичког окружења нисам смео да приупитам за те књижевне тикве, одлучио сам да скокнем до Мирка Чанадоновића тадашњег председника Покрајинског комитета, уверен да ће ми он сигурно то разјаснити.

После његовог стрпљивог објашњења зажелео сам да сад и сам прочитам, ако негде постоји стенограм тог Титовог говора но, до њега се тада уопште није могло доћи.

А тек после више од тридесет година, захваљујући историчару и драматургу Александру Новаковићу, аутору књиге „Како је Тито разбијао тикве” имао сам пред собом део тог Титовог говора, преснимљеног из фонотеке Радио Београда. Иовде га, предочавам, кад већ има онај, књижевно полиитчко историјски значај

„.... Ево, на пример, недавно сте видели, ту неки комад казалишне неке тиквице. Како цвате тиква, та његова тиква, који је то писао, не цвате, јер она је, изгледа, потпуно гњила, и тако даље... Где се блати наш друштвени систем , где се хоће на сваки начин да се наше друштво прикаже... као друштво које не ваља, то јест, да није то оно што би требало да буде. То јест, он не говори да је то социјализам. Неће социјализам, него нешто друго. Знате ви шта он то говори... а ко говори? Говори онај који је био на мрамору, на отоку, тамо, на Голом отоку. И већина тих људи, већина .... то их нема, мали број, али су врло гласни. Онај исти Информбировац који данас има право, овај, те ствари радити. Ми не смемо ићи на административно предузимање мјера. Ја не трежим да ми сада њега, шта ја знам, хапсимо, и тако даље, него напротив да буде глас јавности онај који ће њих онемогућити да се баве тим послом”.

посебно је истакла своју интимну чежњу за обичним, свакодневним животом.... без протоколарних стега и обавеза, чега и иначе има на претек.

После ове посете Тита свуда се, највише у шали, причало како се Тито љутнуо на моје удварање Јованки а посебнос је лако „побеснео” кад сам пар пута, уобичајено за мене, у разговору присно додирнуо Јованку за руку.

А ја сам стварно мислио, и био уверен, да ме је Јованка, за разлику од Тита, смао непосредније људски запазила и, можда, по нечем засебном, упамтила.

И, заиста неколико година после Титове смрти Јованка ми је по својој сестри од тетке, снајки мог кума, послала поздраве и изразила своју жељу да ми непосредно исприча непријатности које је имала и које још увек има, каже се у поруци, за које се у јавности није знало, већ се само уобичајено, народски нагађало.

А сутрадан после Титове посете Зрењанину, нестрпљиво сам прелиставао све могуће новине не би ли запазио нешто из свог излагања , а евентуално и своју слику поред председника.

Авај, у новинама сам, на своје запрепашћење, читао да су само некакве тивке у ствари, биле најглавнија ствар због које су Титове рећи у Зрењанину, затим добиле и одговарајући књижевно историјски значај.

Тек тада сам се и додатно забринуо

Дочек друга Тита на Тргу слободе