DUŠAN BARANIN

KARAÐORÐE

Prvi deo

I Karađorđevo poreklo nije pouzdano utvrđeno. Sve što je danas o njemu poznato, samo su predanja i legende. Sve je naknadno dosećanje i mudrovanje, pričanje, pevanje i željkanje. Nijedan savremen zapis ni svedočenje. Nijedan izvor prvoga reda. U stvarnoj svetlosti zapažen, tako, Karađorđe je samo snažan hrast ponikao na prisojnom proplanku vekovnog i zelenoga mora šume koja je tada plavila čitavu pokrajinu u kojoj je rođen i koju je njen narod zato i zvao Šumadijom. Koji su vetrovi, u kome trenutku, u kojoj ljutoj buri, i sa kojih strana upravo doneli predački žir na ovo gorovito i plodno tle, nepismeno potomstvo nije bilo u mogućnosti da zabeleži, a ljudsko sećanje nije bilo kadro da ta zadrži. Iz sve ne male literature koja je naknadno o tome nastala, jasno je jedino to da su se oko njega otimali mnogi naši krajevi. Svojatali ga i upirali se da dokažu kako mu je koren iz njih. Da li je, i koje je kazivanje tačno, teško je utvrditi. Najverovatnije je, mislim, ono koje se sačuvalo u plemenu Kučima. Po tome predanju Karađorđevi preci živeli su u selu Doljanima. Česti i krvavi bojevi Kuča i podgoričkih Turaka, nasilja i turski upada u pleme, prisilili su Srbe iz Doljana da napuste svoja ognjišta i rasele se. Kako se i kuda odatle kretala porodica voždovih predaka, nije poznato. Jedino što je pouzdano, to je da se jedno vreme zadržala u plemenu Vasojevićima. Bogata dolina Lima, gde se na svakom koraku susreće s ostacima srednjevekovne srpske države, gde je tradicija i želja za slobodom ostala življa nego u ma kojem drugom kraju, privukla je buntovne Karađorđeve pretke sebi. Oni su tu našli shvatanja i topline za svoju patnju. Bili su prihvaćeni. Ali neka nova golema nevolja verovatno da je nagnala Karađorđeva dedu Jovana da napusti Vasojeviće i preseli se u Biosku, užički kraj. Tu je doveo i dvojicu sinova, Petra i Marka. Po očevoj smrti, gonjeni nevoljom ropstva i već stečenom navikom seljenja, tražeći plodniji i mirniji kutak, sinovi su prešli u Šumadiju. Petar, otac Karađorđev, nastanio se u selu Viševcu. Stric mu Marko u selu Mramorcu. Posle pustošenja u ratovima između Turske i Austrije, Srbija je u to vreme bila retko naseljena. Dve velike i nesrećne seobe skoro su je opustele i ispraznile. Ovi opusteli krajevi postaju privlačna meta za naseljavanje izbeglica iz drugih srpskih oblasti. Šumadija se činila podjednako pogodna za mirne, kao i za nepokorne ljude koji su neko vreme proveli hajdukujući kao osvetnici i zaštitnici raje. Ti ljudi često su se puštali u svojim hajdučkim poduhvatima i na šira područja. Osmatrali su zemljište. Širili mrežu prijatelja i jataka, tražeći pogodan kutak gde bi se mogli smiriti kad se zasite osvete i pređu najnemirniji deo životnog puta. S odlukom da promene način života, hajduci su menjali i svoje prezime. U ono vreme puno je takvih slučajeva i pokreta. Balkan je besputan. Turska centralna vlast je labava i lenošću feudalizma u raspadanju oslabljena. Najčešće je u rukama ljudi koji nisu u stanju da sagledaju interese Turskoga carstva, već idu samo za onim što godi njihovom interesu i zadovoljenju vlastitih želja. To omogućava beguncima, koji su se kompromitovali u jednom mestu, da prelaskom granice kadiluka, često samo jedne planine, i promenom prezimena zature svoj trag. Doseljenicima Šumadija je pružila izvanredno povoljne prilike. Obrasla u beskrajne šume koje su žirom zasipale proplanke, ona je nudila ogromno preimućstvo za svinjogojstvo. Trebalo je svinje samo zapatiti pa ih isterati u šumu i ne brinuti se za njihovu hranu. Sama zemlja, plodna i odmorna, za mali trud vraćala je stostruki rod. Proplanci su cvetne livade, pogodne za senokose i pasišta rogate stoke. Po prisojitim stranama dobro uspeva vinova loza. Na krčevinama izvanredno bujaju šljivici i rode sve vrste pitomog voća. Šuma je prošarana lipama, bagremovima i divljim voćem. To omogućava naseljenicima da se bave pčelarenjem. Svinje, med, vosak i

rogata stoka predstavljaju odličnu robu koja u Austriji ima veliku potrošnju i prođu. Sve se do i dobro plaća. Na taj se način dolazi i do novca, koji je počeo da igra sve veću ulogu u životu ljudi na Balkanu. Ukratko, Šumadija je oblast pitomih dolina i brežuljaka, velikih šuma i bujnih livada. Po njivama se zlati pšenica i buja kukuruz. Proplancima pasu stada ovaca, krda goveda i dželepi konja. U šumama čopori svinja. Skoro svakom jarugom u to vreme je tekao potok, ispod svake kose strujala vrela. Kroz šumske spletove promicale su raznovrsne zverke i divljač. S njima su drugovali hajduci. Njihovo oštro oko preko vizira puške vrebalo je Turke, kad se usude da poremete neprikosnovenost slobode. Otac Karađorđev Petar, po kazivanju ljudi svoga vremena, nemiran je i nepokoran čovek. Po onome što se pouzdano zna o njemu, u mladosti bio je hajduk. Izgleda da se toga posla nije mogao odvići ni po naseljenju u Šumadiju. Spoljnim izgledom visok, suv čovek. Surova lica i prodorna oka. Sklon lutanju po šumi i neradu. Po ranije stvorenoj navici, on je, i posle smirenja u Viševcu, nastavio prikriveno da jatakuje. Tradicijom predaka, brigu oko kuće, zemlje, stoke i porodice prebacio je ženi Marici. Od rada zanimao se jedino lovom i pčelarenjem. Karađorđeva mati, vredna, razborita, umna i odvažna Šumadinka, rodom iz sela Masloševa, bila je ćerka kneza Petra Živkovića. Kao žena ona ima muškaračko ponašanje. Snažna je i lepa. Radi sve poslove u polju. Predana kući, ona je dobra majka i domaćica. Snažne je volje, smelih postupaka, istrajna. Ume da se posluži i oružjem. Konja je tako dobro jahala, da su je seljaci Šumadije prozvali „Marica Katana". Iz braka od tako snažnog soja rodio se prvenac sin. Nadeli su mu ime Ðorđe. jer se dete rodilo noću uoči Ðurđevdana. Godina njegova rođenja nije tačno utvrđena. Po jednima to se dogodilo 1752, a po drugima 1762 godine. Jedino što je pouzdano, to je da se to dogodilo u selu Viševcu, krajem šezdesetih godina osamnaestog veka. Posle Karađorđa Marica je još rodila: Mariju, Marka, Marinka i Milicu. Siromašan dom Petra Mrkše napunio se dečicom. I pored tako mnogobrojne porodice, Mrkša nije promenio svoje navike. I dalje je lutao po šumama, jatakovao i bavio se poslovima koji su skretali pažnju Turaka na njega. Sav teret kuće i porodice ostao je na Marici. Da nevolja bude veća, nekom prilikom je ubio Turčina. Zato je morao da napusti dom i zlehudo svoje imanje. Nekadašnjem hajduku nije se dalo da svije mirno gnezdo. Njegova porodica se morala proskitati selima Šumadije. Nikome nije mio čovek koga prati sumnja vlasti, i koji svojim prisustvom može da navuče na selo zlo i osvetu Turaka. Petrov pokušaj da privremeno nađe utočišta kod brata Marka, nije urodio plodom. Marko se takođe bojao turskog gneva i osvete. Zbog bratovljeve žene i dece nije hteo da izlaže propasti svoju kuću. Petar se zato neko vreme nastanio u ataru sela Žabara. Tu je podigao kuću pletaru na sohama. Živeo je sa decom od onoga što je Marica zarađivala po kućama imućnih seljaka. Kako sam nije mogao da plaća harač, to je selo za njega razrezom to činilo dve godine. Ali treće godine žabarski kmet Radivoje Stanković sruši Petrovu kuću i prisili ga da napusti Žabare. Nastali su očajni dani. Živelo se sa sitnom decom pod vedrim nebom. U zemlju se nije moglo. Išlo se od nemila do nedraga. Naposletku na Petrovu porodicu smiluje se neki Ðurađ iz Žabara i primi k sebi Maricu sa decom na zimovnik. Toga Ðurđa iz zahvalnosti Marica je docnije pobratimila. Ðurđevo prihvatanje Petrove porodice jasno pokazuje da razlog za progonstvo nije bio onaj harač od nekoliko groša što je za Petra plaćalo selo, već se kmet Stanković time poslužio kao izgovorom da ukloni iz sela neželjenog čoveka. Nekako baš u to vreme kad se Petrova porodica skitala po selima i šumama, Mula-Husejin

iz Palanke kupio je zapušteni spahiluk u Zagorici od Sulejmana Kićanovića. Novom agi preko je bila potrebna kmetovska radna snaga. Njegov glavni cilj je da mu se zemlja obrađuje, da vodenica melje i donosi ujam, da se pčele množe i daju. prinos meda i voska, za koji je iz Austrije dobijao zlatne cekine. Zato se nimalo nije dvoumio da najmi Petra za čuvara pčelinjaka. Tako se Mrkša i njegova porodica nastane u selu Zagorici, čiji stanovnici su bili ljudi Petrovih osobina. Retko se koji mogao naći među njima da nije imao ruke uprljane turskom krvlju. Ovi ljudi sumnjive prošlosti, opet nastanjivali su se na Mula-Husejinov spahiluk upravo zato što im je on pružao zaštitu pred vlastima. Mula-Husejin ni sam nije krio kako misli o svojim kmetovima. Više u zbilji nego u šali govorio im je: — Znam ja, biva, šta je vas meni doteralo u ovu divljinu i zabitnost. Dug turske krvi. Samo, ništa ne brinite! U alahovu tefteru jedan Turčin manje ili više nije veliki zijan. Dunjaluk je ionako pun Turaka. Meni će biti vajdica od vaših ruku. Zato i neću dozvoliti da vam ma ko zlo uradi. Tako se u Zagorici, kako priča Gaja Vodeničarević, savremenik Karađorđev i sin zagoričkog mlinara, Petar Mrkša zadržao nekih sedam-osam godina. Pogodovao mu je aga i ćud seljaka, sličnih njemu. Karađorđevo detinjstvo u tome lutanju, seljakanju, stalnoj oskudici i bedi, bilo je u svakom slučaju puko živosti i uzbudljivosti, stalnih promena i novih iznenađenja. Maričine vredne ruke nisu bile u mogućnosti da stvore deci dovoljno hleba, kamoli drugih ugodnosti. Tako je Ðorđe prerano upoznao sirotinju i bedu. Ali, baš zato, bistro i radoznalo dečje oko moglo je mnogo štošta korisno da zapazi i da se nauči mnogo čemu što će mu docnije u životu trebati. Nevolja je velika učiteljica ljudi. Njena surova pedagogija, još u prvim danima detinjstva, utisnula je Karađorđu u dušu pečat tvrdoće, smelosti, izdržljivosti i samopouzdanja. — Kao nadoknadu za svoje siromaštvo, Karađorđe je još u detinjstvu upoznao mnoga sela Šumadije. U njima je nalazio nove drugove za igru. Naučio se da trpi hladnoću, glad i letnju žegu. Upoznao život polja, šume, navike domaćih životinja i zverinja. Kao sva deca toga vremena, rastao je telom i duhom u slobodnoj prirodi, koja ga je od najranijih dana upućivala na surovost borbe za opstanak. To ne znači da on nije imao dana dečačke bezbrige i zanesenosti. Ono što najviše raspaljuje dečačku maštu, njemu je potpuno dostupno u takvom životu. Od majke je čuo mnoge bajke. Guslarske pesme su raspaljivale njegova osećanja i maštu. Otac ga je vrlo često vodio sa sobom u šumu, gledajući i pomažući ocu u lovu, još rano je saznao da se i najopasnije zverke plaše čoveka. Deca su se i tada najčešće igrala rata. Delila se na Turke i hajduke, pravila puške od zove, naoružavala se praćkama i kamenicama. Savremenici pričaju da je u takvim igrama Karađorđe uvek učestvovao. I ma bilo i samo dvoje dece, on se nametao za kolovođu. To je i razumljivo. Stalni pokreti njegove porodice i česti dodiri sa novim sredinama i ljudima uticali su na njega da postane smeliji od ostalih dečaka svog uzrasta. Naročito je ispoljavao smelost kad je u igri predvodio decu po šumi. Tražili su gnezda. Hvatali zečiće i progonili srnčad. Tako se još u najranijim danima svoga detinjstva Karađorđe učio hrabrosti i smelosti. Izgleda da mu je te osobine i Marica stalno negovala, jer je želela da stvori od svoga sina hrabra i odlučna čoveka. U desetoj godini već se toliko pouzdano vladao da je zaustavljao konjanike i pozivao ih da se utrkuju. — Zar s konjem? — pitao bi začuđeno čovek. — S konjem, — odgovarao je pouzdano dečak. Pošto se poravnaju, Karađorđe je zapinjao i trčao. Dešavalo se ponekad, na kraćem rastojanju, i da utekne konjaniku.

Zagoričani, hrabri, surovi i smeli ljudi, često su govorili njegovom ocu: — Tvoj Ðorđe, kad poraste, trista će jada zadati Turcima. — Hoće, ako uspe da živ ostane dok se ne opaše snagom, — odgovarao je ponosito Petar. Uz osobine rane hrabrosti, Karađorđe je pokazivao i veliku marljivost u radu. Ovu osobinu je nasledio od Marice. Shvatio je prerano teškoće u svojoj porodici. Hteo je da pomogne i olakša u svemu majci. Pomagao joj je u radu na njivi. Čuvao je stoku. Kalemio voće i pravio drveno posuđe. Često je zamenjivao Petra, koji je nerado odlazio agi u Palanku. Otac mu na konja natovari med, ulovljenu srnu ili brašno iz vodenice. Dečak bi to terao u Palanku. Mula-Husejinovi momci uzaludno su pokušavali da ga preplaše. Nakostrešeni, ćutljivi Karađorđe sevom oka podsećao ih je na mladog vučića. Radoznalo su ga zagledali i pokazivali agi. Sam Mula Husejin, kad bi dolazio u Zagoricu, govorio je Marici: — Vala, snaho, Ðorđe ti je pljunuti Mrkša! Još ovako mali ujeda Turke okom. Šta li će od njega tek biti kad poraste? — Čestiti aga, biće tvoj argat, kao što smo svi mi, — odgovarala je smešeći se Marica. — Neće, dina mi, već hajduk. Eto, pogledaj Petra i njega. Isti su. — Zar mu ti, aga, manišeš što naliči na mene? — pitao bi Petar i prekidao rad oko košnice. — Ne, dina mi. Ali kad smo već na riječi, krsta ti, Petre, koliko si dosad smakao Turaka? — Samo, aga, one koji su hteli da smaknu mene, — odgovarao bi pola u šali a pola u zbilji Petar. To je uveseljavalo Mula-Husejina. Slatko se smejao. — Petre, pravi si krmak! Dina mi, lažeš. Smakao si ponekog i prava. U dvanaestoj godini života Karađorđe je krenuo u najam da bi olakšao svojoj majci. Služio je i čuvao stoku bogatih seljaka. Radeći taj posao nije mogao da utroši celu snagu. Njegova nemirna misao i ruke prihvatale su se noža i nalazile mira i izraza u drvetu. Pravio je preslice i vretena, dubao kašike i zastruge. Ovi njegovi radovi postali su cenjeni kod ženskog sveta. Tako je i to donosilo neku vajdicu njegovim roditeljima. Kad je već napunio oko sedamnaest godina, najmio se da čuva stoku kod imućnog seljaka Novaka iz Žabara. Nekoga dana ovce su mu pasle na proplanku više Kragujevačkog druma, a svinje rovile uz potok do samog puta. Paše za ovce bilo je u izobilju, kao i žira za svinje oko potoka. Sedeo je za grmom, nadgledao stoku i nožem šarao gazdarici preslicu. Radeći taj posao, nije primetio kad je od Beograda drumom dojahao silovit Turčin, za kojim je išlo nekoliko hrtova. Čim su psi primetili svinje, kidisali su na njih. Veprovi ih dočekali i jednog hrta razderali. Turčin je zbog toga pobesneo, trgao kuburu i iz nje počeo da ubija svinje. Kada je to video, Karađorđe siđe šumom do potoka i pored mostića zauzme busiju. Čim Turčin naiđe, on opali i ubije ga na mestu. Pošto je skinuo sa njega oružje i odelo, on ih sakrije. Leš takođe. To je bila njegova prva junačka osveta. Ostao je još neko vreme tu u najmu. Ali kada se po okolini poče pričati da je nestalog Turčina ubio Karađorđe pa mu zaturio trag, odmah mu je postalo jasno da se iz Žabara mora nekud uklanjati. U Zagoricu roditeljima nije hteo, bojeći se da ih ne izloži negdašnjoj nevolji. Poučen primerom svoga oca, nije tražio zaštite kod svojih. Odlučio se da je traži kod Turaka. Još od ranije se preko oca upoznao sa turskim kesedžijom Fazli-pašom iz Palanke. Ovaj Arnautin, i po svoj prilici potajni katolik, bio je aga sela Baničine. Iako se pravio Turčin, mrzeo je Turke. Ubijao ih ispotaje i trudio se da se tako što pre obogati. Karađorđe pođe njemu u Palanku. Poveri mu se i zatraži od njega zaštitu. Fazli-pašise dopadne snažan, smeo mladić. Da mu besu i primi

ga kod sebe u službu. Uskoro po stupanju u službu kod Fazli-baše, naiđu iz Soluna četvorica Turaka trgovaca, koji su poslovno putovali za Beograd. Fazli-paša im napravi zasedu s Karađorđem. Ubije ih i opljačka. Uzme novac, oružje, odelo i konje. Leševe im baci u jamu i tako zaturi trag. Kada se po Palanci poče pričati da je trgovce ubio Fazli-paša, Arnautin, da pokaže kasabi svoju drskost i prisili je na ćutanje, spremi se i sa Karađorđem krete za Beograd. Kako je tamo bila najveća carska vlast, on je time mesnim Turcima stavljao na znanje da tamo ide zato što se ničega ne boji. Usput za Beograd, njih dvojica ubiju još dva Turčina. Žrtve Fazli-paša opljačka. Ukloni tragove. Noću se dokopa Beograda i skloni kod prijatelja, koji su se bavili sličnim poslovima. Karađorđa je sakrio u seno štale gde su im se nalazili konji. U Beogradu Fazli-paša je ostao dvanaest dana. Danju je išao sa svojim prijateljima po hanovima i uživao u pesmi i čočecima. Preko noći je svršavao tajanstvene poslove. Kad je došlo vreme za povratak u Palanku, izvukli su se iz varoši noću na Vidin-kapiju. U Fazli-pašinoj službi Karađorđe je ostao nekoliko godina. Među njima je po svoj prilici bila zaključena pogodba da jedan deo zadobivenog novca od Turaka pripadne Karađorđu. Međutim Arnautin je isuviše bio gramziv. Zakidao je Karađorđu u njegovom delu. Po svoj prilici da to nije bio presudan razlog koji je na Karađorđa uticao da ga napusti. Fazli-paša je postajao sve drskiji u svojim razbojničkim napadima na Turke. Otpočeo je da pljačka i ucenjuje čak i domoroce u Palanci. Karađorđu se to nije sviđalo. Pogotovu kada je čuo da Turci po varoši govore kako je on izvršilac Fazli-pašinih poduhvata. Razmislio je. I, kao uvek, odlučio brzo. Kao povod za raskid uzeo je nepravilnu deobu plena. Razišao se sa Fazli-pašom prijateljski. I, docnije, povremeno je s njime održavao veze. A u teškim časovima tražio je od njega zaštite. Tako je u ovoj službi Karađorđe postao pravi hajduk. Tu je naučio da metak rešava mnoga zamršena pitanja, a mrtva usta nihad ne odaju tajnu. Surova škola, ali za ono vreme korisna i poučna. Dok je Karađorđe služio u Palanci, imovno stanje njegova oca se popravilo. Vredne Maričine ruke i pomoć koju je sin davao omogućili su Petru da dođe do svoga pčelinjaka. Zakopitio je i nešto stoke. Život porodice znatno se popravio. Sada je mogao da se bavi isključivo svojim poslom. Ali jednom probuđena hajdučka krv teško je mogla da miruje. Ponovo je došao u sukob sa Turcima. Ponovo je ubio i pobegao Fazli-baši. Za to vreme događaji u svetu se mrse i zapliću. Austrija i Rusija su se sporazumele. Sklopile su savez i čvrsto rešile da unište Tursko carstvo. Katarina II i Josif II podelili su Balkan: većina srpskih zemalja, po tome sporazumu, došla je u interesnu sferu Austrije. Zato među Srbima počinje živa propaganda austrijskih agenata u graničnim oblastima. Naročito u Srbiji, jer će ona postati centar vojničke akcije. Nemci su u toj agitaciji vrlo vešti. Oni obećavaju Srbima slobodu i trude se svim sredstvima da ih pridobiju na svoju stranu, protivu omraženih Turaka. Takva obećanja dopadaju se ugnjetavanoj raji. Naročito nepokornom i buntovnom Petru Mrkpš. Glavačke uleće u mrežu austrijske propagande. Vezuje se sa dvojicom njenih oficira koji su prešli u Srbiju da uhode Turke i pripreme raju za skori rat. Izgleda da je Petar u ovome radu bio suviše neobazriv. Za njegovu vezu s Austrijancima doznao je turski obaveštajac Vukoje iz Masloševa. Pažljivo ga drži na oku i smišljeno priprema zamku. Jednom prilikom, kad je Petar udesio sastanak austrijskih oficira i hajduka u napuštenoj vodenici, Vukoje obaveštava Turke. Ovi ih opkole i pozovu na predaju. Austrijanci se predadu, a Petar i hajduci se brane i izginu. Po kratkom postupku Turci neprijateljske oficire povešaju. Čim se ovo desilo, Marica je morala sa decom da napusti Zagoricu.

Unesrećenu porodicu primi knez Nikola Jovanović u svoju kuću u Masloševu. U isto vreme Karađorđe ponovo napusti Fazli-bašu i skloni se u selo Vrbicu. Živeo je na oprezu i kao najamnik, samo da ne privuče na sebe pažnju Turaka. Iz Vrbice često je dolazio da obiđe majku, braću i sestre. Tako se upoznao sa knezom Nikolom, njegovim sinovima i mezimicom ćerkom Jelenom. To poznanstvo je postalo sudbonosno po celu kneževu porodicu.

II Prihvatajući Petrovu porodicu u svoju kuću, iako su to bili žena i deca čoveka koji je ubijen kao hajdučki jatak i vezan radom za austrijske agente, knez Nikola Jovanović se možda nije rukovodio samo razlozima čovečnosti. Nije isključeno da je postojala i neka stvarnija obaveza između uglednog kneza i hajdučkog jataka. Možda je nju doneo zajednički rad na pripremama za skori rat sa Turcima. Najugledniji Srbin u Jasenici, knez Nikola je bio poznat kao čovek blage naravi. Pa ipak, po svemu sudeći, i on je bio gotov da sve stavi na kocku kada se ma šta preduzimalo za slobodu. Sa velikim ugledom i kod Srba i Turaka, on je motao za izvesno vreme pronalaziti dovoljno razloga za prihvatanje porodice Petra Mrkše. Svoj postupak je pravdao sažaljenjem prema sitnoj deci. Marica je i ovoga puta pokazala razboritost. Znajući da njen boravak može teško nauditi ugledu kneza, ona se brzo preudala za starijeg čoveka Petronija. S njime se vratila na napušteno imanje u Zagorici. Izgledalo je da se tako sve svršilo kako valja. Marica i deca su se smirili. Njen novi muž bio je vredan čovek. Zavoleo je ženu i decu. Potrudio se da im pribavi potreban mir i uzdigne posrnulo imanje. Ni knez Nikola nije imao nikakvih neprilika. Polako se zaboravljalo na Petra Mrkšu. Karađorđe je, međutim, i posle majčina odlaska nastavio da dolazi u kuću kneževu u Masloševo. Uzrok toga dolaženja bila je kneževa kćer Jelena. Tek stasalo devojče, šiparica, visoka, vitka struka, uočljive lepote, smelih crnih očiju, plaka izgleda i nemirna hoda kao u mlade srne. Lepo devojče privuklo je Karađorđevu pažnju; bio je dovoljan možda sev ukrštenih pogleda da se međusobno zavole. O Karađorđu kao momku mnogo i pohvalno se pričalo, Nije mogla ostati tajna da je mnogim Turcima smrsio konce. Isto tako znalo se da je njegovo služenje u Vrbici samo zaturanje traga kako bi se zaboravilo sve što je dotle uradio. Sve to, kao i njegova mladost, njegova snaga, njegova smelost i plahovitost privukli su Jeleninu pažnju. Ona je često imala priliku da ta vidi i čuje kako razgovara sa njenim ocem. Bila je to počast koja se nije ukazivala često mladićima toga vremena. Mlada i očarana njegovom neobičnošću, ona sa njega nije skidala pogleda. I Karađorđe je brzo zalazio devojčinu ljubav. Pred njom nije mogao da ostane ravnodušan. I on je nju zavoleo. Po tadašnjem običaju, Jelena i Karađorđe retko su mogli da izmene po koju reč. Zadovoljavali su se najčešće time što se mogu sresti, pogledati i u kolu igrati. Knezu Nikoli, mudru i vidovitu čoveku, nije moglo umaći da mu je kći naklonjena Karađorđu. Isto tako znao je da su česti Karađorđevi dolasci zbog Jelene. Uočivši to, nije se nimalo zabrinuo, jer mu se Karađorđe stvarno dopadao. I da događaji nisu istrčali napred, verovatno je da bi Jelena s očevim blagoslovom postala Karađorđeva žena. Jelenina lepota nije mogla ostati nezapažena. Pogotovu kad se uz nju privezao Karađorđe. Čim je stasala za kolo i gledanje, mlada devojka izlazila je sa svojom braćom na posela i sabore. Karađorđe je drugovao sa kneževim sinovima i uvek u igri i kolu bio uz Jelenu. Momci iz Masloševa i okolnih sela zavideli su Karađorđu zbog Jelene. Nije čudo što je Karađorđe, zagledavši se u Jelenu, zaboravio na opasnost, Turke i zlobne ljude koji su kumovali smrti njegova oca. Ali ako je on to učinio, oni nisu. Zavidljivcima nije po volji tuđa sreća. Ne bar onima kojima je ovo kvarilo račune, pošto su još od ranije gajili potajnu nadu za sebe. Tako ni Karađorđeva ljubav nije mogla ostati na miru. Knez Nikola Jovanović imao je u selu Jagnjilu pašenoga Milutina Dubljanca, oženjena kneževom svastikom Bisenijom. Na dan jagnjilskog sabora, knez je pošao sa celom porodicom pašenogu u goste. Po ručku izišao je da se vidi u narodu, a sinovi i kćeri da se provesele i igraju. Na taj se sabor skupljala cela Šumadija. Uz mladež su dolazili viđeni ljudi, knezovi, popovi,

igumani. To im je pružalo mogućnost da se sastanu i porazgovaraju ne skrećući na sebe sumnju Turaka. U isto vreme, tu su se porodice nadmetale odelom, lepotom svojih sinova i kćeri. Svakom takvom prilikom knezu je ukazivano počasno mesto među prvacima. Sedeo je odakle se mogao videti ceo sabor. Uživao je u pesmi, igri i snazi mladosti. Desno od njega sedeo je voljavački iguman, levo njegov zamenik, a dalje redom knezovi, popovi i viđeni ljudi. Na sabor je došao i Karađorđe. Znao je da će biti i Turaka, zato je, pre nego što je došao među momke, izvadio iz silava oružje i sakrio ga u šumi. Nije hteo da sebe toga dana dovede u iskušenje. A čim je prišao kolu, našao se sa kneževim sinovima: Markom, Ivanom i Jovanom. Uz braću je bila i Jelena. Hajduk je više nije puštao iz oka. U igri stalno je ostao uz nju. Kao predstavnik vlasti došao je jagnjilski subaša. Mudar i oprezan Turčin, on je dobro poznavao preke ćudi raje, naizgled pokorne, ali u ovakvim prilikama, na skupu, dadne li joj se i najmanji povod, može i da pobesni kao planinska bujica. Zato je želeo da nikome ne dozvoli nikakav izgred na saboru. Među prisutnima desio se i Vukoje iz Masloševa. On i Karađorđe bili su u omrazi. Vukoju se pripisivalo da je izdao Turcima Petra Mrkšu. Karađorđe je to znao. Odlučio se da jednoga dana svrši obračun sa tim čovekom. Ali, pored toga, Vukoje je bio bacio oko na Jelenu. Nameravao je da njome oženi svota sina i da se orodi s obor-knezom Jasenice. Čim je Vukoje među momcima video Karađorđa u društvu sa kneževim sinovima i Jelenom, spopala ga je teška mržnja. Nije mogao da miruje dok ne zagorča sreću mladiću. Pa ipak, vešt i lukav, hteo je da svrši posao preko drugoga. Zato je prišao jagnjilskom knezu i rekao: — Kneže, što trpiš onoga zlokobnika? Vidiš li kakav je? Isti Petar Mrkša, baš kao da mu je iz oka ispao! Može učiniti neko zlo, pa onda niko drugi neće odgovarati nego ti! — Bog s tobom! — odgovori mu knez. — Šta ti je on na putu? Zašto si se na momka ispizmio? — Ne dam da sin Petra Mrkše gara do najbolje devojke. — Mani se ti, Vukoje, Ðorđa! Neka momci igraju ko do koga voli. Mi stariji da gledamo svoj posao, — reče jagnjilski knez i okrete se od njega. Ne odlučujući se da sam napadne Karađorđa, Vukoje priđe knezu Nikoli i reče: — Glava si Jasenice i sve su oči ovde danas u tebe uprte. Zašto dopuštaš da sin jataka igra sa tvojom ćerkom i grli se sa tvojim sinovima? Zar time nećeš uniziti svoj ugled i navući sumnju Turaka? — E, moj brate! Da nam nije Ðorđa i onakvih kao on, Turci bi nam se na glavu popeli i dvostruko bismo im robovali, — odgovori mu knez Nikola. Neshvaćen, razočaran i još više rasrđen, Vukoje nađe jagnjilskog subašu i poverljivo mu prišapta: — Aga, danas ti je u kolu svaki put kolovođa sin Petra Mrkše! — Što se to mene tiče? — upita subaša. — Može napraviti zlo. Od kurjaka šta može da se drugo izleže nego opet vuk. Ja da sam na tvome mestu, uklonio bih ga sa sabora! — Mani se ti, biva, toga. Ja nisam tvoj subaša Kurta da činim zijan raji. Nemam zašto da gonim momka. A ni kavge ovde danas neću! Kad spletkama nije mogao da svrši što mu je trebalo, Vukoje se, zaslepljen mržnjom, reši da lično napadne i ponizi Karađorđa. Znao je da unižen čovek gubi u očima ljudi, a još više u očima žena. Karađorđe ništa nije slutio. Igrao je razdragano uz Jelenu. Ponosit, dobro obučen, za glavu

veći od svih momaka, sa Jelenom uza sebe, privlačio je pažnju posmatrača. To je još više razbesnelo Vukoja. Zato kada je, vodeći kolo, pored njega naišao Karađorđe, izmahnuo je štapom i udario ga po ramenu. Čim se to dogodilo, Karađorđe se pustio iz kola. Otišao u šumu i uzeo sakriveno oružje. Prišao je jagnjilskom knezu i rekao: — Zbogom, kneže! Hoću da idem! — Nemoj, dete, kuda hitaš? Valjda si se naljutio na onoga zlobnika? Ostani i još malo poigraj. Vidiš i sam da je još rano za razilazak. — Moram da idem. Zato oprosti i blagoslovi, — zamoli ga Karađorđe. — Srećan ti put, — reče zabrinuto knez. Zatim je Karađorđe prišao igumanu. — Blagoslovi i ti, oče igumane! — Neću, sinko, dok ne odigraš još jedno kolo, jer vidim da si ljut. — Pa kad veliš, oče igumane, ja ću i odigrati, — pristade Ðorđe. — E, kad si takav, neka te svuda sreća prati, — reče iguman pružajući mu ruku. Još jednom prileteo je Karađorđe kolu. Uhvatio se uz Jelenu i zaigrao. Svi su pomislili: zaboravio je Vukojevu uvredu. Ali u času kad je u kolu došao do Vukoja, naglo se pustio od Jelene. Skokom tigra našao se licem u lice s njim. Pogledao ga ledeno i ciknuo: — A ti tako, po duši te pasjoj! S rečima je udružio vatru pištolja. Kad su Turci pritrčali, Karađorđa nigde u saboru nije bilo.

III Sukob zbog Jelene i Vukojevo ubistvo privukli su pažnju Turaka na kneževu ćerku. Naročito subaše Kurte. Lukavi Turčin osetio se i sam time pogođen. Za sve je bacio krivicu na kneza Nikolu. Da otvoreno ustane na njega, nije imao dovoljno razloga. Trebalo je naći nekakav povod da ocrni kneza pred rajom i muselimom u Kragujevcu. Znao je koliko knez drži do svota dostojanstva i časti svoje porodice. Preko toga osetljivog mesta nišanio je u kneževo srce. Kod Kurte je u hanu živeo sestrić mu Salija. Mlad, silovit Turčin, odan razvratnu životu. Njemu je zapela za oko Jelena. Nagovorio je ujaka da mu ugrabi kneževu ćerku. Plan je stvoren za otmicu. Kurta se nije usuđivao da napadne kneževu kuću, jer je knez imao tri sina pod oružjem, a znao je da ni selo neće ostati ravnodušno dođe li do borbe. Zazirao je i od Karađorđa, koji se po Vukojevu ubistvu odmetnuo u hajduke i stalno se vrzmao oko Masloševa. Da zamišljeni plan ostvari, Kurti se uskoro pružila zgodna prilika. Knezu Nikoli umre žena, te on, naslućujući da Turci nešto smeraju prema njegovoj kući, reši se da Jelenu što pre ukloni ispred njihovih očiju kod pašenoga i svastike u Jagnjilo. Kurta je držao kneza na oku i stalno pratio svaki njegov pokret. Tačno je doznao dan kad se knez spremio da povede ćerku u Jagnjilo. Postavio mu je zasedu od prerušenih Turaka na putu. Kako je za sve to saznao Karađorđe, i kako se našao u času kad su Turci napali kneza, teško je utvrditi. Verovatno je da su ga o svemu obaveštavali kneževi sinovi. Tek u trenutku kad su Turci svezali kneza i povukli Jelenu, on je napao Turke, pobio ih, a preostale rasterao. Kneza je odrešio i pomogao mu da povede Jelenu do Jagnjila. — Ovaj događaj ponovo je jasno ispoljio Karađorđevu smelost i odlučnost. Pokazalo se da je on hajduk koji ni od čega ne preza kad je u pitanju odbrana časti voljene devojke i zaštita nejači. Razume se, zbog ovog sukoba sa Turcima kompromitovan je i sam knez. Nije mu ništa drugo ostajalo već da sa sinovima i sam beži u hajduke. Ali u hajdučkom poslu on nije imao sreće. U jednom sukobu poginuo je sa sinovima. To je bolno odjeknulo u celoj Šumadiji. Jelena je sada ostala sama na svetu. Pod zaštitom tetke, zaljubljena u hajduka. Koliko je Karađorđe posle kneževe smrti još hajdukovao, ne može se tačno znati. Tek, u danom trenutku, on je ponovo uspeo da se pred Turcima opravda i vrati seljačkom životu. Izgleda da mu je u tome pomogao Fazli-paša. Razlog koji je Karađorđa opredelio za smirenje, svakako je njegova ljubav prema Jeleni i žudnja za zemljom. On je hajdučiju shvatao samo kao junačku nevolju i odbranu. Čim mu se ukazala prilika da se nje mahne, rado se odazvao i pošao k majci i očuhu na imanje u Zagoricu. Sada je ponovo imao često priliku da viđa Jelenu. Odlazio je naročito zbog nje u Jagnjilo. Jednom je zateče na izvoru. Punila je sudove vodom. Nazvao joj je boga i zatražio da pije. Kada se napio vode, upitao je: — Jelena, hoćeš li da pođeš za mene? — Što, Ðorđe, pitaš mene? Eno ti starijih pa pitaj njih. Ako oni dozvole, ja hoću. — Kad ti hoćeš, šta imam koga pitati! — reče Karađorđe, zgrabi Jelenu za ruku i po tadašnjem običaju razbi joj sudove. Poveo je u Zagoricu. Došavši kući, opalio je iz kubure, obavestivši na taj način selo da je doveo sebi nevestu. Kum mu je bio Milisav iz Saranova. Venčao se na mesne poklade u gorovičkoj crkvi. Ženidba je preloman događaj u voždovu životu, Mladi hajduk svio je porodično gnezdo, koje ga je docnije stalno vezivalo za kuću, selo i porodicu. Još od rakije pokazivao je marljivost u

radu i ljubav za zemlju. Sada mu se san ostvario. Oženjen je. Ima nešto zemlje. Postao je seljak. Hajduka je potisnuo ratar. To će ga zauvek čeličnim lancem vezati za Šumadiju. Karađorđe se oženio 1786 godine.

IV Kraj osamnaestog veka nagoveštava dolazak novog doba. Stari poredak u Evropi se trese pod navalom novih ideja i shvatanja. Zapad je ceo zahvaćen time. Prsnuli su temelji feudalnog društva. Granice više nisu bedemi da zaustave novine koje nevidljivo rastu i zahvataju svet. Rusija i Austrija su stvorile moćnu koaliciju protiv Turske. Sve miriše na rat i skoru buru. Austrija se svim sredstvima trudi da pripremi Srbe za sukob i privuče ih na svoju stranu. Raja oseća da se nešto uskoro mora dogoditi. Turci su takođe znali da će doći do rata. Zato su u granične pašaluke prema Austriji slali vojsku. Pored domaćih Turaka u Srbiji su se sve više gomilale mnoge turske siledžije i pustahije. Oni su osećali da im raja u času napada neće biti odana i verna. Karađorđevoj majci je sve jasnija težina prilika u kojoj se nalazi njena porodica. Oseća srcem i strepnjom majke da su Turci besni i razdraženi. Nasrću na obraz i blate sve svetinje. Poznaje bolje nego iko svoga sina Ðorđa. Zna da nikakvo uniženje i sramotu neće hteti ni od koga otrpeti. To će dovesti do sukoba između njega i Turaka. A svaki sukob u ovako burno vreme vodi u propast njenu decu. Da stvar predupredi, odlučila se da nagovori Ðorđa na bekstvo u Austriju. — Sine, Ðorđe, ti si se oženio. Doći će Mula Husejin pa će te otpraviti nekud poslom. A on će ostati i činiti s tvojom nevestom što mu je drago. Ti to nećeš otrpeti. Ubićeš ga. Mi ćemo posle toga svi propasti. Zato hajde pre zla da bežimo u Nemačku. Vidiš i sam da se vojna sprema. Mnogo je naših ljudi već pobeglo preko Save. Karađorđe je pristao, ali je polazak stalno odgađao. Nije mu se napuštala Šumadija. U njoj mu je sve blisko, toplo i drago. Svaki grm, jaruga, njiva i proplanak zvao ga da ostane. On se privikao i zavoleo rad na svojoj njivi. Ugodna mu je toplina doma i prisnost zemlje. Ali sami događaji presekli su njegovo oklevanje. Turčin Deli Musa osilio se i izišao na glas kao veliki nasrtnik. Pijančio je skitajući se po selima. Upadao je u srpske kuće. Ucenjivao domaćine i nasrtao na žene i devojke. Javno se među Turcima hvalio: „Za godinu dana napraviću trista kopiladi Vlahinjama. A toliko ću nepokornih srpskih glava skinuti". Kad bi upao u selo, ljudi su morali sklanjati mlade žene i devojke u šumu. Neke večeri, dok još Karađorđe nije došao s rada, odnekud je dolutao Musa. Čim mu je Marica prihvatila konja i uvela ga u kuću, odmah joj je zapovedio: — Kuvaj, baba, cicvaru, a nevesta da me služi rakijom! Zatim se siledžijski razbaškario. Srkao je iz fildžana kavu. Raspalio dugu, šarenu čibučinu i bezobrazno gledao Jelenu. Marica se trudila da mu što pre skuva cicvaru i, pre Karađorđeva dolaska, otisne ga iz kuće. Musi se dopala mlada. Rastežući pio je kavu. Zanovetao je čas ovo čas ono, samo da što duže potraje gošćenje kako bi dobio izgovor da ostane na konaku. Marica je slutila zlo. Brzo je iznela na trpezu kajganu i zakuvala cicvaru. Zbunjena Jelena dvorila je Musu. Baš u času kad je Marica stavila na trpezu tiganj s cicvarom, dođe Karađorđe i, kad vide Turčina, prikri se da čuje šta je naumio. Uznemirena Marica reče Musi: — Jedi, Turčine, pa idi i traži konak. Moja je kuća malena i imam mnogo dece. Musa joj odgovori: — More, babo, ja ću ovde da noćim. Ćef mi je s ovom nevestom da prospavam. — Lepo, lepo, aga! Ti ćeš da spavaš s nevestom? Ali ona ima svoga muža. Zato sačekaj dok on dođe i upitaj ga hoće li ti je dati!

— Šta ja imam njega da pitam? Njegov sam gospodar. U mojoj je ruci sve, pa i njegov život. Moje je da hoću i poželim, a vaše da mi to odmah ispunite. Karađorđu to bi dosta. Sevnu okom i uđe u kuću. Istrže Jeleni iz ruku bardak s rakijom. Nasu sebi čašu i ispi. Delić od sekunde, ledenim pogledom merio je Musu, pa ga upita: — Jesi li koju popio, Turčine? — Šućur alahu već deset, — odgovori Musa. — Kriv sam, kojekude, što zadocnih. Počekaj da te stignem! Zatim je naglo ispijao jednu čašu za drugom dok ne popi deset. Jedanaestu natoči i stavi pred Musu na trpezu. Za to vreme Jelena ugrabi priliku i umače u vajat. Musa se obazirao tražeći je pogledom. — Kud ode mlada? — upita Karađorđa. — Za poslom, Turčine! Ja ću služiti. Domaćin sam i takav je naš običaj... — Divlji krmče, zar ti meni da sudiš? U našem carstvu imate da živite i vladate se kako vam mi naređujemo. Zato hoću da me nevesta služi. Kao što će me služiti noćas u postelji! — viknu besno Musa i prevali zakrvavljenim očima put Karađorđa. — Kojekude, po duši te pasjoj, Turčine, zar ti ne znaš da Srbin glavu za obraz daje! — planu Karađorđe, trže iz silava pištolj i skresa mu ga u prsi. Musa pade preko trpeze. Sukob sa Musom nije bio jedini u periodu pre bekstva u Austriju. Uskoro iza toga, jedne proletnje noći, nevreme pritera dva Turčina da svrate Karađorđevoj kući. Napolju je besnela oluja. Kad Marica vide Turke, skloni decu i Jelenu, pa ih susrete i uvede u kuću. Turci su posedali uz ognjište. Razbaškarili se i stalno tražili od Marice šta da im kuva za večeru i čime da ih časti. Uto iz štale, gde je namirivao stoku, dođe Karađorđe. Nazva Turcima boga i sedne i sam uz ognjište. Marica je u tiganju kravila skorup i teškim, gvozdenim tučkom tucala u avanu so. Stariji Turčin radoznalo pogleda Karađorđa i upita: — Ko ti je ovo, gazdarice? — To mi je sin, aga, — odgovori mu Marica. Turčin malo poćuta, osmotri ponovo Karađorđa pa reče: — More, ženo, sin ti je hajduk! Pogledaj kakve su mu oči! — Nije moj sin, aga, hajduk, već, kao i svi mi, carska raja. Karađorđu to bi dosta. Posumnjao je već u nameru Turaka. Pomakao je stolicu bliže vratima. Držao se na oprezu. Marica, bojeći se sukoba, odmah je postavila trpezu. Iznela sira, kajmaka i rakije. Starijem Turčinu Karađorđe je po nečemu bio neobičan i sumnjiv. Njegovo držanje nije imalo u sebi skrušenu, rajinsku pokornost. Otvoreno i slobodno ih je gledao u oči. A pogled mu je sevao mržnjom. Naročito se ta sumnja pojačala kad vide kod Karađorđa u silavu pištolje. Da mu se podrugne i izazove ga, Turčin upita: — More, Vlaše, kakve su ti to kozje noge za pasom? — Kojekude, pištolji su to, aga! — odgovori mu Karađorđe. — E, pištolji! To nije ništa. Zar bi i to moglo ubiti čoveka? — Može, aga! — I Turčina? — Još pre, jer mu je mekša koža. — Kako bi ti mogao ubiti mene, Vlaše, carskog sina i tvoga gospodara? — Evo ovako, aga, po duši te! — ciknu Karađorđe i skresa pištolj Turčinu U prsi. Marica onoga drugoga obori udarom tučka po glavi. Onda se majka i sin dadoše na posao da uklone tragove....

Nasilja, pljačke i nepravde u okolnim selima svuda se umnožile. Handžije u njima bile su glavne kolovođe. Tako, naprimer, Žabari su kao posed pripadali vezirskom čitludžiji Adži-Mehmedu Klimentiću. Njegove handžije bili su: Mehmed Sulejman, Jusup-baša i Pirivatra. Teški zulumćari, pijanice, pljačkaši i razvratnici. Toliko su zastrašili kmetove u Žabarima da se niko od muškaraca nije usuđivao zanoćiti kod svoje kuće. Znajući da su se ljudi sklanjali od njihove napasti na konačišta u šumu, oni su noću zalazili po selu, naređivali da im se pripravljaju gozbe i, kad se najedu i napiju, birali lepše, mlađe neveste i devojke i javno s njima obavljali blud. — U Saranovu bio je Hadži Tusun. On bi vezivao čoveka konju za rep, pa ošine. Tako je nagonio ljude da mu dovode žene. Otkup je jedino sredstvo da ih ta čaša mimoiđe. — U Zagorici Mula Husejin postavio je za subašu svoga brata Salija, razvratnika, siledžiju i teškog pijanca. Po uzoru na okolne handžije, i ovaj je počeo pljačkom, nasiljem i uniženjima da davi Srbe. Ništa nije bilo bolje ni u drugim selima Šumadije. Uz tursku vojsku doskitalo se bezbroj turskog šljama, pijanica, otmičara i razvratnika. Svi ti lešinari hteli su, pre nego započnu ratne operacije, da se nauživaju i najagme. U taj vrtlog samovolje i bezvlašća Austrija je ubacivala iz preka svoje agente. Kradomice od Turaka, ulazili su oni u srpska sela i javno agitovali da se beži preko Save i Dunava, jer je Austrija od prebeglica stvarala dobrovoljački korpus, koji je na svojim leđima trebalo da iznese važniji deo ratnih operacija. Sve to je pomoglo da se među Srbima u Srbiji začne širok pokret ljudi koji su bežali preko Save i Dunava. Savremenik Karađorđev po životu i godinama, Gaja Vodeničarević, pričao je: „Narod je govorio: Od zuluma u Nemačku je pobegao Koča iz Panjevca. Uteče Stanoje iz Zeoka. Braća Nikola i Mihajilo iz Žabara. Marko Kusaković iz Topole". O tome se mnogo govorilo i u Karađorđevoj kući. Marica je jedini izlaz videla u bekstvu preko Save. Stalno je nagovarala Karađorđa da se odluči. Njegovi sukobi s Turcima prisiljavali su ga takođe na to. Ostalo im je još da privole očuha Petronija. Pod silnim Maričinim pritiskom, pristane i Petronije. Tako je Karađorđeva porodica krenula na put 12 aprila 1786 godine. Srećno su umakli do sela Stojnika u Beogradskoj nahiji. Tu se iznenada očuh Petronije predomisli i odustane: — Ja neću da idem. Tamo će me vazduh zagušiti. Ni zemlja nije kao ova naša u Srbiji. Uzaludna su bila sva Maričina i Karađorđeva ubeđivanja. Starac je ostao uporan i tvrdoglav. Deca su plakala. Molili su ta svi da pođe s njima bar do Save, a posle neka se vrati natrag. Petroniju se nije napuštala Marica i deca, ali nikako nije hteo da ide napred. Naposletku je hteo da upotrebi pravo muža pa je rekao: — Ostaje onako kako sam rekao! Ako ne poslušate, poći ću i javiti Turcima! — Tu se okrenuo i pošao natrag. Marica se onda obrati sinu: — Sine Ðorđe, satrlo te moje mleko ako ga ne ubiješ. Bolje on da umre nego mi svi sa njime zajedno. Petronije se nije obazirao na ženine reči, već je pošao niz jarugu. Karađorđe se smišljao, pa zatim u nekoliko skokova preteče starca i ispreči mu se na put. — Baš si naumio da nas izdaš Turcima? — Jesam, — odgovori starac. — E, nećeš, po duši te! — doviknu mu, diže pušku i ubi ga.

V Težak materijalan položaj u Sremu prisilio je Karađorđa da se primi za šumara manastira Krušedola, Marica i Jelena radile su kao planinke, prikupljajući mrs. Na tome poslu ostao je kratko vreme. Čeznuo je za Srbijom. Činilo mu se: nikad više neće videti njene pitome doline, guste šume i bujne pašnjake. I nebo iznad Srema izgledalo mu je tuđe. Kad su među prebeglim Srbima počela vrbovanja za dobrovoljački korpus Mihaljevića, tome se nije mogao oteti ni Karađorđe. Stupio je u frajkor i raspoređen je u jedinicu koja se vežbala u Somboru. Austrijanci su Srbima govorili o oslobođenju Srbije i povratku u rodni kraj. Rusija je već ratovala. Nade izbeglica oživele su. Prihvatili su primamljiva obećanja. Prvi dani u vojsci bili su Karađorđu zanimljivi. Razgledao je oružje. Vežbao i učio vojničke veštine. Teška mu je jedino surova disciplina koju su austrijski oficiri uveli u dobrovoljačke jedinice. Batinanja nije mogla da podnese plahovita, hajdučka Karađorđeva narav. On je jasno prozreo austrijske namere i stvaran cilj. Nemcima nije bilo stalo do srpskog naroda i njegove slobode. Izbeglice su imale da posluže samo kao oprobani, vešti ratnici. Dodir sa prilikama u Austriji otvorio je oči Karađorđu. Nemačka obećanja su gole obmane. U feudalnoj državi nema za kmetove slobode. Poreski sistem je mnogo teži nego kod Turaka. Katolicizam pokušava da ostale religije zaguši. S Austrijom Srbi su mogli samo da promene gospodara. Turci su, istina, suroviji, ali je njihova vlast labavija i ne oseća se podjednako snažna na svima mestima. Austrijanci su naoko uglađeniji, ali su im zakoni stroži i ne odgovaraju karakternim osobinama Srba. Pored toga Karađorđe je, za kratko vreme otkako se nalazio u izbeglištvu, zapazio ogromne patnje svojih sunarodnika koji su prebegli iz Srbije u Austriju. Granične vlasti surovo su postupale prema njima. Držale su ih pod vedrim nebom u karantinima. Žene, deca i starci su se razboljevali i na stotine umirali. Čak se nisu mogli ni sahraniti po narodnom običaju. Bacani su u zajedničke grobnice i posipani živim krečom. A kad bi odležali potrebno vreme u karantinu i bili pušteni da se slobodno kreću, nije imao ko da ih pomogne i prihvati. Mnoge porodice su se skitale od jednog mesta do drugog. Prosjačile i od toga živele. Bedne i izgladnele ljude svi su prezirali. Njihova nemaština, nedovoljna ishrana i nepovoljni higijenski uslovi slabili su njihovu telesnu otpornost, pa su lako postajali žrtve epidemije. Gledajući sve to, Karađorđe je razmišljao o uzrocima stradanja svoga naroda. Izmučen, nezadovoljan i razočaran, shvatio je da se Srbi nemaju čemu nadati od Austrije. Kako je on bio čovek od akcije, nestrpljiv i uvek spreman da sledi svoje misli i želje, zaključio je da je napravio grešku što se javio u frajkore. Dosledan tome, odlučio se na bekstvo. Možda mu je tu u kasarni, u Somboru, prvi put došla misao o preduzimanju akcije koja bi imala za cilj oslobođenje Srba vlastitom snagom? Razočaran i nezadovoljan čovek pomišlja i na mogućnost na nemogućno. U svakom slučaju, u zemlji punoj nezadovoljstva u širokim masama i podjarmljenim narodima, ono što je njemu nesumnjivo jasno u tim danima to je da treba da napusti frajkor i da beži iz Sombora. I zaista, on uspeva da neopaženo preko Bačke umakne do Srema. Tu se javlja ženi i majci, i saopštava im svoju odluku o povratku u Srbiju. Potom, bežeći noću prema granici, neopaženo dolazi do sela Popinaca. Tu ga hvata dan. Da se prikrije do noći, on se zakopa u slamu seljaka Mesarovića. Pred noć dođe u kotar po slamu Mesarovićeva žena. Slučajno otkrije Karađorđa. Uplašena, upita ga:

— Ko si, i šta tu tražiš? — Pobogu sestra da si mi, nemoj me izdati. Ja ovde čekam noć i, čim se zamrači, otići ću. Žena uze slame i ode kući te kaza mužu. Malo zatim Mesarović se napravi kao da ima posla u kotaru: Priđe Karađorđu i upita ga: — Šta radiš tu? — Pobegao sam iz vojske,, brate! Čekam noć da se prebacim u Srbiju. Mesarović ga pažljivo odmeri pa reče: — Hajde u kuću, ili će biti zlo. Videći se u nevolji, Karađorđe uze pušku i pođe za Mesarovićem. Tu mu ispriča kako je prvo pobegao sa porodicom iz Šumadije u Srem; kako se patio dok je našao posao u manastiru; kako su ga vrbovali za frajkor i kako je video i osetio da Nemci ne misle o dobru Srba. Zato želi da se ponovo vrati u zavičaj. Mesarović je odmah shvatio Karađorđa. Dao mu večeru. Pošto je odmakao dobar komad noći, Karađorđe mu reče: — Puštaj me, pobogu otac da si mi! — Čekaj, nije još vreme, — odgovori Mesarović. Posle drugih petlova Mesarović reče: — Hajde, vreme je! Karađorđe uze pušku, a Mesarović upregnu konje u kola. Zatim nabaca u njih slame. Naredi Karađorđu da legne u kola i ponovo na 25 njega nabaci još slame. Krenuo je konje i kola. Vožd nije znao kuda ga vozi. Verovao mu je. Najzad su konji usporili kas. Čuo je kako neko viknu: — Halt! Mesarović je gadno opsovao stražara. Dugo se prepirao s njime. Ponovo krenuo konje. Provezao ga je preko Šimanovaca, Deča i dovezao u Progare na Savi. Tek pošto su prošli celo selo, Mesarović je ustavio kola pred poslednjom kućom do reke. Prišao je zatvorenim kapcima na prozorima i tri puta kucnuo držaljom biča. Iz kuće neko je upitao: — Ko si? — Ne laj! — odgovorio je Mesarović. To je bila lozinka. U kući toga seljaka u Progarima Karađorđe je s Mesarovićem ostao sve do po ručku. Navaljivao je da ga puste. Ali tvrdokorni Mesarović je stalno govorio: — Još nije vreme. Tek ispred same noći, kad se iznad reke spustio suton, reče: — Hajde, sada je vreme! I da znaš, preko ovoga čoveka moći ćeš me uvek dobiti ako ti budem potreban. U čamcu koji je čekao u voćnjaku seljaka iz Progara Karađorđe je našao vozara. Na sedištu još veliki hleb i komad slanine.

VI Iz frajkora Karađorđe je prebegao u Srbiju s jeseni 1887 godine. Stanje koje je tu zatekao bilo je još teže od onoga kada je iz Šumadije pošao za Srem. Austrijska agitacija je pojačana. Turski pritisak se povećao. Narod izmučen i još nezadovoljniji. Blizina rata očigledna je. Bezvlašće je teže i zato su šume pune hajduka. Sukobi s Turcima su česti. Karađorđe pod takvim okolnostima nije mogao ni pomisliti da se prihvati seljačkog posla. Otišao je kradom do Topole. Promutio malo po selima Šumadije i vratio se u Posavinu. Prikupio je nešto družine i odmetnuo se u hajduke. Za područje svoje delatnosti izabrao je okolinu Beograda. Sva sela na tome prostoru vešto je upleo. mrežom jataka. Preko Progara održavao je vezu sa Mesarovićem i svojom porodicom u Sremu. Već u novembru nalazi se u grupi zaverenika koji su preuzeli na sebe zadatak da noću otvore beogradske. kapije i da u grad uvedu austrijsku vojsku. Uz Karađorđa glavni zaverenici su: Radič Petrović, Jovan Čardaklija, Živko Milenković i Nikola Radomirović. Organizovali su i grupu Srba, trgovaca i zanatlija iz Beograda. Plan taj nije ostvaren. Baš te noći kada su zaverenici otvorili kapije Beograda, nastao je veliki mraz i pala gusta magla. Austrijska vojska spuštala se u šajkama niz Savu i promašila mesto gde su je čekali zaverenici. Tako je sve propalo. Sutradan su Turci, po tragovima na snegu, naslutili šta je bilo u pitanju. Zaverenici iz Beograda morali su da beže preko Save u Zemun. Karađorđe je bio među onima koji su imali da prihvate na vodi austrijsku vojsku. Docnije, često je pričao: — Da me te noći nije svojom bundom prigrnuo jedan general, crkao bih od zime. Posle neuspeha u pokušaju da se na prepad uzme od Turaka Beograd, Karađorđe je nastavio hajdukovanje. Sa svojom družinom najviše se zadržavao po ritovima oko Save. Tu su imali izgrađene zemunice. U teškoj nevolji, mogli su uvek čamcem da se prebace u Progare. Karađorđa je za to selo vezivala još jedna kopča. Upoznao se sa mladom ženom kod koje je uvek mogao da se skloni ispred potera i da nađe topline i ljubavi. Siloviti hajduk, u najvećem naponu snage, nalazio je vremena da zadovolji i ljubavne žudnje. On je to vešto krio od svojih drugova. Ta veza bila je kratkotrajna, ali vrlo prisna. Upravo iz ovoga hajdukovanja Karađorđe je poneo i svoje ime. Ono će mu ostati kroz ceo život. Nekom prilikom pognale su ga potere. Nije mu ništa drugo preostajalo nego da pobegne što bliže selu, gde ga nisu očekivali. Mučno se osećao. U rođenoj zemlji za njega nigde nije bilo mirna mesta. Sedeo je više seoskog studenca, slušajući kako potere halaču po šumi tražeći ga. Na studencu je neka baba punila sudove vodom. Karađorđe je upita: — Kakva je to vika, babo, po šumi? — To se onaj crni nebeli Ðorđe odmetnuo u hajduke. Turci su digli selo da ga goni. Kad ču da ga zove crni, njega to zabole. — A poznaješ li ti, baba, tota Crnoga Ðorđija? — Ne poznajem, sinko! — E, po duši te, sad me poznaj! — doviknu joj Karađorđe i ospe gađati kamenjem babine sudove. Lišen kuće i porodice, stalno u borbama sa Turcima, bez nade da će to uskoro proći, hajduk je gledao zla i nepravde. Osećao je patnju i uniženje svoga naroda. Ali drugoga izlaza nije mu bilo, sem časne hajdučije. Tako je dočekao i objavu rata i prelazak Mihaljevićevog frajkorskog korpusa u Srbiju 1788 godine.

No tada su za Karađorđa nastale nove i veće nevolje. Rešen da ponovo ne stupi u frajkor, a bojeći se kazne zbog bekstva iz Sombora, on nije hteo da se odazove pozivu Mihaljevića, koji je naredio da se svi srpski hajduci, u roku od tri meseca, priključe njegovim borcima. Ko to ne prihvati, smatraće se odmetnikom i biti suđen prema propisima prekog vojnog suda. Karađorđe se nije odazvao. Produžio je da hajdukuje. Uhvatili su ga u selu Borku sa šest drugova. Odmah su ih izveli pred vojni sud. Karađorđa i još tri hajduka osudiše na smrt vešanjem. Ostalu trojicu na robiju u Baji. Srećom, i ovoga puta sudbina je umešala svoje prste i spasla vožda. Među austrijskim oficirima nalazio se i Radič Petrović. On se zauze i uspe da oslobodi Karađorđa. U Radičevoj četi Karađorđe je odmah pokazao stvarne vojničke osobine. U jednoj borbi kod Železnika, prilikom zaobilaznog predvođenja austrijske vojske, pokazao je izvanrednu hrabrost. Zbog toga je pohvaljen. Kao veliki junak oglasio se u borbi kod Repišta. Bitka se vodila na ovim pozicijama oko Beograda. Petorica Turaka sakrivenih iza grma rane i uhvate tom prilikom kapetana Radiča. Karađorđe, čim vide Radiča u nevolji, pritrči. Ubije tri Turčina, četvrtog koji je držao ranjenog kapetana probode, peti pobegne. Ovaj podvig povrati mu puno poverenje Mihaljevića. Javno je pohvaljen i pročuo se među Srbima i Turcima kao junak. Dobio je i neku vrstu vojničkog čina, jer mu je poverena četa dobrovoljaca, sastavljena od hajduka i ljudi koji nisu mogli da podnose vojničku disciplinu, ali su kao borci imali osobina koje su Austrijancima mnogo koristile u iznenadnim akcijama. Ukoliko su se vojne operacije u severnoj Srbiji povoljnije razvijale po austrijsku vojsku, utoliko je Karađorđe sticao sve više poverenja i priznanja. Sa kapetanom Simićem dobio je složen i težak zadatak. Vodili su prethodnicu austrijskih trupa u pravcu Karanovca (Kraljeva). Čistili su pred glavninom zemljište. Tom prilikom Karađorđeva četa uspela je da oslobodi manastir Studenicu. Pošto je razbio Turke, on je tu održao položaj punih trinaest dana. Ali, kako su Turci već bili uspeli da oko Užica i Novog Pazara prikupe velike snage, Mihaljević, koji je prodro do Morave, bojeći se da mu grupice desnog krila ne budu odsečene, naredi kapetanu Simiću da Karađorđe napusti položaje kod Studenice i da se povuče ka glavnini u Karanovac. Prilikom povlačenja Karađorđu je naređeno da ponese mošti kralja Dečanskog u Karlovac. Zatim ih je on, po naređenju Mihaljevića, odneo do Jagodine. Pomoću njih htelo se da se još više raspali borbeno oduševljenje Srba i da se pokaže kako Austrija poštuje i čuva srpske svetinje. Kao pratilac moštiju Karađorđe je obišao sve logore. Svuda je služena služba za pobedu austrijskog oružja. Zatim je preneo mošti u Beograd i smestio ih u crkvu svetoga Arhanđela. U toku toga rata Karađorđe je bacan tamo gde je ozbiljnost položaja zahtevala odlučnost, samopouzdanje i inicijativu. U društvu kapetana Radiča i Simića uzeo je učešća u operacijama oko Užica, Požege i Rudnika. Preuzimao je na sebe nasilna izviđanja ili upade u tursku pozadinu. Oslobođen nošenja uniforme i propisa vojničke discipline, on je mogao da okuplja oko sebe hrabre ljude koji su svaki zadatak smelo izvršavali. Međutim već 1790 godine pouzdano se znalo da Austrije neće moći postići na Balkanu što je želela. Evropa je već saznala za namere Austrije i Rusije. To je izazvalo protiv njih buru. Naročito je svima bilo neprijatno širenje Rusije u pravcu Balkana. Zapadne sile su se digle svima sredstvima da spreče dva saveznika u rušenju Turske i zauzimanju područja koja je ona dotle držala. Engleska i Pruska su sklopile savez još 2 juna 1783 godine sa ciljem da se uzajamno pomažu i sprečavaju komadanja Turske. Pruska ni pod kojim uslovima nije htela dopustiti proširenje Austrije na Balkanu. U isto vreme Švedska se sukobila sa Rusijom na području Poljske i Baltika. Engleskoj nije išlo u račun da se namesto oronule Turske na Sredozemlju sretne sa Rusijom. Francuska je već 1789 godine bila u jeku velike buržoaske revolucije. U Austriji su nastali neredi i previranja. Pobuna u Belgiji nije se dala slomiti.

Već u decembru 1789 godine austrijska vojska morala je da napusti pobunjenu zemlju. U Mađarskoj i Erdelju vladala je uznemirenost. I po drugim oblastima Austrije javljale su se slične pojave. Dalje vođenje rata neminovno je vodilo u katastrofu. Morale su se sve te teškoće što pre savladati. Brzo se okrenuti prema Pruskoj. Suprotstaviti se udarcu koji bi mogao biti smrtonosan. U tako teškim danima umro je Josif II. Nasledio ga je njegov brat Leopold II. Čovek manje borben i više oprezan, on odmah preduzima diplomatske mere da otpočnu razgovori o miru sa Turcima. Bilo mu je potrebno da ima potpuno slobodne ruke u savlađivanju unutrašnjih teškoća. Ti razgovori su počeli 15 jula 1790 godine, a završeni septembra iste godine. Još dok su se vodili razgovori o miru, ratovanje u Srbiji je prestalo. Srpski dobrovoljački korpus imao je zadatak da štiti povlačenje (redovne austrijske vojske. Narod u Srbiji odmah je saznao da se radi na zaključenju mira. Bio je obavešten i o tome da će se ponovo morati vratiti u tursko ropstvo. Nastala je panika i ozlojeđenost prema Nemcima i Austriji, jer se većina Srba učešćem u borbama Turcima zamerila. Iz iskustva stečenog za vreme izbeglištva, znali su da nemaju kuda bežati, pošto su postupci austrijskih vlasti bili isto toliko teški koliko i turski. No kako su i Turci u toku ratnih operacija dobro osetili snagu Srba, pristali su da se u ugovor o miru unese zaključak o amnestiji. U opštem očajanju, to je ipak bio neki oslonac, neka nada. Kad se austrijska vojska povukla preko Save, Mihaljević je pozvao Srbe oficire da i dalje ostanu u austrijskoj vojsci. Većina njih, koji su pre ili u toku rata zavrbovani iz Srbije, odbila je poziv. Aleksa Nenadović, naprimer, razočaran izdajom Austrije, rekao je Mihaljeviću u Karlovcima: — Ja neću ostati! Idem na moju očevinu u Srbiju. — Zašto, Aleksa? — pitao ga Mihaljević. — Skoro ćeš postati kapetan. A i zakleo si se da ćeš ostati veran caru. — Zakleo sam se da ću mu biti veran u borbi protiv Turaka i za slobodu moje otadžbine. Ja moju zakletvu nisam napustio, nego car izneverava mene i moj narod. Zato idem natrag u Srbiju. A odsada ću kazivati svakom popu i kaluđeru neka zapiše da niko ko je Srbin više ništa Nemcu ne veruje. — Ćuti, Aleksa, da od boga nađeš! Čuće Nemci i zaliti te olovom! — umirivao ga Mihaljević. — Ja to kažem Srbinu, a ne Nemcu! — odgovori mu Aleksa. Ova pojedinost iz razgovora dva najuglednija Srbina u austrijskoj vojsci najbolje pokazuje tadašnje mišljenje i ozlojeđenost Srba prema Austriji.

VII Karađorđe nije ni pokušao da ide u Karlovce. Imao je jasno određeno gledanje na politiku Austrije u odnosu na Srbe. Uzaludno se trudio Radić Petrović da ga nagovori. Rastajući se s Radičem, Karađorđe je rekao: — Ja tamo nemam šta da tražim! Kao i većina Srba u Srbiji, nm on nije bio zadovoljan uslovima Svištovskog mira. Još jedno izvesno vreme produžio je da hajdukuje. Jednom prilikom, dok se tim poslom bavio po Valjevskoj nahiji, došao je u sukob sa momcima kneza Alekse Nenadovića. U tome sukobu ranjen je u levu ruku. Iako je više godina bio hajduk, i imao hajdučke navike i prek karakter, uspeo je da sačuva osećanje pravičnosti u postupcima. Kako se hajdučija, u međuvremenu od izlaska austrijske vojske iz Srbije do uspostavljanja turske vlasti, pretvorila u anarhiju i zanat za pljačku i nasilje, Karađorđe se našao među prvima koji je osetio narodnu nevolju i ustao protiv toga zla. Po primeru kneza Alekse, koji je odmah u Valjevskoj nahiji suzbio pohajdučene frajkore i bećare koji su upadali u sela, vršili nasilja, ucenjivali ljude, pljačkali i otimali žene i devojke, postupio je i Karađorđe u Šumadiji. Na jednom skupu istaknutih ljudi koji su se dogovarali kako zlu i bezvlašću da stanu na put, Karađorđe je ustao i izjavio: — Tako mi boga, za koga hajduka čujem da se nije smirio najdalje za nedelju dana, teraću ga i, ako ga stignem, ubiću ga! Ili ću ga proterati iz ove zemlje da mu povratka više nikad nema! Ljudi koji su od ranije znali da Karađorđeva reč nikad ne ostaje prazna pretnja, razneše ovo što je on rekao po selima Šumadije. Gaja Vodeničarević povodom te voždove odluke priča: „Harambaše i hajduci odmah stuknuše pred Karađorđevom pretnjom". Na idućem skupu desilo se ono što ljudi nisu očekivali. Pojavi se nekoliko harambaša hajdučkih četa: Teodosije iz Orašca, Stanimir iz Rabrovca, Stanoje Crnja iz Kusatka, Radoje iz Trnave, Nikola iz Štiplja, Mijuško iz Pčelica i Mladen Milovanović iz Kurilova. Svi su poskidali kape s glava i povikali: — Brat-Ðorđe, došli smo da se s tobom pobratimimo i pred ljudima izjavimo da smo se rešili na smirenje. Karađorđe je ustao i sa svima se poljubio. — Kojekude, braćo, što je bilo da ne pominjemo. Odsada ko napravi narodu nasilje, svi da ga teramo! Tako je turska okupacija Srbiju zatekla smirenu. U nahijama i selima knezovi su predstavljali neku vrstu narodne vlasti. I Porta, za ljubav pouzdanijeg i čvršćeg mira s Austrijom, a u težnji da smiri Srbe pograničnog pašaluka, naredila je spahijama i redovnim turskim vlastima da se janičarima zabrani ulazak u Srbiju. Sultan je u to vreme pokušavao da izvrši izvesne reforme. Jedna od prvih mera bila mu je ukidanje janičarskog reda. Novi vezir Mustafa-paša, pristalica reformi i veran caru, odmah se dao na posao da sprovede zamisli Porte. Još u Jagodini, pre ulaska u Srbiju, pozvao je na dogovor janičarskog agu Deli Ahmeta i ubio ga. Zatim je izdao proglas, pozivajući Srbe da ostanu kod svojih domova. Isto tako pozvao je spahije i carske Turke da se vrate kućama u gradove i da se bave svojim poslovima. Posle smrti svoga starešine, janičari se razbegoše na sve strane. Najviše ih se sklonilo kod Pazvan-Oglua, vidinskog odmetnika, Amnestija i proterivanje janičara nagoveštavali su bolje dane. Pogotovu kad Mustafa-paša pokaza veće razumevanje i kad u Beogradskom pašaluku stvori za Srbe neku vrstu kneževske autonomije.

Knezovi su ubirali harač i bili predstavnici naroda pred pašom, koji je vladao u ime Porte. Spahijama su ostala njihova prava i prihodi. Srbima je dozvoljena verska sloboda i trgovina sa susednom Austrijom. Željan mira i reda, narod se prihvatio posla, trudeći se da zaboravi sve ratne nevolje. Dojučerašnje harambaše, hajduci i nemirni ljudi ogromnom snagom legoše na posao i pokazaše sposobnosti. Videći da trgovina Turcima donosi veliku dobit i omogućava bogaćenje, oni koji su među Srbima bili najokretniji prihvatili su se i sami toga posla. U prvim danima omirenja, Karađorđe je povratio svoju porodicu iz Srema u Topolu i odao se seljačkom radu. Videći da je trgovina unosna, prihvati se i sam toga. Zalučivao je po selima svinje. Gonio ih preko Save i tamo prodavao. Po povratku kući, isplaćivao je dug seljacima. Ubrzo se obogatio i upoznao sa mnogim viđenim ljudima u Srbiji. Izrastajući u red uglednih ljudi, upoznao se i sa Mustafa-pašom. Ostao je s njime u dobrim i prijateljskim odnosima sve do pašine smrti. Kao i većina Srba, Karađorđe je u to vreme verovao da je najteže prošlo, da je nastupio period rada i sigurnosti i da to treba koristiti za uzdizanje imanja i obnavljanje narodne snage. No mir ni u Mustafa-pašino vreme nije ostao dug ni potpun. Protivnici reformi nisu mirovali. Naročito janičari. Lišeni mogućnosti da žive od nasilja i pljačke, oni se okupiše oko Pazvan-Oglua, koji je od Vidina napravio sebi prestonicu i nosio se mišlju da ovlada Beogradskim pašalukom i okolnim područjima. Potstreknuti od Pazvan-Oglua, janičari navale na Beogradski pašaluk 1797 godine i zauzmu Požarevac, Smederevo i beogradsku varoš. Paša se zatvori s odanim ljudima u tvrđavu. Činilo se da svi znaci govore o tome da će janičari zavladati Beogradom i celim pašalukom. No Srbi poremete janičarske planove. Knez Aleksa, sa vojskom pokupljenom iz svoje nahije, stiže u pomoć Mustafa-paši. Iz okolnih nahija knezovi su takođe pokupili vojsku, stavili je pod komandu Stanka Arambašića i pohitali paši u pomoć. Srpskom snagom janičari su proterani iz Beograda, Smedereva, Požarevca i prebačeni preko granice u Vidinski pašaluk. U borbama koje je te godine vodio Mustafa-paša sa Pazvan-Ogluom i janičarima, glavna su mu uzdanica i snaga naoružani Srbi. U svima tim borbama učestvuje i Karađorđe. Starešina je Šumadinaca i predvodi ih u borbi. Glavni zapovednik Srba Stanko Arambašić ne želi nijednog časa da ostane bez njega. Kad su se 1798 godine obnovile borbe sa janičarima, a ovi uspeli da prodru do Smedereva, Srbi su ponovo morali da se prihvataju oružja. Srpska snaga u sukobu s njima svaki put se pokazala premoćna. Kod Lipe uz Moravu, sretne se Karađorđe sa nekoliko Turaka. Ne znajući jesu li janičari ili carski Turci, on ih upita: — Jeste li vi janičari? — Dur, Vlaše, što se to tebe tiče! — odgovore mu, nabrekujući se, oni. Dođe do krupnih reči i psovki. U svojoj obesti, misleći da imaju pred sobom negdašnju raju, Turci potegnu oružje da preplaše Karađorđa. On ih preduhitri, potegne pištolj te jednog Turčina ubi, a drugog obore njegovi momci. Ostali se razbegnu. Kada se srpska i turska vojska posle pobede okupe u Smederevu, rođaci ubijenih Turaka iziđu pred turskog starešinu Balotu i srpskog Stanka Arambašića i optuže Karađorđa da je pobio mirne Turke. Balota i Stanko pozovu Karađorđa na odgovor. — Ti si pobio mirne Turke iz Smedereva? — Ja sam ih pitao ko su. Ne htedoše da se jave, već potegoše oružje da ubiju mene i moje ljude. Moja sreća što oni padoše! — E, pa ubio — ubio! Nisu hteli da se kažu, pa ubio, — reče Balota. Smederevci zbog ovoga ukrvniče Stanka.

U svojim daljim planovima za borbu protivu Pazvan-Oglua i carskih odmetnika, Mustafa-paša najviše je računao na srpsku vojsku. Jedino se u nju potpuno mogao pouzdati. I najodaniji caru Turci nisu mogli da shvate smisao reformi. Niti su se u duši mogli pomiriti da se raji popušta. Baš zato što je to znao, Mustafa-paša je naredio da svaki Srbin mora kupiti dugu pušku i ostalo potrebno oružje za borbu. Vuk Karadžić priča: „Telal je na pazarima uz lupanje doboša izvikivao: Svaki Srbin mora prodati kravu ako nema za što drugo da kupi dugu pušku". Paši je bilo jasno da istom dolaze dani obračuna sa janičarima. Po svim nahijama u Beogradskom pašaluku knezovi su zaveli spiskove ljudi, koji su u slučaju opasnosti morali uzeti oružje u ruke za borbu. Na čelu manjih jedinica postavljene su buljubaše. Jedan od njih bio je i Karađorđe. Takva vojska posle je, u ustanku, postala začetno jezgro srpske vojske. Događaji u svetu nisu dozvolili Mustafa-paši da se potpuno obračuna sa janičarima i Pazvan-Ogluom. Napoleon je iznenada upao u Egipat. Ovim događajem nije samo ugrožen prestiž Engleske u Sredozemlju, već i Porta dovedena u očajan položaj. Napoleon u Egiptu, a u Vidinu odmetnik i nepokorni janičari. Zemlja je rastrzana lokalnim pobunama. Hrišćani žele da se po svaku cenu oslobode. Između dva zla Porta je morala da se opredeli za ono koje je po nju manje opasno. Stupila je u pregovore sa Pazvan-Ogluom. Računala je: oslabiće njegovu snagu ako dozvoli janičarima povratak u Srbiju. Zato je janičarima dozvoljen taj povratak. Oni su obećali da će biti mirni građani i poštovati zavedeni red. Ali brže no što je Porta očekivala, otkrili su svoju kurjačku ćud. Već 1799 godine oni prevarom u Smederevu ubiju Stanka Arambašića. Druga njihova žrtva iste godine je Ranko Lazarević, tamnavski knez. A pokušali su trovanjem i zasedama da smaknu i kneza Aleksu Nenadovića. Na kraju, janičarima i njihovim vođama dahijama postaje jasno da moraju smaći glavu najvećeg svog protivnika. Ta glava je Mustafa-paša. I zaista, on pada 1801 godine. Njegovom smrću dahije i janičari preuzimaju vlast u pašaluku. Prividno izjavljuju Porti pokornost. Traže drugoga pašu i vraćaju režim od pre ratova. Novi paša u Beogradu, međutim, nema nikakve vlasti, već janičarima prosto služi kao paravan. Dahije: Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed aga, iako su surovi zločinci, nisu nevešta ljudi. Kad su ugrabili vlast, nastojaće svim sredstvima da je zadrže. Kao primer služi im Pazvan Oglu u Vidinu. Znaju da se Porta samo privremeno pomirila sa njihovom vladavinom. Ali će ona, čim joj bude prostranije oko grla, pokušati svim sredstvima da ih uništi. A Porta za njih nije jedina opasnost. U samom pašaluku je nepokorna, naoružana raja i spahije, koje su oni lišili prihoda i položaja. Kako je vreme mutno i ne obećava da će se situacija u svetu brzo raščistiti, njima je ponajpre stalo do toga da se što skorije obračunaju sa Srbima, od kojih su najviše zazirali. Prilike u Beogradskom pašaluku počinju sve više da se kvare i zapliću. Hroničari toga vremena pišu: „Navalili su iz okolnih krajeva, osobito iz Bosne i Arnautske, svi besposličari, krvnici i beskućnici u Beograd, kao orlovi na strvinu". Za nekoliko godina Mustafa-pašine vladavine Srbija se ekonomski osnažila i uzdigla. A izdvojeni pojedinci među Srbima čak se trgovinom obogatili. To je bilo privlačno za janičare. Moglo se mnogo čega oteti. Imalo je izgleda za neočekivana bogaćenja i uživanja. Vuk Karadžić piše: „U Beograd su došli goli i bosi, pak se onđe odmah okovali u srebro i zlato, i obukli u svilu i kadifu i uzjahali hatove s rahtovima". Uglavnom, dahije su zavele vladavinu pljačke i terora. Da drže raju pod rukom, sagradili

su po selima hanove i u njih smestili svoje krvoločne i ostrvljene subaše. Dali im po nekoliko beskućnika i pribeglica kao momke. Srbi, njihovi životi, čast i imovina povereni su u njihove ruke. Značaj i uloga knezova, kao narodnih predstavnika i srpskih starešina, sasvim je prestala ili se toliko smanjila da nije predstavljala ni senku vlasti. Zavladala je verska netrpeljivost. Subaše i njihovi momci uzeli su sve u svoje ruke. Sudili Srbima. Određivali nove poreze i namete. Zaveli svadbarinu, krvninu. Posebno carski harač. Posebno za pašu i dahije. Proterali su prave spahije. Oni su sad postali spahije i čitluk-sahabije. Čak i ona sela koja nisu od starine čitlučena, janičari su počitlučili i zaveli u njima sve namete. Pošli su toliko daleko, da upadaju u kuće i pred očima majki i očeva siluju devojke. U obesti nagone muževe da im čuvaju konje i broje dlake u grivi i repu dok oni spavaju sa njihovim ženama. Nema zla, pokora, sramote i poniženja koje nisu pokušali da primene. Kao prvi otpor na ova zla, javljaju se ponovo hajdučke čete. Knezovi u zajednici sa spahijama nešto su pokušali molbama i tužbama Porti. Zauzeta svojom nevoljom, Porta nije mogla pomoći, ali je obećala da će to učiniti. Opominjala je dahije, ali ništa nije preduzimala. Pokušaj spahija iz Beograda da izvrše prevrat i svrgnu dahije s vlasti otkriven je i nemilosrdno uništen. Mnogi carski Turci morali su da beže u emigraciju. Niko se više ne oseća siguran ni za glavu, ni za imovinu i čast porodice.

VIII Ubistvo Stanka Arambašića u Smederevu, Ranka Lazarevića u Šapcu i Mustafa-pašino u Beogradu opomena je Karađorđu šta ga čeka. Zna da je u njegovu životu dosta bilo slepe igre glavom. Sto puta ju je izneo blagodareći samo slučaju. Pošto su ga u ratu srećno promašili mnogi kuršumi i handžari, austrijska vešala i turski kolac, neće više da se igra žmurke. Zato što je dugo vremena bio hajduk, zatim ratar i seljak, on je znao da bura prvo naleće na usamljene hrastove. Njih prvo lomi. Pa tek posle navaljuje na šumu i tu se razbija. Zbog toga se odmah povlači da što duže ostane nevidljiv i neprimećen. Od viđenih ljudi u Srbiji jedino je njemu jasno da sa janičarima nije moguće naći bilo kakav sporazum. Da im se suprotstavi još u samom početku, nije u mogućnosti. Zato traži društvo u koje će se moći pouzdati i osloniti. Ranije iskustvo ga je upućivalo na hajduke. U burnim vremenima, kad pod mačem nasilnika lete glave, još su najbolje društvo ljudi koji su spremni pod svakojakim uslovima da se brane i zadaju protivudare. Njemu, starom hajduku, iskusnom borcu u ratu, radnome seljaku, veštom trgovcu, jasno je da je Porta nemoćna ma šta da preduzme protiv dahija. Takođe, da su spahije neorganizovane i suviše slabe za borbu. Isto tako jasno mu je da će knezovi oklevati. Tražiće zaštitu kod Porte i Austrije. Ali on neće i ne želi da u iščekivanju događaja bude iznenađen. Divlje nasilje, po njegovom shvatanju, traži žestok udarac, koji će mu smrskati glavu. Kao što, tako isto, dobro zna da prilike još nisu zrele. Treba počekati dok se čaša strpljenja prelije. Usled stvarnog stanja stvari među Srbima u Beogradskom pašaluku javljaju se dve podzemne struje. Jedna je kneževska, kaluđerska, popovska i istaknutih ljudi. Na čelu joj je knez Aleksa. Ova struja propoveda strpljenje. Tužaka dahije i janičare Porti. Petlja sa spahijama ispod žita. U krajnjoj nuždi, kad baš dogori do nokata, pomišlja na ustanak. Ona je preko Arsenija Gagovića povezana i drugim srpskim oblastima sa prvacima koji se nose mišlju da pokrenu opštenarodni ustanak. Ova struja pokušava da uhvati vezu i sa Rusijom i sa vladikom Petrom I na Cetinju. Druga struja među Srbima u Šumadiji stvara se u početku kao malo revolucionarno jezgro; u njemu je stožer Karađorđe. U prvim danima oko njega su većinom stari hajduci i njihovi jataci. Ako je to, kao što se čini, neka vrsta zavere, oni je uglavnom oprezno šire samo na potpuno sigurne i pouzdane ljude Šumadije. Za takav posao ovo područje pokazuje se kao veoma pogodno. Među stanovništvom je dosta nekadašnjih hajduka, boraca iz Kočine krajine, dojučerašnjih buljubaša i učesnika u bojevima s janičarskim hordama koje su, za života Mustafa-paše, nadirale iz Vidina. Mnogi ljudi već nose u svojoj krvi slobodarske težnje i ne mogu da se pomire sa daljim ropstvom i nasiljem. Zbog toga se u Šumadiji i mogao da začne takav pokret. Tu se odmah po dolasku janičara već javio oružan otpor u vidu hajdučkih četa. Stanoje Glavaš odmetnuo se po ubistvu Stanka Arambašića. Poznat od ranije sa Stanojem, Karađorđe je odmah posle njegova odmetanja stupio s njime u vezu. Isto tako, pod vidom trgovačkih poslova, kretao se po selima i dogovarao sa pouzdanim ljudima. Tako je povezao rad hajdučkih četa, jataka i istaknutih ljudi na koje se u prvom času može osloniti. Gaja Pantelić priča kako ga je Karađorđe u leto 1803. slao Vasi Čarapiću i naredio da mu u njegovo ime kaže: „Brate Vaso, za naše mladosti i našeg junaštva da skinemo zulum, da našim ženama ne vire noge ispod turskih ćurkova i da se naše kobile ne ždrebe u oborima turskim, i naše krmače da se u njima ne prase, i naše krave ne tele. No, brate, potraži koliko možeš više pouzdanih momaka i u zimu, kad ti se ja javim, da si gotov". U tome poslu pridobivanja ljudi Karađorđe stalno izmiče turskim očima i planski plete

zaveru. Trudi se svim mogućim sredstvima da Turcima ničim ne dadne povoda za sumnju. On nije neobavešten da je pogled dahija uperen u prvom redu na rad knezova i ljudi koji su od njega čuveniji. Oni su za dahije mnogo zanimljiviji nego bivši hajduci, kako su smatrali Karađorđa. Zato je on ćutljiv, ali uporno radi svoj posao. Hajdukovanje u prošlosti naučilo ga je povezivanju i konspiraciji. Usto on uliva poverenje. Ume da ubedi i zna da zapovedi. Njemu je jasno da se sa strane ne može očekivati nikakva pomoć. Bar ne u početku. Za početak se valja uzdati jedino u sopstvenu snagu. Zato onima koje je pridobio u zaveru, izlaže potrebu oružane borbe. U isto vreme pokušava da uhvati vezu sa hajducima iz Starog Vlaha i Drobnjaka. Dokaz za to je njegovo pismo iz 1803 harambaši Gavrilu Šibaliji. Dok je Karađorđe tako neumorno povezivao i organizovao ljude, dotle je teror janičara postajao sve veći. Ne samo dahije, kabadahije i istaknuti janičari, nego i najgori slinavi Turčin, sada je aga. Traži da ga Srbi susreću, dvore i ugošćavaju. Tih dana putovanja janičara su vrlo česta. Za raju vrlo neprijatna i preskupa. Domaćin je primoran da spremi jela, pića i poslastica za doček. Isto tako da spremi hrane Turcima za put. Narodna pesma, koja je hronika toga vremena, najbolje to karakteriše: „Kuda Turci kroz nahiju prođu, Teško domu gde na konak dođu!“ Naročito je čuven po nasilju brat Kučuk-Alije Sali-aga, koga je narod prozvao „rudnički bik". Kao kabadahija nad celom Rudničkom nahijom, on je imao svoj konak u gradu Rudniku. Nezasit u pljački, izopačenih strasti, globio je i ubijao ljude, napadao žene i devojke. Pravio je vrlo često izlete po okolnim selima i u zlu i nasilju prevazilazio sve među Turcima. Njemu i njegovoj pratnji sela su morala priređivati velike gozbe. Imao je spiskove najlepših žena i devojaka iz cele nahije. Da bi zadovoljio svoje strasti, uveo je naročitu vrstu razonode. Po selima je ustanovio „kraljice devojke", koje su se isticale lepotom. Još veća lepotica zvala se „kralj", a treća po gradaciji „barjaktar". Kralj i kraljica su ga dvorile, a barjaktar držala barjak dok se veselio na saboru, selu ili skupu. Javno je orgijao sa svojim momcima, Kada zaželi neko piće ili voće, kralj-devojka mu je nasipala čašu. Kraljica ga zalivala ili voćem zalagala. Ove devojke prate ga od svoga do susednoga sela i tamo predaju drugima koje su imale iste nazive i dužnosti. Slični postupci izazivali su, prirodno, bes i otpor kod Srba. Pojedinci su sve češće dolazili u otvoren sukob s janičarima i ubijali ih. Ko god je imao u sebi ponosa, odlučivao se pre da pogine na braniku svog ognjišta, porodice i časnog imena, nego sramotno da živi. Razume se, janičarski zulum navraćao je vodu na zavereničku vodenicu. Već 1803 godine zavera je uplela celu Šumadiju. To kazuju podaci koji vode svojim tragovima do zemunskih trgovaca, sa kojima su vođeni razgovori o isporuci džebane. O Aranđelovu danu stvar je toliko zrela da se Karađorđe toga dana, 8 novembra, sastao na dogovor sa najodabranijim ljudima zavere u Orašcu, u kući Svetozara Tomića, prilikom svadbe njegova sina Maksima. Posle ručka iza sofre su ustajali jedan po jedan i u jaruzi se iskupili. Tu su doneli odluku da se ustanak diže u martu mesecu 1804 godine. Zakleli se pred protom Atanasijem iz Bukovika da niko neće izdati. A svako će raditi da okupi oko sebe što više ljudi. Da li je tada uopšte bilo govora o biranju vođe, nije mogućno utvrditi. Jedino što je pouzdano, to je da se mnogo raspravljalo o džebani i drugim pripremama, o kažnjavanju izdajnika, i špijuna. No i dotle, otkako se zavera stvorila i otpočela rad, Karađorđe, hajduci i zaverenici budnim okom su motrili i pratili kretanje skoro svakoga čoveka u Šumadiji. I čim bi osetili da je neko u selu janičarski doušnik, odmah su mu skidali glavu. Ovim opštim dogovorima na neki način ozakonjen, teror zaverenika zamrzao je usta izdajnika.

Aranđelovački sastanak predstavljao je znak zrelosti prilika za ustanak, kao i dokaza da je revolucionarna organizacija spremna da deluje. Karađorđe je već oko Božića 1803 godine osetio potrebu da se što pre ukloni iz Topole sa očiju Turaka. Pokret je već uzimao šire razmere. Vrbovanje zaverenika lančano se razvijalo. U vazduhu se osećao miris bure. Prenagljenošću mladih i nestrpljivih moglo je lako da dođe do sukoba i pre određenog roka. Opreznost je nalagala Karađorđu da se skloni kod prijatelja izvan Šumadije. Otišao je preko Morave i otuda budno nadgledao. Docnije ni tu se ne oseća siguran, te prelazi u hajdučku četu pod zaštitu Stanoja Glavaša.

IX Koncem decembra 1803 i prvom polovinom januara 1804 dahije imaju u rukama obaveštenja da se protivu njih sprema ustanak. Dokaz im je pismo kneza Alekse majoru Mitezeru. Od jednog trgovca iz Zemuna dobili su spisak knezova i viđenih ljudi, koji su sa spahijama pripremali ustanak i tužakali ih Porti. Kao i svi gospodari koji svoju vladavinu zasnivaju na nevaljalstvu, dahije se odmah daju na posao da zločinima zaustave narodni val protiv sebe. Još od prvog dana uzimanja vlasti u pašaluku oni su strepeli od mnogo koječega, kao i svi ljudi nečiste savesti. A kad su suočeni sa stvarnom opasnošću, kao da gube razum. Ne mogu da shvate da uzrok nezadovoljstva nisu ljudi koji se bune i sklapaju zaveru, već nepodnošljiva vladavina koja goni ceo narod na bunu. Zato se ne trude da uklone uzroke nezadovoljstva, već rešavaju da pooštre teror i pređu na masovne zločine. Po takvom iskustvu, njima se čini da će preimućstvo imati onaj ko prvi počne s obračunom. Ko se prvi odluči da udari protivnika po glavi. Zato je njihov plan brzo stvoren. Mesto da budu iznenađeni, oni će iznenaditi svoje protivnike. Srbi će ovoga puta brzo i jasno osetiti kako se dahije ničega ne plaše. I kako umeju bez milosti i bezobzirno da se obračunavaju. Ali tiranija nije uvek u stanju da pronađe onoliko obruča za stezanje koliko joj stvarno treba. Sloboda je upornija od tiranije u svojoj težnji za pobedom. Nejednakost ljudi pred zakonima i postupci vlasti prema njima takođe su najveći neprijatelj tiranima. Tome treba dodati da i razvoj događaja u svetu ima nesumnjiv uticaj na ljude, ma gde oni živeli i ma kako se vlastodršci trudili da ih od toga izdvoje i sačuvaju. A u to vreme cela Evropa je uzdrmana velikom tutnjavom francuske revolucije. Njene ideje kao da su razneli vetrovi širom sveta. Austrija je sva poljuljana njima. One su nekako našle puta i načina da prodru i među ugnjetavane Srbe. Te ideje, prošli ratovi, u kojima su Srbi isprobali svoju snagu, kneževske autonomije pod Mustafa-pašom, ekonomski razvoj toga vremena, sve je to ustalo kao najljući protivnik dahija i janičara. Sve se to podiglo i pokrenulo kao najveći buran talas, koji će svojim naletom da ih potopi i odnese. Ne gubeći mnogo vremena oko trezvenih i umesnih razloga koje je stari Foča, kao najiskusniji među njima, iznosio protiv njihovih namera, ostale dahije su se složile i donele sudbonosnu odluku. Prema toj odluci trebalo je hitno preduzeti ove mere: Poseći sve znatnije knezove, trgovce, popove, igumane i viđene ljude po selima. Kneževska mesta popuniti novim odanim ljudima. Ove nove knezove i kmetove domamiti jednog dana u Beograd. Držati ih tu kao taoce dok Srbi ne polože oružje. Kad sve ovo bude izvršeno, onda raju još jednom dobro prorediti. Čim je ovo odlučeno, odmah se prešlo na posao. Trojica velikih dahija pošli su u narod da izvršavaju svoj plan. Četvrti, Aganlija, ostao je u Beogradu. On nije bio za preduzete mere. Nagonom splavara sa Drine on je slutio da se uspeh tako neće postići. Ali nadao se da će nastupiti velika zabuna koju je nameravao da koristi, pa da zagospodari pašalukom kao Pazvan-Oglu u Vidinu. U toku januara dahije su uspele da poseku oko 150 srpskih glava. Među njima bilo je preko osamdeset kneževskih. Od istaknutih ljudi posečeni su: knez Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Stanoje iz Zeoka, hadži-Ruvim, Marko Čarapić, Stevan Palalija i knez Maksim. Cela Srbija se uzbunila. Nikada pre toga Turci nisu tako organizovano sekli i vršili zločine. Nastalo je komešanje u masama. Viđeni ljudi koji su izbegli seču sklanjali su se u šume. Mnogi su pomišljali i na bekstvo u Austriju.

Seča knezova zatekla je Karađorđa kod kuće. On je takođe bio na spisku onih koje treba poseći. No imao je sreće. Protiv njega nije pošao nijedan od trojice dahija, već je poslan njihov pouzdan čovek, Uzun-Kafedžija, jedan od najhrabrijih ljudi iz okoline Mehmed-age. Njemu je za svaki slučaj dato dvadeset janičara. Po računu dahija Karađorđe nije spadao u onaj uži spisak najopasnijih ljudi. Očekujući da će Turci u toku te zime morati nešto preduzeti, Karađorđe je stalno bio na oprezi. U poslednje vreme kretao se samo u društvu Stanoja Glavaša, ili ljudi spremnih da pod svim uslovima, bude li u pitanju glava, prihvate borbu. Očigledno, njega je bilo teško prevariti i iznenaditi. Upravo te noći kad je Uzun sa svojim momcima hitao od Beograda ka Topoli, Karađorđe je sasvim slučajno zanoćio u kući. Navratio je da se presvuče i uzme nešto brašnjenika. Sa sobom je imao nekoliko momaka. I baš u času kad se spremao da kuću napusti, na kapiju stigoše Turci. Uzun je računao da prevari Karađorđa. Po običaju janičara viknuo je: — Jesi li na domu, Crni Ðorđe? Na vrata je izišla Jelena i odgovorila: — Bog s vama, Turci, šta tražite noćas? — Čuješ, Vlahinjo, neka iziđe Ðorđe, nosim mu poruku od Mehmed-age iz Beograda. Nemam vremena konje odjahivati. — Ðorđe je malopre bio pred kućom. Ne znam kuda se deo. Nego odjašite! — odgovori mu Jelena. Za to vreme Karađorđe je sa družinom izišao na zadnja vrata i zauzeo busiju. — Ako Ðorđe odmah ne iziđe, već moradnem sjahati, zapaliću vam kuću, — podviknu Uzun. Karađorđu je odmah bilo jasno da su Turci došli po njegovu glavu. Dao je znak družini da uzme na nišan Turke. To je i sam uradio. Uzimajući preko vizira Uzuna, doviknu: — Lakše, lakše, more, Uzune, eto me! Kad su Turci čuli Karađorđev glas, pripremiše se da ga dočekaju plotunom. Ali Karađorđe ih je preduhitrio. Okinuo je svoju šaru. Plotun njegovih ljudi pokosio je nekoliko janičara, među kojima i Uzun-Kafedžiju. Ostali su ispalili puške pa pobegli drumom u pravcu Beograda. Ovaj sukob sa Turcima bio je jasan znak Karađorđeve odlučnosti i shvatanja tadašnjih prilika. Više se nije obazirao na posledice sukoba. Spreman je da prihvati borbu. Prva mu je briga posle toga da skloni porodicu na sigurnije mesto. Jelena još istoga dana vodi decu kod kuma u Žabare. Stoka je od ranije pomešana sa malom oca Petra Jokića. Još istog dana našao se Karađorđe sa Stanojem Glavašem i grupom zaverenika. Na sastanku su doneli odluku da se sazove zbor pristalica iz cele Šumadije i da se tom prilikom izabere vođa i proglasi ustanak. Odluka za zbor donesena je u Kopljarima, u kući Marka Karatošića. Mesto za sastanak zbora određeno je u Marićevića Jaruzi u Orašcu. Iz Kopljara učesnici su se razišli svaki na svoju stranu, da vrše dalje pripreme.

X Napad na Karađorđa izvršen je u noći između 17 i 18 januara 1804 godine. Već osamnaestog on je otišao na sastanak sa Stanojem Glavašem. Odluka za saziv zbora u Orašcu donesena je u toku noći između 18-19 januara. Can sastanka zaverenika iz Šumadije određen je za 2 februar, Sretenje. Da li je Karađorđe u pravu što tako ubrzano radi? Narodno raspoloženje i opšte stanje u zemlji daju mu za pravo. Već tih dana Janićije Ðurić ubio je Turčina na kragujevačkom drumu. Možda je to bio Karađorđev mig? Raja koja je dignuta po selima da goni hajduke i nosi ubijenog Turčina u Rudnik, spontano se okreće protiv Turaka. Ljudi dolaze u Topolu i odlučuju se da napadnu han. Topolski knez Mateja potajno obaveštava subašu, i ovaj beži. Narod opljačka han i oduševljeno napadne onaj u Žabarima, u kome ubija Turke. To isto je urađeno u Saranovu. Onda se krenulo prema Trnavi. Tu su pobunjenici zatekli izaslanike Mladena Milovanovića, koji su kupili novac da ga spasu iz zatvora u Kragujevcu. Bojeći se da im buna ne pokvari započeti posao, poviču na Topolce i Žabarce: — Kući, veseli bili! Zar mi skupljamo novac da vadimo čoveka iz turske tamnice, a vi hoćete da dižete bunu. Pored ovoga još im priprete da će kazati muselimu u Kragujevcu imena onih koji ne poslušaju. Tako se to što je spontano došlo brzo i lako stišalo. Žabarci i Topolci vratili su se u Žabare i tu zanoćili. Pojedinci, već uplašeni i malaksali, razišli se kućama. Ostali na konaku iznenada su doznali za skupštinu na kojoj će se odlučivati o ustanku. To ih je ohrabrilo, pa su odmah počeli da se spremaju za nju. Drugoga februara, već od ranoga jutra, počeli su da se prikupljaju zaverenici u Marićevića Jaruzi. Po broju i ljudima koji su došli, videlo se da je pokret prodro u svako selo. Pored Šumadinaca došlo je i nešto ljudi iz Beogradske i okolnih nahija. U svemu preko tri stotine zaverenika. Kad se uzme u obzir da su to prvaci: knezovi, stočarski trgovci, harambaše, hajduci, i ugledni domaćini sela, moglo se smatrati da je preko njih zastupljena cela Šumadija. Od poznatih bili su: prota Atanasije, Vule Kolarac, Milosav Lapovac, Jovan Krstović, Aleksa Ðukić, Arsenije Loma i Tanasko Rajić. Od knezova: Teodosije Marićević, orašački knez Marko Savić, Aleksa Jovanović, iz Koraćice Vićentije Petrović, topolski knez Mateja Jovičić i jagnjilski Mihajlo Badžak. Iz Beogradske nahije: Marko Katić i Vasa Čarapić, sa izvesnim brojem ljudi. Među njima bilo je i nekoliko zaverenika sa one strane Morave. Nisu izostale ni hajdučke harambaše koje su se zadesile na zimovniku u Šumadiji: iz Kopljara Matija Karatošić, a iz Garaša Milutin Savić. Kad su proverili da su se prikupili svi na koje se računalo, Karađorđe, Stanoje Glavaš i knez Teodosije dogovore se između sebe da skupštinu otvori i njome rukovodi stari prota Atanasije iz Bukovika. Starac se podigao i dao znak. Ljudi se okupili i smirili. „Braćo, evo već tolike stotine godina prođe otkako se sva naša slava zakopa u grob na Kosovu. Odonda se naši noževi, sablje i puške zavlače u klade. Sveti božiji oltari, koji su za naših careva i kraljeva krasili Srbiju kao cveće, danas su štale za turske konje. Obraz naših žena, sestara i kćeri gazi se nogama kao da smo mi svi pravo roblje. Braćo, zemlja stenje a nebo nad nama plače gledajući naše muke. Sečom naše braće prelila se čaša. Nego, u ime stvoritelja boga i spasitelja našega, da ustanemo na oružje. Bog će nam pomoći a car će to odobriti, jer ove krvopije i njemu o glavi rade!" — Tako je, i treba da ustanemo! — čuli su se odgovori sa svih strana.

Kad su se povici stišali, prota je izvadio iz džepa krstić i produžio: —.Vidim da ste svi za to da ustajemo i borimo se za svoju slobodu. Ali pre nego to počnemo, nama treba onaj koji će ići pred nama, a mi za njime. Treba nam starešina. Nijedna kuća ne može biti bez domaćina, kamoli toliki narod. — Eto ga Stanoje! On je najviše Turaka pobio. I hajduci za njime idu i slušaju ga! — vikali su ljudi iz zbora. — Stanite malo, braćo! — reče im Stanoje. — Ja sam hajduk i mene hajduci slušaju. Ali sav narod nije hajduk, pa će ljudi sutra reći: „Kuda ćemo za hajdukom? U hajduka niti ima kuće ni kućišta. Sutra kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju". Eto, zato se ja neću primiti. Birajte drugoga. Ja i moji hajduci činićemo sve što nam se naredi. Posle toga dođoše novi predlozi. — Neka starešina bude Teodosije. Glava je nahije. Poznaje ljude i umeće zapovedati! — Bog s vama, braćo, — branio se Teodosije — kako ću ja, kao knez narodni, biti starešina hajdučkih četa? Ako sutra rupi turska vojska u Srbiju, kako ću ja izaći pred njih? Šta li ću im kazati kad me zapitaju: Ko pobi tolike Turke i popali im kuće i džamije? Tada ceo zbor navali da Karađorđe bude starešina. — Ja se, braćo, ne mogu primiti! — Zašto? — Kojekude, ja hoću svuda s vama, ali neću pred vama! — A što nećeš? — začuđeno su pitali ljudi. — Neću zato: vi niste naučili vojevati, pa ćete se posle nekoliko dana predati Turcima, a znate šta čeka mene! — Nećemo, nećemo! — vikao je ceo zbor. — I opet, braćo, ne mogu se primiti, jer ako se primim, ja ću učiniti mnogo koješta što vama neće biti po volji. — A šta misliš da činiš? — pitao je narod. — Ko se uhvati u najmanjoj izdaji, hoću da ubijem, da obesim, da udarim na strašne muke! — To sve hoćemo i mi! — Hoćete li? — upita Karađorđe. — Hoćemo, hoćemo, hoćemo! — grmeo je ceo zbor od povika. — Onda hoću i ja vas! Zakletva i zbor zaverenika u Orašcu poslednja je karika u lancu priprema ustanka u Šumadiji. Na čelo narodnog pokreta osipao je čovek snažne volje, nepokolebljive odlučnosti, silovite prekosti, vičan ratu i borbama. To je čovek koji poznaje Srbiju i koga znaju ljudi izranije kao hajduka, trgovca i ratnika. To je čovek koji uliva poverenje u preduzeti posao, jer je u svome životu naletao na mnoge busije i sve ih srećno izbegao. Očigledno, ume da se bije i zapoveda. Škrt je na reči a odlučan na delu. Vuk Karadžić, poznavalac ljudi toga doba, kaže za njega: „I tako se Karađorđe primi starešinstva, i odmah poče gospodarski suditi i zapovedati, i mjesto prijetnji iz pištolja gađati". Još na zboru, kad je Karađorđe rekao šta će raditi, ljudi su se saglasili: „baš takvi sad i treba". Teško i surovo je vreme tada bilo, a još su suroviji Turci kao gospodari. Srbi su se u toku robovanja često bunili. Pa ipak je robovanje na njih uticalo: ostalo je mnogo robovskog, što je velika smetnja u borbi za slobodu. Iako smanjena, turska snaga još je moćna. Strah od nje u dušama ljudi je veliki. Zato u revoluciji kakvu je predstavljao Prvi ustanak, mnoge stvari zavisile su od odlučnosti vođe. Izborom Karađorđa nađena je upravo ličnost dorasla

vremenu i ljudima. On se punom snagom baca na izvršenje započetog posla. Kako je u najlepšim godinama, to je na vrhuncu fizičke moći: tek je prevalio neku preko četrdesete kada je za vožda izabran. Iako voli da razmišlja; nijedanput se nije upitao: s kime i za koga polazi. Zna on raju i njene slabosti, ali takođe, verovatno, i njenu pritajenu veliku snagu. Narod je našao svoga vođu, a vojskovođa područje na kome će moći da razvije osobine svoga genija. Revolucionar i ratnik osetio je još na zboru da je Srbija nabujala bunom. Čas je kucnuo. Prilike u svetu činile su se povoljne. U srcu Evrope Francuska je blistala jarkim sjajem revolucije. Tursko Carstvo je oronulo, zabavljeno unutrašnjim neredima i opkoljeno neprijateljima. Rusija, najmoćnija država, pustila je pipke prema Balkanu, kao i Austrija, iako je sa severa pritisnuta od Pruske i Napoleona. Krvavo dahijsko delo, seča knezova, Srbima će poslužiti kao opravdanje pred Portom i svetom za dizanje ustanka. Iako nepismen seljak, Karađorđe je to više nagonom osetio no razumom shvatio. Svršeno je sa prvim časovima pripreme, vrbovanja i ubeđivanja. Istina je da je sredina zime vreme nezgodno za ustanak. Ali ono, isto tako, nije povoljno ni za Turke. Još na zboru u Orašcu pala je odluka koju je narodna pesma zabeležila stihom: „Svaki svoga ubijte subašu!" Prisutni su to prihvatili kao bojni poklič, razneli ga po selima i dalje predavali. Raja je to jedva dočekala. Celom Srbijom grmi poklič: „Svaki svoga ubijte subašu!" Prenose ga ljudi, vetrovi, šapat i grlati uzvici. On buja i u razigranim brzacima reka. U besu mećava. U šumu gora i pucnju hajdučkih pušaka. Posle zbora u Orašcu cela Šumadija je ustreptala. Iz šupljih bukava, klada i slamnih krovova vadi se sakriveno oružje. Čiste se puške i kubure. Na tocilima izoštravaju se handžari. Seljaci se okupljaju i šapatom dogovaraju. Kroz šumske proseke i seoske staze promiču ćutljivi ljudi u kožusima. Cevi dugih pušaka bleskaju na mesečevoj svetlosti.

XI Još na zboru Karađorđe je izdao naređenje da se odmah napadaju hanovi i u njima ubijaju subaše i janičari. Kad je svako pošao na svoju opredeljenu dužnost, u društvu Stanoja i odanih mu momaka on je ostao u hajdučkoj kolibi. Odlučio je da sutra u osvitak dana napadne orašački han i krene po Šumadiji da prikuplja vojsku. Noć je. Huji šuma. U kolibi na ognjištu gori vatra. Na bukovoj trupini sedi zamišljen Karađorđe. Okolo Stanoja su njegovi momci. Većinom mladi ljudi. Veseli su i razdragani. Harambaša se s njima šali. Suprotno od Karađorđa, sa druge strane ognjišta je tanak, vižljav momak. Bezbrk i ženskog lica. Oči su mu setne. Šubara nakrivljena prema levom uvu. Marinko je omiljen voždov momak. Da li Stanoje i momci znaju ko je Marinko? Poneko možda zna. Poneko možda samo naslućuje. Marinko nije niko drugi nego Marija iz Brusnice, presvučena u muško odelo. To je poslednji Karađorđev zanos za ženom i poslednja ljubav za koju se zna. Karađorđe je voleo život. Uzimao od njega punom rukom. Milićević, koji je o tome svakako obavešten od Karađorđevih savremenika, kaže o njemu: „Mane su mu prekost karaktera, povođenje za ogovaračima i što je mnogo voleo lepi pol". Ali Karađorđe nije bio sladostrasnik. Svoju ženu je voleo. Ponekad, kad bi mu se dopala druga, umeo je da joj se približi. Samo se uvek trudio da to dobro sakrije. Ko je Marija iz Brusnice? Uvređena žena. Hajdučica, koja je istinski bila zaljubljena u Karađorđa. Sudbina je obadvoje šibala istim bičem. Susreli su se u šumi. Približili se i zavoleli. Bilo je to teških dana leta 1803 godine. Došlo je neočekivano. U tim danima stalnog pokreta i lutanja po šumama, Karađorđe je osećao veliku potrebu za toplom rečju. A Marija je bila lepa, mlada i smela žena. O njoj se svuda pričalo po Šumadiji. I prošlost joj je privlačna i neobična. Kao mladu devojku roditelji su je udali za starijeg čoveka, trgovca, Miloja iz Brusnice. Mažena i dobro odevana, u selu i na saborima skrenula je svojom lepotom pažnju ljudi i ženskog sveta. Za neobičnu ženu i lepoticu čuo je i „rudnički bik", Sali-aga. Hteo je sve što je lepo i dobro da je njegovo. Odmah je poslao svoga momka Mehmeda Bumbara da mu dovede Mariju. Kako je Miloje bio poslom u nahiji, Turčin je zatekao Mariju samu u kući. Naredio joj da se spremi i s njime pođe agi na Rudnik. Marija postavi Turčinu trpezu. Iznese rakiju, sira i skorupa, rekavši: — Mezeti dok se ja spremim. Mehmed je pijuckao. Dok je on to činio, u zgodnom trenutku ona je zgrabila sekiru i njome ga ubila. Uzela mu oružje. Obukla Milojevo odelo i pobegla u šumu. Miloja potom Turci uhvate i odvedu na Rudnik. Ubiju ga i glavu mu istaknu na bedem. Kako nijedna hajdučka četa nije htela da primi ženu u svoje redove, to je Marija sama hajdukovala. Ostrvljena kao tigrica, svetila se Turcima. Slučajno se susrela na šumskom proplanku sa Karađorđem. Okošti mrki čovek, velikog rasta i snage, privukao je njenu pažnju. Usplamtela je celim bićem. Još od ranije ga je znala i čula o njemu. Sada u šumi, gde je žarko letnje sunce vezlo zlatan ćilim po mahovini, učinio joj se i veći i snažniji. Odmerili su se pogledima. Od uzbuđenja obadvoje su zadrhtali. Oči su govorile ono što nisu reči. Zasmejali su se i upitali: — Ti si Marija iz Brusnice?

— A ti Karađorđe? Ostali su zajedno nedelju dana u šumi. I sad, uz toplu jaru ognja, zamišljeni vožd po navici grize nokte. Stvara plan sutrašnjeg napada na orašački han. A samo s vremena na vreme krišom trgne oči i pogleda Mariju. Njeno prisustvo i blizina uspokojavaju ga... Zora se belasa. Mesec je utonuo iza bregova Rudnika. Šuma je puna mraza i tišine. Dve ljudske prilike grabe između stabala u pravcu orašačkog hana. Osviće treći februar 1804 godine. Iza stogodišnjeg hrasta pomalja se puščana cev. Karađorđe zastaje i pita: — Pavle? — Ja sam! — Sve je spremno? — Sve! Prema rumenom obzorju iz šume se izdvaja pedesetak ljudi. Svi osećaju ljuto stezanje mraza i drhtavicu uznemirenosti pred prvu borbu. Karađorđe je samo za časak radoznalo osmotrio ljude. — Pavle i Marjane, uzmite desetoricu i obiđite iza grma, te uhvatite hansku štalu da se janičari ne dočepaju konja i ne umaknu. Janićije sa desetinom neka napada spreda. Ostali sa mnom. Metak bez potrebe da se ne troši. Janičarski psi besno laju. Zavijaju. Na vratima hana pomalja se sanjiv Turčin. Pažljivo osmatra. Tišinu zore razbija pucanj. Turčin se ljulja i pada natrag. Naglo se zatvaraju vrata hana. Otuda grunu janičarski plotun. Karađorđe opsova i viknu: — Janićije, zabrani da se puca! Janićije je dopuzao do hana. Uspravio se i nekoliko puta udario kundakom puške u brvna. — Aga, ludo je da ginete. Predajte se! Turci odgovaraju plotunom. Od sela, naoružani sekirama, vilama i kočevima, trče seljaci. Pavle donese breme slame i ugura je sa zadnje strane pod strehu hana. Neko ukresa ognjilom u trud i potpali. Crn stub dima izvi se prema nebu. Turci su sve brže pucali. Vatra zahvati čitavi krov. Hrapav i promukao glas upita iz hana: — Ko vam je starešina, da se predamo? — Karađorđe! — odgovori Pavle. Na hanu se otvoriše vrata. Iz oblaka dima koji je kuljao izlazili su janičari uzdignutih ruku. Prišao im je Janićije Ðurić i uzeo oružje. Druga dvojica zaverenika vezivali su ih užetom. Seljaci su upadali u zapaljen han i grabili odelo, hranu i druge stvari. Neko je sekirom razbio vrata magaze u kojoj je bila pšenica. Narod se otimao, gušeći jedno drugo, da što više ugrabi. Oslonjen na pušku, smeškajući se, Karađorđe je promatrao. Pavle i Marjan izvedoše janičarske konje. Velikog Dorata dadoše voždu. Ostale uzeše momci. Još je goreo orašački han kad Karađorđe pozva kmeta i naredi mu: — Iz svake kuće da pođe jedan s oružjem. Zadružne kuće daće najmanje po dvojicu. Ko ne posluša, ne gine mu što i Turcima. Birov Mato vikao je: — Ljudi, zar da ubijamo svoje age? Karađorđe se namršti. — Pavle, obesi subašu o streju Matine kuće! Momci izdvojiše subašu i obesiše ga. Zečijim očima Mata pogleda obešenog Turčina, uđe u kuću, naoruža se i priključi ustanicima. Sa svih strana iz sela dolazili su ljudi i prilazili pobunjenicima. Karađorđe pojaha dorata i krete za Ranilović. Tu razoruža Turke. Zapali han i opet krenu dalje. To isto uradili su u Venčanima, Tuležu i Strmovu.

U toku sledeće noći napao je Aganlijin letnji konak u Drlupi. Posle oštre borbe koja se tu vodila, Karađorđe je dozvolio ustanicima da razgrabe tursku imovinu i pokolju agine krave! Krv i oganj iskopaće dubok jaz između gospodara i robova. Da taj jaz bude što dublji, u svakom selu Karađorđe je vešao bar po jednog janičara o strehe onih što su se držali postrani. Tako je, u roku od dva tri dana, ustala cela Šumadija. Krvavo kolo bune se zavitlalo. Dimni jezici spaljenih hanova lizali su zimsko nebo. Talas bune zahvatio je Rudničku i Beogradsku nahiju. U svakom selu Karađorđe je govorio narodu: „Ovo što ja radim da radite i vi. Ne čekajte da vas silom teram na to, jer koga silom poteram ne prolazi dobro". A da se požar bune što pre razbukti, poslao je u svaku nahiju ponekog od momaka da upozori viđene ljude da u svome kraju rade ono što on radi u Šumadiji. Znajući da je vreme dragoceno i da se mora brzo delovati, Karađorđe se 6 februara ponovo vratio i zanoćio u Orašcu sa prikupljenom vojskom. Tu je dobio vest od Kara-Petra, harambaše i starog junaka, da je digao Jasenicu i da sa sobom ima 400 naoružanih ljudi. Izvestio ga je da je užički dahija Halil-aga Džavić došao sa 170 turskih konjanika u pomoć Sali-agi na Rudnik. Karađorđe odmah izda Kara-Petru zapovest da opkoli Rudnik, diže ljude iz okolnih sela i obrati pažnju da Turci ne provale iz grada i ne nanesu narodu zlo. Zatim odvoji jedan deo vojske, dade je Janićiju Ðuriću, stavivši mu u zadatak da uhvati busiju na putu između Karanovca i Rudnika. Već sedmog februara Karađorđe je u Rogači. Tu je sa Markom i Jankom Katićem digao selo. Zapalio seoski han i krenuo na Stojnik. Na putu je sreo Raku iz sela Rudnika. Na njega se sumnjalo još od rakije da je Sali-agin doušnik. Vožd ga zapita: — Kuda si krenuo, Rako? — Po so u Smederevo, — odgovori ovaj. — Čuješ, more, kaži pravo kuda si krenuo, biće ti posle lakše! — viknu vožd već naljućen. — Idem, čoveče, u Smederevo, — obrecnu se Raka. Karađorđe naredi da ga pretresu. Tad u Rakinoj šubari nađu Sali-agino pismo za Kučuk Aliju u Beogradu, u kome je tražio pomoć. Vožd naredi momcima te Raki prebiju noge ispod kolena i ruke ispod lakata. — Kojekude, sad idi i nosi Turcima pisma! Strašna kazna odjeknula je po selima i utvrdila ustanički moral, jasno stavljajući na znanje svima šta čeka onoga ko bude na strani Turaka. To je u isto vreme i prva mera za očvršćavanje ustaničkih redova. Ali tek što je Karađorđe s ustanicima stigao u Stojnik, seljaci mu dovedoše dva druga čoveka iz Rudnika, koji su se vraćali iz Beograda. Bili bu to Toma terzija i Nikola Rakić, trgovac. Primorani su bili od Sali-age da odnesu pismo za Beograd. Kad su Toma i Nikola stali pred Karađorđa, oni mu sve priznadoše. Zatim upozoriše vožda da za njima ide grupa janičara, poslata u pomoć Rudniku. Čim je doznao kuda Turci idu, Karađorđe namesti zasedu u Sibnici. Dočeka janičare. Nešto ih je u odbrani poginulo. Ostali se predadoše. Vožd zovnu Tomu i Nikolu, i reče: — Sad vi idite pravo u Rudnik. Recite Sali-agi da mu ide pomoć. O ovome ako pisnete, na zvezdu da bežite, uteći mi nećete! Pre neto je s ustanicima krenuo iz Sibnice, dođe mu Arsenije Lomo iz Dragolja s osamdeset Rudničana. Karađorđe potom pobuni selo Venčane i sađe u Darosavu. Tu zateče trgovca Petronija i beogradskog protu Vasilija. Jedan je kupio novac izdat Za kaparu, a drugi pisaniju za manastir. Karađorđe naredi da mu ih dovedu, pa im reče: 50 — Crna ti trgovina, trgovče! A i tebi pisanija, kaluđeru. Zar vi ne znate i ne vidite da smo

mi ustali na oružje da bijemo janičare i palimo hanove? — Nismo znali, gospodaru, — odgovoriše mu oni. — Sad znajte, pa u suru s narodom! Tako je Karađorđe od prvog dana zahvatio temeljito da buni narod. Nije on od onih vođa koji sede, pišu proglase, šalju glasnike i preko drugih dižu bunu. Bacio se lično u prve redove. Juri na prvom valu. Ide od sela do sela. Za njim se kreće lavina. On lično izvršava najteže zadatke. Kažnjava, hrabri i daje svima primer. Njemu je jasno još od prvog dana da od ustanka neće ništa biti ako odmah ne stvori vojsku koja će se moći suprotstaviti Turcima. Baš zato što je raja zaplašena, utučena ropstvom i ponižavanjem kroz vekove, treba je razbesneti, ohrabriti i očeličiti ličnim primerom.

XII Ustanak je trojicu dahija zatekao u seči po nahijama. Iznenađeni, oni nisu znali šta da rade. Pohitali su bezglavo Beogradu. Mehmed aga iz Šapca nije smeo da ide drumom. Ukrcao se na lađu, jer je čuo da ta na Dubokom čekaju hajduci. Surovi gospodari primili su tek prvi udarac od raje, pa ih je on ošamutio. Zar je moglo doći do bune usred zime? Onda Srbi od nekoga imaju mig i uzdaju se u nečiju pomoć? Dahijama je tek sada postalo jasno šta su učinili. Kad je njihovo nasilje tako uzbunilo ljude, njihova snaga za odbranu previše je slaba. Neće moći izdržati u borbi sa narodom. Pomoći iz okolnih pašaluka se nisu mogli nadati. Trebalo je tražiti drugi izlaz. Mislili su kako da poprave svoju grešku i da zavaraju raju, ne bi li se smirila na lep način. Obratili su se lukavom Grku, mitropolitu Leontiju. Ovaj ih posavetuje da potraže Karađorđa i zamole ga da utiša narod. Za taj posao dadne im kaluđera Matu, rodom Žabarca. Sa njim pošalju još tri-četiri stara Turčina, među kojima je bio Mehmed-aga Kašanin, Mula-Jusufov momak. Ovi izaslanici zatekli su Karađorđa u Topoli. Molili su ga, u ime dahija, da povrati red. Turci su obećavali da će ubuduće mirno živeti. Više nikoga neće dirati. Posečenima se glave ne mogu vratiti, ali od sada, ako Turčin ubije Srbina, posekao je sebe. Nudili su Karađorđu nekoliko stotina kesa novca. On odgovori ovim Turcima neka se vrate natrag u Beograd i neka saopšte dahijama: „Narod nije ustao protiv cara i carskih Turaka, već protiv dahija i njihovih zuluma. Pristajemo na mir. Samo neka dahije lepo kažu na koji način ubuduće misle raditi. Mi im hanove i subaše više po selima nećemo trpeti. Ako se na to saglase i dadu nam jemstvo austrijskog dvora, biće mira". Odgovor je sastavljen kao vešt mamac dahijama da se ipak može naći put za mirno okončanje bune. Stvarno međutim Karađorđe na tako što nije ni pomišljao. Njemu je trebalo da što više dobije u vremenu. To se vidi iz onoga što je rekao kaluđeru Mati kad su se našli nasamo: „Idi ti slobodno u Beograd Turcima. Ja ću tebe lako izvaditi od Turaka. Hoću za neko vreme da varam dahije, dok ne dođe leto i gora ozeleni". Dahijama se učinilo da Karađorđev odgovor pruža izvesne nade. Zato su se prisetili da je među njima četvoricom Aganlija imao najviše čovečnosti prema raji. Hteli su u nevolji da to koriste. Računali su da će on moći najsrećnije da povede razgovore za smirenje. Dobra volja njihova za pregovaranje ogleda se i u tome što su pristali da tih dana zamene Mladena Milovanovića, koji je ležao u Kragujevačkom zatvoru. Bilo je još i drugih znakova da su oni spremni pošto-poto da pronađu put do sporazuma. I već devetog februara Aganlija izlazi sa 400 janičara iz Beograda u selo Sremčicu. Preko kmetova i svojih ljudi poručio je Srbima iz okoline: „Ko je prava raja, da mi dođe i nema se čega bojati". Kako se kolubarska kneževina još nije bila pobunila, narod mu dođe. Pred skupljene ljude iziđe Aganlija i upita: — Rajo, ko popali hanove? Ko pobi subaše? — Hajduci, — odgovoriše mu ljudi. Tada Aganlija reče: — More, znate li vi da smo se mi tukli sa dva kralja kaurska, s carem Nemcem i Moskvom, pa nam ništa nisu mogli učiniti? Crni Ðorđe je podigao četu hajduka i misli da će biti kadar dosaditi nam. Nego, ko je prava raja, sa mnom da ga gonimo. U Sremčici Aganlija je ostao ceo dan 10 februara. Pokupio je nekoliko stotina Srba i već jedanaestog krenuo je selu Drlupi. Dok su se dahije dogovarale, i dok je Aganlija izišao u Sremčicu, okupljao raju po Kolubari i približavao se Kosmaju, Karađorđe je dotle kupio i uređivao ustaničku vojsku. Tek 10

februara je krenuo i došao na konak u Jagnjilo. Tu je saznao da je Aganlija pošao prema Kosmaju. Bojeći se da ne dođe između dve vatre, Aganlije i Turaka iz Rudnika, odmah obavesti Kara-Petra i naredi mu da po svaku cenu, ne vodeći računa o žrtvama, suzbije svaki ispad Rudničana i čvrsto drži grad u opsadi. Tu naredbu je izdao prvi put preko pisma. To je i prvi pismeni dokumenat iz ustanka. Jedanaestoga februara Karađorđe sa ustaničkom vojskom dođe na konak u Koraćicu. Istoga dana Aganlija sa Turcima i Kolubarcima stiže na konak u Drlupu. Kad je voždu javljeno da su dahije stigle u Drlupu, on je naredio da se vojska spremi za pokret. Na dogovoru starešina prota Atanasije reče: „Drugojačije, braćo, ne može biti nego da udarimo još noćas. Jedan za sve i svi za jednoga!" Kako je Karađorđe bio istoga mišljenja, to prosto naredi: — Hajdemo! Padao je sneg. Noć mračna, da u koloni čovek čoveka ne vidi pred sobom. Ustanici su uz najveći napor prešli preko Kosmaja. Već u zoru bili su kod Drlupe. Čim su turske straže primetile ovu vojsku, Aganlija odmah pošalje glasnika da želi sastanak sa Karađorđem. Ovaj pristane iz dva razloga. Trebalo mu je vremena da odmori vojsku i zauzme pogodan položaj, a takođe i da među Kolubarce ubaci zabunu, kako u borbi ne bi pomagali Turcima. Određeno je mesto sastanka. Uz Karađorđa su pošli glavni ljudi. Aganlija je došao sa dvanaest janičara. Bio je u bogatom čobanom odelu, izvezenom zlatom, i ogrnut ćurkom od samurovine. Izgledom silovit i samopouzdan. Namrgođen je i sa crtom prezira na licu, jer se morao poniziti da razgovara sa hajdukom i dojučerašnjim svojim robom. Karađorđe je u seljačkom odelu. Malo je pognut u ramenima. Ima dugu pušku i pištolje u silavu. Oba su odlučni. Znaju šta brane. Jedan gospodstvo, obilje i svoju osionost. Drugi pravo na život, slobodu za svoj napaćeni narod. Trenutak su se gledali i merili. Ti pogledi su sudar čelika i kremena. Prvi je progovorio Karađorđe. — Šta tražiš od nas, Turčine? — Čuješ, Vlaše, zašto se raja buni? Karađorđev pogled je leden, težak. — Zar ti ne znaš zašto smo ustali na oružje? Zar ne znaš kakva ste zla činili narodu? Pa ni to vam ne bi dosta, već rešiste da nas istrebite sa lica zemljina. Pobiste nam knezove, buljubaše, igumane i viđene ljude! Za sve vreme dok je Karađorđe govorio, Aganlija je video što dotle nije imao prilike da vidi i oseti: iznenadno probuđenu snagu koju nikakva sila neće moći slomiti. — Što je bilo, treba zaboraviti, — rekao je dahija pomirljivo. — Unapred toga više neće biti. Po selima nećemo više graditi hanove. Samo neka se raja smiri. — Ko nam to može jemčiti? — upita Karađorđe. — Ja, rajo! — odgovori Aganlija. — Mi ti ne verujemo! — Ako ti ne veruješ, daćemo ti pet stotina kesa novca. Idi u Nemačku i kupi imanje. — Slušaj, Turčine, sve blago ovoga sveta ne bi me moglo kupiti da izdam svoju braću! — Pa šta onda hoćete? — Pismen ugovor kako ubuduće da se vlada u Srbiji! To da potvrdi Austrija. — To nam vera i turska čast ne dozvoljavaju. — Onda ćemo se biti.

— Bićemo se, — odgovori Aganlija. Još jednom su se pogledali i svaki je okrenuo svojima. Odmah iza toga došlo je do borbe. U opštoj gužvi i pucnjavi ranjeni su na strani Srba Stanoje Glavaš, a na strani Turaka Aganlija. Ustanici su imali dvojicu mrtvih i nekoliko ranjenih. Turci su imali desetak mrtvih i dvostruko ranjenih. Izgledalo je da bitka nije rešena. Karađorđe je ustaničku vojsku povukao prema šumi na konak. Aganlija je zanoćio u kući Janka Jovića u Drlupi. Sutradan je trebalo očekivati odlučnu borbu. Pogotovu što su Karađorđu u toku noći stalno dolazili novi ustanici. U zoru izbi čovek i viknu ustaničke straže: — Pobegoše Turci! Dok su se Srbi pribrali i pokrenuli, ranjeni Aganlija pojahao je konja i pobegao prema Beogradu. Karađorđe naredi pokret za njim.

XIII Ovaj prvi i polovičan, uspeh podigao je veru ustanika. Srbi počeše da se uzdaju u se. Duh bune time ojača. To dade novu snagu Karađorđu. Više nikoga on ne poziva, već jednostavna izdaje naređenja i nemilosrdno kažnjava ko ne posluša. Oni koji su pasivno promatrali i iščekivali, sada su morali uzeti oružje i priključiti se ustanicima. Sve akcije U početnom razvoju usmerene su na čišćenje sela od Turaka. One se razvijaju pod primamljivim okolnostima i pod krilaticom: sve što je tursko uzima se i raznosi. Oni koji su prvi uleteli, već su se dočepali oružja, odela, konja. Sada su i drugi hteli da ne ostanu praznih šaka. Od Aganlijina bekstva iz Drlupe (13 februara) do dolaska novih dahijskih izaslanika za pregovore u Palanku (21 februara), Karađorđe je proveo vreme dižući sela oko Avale, Kosmaja i Palanke. Već 14 februara u selu Lisoviću sastao se sa Jankom Katićem i knezom Simom Markovićem. Tu su se dogovorili da knez Sima pođe Železniku, odmeće na toj strani ljude i čuva da janičari iz Beograda ne iziđu u narod da ga robe. Janko Katić dobio je zadatak da drži vezu sa Vasom Čarapićem i oba da čuvaju sela oko Beograda ispod Avale. Karađorđe je pošao preko Lipe i Malog Požarevca u Smederevsku nahiju, u Selevac. Tu je našao na okupu dvesta ljudi koje je skupio Ðuša Vulićević. Iz Selevca su prešli u Azanju. Tu im se pridruži Mladen Milovanović, koji je izašao iz zatvora. Sutradan dođe u Ratare kaluđer Mata Žabarac da u ime dahija nudi pregovore. Potajno je rekao Karađorđu da se ne miri. To je i mitropolitovo mišljenje, iako će ga pred Turcima nagovarati suprotno. Karađorđe privede Palanci celu ustaničku vojsku, oko 4000 ljudi. Sa četrdeset glavnih starešina pođe u varoš na pregovore. Razgovori se razbiju na Karađorđevom traženju da sve što se zaključi bude i pismeno utvrđeno, a da sve to još Austrija garantuje. Turci su ispravno shvatili da Karađorđu nije stalo do mira, već da pregovara samo da bi dobio u vremenu. Neuspeh Aganlije i još manji uspeh delegacije koju je poslao beogradski paša sa mitropolitom Leontijem, da u njegovo ime pregovara sa Srbima, prisilio je dahije da traže drugi izlaz. U tome teškom času setili su se da im se iz Jagodine nudio Gušanac Alija sa svojim krdžalijama u najam. Događaji koji su ustankom raje zahvatili Beogradski pašaluk namamili su smelog avanturistu da se i on umeša. On se takođe nudio i Karađorđu, pošto mu je glavno bilo da se s nekim bije i da se na taj način dočepa beogradskog grada, pa posle u njemu načini sebe onim što je Pazvan-Oglu u Vidinu. Nemajući drugog izgleda ni izlaza u borbi sa Srbima, dahije konačno reše da najme Gušanca. Tom odlukom klube bune postaje još zamršenije. Njega svi predano mrse. Srbi koji su ustali na svoje gospodare nijednom nisu izjavili da su protiv cara i zakona, već za to da povrate red i zakon. Ali i pored toga oni su ništili sve tursko čega su se dočepali. Tako se zapletena, krvava i lukava igra nastavlja dalje. Već 28 februara dahije ponovo imaju veliko savetovanje. Njihov je plan: 1. Da pokrenu užičke, karanovačke i rudničke janičare da napadnu ustanike sa zapadne strane. 2. Da Kučuk Alija ode na Moravu, najmi Gušanca i Arnaute i otuda da napadne. 3. Iz Beograda dahije će poći s ostatkom janičara i Turcima građanima, koje će prispeti da im u ovome poslu pomognu. Plan doista dobro zamišljen. Za ostvarenje svojih odluka dahije su vršile pripreme sve do 9 marta. Toga dana iz Beograda krenuo je Kučuk Alija se 400 janičara konjanika. Ustaničke čete dočekale su ga pod Avalom i pročešljale. Ipak je uspeo da prodre prema Šumadiji u pravcu Kragujevca. Ne znajući da je već Rudnik pao u ustaničke ruke, krenuo je na Guberevac i uzeo kneza Maksima da

mu pokazuje put. Tako je 15 marta stigao u Vrbicu, gde se nalazio Karađorđe i Janko Katić sa manjim delom ustaničke vojske. Srpske straže nisu izdaleka raspoznale tursku vojsku, jer su tih dana očekivale dolazak pojačanja preko Morave. Tako Kučuk Alija iznenada udari te razbije Karađorđa i Janka. Srbi su se tukli i uzmicali šumi i planini. U toj borbi poginulo je trinaest ustanika, a osam ranjeno. Kučuk Alija nije smeo da ide za Srbima u planinu. Zanoćio je u Vrbici. Pobojao se da ga Srbi noću ne napadnu i unište. Iskoristio je mrak i prodro preko Šumadije ka Kragujevcu. U sukobu zarobio je konja na kome se nalazio puškarski alat i Karađorđev ćurak. Usput je po selima pokazivao taj voždov ćurak govoreći: — Rajo, ja sam Crnoga Ðorđa pogubio. Evo mu ćurak. Ko se ne smiri ostaće bez glave. Bilo je ljudi koji su poverovali. To je unelo malo zabune u ustanička sela. Poraz međutim nije nimalo zbunio Karađorđa. Za dva dana sakupio je novu vojsku. Podelio je u dve grupe. Snažniju, u kojoj su bili najborbeniji i najodlučniji ljudi, poslao je u poteru za Kučuk-Alijom, sa zadatkom da ga opkole u Kragujevcu i drže u opsadi dok on dođe. Manji deo te vojske zadržao je sa sobom, da mu služi kao jezgro za okupljanje jače udarne ustaničke snage. Koliko je Karađorđe u tome času pokazao dalekovidosti, zapaža se iz onoga što radi. Njemu je jasno da je Kučuk-Alijin prodor preko pobunjene Šumadije do Kragujevca samo očajnički ispad. Ali ga nije potcenio. Na Kragujevac poslao je najodabranije pobunjenike, sve one koji su se prekalili u osvajanju Rudnika. Pa ipak njemu je još jasnije da je Beograd, a ne Kragujevac centar janičarskog otpora. Prvenstveno treba tamo usmeriti ustaničku akciju, pa tek onda se okrenuti i pokušati uništenje Kučuk-Alije i njegove grupe. Zato je odmah pohitao u Beogradsku nahiju. Organizovao je vojnički, i sa vojskom od nekoliko hiljada ljudi pojavio se pred Beogradom, u času kad su Turci čuli da je poginuo. To je u Beogradu izazvalo zaista strah. Zamrzlo je sve namere koje su dahije otuda pripremale. Pod Beogradom Karađorđe dobi radosnu vest da je na oružje ustala Valjevska nahija i Posavina. Pošto je u nekoliko živih, manjih okršaja pokazao beogradskim Turcima svoju snagu i postavio neku vrstu opsade oko grada, vožd je pohitao preko Morave u Smederevsku Jasenicu. Tamo su već od ranije ustanak vodili Srećko Krivokuća i Stevan Sinđelić. Da ih ohrabri i pomogne u organizovanju, Karađorđe je sazvao sastanak starešina: kneza Obrada iz Krsne, Milenka Stojkovića, Ðušu Vulićevića, Petra Dobrnjca i Stevana Sinđelića. Srećko Krivokuća je baš tih dana poginuo. Odlučiše da što brže svako u svome kraju očisti sela od Turaka i da opsednu palanke i kasabe. Pošto je cela ta akcija izvedena munjevitom brzinom, Karađorđe se ponovo pojavljuje pred Beogradom sa hiljadu vojnika. Za nekoliko dana tu je takođe posvršavao poslove, nabavio džebanu i krenuo s vojskom ubrzanim maršem na Kragujevac. Tamo stiže 23 marta. Kučuk-Aliju nije zatekao u Kragujevcu: uspeo je da zavara ustanike i pobegne za Jagodinu. Kad 23 marta u Kragujevcu ne zateče Kučuk-Aliju, Karađorđe se još istoga dana okrete i napade Batočinu. U varošici se bilo utvrdilo nekoliko stotina Arnauta, koje je Kučuk Alija poslao iz Kragujevca pod Husejinom Ginićem da „uhvate" hanove i osiguraju beogradski put za njegov povratak. Kako nije mogao osvojiti Batočinu, Karađorđe sutradan, 24 marta, ostavi manji deo ustaničke vojske da je opsedne. Sa ostalom vojskom on pođe na Jagodinu. Doznavši da je Karađorđe došao, Kučuk Alija unajmi Gušanca i posla ga Moravom da se probije prema Beogradu. Zatim dade Tusun-agi pet stotina konjanika i stavi mu u zadatak da oslobodi Arnaute iz Batočine pa s njima zajedno da se probija Beogradu. Tusun-aga se dočepa Batočine, oslobodi Arnaute i pođe s njima preko Lipara ka Beogradu. Neko doturi glas o tome Karađorđu, i on presretne Turke, strašno ih potuče, tako da se od sve te janičarske vojske spaslo jedva oko četrdeset hatlija. Svršivši srećno tu operaciju, vožd se ponovo okrete Jagodini.

Napad na Jagodinu izvršen je s velikom žestinom. Turci su ga očekivali i dobro se pripremili. Prvi ustanički juriš na čelu s Karađorđem razbio je Turke i potisnuo ih u varoš. Pobeda je oduševila ustanike. Silovito su nadirali u grad koji nisu dobro poznavali. Osećajući da su u pitanju njihove kuće, žene, deca i imovina, Turci su se pribrali i izvršili protivnapad. Razbili su ustaničku kolonu koja je prodrla u grad. Do poraza ne bi došlo da su se starešine pridržavale Karađorđevog plana, koji je predviđao da sve kolone napadnu jednovremeno. Turcima je u borbi pomogla i razlivena Belica. Poraz kod Jagodine izazvao je trenutnu malaksalost kod ustanika. Mnogi su napustili vojsku i pobegli kućama da spasavaju svoje porodice u zbegove. Karađorđe je bio prinuđen da ostavi bojište i da pohita u Šumadiju za skupljanje nove vojske. Kučuk Alija je brzo saznao šta se dogodilo u ustaničkom taboru. Dobro je procenio situaciju. Odlučio se, dok među Srbima vlada zabuna, da izvrši probijanje preko Šumadije do Beograda. Uzeo je pravac: Jagodina, Kragujevac, Topola, Belosavci, Koraćica, Beograd. Preostala ustanička vojska, u kojoj nije bilo Karađorđa, sklonila mu se s puta. Tako je bez ikakvog otpora prodro u Kragujevac, pa, sve u žurbi, naleteo kroz Topolu i zapalio Karađorđevu kuću. Za to vreme Karađorđe se već pribrao. Skupio je novu vojsku i naturio se u poteru za Kučuk-Alijom. Sustigao ga je kod Ropočeva, iznenada napao i žestoko razbio. Sam Kučuk Alija imao je sreću da umakne. Ali kad je već mislio da se spasao, jer mu je Beograd bio pod nosom, kod Leštana ga dočeka sa svojim odredom Vasa Čarapić. Napade ga i razbi. Posekao mu je preko stotinu janičara. Veliki dahija, od koga je do pre mesec dana drhtala cela Srbija, povratio se iz Jagodine poderan i preplašen. Vojska koju je sa sobom poveo iz Beograda skoro sva je uništena. Zahvaljujući samo slučaju, uspeo je da donese svoju glavu. Nevolje za dahije postadoše još veće kad 21 aprila iznenada preko austrijske teritorije stiže u Beograd šabački kabadahija Musaga Fočić sa 313 janičara proteranih od građana Turaka iz Šapca. Saznanje da je Šabac u ustaničkim rukama još više ih je demoralisalo. Tako kao jedina nada ostade im Gušanac sa svojim krdžalijama, utaboren pred gradom. On je uspeo da se probije uz Moravu i da dođe pod Beograd; Dahije nisu smele da ga puste u grad. Bojale su se da im može uzeti vlast i zagospodariti Beogradom. „Gušanac je veći hajduk i od Karađorđa. Kad bi ga u grad pustili, brzo bi nam svima zavrnuo vratove", govorili su među sobom. Sve se to desilo za nepuna dva meseca od izbijanja ustanka. U istom vremenu dok se Karađorđe rvao sa dahijama, na drugim stranama Srbije, po njegovim uputstvima, ili preduzimljivošću mesnih ljudi, takođe su se odigrali krupni događaji. U Valjevskoj nahiji Prota Mateja i Jakov Nenadović digli su ustanak, osvojili Valjevo, pobunili Posavinu i preneli bunu u Mačvu. Padom Šapca cela zapadna Srbija prema Drini došla je pod kontrolu ustanika. Isto tako, u krvavoj borbi kod Čokešine suzbijena je i prva intervencija bosanskih Turaka, koji su pohitali pod vođstvom Mula Nožine u pomoć Šapcu. U istočnoj Srbiji Milenko Stojković, Ðuša Vulićević i Petar Dobrnjac, potstreknuti Karađorđevom pomoću i primerom, očistili su sela od janičara. Popalili hanove i opseli vojskom Smederevo, Požarevac i Petrovac. Samo dve nahije ostadoše nepobunjene: Užička i Sokolska. Hanovi su u pobunjenim nahijama iščezli sa lica zemljina. Po drveću oko puteva visili su povešani Turci. Ono malo janičara što je umaklo rajinskom nožu i konopcu pobeglo je u Beograd ili u susedne pašaluke.

XIV Od čega počinje Karađorđe? Otkuda mu tolika snaga? Počinje od obespravljene, preplašene i ponižene raje, s onim što mu se našlo pri ruci onoga dana posle Orašačke skupštine. To su bile desetine odvažnih hajduka i zaverenika: jezgro ustanka oko kota, buneći sela, on podiže ljude i baca ih u borbu. On jasno i brzo shvata da je ustanak ustvari stvaranje vojske, koju treba što pre organizovati i čvrsto vezati disciplinom. Druga mu je misao da što jače zavadi narod sa Turcima. Koristi zato veliku mržnju koja vlada u masi prema surovim gospodarima. Treće sredstvo mu je revolucionarni teror: ne ostavljati postrani one koji su se ma iz kojih razloga ustezali da priđu ustanicima. Njegov lični primer čini svoj udeo. On prvi juriša. Bije se i nagoni druge da isto rade. Ispoljava ogromnu snagu. Samo po nekoliko sati noću spava. Celo drugo vreme je va konju, u pokretu ili borbi. Jednoga dana je u Šumadiji, već sutradan preko Morave. Za dva-tri dana posle toga je pod Beogradom i ponovo u Šumadiji. To je neman koja nosi ljude i satire konje pod sobom. Jedino ga još motu i moraju da slede njegovi momci. Da se shvate velike njegove sposobnosti kao revolucionara i vođe ustanka, potrebno je pre svega zapaziti šta je sve uradio, i sa koliko se teškoća susreo dok je stvorio ustaničku vojsku. Zavera u Šumadiji, iako je vešto pripremljena, nije bila nikakva vojna sila, koja bi se mogla uhvatiti u koštac sa janičarima dobro naoružanim, vičnim borbama i prekaljenim u mnogobrojnim ratovima. Na zboru u Orašcu, gde je proglašen ustanak na kome je Karađorđe izabran za vođu, bilo je oko četiri stotine ljudi. Najviše trgovaca, uglednih seljaka, nešto popova i knezova. Ono što je činilo borbeno jezgro skupa, bili su hajduci i mlađi zaverenici. Ta snaga je suviše mala da organizovano vodi rat i pobeđuje. Isto tako negdašnja kneževska vojska, stvorena po nahijama u doba Mustafa-paše, koja se uspešno nosila sa janičarima i Pazvan-Ogluom, po dolasku na vlast dahija raspala se. Zato je Karađorđe od prvog dana morao da misli o stvaranju ustaničke vojske. To mu je najveća i glavna brita. Dalekovido i realno gleda u sve što se pred ustanike isprečilo. Sila se mora silom da lomi. Bez vojske se ne može očekivati nikakav uspeh. Zato se bez predomišljanja lično baca na čelo pobunjenog naroda. Još od onoga dana kad je napao prvi han; pobio u njemu subašu i janičare, pristupio je regrutovanju ljudi. Nastupa vrlo energično. Iz svake seljačke kuće uzima ponekog i vodi sa sobom. Gde to ne ide dobrovoljno, bez predrasuda primenjuje revolucionarni teror i prisiljava neodlučne i kolebljive da stupe u borbu. Tako je u prvim danima ustanka uništena dahijska vlast po selima Šumadije. A čim se došlo do opkoljavanja gradova i utvrđenih turskih palanki, trebalo je stvoriti disciplinovane, dobro organizovane i jedinstvenom komandom povezane vojne jedinice, sposobne kako za odbranu tako i za napad. Nije najteže bilo mobilisati ljudstvo. Ono je iz dana u dan pristizalo sve više. Ali ga je trebalo naoružati i stvoriti starešinski kadar koji će ga predvoditi. U prvim danima ustanka Karađorđu su obično dolazili ljudi koji su sa sobom mogli dovesti po nekoliko naoružanih momaka. Bili su to obično trgovci, knezovi, popovi i imućniji seljaci. Oni su svoje momke snabdevali oružjem, džebanom i hranom. Po onome što je Vuk Karadžić zabeležio, svaki onaj koji se u nahiji prvi odmetnuo od Turaka, stupio u borbu i prišao ustanicima, a mogao oko sebe okupiti izvestan broj ljudi, postao je vojnički starešina u nahiji. Gde takvih nije bilo, Karađorđe ih je sam pronalazio i pomagao savetom. Čak je i lično dolazio sa svojim odredom da pobuni narod. Pošto bi to uradio, ostavljao je započeto delo da ga dalje sprovodi čovek iz nahije. Prema tome,

još u samom početku ustanka svaka je knežina dobila svoga vojvodu, srez velikog, a selo malog buljubašu. Kako je Karađorđe svuda zvan da savetuje i pomogne, a kako je izborom u Šumadiji došao na čelo ustanka, to su ga svi još od prvih dana priznali za vrhovnog komandanta ustaničke vojske. Već ubrzo posle zbora u Orašcu ustanici raspolažu vojskom od dvadeset do trideset hiljada ljudi. Udarna snaga je pešadija. Ali sama priroda ratovanja i sudara sa snažnijim dahijskim formacijama, kao i želja da se osvoje gradovi, nameću Karađorđu potrebu stvaranja i ostalih rodova vojske: artilerije i konjice prvenstveno. Naoružanje je otpočetka skoro nepremostiva teškoća. Nešto pušaka se švercom nabavilo iz Austrije. Tamo je nađeno i prvo vrelo snabdevanja džebanom. Taj posao dosta uspešno obavljaju Srbi iz Vojvodine. U tome ih pomažu i Srbi koji služe kao oficiri u austrijskoj vojsci. Teško oružje nemoguće je švercovati. Austrijska vlada nije sklona da ga proda ustanicima. Vičan nevolji, Karađorđe seljačkom dovitljivošću naoružava vojsku. Pešaci koji nemaju dugu pušku, handžar i kuburu, poneli su kose, sekire ili drenove mlatove okovane gvožđem. Konjanicima seoski kovači iskivaju koplja. Da im se ruka ne kliza prilikom juriša i boda, drveni držak opšivaju vučjom, jagnjećom ili nekom drugom kožom. Ovo oružje Turci pominju kao najstrašnije. U nemogućnosti da dođe do prvih topova, Karađorđe uz pomoć kovača, pintera i kolara pravi trešnjeve. Okiva ih gvozdenim obručima. Takvi topovi imaju više moralno nego ubojno dejstvo. Ohrabruju Srbe, a plaše Turke. Obično posle svakog pucnja oni se rasprsnu. Karađorđe se ljuti i preti. Neki kovač, pošto je okovao drveni top, naredi da ga napune barutom, stave fitilj pa zatim on sedne na topovsku cev. Topdžija potpali. Top pukne i ne prsne. Kovač ode da se pohvali voždu. Ovaj ga ljutito pogleda i reče: „Kojekude, po duši te, kako si to smeo da radiš! Top ako prsne, ti ćeš drugi okovati. Ako ti pogineš, ko će mi to raditi". Prva dva topića nabavili su Nenadovići u Austriji. Ta dva topčeta su u početku vučeni svuda gde se god ukazivala potreba za teškim oružjem. Docnije se do topova došlo otmicom od Turaka. Uz ova tri roda vojske, Karađorđe je stvorio i neku vrstu pionirskih jedinica. To su bili ljudi koji su išli uz vojsku. Kopali su rovove. Sekli kolje. Pravili šančeve i radili poslove oko utvrđivanja. — Stvorena je i komora. Sačinjavali su je neborci sa tovarnim konjima, kolima i zapregama. U početku se snabdevanje sastojalo u tome što je svaki vojnih nosio hranu sa sobom za tri dana. Kad su uslovi rata zahtevali i dalje pokrete jedinica od nahija, selo je svake nedelje slalo po jednog ili dva čoveka sa tovarnim konjima. Oni su išli od kuće do kuće. Roditelji ili žena vojnika davali su hranu i presvlaku za svoje. Komordžije su ostajale uz jedinice dok ne dobiju smenu. Za hranu se nosilo pšenično ili kukuruzno brašno. Po sedam oka na nedelju dana. Usto, suvo meso, sir i kajmak. Ako je post, pasulj i luk. Kad vojniku nestane tajina, pozajmljivao je kod nekoga od drugova dok sam ne dobije. Radile su to i starešine. Docnije je snabdevanje postalo organizovanije. Za vreme mira u svakom selu, po svakom domu uziman je izvestan razrez u žitu i stoci. To se čuvalo u nahiji za potrebe rata. Da vojska bude ono što treba, Karađorđe je od samoga početka njenoga stvaranja izdavao naređenja starešinama da pozivaju ljude na vežbu. U tome je lično davao primer, General Marko Ivelić priča da je zatekao vožda kako vrši vežbe sa vojnicima. On ga je tom prilikom pozdravio: „Jesi li umoran, heroju moj stari". Vožd mu je odgovorio: „Vežbom se krv promeša bolje, da se ne lenjimo". Znao je on da se vojnik nikad ne sme ostaviti bez posla. Tako su ljudi manje mislili na svoje kuće, uvežbavali su se u ratnoj veštini i privikavali na disciplinu.

Karađorđe je to tražio ne samo od vojnika već i od njihovih starešina. Iako je vojska narodna, bez stalnog kadra, sem manjih jedinica bećara sastavljenih od dobrovoljaca, ipak je svojom organizacijom, gotovošću, disciplinom, a često i opremljenošću, prevazilazila redovnu tursku vojsku. Bila je gotovo na visini evropskih vojski toga doba. Što je ovako brzo stvorena organizovana ustanička vojska, zasluga je Karađorđeva. On je čovek velikih vojničkih sposobnosti. Odličan je komandant i izvanredan zapovednik. Ima osobine koje su neophodne vojskovođi: hrabrost, strogost, prisebnost, hladnokrvnost i pravičnost. Uvek je gotov da stupi u akciju. Inicijativu drži u rukama. Protivnika ne ispušta iz vida i nastoji da pronikne u njegove namere. Nalazi se stalno u prvim borbenim redovima. Obilazi vojnike. Bodri ih i svojim primerom podiže moral. Sam može da izdrži najveće napore. Spava na zemlji sa torbom ili bisagama pod glavom. Skroman je u jelu i piću. Za sebe nikad ništa više ne traži nego za običnog vojnika. Prvi uspesi su Karađorđevoj vojsci dali veliki elan. Male žrtve probudile su samopouzdanje. Već u početnim borbama janičari i dahije izgubili su preko 4000 ljudi. Gro svoje snage. Ustanici ni četvrtinu toga. Dahije nisu imale otkuda da popune svoje gubitke. Ustanička vojska se stalno povećavala. Sada se na dnevni red postavljao konačni obračun sa dahijama. A takođe trebalo je razmisliti i o krajnjem cilju ustanka. Orašačka skupština u to nije ulazila. Sam Karađorđe i sve starešine u prvim danima borbe tvrdili su da su ustali protivu dahija i janičara. Narodu su govorili da za to imaju odobrenje od carskih ljudi, Da im je cilj povratak reda i zakonitosti. To im je u neku ruku zaista pomoglo da ne navuku na sebe tursku snagu iz okolnih pašaluka. Kako je borba za ostvarenje toga prvobitnog cilja bila već blizu kraja, trebalo je na jednom opštem dogovoru svih prvaka videti i odrediti smernice nove etape ustanka. Pre no što bi do toga došlo, Karađorđe je uočio da u svojim rukama mora imati mnogo opipljivih rezultata, pomoću kojih će moći da razgovara sa Turcima i u isti mah da ubeđuje narod da produži borbu. Shvativši to, odlučio se da što pre zagospodari gradovima. Zato je odmah pregao da kleštima ustaničke vojske što jače stegne Beograd. Kod njega se već bila javila i neka zamisao o potpunom oslobođenju od Turaka. Našavši se s vojskom pod Beogradom, i suzbivši nekoliko janičarskih i krdžaliskih ispada, kojima je bio cilj da zastraše ustanike i da pokušaju razbijanjem obruča da dođu do hrane, Karađorđe se odluči da stvori čvrstu i stalnu liniju opsade: od Save preko Železnika na Resnik, Kumodraž, ivicom šumskog pojasa prema smederevskom drumu ispred Malog i Velikog Mokrog Luga pa do Dunava. Na tim pozicijama razmešteni su ustanički odredi. U Železniku odred Sime Markovića. Kod Resnika odred Janka Katića. Kod Smederevskog druma pred Mokrim Lugom odred Ðuše Vulićevića, a prema Dunavu odred Stanoja Glavaša. Šupljine između odreda zatvarale su manje hajdučke i bećarske čete, sa ciljem da stalnim pokretom uznemiravaju Turke, čim pomole nos iza utvrđenja. Na celom tome prostoru; po ličnom Karađorđevom uputstvu, podignuti su šančevi i utvrđene osmatračnice, iskopane vučje rupe i nameštene zamke. Sve ovo što je urađeno u opsadi Beograda jasno pokazuje kako je Karađorđe uporan, metodičan i proračunljiv vojskovođa. Ništa ne ostavlja slučaju i njegovim ćudima. Zatvorio je grad u obruč. Stegao ga glađu i stalno poručivao građanima da se carski ljudi nemaju čega da plaše. To dovodi do otvorenih sukoba u gradu između janičara i caru odanih Turaka. Svršivši taj posao, Karađorđu je ostalo veliko i zamršeno pitanje objedinjavanja snaga na celom ustaničkom području od Drine do Timoka i od Save do Niša i Kruševca. Trebalo je stvoriti jedinstveno rukovodstvo, i jasno postaviti krajnji cilj ustanku. A trebalo je nabaviti i džebane i

oružja. Imati osiguran izvor snabdevanja ratnim potrebama. Sve su to veliki, teški i skoro nerešivi problemi, sa kojima se vožd sukobio još u prvim danima ustanka. Njegov položaj vođe nameće mu mnoge poslove o kojima nikad ranije nije mislio. Takav jedan problem je vođenje spoljne politike. Od samog početka borbi njemu je jasno da se ustanici sami neće moći izneti sa Turcima, ako nemadnu odnekud potporu. Naročito ne kad dođe do otvorenog sukoba sa Portom. Zato je odmah stao razmišljati gde da nađe taj oslonac i tu pomoć. Kao i većina starešina, on nije dovoljno upućen u tadašnju međunarodnu situaciju, a nisu mu poznate ni namere velikih sila. To je. buran period u Evropi. Stvaraju se savezi i protivsavezi. Na jednoj je strani Napoleon. Na drugoj Engleska, Rusija i Austrija. U takvoj podeli Turska svojom neopredeljenošću izvlači velike koristi. Ovi žele da su s njome u dobrim odnosima i da je privuku na svoju stranu. Razumljivo, to Karađorđu nije poznato. Ali njega nevolja goni da traži izlaz. Razumljivo je što mu se pogled okreće prvo prema Austriji. Srbi su još pre ustanka najviše veza imali s njome. Bila im je saveznica u prošlom ratu i najbliža od hrišćanskih država. Veliki broj Srba služi u austrijskoj vojsci po graničnom sektoru prema Turskoj. Ima ih priličan broj u nižem oficirskom kadru. Početak ustanka te veze s Austrijom jača još i produbljuje. Srbi, granični oficiri i trgovci po gradovima, i mimo bečke vlade pružaju ustanicima obilnu pomoć u oružju. Prota Mateja, čim je ustanak otpočeo u valjevskom kraju, prešao je u Zemun da traži pomoć i savete. Već u aprilu mesecu 1804 Karađorđe ima sastanak sa kapetanom Šajtinskim. Na sastanku je bilo govora o svemu. Vožd pravi vešt diplomatski potez: izjavljuje želju srpskog naroda da po izvojevanju slobode pređe pod austrijsku vlast. Svoju želju potkrepljuje time da Srbi više niti mogu niti hoće da snose tursku tiraniju. Nudio je i gradove, kad ih osvoji. A kao protivuslugu od Austrije, traži pomoć u oružju i hrani. Austrija ne prihvata ovu ponudu. Ona zbog situacije na severnim i zapadnim granicama mora da održava dobar odnos sa Turcima. Ne želi zbog Srba da se zaplete u rat i neizvesnost. Njoj je stalo do toga da stvari ostanu na Balkanu kakve jesu. Ne želi ni da Srbe ozlojedi, pa zato kroz prste gleda na ono što rade Srbi iz njenih graničnih gradova. Nekako u isto to vreme po Karađorđevu odobrenju Prota Mateja piše molbu austrijskom caru i traži zaštitu i pomoć. Kao odgovor na tu molbu dolazi posredovanje Austrije između ustanika i Turaka iz Beograda. Karađorđe je ovde dalekovidiji nego što se moglo od njega očekivati. Pokušaji diplomatskog dodira s Austrijom nisu mu dovoljni. Oseća da to nije jedini i pravi put. U njemu je budno osećanje onoga što je iskusio za vreme prošlog rata i prilikom zaključenja Svištovskog mira. Zna da Austrija nije potpuno sigurna. Njegov potez u tome pravcu teži samo da je odobrovolji i da joj stavi u izgled velike dobiti. Zato ne propušta da i na drugim stranama pravi političke poteze od velike koristi za ustanak. Ubeđuje okolne vezire da se Srbi nisu digli na ustanak protiv Turaka i carske vlasti, već protiv janičarske i dahijske samovolje. To donosi ogromnu korist ustanku. Niko od turskih upravnika iz okolnih pašaluka ne pritiče u pomoć dahijama. Poneki od njih čak sa svoje strane daju ustanicima i podstrek za nastavljanje borbe. Hadži beg srebrnički pomaže valjevske ustanike džebanom. Karađorđu nije ovo dovoljno. On zna da se sa zavaravanjem Turama neće moći ići stalno. Doći će vreme kad će se i Porti morati postaviti ustanički zahtevi. Ono što tada bude zaželeo, moći će dobiti jedino ako Turci budu u vrlo mučnoj situaciji. Zato preduzima tajne poduhvate da im nevolju poveća. Hvata vezu sa hercegovačkim i brdskim plemenima. Bodri njihove uskoke i hajduke na gerilske akcije. Nastoji da uhvati vezu sa Crnogorcima i vladikom Petrom I. Hteo bi da i njega uvuče u

otvoren sukob sa Turcima. Ceo ovaj rad pokazuje koliko je Karađorđe spretan i dalekovid u procenjivanju ustaničke situacije. To su postupci mudra i razborita čoveka, koji se ne zavarava postignutim uspehom. Naprotiv. Kako se po svemu čini, njemu je jasno da Sudbina njegova naroda zavisi od onoga što će preduzeti u traženju saveznika. I to su prvi pokušaji ustaničke spoljne politike, kojoj Karađorđe udara temelje. Njemu nije lako snaći se u tome poslu. Nema ni ljudi koji bi ga mogli posavetovati. O svemu mora sam da razmišlja i da se oslanja na sopstveno iskustvo i seljački instinkt. Za vođenje uspešne spoljne politike nema ni materijalnih sredstava. A odasvuda ga okružuje sumnjičenje. Austrija se boji da se ustanici u očajanju ne obrate jednoga dana Napoleonu za pomoć. Turci sumnjaju da je ustanak delo Austrije ili neke druge hrišćanske države, koja želi preko Srba da se umeša u njihove unutrašnje poslove. Vojvodama i nahijskim starešinama nije po volji što Karađorđev ugled skače u inostranstvu i među Srbima u okolnim pašalucima. Sve to ne obeshrabruje smelog vožda. Da bi sve te poslove mogao voditi i svršavati, Karađorđu je potrebna odluka predstavnika cele pobunjene Srbije. Takvu odluku mogla mu je dati samo skupština prvaka u ustanku iz cele zemlje, dopunjena knezovima i viđenim ljudima iz svih krajeva. I bez te odluke, već koncem marta 1804 godine, on je faktički jedini starešina među ustanicima, jer mu se svi obraćaju za savete, traže uputstva za rad i pomoć u teškim časovima. Skupština u Orašcu na kojoj je on izabran za starešinu i vođu ustanka predstavljala je Šumadiju, sa nešto malo ljudi iz dve-tri granične nahije. Ali Karađorđe je, oštrinom svoga duha, još odmah u prvim danima ustanka naslutio izvesne lokalističke težnje po nahijama, koje je trebalo zagušiti u korenu. Pogotovu kad se uzme u obzir da je on od prvoga dana imao pored sebe vrlo sposobne i mnogobrojne takmace. U samoj Šumadiji bio je vrlo ugledan, bogat i slavoljubiv nahijski knez Teodosije. Na zapadu su Nenadovići, čijom se odvažnošću digla i oslobodila cela zapadna Srbija. Oni su iz stare kneževske porodice, poznate širom srpskog naroda. Na strani preko Morave uzdigle su se dve vojničke izvanredno sposobne vojskovođe: Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Oba skloni lokalističkim pretenzijama i samovlašću. U Beogradskoj nahiji: Vasa Čarapić i Janko Katić. Obojica kneževske krvi, iz uglednih kuća. Odlučni borci i na glas izašli junaci. Kad se nasuprot svima tim ustaničkim prvacima postavi sam Karađorđe, skorojević, hajduk, čovek prekog karaktera i lišen sposobnosti za taktiziranje, onda je zaista veliko čudo kako je uspeo da tako brzo stane na čelo tolikim odvažnim. snažnim, silovitim i beskrupulozno surovim muževima. Samo treba znati još i to da je Karađorđe u sebi nosio izvesne osobine koje u surovim vremenima rata i revolucije, borbe i krvavih obračuna imaju težinu da prevagnu nad svim onim što su u sebi imali njegovi takmaci. Najveća mu je i najuočljivija osobina što se nikad nije služio lažju. Uvek je otvoreno kazivao svoje misli i namere. Prelazio je preko sitnih uvreda i nije bio zlopamtilo prema ljudima. Umeo je visoko da ceni i one koji su prema njemu bili neraspoloženi, ako su inače imali osobina koje su bile od vrednosti. U teškim časovima svima je pritrčavao u pomoć. Održavao je uvek datu reč i nije bio koristoljubiv. U bojevima u prvim redovima uvek je za sebe uzimao najopasnije mesto. Svojom hrabrošću i ratnom veštinom ulivao je svima poštovanje. Njegova štedljivost nije prelazila u tvrdičenje. Trzanje pištolja pri svakoj ljutnji i skrivena naklonost prema ženama zaista su sitne mane prema svima drugim njegovim vrlinama. Na sve to većina starešina je jedino njemu i ustanku mogla zablagodariti što su se tako brzo uzdigli i zauzeli položaje. Svaki od starešina po nahijama imao je po nekog suparnika, ma to bili i bivši knezovi, koje je ustanak potisnuo ustranu. Usled toga, i oni najveći od njegovih takmaca, donekle, bar u duši, njemu su bili zahvalni i računali su na njegovu podršku u slučaju

nepovoljnog obrta stvari u nahiji. Prema svemu, skupština je imala da pretrese veliki niz pitanja, i da po njima donese svoja rešenja.

XV Ova prva skupština sastala se u Ostružnici 24 aprila i ostala u zasedanju sve do 3 maja 1804 godine. „Ova skupština — tvrdi Milenko Vukićević — ima veliki značaj za prvi ustanak. To je prvi sastanak sviju nahijskih i ustaničkih starešina Beogradskog pašaluka". Ona je izrazita volja srpskog naroda koji ne želi više da se pokorava i ponovo vraća u tursko ropstvo. Na toj skupštini, pored Karađorđa, od istaknutih ustaničkih vođa uzeli su učešća sledeći prvaci: Stanoje Glavaš, Mladen Milovanović, Teodosije Marićević, knez orašački, Ðuša Vulićević, knez Sima Marković, Janko Katić, Prota Mateja Nenadović, Vasa Čarapić, Vasa Velimirović, Milan Obrenović, Pavle Popović iz Vranića, Aleksa Lazarević iz Šopića, Juriša Mihailović, Miloje Petrović, iguman račanski Sava, iguman kalenićki Josif, prota požarevački Josif, i mnogi drugi. Nije bilo nijednoga kraja, nahije ili veće oblasti da nije zastupljena. Skupštinu je otvorio i njome rukovodio lično Karađorđe. On je izneo uzroke zbog kojih se narod digao na oružje. Pomenuo je imena isečenih knezova i prvaka. Osvrnuo se na postignute uspehe. Kao prvo važnije pitanje o kome je trebalo rešavati, izneo je podmirenje duga zemunskim trgovcima koji su tražili novac za isporučenu džebanu. Drugo pitanje koje je vožd postavio pred skupštinu bila je ponuda generala Genejna da posreduje u pregovorima između ustanika i dahija. Karađorđe je u vezi s ovim pitanjem tražio da se utvrde uslovi pod kojima se može razgovarati i nešto uraditi. Zatim je postavio pitanje kako da se od naroda prikupe potrebna materijalna sredstva za nabavku ratnog materijala. Na sva ta pitanja skupština je imala još prvog dana da dade svoj odgovor i donese rešenja. Iako je Karađorđe vrlo pažljivo saslušan, odmah posle njega uzeo je reč knez Teodosije iz Orašca. Bio je vrlo nezadovoljan što je Karađorđe tako brzo izrastao i njega bacio u zasenak i u samoj Šumadiji. Njegovo gledanje na ustanak bilo je suprotno Karađorđevu još na Orašačkoj skupštini, kad je odbio da se primi vođstva, jer nije ni verovao u uspeh. Ali kad je ustanak pokazao ogromnu snagu i kad su događaji i borbe istakli Karađorđa, a potisnuli i najuglednije knezove u duboku pozadinu, Teodosije je ostao dosledan sebi i, po mišljenju nekih savremenika, potajno radio na likvidaciji ustanka, pretovarajući iza Karađorđevih leđa oa Kučuk-Alijom. Neki su i jagodinski poraz stavljali na leđa knezu Teodosiju, tvrdeći da se Kučuk Alija tom prilikom pouzdao u njega. Koliko u svemu tome ima istine, šta je zakulisna borba i podmetanje, teško je utvrditi. Jedno je jasno: Teodosije je zaista smatrao Ostružničku skupštinu kao podesnu priliku za suzbijanje Karađorđeva ugleda. Računao je da će tu ponovo moći postaviti pitanje vođstva. Zgodan povod za sukob s voždom bilo je pitanje isplate zemunskog duga. Još u samome početku Teodosije je svoj govor počeo vrlo uzrujano. Istakao je slaganje u pogledu dizanja ustanka. Priznao je postignute uspehe. Ali je u pogledu daljega vođenja i davanja ovlašćenja za pregovore i predstavljanje naroda postavio izvesna ograđivanja, ukoliko se ne pretrese još jednom pitanje vođstva: — Karađorđe radi kako mu je volja. Zbog svake sitnice potrže pištolj. Ubija ljude čije se izdajstvo ne može dokazati. Zadužio se kod zemunskih trgovaca 38.000 groša. Traži od knezova narodne pare, a one su pokupljene da se Turcima plati harač. Po nahijama više nisu vlast i starešine knezovi, već hajduci, kojima se okružio i koji rade onako kako im on naređuje!.. Brz i plahovit, Karađorđe mu je upao u reč: — Te pare koje tražim nisu tvoje, već narodne. Posao koji mi radimo tako isto je narodni posao!

— Karađorđe se za vođu nametnuo. O njemu sad pevaju pesme. Nemci i Turci ga zovu, u ime sviju nas, na pregovore. Kada je tako, neka on i dug plaća! — završio je Teodosije. — E, po duši te tvojoj, kad si ti znao bolje od mene uređivati i zapovedati, zašto si mene nagonio da se ovoga posla primam? — viknuo je Karađorđe. Teodosije, čini se, nije mogao da shvati da je ustanak mnoge stvari u odnosu na ljude izmenio. Silovit, bogat i ugledan knez, ka Orašačkoj skupštini on nije verovao u ustanak. Sada, kada je ustanak već uspeo, a izgledalo je da će dati još vidnije rezultate, smatrao je da je došlo vreme da potisne Karađorđa sa čela. Namerno je zaoštravao sukob. Naposletku je došlo do psovki i teških reči. U jednom času orašački knez je trgao kuburu na vožda. Njegov metak povukao je Karađorđa da i on trgne svoj pištolj. Kako nikad dotle nije promašio, nije ni ovoga puta. Pogodio je Teodosija u rame. Kneza su njegovi momci odneli u Orašac, gde je uskoro od te rane umro. Svakako, sam taj obračun je surov, ali Karađorđe niti je umeo niti mogao drugačije da brani svoju i narodnu stvar. Smrvio je svoga protivnika. A tim postupkom prisilio je knezove i nahijske starešine da shvate potrebe ustanka i da potisnu u pozadinu svoje potajne želje i glasno zinule interese. Sve se slomilo o glavu kneza Teodosija. Ustaničko rukovodstvo je ostalo jedinstveno. Suzbijena je anarhičnost. Karađorđeva čvrsta i odlučna ruka sigurno je zadržala uzde revolucije. Pritisnuta Karađorđevom voljom, skupština je nastavila rad i donela potrebna rešenja. Mladen Milovanović, knez Sima i Ðuša Vulićević dali su 38.000 groša da se isplati dug zemunskim trgovcima. Nahijski knezovi povinovali su se volji revolucije. Novac pokupljen od naroda za harač Turcima dali su da njime raspolaže ustaničko vođstvo. Određeni su delegati za vođenje pregovora sa dahijama pod posredništvom Austrije. U devet tačaka date su direktive na osnovu kojih su delegati mogli da pregovaraju, pa i da, bude li mogućno, zaključe mir.

XVI Kad je srpska delegacija na čelu sa Karađorđem prešla u Zemun, zatekla je u dvorištu komande mesta Hasan-pašinu i dahijsku delegaciju okupljenu oko austrijskog generala feldmaršala-lajtnanta Genejna. Tursku deputaciju sačinjavale su sledeće ličnosti: muhasil Sulejman aga, carski upravnik Ibrahim aga, zapovednik i zamenik paše Fočić Ibrahim aga, janičar-efendija, i Rustem efendija, beogradski kadija. Njima su bili dodati pašin divan-efendija, alaj-beg i janičarski čebedži-paša sa desetak starih, istaknutih Turaka građana. Ni u najtežim prilikama za Tursko carstvo, tako reprezentativnu delegaciju Turci nisu upućivali na stranu teritoriju za pregovore sa đaurima. Ovoga puta, saterani rajinskim ustankom, očigledno su hteli da pokažu Srbima i Austrijancima kako su svi Turci u Beogradu jedinstveni u pogledu na raju i ustanak. Karađorđa je pratilo desetak knezova i ustaničkih prvaka, među kojima su bili: Prota Mateja, Janko Katić, knez Sima Marković, Mladen Milovanović. Njihov dolazak izazvao je kod Turaka i Nemaca radoznalost. Srbi su pristojno pozdravili Nemce i carske Turke. Dahijske predstavnike nisu hteli ni da pogledaju. Zauzeli su svoja mesta levo od generala Genejna, a više svakoga srpskog delegata stojao je po jedan naoružan momak, oštro motreći na sve pokrete turske pratnje. Kao domaćin i predstavnik nezainteresovane strane, general Genejn otvorio je pregovore. Prvo se obratio Srbima i pitao ih zašto se biju s Turcima. U ime srpske delegacije Prota Mateja je izneo sve nevolje raje, nepravde i zla koja su počinili dahije i janičari. Zatim je izložio kako su izvršili seču knezova i viđenih ljudi, kako su se bili odlučili da sve istrebe i unište. Čak i carske Turke. A naročito su se okomili na one ljude koji su u prošlom ratu bili na strani Austrije. Potom uze reč predstavnik carskih Turaka i reče: — Što je bilo — bilo; neće sada age onako činiti. I oni se kaju. Na to mu Janko Katić dobaci: — Baš i neće! Vi sedite mirno! Vi ste carski muhasili; mi na cara ni na vas, careve službenike, nismo ustali, no na dahije, s kojima ćemo sreću oružjem da podelimo. Tada general Genejn zapita: — Šta vi zahtevate od Turaka, a šta Turci od vas? Karađorđe dade znak Proti Mateji, koji pročita devet tačaka u kojima su bili izloženi svi srpski zahtevi, Pošto su Turci i Nemci saslušali srpske zahteve, izvesno vreme je nastala neugodna tišina. Zatim su Turci oštro odgovorili. General Genejn trudio se da utiče svim mogućim sredstvima kako bi došlo do nekoga mira. Imao je jasna uputstva iz Beča da ničim ne izazove sumnju kod Turaka kako se Austrija ma čime meša u stvar ustanka. Baš zbog toga on je upadljivo bio naklonjen Turcima. Stalno je podvlačio da Srbe smatra turskim podanicima koji su se pobunili protiv svojih gospodara. Ni Srbi, takođe, ničim nisu hteli da se odadu kako su ustali protiv Turskog carstva. Stalno su naglašavali da su mu odani i verni, ali da dahijama i janičarima ne veruju. Usled neiskrenosti koja je vladala na svim stranama, pregovori nikako nisu mogli da uzmu srećan obrt. Sve su se više zapetljavali. U času kad se general Genejn nadao da će naći neko rešenje, iznenada se na Vračaru pojaviše dimovi. Karađorđe je, pre polaska u Zemun, bez ičijeg znanja, naredio svojim momcima da popale po Vračaru i Topčideru kolibe baštovana. To je uzeo kao povod za prekidanje pregovora. Čim su Srbi opazili dimove, svi se uznemiriše. Janko Katić skoči i reče: — Gospodine, vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe sirotinju! Uzruja se i general kad vide dimove. Okrete se dahijskim predstavnicima.

— Vi — jedne kesedžije, vi — jedni buntovnici, vi ste vašega vezira ubili, srpske knezove isekli. Mene je moj car poslao da narod sklonim da se pomiri, a vi, pred očima moga cara, sirotinju palite i ubijate. Turci povikaše: — Nije od nas niko na Vračar izišao. Vala i bila, nije naš niko! Prota Mateja u svojim Memoarima piše o onome što je nastalo dalje: „Ðipi Katić između sedeći' Turaka i Nemaca, rekao bi se pomamio, vatra mu iz očiju seva. Siroma komandirender nađe se u čudu, jedno se boji da Janko od nji' koga ne dodirne, te bi morali svi u kontromanac ići, a većma se boji da onako ljutit Janko ne zametne s Turcima kavgu i sve jednako viče: „Polako, Janko, polako, Janko!" „Lako ću, gospodine, lako", viče Katić, „jer sam ovde za vodom i prevaren, al' čućeš me sutra na Vračaru!" Ovakav obrt na pregovorima vodio je razlazu. Karađorđe je postigao što je želeo. Mirno je ustao i rekao: — Gospodine, oprostite na vašem trudu i dolasku, al' od mira ništa nema i odsad ćete čuti i videti bojeva, i zbogom! Dao je znak i srpska delegacija napustila je mesto pregovora...

XVII Po povratku iz Zemuna, Karađorđe je izvestio skupštinu o toku i prekidu razgovora. To je skupštinu pokrenulo da donese niz zaključaka koji su vrlo važni za dalje jačanje ustanka. Rešeno je da se skuplja vojska od 25.000 ljudi i da se njome jače stegne Beograd. Da se on jurišom osvoji ili glađu prisili na predaju. Kako austrijska pomoć nije bila u izgledu, pogotovu ne onolika koliko su se u početku ustanici nadali, a Karađorđu je u živom pamćenju ostala krutost nemačkih zakona, neverstvo Austrije prema Srbima u vreme Svištovskog mira, to je nastojao da se potraže sigurniji saveznici i prijatelji. Odmah su pomislili na Rusiju. Naravno, tada nisu znali da je Rusija, ugovorom sa Austrijom na Krimu, prepustila Srbiju kao uticajnu sferu Austriji. Ili, ako su to i bili naučili, naslućivali su da su se od Svištovskog mira do ustanka prilike znatno izmenile, i ruski interesi za Balkan znatno ojačali. Osećajući delimično to, a naslućujući da se ne može sa sigurnošću osloniti na Austriju, skupština je odlučila da se uputi pismo ruskom poslaniku Italinskom u Carigradu, da mu se iznesu sve nevolje i da se on zamoli da kod Porte zastupa i pomaže želje i molbe srpskoga naroda. U tome pismu oni su u deset tačaka nabrojali sva zla koja su im počinili dahije i janičari. Između ostalih pojedinosti u tome pismu kaže se: „Mi danas nemamo druge pomoći i nade do pribegnuti pod zaštitu prestola ruskoga, da bi nas bedne hrišćane svetim omoforom zaštitio, kao i mnoge druge oblasti što zaštićava kao: Krf, Vlašku, Moldaviju i druge... Naša je želja da zauzimanjem svete ruske nepobedive države dobijemo slobodu, da možemo naše hrišćanstvo sačuvati, crkve i manastire podizati i izbaviti se od nesnosnog jarma turskoga. Nismo protivni sultanu danak davati, već da se oslobodimo ostalih tereta i gonjenja turskih. Jer paša ili upravnik srpski u Beogradu nikakve vlasti nema, već i on sam u strahu i opasnosti živi i dahije ga kao nemoćna roba drže..." Jasno da Karađorđe pokušava na sve strane da traži saveznike. Prilagođava se prilikama. Trudi se na sve načine da krivicu za ustanak svali na dahije i janičare. Oseća nagonski da je u tome periodu to čvorno mesto. Nemilosrdno po njemu udara. A stvarno ne odstupa ni za dlaku od daljeg razvijanja i proširivanja revolucionarne akcije. To dokazuju poduhvati koje je vodio, i događaji koji su usledili odmah iza Ostružničke skupštine. Zapadna Srbija je već sva pod vlašću ustanika. Isto tako je i Šumadija potpuno očišćena. U istočnoj Srbiji janičari još drže Požarevac i Smederevo. Karađorđu je jasno da bi ta dva grada uz Beograd mogli postati jako dahijsko i janičarsko uporište u daljim borbama. Preko njih je iz Vidina od Pazvan-Oglua najpre mogla doći pomoć ugroženim dahijama. Osećajući to i gledajući na celu situaciju očima vojnika, odlučio se da što pre uništi ta dva uporišta u istočnoj Srbiji, kako bi dahije potpuno usamio. Zato, čim je Prota Mateja nabavio prvi ustanički top, lično se kreće sa najodabranijim borcima te pomaže Milenku da osvoji Požarevac. Padom ovoga grada ustanici su dobili veliki plen u oružju, konjima, odelu i novcu. Ovom prilikom Karađorđe pokazuje jednu od svojih velikih osobina. Zadobiveni plen, koji su Turci dali kao poklon, deli s ostalim ustaničkim starešinama: 60.000 arnautskih ovaca, koje su se zatekle na zimovniku u Požarevačkoj nahiji, daje Milenku da ih ovaj razdeli borcima. Pad Požarevca ubrzao je pad Smedereva. Posle nekoliko dana bombardovanja, smederevski se Turci predaju. Karađorđe uzima od njih neku vrstu otkupa. Turke građane koji se nisu sa janičarima kompromitovali, ostavlja da mirno žive i rade svoje poslove. To je doslednost i vođenje politike taktiziranja prema carskim Turcima i Porti, sa kojom još nikako ne želi da kida veze.

Čim je propao pokušaj Austrije u pomirenju Srba i dahija, razumljivo da su se već započete borbe nastavile. Takva situacija nameće dahijama nužnost da traže nove mogućnosti izvlačenja. Njihova stranka odmah preduzima niz savetovanja i pokušaja da svoje interese na neki način uklopi u opšte turske interese u pašaluku. A da bi u očima Porte donekle sebe opravdali za sve ono što su pre ustanka počinili, novcem i obećanjima uspevaju da pridobiju na svoju stranu vezirova ćehaj-bega Ibrahima i muhasila Sulejman-agu. Ta dva carska službenika napunjenih tobolaca kreću u Carigrad, preuzimajući na sebe obavezu da pred Portom brane dahijsku politiku. No dahije nisu sigurne u ovu misiju, te za svaki slučaj preduzimaju niz drugih mera da se održe u Beogradu. Zaključuju zajam kod zemunskih trgovaca u iznosu od 50.000 groša. Za te pare nabavljaju ratni materijal, da se mogu boriti dok im odnekud ne dođe pomoć. Kad se uzme u obzir koliko nisu verovali Gušancu, a tome doda velika nestašica u hrani, onda nisu nerazumljivi česti sukobi koji su se tih dana dešavali između Turaka u samome Beogradu. Nekoga dana glad je primorala građane te su navalili na pašine magacine u kojima se čuvala rezervna hrana za vojsku. Obili su ih i opljačkali celokupnu spremu i zalihe žita. Ovo je stvorilo još težu situaciju u opkoljenom gradu. Sve što se događalo u gradu Karađorđu nije bilo teško doznati. Imao je on u Zemunu svoje ljude koji su ga potanko obaveštavali. Poznavajući stanje kod Turaka, on se prema tome ravnao i podešavao svoje akcije. Strane novine iz toga vremena donele su jedan ovakav dottas iz Zemuna: „U okolini ove varoši (Beograda) sabralo se oko 25.000 najboljih vojnika srpskih... oni idu da se pridruže onima koji logoruju oko Beograda. Sam Karađorđe komanduje ovom vojskom. Govori se da je njegov plan u tome što misli da izmami beogradski garnizon van tvrđave i da ga napadne većim delom svoje vojske, da ga uništi i da zauzme ovo mesto". Stvarno, Karađorđe je tih dana premestio svoj glavni stan iz Ostružnice bliže Beogradu. Pojas opsade primakao je bliže gradu. Pekarnice u kojima se spremao hleb za vojsku smestio je u Obrež. I još jače stegao dahije u mišolovku Beograda. Preduzeo je sve da ih što pre dotuče, jer se na vidiku ukazivao opasniji neprijatelj i jasnije ocrtavao pravi cilj ustanka. Mase narodne su bile pokrenute iz svoga ležišta. Robovima pokidani okovi. Snaga se već jasno razmahala. Kolebljivi knezovi potisnuti u pozadinu od ljudi koje je borba izbacila na površinu. Horizonti gledanja se eve više širili prema budućnosti. Najteže je bilo sažvakati prvi zalogaj slobode. Što je vreme više odmicalo, želje za slobodom i samostalnošću sve su više rasle i primale stvarniji oblik. Uticaj ustanka naglo je otvorio oči Srbima u Bosni i Hercegovini, Starom Vlahu i crnogorskim brdima. Nemirni talasi zapljusnuli su sve oblasti u kojima su Srbi živeli pod turskom vlašću. Brz obračun ustanika sa dahijama i janičarima u Srbiji pokrenuo je nemirne Brđane i Hercegovce na žive hajdučke akcije, i težnje da uhvate dodir s ustanicima u Srbiji. Prvi u tome daje primer Drobnjak, koji preko svojih uskoka i hajduka pokušava da dođe u vezu sa Karađorđem. Kakvo je stanje u te dane kod ustanika, najbolje kazuje Prota Mateja u svojim Memoarima: „Vojska peva i vrlo vesela; al' kad prođe gospodar Crni Ðorđe pa uz paradu svu vojsku: „Dobro došli, braćo! Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi!" pozdravi, i kad ga videše i njegove reči čuše, — verujte, deco, da tu vojnik nije ostao koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao, kad je tako dočekao. I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao"...

Iako je to od samoga svoga početka oslobodilački pokret sa jasnim znacima socijalne revolucije za oslobođenje od feudalnog ropstva i ugnjetavanja, spahije i carski Turci gledali su na ustanak kao da je isključivo uperen na dahije i janičare i na njihovo bezakonje. Tako su na njega gledale i okolne paše, koji su dahije mrzeli kao carske odmetnike. Jedini izuzetak u tome bio je Pazvan-Oglu, koji je računao da će ovim metežom moći nešto da dobije. Ne shvatajući prave namere Srba, nasedajući izjavama ustanika koji su se stalno trudili da ubede carske Turke kako su se digli protivu dahija, okolne paše su u tome smislu i obaveštavale Portu. Zabavljena svojom nevoljom, pogrešno obaveštena, Porta je na ustanak Srba gledala u početku sa simpatijama. U neku ruku se i radovala, nadala se da će se na taj način osloboditi omrznutih odmetnika. I ko zna dokle bi ona ostala neodlučna i dokle bi oklevala u svojoj tromosti, da nije došlo do posredništva Austrije u zemunskim pregovorima. Kad je u toku pregovora, preko austrijskog poslanika u Carigradu, obaveštena o neuspehu, naslutila je ustaničke težnje i odmah se trgla. I njoj se učinilo da tu može biti i nekog potajnog mešanja sa strane. Njene sumnje su se naročito pojačale kad se za ustanak u Srbiji počeše živo interesovati Rusi. Da preseče sve intrige i onemogući mešanje evropskih velikih sila u svoje unutrašnje stvari, Porta izdade odlučno naređenje bosanskom veziru Bećir-paši da odmah pohita u Srbiju, kazni dahije i janičare, i da na svaki način gleda što opreznije da umiri Srbe. Očigledno, želja Porte je da se ustanak ugasi bezbolno i sa što manje potresa. Dosledna svome pomirljivom stavu, ona istovremeno obaveštava obadve zavađene strane, zahtevajući od njih da se bezuslovno pokoravaju odlukama Bećir-pašinim. Iako iznenađeni brzinom odluke Carigrada, Srbi su rešeni da i dalje sprovode započetu igru zavaravanja i odugovlačenja. Bećir-pašinog izaslanika prihvataju usrdno. Ukazuju mu sve počasti. Dahije ga dočekuju drsko. Štaviše, neće uopšte da pregovaraju s njime. Ta razlika u ponašanju ostavlja razumljiv utisak na izaslanika. Prilikom podnošenja izveštaja Bećir-paši, on svu krivicu svaljuje na dahije. To utiče na opredeljenje i samog vezira. No kako je Bećir paša oprezan i star čovek, to ne žuri sa svojom misijom. Gubi uzalud dragoceno vreme i pruža mogućnost Karađorđu da se još više učvrsti novim uspesima i da smisli plan za onemogućavanje vezirove misije. Bećir-paši je potrebno oko dva meseca da skupi oko tri hiljade vojnika, i da od Travnika stiže pod Beograd. Za to vreme Karađorđe je u nekoliko ljutih bojeva oko Beograda proredio janičarske snage. Stegao je još jače obruč opsade i dobro organizovao vojsku. Njemu je jasno: dahije su proigrale svoju sudbinu. Uskoro će morati da siđu sa pozornice. Ali mu je jasno i to da, ako se Bećir paša utvrdi u Beogradu i povrati redovno stanje, onda je ustanak, bar pred inostranstvom, izgubio ranije opravdanje. Zato je po svaku cenu, i ne birajući sredstva, morao naći nekoga trećega, ko bi ponovo zapleo čitavu stvar, a njemu dao dovoljno razloga za odugovlačenje. Pred Portom i inostranstvom taj treći morao je primiti na sebe krivicu za neuspeh Bećir-pašine misije. Ovog luta Karađorđe pokazuje izvanrednu dosetljivost i smelost. Za takvu ulogu jedino je dorastao vođa krdžalija Gušakac Alija. Smeli buntovnik i drski avanturista neće prezati ni od čega ako mu se stavi u izgled mogućnost da zavlada Beogradom. On je nepouzdan čovek u službi dahija. Sa Srbima još nema nikakvih zamršenih računa. Ali njemu se ne ide pod Bećir-pašinu upravu. Ima mnogo grehova počinjenih prema Porti. I njega mori sumnja da ga brzo može postići sudbina dahija ako se uhvati za uže carskog izaslanika. Lukav i pronicljiv, on ne veruje mnogo ni Karađorđu. Ali naslućuje da u ovom času njih dvojica imaju nešto što im se u ciljevima podudara. Karađorđe takođe oseća Gušančev težak položaj. Izdaleka počinje igru s njime. Predlaže

mu sastanak. Nevolja je priterala orla i vuka da stupe u potajni savez. Karađorđe Gušancu stavlja u izgled: — Ako nam predaš dahije, mi ćemo te od Bećir-paše tražiti za vezira. — Prvo i prvo, turska mi vera ne dozvoljava da vam ih predam. Drugo, oni su jači s vojskom, i ne bih to mogao učiniti i kad bih hteo. Ali kad mi se pruži prva zgoda, ja ću ih isterati iz Beograda. Tada vi radite s njima što vam je volja. — Pristajem da tako uradiš, — rekao je Karađorđe. Karađorđe vešto istupa i prema Bećir-paši. Unapred se obaveštava, kako kaže Prota Mateja, preko Hadži-bega srebrničkog, kako će dočekati vezira, i koliko ovaj vodi vojske. Kad se vezir približio s vojskom Drini, Karađorđe naredi da ga dočekaju kmetovi iz Mačve. U Šabac pred njega posla Milovana Grbovića sa pedeset konjanik. Kod Paleža iziđu mu nasusret Jakov Nenadović, knez Sima Marković i Janko Katić sa šest stotina konjanika. Tako dočekan od Srba, Bećir-paša dođe na konak kod Belih Voda u Žarkovo, gde mu nasusret iziđe i Karađorđe u pratnji ustaničkih starešina i dve hiljade konjanika, izabranih sve bolji od boljega. Srpska vojska, dobro naoružana, disciplinovana, napravila je silan utisak na Turke. Ostala je postrojena, dok je Karađorđe ušao sa ustaničkim starešinama pod Bećir-pašin šator. I ovom prilikom vožd je umeo da ostane dosledan vođenoj igri zavaravanja, pa je rekao: — Fala ti, čestiti paša! Mi znamo da car nama zulum ne čini i rad je, i tebe je poslao, da nas umiriš. Ali dahije su noćas niz vodu pobegle. Oni će u Vidinu vojsku pokupiti i opet na nas udariti, kao što su i za vreme Hadži-Mustafe-paše činili, dok ga veće i ubiše. Zato ti ukratko kažem: da četiri dahije, dokle god nama u ruke ne dođu, mrtvi ili živi, nikakva mira dotle nema, niti o miru govora! I zbogom. Bećir-paša se uplaši i reče: — Beg Ðorđe, otur! otur! I kaži mi koga imaš da pošaljem u Adakale, a ja ću poslati naređenje na strica Redžepova da ih pobije... Bećir-paša je još u prvom dodiru s ustaničkom vojskom osetio da to nije ona carska raja koju je susretao i poznavao u Bosni. A kad je video i saslušao Karađorđa, čuo njegove zahteve u pogledu dahija i janičara, postalo mu je jasno kakve ga ne male teškoće čekaju i kako njegov položaj među Srbima nije bezbedan. Svojom neodlučnošću i neaktivnošću na Belim Vodama on je Karađorđu i Gušancu pružio mogućnost da svrše sve ono što su se već bili ranije dogovorili. Kako je Gušanac imao mnogo manje vojske nego dahije, to nije smeo na njih otvoreno da udari. Zato se poslužio lukavstvom. Plan je izveo ovako. U dahijske poverljive ljude ubacio je vest da su se on, Karađorđe i Bećir-paša sporazumeli da zajednički udare na dahije. Po zauzeću Beograda, dahije će pogubiti. Ta vest je zaprepastila ionako nesigurne age. Iznajmili su šajke i noću utekli niz Dunav na Adakale pod zaštitu komandanta tvrđave toga ostrva. Ovaj im je dao veru da će ih zaštititi, pa kad se ukaže pogodno vreme, otpratiti ih za Vidin. Čim je Gušanac doznao da su dahije napustile Beograd, ušao je sa svojim krdžalijama u grad i poseo ga. Zatim je obavestio Karađorđa o bekstvu dahija. Tako je vožd i mogao pred Bećir-pašom da postavi svoj zahtev. Lukavi i oprezni Bećir-paša, bojeći se Srba, a radostan što su dahije pobegle iz grada, odluči se da pođe u Beograd. U isto vreme hteo je bar donekle da iziđe ususret i Karađorđevim zahtevima. Napisao je zato pismo zapovedniku Adakala u kome je naredio komandantu Ibrahim-agi da dahije žive ili mrtve preda voždovom bimbaši Milenku Stojkoviću, koji pođe sa pedeset momaka da obavi taj posao. Primivši pašinu buruntiju, upravitelj Adakala pokaže Milenku kuću u koju su se dahije sklonile. Srbi opkole tu kuću i lobiju age. Odseku im glave i odnesu u srpski logor na Vračaru. Tako se privremeno stvori mir. Da bi se sve zaboravilo, Porta pošalje u Beograd novoga

pašu Sulejmana, a ranijeg beogradskog vezira premesti u drugi pašaluk. Ali sada na pozornicu istupi Gušanac. U tvrđavu on nije hteo da pusti Bećir-pašinu vojsku. Videći da se Bećir i Hasan-paša spremaju da svaki pođe na svoju stranu, on im postavi zahtev da isplate najam njegovim krdžalijama. Tvrdio je da od dahija nije primio nikakvu platu. Mrtva dahijska usta iisu mogla govoriti. Novi Sulejman-paša uputi ga da platu traži od Bećir-paše, koga je Porta poslala da Srbiju umiri. Kako Bećir-paša ni sam nije imao novaca, Gušanac ga opkoli svojim stražama, zadržavši ga kao taoca. Ustanici su opet tražili od Bećir-paše garantije za smirenje, jer su smatrali da sečom dahija nisu prestali svi razlozi koji su ih pokrenuli na ustanak. Oni su zahtevali autonomiju i garantiju Austrije. I Bećir-paši i Porti Karađorđe je ukazivao na primer Gušanca, i tražio uverljivije dokaze o pravima i povlasticama Srba. To odlučuje Portu da misli kako iza ustanika u pozadini stoji Austrija. Time se novostvorena situacija još zapliće, i sva Bećir-pašina nastojanja ostaju uzaludna. Sada i on jasno uviđa da je u svojoj misiji propao. I jedino što još želi, to je da nađe puta i načina da se nekako izvuče iz mišolovke u Beogradu. Porta je iz Beograda od obojice paša primila izveštaje: „Mada raja hoće da se pokori sultanu, njihove starešine ponašaju se tako kako ne dolikuje podanicima". Ovo najbolje dokazuje da u pregovore nijedna strana nije ulazila sa dovoljno iskrenosti. Karađorđe i ustaničke starešine osećali su da sa Turcima neće moći pregovorima ništa dobiti. Uvereni da im vi Austrija neće pomoći, morali su potražiti oslonac na drugoj strani. Kako su već od ranije pomišljali na Rusiju, dogovoriše se i odlučiše da pošalju tamo jednu delegaciju. Rusija im je u tome času izgledala najbliža. Naročito po slovenskoj krvi i pravoslavnoj veri. Smatrali su, ako tamo izlože celu stvar, biće bolje shvaćeni i sigurno pomognuti, kako vojnički tako i diplomatski u Carigradu. Uzdali su se da će dobiti pomoć u novcu i oružju. U punomoću koje su sačinili i predali Proti Mateji Kao vođi srpske delegacije, tražili su od Rusije da ona posreduje u pregovorima između njih i Porte. Evo odlomka iz toga pisma: „Srbi nikad jednodušnije nisu mislili o oslobođenju svoje otadžbine, niti su ga usrdnije želeli nego danas Božanskom, prirodnom i večnom vezom krvi, jezika i vere, koja postoji između Srba i Rusa, savezom političkim i najljubaznijim vezama mogla bi se buduća sreća Srpskog naroda osvetliti i na nepokolebljivoj i čvrstoj osnovi utvrditi. Prve osnove tome poslu treba otpočeti u današnjim važnim prilikama baš stota što je jednodušna želja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom „Serbskoje pravlenije" ili pod drugim sličnim imenom"... Oni potanko iznose sve što žele da dobiju od Turaka. Traže od Rusa da ih u svemu pomognu. U toj fazi ustanka Srbi se zadovoljavaju nekom vrstom autonomije pod turskim suverenitetom i ruskom zaštitom... Za nekoliko proteklih meseci borbi i pobeda, ustanički program se razvio i upotpunio do zahteva o autonomiji. Iz okvira lokalne šumadijske bune protiv dahija, buna je prerasla u ustanak raje iz celog Beogradskog pašaluka, koju više ne zadovoljavaju povlastice iz 1793 godine. Zamisao o tome kod ustanika pokrenula su dva činioca. Prvi je: primeri Vlaške i Moldavije, Moreje i drugih oblasti. Presudniji faktor je narodna tradicija i neprestana težnja za slobodom i nepomirenost sa ropstvom. A učeni ljudi iz Vojvodine, koji su odmah prešli u pobunjenu Srbiju, utiču takođe na ustaničke vođe, dajući im ideju stvaranja srpske države. Tako se prirodno izišlo na novu prekretnicu ustanka, Karađorđe je, izgleda, prvi jasno uočio puteve budućnosti. Bećir-paša je sada na sve pristajao. Samo nikako nije hteo pristati na pismeni sporazum i mešanje Austrije. Evo šta o tome kaže Prota Mateja: „Onda ti moj vezir zakrvavi očima pak gromoglasno: Olmaz, olmaz! — i jošte gromoglasnije po treći put: Olmaz! (Ne može!) — reče. U našega cara zemlju ne sme se niko mešati; u našega cara dosta ima vernih Turaka koji će mu kazati ko bude kriv". Iznoseći dalje tu zamršenu situaciju, Prota priča: „Dođem u logor. Opet se iskupe starešine, i Karađorđe pita me:

— E, kojekude, šta si dobio? — Dobio sam tri velika olmaza! — odgovorim mu ja. A Karađorđe, kad sve sasluša, reče: — Enede sad! Zar vi mislite tako da se umirite, pa kućama. Nema tu mira! Odsad će da budu bojevi veliki. No ti spremaj pak idi kud si pošao!" To jest, u Rusiju. Ova pojedinost otkriva budnost Karađorđeve svesti i njegovo odlučno držanje da ne dozvoli lako umirivanje razbuktale revolucije.

XVIII Dok je srpska deputacija na čelu sa Protom Matejom putovala za Rusiju, dotle je kod Beograda Bećir-paša postao Gušančev zatočenik. Pašina se vojska raspadala. Delimično je stradala od srdobolje, ali više se osipala bežanjem. Te begunce iz Bećir-pašine vojske Srbi su puštali kod Beograda kroz svoje redove, pa im na putu za Bosnu nameštali zasede i uništavali ih. Sudeći po dokumentima iz toga vremena, ni stoti deo ovih begunaca nije uspevao živ da pređe Drinu. Gušanac je za Bećir-pašu tražio od Karađorđa otkup. Vožd je pred vezirom obećao da će otkup dati, ali je to stalno otezao pod izgovorom prikupljanja novca od naroda. Tek pod samu zimu, kad mu je bilo jasno da Porta ne može više do proleća preduzeti nikakvu vojničku akciju, otkupio je Bećir-pašu od Gušanca, pa sa ono malo njegove preostale vojske ispratio ga preko Drine u Bosnu. Srpska delegacija dobro je primljena u Rusiji. Na svim stranama obećavana joj je pomoć. Ali Rusija u te dane nipošto nije htela da kvari svoje dobre odnose sa Turskom. Da ipak ne puste Srbe praznih ruku, dali su im nešto novca, zatim mnogo saveta i obećanja za diplomatsku pomoć u Carigradu. Pronicljivi Prota Mateja osetio je ruska izvrdavanja. S velikim razočaranjem je saslušao obećanja i pohitao da se što pre vrati u otadžbinu. Po ruskom savetu, Srbi su odmah poslali svoju deputaciju u Carigrad. Razočaran Rusima, Karađorđe nije želeo da pošto-poto skrpi neki sporazum i zaključi mir. On je osećao da se jedino upornom i teškom borbom, u kojoj će zadati mnogo udaraca Turcima, može nešto postići. Zato je preduzeo nove mere za širenje ustaničkih ideja izvan granica Beogradskog pašaluka. Njegovi izaslanici su već među uznemirenim hercegovačkim i brdskim plemenima. Na Porti se dotle izmenilo mišljenje o težnjama i karakteru srpskog ustanka. Osmanlije su uvidele da je on dobio dublji i širi značaj. Sada je Carigradu dovoljno jasno da to nije lokalna buna prolaznog karaktera koja se smiruje s prestankom uzroka, već da je to stvarna revolucija jednoga naroda koji je i dotle pokazivao znake da nerado prihvata tursku vlast, dok sada želi po svaku cenu da se nje potpuno otrese. Potvrdu za takvo mišljenje Porta je nalazila i u izveštajima koje su slale lokalne turske vlasti iz Bosne, Sandžaka, Hercegovine, Kosova i Crnogorskih Brda. Odasvud su stizale vesti da su nemirni talasi među srpskim stanovništvom sve veći, a hajdučke akcije sve jače. Videći da ustanici traže dodir sa velikim silama, naročito s Austrijom i Rusijom, da im prave ponude, i da sutra to mogu učiniti i nekome trećem, Porta se uznemirila. Naročito se bojala da se ustanici ne obrate Napoleonu, koji je orlovskim pogledom tražio na sve strane mogućnost da se umeša u unutrašnje poslove drugih država. Otuda je Stambol zaključio da će opasnost postati nesagledna ako pusti da se stvar ustanka i dalje nesmetano razvija. Ceo svet je nemiran, Evropa stoji pred velikim zapletima i ko zna kakva bura može zahvatiti i Tursko carstvo. Zato se Porta rešila da ne pregovara sa Srbima, već da protiv ustanika povede oštru vojničku akciju. Na ovu odluku Portu gura i Austrija. Ona je u početku blagonaklono gledala na Srbe. Ali kad je doznala da su se vođe ustanka mimo njenog znanja, obratile za pomoć i zaštitu Rusiji, smatrala je to štetnim po svoje životne interese. A kako usled slabosti sama nije smela otvoreno da ustane protiv Rusije, to je gurala Portu u odlučnu akciju protiv srpskog ustanka. Njoj se činilo da će njeni interesi najbolje biti sačuvani ako se sve vrati u stanje kakvo je u Srbiji bilo iza Svištovskog mira. Promena austrijske i turske politike prema Srbima odrazila se u tome što je Porta naimenovala Hafis-pašu niškoga za beogradskoga vezira. Dala mu je puna ovlašćenja da milom ili silom likvidira ustanak. Ustaničkoj deputaciji u Carigradu saopšteno je da Srbi nisu dostojni da visoka Porta s

njima vodi pregovore, već da za sve imaju da se obrate niškom Hafis-naši. Delegati su razumeli odluku. Njihov odgovor na to bio je bekstvo iz Carigrada. I pre povratka delegata u Srbiju, Karađorđe je Portinu odluku razumeo kao neprijateljski akt. Zato je obavestio Hafis-pašu da ga s vojskom neće pustiti u Srbiju. Neobazrivi postupak Porte Karađorđe je smatrao kao razlog za nastavljanje borbe. Tako ustanak ulazi u drugu fazu svoga razvoja. Hvata se u koštac oa celokupnom Turskom carevinom. Ako se stvari pogledaju očima ljudi toga vremena, takav poduhvat izgleda više nego zamešenjaštvo. Protiv Turskog carstva već sto godina stvaraju se koalicije velikih evropskih sila. Šta će moći uraditi šaka pobunjenih Srba, ljudi koji su do juče bili turski robovi, koji nemaju ni oružja, ni mogućnosti da ga nabave? I u Beču i u Moskvi računaju da je to nepromišljena avantura. Carigrad. je samouveren. O takvoj samouverenosti jasno svedoče i Hafis-pašini postupci. On nikako ne može da razume velike promene koje su se u Srbiji tada dogodile. Njegova pamet ne ide toliko daleko da proračuna veliku snagu koju ljudima daje odlučna težnja kad se bore za slobodu. Kad to nije mogla da shvati feudalna Evropa u događajima Francuske revolucije, onda će još manje razumeti umno ograničeni i verski zatucani feudalac, tipičan predstavnik turske vladavine. U njemu se javila želja za osvetom i poniženjem Srba. Odan caru i Porti, nije mogao raji da oprosti pobijene i rasterane janičare. Njemu nije moglo ući u glavu da su ognjevi popaljenih turskih hanova buktinje buduće slobode. On nije shvatao da je teška i trapava seljačka noga raje, prvim svojim koracima ka slobodi, zgnječila dahije i janičare. Ni da raja, koja je okusila zalogaj slobode, sad, opijena njegovom slašću, predstavlja snagu koja lako ne ustupa ni pred najvećim teškoćama. U razdraženosti uvređenoga gospodara, Hafis-paša ništa od toga ne vidi i ne oseća. Cele zime on kuje britvice i sprema ponižavajuće kapice, kojima želi da unizi Srbe i postavi ih na ono mesto koje, po njegovom proračunu, oni zaslužuju. A dok se on pripremao da, čim dođe proleće, silom osvoji Srbiju, ni Karađorđe nije sedeo skrštenih ruku. Prvi mu je potez da još jednom utvrdi prijateljstvo sa Gušancem. Dao mu je sve potrebne dokaze prijateljstva. Tražio je to isto od njega, da ne zebe sleđa. Obavestio ga je da je nameran da raščisti sa preostalim janičarima u Karanovcu, Užicu i Sokolcu. Upozorio ga na namere Hafis-pašine. Još jednom su zajednički pretresli situaciju. Kad je svršio taj posao kod Beograda, Karađorđe se brzo bacio prvo na Karanovac, zatim na Užice i Sokolac. Njegov plan nije ostao samo na čišćenjima ostataka Beogradskog pašaluka. Milenku, Ðuši Vulićeviću i Petru Dobrnjcu izdato je naređenje da dobro pročiste Istočnu Srbiju. U to vreme Turci u Smederevu, koje je Karađorđe po predaji ostavio na miru, potstreknuti od Hafis-paše, pobune se i ubiju vojvodu Ðušu Vulićevića. Tako se zametnu borba između Srba i Turaka u Smederevu. Karađorđe pohita i privremeno uspostavi red u gradu, gde ostavi srpsku posadu. Zatim žuri prema Goliji. Otuda preti opasnost od Sulejman-paše Skopljaka, koji je, smlavivši pobunjeni Drobnjak, hitao na Srbiju. Kad svrši posao i na toj strani, Karađorđe se počeo brzo spremati za borbu sa Hafis-pašom, koji je imao prikupljenu vojsku od 30.000 ljudi spremnu za pokret prema Beogradu. Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, sa vojskom od 2.500 ljudi, bili su se utvrdili nedaleko od Ćuprije na Ivankovcu. Oni su poseli oba puta, desni i levi oko Morave. Čekali su u šančevima iza palisada Hafis-pašu i njegovu vojsku. Pred bitku na Ivankovcu stigao je iz Vlaške u Srbiju kadet Džajković i doneo Karađorđu pomoć od Rusa u iznosu od 3000 holandskih dukata. To je na vožda i na ceo ustanički narod delovalo kao veliko ohrabrenje. Osetili su da nisu sami. Zato su još više napregli svu snagu da odbrane svoju krvavo stečenu slobodu. Uz novčanu pomoć Džajković je saopštio Karađorđu poruku iz Petrograda da nikako ne raspušta vojsku, već da je uvećava i još bolje organizuje. Instinktom seljaka i odvažnošću ratnika, iako nevešt diplomatskoj igri, Karađorđe je odmah shvatio da se kod Rusa

nešto u raspoloženju promenilo. Osetivši dah povoljnijeg vetra, velikom snagom bacio se na posao da suzbije Hafis-pašu. Hafis-paša je već 31 jula 1805 krenuo carigradskim putem sa 15.000 odabranih vojnika i stigao u Paraćin. Ne usuđujući se da udari na Karađorđa sa leve strane Morave, on pošalje Smail-agu, banjskog zapovednika, sa dvojicom Turaka Milenku i Petru Dobrnjcu. Tražio je od njih da ga puste da s carskom vojskom ide Beogradu. Milenko Smail-agi odgovori: — Kad je Hafis-paša pošao sa carskim fermanom, neka ide carskim drumom preko Morave, Jagodine i dalje za Beograd. Tuda su od Kosova pa do danas svi veziri u Srbiju ulazili. A što mi berat i kneževstvo obećava, znajte da volim nad ovim krajem biti srpski komandant, nego beratom knez nad celim pašalukom. Zato Hafis-paši ne dam preko Požarevačke nahije proći! — Milenko, u tebe je malo vojske, — pokuša Smail aga da prepadne Milenka — a u Hafis-paše silna vojska. On će nazor proći. — Može preko moje i mojih vojnika mrtvih glava. Ali dok nas jedan traje, proći mu ovuda ne dam, — odgovori Milenko odlučno. Smail aga se vrati i kaza Hafis-paši Milenkov odgovor. Vezira to toliko naljuti da u srdžbi reče: — Znam ja i sam gde je Beograd. Neću pitati hajduke kojim ću putem ići! Odmah je izdao naređenje da turska vojska napadne Milenka. Borbu je počela turska konjica čarkom u polju. Kad su se srpski konjanici, posle nekoliko zagona među Turke, sklonili iza palisada u šančeve, Turci navale za njima na srpsko utvrđenje. Milenko ih dočeka plotunom iz pušaka i kartečom iz malog gvozdenog topa, pokosivši redove prvoga turskog juriša. Iz toga malog šanca Srbi su hrabro odbijali sve turske juriše do iza podne. Tada im top pršte od prekomernog pucanja i punjenja. A kako je veliki deo posade u malome šancu već bio izginuo, ono što je preostalo počelo je malaksavati. Milenko napusti mali šanac i preseli se u veliki. Turci su i dalje besno navaljivali. Ustanici su se junački držali i svaki turski juriš odbijali. Ali oni Srbi koji su bili izvan šanca sa Petrom Dobrnjcem, još sjajnije su se držali. Pobedili su jedno veće tursko odeljenje u šumi i zaplenili ogromne količine turskog oružja i džebane. Nerešenu borbu presekla je noć. Turci su zamrkli oko srpskih šančeva, s namerom da sutradan rano napadnu i unište Milenka. Međutim čim je Karađorđe doznao da su Turci Milenka i Dobrnjca napali, odmah izvrši manevarski pokret prema Moravi i pođe prema Ivankovcu. Uhode osete Karađorđa i obaveste Turke o voždovom približavanju. Turci se prepadnu. Ostave srpske šančeve i pobegnu prema Paraćinu. U toku odstupnice oni su pretrpeli velike gubitke. Sutradan je došlo do nove bitke koja je trajala tri-četiri sata. Ustanička vojska se snažno ponela. Nanela je Turcima osetne gubitke i suzbila ih u Paraćin. Posle bitke Srbi su zauzeli sve uzvišenije položaje iznad Paraćina. Karađorđe smesti vojsku po paraćinskim vinogradima i naredi da se još u toku noći iskopaju šančevi. Znao je da je zver ranjena. Za sutradan očekivao je još veći i žešći nasrtaj Turaka. Izmoren bitkom, gladan i zamišljen, sedeo je na topu i posmatrao rasvetljeni grad i Turke u njemu. — Da ko među vama nema gutljaj rakije? — upitao je svoje ljude. — Imam ja, — odgovori Dukić. Voždovo surovo i zamišljeno lice razvedri se u jedva primetan osmeh. Uze od momka čuturu i potegnu. Zatim je pruži da se svi oko njega redom okrepe. Pošto je čutura obredila sve, ponovo je došla u voždove ruke. Svi su čuturu samo prinosili ustima i jezikom zatiskivali grlo, da

njemu što više ostane.. Dodadoše mu potom pogaču. On je nožem iseče na male kriške, dajući svakome po jednu. Mesec je sijao kroz pocepane oblake. Paraćin pod njima izgledao je kao da se zapalio od silnih logorskih vatri. Naročito se svetleo konak u kome se nalazio Hafis-paša. Tamo su svirale zurle i udarali doboši. Turci su se veselili, dajući Srbima na znanje da će tek sutra biti pravoga boja. Odnekud iz mraka dođe pićem zagrejan pisar Steva i zamoli Karađorđa: — Daj mi, gospodaru, da izbacim jedan top na Turke! — Ostavi se sprdnje, — obrecnu se vožd na njega. — Molim te, gospodaru, samo da pogodim onaj konak! — Zar da ubiješ pašu? — našali se Karađorđe. — Da ga ubijem, — prihvati Steva ozbiljno. — E, pa udri kad si toliko navalio! — odobri mu, sve u šali, Karađorđe. Onako polupijan Steva je dugo navijao nišane. Kad je mislio da je sve kako treba, viknu: — Pali! Top puče. Ðule kao svetlica polete u vazduh i grunu baš u konak gde se najviše svetlelo i gde su se Turci veselili. To đule pijanog pisara Steve pretvorilo se u zlu kob Hafis-paše. Ranilo ga je i pobilo mu nekoliko najboljih oficira koji su baš bili sa njime na ratnom savetu. U dva ranija pokušaja razbijen, sad iznenada ranjen, Hafis-paša je shvatio svoju situaciju. Bojeći se da sutradan krene u odlučnu bitku s ustanicima, naredio je pokret prema Nišu. Ubrzo posle toga njegova vojska se raspala. On nešto od rane, a nešto od pretrpljene sramote i poraza uskoro umre. Sutradan iz Paraćina dođe Karađorđu desetak starih Turaka građana i zamoli ga da ne napada i ne ruši varoš. — Kojekude, a kamo vam vojska? — upita vožd. Jedan od Turaka reče: — Beg-Ðorđije, vala i nisi junak, koliko ti daje sam bog. — Hvala neka je bogu, — odgovori mu Karađorđe. — Eto kad dođe Hafis-paša sa onolikom vojskom, — produži Turčin — mi smo u Paraćinu mislili da nema cara na svetu koji će ga ustaviti, akamoli siromah Milenko da mu može što učiniti. Udari se s Milenkom. Malo ne prođe, počeše donositi mrtvace i ranjenike. Sve više i više. Najposle i sam Hafis-paša se vrati s vojskom. Milenko sa šakom ljudi suzbi onoliku vojsku. Uto se ču da si ti došao. Paša nas pozva k sebi na divan i reče: „Nas Milenko osramoti. Ali neka, evo je došao onaj crni pas; zato sutra svom silom na njega da udarimo. Samo po jednu kuburu da izbacimo pa za sablje". Dok puče onaj top, đule pade usred nas i raspršte se. Mi se svi ispreturasmo i povikasmo, medet (čudo)! Kad doneše sveću, imamo što videti. Ðule prebilo paši nogu u dve polovine. Paši dosadiše muke. Uvi notu u zobnicu punu mekinja i diže vojsku te pobeže za Niš. Mi sada ostasmo o bogu i tebi, beg-Ðorđije. Daćemo što išteš, samo nam nemoj u obraz dirati! — Kojekude, — reče Karađorđe — ja i neću da udaram na Paraćin. To je Leskovački pašaluk. Hafis-paša je prešao granicu, zato sam ga odbio. Ja moju vojsku vraćam natrag. A vi iznesite dole u polje ispod Paraćina opanaka, kaiša, kremenja i drugih potreba. Neka vojska kupuje što joj treba, a u varoš neću dati nijednom da uđe.

Drugi deo

I Pobeda ustaničke vojske nad Hafis-pašom bila je opomena Porti da ozbiljnije shvati srpski ustanak i da promeni svoje držanje. Za Karađorđa ona je potvrda spremnosti revolucionarne vojske, jedan od važnih prelomnih događaja ustanka. U borbama od 6-8 avgusta 1805. godine Srbi su se na Ivankovcu prvi put sukobili sa carskom vojskom. Vodili su bitku s iskusnim vojskovođom. Pobedili ga. U toj bitci istakoše se još više uz Karađorđa Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Ustanička strategija i taktika pokazala je nove snažne elemente. Prva velika bitka ustanka dobivena je. Ona je dala i nov obrt svemu. Ona je pružila jači podstrek srpskoj stvari. Raznela je slavu ustaničkog oružja po okolnim zemljama. Njome se oduševljavaju Srbi i van Beogradskog pašaluka. Naslućuju da je to predznak i njihove slobode. Ta pobeda utiče na podzemno kretanje revolucionarne misli i van pašaluka, koja tu i tamo provaljuje eruptivnim izlivom. Zatalasala se Hercegovina. Uznemirio Stari Vlah. Pokrenuli se Vasojevići. Travnički vezir mora da šalje Sulejman-pašu Skopljaka s redovnom vojskom da uguši bunu u Drobnjaku. Kod Srba u Austriji vera u ustanak se pojačala. Oduševljenje je poraslo. Svuda se mladi ljudi javno ili tajno pripremaju da pomognu svojoj braći u Srbiji. Čitave grupe i pojedinci hrle da što pre uzmu učešća kao dobrovoljci. Oprezniji, stariji i pribraniji prikupljaju priloge u novcu i oružju. Obaveštavaju, i svim što im stoji na raspoloženju daju pomoć ustanicima. Ono što je Karađorđe u početku ustanka predosećao, sada se pobedom ostvaruje. Nade za budućnost rastu. Samim tim sloga i oduševljenje u ustaničkom vođstvu počinje da dobiva svoje naličje. Ustanak je dobio zamah. Priznanje Rusije. Zapažen je u Beču i Carigradu. Oko njega se javljaju surevnjiva gledanja velikih sila. Naročito je Beč nezadovoljan tokom njegova razvoja. Starešinama po nahijama već se pričinjavalo da je ostvarenje ustaničkih nada na dohvatu ruke. Zato mnogi pomišljaju na učvršćenje, pa i poboljšanje ličnih položaja. Kad je Karađorđe na Orašačkoj skupštini izabran za vođu ustanka, onda se pomišljalo samo na borbu protiv dahija i janičara. Mnogi nisu verovali u uspeh. Ali su se prevarili. Na Karađorđa se tada mislilo samo kao na čoveka pregaoca, vešta vojničkim poslovima. I kao na predstavnika hajdučije u Šumadiji. Ostružnička skupština, na kojoj je knez Teodosije platio glavom, događaj je koji je pokazao da Karađorđe ne samo što ume da se bije već zna da brani i svoje mesto. Njegova ogromna aktivnost u borbama, puna predanost ustanku, zalaganje da se što pre iskuje ustanička vojska, vera u čitavu stvar i odlučnost sa kojom je stojao na čelu i organizovao tok ustanka, pokazala je njegovu snagu i veličinu. To ga je sve više iznosilo u prvi plan. Njegovo ime kao vođe, neverovatnom brzinom za tadašnje vreme, stiglo je do Beča, Moskve, Carigrada, Pariza i drugih prestonica u Evropi. Kod naroda u zemlji on je obeležen kao vođa ustanka i predstavnik pobunjene raje. Revolucija je našla svoga vođu, a on je smelo prihvatio dizgine rata i bune u svoje ruke i nikome nije bio voljan da ih ustupi. To je izazvalo zavist kod nahijskih knezova i potajnu ozlojeđenost kod vojničkih starešina. Naročito su Nenadovići osetljivo taknuti u živac samoljublja. Knez Aleksa je bio prva dahijska žrtva, a pre ustanka najistaknutiji čovek u celoj Srbiji. Njegov brat Jakov i sin mu Prota Mateja skoro istovremeno su digli Valjevsku nahiju kad i Karađorđe Šumadiju. Sopstvenom su je snagom pobunili i oslobodili. Prvi su nabavili dva topića i prokrčili puteve za nabavku džebane i drugog ratnog materijala. Prota Mateja još pre ustanka pokušavao je nešto oko zavere. Išao još za života kneza Alekse ka sastanak sa hercegovačkim i crnogorskim prvacima, težeći ka opštenarodnom ustanku.

Pod njihovom upravom nalazila se skoro cela Zapadna Srbija. Imali su tradicionalne veze sa ljudima iz Austrije. Prota je prvi uspostavio vezu sa Rusijom; mudar je i pismen, proračunat u svojim postupcima i taktičan u saobraćaju sa ljudima. Kad se sve ovo uzme u obzir, onda je shvatljivo da se kod Nenadovića popreko i sa zavišću gledalo na Karađorđa i njegov uspon. Neshvatljivo im je da se sin Petra Mrkše, hajduka i jataka, i sam hajduk, uzdigne iznad njih. Da on postane glava celoga pokreta i prvi svuda na zboru, dogovoru, bojnom polju i prilikom odlučivanja. Njegova reč da je teža i odlučnija od njine. Ako se u nuždi, dok je pretilo opšte uništenje, moralo to prihvatiti, sada, kad je izgledalo da je sve na dobrom putu, teško se trpelo. Na drugom kraju Srbije, istočno od Morave, samo sa manje prava, popreko su na Karađorđa gledali Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Naročito posle bitke na Ivankovcu. U Rudničkoj nahiji istakao se Milan Obrenović, koji je uoči ustanka bio poznat stočarski trgovac. Ugledajući se na Jakova, i udružen s njima, on je sebi priključio i Požešku nahiju. U Beogradskoj nahiji, smelošću i junaštvom, uzdigli su se Vasa Čarapić i Janko Katić. Obojica kneževske krvi. Revolucija je tako iz svoje sredine izbacila nove hrabre i odvažne ljude. Oni su surovom voljom i pregalaštvom, još u prvim danima obračuna i borbi sa janičarima i dahijama, potisli u pozadinu nekadašnje najuglednije knezove i poljuljali njihov ugled u očima naroda. Na njih se Karađorđe najviše oslanjao. U svojim postupcima oni su često mogli da prekardaše meru. To se sve pripisivalo u greh voždu. Zato su se po nahijama i ti razvlašćeni ljudi osećali nezadovoljni, pripisujući svoj pad Karađorđevom uzdizanju. S druge strane, nošen velikom idejom narodnog oslobođenja, odlučan, buntovan, silovit i borben, sa prilično mana, Karađorđe je davao povoda svojim protivnicima da pomišljaju ia osiguravanje svojih položaja i na sputavanje njegove vlasti i umanjivanje njegovog autoriteta u narodu. Plahovit i brz u odluci, sa toliko postignutih uspeha, on nije umeo lagano i proračunato da suzbija samovolju. Niti je otvoreno trpeo da mu se osporava vodeća uloga. Pošten u svojim namerama, još pri izboru u Orašcu, jasno i bez uvijanja izneo je nezgodne strane svoga karaktera i plahog temperamenta. Upozorio je i prijatelje i protivnike da će ubiti, poseći, obesiti i sa zemljom sravniti svakoga ko ne posluša, ko izda, ili vuče ustranu. I pored te jasne opomene, narod ga je prihvatio i izabrao za vođu. Poverio mu svoju sudbinu u ruke. On je opravdao to poverenje. Treba podvući da on nije nikad tražio punu vlast što je želeo da se ističe, vlada i gospodari, već zato što je nagonom pravoga vojskovođe i revolucionara tvrdo verovao da se uspeh jedino može postići, ako su sve narodne snage objedinjene snažnom voljom zapovednika. U to su ga uverili događaji iz najskorije prošlosti. Od svih ustaničkih starešina on je znao više o kolebljivosti ljudi koje je ropstvo vekovima učilo pokornosti i poniženju. Zato je razumljivo što kormilo revolucije nipošto neće da pusti iz svojih ruku. Dok je pažnja ustanka bila usredsređena na rušenje dahijske uprave, suprotnih pogleda o uređenju nije moglo biti. Svako se u svome kraju trudio da što pre istera janičare. Gde to nije išlo pojedinačnom snagom, jedni drugima su priticali u pomoć. Karađorđe je svima pomagao, jer je Šumadija centralna oblast i prva se oslobodila. Isto tako starešine su pitali Karađorđa za sve što im nije bilo jasno. Tako je on izrastao autoritetom u svim krajevima pašaluka. Prećutno sve starešine su mu tada priznale prvenstvo i priznavale ga za vođu. Ali kada su sela oslobođena. i dahije sabijene u Beograd, počelo se razmišljati o uređenju oslobođene zemlje. Ta misao nameće različite poglede. Nahijske starešine i vojvode nemaju jasne pojmove kako to treba učiniti. U ustanak su pošli da sruše dahije i očuvaju kneževsku autonomiju. Sa tih pozicija polaze u svojim planovima, jer nisu mogli da shvate revoluciju raje, ni to da je stara ustava života razbijena i da su oslobođene snage krenule novim putevima. Narod je u prvom naletu prerastao

ono što je bilo sadržina kneževske autonomije. Nahijske starešine smatrale su da su one pozvane da upravljaju nahijama. Zato ispoljavaju težnju da nikome ne dozvole mešanje u to. Po njihovome, položaj naroda treba da ostane kakav je bio pod Turcima. Mesto turskog upravnika došao je sada na čelo nahije Srbin. Njega svi treba da slušaju i pokoravaju mu se. Oni nisu mogli da shvate ni toliko da je harač, koji im se zatekao nepredat Turcima, narodna svojina i da ga treba staviti na raspoloženje ustaničkom vođstvu za nabavku oružja i džebane, pa su i u tome davali otpor Karađorđu. Suprotno starešinama, Karađorđe ustanak shvata ispravno. On uviđa da je njime situacija u zemlji iz osnova izmenjena. Narodna je snaga probuđena. Javile su se nove potrebe i novi oblici života. Revolucija je zbrisala dahijsku vlast i janičare. Uzgred je pomela spahije i srušila čitavi feudalni poredak na kome je stojala stara vlast. Samim tim kneževska autonomija više nije pogodan oblik unutrašnjeg uređenja zemlje. Naslućeno je novo i staro se sve više potiskuje i odbacuje. Seljaci smatraju da je sada zemlja njihova. Oni se bore za nju i slobodu. Prirodno je što žele da učestvuju u odlučivanju. Prirodno, stari nameti moraju da prestanu. Novi se moraju uskladiti prema željama naroda i potrebama ustanka. Pored toga Karađorđu i narodu još su u pameti kneževska oklevanja i pasivno držanje u početku ustanka. Mnoge od njih je borba potpuno odbacila sa čela nahije, a ustanak je izbacio na površinu nove ljude, nevične upravljanju i surove u postupcima. Sa svih strana stižu tužbe o samovolji vojvoda i starešina. Javljaju se otmice devojaka, krađe i pljačke, razbojništva i nasilja svake vrste. Narod traži imovinsku i pravnu sigurnost, novu vlast i čvrstu ruku koja će sve to obuzdati. Prema tome, nije se moglo više vraćati na stare oblike vlasti. Kneževska autonomija je preživela. Oslobođenoj zemlji u tome času pogodovalo je centralističko uređenje. To je zahtevalo vreme, interesi naroda i revolucije koja je bila u toku rašćenja. Zato se Karađorđe odlučio da u svojoj ruci svu vlast zadrži. Njemu se činilo da separatizam vojvoda i nahijskih starešina razbija snagu i može da postane koban po dalji ishod onoga što ceo narod želi. Ovakav pogled na unutrašnju politiku zemlje sve se više razvija i učvršćuje u Karađorđevoj svesti. Sa širenjem i snaženjem ustanka, pravo i stvarno on je narodnom voljom došao na čelo naroda. U teškim momentima on je svima priskakao u pomoć. Svojim radom i autoritetom uticao je da se pokret brzo širi i hvata maha i tamo gde nije bilo domaćih ljudi da ga pokrenu. Narod se počeo da navikava na njegov način upravljanja i da gleda u njemu svoga vođu. O njemu se proneo glas po svima krajevima u kojima su živeli Srbi. Više još, postao je čuven kod svih hrišćana na Balkanu koji su patili od turske vlasti. Njega se boje Turci, a voli ga raja. Okolne paše traže da stupe s njim u dodir ako su ma šta imali da se tuže na ustanike ili da vode pregovore. Stranci koji su imali ma kakav doticaj sa ustanicima traže Karađorđa da s njime razgovaraju. Sve to na njega utiče da brzo stekne uverenje o svome pravu odlučivanja i držanja vlasti u svojim rukama. To mu daje i više odlučnosti da se drži svoje zamisli i da ne odustaje od nje. Ali sve to u isto vreme utiče i na nahijske starešine da sa zavišću i nepoverenjem gledaju na Karađorđevo naglo uzdizanje. Njih to plaši i oni ne biraju sredstva da sačuvaju svoje položaje. Pojedinačno ne osećaju se dovoljno snažni da se uhvate u koštac sa voždom, jer osećaju da je na njegovoj strani narod. Ali među onima koji ne bi hteli da sva vlast bude u Karađorđevim rukama, veliki je broj vrlo snažnih i darovitih ljudi. Oni su mudriji od orašačkog kneza Teodosija. Zato žele da voždovu vlast i autoritet suzbiju jednom koalicijom izabranih starešina. Sve ovo Karađorđe oseća i uočava. A kako je otvoren čovek, bez sklonosti da podvaljuje i radi iza leđa, to i javno odgovara na to. Ne želi da ostane usamljen. Predoseća borbu i hoće da

ima bar nekoga na koga će se moći osloniti. Mora da prihvati one koji mu se u tome trenutku sami nude. Tako se oko njega sve više ističe krug ljudi koji mu je odan i bliži po shvatanju. Naročito mu je sklon i poverljiv Stanoje Glavaš i hajduci. Uz Karađorđa je lukavi, vešti, slavoljubivi i pohlepni Mladen Milovanović. On ume bolje i brže da nasluti velike Karađorđeve sposobnosti. Prodro je u njegove mane. Zna da se postavi i stekne voždovo poverenje. Uza se vodi Miloja Petrovića, vođu bećara. Miloja ništa ne vezuje za prošlost. Izrastao je iz revolucije. Osetio je slast moći i željan je bogatstva. Oba ova čoveka guraju se i nameću Karađorđu. Stiču njegovu pažnju i poverenje. Brzo se penju lestvicama slave i moći. Tako se stvaraju dva suprotna pogleda na unutrašnje uređenje zemlje, koja je tek u prvim danima revolucije i koja još nije čvrsto stala na sopstvene noge. Siloviti, snažniji ljudi, koje je prvi ustanak bujicom navrele snage izbacio u prve redove ustaničkog vođstva, neće dugo moći da nose skriveno svoje poglede i neminovno je da će doći do sukoba. Prva varnica toga sukoba izbila je na skupštini u Ostružnici. Druga je ono što se u majskim danima dogodilo na skupštini u Pećanima. No sad, kad je pred ustaničkim vođama bila u izgledu zima mira, a ceo pašaluk osim Beograda bio oslobođen, već se moglo pomišljati o razgraničenju vlasti između Karađorđa i ostalih starešina. Prota Mateja, prilikom svoga puta za Rusiju, mnogo je razmišljao o svemu tome. Otuda se vratio sa zrelim planom. Njegova zamisao bila je osnivanje jednog upravnog tela, „Sovjeta", koji bi neosetno izmakao vrhovnu vlast iz voždovih ruku. Po toj zamisli Sovjet je imao da uredi administraciju i ograniči vlast vojničkih starešina. Naročito u pogledu sudstva i upravljanja. Protine namere su više rukovođene razumom nego prestižom. Ali samo to što potiču iz kuće Nenadovića,, dovoljno je da izazove kod vožda podozrenje. Prota je sa ovoje strane sve činio da te sumnje razbije. Da stvar što bolje uspe, sobom je iz Rusije doveo Božidara Grujovića, koji je kao Srbin radio na visokoj školi u Harkovu. Shvatljivo, Protin plan Jakovu se mnogo dopao. Prihvatio ga je i upoznao s njime najveći broj istaknutih ustaničkih starešina. Da bi pridobio Karađorđa za osnivanje Sovjeta, Jakov pozva vožda na dogovor u manastir Bogovađu, računajući da će ga u svojoj nahiji lakše moći da prisili na prihvatanje. Karađorđe je prozreo Jakovljevu nameru. Nije hteo da sebe dovodi u iskušenje da prima ono čemu se svom dušom opirao. Odbio je poziv u Bogovađu, ali je pozvao skupštinu starešina u selo Borak u Beogradskoj nahiji. Na toj skupštini prvi put se pokazao popustljiv. Bez velikog otpora prihvatio je ustanovu Sovjeta, rešen unapred da sve ostane kako je i dotle bilo. U Sovjet je ušao iz svake nahije po jedan čovek. Za sedište im je određen manastir Voljavča u planinama Šumadije, sputan od naroda i pri ruci Karađorđu. Sovjetnicima je stavljeno u dužnost da pišu zakone. Karađorđe zna da zasad nikome nije stalo do zakona, jer se cela stvar ustanka drži na volji borbenih ljudi. Ali neka Sovjet piše zakone i neka mu je pod rukom. Verovatno da on nije shvatio pravu njegovu ulogu. Držao je da će to biti neka vrsta suda koji će rešavati privatno-pravne stvari među ljudima. Zato je i pristao da pretsednik postane Prota Mateja. I zaista u Voljavči, pod teškim materijalnim prilikama, Sovjet je samo životario. Ni svojim prelaskom u Bogovađu nije mogao da razvije jaču delatnost. Tek kad je po padu Smedereva prešao u taj grad, otpočeo je življe da se interesuje i više meša u upravu zemlje. Naročito u sudske i upravne poslove. Izdavao je naređenja i uputstva nahijskim starešinama. Čim je Karađorđe osetio težnju Sovjeta da mu izmiče iz ruku izvesne poslove, počeo je da preti. Uplašeni sovjetnici sazovu skupštinu koja je imala da donese odluku o razgraničenju vlasti

između Sovjeta i vožda, po kojoj bi verovatno Sovjet postao vodeće rukovodstvo i najveća vlast u zemlji. Karađorđe, čim oseti o čemu je reč, iziđe napolje. Pozove svoje momke. Opkoli sovjetnike. Upadne u kuću gde su zasedali i povika: — Napolje, kurve, po duši vas! Lasno je u vrućoj sobi uređivati i zapovedati. Nego da vas vidim sutra na bojnom polju kad Turci udare. Među sovjetnicima zavladalo je zaprepašćenje i strah. Smrtno bledi, nisu umeli reči progovoriti. Kurjačka voždova ćud svakome je sledila vilice, iako ni oni nisu bili janjci. Prvi se pribrao Janko Katić i pomirljivo rekao: — Šta je tebi, Ðorđe? Nisi poludeo! Hodi unutra pa ćemo sve bratski rešiti. Daleko od svoje nahije, Jakov nije smeo ni reči progovoriti. Tako je Sovjet ostao što je i pre bio. Karađorđe je zadržao u svojim rukama vrhovnu vlast. Međutim, vođen veštom rukom Prote Mateje, Sovjet je polako uspevao da se upleće u mnoge poslove ustanka, da, idući voždu niz dlaku, postaje sve uticajniji. Njegova ustanova dobiće docnije vidniji udeo u životu i radu ustanka. Postupak sa Sovjetom karakteriše Karađorđa i kao vođu i kao čoveka. Braneći vlast, on se poziva na svoje velike vojničke zasluge. A brani je hajdučki, s puškom u ruci. Nateruje starešine da pognu glave pred silom i da ostanu na mestima koja im je on odredio. Gledan politički, postupak nije dobar. Previše surov, on je ostavio zlu krv i pritajenu mržnju među ljudima. Da je Karađorđe imao malo više diplomatske veštine i političkog iskustva, svojim ogromnim autoritetom lako bi taj posao svršio po svojoj volji. Starešine bi sa skupštine otišle u svoje nahije zadovoljnije. Ali u tome otvorenom i prekom nastupu ceo je Karađorđe. Bez gipkosti u ophođenju sa ljudima, on stvara sebi nepotrebno tajne neprijatelje među onima koje je naterao da se pokore. Ni on sam, očigledno, nije mogao da shvati da ti ljudi koje je prisilio da mu se potčine nisu ništa manje surovi od njega. Hrabri takođe, a željni vlasti, ugleda i bogatstva, oni baš zato neće u budućim borbama s njime birati sredstva da postignu što žele. Oni od svojih zahteva nisu odustali, samo su ih za povoljnije vreme odložili. Uvreda kod njih lako se na zaboravlja.

II Poraz Hafis-pašine vojske nije iznenadio samo Portu već isto tako Beč i Petrograd. Snaga ustanička u očima sva tri dvora pokazala se veća nego što su je očekivali. Kod dvorskih vojskovođa i diplomata računalo se da je to šaka jada, koja je ustala da brani goli život. Ali kad se velika i dobro opremljena armija, pod vođstvom iskusna vojnika, raspala pod udarcima ustaničke snage, onda se budnije i oštrije počelo da gleda na celu stvar. Porta je shvatila da joj ustanak predstavlja veliku opasnost, jer se kod ustaničkog vođstva osetila težnja za ocepljenjem čitave jedne oblasti. To bi moglo postati zarazan primer za ostale hrišćane u carevini. Austrija, koja je u početku blagonaklono gledala na srpski ustanak, ipak je odlučno odbila da bude njegova pokroviteljica. Sada je, zbog razvoja njegove snage, zebla za svoje interese na Balkanu. Rusija je ustaničke ponude primila k znanju, dala im mnogo obećanja, ne dajući opipljivo ništa. Francuska, u ratu sa Rusijom, uložila je sve svoje snage da poremeti odnose između Turske i Rusije. I kad je usled toga počela raspra između Rusa i Porte zbog privilegija u Vlaškoj i Moldaviji, Rusija zauze obadve kneževine. Svi ovi događaji, u samoj Turskoj i u svetu, prisiljavaju Portu na odlučnije mere i na prikupljanje raspoloživih sredstava da se silom uguši srpski ustanak. Zato izdaje fetvu u kojoj poziva verne muslimane na sveti rat protiv Srba. Taj sveti rat dobiva puni zamah. Sultan naređuje rumeliskom valiji Ibrahim-paši da mobiliše sve raspoložive snage i da što pre uguši ustanak. „Neka ustanici osete moju veliku moć i budu nagnani ka pokornost", kaže se u carskom naređenju. Ibrahim-paša je dobio uputstva da ustanike napadne sa istoka. Njemu se za taj posao stavljaju u potčinjenost sve paše na Balkanskom poluostrvu. Naređeno je i travničkom veziru da pokrene tursku snagu iz Bosne i Hercegovine i da udari sa zapada, preko Drine, na Srbiju. Kako Francuzi tada imaju presudan uticaj na Portu, Napoleonov generalštab je izradio planove za ovu tursku ofanzivu protiv ustaničkih snaga. Plan je dobro prostudiran i vrlo vešto strategijski zamišljen. Glavnu udarnu snagu sačinjavaju dve velike armije. Istočna iz Bugarske i južna od Niša; zapadna od Bosne forsirajući Drinu. Plan predviđa napade manjih vojnih jedinica iz drugih pravaca: od Sandžaka, Kosova i Metohije, sa zadatkom prodiranja na ustaničku teritoriju i izazivanja pometnje i demoralizacije. Ove armije nastupaće lagano i oprezno. Cilj je prisiliti Srbe na niz malih bitaka, koje troše snagu, a ne daju rešenje. Za taj dobro smišljen plan nije bilo teško izdati naređenje da se počne privoditi u delo. Ali su se tada pojavile prve teškoće u izvođenju priprema oko dovođenja vojske do ustaničke teritorije. Tadašnja Turska carevina se već tresla pod nemirom naroda koji su stenjali u njenom ropstvu. Razdirale su je unutrašnje nesloge i odmetništva. Finansijski bila je u vrlo rđavom položaju. Sa upravom zaostala, u opremi vojske takođe. Besputna i anarhična zemlja zadavala je mnogo teškoća rumelijskom valiji u izvršenju onoga što mu je naređeno. A turski javašluk morao je i ovom prilikom da dođe do izražaja. Uostalom, na Porti se mislilo da ni Srbi, usled zime, neće ništa preduzimao ti do proleća. A poslužili su se i varkom, pokušavajući s ustanicima da vode razgovore o pomirenju. Karađorđe je osetio da Porta pokušava da razvlačenjem pregovora zavara Srbe kako se ne bi spremili za proletnju ofanzivu. Zato se odlučuje na protivmere. Ustanici su uglavnom upoznati sa tadašnjom svetskom situacijom. Znali su da je Napoleon pobedio Austriju kod Austerlica, prisilio je va težak mir. Od Istre i Dalmacije stvorio je Iliriju. Samim tim jače se upleo u balkanske stvari i potisnuo ruski uticaj na Porti. Francuske

intrige na Porti primorale su Ruse da okupiraju Vlašku i Moldaviju. Zbog toga je došlo do zategnutosti između Rusije i Turske. To će biti povod da dođe i do rata između njih. Svi ovi događaji nisu mogli ostati nepoznati Karađorđu i ustaničkom vođstvu. Znalo se da ni Porti nije lako. Te njene teškoće treba što bolje koristiti. Ne prekidati razgovore o miru, ali istovremeno raditi sve da se zemlja što više osnaži za borbe u idućoj godini. Zato Karađorđe, čim je doznao za Portino naređenje rumelijskom valiji, sazva skupštinu ustaničkih starešina u Smederevu. Ova skupština se sastala 24 novembra 1805 godine. Otvorio je Karađorđe. Izložio šta je dotad urađeno na vojničkom i diplomatskom polju. Osvrnuo se na međunarodnu situaciju i ukazao na veliku opasnost koja preti zemlji i ustanku. Turska vojska će, čim grane proleće, krenuti na Srbiju. Još jednom, kad je u pitanju velika opasnost, ustaničko vođstvo pokazuje doraslost i slogu. Skupština i Sovjet rešavaju u dvanaest zaključaka mnoga pitanja koja su presudna za ishod borbi u idućoj godini. Tako je odlučeno: da se Porti zbog ratnog stanja s njome ne plati nikakav danak. Da se od Srba i Turaka koji su ostali po gradovima pokupi harač i upotrebi za vojnu spremu. U vojsku da se prime svi Srbi koji dolaze iz drugih pašaluka i Austrije. Da se broj vojnika poveća po mogućnosti i do sto hiljada. Na osetljivim mestima da se podignu utvrđenja, posednu vojskom i snabdeju ratnim materijalom. Starešinama je dato ovlašćenje da svakoga vojnika mogu kazniti smrću ako odrekne poslušnost ili pobegne kući. Dalje, da se smederevska tvrđava popravi i u nju smesti magacin sa zalihama u hrani, municiji i oružju, sa posadom od 5000 vojnika. Da se ubrza opsada Beograda i da se po svaku cenu on zauzme. Karađorđu je dato ovlašćenje da sve vojničke poslove uzme u svoje ruke i raspolaže celokupnom ustaničkom oružanom silom. A kao poseban zaključak doneseno je rešenje: ne čekati proleće i pokret Turaka, već ih odmah napasti i izvan Beogradskog pašaluka, kako bi se uhvatile zgodnije pozicije za odbranu. Čim je ova rešenja imao u rukama, Karađorđe se odmah celom snagom svoga borbenog temperamenta bacio u akciju. Odredio je ljude koji će uspostaviti vezu s pobunjenim Drobnjakom i hercegovačkim plemenima. Dao im uputstva da se u tim krajevima razvije što jača hajdučka i uskočka delatnost, koja bi paralisala tamošnje Turke. Upućen je poziv Crnogorcima da i oni sa svoje strane pomognu, vezujući za sebe deo turskih snaga. Zatim je preduzeo niz diplomatskih poteza, kako bi se i sa te strane nečim koristilo ustanku. Jednu deputaciju šalje u Beč. Moli austrijski dvor da se na Porti zauzme za Srbe. Isto tako moli da mu se dozvoli nabavka oružja i municije, za gotov novac ili na kredit. Traži, u slučaju turske provale na ustaničku teritoriju, da se dozvoli srpskoj nejači sklanjanje u Austriju. Da bi postigao ma kakav uspeh u svojim molbama Beču, stavlja u izgled austrijskom dvoru da će, ako bude odbijen, biti prinuđen da traži zaštitu kod Napoleona. U isto vreme srpska deputacija u Beču došla je u dodir sa ruskim poslanikom Razumovskim. Preko njega je uputila molbu ruskom dvoru. Izložila zahteve i situaciju, tražeći diplomatsku i novčanu pomoć. Diplomatsku ofanzivu Karađorđe je brzo podupro uspesima na bojnom polju, koje je ostvario na istočnom i južnom frontu. Ubacio je Milenka Stojkovića s ustaničkom vojskom da zauzme Poreč i Negotinsku Krajinu. Tako se osigurao od iznenađenja sa strane Vidina. Isto tako na jugu je uzeo Paraćin, Ražanj i Aleksinac prema Nišu. Stanoje Glavaš sa jednom kolonom prodro je u Lab skoro do samog Kosova i razbio arnautske snage koje su se tamo okupljale. Proširio je ustaničku teritoriju prema Novom Pazaru i Višegradu. Jedino osetljivo mesto ostala je Mačva. Travnički vezir Sejdi Mustafa-paša, sa velikim turskim snagama, bio je u Zvorniku i Bijeljini.

III Proleće 1806 donelo je ustanicima dosta nevolja i napora. Dve velike turske armije bile su na granicama Srbije. Na istoku rumeliski Ibrahim-paša sa vojskom od 60.000 ljudi u Nišu i Vidinu. Kod Drine travnički vezir sa 30.000 ljudi. Kao njegovo desno krilo, preko Sokolca u pravcu Valjeva, Hadži beg srebrnički sa 4.000. U pozadini, kao nož u leđima, ostao je Beograd sa Gušancem i krdžalijama. Sve nade na diplomatskom polju su se izjalovile. U takvoj situaciji i najveće vojskovođe i državnici najčešće gube prisebnost. Karađorđa sve to nije zbunilo. Ibrahim-paša se držao francuskog plana. Njegovo desno krilo krenulo se od Vidina preko Krajine i Poreča. Glavnina, u kojoj se on nalazio, krenula je iz Niša u pravcu Morave i Deligrada. Levo Ibrahim-pašino krilo sačinjavala je grupa Arnauta u snazi od 4.000 ljudi. Zadatak te grupe bio je da prodre preko planina u srpsku pozadinu. Već 24 juna Milenko vodi bitku sa desnim Ibrahim-pašinim krilom kod Poreča. Veštim manevrom i smelošću on tuče Jusuf-pašu. Kad mu u poslednjem času boja pristigne u pomoć Karađorđe, potpuno ga je uništio i odbacio prema Vidinu. Stanoje Glavaš i Mladen Milovanović prešli su iznenada preko planine i napali levo tursko krilo, Arnaute, i potpuno ih uništili. Ali nije tučena glavnina turske armije. Ibrahim-paša, znajući da je Milenko sa nešto vojske otišao u Poreč da pokuša zaustaviti Jusuf-pašu, Redžepa i Pazvan-Oglua, pohita da napadne Deligrad, jer je računao da je time oslabljena srpska odbrana. Srbi i bez Milenka odbiju turske napade. Do treće velike bitke na Deligradu došlo je 4 jula. Ibrahim-paša baci tada najveći deo svoje armije na utvrđenje. Srbima je dotle već bio stigao u pomoć Karađorđe. Uporno su se branili iz utvrđenja puna dvadeset i četiri sata. Sutradan veštim manevrom Karađorđe ubaci Turcima u pozadinu Mladena sa jakim odeljenjem vojske. Dovedeni tim postupkom u zabunu, Turci nagnu da beže. Srbi jurnu svom snagom na njih. Razbiju ih i odbace u Niš. Tako je donekle raščišćena situacija na južnom i istočnom frontu. To je sad Karađorđu pružilo mogućnost da ostavi to bojište pa da pohita na Drinu, gde je njegov front već bio u kritičnoj fazi demoralizacije i raspadanja. Sulejman-paša Skopljak za to vreme je prodro do Šapca, utvrdio se u gradu i demoralisao Mačvu. Desno njegovo krilo, Hadži beg, nalazio se s vojskom od 4.000 ljudi na Braničevu više Valjeva. Obadve ove vojske čekale su samo ishod borbe na jugu i bile spremne da prodru prema Beogradu. Tih dana upravo, u borbama oko Šapca, poginuo je Janko Katić. Jakov Nenadović i knez Sima Marković stajali su neodlučni prema Turcima u Šapcu. Prota Mateja učinio je sve što je mogao vodeći razgovore s pašama, ne bi li dobio što više u vremenu, dok je čekao Karađorđevu pomoć. Jedva je uspeo da iznese živu glavu. Panika je već bila zahvatila i same starešine kad se iznenada pojavio Karađorđe. Za nepuna dva dana uspeo je da s Morave stigne do Valjeva. Još je bio pod utiskom vođenih borbi na Deligradu. Razdražen i umoran, a neobavešten dobro o radu Prote Mateje, čim je sjahao s konja, zapitao ga je: — Kamo ti hat? — Poslao sam u Zabrežje da se malo poizleči, gdi ga je tane malo udarilo... — Nije, nije — veli — onaj tvoj hat beli, no onaj što su ti Turci poklonili i 4.000 dukata. U svojoj golemoj nevolji Prota se, uzbuđen, pravdao, iznoseći na kakvoj je velikoj muci i strahu bio.

— A kojekude, ko tebe posla u Turke? Ti ide po Petroburgu, ide lo Beču, pak ode u Turke da sve tajne pokažeš! — Mogli su me Turci da ubiju i iseku, ali tajne ne bi doznali. Najzad se Karađorđe smirio i rekao mu: — Ja ne kažem da si neveran meni i narodu. No kažem da si lud. Zar je malo drugi, ljudi, makar i vojvoda, da šalješ, a ne ti sobom da ideš sam... Smiren, Karađorđe onda naredi Proti da uzme pisara Savu, pa da napišu svima buljubašama i vojvodama pisma neka odmah dižu po Valjevskom kraju, Mačvi, Pocerini ljude. Ko god pušku može poneti, neka hita u boj s Turcima. Karađorđev dolazak vrati veru ljudima. Nešto zbog toga, a nešto bojeći se njegova gneva, digli se Valjevci i već u toku iduće noći i dana Hadži beg je razbijen i odbačen sa preostatkom Turaka u popaljeni Sokolac. Pošto je raščistio situaciju oko Valjeva, Karađorđe sa vojskom krete prema Šapcu. Primičući se Mišaru, zastade kod nekog plota. Iščupa dva prošca, zametnu ih preko ramena i krenu. To isto uradiše i sve starešine i vojnici. Od toga prošća napravljen je mišarski šanac, koji je ovenčao slavu ustaničkog oružja. Dok su se na Mišaru pravila utvrđenja i izvodile pripreme za bitku, Karađorđe nije mogao mirno da posmatra demoralizaciju koja se iz Mačve prenosila na Pocerinu. Saznavši da se u selu Grušiću drži zbor knezova, kmetova i seljaka zahvaćenih panikom, koji su se bili rešili da pošalju Turcima u Šabac harač i taoce, on uze nekoliko momaka i iznenada rupi među njih. — A, po duši vas izdajničkoj, zar vi tako? Ceo narod krv lije i slobodu brani, a vi Turcima da pomažete! Dede, secite knezove! Momci poseku trojicu pocerskih knezova. Narod se strašno prepade. Neko povika: — Nismo znali, gospodaru, od sada ćemo da se bijemo! — Vidite, Pocerci, kako ovi izdajnici platiše glavom. Kome su od vas miliji Turci nego svoja braća i sloboda, tako će proći. Pocerci gledaju u posečene knezove. Opipavaju svoje vratove. Jedan se starac izdvoji i reče: — Oprosti nam ovoga puta, gospodaru! Nismo imali svoga vojvode da nas predvodi. — Vojvode niste imali? Onda ga od danas imate! Vojvoda će vam biti Miloš Stojićević. A ti, Milošu, da budeš drugi Obilić. Njega slušajte i neka vam je bogom prosto što ste dosada zgrešili. Vest o kazni kolebljivih knezova u Pocerini munjevito se razglasila od sela do sela, od zbega do zbega. Svi oni koji su pomišljali na smirenje i predaju, užasnuti, trgli su se nazad. Ljudi sposobni za borbu prihvatili su oružje i pohitali svojim starešinama. Neumoljivi vožd, koji već pune dve godine, noću i danju na konju, učestvuje u svim bitkama i na svim frontovima pobunjene Srbije, sada, posle pobeda na Moravi, kod Bratičeva i posle seče knezova u Pocerini, stoji na čelu ustanka kao ogromna nesavladna neman i samim svojim prisustvom uliva jednima strah a drugima poverenje. Od vojnika do vojnika, svima je jasno da se mora pobediti ili časno poginuti. Čak i sam Miloš Obrenović, sećajući se kasnije Karađorđa iz dana borbi i Prvog ustanka, dok su mu čitali Vukov opis u kojem se govorilo da se ljudi nisu bojali Karađorđa, uzviknuo je: „Lažeš, Vuče! Svi smo ga se bojali. Vojvodama su se nogavice tresle kad su ulazili njemu pod šator".

IV Za Mišarsku bitku oko Karađorđa su se okupile najistaknutije ustaničke starešine, već prekaljene u teškim i krvavim borbama. Oba Nenadovića, Jakov i Prota Mateja, Luka Lazarević i Stojan Čupić. Dva Obrenovića, Milan i Miloš; Cincar Janko i Marko. Knez Sima Marković i Marko Katić, Pavle Popović i Miloš Stojićević, novi pocerski vojvoda. U pozadini turske vojske su, po lugovima Mačve, prota Smiljanić i Zeka Buljubaša sa svojim golaćima. Vožd zna da ova bitka rešava sve i zato u nju stavlja najveći deo ustaničke vojske i snage. On zna da su bosanski Turci najveći fanatici islama. U pitanju je biti ili ne biti. Poklekne li ustanička snaga na Mišaru, Turci će se pribrati i na drugim stranama. Navaliće na Srbiju da je rastrgnu i zaguše. Sulejman-paša je poznat Karađorđu. Iskusan je turski vojskovođa koji, s veštinom i upornošću tvrda čoveka, ume da se junački ponese, On nikad nije potcenjivao rajinsku snagu. Surovo je ugušio ustanak u Drobnjaku. Pobednik je sa Dežave. Sada zamenjuje travničkog vezira. Uz njega je sva feudalna, caru i proroku odana Bosna. Isturčeni srpski kolenovići i negdašnje plemstvo koje, braneći islam, brani svoje privilegije. Tu je Hasan-paša banjalučki, Sinan-paša iz Goražda, Vidajić iz Zvornika i Kulin kapetan, glava bosanske Krajine. Svi begovi i kapetani, derviši, odže i imami. Pokrenuta je sva snaga turske Bosne, njegova fanatizma i verske mržnje. To je vojska od trideset hiljada ljudi. To je vilajet turske carevine koji stoji kao bedem prema Evropi. I sve se to diglo na pljačku i krenulo da uništi pomahnitalu raju, koja se drznula i ustala na svoje gospodare. Spreman da prihvati presudnu borbu, Karađorđe je uoči same bitke sazvao sastanak starešina da još jednom pretresu plan i upotpune pojedinosti. Većalo se pozadugo u noć. Naposletku su odlučili. Cela pešadija sa Karađorđem i vojvodama da sačeka tursku navalu u mišarskim šančevima. Konjicu da vode Prota Mateja i Luka Lazarević, i, prikriveni u lugovima, da čekaju ugovoreni znak za juriš. Kad je većanje završeno, Karađorđe, s mirom seljaka koji je svakome članu porodice jasno stavio u zadatak šta da radi, reče: — Eto, braćo, pa sad svako neka ide među svoje ljude. Sutra kako valja da dočekamo Turke! To je pribranost i mir čoveka koji je uradio sve što treba. U isto vreme taj mir pokazuje i hladnokrvnog vojskovođu koji veruje u svoju zvezdu. I koji je pouzdan u ljude sa kojima treba da tuče dvaput jačeg protivnika. Takvo samopouzdanje uliva borcima veru da se bore za veliku i pravednu stvar. U revolucijama, vojskovođe i ratnici tim su oružjem pobeđivali svoje protivnike. Starešine su ostale svaki kod svoga odreda. Karađorđe je legao da se odmori i ispava. Dve hiljade srpskih konjanika izišlo je iz logora i, predvođeno Protom Matejom i Lukom Lazarevićem, okrenulo u pravcu lugova levog srpskog krila. Pokadkad ispod kopite, udarom potkovice o kremen, sevne varnica, pa sve ponovo uranja u tamnu noć. Osvanulo je jutro 1 avgusta 1806 godine. Karađorđe je već u cik zore na notama. Obilazi šanac da vidi jesu li svi na svojim mestima. Čelo mu je vedro. Oči svetle. Dva reda strelaca, najboljih među najboljima, poređani su iza grudobrana. Tako da su jedni malo istureni napred, da drugima ne smetaju pri nišanjenju i pucanju. Pozadi njih su dva reda drugih ljudi, koji će puniti puške i dodavati ih prednjim redovima. Iza ovih su oni što treba da doturaju džebanu, uklanjaju mrtve i ranjene. Na uglovima šanca su table sa topovima i poslugom. Topovi su nabijeni kurjačicom, potprašeni i opremni da bljuju vatru. Razmešteni su svuda osmatrači i saobraćajci. Svako je na svome mestu koje mu je opredeljeno. Među strelcima su starešine. Svaka desetina,

odeljenje i svaka strana šanca ima svoga zapovednika. Bezuslovno njemu se mora pokoravati i raditi prema opštem planu i zadatku. Sve je pretvoreno u ubojnu mašinu, koja će besno da sipa oganj na protivnika. Vožd obilazi sve. Pažljivo pregleda. Zastajkuje kod poznanika i, šaleći se, ponešto rekne. U seljačkom je gunju i čakširama. O pasu mu sablja. U silavu dve kubure i handžar. U desnoj ruci ima tanak klenov prutić. Momak mu nosi dugu pušku. Njegov mir i samopouzdanje deluje na celu vojsku. Šapat struji redovima: „Naš je mejdan, kad je među nama Karađorđe". Uskoro celo Mišarsko polje pritisla je turska vojska. Valja se u nepreglednim masama: pešadija, artilerija i konjica. Pište zurle. Udaraju doboši i biju bubnjevi. Viju se alaj-barjaci i razigravaju svoje besne konje turske delije. I zemlji je teško od tolike sile. Krajišnici, strašna turska konjica, bacaju se džilitima i u ruke ih dočekuju. Na čelu te konjice je Kulin kapetan, proslavljeni junak. Zna svoje bojne Krajišnike. Neće oni ni danas uzmaknuti pred rajinskom kuburom i nožem. Turci su u pokretu i, primičući se srpskom šancu, pune i ispaljuju topove. Hoće da dadu na znanje raji sa kakvom su silom i odlučnošću krenuli na nju. Karađorđe je izdao zapovest da niko ne sme opaliti pušku pre nego on dade znak svojom krdžalikom. Odjedanput se razleže usamljen pucanj iz srpskog šanca. Turci su još daleko. Srbi su oskudni u municiji. To razljuti Karađorđa i on potrča da kazni neposlušnika. — Ko je pucao, po duši ga? — Ne, gospodaru, ako boga znaš! Momak nije kriv. Na onom brestu beše se prikrio turski osmatrač. Mahanjem peškira davao je Turcima znak da đulad ne pogađaju naš šanac. Ja naredih momku da ga skine, — reče Miloš Obrenović. — Ubi li ga? — upita Karađorđe. — Posred meseca na čelu. — Sreća tvoja, momče, što si ga tako dobro pogodio. — Dobar znak, gospodaru, — povikaše vojnici. — Dobar je znak. Samo i vi, braćo, dobro raspalite po Turku! — reče vožd i ponovo zauze svoje mesto na grudobranu. Tek kad su prva odeljenja turske vojske prišla do samih jarkova šanca, Karađorđe uze od momka pušku. Namesti se i nanišani turskog barjaktara koji je stalno pretio Srbima i, kuražeći, pozivao Turke na juriš. Šara prihvati oganj. Pucanj je znak za srpsku vatru. Pogođen turski barjaktar pade, Karađorđe se osmehnu. — E, po duši te, ti više nećeš barjak u ruku uzeti! Tako je započela Mišarska bitka. Srpski strelci sasuli su prve plotune i pokosili isturene turske redove. To nije zbunilo napadače. Navalili su celom svojom vojskom na šanac. Srbi su ih kartečom iz topova i puščanim plotunima suzbijali i proređivali, ali fanatizmom zapenjene mase novim talasima navaljuju. Turski konjanici dogone konje do palisada i, psujući, viču: — Izađite na mejdan, da se ogledamo! Turka artilerija ubacuje đulad u šanac i rije grudobran, pravi prolome u opkopima i palisadama. A što je dan više odmicao, bitka je postajala sve upornija. Tek negde ispred podne, procenivši situaciju, Karađorđe naredi da se da znak srpskoj konjici za ulazak u borbu. Lavina od dve hiljade konja i ljudi sa isukanim sabljama brzinom munje sruči se u desni turski bok. Sve ono što se našlo na putu te nemani smoždeno je, pregaženo i sa zemljom sravnjeno. To je bilo iznenađenje, silovit udar na već prenategnute nerve turske vojske. Moralna snaga turska pred tim je klekla. Osećajući da je to vrhunac i prelomni čas odlučivanja, vožd naredi da se otvori šanac i izvrši juriš s pešadijom. Tako su se Turci našli

između čekića i nakovnja, Smeli su se i počeli da uzmiču. Uzalud su ih paše i bimbaše nagonile da se odupru i bore. Nered i rasulo sve je više zahvatalo njihove redove. Jedino je na bojnom polju ostao Kulin kapetan sa svojim Krajišnicima. Njega je u zaletu zahvatio talas onog dela srpske konjice na čijem je čelu jurio Luka Lazarević. Dvojica vojskovođa su se sudarila konjima i sabljama. I oba iščezla pod kopitama konja. Sulejman-paša, videći da je izgubio bitku, u zadnjem času uložio je sve napore da izvuče pri odstupnici što više vojske i skloni se s njima u šabačka utvrđenja. Srbi su nastojali da unište što više Turaka. Među poginulim Turcima bili su: Kulin kapetan, Sinan-paša, Vidajić iz Zvornika i većina begova i junaka. Tu je slomljena borbena snaga feudalizma turskog iz Bosne. Zadobiven je ogroman plen u oružju, topovima, džebani, konjima i odelu. Austrijanci, koji su sa osmatračnica promatrali tok bitke, dozivali su preko Save i pitali: — Ima li vas još ko živ od Srba? — Švabo, bolje bi bilo da upitate Turke da li je ko živ od njih utekao! — odgovore im srpski vojnici.

V Pošto je izdao naređenja kako dalje da se stežu i uništavaju Turci kod Šapaca, Karađorđe je pohitao Beogradu. Već 14 avgusta obišao je ceo sektor ustaničkog obruča oko grada. Posavetovao starešine da još jače stegnu klešta oko Gušanca; zatim je odjurio u Šumadiju da kupi novu vojsku, jer su na južnom frontu ponovo bile oživele borbe. Ibrahim-paša je uspeo da popuni svoje redove i s novom vojskom od 45.000 ljudi krenuo je od Niša prema Deligradu. Karađorđe sa novim jedinicama, skupljenim usput po Šumadiji, stiže na Moravu noću uoči 25 avgusta. Ne našavši tu na svome mestu skeledžiju, a naljućen jer prilaz nije bio osvetljen, trže sablju i starešinu skeledžija preseče na dve polovine! — E, kojekude, po duši te tvojoj, kad Turci dođu, sve je osvetljeno i na svome mestu! Sutradan pri ručku, setivši se nastradalog skeledžije, vožd reče: — Nesretnik džaba nastrada! Čim je pregledao celo bojište na Moravi, shvatio je da je njegova snaga od dvadesetak hiljada. ljudi slabija, a naročito topništvo i konjica. Nemoguće je prihvatiti otvorenu bitku sa Ibrahim-pašinom vojskom, dvostruko jačom i bolje snabdevenom. Zato se odlučuje i pristupa manevarskom obmanjivanju protivnika. Odvaja 2.500 vojnika i daje ih Stanoju Glavašu, stavljajući mu u zadatak da preko Jastrepca pređe noću i napadne Prokuplje. Odatle da se pokuša probiti Turcima iza leđa. Mladena je bacio na levo tursko krilo. Milenku je naredio da posedne visove oko Knjaževca i u datom času napadne desno tursko krilo. Za sebe i Dobrnjca zadržao je centar fronta. Stanoje je već 27 avgusta osvojio Prokuplje i krenuo Turcima za leđa. U toku noći između 26-27 sva srpska odeljenja dobila su naređenje da krenu u napad. Došlo je do velike bitke. Ona je vođena očajnički uporno na obadve strane. Sa velikim žrtvama završena je u korist srpskog oružja. Na celom frontu Turci su suzbijeni i potisnuti. Zarobljeno je mnogo oružja, municije i hrane. Naročito je veliki uspeh postiglo levo krilo pod Milenkom, koji je pobedio Pazvan-Oglua kod Svrljiga. Drugog septembra Ibrahim-paša nudi primirje. Uspesi srpskog oružja na svim bojnim poljima i buna janičara u Jedrenu, u kojoj je poginuo nizamski zapovednik Kadzi-paša, prisiljavaju Portu da ponovo povede pregovore sa srpskom delegacijom u Carigradu. Primirje je potpisano u srpskom glavnom stanu u Lomćoju 14. septembra. Tekst ima samo pet tačaka. Utvrđeno je da se za šest nedelja obustave borbe. Druga tačka predviđa da borbe odmah prestanu. Treća, da Srbi obustave opsadu Niša. Obadve vojske da drže svoje pozicije do potpunog ugovora o miru. Ugovor su potpisali: prvo Karađorđe, a ispod njega Ibrahim-paša. Karađorđe potom na Moravi ostavlja kao glavnog zapovednika Mladena. Sam hita u Smederevo. Pred njim je još jedan vrlo ozbiljan zadatak. Pre zaključenja mira s Turcima vožd želi da dobije Beograd. Suviše dobro poznaje Gušanca i zna da ga neće moći dobiti bez borbe. Pokušao je za svaki slučaj da ga ubedi u uzaludnost otpora. Smeli avanturista odgovorio je: „Eto, sad znaš moju odluku: to jest, ili da vladam i dalje ovim gradom ili da umrem pod njegovim zidovima".

VI Dan za napad na grad određen je, 30 novembar 1806 godine. Srpska je snaga nadmoćnija. Disciplina i moral trupa je izvrstan. Sve je proračunato i stavljeno u pokret da se sa što manje žrtava uzme grad. Bimbaša Konda, koji je od Gušanca prebegao Karađorđu, uzeo je na sebe obavezu da otvori Sava-kapiju i da kroz nju pusti bećare u grad. Uoči same bitke Karađorđe je premestio svoj glavni stan na Tašmajdan. Vojnicima je naređeno da izoštre handžare i pripreme kremenje za puške. Srpska vojska je u nekoliko kolona već u prvi mrak krenula prema opkopima i palisadama. Konda bimbaša i Petar Sremac sa još četiri momka uvukli se i, zavaravši Turke, došli unutra i napali tursku stražu na Sava-kapiji. Oni su uspeli da obiju vrata, ali u borbi s turskim stražarima svi su izginuli sem Konde, koga su bećari, kad su provalili unutra, našli ranjena. Vasa Čarapić sa svojim odredom napao je Stambol-kapiju. Stanoje Glavaš i Vule Ilić uz Dunav prodru u Vodenu varoš. Čim su Srbi prodrli u varoš, došlo je do očajničke borbe između njih i Turaka, koji su se brzo pribrali i odlučno uzeli oružje da brane svoje kuće, žene i decu. Pri prvom srpskom jurišu na Stambol-kapiju, vodeći svoj odred, smrtno je ranjen Vasa Čarapić. To nije izazvalo zabunu u redovima njegovog odreda. Naprotiv, još više ih ozlojedilo. Jurnuli su i zauzeli kapiju i prodrli u varoš. Već u rane jutarnje sate veći deo beogradske čaršije bio je u srpskim rukama. Videći da u borbi mnogo strada turska nejač i da bećari sramote turske žene i devojke, Karađorđe Zaustavi malo navalu, pružajući mogućnost Turcima da što više žena i dece sklone u tvrđavu. Kad je zavladao gradom, a da bi prisilio Gušanca da preda i tvrđavu, vožd naredi te jedan odred vojske sa topovima posede pola Ratnog Ostrva: onaj deo koji je pripadao Turcima. To izazva oštar diplomatski protest Austrije i pretnje, ali Srbi ostaše na svojim položajima sve dok ne prisiliše Gušanca na predaju. Već 7 decembra Gušanac potpisa uslove kapitulacije. Ugovor se sastojao samo iz dve tačke: tvrđava da se preda Srbima 17 decembra, i da turski garnizon iziđe iz nje pozdravljen ratnim počastima i nesmetano otplovi lađama niz Dunav za Vidin. Taoci su Karađorđev sinovac i Gušančev sestrić. I Gušanac i Karađorđe ispunili su uslove ugovora. Ali čim su krdžalije napustile tvrđavu, iznenada se javi kao njen zapovednik Sulejman-paša, koji se za sve vreme dok je Gušanac bio u Beogradu nije čuo da je živ. On obavesti Karađorđa da je zakoniti carski vezir i da grad neće ustupiti buntovnicima. Ne želeći da razgovore s Turcima poremeti napadom na pašu, Karađorđe ga ostavi na miru. Zatim mu jedne noći tajnim ulazom ubaci u tvrđavu bećare i prisili ga da mu se preda. Paši je ostavljeno na volju da živi u Beogradu ili da ga Srbi otprate do Niša. On je izabrao ovo drugo. Ali je odbio srpsku pratnju. Iz grada je ispraćen sa svim počastima koje pripadaju carskom veziru, ali čim iziđe iz varoši, napadne ga na smederevskom drumu Milenko i ubije i njega i celu njegovu pratnju. Za komandanta osvojenog Beograda Karađorđe postavi Mladena Milovanovića, a za zapovednika bećara Miloja Petrovića. Ove dve ustaničke starešine, došavši na te položaje, mnogo će nezgoda i briga zadati Karađorđu.

VII Osvajanjem Beograda a zatim i Šapca ustanički položaj prema Porti još više se ojačao. Sad Srbi potpuno kontrolišu teritoriju koja je mnogo veća od bivšeg Beogradskog pašaluka. Imaju organizovanu vlast, vojsku i bojnu slavu kojom su zadivili celu Evropu. U zamršenoj politici velikih sila srpski ustanak dobija poseban značaj. Porta je osetila koliko je uporna, žilava i čvrsta snaga pobunjenog srpskog naroda. Omekšala je zato i bila sklona da razgovara i popušta ustaničkim zahtevima. Srpski uspesi uverili su i Austriju da su njeni interesi na Balkanu ugroženi. Rusi, koji su u ratu sa Napoleonom i Turskom, vide u Srbima prirodnog saveznika. Karađorđe i ustaničke starešine naslućuju tu veliku igru, ali nemaju dovoljno iskustva da uoče težnje velikih sila, koje se igraju njihovom sudbinom. Suviše su poverljivi prema Rusiji, koja ustvari ne želi samostalnu Srbiju, jer po mišljenju ruskih državnika nezavisna Srbija između Porte, Austrije i Rusije, a u susedstvu Francuske, koja se utvrdila u Dalmaciji, bila bi za mir tih država opasna. Ona bi težila da oslobodi i ujedini i ostale svoje sunarodnike bez obzira na čijoj su teritoriji. A svaka od susednih država nastojala bi da Srbiju sebi potčini, ili bar dovede u potpuno zavisan položaj. To bi izazvalo nove sukobe i prisililo Rusiju da brani svoje interese. Sam Napoleon potpuno je zabavljen svojim velikim planovima. Za srpski ustanak misli da je delo Rusa. Ne shvata, zbog svojih računa i političkih težnji^ nastojanja i želje maloga naroda koji je bez ičije pomoći ustao na oružje da se bori za ovoj život i slobodu. Velike pobede u ustaničkom taboru ojačale su večitu težnju Srba za stvaranjem vlastite države. Karađorđu se čini da je kucnuo željno očekivani čas. Rat Rusije sa Turskom i njena ponuda saveza Srbima potkrepljuje mu tu nadu. Posle tri godine ratovanja i pobeda nadao se još sjajnijim uspesima, i ostvarenju životnog cilja. Na takve pomisli gone ga primamljive ruske ponude i obećanja. General Miheljson u svome pismu Karađorđu kaže: „Kad se združimo i mi i vi, šta sve možemo postići". Car Aleksandar, u znak priznanja, lično mu šalje sablju. Sve, to smeta da se realno gledaju stvari. Primamljive ponude Rusa oduševile su Karađorđa. Kao vojnik on uvek ima za sigurnog vođu ratnički instinkt, koji ga nije obmanuo ni izneverio ni u najtežim prilikama. Kao političar i diplomata naletao je, jer usled plahosti i lakog zagrevanja nije umeo dobro i smireno da posmatra ljude i događaje. Otuda je povodljiv i lako ga je nagovoriti. Zato se, bez mnogo ustezanja, i ovoga puta opredeljuje za savez s Rusima. Na ruske poruke odgovara: „Vi nas pozivate u savez i zajedničko vojevanje protivu nasilnih tirana imena hrišćanskog, što smo mi uvek želeli i od svevišnjeg tvorca molili: da se vi približite nama. Mi ćemo se postarati da ispunimo vaše pametne savete, i nećemo štedeti krvi naše za slavu Slovena". Savez s Rusima toliko je zreo da Sima Marković 19. marta 1807. godine izjavljuje Portinom izaslaniku u svojstvu predsednika Sovjeta: „Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu". Odnos ustanika prema Porti od toga dana iz osnova. se menja. Pomen autonomije kojom su se Srbi mogli zadovoljiti još 1805 i 1806 godine sada je skoro uvreda. Svest o samostalnosti toliko se razvila i kristalizovala kod Karađorđa, da pre prihvata neizvesnost rata nego realnu mogućnost ostvarenja autonomije u okviru Turskoga carstva. Ali velike nade koje je on polagao u savez s Rusima. nisu ostvarene. On je verovao da će Rusi poslati na Balkan vojsku čijom bi pomoći proširio obim oslobođenja srpskih zemalja. Očekivao je dalje da će dobiti pomoć u oružju i novcu za vođenje rata. Potpuno suprotno tome, Rusi su od ustanika tražili vojsku koja će se boriti na Balkanu, kako bi olakšali svome desnome

krilu u Vlaškoj. Glavna snaga ruske armije bila je zauzeta u ratu sa Napoleonom; rat sa Turcima za njih je samo vrsta vojničke demonstracije. Karađorđe to nije znao. Kad je osetio, već je bilo prilično dockan. Neobavešten o evropskoj situaciji, ponesen verom u snagu pobunjenika, s nadom da je kucnuo čas za oslobođenje srpskog naroda, bez rezerve se bacio u borbu s Turcima. Naredio je Milenku Stojkoviću da upadne u Negotinsku Krajinu, oslobodi je i priključi Srbiji. A kako još potpuno nije oslobođena Sokolska i Užička nahija, vožd je pozvao vojvode iz Zapadne Srbije da udare na Sokolac, osvoje ga i pohitaju njemu na Užice, koje je držao u opsadi. Plan mu je da ustaničku slobodnu teritoriju što više proširi u pravcu Crne Gore i pobunjenih hercegovačkih plemena, koja su u stalnom vrenju od izbijanja ustanka. On ne greši kad su u pitanju vojne operacije i planovi da se ustanak širi i jača. Na tome poslu je dalekovid. Smelo i izvanredno procenjuje situaciju. Međutim još nije bio uzeo Užice, kad mu stiže glas da je Milenko u velikoj nevolji. Turci su ga bili opseli u Malajnici. Osećajući sa te strane veliku opasnost, i nemajući u koga da se pouzda za njeno otklanjanje, on prepušta Jakovu, Proti Mateji, Milanu Obrenoviću i drugim starešinama da osvoje Užice. Sam hita da spasava Milenka i istočnu ustaničku vojsku. U prolazu kroz Smederevsku nahiju, skupio je nešto ljudi i stigao na vreme da spase opsađene. Razbio je Turke i opkolio Gušanca. Borbe koje je Karađorđe poveo u Krajini razdrmale su donekle i Ruse. General Isaijev došao je u vezu sa Srbima preko Velikog Ostrva. To je i prvi kontakt. Zajedničkom akcijom potpuno su razbijeni Turci i opkoljen Negotin. No pad ovoga grada Karađorđe ne može da sačeka. Situacija na Drini zahteva da se što pre nađe tamo. Sulejman-paša Skopljak sa velikom snagom hitao je na Srbiju. Ratovanjem u 1807 godini ustanici su potpuno očistili svu teritoriju Srbije na istoku i zapadu i uspostavili granice na Drini njenim tokom do Višegrada, a tokom Timoka prema Vidinskom pašaluku. To su neosporne koristi od rata u toj godini. Međutim dogodilo se ono što Karađorđe nikad nije mogao očekivati. Rusi su sklopili s Turcima mir 18 avgusta 1807 godine u Sloboziji. U tom ugovoru Srbi nisu nijednom rečju pomenuti. Prepušteni su svojoj sudbini. To je uticalo da Karađorđe prema Rusima sve više hladni, dok pomalo, ukoliko se zaoštravao položaj između njega i protivnika u ustaničkom taboru, nije počeo da postaje i protivnik ruskog mešanja u unutrašnje prilike Srbije.

VIII Savez sa Rusima imao je kobnih posledica po razvoj odnosa među starešinama. On je već od samog početka ojačao začetu opoziciju prema voždu, koju su pritajeno u dušama gajili Nenadovići, Milenko i Dobrnjac sa pristalicama. To i držanje ruskog izaslanika Konstantina Rodofinikina doprinelo je da se Karađorđe okrene od Rusa. Na srpski zahtev poslat je u Srbiju Rodofinikin, kao neka vrsta posmatrača i predstavnika u Sovjetu, da kao stručnjak pomogne uređenju administracije u zemlji. No u toku borbi uz Karađorđa se, svojim podilaženjem i laskanjem, mimo ostale starešine uzdigao Mladen Milovanović. Postavši upravnik Beograda, udružen sa Milojem Petrovićem, uspeo je da se brzo obogati i time još više ojača svoje pozicije. Pomagan od Karađorđa, ne samo da je izazivao protiv sebe surevnjivost i zavist, nego je navlačio i mnoge neprilike samome voždu. Savez sa Rusima izazvao je takođe surevnjivost Austrije, koja se nikako nije mirila sa stanjem stvorenim ustankom. Pogotovu ne otkako su Rusi umešali svoje prste. Kako Karađorđe nije imao političke i diplomatske veštine, a kao čovek nagle i preke ćudi, čim je osetio ruske namere, i nezadovoljan mirom koji su zaključili, pokušao je da ponovo nađe dodira sa Austrijom koja, kao susedna zemlja, u nevolji može lakše ukazati bar kakvu-takvu pomoć. Shvatljivo je da je Austrija od samog početka ustanka nastojala da ubaci u ustaničko vođstvo nekog od svojih poverljivih ljudi. Tako su se stvorile dve stranke. Jedna proruska, druga austrijska. Karađorđe je tu kolebljiv. Srcem više odan Rusiji, on kao vojnik dobro shvata težinu ustaničkog položaja i pokušava da na leđa ne uzme Austriju. Ono što njega i u ovome poslu uzdiže i izdvaja iznad ostalih prvaka, to je što je njemu stalan cilj sloboda i težnja ka punoj nezavisnosti. Tim i takvim svojim držanjem on ne zadovoljava ni prvu ni drugu grupu. Njegovim protivnicima to je dobro došlo da svoju surevnjivost prema voždu pokriju ogrtačem opštih interesa. Zato se kod njih, ako ne javno, ono tajno začinje misao da u Srbiji postave za upravnika jednoga Rusa kao „zemljoupravitelja", koji bi narodom upravljao prema običajima, a starešinama ostavio odrešene ruke po svim pitanjima u oblastima u kojima su se već istakli. U Konstantinu Rodofinikinu voždovi protivnici su našli puno razumevanje za takve težnje. On je poreklom Grk i vrlo vešt u zapletima i intrigama. Svoj zadatak nije shvatio kao usmeravanje i povezivanje ruskih i srpskih interesa, već je smatrao da je u Srbiju došao kao savetnik varvarima, da, preuzimanjem vlasti, zemlju uredi prema svojoj zamisli. Usto, kao Grk, nije blagonaklono gledao na naglo uzdizanje Srbije: negde i podsvesno možda u njemu je klijala zamisao o obnovi vizantijskog carstva pod ruskim protektoratom. Sve to, pa možda i što Srbi u toku ustanka nisu na Grke rado gledali, dovelo je do njegovog uplitanja u unutrašnje odnose među starešinama. Nadmen, prepreden Grk, koji uživa puno rusko poverenje, tajno je vezan za organizaciju Grka u Rusiji i Carigradu i, mesto poverene misije, skuje planove, ne da pomogne ustaničke napore Srba, već da ih potpuno podredi tuđim interesima. A da te svoje želje ostvari, čim je došao i ustoličio se u Beogradu, odmah se vezao sa beogradskim mitropolitom Leontijem, čovekom preko svake mere omraženim kod Srba što je u danima dahijskog terora otvoreno stajao u službi Turaka. Karađorđe od prvoga dana Rodofinikinovog dolaska u Beograd ne veruje njemu kao čoveku. Za takav odnos nije prvi dao povoda Rodofinikin. Karađorđu nije u volji što se ruskom pomoću podstiču i hrabre njegovi protivnici. Zato na ruskog izaslanika gleda kao na čoveka koji je doveden u Srbiju da ga liši uticaja i umanji mu ugled. Voždovi protivnici to vrlo vešto koriste. Od dolaska ruskog poverenika oni mu se približuju. Karađorđe nije hteo da učestvuje u njegovu dočeku u Beogradu. A kad mu Rodofinikin šalje u Topolu svog izaslanika, Grka u carigradskoj nošnji, vožd pobesni i rđavo ga primi. Već prvi dodir među njima ispada loše uspostavljen.

Onda će jaz iz dana u dan da postaje sve dublji i širi. Naposletku će morati doći do otvorenog sukoba. Pored sve veštine u ophođenju, pored sveg poznavanja svetske politike i prilika u Turskom carstvu, Rodofinikin nije mogao da pronikne u ljude i prilike u Srbiji. Njemu je neshvatljiv revolucionarni zanos srpskog naroda koji je goloruk ustao u borbu za slobodu. Isto tako on nikako nije umeo da shvati veličinu i značaj Karađorđa i njegov udeo u nacionalnoj revoluciji Srba. Rodofinikin je vešt u dvorskim intrigama. Okretan među carskim generalima i diplomatama. Ali kad se našao među pobunjenim srpskim seljacima, njegove osobine pokazale su se slabe. Iza prostote i varvarskog izgleda ustaničkih starešina on ne uočava prepredenu igru kojoj je cilj da se postigne što se želi, a posle će tek možda pokazati pravo lice. Zato naseda. Prvi posao koji on preduzima, to je osnova državnog uređenja Srbije. Po njoj se uzakonjuje „Praviteljstvujuvšči Sovjet Srpski", određuju granice Karađorđeve vlasti. Glavni upravnik Srbije, Karađorđe, dobija od otačestva naziv „svjetlješeg knjaza", ali mu je zato vlast znatno sužena. Taj naziv dalek je ne samo Karađorđu već i narodu. Usto bi se, dalje, ustanovio senat. U njega bi ušle sve ustaničke starešine i predstavnici crkve. Knez ima tri glasa. Ali zato mora primiti sve odluke senata koje ovaj donese većinom glasova. Sve istaknute starešine, u znak priznanja od strane otadžbine, postaju doživotni članovi. Udruženi, kad im tod bude volja, mogu pretegnuti u senatu i suzbiti svaku Karađorđevu odluku. Svi prihodi zemlje došli bi pod nadležnost senata. Senat je imao pravo da bira i postavlja vojskovođe. Njemu je pripadalo pravo objave rata i zaključenja mira. Nedovoljno obavešten, Karađorđe je pristao na taj nacrt 8 avgusta 1807 godine, jer je računao da je to volja ruskog dvora. Samo je uneo posebnu tačku da taj zakon stupa na snagu kad ga potpiše ruski car kao pokrovitelj Srbije. Izgleda da je u ovoj ogradi igrala ulogu Karađorđeva seljačka lukavost, jer bi takav potpis obavezivao Rusiju u srpskim pravima traženja zaštite. A imao bi značaj i neke vrste pogodbe između srpskog naroda i ruskog dvora, Možda je taj potez imao i drugu pozadinu. Biće da je delo nekoga ko je bolje od vožda poznavao svetsku situaciju. Zato ovaj nacrt osnovnog zakona nikad nije stupio na snagu. Ruski car ga nije hteo potpisati iz obzira prema Austriji. Posle svega toga Karađorđu je još jasnije da Rodofinikin radi protiv njega. Potpis na nacrt skoro mu je iznudio. A čim se Karađorđe uverio da sve to nije želja ruskog dvora, on brzo stavlja do znanja Rodofinikinu i njegovim savetnicima da će im podrezati rukave. Sa svojim pristalicama on stvara drugi nacrt uređenja Srbije. I na dan 14 decembra 1808 godine objavljuje novi ustavni akt. Novi nacrt je potpun izraz njegove premoći i snage. Po tome ustavnom aktu on je „sa svojim potomstvom priznat za prvog i vrhovnog srpskog predvoditelja". Narodnom „Sovjetu" dat je podređen položaj: značaj vrhovnog suda. Druga tačka osnovnog uređenja nejasno je govorila da će sve zapovesti izdavati Karađorđe preko Sovjeta i u dogovoru s njime. Ustav je sastavljen u Topoli prilikom voždove slave i među njegovim zvanicama. Posle toga je nešto ispravljen i objavljen u Beogradu. Skoro svi Karađorđevi protivnici nisu učestvovali u stvaranju i donošenju toga ustava. Samim tim, nezadovoljnicima je izgledao nametnut. Izazvao je proteste i zlu krv još jače ustalasao. Za to vreme situacija na Porti dobila je povoljniji obrt prema Srbima. Porta je iskreno pomišljala da nađe put i način za mirnu likvidaciju srpskog ustanka, jer je osećala nove zaplete u svetu. A nije želela da je događaji zateknu iznutra razrivenu. Zato se obraća vidinskom vladici da preko beogradskog mitropolita stupi u dodir sa vođama srpskog ustanka i da ispita mogućnost vođenja pregovara o miru. Čim je Leontije obavešten o koraku Porte, odmah je to saopštio Rodofinikinu. Ovaj ruski izaslanik želeo je da u svojim rukama drži i

spoljnu politiku Srbije. Iza Karađorđevih leđa zakazan je sastanak između vidinskog i beogradskog vladike. Na njega je pošao Rodofinikin kao posmatrač, prerušen u srpskog sveštenika. Može se zamisliti kakvo je zaprepašćenje to izazvalo kod Karađorđa i srpskih rodoljuba kad se za celu stvar doznalo. Sreća je Leontijeva i Rodofinikinova što se u prvom momentu nisu desili pred očima Karađorđu. Pogotovu kad mu je celu tu stvar uskoro potvrdilo pismo upućeno od Mula-paše iz Vidina. Ogorčenje je kod vožda dostiglo vrhunac. Lično je podneo protiv Leontija tužbu Sovjetu u kojoj je zahtevao da bude kažnjen kao izdajnik otadžbine. Nastojanjem Karađorđevih prijatelja i Rusa, Leontije nije predat sudu, ali je to još više produbilo jaz između Karađorđa i njegovih protivnika.

IX Za proleće 1809 godine Rusija se spremala za novi rat sa Turskom. Predosećajući velike sukobe u svetu, i teške borbe sa Turcima, kod kojih je uticaj Napoleona stalno rastao, ona upreže svu svoju veštinu da ponovo uvuče Srbe na svoju stranu. U tome času Karađorđu se učinilo da je zaista došao pravi momenat ostvarenja velike zamisli oslobođenja i ujedinjenja celokupnog srpskog naroda. Mada je imao za sobom gorko iskustvo u pogledu ruskog savezništva, ipak se odlučio da prihvati ponude. Ono što je u takvoj situaciji smatrao kao preduslov za buduće borbe, to je izrada jednoga revolucionarnoga plana koji bi u ofanzivnoj akciji srpske vojske ostvario željene zamisli. Prema tome planu trebalo je u proleće 1809 godine krenuti ofanzivu u tri pravca. Istočno prema Vidinu i Nišu, sa nastojanjem da se na tome sektoru što pre spoje sa ruskom vojskom. Drugi pokret trupa izvršio bi se iz Mačve, sa zadatkom razvoja operacija u Bosni. Najglavniji i najteži zadatak trebalo je poduzeti preko Zlatibora, snažnim prodorom prema Crnoj Gori. Brzim udarom likvidirati Turke u Novopazarskom sandžaku. Spojiti se sa Crnogorcima i pobunjenim hercegovačkim plemenima. Otseći Bosnu od ostalog Turskog carstva. Uništiti u njoj Turke i prisajediniti je ustaničkoj teritoriji. Za takav plan potrebna su velika sredstva i opsežne pripreme. Karađorđe nije fantasta i nerealan vojnik. Kad se na nešto odluči, onda se za to i temeljito pripremi. Nije potrebno odavati hvale njegovu zdravom razumu kojim se poduhvatio da ostvari takvo plemenito i veliko delo. Ali je potrebno ukazati sa koliko je temeljitosti prišao tome poslu i koliko je napora učinio za pripreme. Sovjet je na Karađorđevu želju podigao u donjem gradu radionice za izradu topova. Hroničar je zabeležio: „Tu su se izlivali topovi za rat i zvona za oltare božje; tu su se đulad za topove lila; tu su se u drvodeljnicama lafeti za topove izrađivali, kola za voženje potreba vojnih pravila. Tu su se kare i sanduci za municiju topovsku i za fišeke spremali i okivali. Tu su se granati opremali, kubure punile i fišeci kako za topove tako i puške spremali. Tu su bile ustanovljene kovačnice za okivanje kola i za ratne potrebe. I naposletku sada je Sovjet uzeo na sebe staranje o boljem zavođenju reda i stupa u Stragarima, u kojima se barut izrađivao, i građenju takvih na drugim za to probitačnim mestima, a o kojima je sam Karađorđe do sada brigu vodao". Takođe je preduzeo i niz ekonomskih mera, koje su vrlo karakteristične da nam osvetle voždovu ličnost u punoj njenoj složenosti i širini. Za njega rat nije igra za slavu. Niti ga on vodi zbog nekih sebičnih svojih interesa, ili prestiža zemlje, već po nuždi: da se jedan narod otme ropstvu i odrva za svoje mesto pod suncem. A kad je prisiljen da ga vodi, onda preduzima sve da u njemu pobedi. U toj godini seno u Austriji nije rodilo. A kako je bilo na velikoj ceni, jer se za jedna volovska kola ili konjske zaprege plaćalo u Pančevu i Zemunu po sto forinti, što su za to vreme bile velike pare, to su seljaci iz pograničnih mesta silno seno prevozili i prodavali za potrebe austrijske vojske. Spremajući se za rat u idućoj godini, Karađorđe je preko Sovjeta izdao zabranu izvoza sena. Akt o tome završava se sledećom rečenicom: „jer što treba kući, crkvi se ne daje". Isto tako, znajući da će se glavna ofanziva srpske vojske odvijati u pravcu Sandžaka i Crne Gore, a poznavajući besputnost i zaostalost toga kraja, još rano s jeseni poslao je Stanoja Glavaša sa poverljivim zadatkom da u Ibarskoj dolini pripremi sve što je potrebno za jednu vojsku koja će u brzom maršu da preduzme snažnu ofanzivu. U opseg tih radova spada osposobljavanje vodenica za meljavu žita, podizanje dovoljnog broja pekara za lečenje hleba i uređivanje stupa za izradu baruta, krčenje puteva za topove i konjske karavane. Po prepisci koja se vodila između Karađorđa i Stanoja, vidi se da su svi ti

poslovi obavljeni pre proleća 1809 godine. Tako je proleće zateklo ustaničku vojsku potpuno spremnu da krene u ostvarenje Karađorđeve zamisli. Vojske su bile na granicama i prešle u napad. Sandžačka operativna grupa, koju je predvodio Karađorđe, pokazala je velike i sjajne uspehe. U borbi kod Sjenice vožd je potukao Numan-pašu pećkog, zauzeo grad i napao Novi Pazar. Opkolio ga. Te operacije pokrenule su Srbe u tome kraju i brdska i hercegovačka plemena. Iz Vasojevića, Drobnjaka, Morače i celog Starog Vlaha pokrenule su se mnogobrojne hajdučke i uskočke čete, napale i zatvorile u palanke mesne Turke. Iz ovih sela i kneževina pohitali su mladi ljudi i svrstavali se u voždovu vojsku. Uspostavljena je veza sa crnogorskom vojskom koja se, pod komandom Petra I, nalazila na Planinici prema Nikšiću. Svi znaci su govorili da će se zamisao ostvariti. Ova vojska već se spremala da uzme Novi Pazar, razvije svoje operacije u pravcu Kosova i dovede do punog odsecanja Bosne. — Vojska iz Mačve, pod komandom Jakova i kneza Sime, prešla je Drinu, pobedila Turke kod Bijeljine i počela da razvija operacije u pravcu Tuzle i Zvornika. — Ali ona srpska vojska koja je pošla u pravcu Niša, a kojoj je glavni komandant bio Miloje Petrović, nije mogla da izvrši postavljeni zadatak. Svađa koja je izbila među starešinama, dovela je u pitanje ne samo zamišljeni plan nego i sve tekovine ustanka. Petar Dobrnjac nikako nije hteo da se pokori Miloju i da ga prizna za glavnog komandanta. To dovede do kameničke katastrofe u kojoj je slavno poginuo Stevan Sinđelić, što posle povuče pad Deligrada i prodor Turaka u Srbiju prema Moravi. Čim je Karađorđe čuo šta se desilo, napustio je sandžačku vojsku i u forsiranom maršu sa konjicom pohitao prema Nišu. Bilo je dockan. Deligrad se nije mogao odbraniti. S velikim naporom i očajničkim poduhvatima vožd je uspeo da nekako otkloni opšti slom koji je ustanku pretio od događaja na Moravi. A čim je to postigao, osećajući da ima krivice i do njega, svrgao je Mladena sa predsedničkog položaja u Sovjetu. Na njegovo mesto doveo je Jakova. Zatim je odmah uputio jednu deputaciju u glavni stan ruske vojske. Stavio joj je u zadatak da izloži situaciju u Srbiji. Zatražio je pomoć i pokušao da suzbije intrige Rodofinikina i Dobrnjca, koji su, osećajući se krivcima za događaje kod Niša, bili pobegli iz Beograda. Usled svega ovoga odnosi između ustanika i Rusa su se zapleli. Tek kad je došao novi ruski zapovednik, on je bolje shvatio situaciju. Optužio je Rodofinikina za bekstvo iz Srbije i time dao zadovoljenje Karađorđu.

X Na Karađorđa ne može pasti krivica što se nije mogao sigurno da snalazi u tako zamršenoj situaciji vođenja unutrašnje i spoljne politike. Ona je takva zato što su se u nju upleli uticaji sa svih strana i što su delovale razne sile, koje Karađorđe često nije mogao ni da oseti, a kamoli vidi. Naročito mu se teško bilo snaći u spoljnoj politici, koja je stalno nejasna, puna iznenađenja i smelih obrta i hod velikih sila toga vremena. Savezi se stvaraju, raspadaju; dojučerašnji neprijatelji preko noći postaju saveznici. Opet u celom tome vremenskom periodu Rusija nije ispunila prema Srbima nijedno svoje obećanje. A Karađorđe je nepotpuno obavešten o tadašnjem položaju Rusije. Držao je da je ona svemoćna, i očekivao od nje i ono što nije mogla učiniti. Zato se ponovo oživljava ideja oslanjanja na Austriju. Naročito posle nesrećnog ratovanja iz 1809 godine. Austrija je granična država. Može lako u svakoj prilici da ukaže pomoć. U tome pravcu Karađorđa gura obrazovani i prepredeni Ivan Jugović, koji se, kao austrijski čovek, uvukao za sekretara Sovjeta. U martu 1810 godine Karađorđe poverava Jugoviću naročitu misiju. Šalje ga u Beč da austrijskom dvoru učini primamljive ponude. Razume se da je Jugović tamo tačno obavestio austrijsku vladu o pravom stanju među ustanicima. Bečki dvor ne prihvata ponudu da austrijska vojska posedne srpske gradove u slučaju opasnosti od Turaka. I to iz dva razloga: ne želi ratni zaplet sa Turcima, a takođe ni navlačenje ruske mržnje. Nema ni poverenja u Srbe. To se najbolje vidi iz pisma Meterniha, koji upozorava generala Sibšena da ne treba verovati ustanicima, jer se oni obraćaju i Beču i Petrogradu, čak i Parizu: „Ustvari, verovatno, oni nigde sa time ne misle ozbiljno, nego samo žele da dobiju vremena da odigraju svoju vlastitu igru". Ovo pismo pokazuje da je Meternih dobro obavešten o Karađorđevim namerama. U njegovom nalogu ima dosta istine. Vožd nikad nije, sem u danima velikog očajanja, pomišljao nijednoj sili da pravi ustupke u pogledu samostalnosti svoje zemlje. To nije u prirodi njegova karaktera: on ne pravi kompromis kad je u pitanju sloboda i samostalnost. Razočaran u Ruse, podozrivo gledan od Austrije, pritisnut teškom spoljnom situacijom, shvatljivo je da Karađorđe u takvim prilikama pomišlja i na Francuze. Naročito kad se zna da je u to vreme Napoleon u odlučnoj bitci kod Vagrama tukao austrijsku vojsku i prisilio cara Franju da moli za primirje, a zatim i da sklopi mir. Austrija je time oslabljena. U očima Srba je unižena. Ovako krupne promene u neposrednoj blizini ne ostaju nezapažene od Karađorđa. Pogotovu što je tada među Srbima kod Karađorđa učeni Dositej Obradović, apostol narodnog ujedinjenja i prosvećivanja. On ima jasnu pretstavu o stvarima koje se događaju u svetu. A došao je potkraj svoga života, da to malo dana što mu još preostaje posveti velikoj ustaničkoj borbi. Karađorđe ga mnogo ceni i sluša njegove savete. Verovatno da je on uticao da se u tako teškim danima ustanička spoljna politika okrene prema Napoleonu, računajući da će kod njega naići na podršku i razumevanje. O tome Sovjet raspravlja 16 avgusta 1809 godine, i donosi zaključak da se stupi u dodir sa Francuzima. Za srpskog delegata je izabran karlovački kapetan Rade Vučetić. Uzimajući na sebe ovu misiju, Vučetić je poneo od Karađorđa pismo za Napoleona i srpsku molbu u kojoj je u 15 tačaka izloženo traženje francuske zaštite. U svome pismu vožd se neposredno obraća Napoleonu: „Vaše Imperatorsko Veličanstvo! Slava oružja i podvigov Vašega Veličanstva rasejala se po celom svetu. Narodi nalaze u Avgustovskoj Vašoj osobi izbavitelja i zakonodatelja svog. Srpski rod želi te sreće udostojiti se. Monarh obrati vzor Tvoj na Slaveno-Serbov, u kojima ćeš naći mužanstvo i vernost ko blagodetelju; vreme i slučaj opravdaće ovu istinu i to da su dostojni pokroviteljstva velikog naroda... V Belgrade 16 avgusta 1809". U molbi koju nosi

Vučetić jasno se izlaže: da srpski narod u Srbiji ne pripada nikome. Bori se u revoluciji za svoju slobodu sedam godina. Odlučnošću i prolivenom krvlju za slobodu stekao je sebi pravo da bira pokrovitelja. Opšta je narodna želja da to bude Napoleon. Neprijatelji Francuza biće i neprijatelji Srba. Ustanici uveravaju Napoleona da to isto žele njihova braća u Bosni, Hercegovini, Kraljevstvu Mađarskom, a za njima će poći i Bugari. Zato će „velika nacija", kad imadne pod svojim barjacima „ove slovenske narode", potresti temelje neprijateljima Francuske. U molbi se zatim opisuju prirodna bogatstva: „Srbija, Bosna i Hercegovina tako su srećno mestopoloženjem svojim", da kad dođu „pod protektorat Napoleonov, nema države koja bi mogla zavojevati njih". Nudeći obilat i primamljiv zalogaj velikom svetskom osvajaču, Karađorđe moli za pomoć u novcu, topdžijama, inženjerima i lagumdžijama. Ukazuje da će pomoću novca lako pobuniti bugarsku omladinu iz susednih pokrajina: „I tako, imajući ovo svojstvo u pomoć, serpskij narod očistit će turski breg Save i Une vode, i sojediniti će se s vojskom Jego Imperatorskog Veličanstva u Dalmaciji". Snabdeven ovim, kapetan Vučetić otišao je u Bukurešt francuskom konzulu Ledu. Ovaj diplomata shvatio je ustaničke ponude kao primamljive i korisne. Odmah je poslao Vučetića u Beč francuskom ministru spoljnih poslova, koji se tada uz Napoleona tamo nalazio. Šampanji, bojeći se da Napoleon ovu ponudu može lako prihvatiti, nije pustio Vučetića pred cara, ali ga je predusretljivo primio i obećao da će o tome govoriti Napoleonu čim se vrate u Pariz. Svome diplomati Ledu u Bukureštu piše: „Car je u miru sa Portom i želi s njome i dalje u tome da ostane. Međutim car ne može potpuno ravnodušno da gleda sudbinu jednoga naroda koji je pokazao toliko stalnosti i hrabrosti, i, stoga, neće se odreći da održava sa njima izvesne odnose, ali koji se ne smeju izneti na javnost". Tako su u toku cele 1809 i 1810 godine veze između ustanika i Napoleona ostale vrlo žive. Vučetić je išao i u Pariz. Nastojao je da za srpsku stvar pridobije Napoleona. Događaji u evropskoj politici uticali su da se nijedna od velikih nada ne ostvari. Napoleon se već bio opredelio za pohod na Rusiju. To mu je glavni politički i vojnički posao.

XI S namerom da ojača svoj uticaj na Balžanu, a pripremajući se za ratovanje s Turcima u 1810 godini, Rusi su uvideli da su grešili prema ustanicima u Srbiji. Naročito su prema Karađorđu pravili velike propuste. Isto tako su znali da im je ustanička borba mnogo koristila. Zato su, osećajući kolebanje među Srbima, odlučili da svoje greške isprave. Uklanjanje Rodofinikina iz ruske komande uticalo je na Karađorđa. Pogotovu kad je iz Veča stigao odgovor u kome su odbijene srpske ponude. Isto tako brzo je shvatio da se ni od Pariza ničemu ne može nadati. Ne bar u prilikama kakve su bile. Sve ga je to upućivalo da se ponovo okrene Rusima. U tim prilikama je to bila jedino mogućna realna politika. Zato se odlučio da ponovo ratuje u zajednici s Rusima. Za glavnog ruskog komandanta na Dunavu, mesto kneza Bagrationa, došao je grof Komenski. Njemu je jasno da dok među starešinama u Srbiji postoje svađe i trvenja, s te strane neće imati velike pomoći. Procenivši to, odmah se založio da te stvari što pre svojim uticajem sredi. U isto vreme je načisto da je Karađorđev uticaj u srpskom narodu najveći i da je on jedini sposoban da ga vodi u borbu protiv Turaka. Zato je odmah preduzeo mere: Rodofinikina je stavio pod sud zbog bekstva iz Beograda, Karađorđu je napisao laskavo pismo u kome ga tituliše „Vrhovni Vožd Naroda Srpskog". Vratio je u Srbiju Hadži-Milentija i Petra Dobrnjca. Savetovao ih je da se pokore Karađorđu. Milan Obrenović, koji se isto tako nalazio kao emigrant i Karađorđev protivnik u ruskom stanu, nije prihvatio ovakvo rešenje. Ostao je i dalje u Bukureštu. Tih dana Huršid-paša krenuo je s vojskom od 35.000 Turaka na Srbiju od Niša. On nije hteo, kao ranije turske vojskovođe, da udara putem uz Moravu na Deligrad, jer ga je plašila sudbina pobeđenih vezira. Okrenuo je na Kruševac i osvojio ga. Namera mu je da od Kruševca prodre u Šumadiju i liši Karađorđa najpouzdanijeg oslonca u ljudstvu. To je smeo i vrlo dobro zamišljen poduhvat. Čim je procenio Huršid-pašinu nameru, Karađorđe je skupio vojsku po Šumadiji i pokušao da spreči dalje tursko prodiranje. Pokazao je svu raniju odlučnost, ali stanje u narodu nije bilo dobro. Sela su u zbegovima. Ljudi premoreni i razjedeni unutrašnjom neslogom. U vojsci nema ranije čvrstine. Turci su upadali u srpska sela. Robili žene i decu. Palili kuće i pljačkali sve čega bi se dočepali. Osećajući svu težinu neizvesnosti, Karađorđe zatraži pomoć od Rusa. Komenski mu odmah posla grofa Orurka sa jednim pukom ruske konjice i četiri topa. Ruse presretne Hajduk Veljko i s njima usput zauze Banju. Prvi put u presudnom času po ustaničku Srbiju, stiže na vreme ruska pomoć. Uoči Varvarinske bitke, na dogovoru vojničkih starešina, grof Orurk predloži Karađorđu: — Gospodaru, moje je mišljenje da vi sutra ne učestvujete lično u borbi. — Zašto? — upita Karađorđe. — Ako mene Turci razbiju, ostao si ti i neće sve biti izgubljeno. Karađorđe se malo zamisli pa reče: — Neka bude. Samo, siguran sam, razbićemo Turke. Svakome Srbinu je očeličilo srce čim je video vas i rusku vojsku. Pravi razlog grofa Orurka nije bio u tome što je hteo da poštedi Karađorđev život, već što je želeo da bude samostalan u akciji. Kao iskusan vojnik, uvideo je da položaji po bregovima nisu pogodni za Srbe i Ruse. Zato je premestio vojsku na Varvarinsko Polje. Tu načini šanac za

hiljadu ljudi i od toga stvori centar odbrane. Levo i desno krilo ostavi slobodno da može u njima manevrisati prema potrebi. Kad Huršid-paša vide Srbe u polju, sazva turske starešine i reče: — Vi kažete da Srbi ne smeju u polje, već da se kriju po šumama i zakopavaju po brdima kao svinje. Sad ih eto, u polju, pa da vidim kako ćete se pokazati i carev hleb opravdati. Sutradan Turci navale svom silom. Bilo je uzalud. Svi njihovi juriši su slomljeni. Naposletku su uz teške gubitke odbačeni. Huršid-paša sazove novi sastanak starešina. Zahtevao je ponovan napad. Suprotstavio mu se Smail beg iz Sereza, rekavši: — Mi to možemo učiniti, ako ćemo pregoreti nekoliko hiljada Turaka. Ali šta ćemo time uraditi? Potisnemo li Srbe iz Varvarinskog Polja, oni će nas ponovo sačekati na prvom bregu. Ponovo ćemo se klati i ljude gubiti. Jesmo li time Srbiju osvojili i put za Beograd prokrčili? — I? — upita Huršid-paša. — I tako redom na hiljadu mesta do Beograda moraćemo da se bijemo. Ni za sto godina do Beograda ne bi došli. A koliko bi nam vojske trebalo, ja ne umem znati. — To znači, nesvršena posla da se vratimo natrag? — reče Huršid. — Čini mi se da nam ništa drugo ne ostaje, — odgovori mu Smail beg. Tako se, posle bitke na Varvarinskom Polju, vrati razbijena Huršid-pašina vojska iz Srbije. Grof Orurk pođe s Karađorđem u Topolu. Odatle za Beograd. Vožd je ostao u Topoli da se dogovori sa starešinama, i da koji dan odmori vojsku. Kako je u Topoli imao magazu, a usled vođenja ustaničkih poslova i ratovanja nije mogao sam da se bavi trgovinom, to je posao predao svome bratu Marinku. — Sedi ovde i prodaji robu. Kad se vratim, pokazaćeš mi račun i dati pare. Pošavši na savetovanje sa starešinama, Karađorđe sasvim slučajno svrati u magazu. Robe nije bilo. Visilo je samo nekoliko konjskih povodaca. U čekmedžetu ne nađe pare. Marinko nije umeo da položi račun, ni da kaže šta je sa novcem učinio. Vožd je pozeleneo u licu od muke. Za nesreću Marinkovu, toga časa upade neka razjarena žena i viknu: — Zar ti, gospodar-Ðorđe, goniš iz Srbije Turke, a u Topoli si ostavio Marinka, koji je gori od svakog subaše! Pa ispriča šta je sve Marinko radio i kako je napastvovao njenu ćerku i žene po selu. Kad Karađorđe to ču, ćutke uze jedan povodac. Napravi omču i namesti je Marinku oko vrata. Zatim pogleda momka Aleksu Dukića, koji i bez naređenja shvati voždovu zapovest. Popeo se na skele novogradnje. Poznavajući dobro Karađorđevu prekost, nadao se da će ga to brzo popustiti, zato je tri puta ispustio konopac koji mu je vožd dobacivao. — Dukiću, — ciknu Karađorđe — hvataj, ili ću te skinuti s tih skela! Znajući šta ga može snaći, momak prihvati konopac. Sa Marinkom je bilo svršeno. Ostao je da visi o novogradnji. Vožd je pošao da veća sa starešinama. Potom se zatvorio u svoju sobu i dvadeset i četiri sata nikoga nije puštao. Niti je što jeo niti pio. Kakav je utisak to moglo ostaviti na starešine, i čemu su se oni mogli nadati u slučaju neposlušnosti, kad je tako prošao rođeni Karađorđev brat? Posle slučaja sa Marinkom stigao mu je glasnik koji je javio da su Turci s velikom vojskom prešli Drinu i opkolili Loznicu, u kojoj se zatvorio Bogićević Anto sa 1.200 vojnika. On se junački odupirao turskoj sili od 30.000 ljudi, dok su glavni srpski komandanti izgubili prisutnost duha i pokazivali znake malaksalosti. Čim je vožd čuo kakva je situacija na Drini, skupi vojsku po Šumadiji i u toku dana i noći

stiže kod Loznice. Kad vide u kakvoj su nevolji njeni branioci, pozva sve starešine i viknu: — A što, kojekuda, po duši vas, ne bijete Turke? Vidite li da će našu braću poklati! Knez Sima jedva se usudio da odgovori: — Nismo smeli gospodaru da udarimo! Velika je sila kod Turaka. — A koliko se vojvoda dosada u borbi ranilo? — Nije vala nijedan, — odgovori Luka Lazarević. — Sutra koji mi ne bude prvi u borbi među vojnicima, ja ću ga mojom rukom ubiti, — pisnu ljutito Karađorđe i naredi da se cela vojska spremi za napad. Sutradan, 6 oktobra 1810 godine, počela je bitka na Loznici i Tičarskom Polju. To je jedna od najvećih bitaka celoga ustanka. Trajala je punih osam sati. U tome boju sam Karađorđe je vukao topove i nameštao ih odakle će bolje tući. Radeći to, poderao je košulju spreda do pojasa, a čakšira na sebi nije imao. Dok je bitka trajala, Jakov je naredio da se s jedne strane iz topova puca na Turke preko srpske vojske. To je ometalo ustanike da pribrano udaraju na neprijatelja, Karađorđe poruči Jakovu da premesti topove, ali ovaj ne posluša. Vožd oćuta dok se bitka bila i pobeda dobila. Zatim pošalje momka da mu dođe Jakov, a naredi Jaseničanima da ga dočekaju i plotunom raznesu. Kad to čuju vojvode, nasta moljakanje da mu oprosti. Kako ga je već uja bila prošla, popustio je pred molbama: — E, kojekude, ne date mi psa ubiti. Neka ga mutna voda nosi, samo da mi skoro ne izlazi pred oči! U lozničkoj bici poginulo je 117 vojnika, a ranjeno 178. Od vojvoda su se ranili: Pop Luka, Čupić, Mutap, Cincar Janko, kapetan Milisav i mnoge druge buljubaše. Pišući izveštaj o bici Sovjetu, sam Karađorđe, koji je uvek bio škrt na reči i hvali, kaže: „Većega boja nikad nije bilo". Sutradan co pobedi razbijeni i slomljeni Turci pošalju iz Bosne delegaciju da pregovara o miru. Oko Karađorđa bile su na okupu sve srpske vojvode. Svi oni u svečanom odelu od čohe, izvezenom zlatom, i okićeni bojnim oružjem. Jedino je vožd u seljačkom gunju i čakširama. Turcima je mnogo bilo stalo da utvrde mir lično sa Karađorđem. Znali su da on svoju reč drži, a bili su i radoznali da vide svoga najvećeg neprijatelja. — Ko je među vama Crni Ðorđije? — Ja sam, — odgovori im vožd — nekome sam crn, a nekome i beo.

XII Posle boja na Loznici Karađorđe je otkrio zaveru koju su njegovi protivnici bili zasnovali na širokoj osnovi među najvećim brojem starešina. Cilj im je bio da se u gradove dovede ruska vojska. Oslonom na nju, da se suzbije voždov autoritet i ograniči njegova vlast. U zaveru su bili umešani: Jakov Nenadović, Petar Dobrnjac, Milenko Stojković, Luka Lazarević i mnoge druge manje i veće starešine. Do otkrivanja zavere došlo je sasvim slučajno. Karađorđe je pošao u šator da obiđe ranjenog Luku Lazarevića. Hteo je da se našali i rekao mu: — Kojekude, tako i treba onome ko neće pravo da radi. Luka je pomislio da je vožd od nekoga saznao o njegovom pristupanju zavereničkoj strani. Prepao se. Ranjen je skočio na noge i rekao: — Aman pobogu, otac da si mi, gospodaru, ja nisam kriv: Uvukli su me u to Jakov i Dobrnjac. Karađorđu, koji je bio oštre misli i brzog shvatanja, postade jasno da među starešinama postoji nešto protiv njega, pa viknu: — Kojekuda, znao sam ja da ti nisi nikad bio protiv mene, nego su te oni psi zaveli. Videći ga smirena i misleći da već o zaveri zna, Luka mu ispriča sve. Karađorđe odmah o tome izvesti Mladena i Luki naredi da se pravi kao da ništa nije rekao, zapretivši mu, ako samo pisne ma kome jednu reč, staće ga to glave. Odmah nekako posle boja na Loznici i po otkrivanju zavere Milan Obrenović pošalje iz Bukurešta svoga pisara Lazara Vojinovića u Beograd sa pismom zaverenicima. Dajući im uputstva i zadatak kako da postupaju u ovom slučaju, uveravao ih je da će njegova stvar biti da sve to uredi u glavnom ruskom stanu. Mladen laskanjem i obećanjima uspe da obrlati Milanovog pisara i pridobije ga za sebe. Vojinović otkri celu stvar. Upućeno zaverenicima pismo predade Mladenu i primi na sebe zadatak da kod Rusa radi za račun vožda i Mladena. Natrag u Bukurešt vratio se sa jasno postavljenim zadacima. Uskoro po njegovom povratku u Bukurešt, međutim, Milan se naglo razbole i umre. Među njegovim momcima i zaverenicima se docnije tvrdilo da ga je Vojinović otrovao po naređenju Mladenovom. Da li u tome ima istine, teško je utvrditi. Pogotovu što se sam Lazar Vojinović po Bukureštu hvalisao: „Mi ćemo sve to urediti kako treba". On se, prelaskom na voždovu i Mladenovu stranu, nadao da će postići veliki uspeh. Snovi mu se nisu ispunili, jer je postavljen samo za nastavnika visoke škole u Beogradu. Ali ovo otkriće zavere, Milanova smrt i sve što se događalo u Beogradu oko Mladena i Dobrnjca oživljava rad dveju zavađenih strana. Radi se punom parom, kako u zemlji tako isto i kod Rusa, ko da više ojača svoj prestiž i sačuva stečene pozicije. Spletke i podmetanja, zamke i podvale troše ustaničku snagu, koja je u tako mutnom vremenu više no ikad potrebna zemlji i odbrani tekovina stečenih revolucijom. Situacija u svetu takođe se dotle promenila. I na štetu ustaničkog položaja. Beč je posle mira uspostavio sa Napoleonom prijateljske veze. Francuska pomišlja na aktivniju ulogu na Balkanu. U želji da suzbije ruski uticaj, Napoleon je rekao knezu Meternihu: „Srbija mora jednoga dana pripasti vama. Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se neću protiviti. Neće mi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima i da im dadne za kneza Srbina. Neće mi biti krivo ako taj knez padne pod vašu zaštitu, vaše jemstvo. Ali ne mogu trpeti ni rusku zaštitu ili jemstvo, ni ruskog štićenika kao kneza u Beogradu". Austrija, iako ohrabrena od strane Napoleona, ostala je u stavu iščekivanja. Zazirala je od

Rusa i Turaka. Ne želi naglim postupkom ma koju stranu da povuče protiv sebe. Smatra da ponuđeni plod još za branje nije zreo. Hoće da koristi vreme i želi da vidi kako će se razviti događaji na velikom svetskom planu. Stoga. nastupa oprezno. Od svih velikih sila ona najbolje poznaje Srbe. Dobro je obaveštena šta se događa u vrhovima ustaničkog vođstva. Napoleonova ponuda joj je razbudila pritajenu želju da se dočepa Srbije. Oprezno pravi prvi korak. Šalje u Beograd svoga predstavnika Paulića, koji treba da bude neka vrsta savetnika, kao što je i ruski. To je vešt potez Beča, kome je preko Jugovića poznato kako stoje stvari među starešinama. A i to da Karađorđe bije tešku političku bitku sa protivnicima Koje pomažu Rusi. Novi potez Austrije još više zamršuje unutrašnju situaciju u Srbiji. Paulićev dolazak Karađorđu je vrlo neprijatan. U nepodesnom je času. Upravo pred varvarinsku bitku, kada mu je neodložno potrebna ruska pomoć. Dolazak austrijskog predstavnika razdražio je i Karađorđevu opoziciju. Dao joj mogućnost da uzme zamah. Austrija nije voljna ničim da pomogne. Njen predstavnik ne daje ni utešna obećanja za budućnost. Rusofilska struja, da iskaže svoje nezadovoljstvo prema Pauliću, demonstrativno šalje deputaciju u glavni ruski stan i upreže svu veštinu da dovede ruske trupe, koje bi posele srpske gradove. Ovo je pojačalo razmirice među starešinama. Karađorđe je u Ivanu Jugoviću imao čoveka vrlo odanog Beču. Upotrebljavao ga je u teškim časovima. posle kameničke katastrofe da od Austrije traži pomoć. Svi zahtevi i ponude na toj strani, međutim, nisu doneli nikakva ploda. Beč je ostao gluv i nem dok je mač sudbine visio nad glavom ustaničke Srbije. Čak je i neprijateljski bio raspoložen. Zabranjen je izvoz oružja i ratnog materijala u Srbiju. Kad se ustanička vojska održavala ruskom pomoću, Austrija je preko svoga predstavnika u Beogradu počela da se meša u unutrašnje poslove. O svemu tome Rusi su, naravno, bili odmah obavešteni. Shvatljivo je da su oni na prisustvo Paulića gledali podozrivo. Preduzeli su sve mere da stečene pozicije u Srbiji sačuvaju i zadrže samo za sebe. Jasno da ni Karađorđe u odnosu sa Austrijom ništa drugo nije želeo sem da u teškim prilikama izvuče od nje neku pomoć, kako bi sačuvao potpunu samostalnost Srbije. U spoljnopolitičkim potezima on nije tražio u inostranstvu oslonca za lični položaj, već okrepljenje za celokupnu ustaničku snagu, kako bi u pogodnom času još jače istakao punu nezavisnost svoje zemlje. Za celo vreme otkako se obreo na čelu ustanka, osećao se pouzdan u sebe, jer je znao da je narod uz njega. Zato sve što je preduzimao prema Austriji, Francuskoj ili Rusiji, bilo je zbog toga da što bolje ojača Srbiju. Nespretan za političko manevrisanje i ucenjivanje, on nije mogao da prodre u dvoličnu Jugovićevu ličnost. A kako nije imao nikakvih zadnjih namera, od protivnika nije krio svoje poduhvate u spoljnopolitičkoj akciji. Otvoren u svojim postupcima, on radi onako kako mu to događaji nameću. U kombinacije i zakulisne borbe upleće se samo kad ga njegova nesrećna okolina u to vuče. U pogledu na to za njega je naročito koban Mladen Milovanović. Vlastoljubivi, lukavi i prepredeni trgovac nikad nije mogao da se zasiti vlasti i bogatstva. Spretnošću laskavca, on mu se kao krpelj uvlači pod košulju. Vožd nije u stanju da ga, se otrese. Njegov uticaj mu je pribavio više neprijatelja nego svi naprasiti i neproračunati lični istupi. Mladen je vožda lišio Milenka i Dobrnjca, koji su mu kao darovite i smele vojničke starešine docnije mnogo nedostajali.

XIII Osamsto deseta godina, završena bitkom na Loznici, potvrdila je sve Karađorđeve sjajne osobine vojskovođe i revolucionara. To je vrhunac njegova uzrasta i snage. Ali je isto tako ona ojačala i ruski uticaj. Posle zajedničkog ratovanja Rusa i Srba, položaj opozicije se snaži i nailazi na više razumevanja u narodu. Izvesni događaji daju voždovim protivnicima snažne argumente. Oni rusku vojničku pomoć preuveličavaju, kako bi na taj način suzbili Karađorđev ugled i podigli svoj. Proturaju u narod glasove da on nije dovoljno odan Rusima, da njegovi ljudi rade sa austrijskim predstavnikom Paulićem. Za takvu agitaciju naročito se koriste položajem Ivana Jugovića, koji zaista nije čist i nimalo rodoljubiv kao stari Dositej. Koristili su i sve ono što je ranije, opravdano ili spletkareći, iznosio za Karađorđa Rodofinikin. Sve to je kvasac za dalje sukobe i pometnje. Obadve strane rade energičnije nego ikad ranije. Voždovi protivnici se upinju da po svaku cenu dovedu u Srbiju ruske trupe na stalan boravak. Pod njihovom zaštitom, svakako će moći otvorenije da istupe u svome opozicionom stavu. Sa druge strane, Karađorđe žuri da učvrsti svoj položaj pre odlaska Rusa. Po savetu prijatelja, on se odlučio da glavne protivnike: Jakova, Dobrnjca, Milenka Stojkovića i Simu Markovića liši uporišta i odvoji od njihovih nahija. Da bi mu stalno bili pod rukom, stvara za njih posebne položaje. Tako se došlo do zamisli o ustaničkoj vladi. Nacrtom koji je pripremljen imala su se ustanoviti sledeća ministarstva (popečiteljstva): vojnih poslova za Mladena Milovanovića; inostranih za Milenka Stojkovića, unutrašnjih za Jakova Nenadovića, pravde za Petra Dobrnjca, finansija za kneza Simu Markovića. Ministarstvo prosvete i duhovnih poslova bilo je namenjeno Dositeju Obradoviću. Od nekoliko senatora predviđeno je ustanovljenje Velikog narodnog suda. Velika vojvodstva, stvorena u toku revolucije, razbijaju se u niz malih. U njima se postavljaju nove vojvode, koji će jedan prema drugome biti u nezavisnom položaju, a prema Karađorđu zavisni, jer je za njega i dalje zadržan položaj predsednika i vrhovnog vožda. Valja reći da ovaj nacrt daje Srbiji sve atribute prave države. Stvorene su sve institucije. Naročita je pažnja poklonjena dizanju prosvete. U tu svrhu otvorena je visoka škola u Beogradu i nekoliko nižih u gradovima po unutrašnjosti. Ono što karakteriše svaku revoluciju događalo se i u toku Prvoga ustanka. Razbija se zaostalost i otvaraju vrata pristupa širokim narodnim slojevima u tekovine znanja i napretka. Karađorđe neobično poštuje učene ljude. Posebno je cenio Dositeja Obradovića. Kako u Sovjetu tako i svakom zgodom nastojao je da prema njemu bude pažljiv i nežan, ukoliko je vožd to uopšte mogao biti. Jednom prilikom na Oplencu je Dositej brao divlju salatu. Livadu je porosila bila kišica, on se pokliznuo i pao. — Čuvaj se da ne padneš, deda! — viknu mu Karađorđe. — Nisko sam, gospodaru. Ako padnem, neću se mnogo ubiti. A neću ni lupiti glasno. Samo se molim Bogu da ti ne padneš sa svoje visine, jer bi se ubio i čulo bi se na sve strane sveta. Nesumnjivo je da na Karađorđa Dositej ima veliki uticaj. Okom umna čoveka on vidi u voždu velikog čoveka. Ceni sve njegove napore. Trudi se da mu pomogne i ublaži njegovu surovu narav. Karađorđe mu uzvraća istom merom. Sreća je Srba što su se ta dva velikana sreli, razumeli i pošli zajedničkim putem. Njihovim radom udareni su i prvi temelji narodne kulture i prosvete. To je svakako zasluga Dositejeva, ali je isto tako i siguran dokaz koliko je Karađorđe umeo, hteo i nastojao da prihvati obrazovane ljude i da im omogući rad u uslovima koje je dopuštao rat i borba za slobodu.

Pred sukobom do kojega neminovno mora doći, obadve stranke imaju svoje izrađene planove. Rade užurbano. Opozicija, da što pre dovede ruske trupe u gradove. Karađorđe, da pre njih ostvari svoju zamisao. Ni jedna ni druga strana ne bira sredstva. Takve su prilike. Vreme je surovo. Vožd radi brzo i odlučno. Saziva skupštinu za početak januara. Preduzima mere da iz svih nahija dovede što više svojih ljudi. Petar Dobrnjac, Milenko Stojković, Jakov i knez Sima dogovorili su se da dovuku svoje pristalice. Oni za sobom imaju Miloša Obrenovića, a naročito mnogo polažu u Hajduk-Veljka i njegove bećare. Nova godina, kada se skupština sastala, pokazala je da je Karađorđe bio veštiji i bolji organizator. Milenko i Dobrnjac, čekajući rusku vojsku, zakašnjavaju sa dovođenjem svojih pristalica u Beograd. Jakov, kad je video da nema Rusa, na čiju se snagu i oružje trebalo osloniti, ni sam ne hte da ide na skupštinu, već pošalje svoga sina. Jedino je došao Hajduk Veljko sa stotinak bećara i Miloš Obrenović sa nešto svojih ljudi. Karađorđe, koji je dobro poznavao Veljkovu ćud, obdari ga prvo za njegova junačka dela sa nekoliko stotina dukata i dade mu vojvodsku diplomu. Ali kako nije želeo njegovo prisustvo na skupštini, to ga ukloni, sastavi pismo u kome se Veljku javljalo da je Banja u opasnosti od Turaka. To pismo doneo je tatarin na konju uoči otvaranja skupštine. Karađorđe pred svima starešinama naredi da se pismo pročita. Zatim se okrete Veljku i reče: — Sine Veljko, šta ćemo sada? Veljko je iznad svega voleo Banju. Tu mu je i u ratu i u miru bilo najmilije boravište. Čim je čuo da je ona ugrožena, bez razmišljanja odgovori: — Šta drugo mogu da radim nego da idem i bijem Turke. Zatim naredi dobošaru te zabubnja. Okupi svoje bećare i okrenu žurno put Banje. Time je i ona mala nada opozicije bila uništena. Skupština je bez ikakva otpora prihvatila novi ustavni akt kojim su stvorena popečiteljstva. Donela je i zaključak da ko ne prihvati određeno mesto, bude proteran iz Srbije kao izdajnik naroda i otadžbine. Zatim su novopostavljenim vojvodama izdeljene diplome. Vožd ih je odmah uputio na dužnost. Hteo je da se ne nađu u Beogradu kad Milenko i Petar dođu sa Rusima. Bojao se da poneki između njih ne udari natrag i ne pređe na stranu njegovih protivnika. Zanimljiv je slučaj koji se desio Milošu Obrenoviću. Još od ranije bilo je uhvaćeno jedno njegovo pismo, kojim je obećavao Milenku i Petru oružanu pomoć da se Karađorđeva vlast ograniči, a Mladen i Ivan Jugović proteraju iz Srbije. — Gledajte ono rutavo pseto kako je neobrijano došlo na zasedanje! — rekao je zlobno Mladen pokazavši na Miloša. Miloš na ove reči skoči i suze mu udariše na oči — Gospodaru, ja sam skoro izgubio brata. Zato se nisam obrijao! — Ti si parampas, — prodera se na njega Mladen, — tebe treba obesiti o vrbu što ne rađa ništa. U aps se vuci, kurvo! Miloš je na sudu priznao svoje pismo. Zauzimanjem prijatelja kod Karađorđa, oslobođen je krivice. Ali je uvek ostao zapostavljen do propasti ustanka. Čak se išlo toliko daleko prema njemu da je zlatna medalja, koju mu je 1812 godine poslao ruski car Aleksandar, vraćena natrag. Zato Miloš nikad nije zaboravio reči Mladena Milovanovića, i u Topčideru, na mestu gde je trebalo da bude obešen, pošto je uzeo vlast u svoje ruke, podigao je crkvu. Uskoro po događajima koji su se odigrali na skupštini i neposredno iza nje, u Beograd

stigoše ruske trupe sa pukovnikom Balom. S njima su došli Dobrnjac i Milenko. Prva briga Karađorđeva je da dozna šta Rusi misle o njemu, jer je Milenko u istoj kući stanovao sa pukovnikom. Da što pre raščisti stvar, naredio je Mladenu da u svojstvu popečitelja pozove Bala, Milenka, Dobrnjca i sve ruske oficire na ručak. Za vreme dok je ručak trajao, sve je teklo u najboljoj prisnosti i redu. Ali posle ručka Karađorđe naročito izazva svađu sa Milenkom. Dođe do vrlo oštrih reči. Vožd viknu na momke, koji uzmu Milenku sablju. Tada ga i pukovnik Bala poče moliti za Milenka. Karađorđe skide kapu i viknu: — Hleba ti careva, jesi li ti došao da braniš Milenka od mene? Bala se začudi takvom pitanju pa odgovori: — Ja nisam došao da branim Milenka od tebe. Niti tebe od Milenka. Moje starešine poslale su me u pomoć srpskom narodu protiv Turaka, pod tvoju komandu. Karađorđu odmah olakša na duši pa reče: — E, kad je tako, kojekude, dozvoli mi da ti mesto cara poljubim ruku! Bala se usprotivi. — To ne mogu! Ti si gospodar ovoga naroda. Nego da se poljubimo kao braća u lice. To je uticalo na vožda te vrati Milenku sablju i odustade od njegova zatvaranja. Situacija mu je sada potpuno jasna: odluke skupštinske trebalo je provesti do kraja. Sutradan naredi da se napišu diplome za popečiteljske položaje Milenku i Dobrnjcu. Petar i Milenko, iako su uviđali da su im planovi propali, jer ih je Jakov izdao i primio ponuđeno mesto, odbiju diplome. Zatražiše da idu u svoja sela i žive kao obični građani. Oni još nisu mogli da shvate da su izgubili bitku. Uzdali su se u pristalice iz unutrašnjosti. Međutim sve je zaista bilo propalo. Kao najmoćniji voždov protivnik, Jakov je ostao zadovoljan novostvorenim stanjem. Iz dva razloga. Sin mu se oženio jedinicom Mladena Milovanovića. S pravom je pretpostavljao da će sve veliko Mladenovo bogatstvo pripasti njegovom sinu. Isto tako dopadao mu se novi položaj. Naročito što mu je sin, mesto njega, u nahiji ostao vojvoda. Pored toga, Jakov nije imao one lične hrabrosti koju su pokazivali Milenko i Dobrnjac. Uz Milenka i Petra jedino je dokraja ostao čvrsto Stevan Živković. Odlučan i popularan u Beogradu, on je u početku ustanka Srbima učinio velike usluge. Kao trgovac pobegao je od dahija u Zemun i ustanicima nabavljao barut i druge ratne potrebe. To mu je pomoglo da se naglo obogati. Posle oslobođenja Beograda vratio se u Srbiji i želeo da igra vidniju ulogu. Smatrao se zapostavljen, a zbog trgovačkih poslova došao je u sukob sa Mladenom. Najpre je postao poverljiv i blizak Rodofinikinu. Posle njegova odlaska, usko se povezao sa Petrom i Milenkom. Bio je jako omiljen kod beogradskih trgovaca i zanatlija. Suprotno tome, usled svoje gramzivosti i nasilja, Mladen je kod građana bio omražen. Čak se jednom protiv njega digla i buna. Karađorđe je morao upotrebiti svoj autoritet da je stiša. Zbog zaštite koju je ukazivao Mladenu, ni Karađorđe nije bio popularan među beogradskim građanima. Naročito zbog postupaka svojih momaka, koji su se ponašali okrutno i siledžijski. Vuk Karadžić priča: „Ja sam svojim očima gledao kako su Karađorđevi momci povalili jednoga čoveka u blato i istukli ga koliko su hteli, što je projahao mimo njih na svome konju kad su oni sedeli na klupi pred Karađorđevim konakom, pa ga okrive da ih je poprskao blatom. Čovek je ovaj bio mlad i po varoški lepo obučen. Bio je pošao dolje niz čaršiju kako će k crkvi. Oni su ga vratili, s konja skinuli i u blato povalili"... Uzimajući u obzir slične postupke voždovih i Mladenovih momaka, Živković je računao

na njihovu omrazu među beogradskim žiteljima i predlagao Petru i Milenku, pošto su odbili popečiteljske diplome, da njih trojica, sa ono nekoliko momaka lične pratnje, napadnu Mladena. — Nemamo ljudi! — rekao je Milekko. — Imamo nas trojica. Ubićemo debelog, koji je dozlogrdio celom Beogradu. Kad on padne, onda će se uz nas dići ceo Beograd. I onaj crni pas moraće pristati na našu stranu. Milenko i Petar nisu pristali na Živkovićev predlog. Odlučili su da idu u progonstvo...

XIV Preko leta 1811 godine ustanici su održali svoje granice. U zajednici sa Rusima najviše su se tukli sa Turcima oko Negotina. Na Drini i Deligradu ostali su sami. Nije bilo ni velikih bitaka ni naročitih pobeda. Stanje u zemlji, posle progonstva Milenka i Petra i bekstva izvesnog broja njihovih pristalica, nije bilo sređeno. Kao posle svakog velikog trvenja, ostala je zla krv među ljudima. Mesto Milenka za popečitelja inostranih poslova došao je Miljko Radonjić, profesor Više škole, rodom iz Nahije rudničke. Mesto Petra Dobrnjca za popečitelja pravosuđa postavljen je sovjetnik Ilija Marković iz Šabačke nahije. Od ostalih pet sovjetnika sastavljen je Narodni sud, kako je to ustavnim aktom bilo predviđeno. Mladen, Jakov i knez Sima dobili su platu po 500 dukata godišnje. Usto hleb, meso, i ječam za svoje konje. Ostaloj trojici popečitelja plata je bila nešto manja. Ovim je Sovjet stvarno ukinut. no ime mu je ostalo i popečitelji su se nazivali Sovjetom. Po smrti Dositejevoj, Karađorđe je na njegovo mesto postavio Ivana Jugovića. Ali pri kraju 1812 godine iz Sovjeta je isterao i Jugovića i Radonjića. Tako je cela vlada ostala na Mladenu, Jovanu i knezu Simi. Dok se to tako događalo u Srbiji, dok se udarna snaga revolucije trošila u međusobnim svađama i podmetanjima, već od početka 1811. stanje stvari u svetu uzimalo je novi obrt i situacija je za Ruse postajala nepovoljnija. Samim tim i Srbi, kao njihovi saveznici, postajali su sve više pritešnjeni neminovnošću onoga što će se te i idućih godina dogoditi. Ruska saveznica Pruska potpuno je satrvena od Napoleona. Austrijski dvor se orodio sa Korzikancem. Beč je sada u Rusiji gledao svoga najvećeg suparnika. naročito na Balkanu. Obaveštena da je Napoleon izvršio grandiozne pripreme za pohod na Moskvu, i zadivljena njegovom ogromnom snagom, ona je 1812 potpisala savez sa Francuskom i izjasnila se otvoreno protivu Rusije. Time se Rusija našla u vrlo teškom položaju, jer je još bila u ratu s Turcima. Jedini saveznici ostali su joj pobunjeni Srbi. Po Napoleonovom nagovoru, Turci su u leto 1811 ponudili Srbima mir i autonomiju. Nedovoljno obavešten o prekretnicama u spoljnoj politici velikih sila, odan Rusiji i uveren u njenu snagu, Karađorđe odbija turske ponude i saopštava ih glavnom ruskom stanu na Dunavu. Tako je propuštena i poslednja šansa da između Srba i Porte dođe do nekoga rešenja. Istina, Karađorđe je već u početku 1812 shvatio situaciju u svetu i osetio svu težinu ustaničkog položaja, ali nikako nije gubio nadu, jer se uzdao da će Rusi ipak naći načina i mogućnosti da mu u odlučnom času pomognu. Rusi su zaista morali brzo da rešavaju pitanje daljeg rata sa Turcima. Napoleon je s ogromnom armijom nadirao sa zapada na rusku teritoriju. Zbog toga je Rusiji mir više bio potreban nego Turskoj. Ali ni sama Porta nije se lagodno osećala pred blizinom najezde. Pretpostavljala je da će Napoleon, čim uništi Ruse, napasti Tursku. Zato su se obadve zaraćene strane brzo odlučile za mir. Sem toga na Portu je činila pritisak i Engleska. Njen poslanik je izjavio da će u slučaju ako Turska pristane uz Napoleona, prekinuti sve odnose sa njome i odmah otpočeti neprijateljstva. U takvoj situaciji mir između Rusa i Turaka zaključen je 16 maja 1812 godine u Bukureštu. Reis efendija, prihvatajući uslove mira, izjavio je: „Žedan čovek ne odbija vodu koja mu se pruža". Ovim ugovorom zapečaćena je sudbina Prvog srpskog ustanka. Granica između Rusije i Turske u Evropa išla je rekom Prutom do ušća u Dunav i levom obalom Dunava. Petim članom ugovora potvrđene su privilegije za Vlašku i Moldaviju. U osmoj tački ugovoreno je da Turci uzmu sva utvrđena mesta u Srbiji i snabdeju ih posadom. Porta se obavezala da Srbima da punu amnestiju za prošlost. A pri postavljanju garnizona da vodi računa

o narodnoj bezbednosti i da Srbima daruje povlastice koje uživaju njeni podanici na Arhipelaškim Ostrvima. Isto tako Porta se obavezala da se neće mešati u unutrašnje srpske poslove, da će odrediti umeren danak koji će primati iz ruku srpskih starešina. U osnovi osmi član Bukureškog ugovora predstavlja neku vrstu pomirljivog rešenja između stanja pre ustanka u Srbiji i onoga koje je stvoreno ustankom. Bukureški mir i tekst njegovog ugovora strašno je delovao na Srbe. Karađorđu je najednom postalo jasno da je prepušten sudbini. Po prirodi nekompromisan čovek, on nije mogao da se pomiri sa stvorenim stanjem. Odmah počinje da traži izlaz iz mučne situacije. Zato saziva skupštinu u manastiru Vraćevšnici. Odnekud je bio prokljuvio da kod Porte za početak ne postoji namera da silom uguši ustanak. Zato je hteo da koristi tu dobru volju kod Turaka. Predložio je da se odredi izaslanstvo koje bi u Carigradu povelo razgovore o miru. Ovo izaslanstvo je imalo zadatak da zavarava Turke, ako ne mogne postići povoljne uslove, dok se situacija u svetu ne razbistri. No dok su ustanički poslanici stigli u Sofiju, Francuzi uspeju da potpuno izokrenu tursku politiku svojim uticajem: oni nagovore Portu da ustanak silom likvidira. Doskorašnji veliki vezir je pao. Na njegovo mesto došao je Huršid-paša iz Niša. On je dobro pamtio svoje neuspehe u Srbiji. Smatrao je da mu se sada pruža prilika da se osveti ustanicima. Kad su kod njega došli srpski izaslanici, namerno ih je poslao u Carigrad. Tamo ik niko nije hteo primiti. Ponovo ih vrate Huršid-paši. Oni su stigli k njemu natrag baš onoga dana kad je Huršid-paša posekao kneza Muruza i jednog turskog diplomatu, koji su s Rusima u Bukureštu zaključili mir. Ranije on je dosta dobro bio primio srpske izaslanike. Sada međutim, kad je znao vrlo tešku ustaničku situaciju, hteo je što bolje da je koristi. Zato je Karađorđevim izaslanicima rekao: — Ja sa Srbima neću i ne motu iznova praviti mir. Položite oružje i predajte se, kako su Rusi za vas svršili! Na uporne pokušaje izaslanika da iznude ma i najmanje povlastice odgovorio je odlučno: — To nije moj posao. Određena je naročita komisija koja će doći u Niš i s vama stvari urediti. Posle toga neuspeha Karađorđe je mnogo popustio u svojim zahtevima. Tražio je od Turaka samo minimalne uslove: da se narodu ostavi sitno oružje i da se u Srbiju ne vraćaju proterani Turci, već samo turski upravnik sa određenim brojem vojnika. Porta bi to nekad oberučke prihvatila. Sada nije ni glavu htela da okrene na tako ništavne uslove primirenja. Kod nje je bila sazrela odluka da se srpski ustanak silom uguši i za uvek skine sa dnevnog reda. Tako povoljnu priliku ona nije htela da propusti utoliko pre što je ruska situacija postajala sve teža. Napoleon je prodirao prema Moskvi. Ceo svet je računao da je njegova pobeda osigurana. Sve je to nepovoljno delovalo na moral u Srbiji. Mesto svesti o potrebi unutrašnje sloge i prikupljanja snage, koja nije bila velika, kod ustaničkih starešina i dalje su trajale zađevice i progonjenja. Nastupila je malodušnost, jer nije bilo izgleda ma za kakvu pomoć sa strane. Nestalo je onoga negdašnjeg revolucionarnog poleta. Većina stare, revolucionarne garde izginula je u mnogobrojnim bitkama ustanka. Dva najhrabrija, darovita ustanička zapovednika, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, proterani su iz zemlje i svoju odvažnost nisu joj mogli staviti u službu. Zavađene starešine, osiljene i obogaćene, nisu više sposobne za podvige i pregaranja. U narodu se to sve jasno osećalo. Nasilja, jagma i grabež pojedinih vojvoda ubijale su volju boraca za pregalaštvo i požrtvovanje. Ti osiljeni skorojevići, surovi i neuračunljivi u svome ponašanju, često su u svojim postupcima prema narodu gori od janičara i subaša. Zbog njihovog rada i ponašanja postojalo je veliko ogorčenje u masama. Desilo se usto i ono što je bilo najgore. Kod samog Karađorđa popustila je ranija vera i volja.

Njegov autoritet u narodu još je ogroman. Ali da on nije u unutrašnjim trzavicama oštećen; da je vožd sačuvao raniju svoju srčanost, strogost i odlučnost, pa da ponovo uleti u mase i digne steg bune, raspali revolucionarnu snagu i veru, sve bi možda bilo ponovo dobro. Pred opštom nesrećom, jedino je on još mogao da pokrene narodnu snagu i odlučnošću spreči opštu katastrofu. Narod je još jedino u njega verovao. Nekad, u sličnim situacijama svih ranijih godina, a poslednji put 1810. svojim pregalaštvom on je spasao ustanak. Tada je on bio neukrotiv džin koji nije mesecima sjahivao s konja i, bez sna i odmora, jurio sa južnog na istočni, a odatle na zapadni front. Gde se god na granicama Srbije pojavljivala opasnost, svuda je na vreme stizao i zadavao smrtonosne udarce neprijateljima. A gde se on pojavljivao, svaka je malodušnost prestajala. Među ustanike ulazila je sloga i dizala se snaga. Sve su mu prepreke na putevima borbe i slave padale. Zato se s pravom moralo računati da će on ponovo i u ovoj situaciji krenuti ranije omeđenim svojim putem. Ali po svoj prilici da i snaga najsmelijih ljudi ima svoje granice. Dugi ratovi, nesrećne unutrašnje prilike, „međusobna trvenja i dvogodišnja taktiziranja između Rusa i protivnika bili su već načeli starog vuka, koji je umeo pravilno da rešava stvari jedino na bojnom polju. Nagrizen crvom sumnje u ljude, nepoverljiv prema svima, poljuljan u samom sebi, Karađorđe više nije mogao da se snađe i vidi gde je izlaz. Njega je otrovalo ono što se u vrhovima ustaničkim dešavalo za poslednje dve godine. To se jasno videlo kada je pre turskog napada, 3 marta 1813. godine, predviđajući poraz, molio ruske vlasti da se može preseliti sa porodicom u Rusiju. Teško je ući u unutrašnje lomljenje voždove volje, koju je u svim svojim postupcima celoga života jasno ispoljavao, i uvek sigurno vođen njome ispadao pobednik. Šta se to desilo da stari hajduk, suđenik sa vešala, vođ ustanka i pobednik sa toliko krvavih megdana naglo klone? Da li je stvarno Karađorđe već bio pobeđen sitnim zlobama i podmetanjima kojima su ga bezdušno i sračunato zasipali protivnici? Čini se da je zaista time bio nagrizen. I da je kao borac zaista klonuo. To se možda najbolje vidi iz proglasa koji je u junu 1813 uputio narodu. Već po tonu i rečima, to nije onaj raniji Karađorđe koji ni pred čime ne zazire. Sada on ne sme otvoreno, muški, kao nekad da rekne svu istinu narodu u oči. No pokušava, okolišeći, da govori kako su se smirili carevi, kako su se dogovorili među sobom o Srbiji i zaključili mir. Ali da taj mir neće da poštuju spahije i janičari. Zaobilaznim putem hteo bi da rekne kako na Srbiju ne ide carska vojska, već nepokornici sultana. To nije bila narodna, već njegova slabost. Tim putem se nije mogao dići duh otpora. Sada više nema ni one munje gneva u Karađorđevim očima. Ono čelično, blistavo sečivo oduševljenja ili mržnje nije više što je bilo. Pogled mu je zabrinut. Oseća se u njemu neverica, zebnja, seta. To deluje i na sve prisutne. Svi osećaju da je otupila oštrica sablje koja je skidala glave neposlušnika. Ni hitra ruka ne seže više u silav pištolju, koji je bio strašniji nego i najveća turska sila. S druge strane, na čelu Turaka je lukavi, okretni i odlučni Huršid-paša. To je čovek koji ume da taktizira, nastojeći da svoga protivnika potpuno dotuče i zanavek uništi. U njemu je stalno prisutna boljka iz 1810 godine, kada mu je sve bilo na domaku ruke, pa Varvarinska bitka sve pomela. Stalno je mislio da se tako nešto više ni po koju cenu ne sme dogoditi. Za napad na Srbiju polako se i temeljito spremio. Plan su mu izradili najbolji francuski stručnjaci. Naredbe su izdate za prikupljanje i pokret vojske prema granicama Srbije. Šta radi Karađorđe za to vreme? On zna da će biti napadnut sa svih strana. Jasno mu je da se pomoći ni otkuda ne može nadati. Nebo je više Srbije smrknuto i puno pretnje i olujine. Zato pokušava sa starešinama da što preduzme. Istina, mlitavo i neodlučno. Bez one smelosti iz teških dana 1806 godine, kada je dobro znao da je ponajbolja odbrana prelazak u napad pre protivnika.

Njemu su i sada poznati pravci turskoga napada. Zato celokupnu vojsku deli u tri odbrambene grupe: prema Vidinu, prema Nišu i prema Drini. To je Mladenov plan, kome se svi povinjavaju. Karađorđu se taj plan ne dopada. U jednom času sinula mu je spasonosna ideja. Shvatio ]e tursku nameru. Zato predlaže prilagođavanje odbrane terenu i sužavanje fronta: rušenje utvrđenja na granicama i prelazak na manevarske poduhvate i gerilske akcije u pozadini nastupajuće turske armije. Osetio je da bi takvim načinom odbrane Hajduk Veljko i Zeka Buljubaša, sa mnogim drugim odvažnim junacima, činili čuda i potpuno paralisali tursku vojsku. Ali u Sovjetu on ne ostaje uporan da bi nametnuo svoju zamisao. Mladen, koji je ministar vojni i zna za duševno stanje voždovo, ipak nameće svoj plan. Savremenici tvrde da ga je u tome rukovodilo njegovo imanje, koje bi, ako bi se prihvatio voždov plan, ostalo nebranjeno. Koliko to nije onaj raniji Karađorđe, najbolje se vidi iz toga što je popustio Mladenu i prihvatio odbranu koja nije odgovarala revolucionarnim navikama srpske vojske.

XV U julu 1813 godine turska vojska je sa sviju strana počela čeličnim obručem stezati Srbiju. Oslobođeni rata protiv Rusa, uvereni u svoju nadmoćnost, fanatatički kivni na Srbe, Turci su krenuli odlučno napred. Veliki vezir, koji je upravljao svim operacijama protiv Srbije, mnogo je polagao na to da udar bude izvršen jednovremeno sa sviju strana. U prvi pokret Turci su stavili 80.000 vojske. Srbi su u krajnjem naporu mogli mobilisati svega oko 50.000 ljudi. Usto, Turcima su neprestano pridolazile nove trupe i pojačavale već pokrenutu snagu. Bili su nadmoćniji u artileriji, konjici i pionirskim trupama. Imali čvrst moral i bili u položaju napadača koji je svestan da mu protivnik nije više na moralnoj visini iz ranijih godina borbe. S juga od Niša vodio je tursku vojsku rumeliski valija Karsli-Ali-paša. Od Vidina Ahmed-paša. Iz Bosne Ali-paša. Flotila od nekoliko brodova sa topovima pošla je uz Dunav. Prvi turski napad Srbi su energično dočekali i suzbili. I pored toga Turci su na Timoku i kod Drine postigli izvesne uspehe. Dvadeset osmog jula poginuo je Hajduk Veljko. Pole desetak dana borbi Turci su zauzeli Negotin. Kod Drine su, uz teške i odlučne napore, uzeli Lepšicu i Loznicu. Zatim su se uputili prema Zasavici. Deligrad je čvrsto branio Stanoje Glavaš. Svoj neuspeh platio je glavom Karsli-Ali-paša. Na njegovo mesto postavljen je Mehmed-Behram-paša polovinom avgusta. On je dobio izrično zapovest da Deligrad opsedne, zaobiđe i krene dolinom Morave prema Beogradu. Novu, pojačanu tursku navalu srpska vojska nije mogla izdržati. U ustaničke redove unelo je zabunu i odsustvo Karađorđevo na bojnom polju. On je početkom jula došao u Jagodinu. Naredio da mu se tu koncentriše rezerva, kojom bi upravljao i priticao u pomoć gde bude trebalo, Ali 6 jula njega iznenada spopadne velika žeđ. Tu su bili prvi znaci tifusa. Odatle njega prenesu u manastir Jošanicu. Zatim u Kragujevac i naposletku u Topolu. S Drine su već stizali glasnici, tražeći pomoć. Sa svih frontova pogledi se okreću Topoli i traže njega. Vojnici su među sobom govorili: „Da je vožd živ, šta bi ga moglo ustaviti da se ne pojavi među nama?" Na sve zahteve i traženje pomoći sa bojišta Karađorđe je odgovarao: „Zar ne vidite da iz mene duša izlazi, nego još pitate: šta ćete raditi!? Kako vas bog uči, vi gledajte, a u mene se nemojte ništa uzdati". Početkom avgusta on je prezdravio. Već 14 se pokazao vojsci na Drini. Zatim se vratio ponovo u unutrašnjost zemlje, gde su mu sa svih bojišta stizali izveštaji o nepovoljnom stanju. Klonuo i još nedovoljno oporavljen od bolesti, premišljao je šta da uradi. Njegove odlučnosti više nije bilo. U jedno vreme nosio se mišlju da se dohvati planina i hajdučijom brani od Turaka. Taj nastup energije brzo ga je napustio. Učinilo mu se: dockan je. Pomišljao je da je narod izgubio veru u njega. Mesto da ide u vojsku, kojoj bi joj svojim prisustvom digao borbeni duh, stalno se kolebao šta da radi. Huršid-paša ponavlja svoj raniji manevar na Moravi. Neće da udara na srpska utvrđenja. Zaobilazi ih i desnom stranom reke oprezno i lagano napreduje prema Smederevu. Jasno ispoljava težnju da se poveže sa vidinskom vojskom, koja je posle Hajduk-Veljkove smrti napredovala uz Dunav. Bosanski Turci isto tako manevrišu u težnji da se prilagode opštem planu napada. Pošto su osvojili Loznicu i Lešnicu, kreću se niz Drinu ka Savi. Cilj im je da se na taj način otresu nesnosnih gerilskih napada Zeke Buljubaše i njegovih golaća, koji su činili čuda od smelosti i svojim iznenadnim pozadinskim udarima satirali tursku komoru i ometali razvijanje neprijateljske snage na području Mačve. Uočivši turske namere, Srbi podignu utvrđenja na

Ravnju između Save i Zasavice, sačekavši na tome uskome prostoru tursku vojsku iz Bosne. Dok se sve ovo dešavalo po bojištima, Karađorđe je više senka nego živ čovek. Javlja se na dva, na tri mesta u vojsci. Izgleda izgubljen i preplašen. Koleba se. Pomišlja da bi trebalo predati gradove Austriji. Čas se trezni i stvara planove da se u gradove zatvori sa jakom posadom. Da ih brani, a iz šuma gerilskim akcijama da napada Turke. U toj situaciji računa i na zimu, na ugroženo snabdevanje turske vojske i nevolje koja će je snaći ako se usudi da zazimi opsađujući Srbe u gradovima. To je plan ostvaran i moćan. Narod je i bez toga u zbegovima. Turski ispadi i nasilja ponovo bi oživeli revolucionarnu snagu. S tom namerom došao je 19 septembra u Beograd. Uzeo mitropolita Leontija i pošao s njime na moravski front. Sama ta činjenica što vodi mitropolita među vojnike jasno pokazuje njegovu klonulost i nedostatak vere u sebe. Vule Ilić, koji je na Moravi dočekao vožda, kaže da mu je rekao: — Drži se tu i čuvaj prelaz dok se može. Ako Turci pređu Moravu, ti onda trči u Smederevo. Varoš popali, pa se sa bećarima i momcima zatvori u grad. Beograd ću isto tako urediti. Ja idem u Šumadiju. A Turci, ako smeju i mogu, neka zimuju na Vračaru. No već sutradan, 20 septembra, Karađorđe je u Beogradu. Naredba je saopštena stanovništvu da svako ko ima dugu pušku ide na front kod Morave. Poslao je pismo i sekretaru Ðuriću da od Šapca digne njegovu konjicu i pohita s njome da uhvati Beograd. Da se zatvori u njega do proleća. Čak je izdavao naredbe i strogo pretio onima koji su se pripremali za bekstvo u Austriju. Svi ti postupci i radnje dokazuju da se odlučio da ostane u Srbiji i nastavi borbu. Šta se odigralo u noći između 20 i 21 septembra u voždovoj duši, teško je shvatiti. Te noći su mu javili da su Turci prešli Moravu. Isto tako dobio je izveštaj da je Šabac u kritičnoj situaciji. Crn glas poraza i opšteg rasula verovatno je načeo veru koja mu se bila javila u trenucima odluke da pod svim okolnostima produži borbu. Ali te iste noći mitropolit Leontije i ruski agent Nedoba učinili su sve sa svoje strane da ubede Karađorđa kako je besmisleno ma šta preduzimati za produženje daljeg otpora. Oni su još pre nekoliko dana tajno pribavila dva čamca iz Zemuna za bekstvo. Iz Karađorđevih postupaka posle bolesti znali su da to nije onaj negdašnji vožd i, osećajući njegovu neodlučnost i kolebljivost, upotrebili su verovatno vrlo ubedljive i primamljive razloge da ga nagovore da napusti Beograd. Dočarali su mu možda veliku snagu ruske armije, koja će posle okončanja rata sa Francuzima pomoći Karađorđu da se u Srbiju vrati i postigne sve što želi. U svakom slučaju, te noći slomljena je jedna velika tekovina ostvarena revolucijom, krvavim borbama i pobedama. Karađorđe je popustio; on je pristao da mu ova dva čoveka preseku koren sa rođenom grudom iz koje je sve dotle primao ogromnu snagu i tokom ustanka zadivio ceo svet. Veliki, smeo i hrabar čovek, osedeli revolucionar, seo je u čamac između Nedobe i Leontija, napuštajući svoju zemlju, preplavljenu morem krvi i plamena. Telesno iznuren ratnik napušta svoje verne i odane borce, koji još na svim stranama Srbije ginu za otadžbinu i slobodu. Kako je mogao, kako je smeo da okrene leđa toj Srbiji koju je digao, zadobio duhom snage i otpora? Toj Srbiji koja je, i u toj kobnoj noći, punoj zle slutnje i poraza, još brektala njegovom mišlju i pothvatom, kako bi, prošavši kroz vešala, oštro kolje, tamnice, seče, stradanja i nova poniženja, ponovo potražila opojno piće slobode i novog uzdizanja? Karađorđevo bekstvo u Austriju dalo je primer ustaničkim starešinama da i oni tako postupe. Vest o njegovom odlasku kobno je proletela celom zemljom. Uticala je da katastrofa brže dođe. Bojeći se opravdanog narodnog gneva, vojvode uzimaju svoje porodice i beže s njima u Austriju. Srbiju i narod prepuštaju divljem i svirepom besu Turaka. Jedini Miloš Obrenović ostaje s narodom da podeli njegovu sudbinu.

Dvadeset i trećeg septembra, pre podne, Turci su se pojavili oko Grocke. Bilo ih je oko dve stotine. Oni su prvi ušli u Beograd. Pošto su prokrstarili pustim ulicama, jurnuli su na obalu Save i Dunava, gde je bilo još naroda koji je bežao u Zemun. Isekli su nekoliko ljudi. Zatim se popeli na bedem, gde su našli napunjene srpske topove. Potpalili su ih i zrna su popadala na austrijsku teritoriju. Kad je u Carigrad stigao glasnik i javio da je Srbija pokorena, a turska vojska ušla u Beograd, Šabac, Smederevo i druge gradove, Porta je izdala naređenje da se tri dana sa po tri plotuna oglašava Turcima velika pobeda nad ustanicima u Srbiji. Petoga januara 1814 godine Huršid-paša je svečano ušao u Carigrad kao pobednik. Portini ministri i velikodostojnici dočekali su ga izvan varoši. Ulazak njegov u prestonicu bio je pravi trijumf s uobičajenim orjentalnim bleskom. Čelenka ukrašena dijamantima blistala mu je na turbanu. U silavu imao je handžar okovan u zlato i dijamante. Te mu je darove poslao lično sultan, kao „pobediocu". Treći deo

I Kad su Karađorđe, Leontije i Nedoba prešli u Zemun, ruski agent je pokušao kod austrijskog komandanta mesta da izradi za vožda zaštitu, ne kazujući da je i on tu. Kad se voždovo prisustvo nije moglo sakriti, Nedoba je pokušao da ubedi austrijskog oficira kako će Karađorđe, čim izdrži karantin, krenuti s njime za Rusiju. Austrijski zapovednik nije bio glup čovek, da ne shvati koliko je opasno držati Karađorđa, kao vođu ustanka, na granici prema Turskoj. Bojeći se da s voždom ne imadne neprilika, on predloži da se Karađorđe smesti u manastir Fenek. Karađorđe se protivio da se rastavlja od Nedobe, jer se bojao da će se austrijske vlasti prema njemu rđavo ponašati. Ali 23. septembra predomislio se i pristao da ide u manastir. Tako se rastao sa Nedobom i mitropolitom Leontijem. Kad je došao u manastir, čuo je za svu nesreću i bedu koja je zadesila Srbiju. Tu mu tek luca jasno pred očima šta je učinio. Turci su, kao izgladneli i pobesneli vuci, robili, palili i ubijali Srbe. Preko trideset hiljada porodica već se nalazilo po karantinima na austrijskoj granici. Od gladi, bolesti i nevremena propadali su žene i deca. Ostala Srbija sva je u zbegovima, po šumama i planinama, razorena i lišena krova i ognjišta. Kad se odlučio da napusti Beograd, Karađorđeva namera nije bila da sasvim beži. Hteo je da se skloni samo za izvesno vreme, kako bi okupio oko sebe glavno vođstvo i pošao s njime u Rusiju, gde bi se dobro spremio i ruskom pomoću vratio ponovo da digne narod. To ustvari nije bila njegova misao. Nju mu je one noći, ubeđujući ga da napusti Beograd, u času njegove klonulosti nametnuo Nedoba. U manastirskoj samoći, kad se odmorio i razmislio, odmah mu je postalo jasno da je strašno pogrešio napuštajući Srbiju. Osetio se prevaren i izigran. U Srbiji, i mrtav bio bi veliki vožd i stravični pobednik, čije je ime smrzavalo srca u grudima Turaka i razigravalo srpsku snagu osvete. Ovde, među manastirskim zidovima, samo je bedni prognanik, koga budno prate oči austrijskih agenata. Shvatio je da su mu savetodavci podvalili. Naročito mu je jasno da ga je Nedoba prevario. Zato, očajan, čitave noći ne spava. Stalno puši i razmišlja. A kad mu u manastir stiže poruka od ruskog cara da se održi samo za izvesno vreme, van sebe je od jada što je podlegao i svojim bekstvom upropastio zemlju i tekovine nacionalne revolucije. Pokušao je da uhvati vezu sa ljudima iz Srbije. Uputio je jedno pismo preko Blagoveštenskog manastira, savetujući hajduke, koje su vodili Stanoje Glavaš i Prodan Gligorijević, da se drže. Poručio im je da će im skoro doći sa ruskom pomoći. Pismo nije stiglo na određeno mesto, već u ruke austrijskim vlastima. Uznemiren, razjeden sumnjama i stalnim čeprkanjem po sebi, ponaša se kao čovek koji nikako ne može da shvati da je zarobljenik i izgnanik. Ne oseća da je okružen ljudima koji prate svaki njegov korak i nastoje da dokuče ne samo reči već i njegove misli. Pošto je ceo život proveo kao neukrotiv hajduk i revolucionaran vožd, nikako ne može da se pomiri sa sudbinom koja ga je bacila u manastir, gde je bedna senka negdašnje svoje snage. Naročito mu je teško kad je uočio kako se austrijske vlasti neprijateljski ponašaju prema izbeglom narodu iz Srbije. Knez Meternih, koga ruski car smatra velikim diplomatom, sprečava svojom zakulisnom akcijom svaki poduhvat Rusa da se olakša sudbina Srba. Pograničnim austrijskim vlastima naređeno je iz Beča da se prema srpskim izbeglicama ponašaju kao sa neprijateljima. Nema se obzira ni prema istaknutim ljudima. Sam Karađorđe je upola zatvoren i pod stalnom prismotrom stražara. Celokupna imovina vožda i starešina konfiskuje se kako bi se njome nadoknadila šteta koju su pretrpeli austrijski trgovci prilikom evakuacije svoje robe iz ugroženog Beograda. A da se uveri Porta u dobre i prijateljske namere Austrije, Dvorsko ratno veće u Beču

izdalo je naredbu Varadinskoj generalnoj komandi da se ustaničke starešine prvo stave pod oružanu prismotru u Golubincima. Zatim da se premeste u petrovaradinsku tvrđavu. Tako su srpske političke izbeglice, koje su i po običajima i po međunarodnom pravu mogle da uživaju slobodu nastanjenja pod zaštitom austrijskih vlasti, stvarno zatvarane kao da su neprijatelji ne Turske, već Austrije. Karađorđe slobodno može da se kreće u gornjoj petrovaradinskoj tvrđavi samo u pratnji jednog austrijskog oficira. Bilo mu je zabranjeno da se viđa i sastaje sa ostalim starešinama. Niko od izbeglica iz Srbije nije mogao da ga poseti. Tako nečovečno ne postupa jedna suverena zemlja prema političkim izbeglicama ako nije neprijateljski raspoložena prema zemlji iz koje su ljudi morali da pobegnu zbog borbe koju su vodili za slobodu i samostalnost. Najzad iz Petrovaradina austrijska vlada šalje ustaničke starešine u Grac, Štajerskoj generalnoj komandi. Ova ih internira po raznim mestima svoga područja. To je još jedna velika, prijateljska koncesija zahtevima Porte i beogradskog vezira. Kad ne mogu da dobiju u svoje ruke Karađorđa, Turci ne žele ni njegovo prisustvo u blizini svoje granice. Austrija im u tome ide na ruku, jer ni ona ne želi da se stanje na Balkanu ma u čemu menja. Već 23 januara 1814 Karađorđe je sproveden sa sinom Aleksijem i dvojicom slugu u Grac. Prva naredba iz Beča glasila je: Vožda da prati za novo mesto opredeljenja jedan oficir i dva vojnika. Zatim je stiglo drugo naređenje da se straža poveća i na njega budno pazi. Razlog za ovakvu naredbu je bekstvo Jakova Nenadovića. Kad je Karađorđe stigao u Grac, smešten je u gostionicu „Trst", gde je poslužitelj znao da govori srpskim jezikom. Voždu se stan u gostionici nije dopadao. Tražio je da mu se dade udobniji smeštaj koji je više odgovarao njegovom ugledu i dostojanstvu. Već 27 januara stigao je u Grac i Mladen Milovanović i smešten u gostionicu „Kod sunca". Prva želja Mladenova je da vidi Karađorđa. To mu je dopušteno i oni su se sastali. Taj sastanak povukao je novo naređenje austrijske vlasti: ostale izbeglice da se ne razmeštaju u Grac, već po drugim mestima. Zatim je naređeno da se voždu i njegovim drugovima ne ukazuje nikakva naročita pažnja i da im se zabrani svako sastajanje.

II Pod austrijskim nadzorom u Gracu, Karađorđe je očekivao rešenje svoje sudbine od pobede ruskog oružja. Znao je da se Rusi ne mogu ozbiljno zauzeti za srpsko pitanje dok potpuno ne svrše sa Napoleonom. Isto tako, novine su stalno pisale da je neminovan rat između hrišćanskih sila i Turske. To mu je podgrejavalo nadu da je njegov povratak u Srbiju neminovan. U februaru 1814 godine novine su donele vest da mu je ruski car podario titulu general-lajtnanta i odlikovao ga visokim ordenom. Kad je knez Hohencolern, guverner Štajerske, pročitao ovu vest 7 marta, našao se u priličnoj nedoumici što tako veliku ličnost drži pod nadzorom i izdržava dnevno sa dva forinta. Tražio je uputstva od vlade iz Beča kako da postupa ubuduće sa Karađorđem. Sasvim je razumljivo da su i drugi zatočenici pažljivo pratili uspehe ruskog oružja na frontovima Evrope. O tome se dopisivali sa svojim srodnicima i prijateljima. Obaveštavali ih i izlagali nade u bolje dane svoje zemlje. To opštenje pismenim putem između starešina bilo je javno i po pregledu njihovih pisama od strane austrijskih vlasti. Ili tajno, po kuririma koji su nalazili puta i načina da ta pisma uruče kome treba. A što je vreme više odmicalo, ruski car i ruska vlada sve su više osećali grižu savesti što su u najkritičnijem času prepustili srpske ustanike na milost i nemilost Turcima. Zato su rešili da tu grešku na neki način poprave. Rusija je voljna da_ srpske izbeglice primi i ukaže im materijalnu pomoć. Već u toku leta 1814, posle duže prepiske između ruskih i austrijskih diplomata, Beč je pristao da pusti ustaničke starešine, pošto su Rusi dali potrebne garantije da će ih povesti sa sobom i držati na sigurnom mestu, kako ne bi otišli u Srbiju da dižu ustanak i izazivaju sumnjičenja među Portom i Austrijom. Tako je Karađorđe pušten na slobodu i, u pratnji ruskog činovnika Simona Orlovića, pošao iz Štajerske za Srem i Banat. Između 31. avgusta i 3 septembra vožd i Mladen Milovanović stigli su u Varadin. Za njima su uskoro stigle i ostale starešine i razmestile se u Karlovcima, Novom Sadu, a neke u Petrovaradinu. Pravili su se tajanstveni i jedan prema drugome ponašali su se lukavo i nepoverljivo. Svaki od njih trudio se da uveri okolinu i svoje poznanike i prijatelje kako je baš njemu od strane Rusa poverena najvažnija misija za budućnost. Svaki je imao svoje poverenike koji su dolazili kod razmeštenih izbeglica iz Srbije, te im poverljivo nešto saopštavali. Jedni druge su ogovarali i pred ljudima okrivljavali za ono što se desilo nesrećne trinaeste godine. Karađorđu su dolazili viđeni ljudi iz Banata, Srema, izbeglice iz Srbije i s njime razgovarali o budućnosti zemlje. Izjavljivali žaljenje što ide u Rusiju. Na viđenje mu je došao iz Zemuna pivar Konstantin Kadija i izjavio svoju žalost što ide u Rusiju. Karađorđe mu je odgovorio: — Idućeg proleća biću u Beogradu, u većem sjaju nego što sam ikad bio. Karađorđevoj ženi Jeleni nikako se nije išlo u Rusiju. Vožd je imao mnogo muke dok je privoleo na odlazak. Zbog odlaska svadio se i s Mladenom Milovanovićem. U ogorčenju mu je rekao: — Zbog tebe je propala Srbija, pa i ovde nećeš da miruješ. Ruka mu je i nehotično pošla mestu u silavu gde je nekad nosio svoj pištolj. Dopustivši Karađorđu da putuje za Besarabiju preko Srema, Austrija nije mogla da shvati kakav će utisak u Srbiji učiniti vest da je vožd na granici. Ona je mislila da su Srbi skupo platili svoju ustaničku avanturu, i da ni za pedeset godina na tako nešto više neće pomišljati. Međutim, čim je u narod prodro glas da je vožd na granici, odmah se ustalasala cela Srbija. Nade u skoro oslobođenje od Turaka prošle su kroz sve krajeve. Već 9 avgusta pisao je Sigental Dvorskom

ratnom veću u Beč: „Ljudi u Srbiji jako su uzbuđeni i očekuju Karađorđev prelazak". Predlagao je da se srpske poglavice iz političkih razloga što pre proprate u Rusiju. Uznemireni Sulejman-paša, koji je sada bio beogradski vezir, a dobro je poznavao raspoloženje naroda, otvorio je savetovanje na Divanu. Postavio je pitanje saradnicima šta da se radi. Predloženo je da se knezovi namame u Beograd i bace u zatvor, kao taoci daljega mira u pašaluku. Beogradom su noću, ulicama u kojima su ranije stanovali Srbi, krstarile jake turske patrole, jer im se u sumnji i strahu činilo da će neprijatelj iz zemlje izići. Usled toga u prvoj polovini septembra među Turcima u Beogradu vladala je velika živost. Prestala je bila kuga. Vojska je počela da izlazi u polje. Iz sela su dovedene hiljade Srba kulučara da opravljaju gradska utvrđenja. U ovako zagušenoj i nejasnoj situaciji 16 septembra iznenada stiže glas da je u Požeškoj nahiji Hadži-Prodan, bivši Karađorđev vojvoda, digao ustanak. To je neprijatno kosnulo Turke. Tvrdili su da među Srbima ima preobučenih austrijskih vojnika; da su Srbi potstreknuti na ovo delo od hrišćanskih vladalaca koji su srušili Napoleona. Kao jedini lek za srpsko bunjenje, Sulejman-paša i njegovi savetnici predlagali su da „jogunasti srpski narod treba potpuno istrebiti sa lica zemljina". Zato je 17 septembra iz Beograda krenuo Ćehaja-paša sa nekoliko stotina Arnauta i uputio se prema Čačku.

III Dok se krvava drama ponovo začinjala i naslućivala u Srbiji, starešine iz Prvog ustanka izbegle u Austriju nalazile su se u Sremu i Banatu. Sve vreme od svoga bekstva oni su provodili u međusobnoj svađi, podmetanju i okrivljavanju za ono što se dogodilo u nesrećnoj 1813 godini. Polovinom septembra 1814 godine njihove porodice i druga izbeglička lica okupila su se u Temišvaru i pošla za Rusiju. Izmicali su od svojih poverilaca i međusobno se tužili. Ton izbegličkoj bedi i srozavanju davale su najistaknutije starešine, jer su svi hteli pred Rusima da pribave mnogo veći ugled nego što su ga uživali u Srbiji. Krajem oktobra emigranti sa Karađorđem stigli su u Besarabiju i tu su razmešteni. Vožd se nastanio u Hotinu. Glavnim starešinama ruska vlada odredila je penzije, od kojih su se izdržavali sa svojim porodicama. Ostali, po primeru bugarskih, grčkih i drugih emigracija sa Balkana, prihvatili su se poslova, koje su znali raditi i održavali se u životu. Odnosi među njima nisu bili na visini predstavnika hrabroga naroda koji je u devetogodišnjoj revoluciji zadivio svet. Sitne male svađe, međusobna optuživanja i zavisti rušili su ugled cele emigracije u očima ruskih vlasti. Sliku te niskosti jasno je ocrtao Karađorđe: „Gospodin Nedoba, vladika Leontije i moj bivši sekretar Janićije — jadikovao je vožd — pošli su do Temišvara i svuda kuda su prohodili, nazivali su mene razbojnikom i drugim mnogim nepristojnim pogrdama, i da mi carsku milost ne zaslužujemo niti je imamo". Jadikovanja Karađorđeva su zaista opravdana. Čim je po prelasku u Austriju zatočen, i u Štajersku sa nekoliko istaknutih starešina uklonjen, daleko od turske granice, preostale starešine koje su imale slobodu da se kreću po Sremu i Banatu često su se međusobno sastajale i okupljale. Centar im je postao manastir Fenek, u kome je, blagodareći zauzimanju karlovačkog mitropolita Stratimirovića, postao nastojatelj Melentije Nikšić, raniji arhimandrit manastira Studenice. Ovaj pohlepan, vlastoljubiv, inteligentan, malo pošten, a uglađen kaluđer, prilikom bekstva iz Srbije, primio je od Karađorđa 4.000 dukata na čuvanje. Zaštićen mitropolitovim autoritetom i položajem nastojatelja manastira Feneka, a imajući u svojim rukama voždov novac, Melentije se odmah dao na posao da među izbeglim starešinama i narodom ocrnjuje Karađorđa. Činilo mu se da je došlo vreme njegova uzdizanja u prve redove i zauzimanja Karađorđevog mesta. Ponesen tom mišlju, ni od četa nije prezao da što više oblati vožda i da svu krivicu za katastrofu svali na njegova leđa kako bi ga potpuno onemogućio za dalje vođenje naroda. Oko njega su se okupljali: Prota Mateja, prota Smiljanić; vojvode Petar Moler, Pavle Cukić, Stojan Čupić. Maksa Krstić i druge vojvodice, kapetani i sveštena lica. Zajedničke nevolje često su ih terale da se na tim sastancima razgovaraju o prilikama u potlačenoj otadžbini i da stvaraju planove za budući rad. Duša toga skupa ostao je Melentije. Od izbeglog naroda smatran je glavom emigracije. Pomoću novca uspostavio je i neke veze sa ljudima iz Srbije. Preko tih veza stvorio je i dosta srdačan dodir sa Milošem Obrenovićem, koji je, posle propasti ustanka i predavanja Turcima, odjedanput postao najviđeniji čovek u potlačenoj Srbiji. Miloš je posle teškog udara i krvavog sloma, kad su ljudi u Srbiji otpočeli da se osvešćuju i potanko pretresaju nesreću koja ih je zadesila, pokušavao da narodni bes okrene protiv ranijeg ustaničkog vođstva. Naročitu krivicu za to pripisivao je Karađorđu, kao vrhovnom voždu i najodgovornijem licu. Sada kad je vožd bio daleko od otadžbine, u kojoj je besneo surovi teror odmazde i pljačke, Milošu nije bilo teško da ubedi ljude u tu krivicu. Moglo se reći i ono što se ranije nije ni

pomišljalo. Greške su preuveličavane. Naročito u odnosu na Karađorđa. Za vreme ustanka on je bio najveći. Visoko uzdignut i bolje uočen od drugih starešina. Narodna nevolja tražila je krivca. Tu je Miloš na liniji sa emigrantima, koji su se svim silama trudili da sebe opravdaju a vožda potpuno sruše i za dalji rad u narodu onemoguće. Zato se Miloš, vezuje u tome poslu preko poverljivih ljudi sa emigrantima. Ali već u pismima iz 1814 godine on se javlja „u ime celoga naroda". To je odvažan početak da se predstavi kao vođa pregažene Srbije. U jednom aktu sastavljenom tobož od naroda, po Miloševim uputstvima, upućena je Rusima tužba protiv Karađorđa: „Mi nećemo primiti Karađorđa sa njegovim pristalicama, ne samo kao vladatelja, nego ih uopšte ne primamo natrag u zemlju". Jasno: Miloš ume da gleda daleko unapred. Radi sve da se oslobodi velikog ratnika i popularnog vođe. Zna da mu je on jedini opasan takmac. Zato ga treba što pre kod Rusa onemogućiti, zavaditi ga sa što većim brojem izbeglih starešina, a te kratkovide ljude za izvesno vreme upregnuti u svoja kola. Srčan i izdržljiv, prepreden i beskrupulozan, Miloš je proračunao i vreme za sve svoje planove i poduhvate. Najbolje je obavešten u Srbiji. Dobiva stalno izveštaje od emigranata kako stoji srpsko pitanje na Bečkom kongresu. Zato Hadži-Prodanovu bunu smatra avanturom i pomaže Turcima da je što brže i lakše uguše. A preko svojih poverljivih ljudi, emigranata, zapomaže na turske zločine i moli hrišćanske vladare da zaštite istrebljenje Srba. I pored svih usluga koje čini Turcima, ne oseća se siguran u rukama Sulejman-paše. Naročito ne posle ubistva Stanoja Glavaša. Dobro zna kakvo je stanje u narodu. Zna da se i preko njegove volje stvara novi pokret za ustanak. Još okleva i pokušava da dobije u vremenu i pronikne u novu situaciju. A kad se našao u bezizlaznom položaju, umiče iz Beograda i stavlja se na čelo novog ustanka. Dve-tri borbe i cela je Srbija, sem Beograda, Šapca i Smedereva, u ustaničkim rukama. Turske snage, koje su se u tome času zadesile u gradovima Srbije, nisu u stanju da se ponesu sa snagom naroda. Porta je primorana da pokrene na Srbiju dve velike vojske iz Bosne i Rumelije. Svi su izgledi da će se ponovo razbesneti srpska revolucija, koja je mogla postati zarazna za potlačene hrišćane Balkana. Rusi koriste ovaj srpski ustanak i pozivaju se na Bukureški ugovor. Traže njegovu primenu. Porta je dovedena u vrlo nezgodan položaj. Naređuje svojim vojskovođama prema Srbiji da pod svakim uslovima gledaju s Milošem da naprave mir.

IV Za to vreme Karađorđe je u Hotinu. Daleko od onoga što se događa u Srbiji. Tu je prvo dobio vest o Hadži-Prodanovoj buni. Stari vuk usplamteo je srdžbom. Oseća se očajan što je daleko od otadžbine. Lomi se i razmišlja šta da radi. U časovima oduševljenja pomišlja da prikupi svoje prijatelje i bez pitanja Rusa da beži u Srbiju i diže novi ustanak. Ali se onda pita sa čime će se pojaviti pred narodom. Naposletku se odlučio da nečim prvo pomogne Srbiju. Napisao je molbu ruskom dvoru. Tražio brzu i opipljivu pomoć. To su za njega teži dani nego oni u Petrovaradinu i Gracu. Iz Srbije mu stalno stižu vesti o krvavim sečama i nabijanju na kolje. Oživelo mu je sećanje na sve što se u prošlosti dogodilo. Pouzdano zna da je dovođenjem u Besarabiju još jednom prevaren od ruskih diplomata. Sve te greške, lične i tuđe, moraju se po svaku cenu popraviti. Setio se i svojih reči „da će se iz Rusije vratiti u većem sjaju". No zasad od ruske pomoći u izgledu nema ništa. A to znači da nema sa čime da ide u Srbiju. Užasno pati daleko od otadžbine kojoj ništa ne može da pomogne. U toj ljutoj borbi i unutrašnjem obračunavanju Karađorđa je zatekao glas o Drugom ustanku. Sada više ni po koju cenu nije mogao da miruje. Obnovio je ranije molbe na ruskom dvoru, ukazujući na novi ustanak kao dokaz za nepodnošljivo stanje u Srbiji. To je imalo uspeha. Ruska diplomatija u Carigradu pokazala se energična u traženju ispunjenja 8 tačke Bukureškog ugovora. Porta je morala da zaustavi vojničku akciju na granicama Srbije i da povede pregovore sa Milošem. Zahvaljujući Miloševoj okretnosti i ruskoj intervenciji, Srbija je te jeseni dobila autonomiju, a Miloš titulu „vrhovnog kneza i predvoditelja naroda srpskog". Ostvario se njegov dugo priželjkivani san. On je trgovac u politici. Prvo uzima što mu se nudi. Zatim ponovo traži još. Pod njime je Srbija, nastavljajući ustanak, izvojevala nekoliko vojničkih uspeha. Diplomatski je prošla bolje nego pod Karađorđem. Miloš ume vešto da manevriše. Prema Turcima se postavlja kao narodni vođa. Sklon je mirenju i nepreteran u zahtevima. Prema narodu izigrava čoveka koji uživa puno tursko poverenje. U rukama drži veliki kapital. Jedini je u doba narodne nevolje ostao u zemlji i delio s ljudima sve muke, stradanja, strepnje i uniženja od Turaka. Nije se dvoumio da se u pogodnom času stavi na čelo ustanka. Mnogo je veštiji od Karađorđa u uništenju svojih protivnika i uzimanju celokupne vlasti u svoje ruke. Ne traži formalnosti. Niti poziva skupštine i dogovore. Naučio se mnogo koječemu od Turaka. Ne bira sredstva dok grabi vlast u ruke. Postaje bezdušan kad je brani. Njega u početku pomažu svi bivši Karađorđevi protivnici, jer im izgleda manje. opasan. Prvi je Prota Mateja koji je prozreo Miloša. Pokušao je svoj greh prema Karađorđu da iskupi jednim pismom, pozivajući ga da se vrati u otadžbinu. Miloš oseća da situacija u Evropi nije pogodna za borbu. To zna i Karađorđe. Zato odmah i ne kreće u Srbiju. Njemu je tamo bilo mesta dok se Miloševa vlast nije utvrdila i dok je narod još verovao da je on jedini koji ga može povesti u borbu s Turcima. Propustio je tu priliku. Sada je dockan. Miloš je brz i energičan u poslovima koje vodi. Ume sebe vešto da postavi i poveže s interesima naroda i cele zemlje. Uradio je sve da se vidi kako se pod njegovim vođstvom narod može uspešno boriti za svoja prava i olakšice i bez prisustva Karađorđeva. Zbog toga je voždova zvezda osetno potamnela. Usto, Miloš svuda i na svakom mestu ističe da je on čist od grehova učinjenih u doba Prvog ustanka. To energično i ubedljivo stavlja do znanja i Rusima. Traži zabranu povratka Karađorđu i njegovim pristalicama u Srbiju. Snalazi se i odmah

imenuje kao svoga punomoćnika na ruskom dvoru Petra Dobrnjca. Za saradnika mu šalje okretnog, beskrupuloznot i vrlo veštog Mihaila Germana. Njegovi ljudi, u zajednici sa voždovim protivnicima u emigraciji, koriste sve u panjkanju Karađorđa kod ruske vlade. Potržu i lažne optužbe Rodofinikinove, samo da ga ocrne i onemoguće. Udaljen od zemlje i naroda, lišen mogućnosti za samoodbranu i otvoren istup, vožd nije u stanju da se brani od kleveta i ponižavanja. Miloš zna kako se pomoću vlasti i lažne agitacije može da poljulja Karađorđev veliki ugled u narodu. Trudi se da to postigne i kod Rusa, koji su u novoj situaciji uložili mnogo dobre volje i truda da pomognu Srbiju. Miloš se stalno bojao da sb vožd ruskom pomoću može vratiti u Srbiju i preoteti mu prvenstvo. Zato već krajem aprila 1816 šalje preko Germana pismo ruskom caru i moli ga da se ne upušta ni u kakve razgovore s izbeglim srpskim starešinama u Rusiji. To je najviše upereno protiv Karađorđa. U toj molbi Miloš piše: „Naš narod... moli da se ne bi pređašnji poglavari ovoga naroda u dela naša opet mešali, već da se vaše veličanstvo postara da ih sasvim odluči od naših poslova". Za ove želje neće biti gluve uši ruskih diplomata i državnika. Uostalom, sažaljenje Rusa prema srpskim izbeglicama je oslabilo. Ruskoj vladi i dvoru dosadile su stalne svađe i optužbe jednih emigranata protiv drugih. Posle onoga što se dogodilo u Srbiji oni su postali suvišan teret. Pažnja ruskih vlasti prema njima je popustila. Javljaju se i sitnija šikaniranja. To izaziva zlovolju i svađe. Život za mnoge emigrante postaje nesnošljiv. I ta nesreća se neopravdano stavlja na leđa Karađorđu. Njemu je već sve dosadilo i preti samoubistvom. Mesne vlasti morale su ga pustiti da ode u Petrograd, da prečisti sve stvari i reši izbegličko pitanje na carskom dvoru. U Petrogradu je zatekao i Miloševe punomoćnike, Dobrnjca i Mihaila Germana. Ponovo nastaju međusobna optuživanja i spletke preko ruskih državnika. Karađorđe se u ovako neprijatnoj situaciji pokazao vrlo elastičan i sklon mirenju. Popušta radi opšte narodne stvari. Ljuti protivnici: Karađorđe, Petar Dobrnjac i German sastali su se na razgovor, još jednom da se pogledaju oči u oči. Vožd je vidno ostareo. Izmučena lica, izgleda strašniji nego u vremenu kad je bio u punoj snazi. Suprotno njemu seo je krupan, plav Petar Dobrnjac. Raspoložen je i veseo. Dala mu se davno željena prilika da sav godinama skupljani jed saspe u lice voždu. Petrov je izgled dobar. Godine progonstva i emigracije nisu na njemu ostavile nikakav trag, jer je redovno od Rusa primao po trista dukata godišnje i trošio ih na udobnost i uživanja. Atmosfera je vrlo teška. German i Dobrnjac se ne usuđuju da prvi započnu razgovor. I ovde je Karađorđe ulivao strah i poštovanje. Prvi je progovorio smrknuti vožd: — Uprli ste svu snagu da me ocrnite pred Rusima kao najvećeg dušmanina srpskog. Kuda će vam duša? — Duša će nam, gospodaru, kuda i tvoja, kad si mene i Milenka proterao iz Srbije. — Znači, ti hoćeš da se svetiš? — upita Karađorđe. — Ko se ne sveti, taj se i ne posveti, — odgovori mu Dobrnjac. — Blago Srbiji, ala će procvetati kad smo takvi. Što je bilo, treba svi da zaboravimo. I ponovo zajedno da krenemo, zemlju da podignemo i spasemo. Tada se u razgovor umeša German. — Nije to osveta, gospodaru. Nužda goni Miloša da čuva red i mir. Dobrnjac hoće da ga pomogne u tome. Karađorđe planu: — Ni ja ne želim da mu odmognem. Jesam li mu odmah poslao Vujicu da mu kaže gde su sakriveni topovi i 12 hiljada dukata? Zar mu nisam poručio da uzme od mitropolita Melentija

4.000 mojih dukata i upotrebi za narodne stvari? Niko se nije više radovao od mene kad je dignut ustanak. Odmah sam molio ruskog cara da se na Porti zauzme za Srbiju. Karađorđe je hteo da dozna da li ga žele u Srbiji. U nekoliko mahova pokušao je da zadobije za sebe Germana. U Petrogradu Karađorđe se zadržao punih devet meseci. Upro je sve moći i pokrenuo sve svoje prijatelje da mu se dozvoli povratak u Srbiju i dade srpskome narodu neka pomoć. Dva puta ga je primio ruski car. Prvi put 12 novembra. Drugi put 31 decembra. Ovoga puta Karađorđe je predstavljen obema caricama i velikom knezu Mihailu Pavloviću. Treći put, Karađorđe je 1 januara prisustvovao dvorskom balu. Iz svih tih susreta sa ruskim državnicima, diplomatama i dvorskim ljudima postalo mu te jasno da je Miloš odneo prevagu kod Rusa: on, Karađorđe, samo je rezerva u slučaju ako novi srpski predvoditelj otkaže poslušnost. Naročito mu je to postalo jasno kada su mu saopštili da će se svi istaknuti ljudi srpske emigracije morati da premeste iz Hotina dublje u Rusiju. Shvatio je da je to učinjeno na traženje kneza Miloša, kako bi istaknute srpske vojvode bile što dalje od Srbije. Prividno se Karađorđe s tim saglasio. A pošto se 2, 3 i 4 januara 1817 oprostio sa ministrima, visokim ruskim činovnicima i svojim prijateljima, 5 januara napusti Petrograd. U Hotin je stigao 17 januara. Već u početku 1817 zbog Karađorđa je u Srbiji buknula buna. Predvodio je knez Sima Marković u dogovoru s Pavlom Cukićem, koji je posle Molerove smrti živeo kao hajduk. Buna je burno počela, ali je Miloš brzo i nemilosrdno ugušio. Oba vinovnika su uhvaćena i predata Marašliji, koji ih je posekao. Tu bunu Miloš je koristio dvostruko. S jedne strane, upotrebio je prema Turcima kao znak lojalnosti, stavljajući im do znanja da je on jedini čovek u Srbiji spreman dokraja s njima da sarađuje. Ali da i oni moraju pomagati njega i davati mu nove povlastice kako bi učvrstio svoj autoritet u narodu. S druge strane, on je tu bunu upotrebio protiv Karađorđa i emigracije u Besarabiji. Ukazao je Rusima otkuda dolaze neredi i podstreci za nemir. Zato traži da oni preduzmu mere i da emigrante uklone iz Besarabije, kako ovi svojim rovarenjem ne bi ometali politiku koju on sprovodi prema ruskim uputstvima i željama. Miloš je prozreo ruske namere. Prilagodio im se. A i samo vreme je protiv Karađorđa. Evropa je iznurena od dugih Napoleonovih ratova. Rusija je pobednica, ali ne želi nikakve nove bune i pokrete. Pogotovu ne novi rat sa Turskom zbog srpskog pitanja, koje može pritiskom na diplomatskom polju povoljno da reši sa Portom, Dalje, Karađorđe i njegovi ljudi za Rusiju su bili interesantni sve dotle dok se na drugoga nije moglo osloniti u Srbiji. Sada, kada je Miloš predstavljao narod, držeći svu vlast u svojim rukama, i vešto manevrišući između turskih i ruskih interesa, a nudeći ruskom dvoru punu lojalnost, interes za Karađorđa je potpuno prestao. Zbog toga je od strane ruske vlade donesena odluka da se voždu i njegovim pristalicama oduzmu izdati pasoši za povratak u Srbiju. I da se prinudno, ako ne htednu dobrovoljno, premeste dublje u Rusiju. Time, Rusi su se odlučili za Miloša. A da ne ogorče Karađorđa, i drže ga za svaki slučaj u svojim rukama, kao zalogu vernosti novoga gospodara Srbije, povećali su mu penziju. Ali su mu odredili novo mesto nastanjenja dublje u Rusiji. Ruska politika i ovoga je puta realna. Rukovodi se jedino interesima svoje zemlje.

V Da li se neukrotivi hajduk i nacionalni revolucionar pomirio sa ulogom koju su mu odredili Rusi? Ko je dobro poznavao Karađorđa, znao je da nije. Pronicljiv i seljački lukav, vožd je shvatio namere Rusa. Pravio se zadovoljan donesenim rešenjem. Zahvalio se ruskom dvoru i carskim velikodostojnicima. Izmolio je dozvolu da se vrati u Hotin kako bi privoleo i ostale emigrante da prihvate odluku. Izgovarao se da ima ličnih poslova koje mora svršiti, pa će potom da pođe na novoopredeljeno mesto boravka. Rusi se nisu dali zavarati. Pretpostavljali su da se čovek nemirnog duha, kakav je Karađorđe, neće voljno prikloniti njihovoj odluci i zato su ga budno pratili. Međutim u Rusiji i Vlaškoj postojalo je tada tajno grčko društvo, Heterija. Program je toga društva dizanje ustanka i oslobađanje svih hrišćana u Turskom carstvu. Ovaj cilj, kome su naročito Grci težili, izgledao je zaista ostvarljiv posle Bečkog kongresa. Ukoliko je Porta više preneražena zaključenjem ugovora o Svetoj Alijansi, utoliko su grčki rodoljubi više uvereni da je kucnuo poslednji čas turskoj vladavini. Zato je i njihov rad postao uporniji, a agitacija uzela veći polet. Još od svoga dolaska u Besarabiju, Karađorđe i srpski emigranti upoznati su sa radom tota društva. Naravno, svaki je od njih za svoj račun pokušavao da stupi u vezu sa članovima Heterije, unoseći u to svoje stare mržnje. spletke i obračune. Grcima su svi ovi ljudi dobro dolazili. Rodoljubi, revolucionarno pokrenuti i požrtvovani prema svojoj stvari, oni su nastojali da čvrsto vežu svakoga ko im je u danom času korisno mogao poslužiti. Čak su pokušavali da za svoj rad pridobiju i Miloša. Od sve srpske emigracije za njih je ipak najvažniji Karađorđe. Uspeli su da ga pridobiju. Posle bekstva iz Srbije, on na svim stranama ima samo razočaranja. Delo oslobođenja Srbije preuzeo je u svoje ruke Miloš, koji vešto iskorišćava svoj položaj i odbija svaki sporazum sa njime. Rusija je u tome na Miloševoj strani. Molerova i Sime Markovića buna ukazivala je voždu na znake da svi u Srbiji nisu zadovoljni onim što Miloš čini i kako se ponaša. U tome je bilo mnogo dokaza i da će on, vožd, u Srbiji biti dobro dočekan. Zbog svega toga rešio se da stupi u vezu sa Heterijom i sporazume se s njenim pristalicama o pripremi novoga ustanka koji bi počeo time što bi on uzeo vlast u svoje ruke, a zatim, pomirljivom politikom prema Turcima, zavarao ih dok Heterija ne dadne znak za opšti ustanak na celom Balkanu. Godine 1817., u službi ruskog generalnog konzula u Jašu nalazio se kao tumač Grk Ðorđe Levantis. Vatreni heterista. Njemu je prvome pala na pamet zamisao o jednovremenom ustanku u Grčkoj i Srbiji, Vlaškoj i Moldaviji. U to vreme heteristi su smatrali da je dovoljno da Karađorđe u Srbiji uzme vlast. Računali su da će on to izvesti bez velikih potresa. Zatim bi od Srbije stvorili bazu za nesmetan rad u drugim krajevima Balkana. Da pridobije Karađorđa za svoj plan, Levantis je izabrao voždovog prijatelja Jorgaća. Povereniku nije bilo teško zadobiti Karađorđa. Ovaj je, pred lepim izgledom srpske i grčke saradnje. pristao da se vrati u Srbiju. Našao je samo za potrebno da jednom pogodbom uslovi ceo plan: brižljivim čuvanjem tajne kako od moldavskog kneza tako i od Austrijanaca. Heteristi su pristali i zakleli se da će obećanje ispuniti. Kako je Levantis privremeno obavljao sve poslove ruskog konzulata u Jašu, nije bilo velikih smetnji da se pribave potrebne isprave za Karađorđev put u Srbiju. Zato vožd više nije oklevao. Početkom maja 1817 Karađorđe je, u pratnji svoga pisara Nauma, izišao iz Hotina u obližnje selo. Više se otuda nije vratio. S tuđim pasošem, pošto se prerušio u moldavskog trgovca i obojio sedu kosu i brkove, umakao je iz Besarabije. Kad je prešao Prut, na određenom mestu

dočekao ga je Jorgać i noću u zatvorenim kolima dovezao u kuću Konstantina Ipsilantija u Jašu. Vrataru Bugarinu i mnogim Srbima, koji su bili u kneževskoj službi, javljeno je za dolazak bivšeg vođe srpskog ustanka. Levantis je u prisustvu Jorgaća imao dug sastanak sa Karađorđem i obavestio ga potanko o zadacima Heterije. Karađorđe se zakleo da će i njegovi potomci biti neprijatelji Turaka i raditi na oslobođenju kako Srbije tako i Grčke. Na drugom sastanku Levantis je izložio voždu šta treba da radi kad uzme vlast u svoje ruke. Uveravao ga je da će mu Porta, da bi izbegla rat sa Rusijom, ponuditi kneževstvo. Politika zahteva da se toga primi i pravi snishodljiv prema Carigradu. Po obavezi koju je tu dao, Karađorđe je morao da odmah otvori srpske i grčke škole, da stvori radionice za izradu pušaka i topova, i da čeka dok mu se da znak za akciju. Na trećem sastanku pretresene su sve mere za bezbednost voždovog puta do Srbije. Za ovaj posao Levantis je odredio čuvenog grčkog hajduka i junaka Mihaila Leonardosa sa Peloponeza, koji je živeo u Jašu kao ruski štićenik. Leonardos je izvadio pasoš za Mehadiju i u njega uneo dva lica kao svoje sluge. Kako je Karađorđe za heteriste isuviše ugledan čovek, to su, iz straha da ga ko od Austrijanaca ne prepozna i ne oda vlastima, najmljena velika kola. U njih je vožd smešten kao težak bolesnik. Dobro osiguran i snabdeven, krenuo se preko Bukovine i Transilvanije u Banat. Srećno su stigli na obalu Dunava 159 naspram Smederevske nahije. U Novoj Palanci Leonardos se predstavi graničnoj straži i izjavi da će vodom poći u Mehadiju. Iako je to bio neobičan i zaobilazan put, Austrijanci su mu vizirali pasoš. Za vreme vožnje Leonardos nagovori vozače te na jednom zgodnom mestu priteraše obali šajku na tursku teritoriju i iskrcaše Karađorđa i Nauma.

VI Austrijske vlasti bile su obaveštene pre svih drugih da je Karađorđe umakao iz Hotina. Izdale su poternicu. U Hotinu i Kišinjevu saznalo se za njegovo bekstvo tek 9 jula. Sve sumnje su bile da je pobegao u Srbiju. Zaprepašćen ovom voždovom odlukom, ruski načelnik Kišinjeva najhitnijim putem izveštava Petrograd i moli vladiku Leontija da odmah obavesti Miloša o tome. Već 10 jula vladika je napisao pismo u kome javlja Milošu o Karađorđevu bekstvu i daje mu savet: „Dakle čuvajte sebe... Nemojte da mislite da on ljubi svoga naroda ili da je promenio svoju pamet. Kurjak je bio i kurjak oće da umre. Odmah razglasi i dostavi veziru i neka upotrebi sva moguća sredstva da bi ga uhvatio i podvrgao kazni koja pripada jednome rđavom čoveku i buntovniku, koji je upropastio svoj narod". Milošev agent u Bukureštu Mihajlo German doznao je za Karađorđevo bekstvo pre vladičinog pisma. Indiskrecijom heterista u Vlaškoj saznalo se to pre nego u Besarabiji. Trećeg jula poslao je Milošu izveštaj o tome po naročitom glasniku. Odmah je obavestio i ruskog poslanika u Carigradu, barona Stroganova. Upozorio ga je kako voždov povratak može na Srbiju da navuče veliku nesreću. U izveštaju je zamolio ruskog poslanika da u ime ruske vlade obavesti srpski narod i stavi mu na znanje da je Karađorđe to učinio preko volje ruskog dvora, i da ne uživa rusko poverenje. Slično tome treba da uradi i Porta preko beogradskog vezira. Čvor oko Karađorđa se zaplitao sa svih strana. Na dve-tri nedelje pre njegovog povratka u Srbiju, Miloš je naslutio da se u narodu nešto sprema. Ali šta, nije mogao znati. Jovan Marković, sekretar Narodne kancelarije, dobio je pismo iz Vidina od Sime Milutinovića, u kome ga je ovaj obavestio da se u Srbiji sprema heteriska zavera. Pristalice te zavere pozivale su u nju i Simu, ali je on to odbio i pisao u pomenutom pismu: „Hoće tuđim čelom zid da lome". Zatim, na osnovu ovoga što je od heteriskog poverenika doznao, Sima. izvodi zaključak i kaže: „Ili sever (Rusija), jug (Turska) trn u zdravu nogu zabada... ili da se ne bude dogovorio Karađorđe sa Ipsilantom u Srbiju opet se vratiti i dejstvovati početi". Miloševe strepnje nisu ostale bez osnova. Zato je dobro otvorio oči. Poverljivi njegovi ljudi krstare po nahijama. Prisluškuju i trude se ne bi li što otkrili. Tišina i nejasnost su zloslutni. Ali ni Leontijevo, ni Germanovo pismo nije moglo stići pre završetka voždove tragedije. Kad je stao nogom na zemlju Srbije, Karađorđu su suze ovlažile oči. „Sveta zemljo moja, jesi li mi oprostila", prošaputao je. Naum ga je tronuto posmatrao. Vožd se prenuo. Srce mu je uzbuđeno kucalo. Grudi mu se nadimale i u glavi mutilo od radosti i navrelih sećanja. Opet je bio u Srbiji. Trava, zemlja, drveće, sve mu je blisko i drago. Sve što oko vidi, prisno je. U vazduhu je ono što mu je nedostajalo tamo u tuđini. Nebo plavo ga okrepljuje. I ono je sastavni deo voljene zemlje. Karađorđe u sebi misli: „Nikad ovo nisam smeo da napuštam. Ali ipak sam se srećno vratio". Tada ga iznenada zahvati vihor sumnje. Šta će uraditi Miloš kad čuje da je došao? Hoće li mu se odazvati narod? Valjda ga Vujica nije lagao kad ga je pozivao da se vrati? I Prota Mateja mu je pisao da dođe. Miloš će, čim dozna da se vratio, pohitati da se sa njim sastane. A on će ga ubediti u svoje nesebične namere. To je jedini pravi put kojim se mora ići slobodi i nezavisnosti zemlje. Odatle se vožd uputio prvo k Vujici, kumu i prijatelju. On ga je poslao u Srbiju čim je čuo da je izbio ustanak. Označio mu je mesto u Topoli gde je zakopano 12.000 dukata i naredio mu da ih preda Milošu za narodne poslove. Isto tako saopštio mu je gde su zakopani topovi.

Pojava Karađorđeva iznenadila je Vujicu. Prividno se obradovao. Vožd je uočio zabunu na kumovu licu i rekao: — Kume Vujica, jedna je glava na ramenu. Poveravam ti je! — Uzdam se u boga, sve će biti dobro. Ti ćeš se za koji dan skloniti na Dragićevo trlo. Ja ću preduzeti sve da vidim šta nameravaju Miloš i ostali viđeni ljudi. Karađorđe mu je rekao: — Poslao me ruski dvor da dižem ustanak. Čim to počnemo, doći će u Srbiju ruska vojska da nas pomogne. Sada je zaista kucnuo pravi čas, zauvek da se oslobodimo turskog ropstva. Obavesti o tome Miloša i sve ljude. U lakovernoj iskrenosti Karađorđe je Vujici izložio i čitav plan svota budućeg rada. Ustanak se imao početi što pre. Prvi potez bio bi ubijanje muselima po nahijama i palankama. Zatim navala na Beograd i puno čišćenje Srbije od Turaka. — Zato te molim pozovi odmah Miloša da dođe na razgovor i viđenje. Postupak i način kako se Karađorđe ponaša i želi da postigne ono što je zamislio, pokazuje da je nekadašnjeg hajduka i revolucionara izneverila opreznost i ratnički nagon. Zar misli da je to put kojim u svome povratku sme da pođe? Otkriva ovoje namere pre vremena i poverava ih Milošu, koji je pre toga bez milosti poskidao glave mnogih njegovih prijatelja. U šta se uzda Karađorđe? U negdašnju slavu i ugled koji je uživao u narodu. On svakako nije verovao da će Miloš imati smelosti da digne ruku na njega. Naprotiv, činilo mu se da je dovoljno samo njegovo prisustvo u zemlji, pa će ovaj odmah osetiti potrebu da mu ustupi mesto. Ovu lakovernost platio je glavom.

VII Kada je smestio Karađorđa i Nauma na Dragićevo trlo, odvajajući ih od okoline i dodira sa ljudima, Vujica je poslao svoga pisara da ponese voždovu zapovest i poruku Milošu u Beograd. Glas o dolasku Karađorđa sledio je krv u Milošu. On sam priznaje: „prenerazio sam se". Lepo ispleteni snovi o vlasti, gospodstvu i slavi odjednom su došli na ivicu očigledne propasti. Prostim zamahom surovi revolucionar razbiće sve ono što je tako uporno. vešto i ljubomorno čuvao i stvarao za sebe, želeći da se po svaku cenu održi na čelu. Zaista, na pozornici Srbije Miloš, u poređenju svoje ličnosti sa Karađorđevom, ispao bi u to doba suviše mali i neznatan prema voždu. Pored toga, vreme je učinilo da su se mnoge mane Karađorđeve vladavine zaboravile. Miloševe su bile suviše sveže. Njegova slavoljubivost i gramzivost pritiskivale su ljude kao mora. Zato je Karađorđe mogao dobro doći kao olakšanje: za nepune dve godine Miloš je skinuo mnogo protivničkih, srpskih glava. Usto svojim ličnim stavom, osobinama, junaštvom, Karađorđe je kao revolucionar uživao nesravnjeno veći ugled. Nikad on nije hteo nikakve veze s Turcima. Miloš je iz turskog poverenja, bar zasad, crpao najviše svoje snage. Ali Miloš ne spada u onu vrstu ljudi koji, kad se uplaše, izgube prisustvo duha pa beže sa osvojenih pozicija. Naprotiv. I uplašen, on ostaje uporan na svome mestu. Brzo se pribira i proračunava koliko i kako može, i sa to malo snage, da se što bolje brani. Pažljivo i mirno odmerava protivnika. I kad tačno o njemu zna sve, onda se tigrovski odlučuje na krvožedan skok do uništenja. Miloš dobro poznaje Karađorđevu smelost. Pisar mu je saopštio njegove namere. Poznate su mu i rovite prilike u Srbiji. Znao je isto tako pouzdano da ga Rusija nije poslala da diže ustanak, već da se to sopstvenom glavom zaleteo. Zato Miloš, pre nego donese odluku, tri dana razmišlja. Odazvati se Karađorđevu pozivu, značilo bi očigledno srljati u avanturu koja bi dovela u pitanje sve što je stekao za sebe i zemlju. Kako kod njega ni strah ni zanos nikad ne idu mimo računa i mogućnosti, to je njegov zaključak hladno odmeren: „Vidim — priča Miloš — da ovim načinom kako on zove i zahteva nikakvo dobro ispasti ne može, no samo da ću sa tim pozlediti rane, koje sam s velikim trudom jedva malo zalečio". Da li su to reči opravdanja za učinjeno delo? Ili iskren izliv tadašnjeg osećanja situacije? Teško se može utvrditi. Miloš retko iskreno govori. Malo kasnije on kaže: „Najposle naumim da se svojega puta krepko držim i ovu njegovu nameru Porti da objavim. A time ću jamačno bolji napredak u mojoj nameri imati". Najzad je smislio šta da radi. Ali pre no što zamahne sekirom po glavi suparnika, on poziva knezove koji su se slučajno tada zadesili u Beogradu. Upoznaje ih sa Karađorđevim dolaskom. Izlaže im njegove namere i traži da oni o tome zauzmu svoje stanovište i donesu rešenje. Knezovi jednoglasno donose odluku da se Karađorđe ubije. U donošenju te odluke naročito se isticao knez Pavle Sretenović iz Lisovića. Zašto je Miloš ovom prilikom tražio mišljenje knezova i zahtevao njihovu odluku? On nikad ranije nije voleo skupštine, niti se oslanjao na savete onih koje je smatrao svojim potčinjenim. Isto tako pada u oči i naročito, staranje i zauzimanje Pavla Sretenovića za donošenje odluke o Karađorđevoj smrti. Pavle Sretenović je član Narodne kancelarije, Milošev poverenik.

Tek posle ove odluke Miloš izveštava Marašliju o voždovu dolasku. Saopštava mu svoju odluku i zaključke kneževske skupštine. Vezir je naoko miran. Upozorio je Miloša da je zaklet na vernost sultanu i ponudio mu svoju pomoć. A u slučaju da stvar uzme neželjen obrt, pretio je celokupnom vojnom silom iz Rumelije. „Pa onda kako vam bag da!" Miloš je tada zamolio vezira da se strpi i ima puno poverenje u njegovu odanost. Izjavio je da je uveren kako će Karađorđa moći likvidirati i bez njegove pomoći. Sedmog jula Miloš je odabrao Tomu Vučića Perišića i poslao ga Vujici da mu saopšti kneževsku odluku i zahtev da se Karađorđe ubije. S Vučićem je pošao i Vujičin pisar Anta Protić. U poruci Miloš naređuje Vujici: „Ako se glava Karađorđeva u Beograd ne donese, to da znate da će i moja i vaša izgubljena biti i celoga naroda iz toga sledovati propast". Vujica nije čovek sputan moralnim obzirima. U Miloševoj Srbiji, posle izgnanstva i lutanja po svetu, osećao se prilično ugodno. A kako je delimično bio upleten u aferu oko Karađorđeva povratka, hteo je pred Milošem i Turcima da sa sebe otkloni svaku sumnju. Zato je odmah pristao na sramno delo.

VIII Dani su prolazili. Miloš nije stizao na sastanak, a ni ma kakva poruka od njega. Karađorđe se uznemirio i neprestano zapitkivao Vujicu: — Šta je, kume? Miloš se ne javlja niti dolazi? — Doći će, kume. Nije mu lako da umakne između Turaka. Nego se ti bez brige odmaraj. Sve će biti dobro. Da zavara vožda i ukloni od njega svaku sumnju, uoči kobne noći, još zarana, Vujica je pripremio večeru. Sve ona jela koja je Karađorđe naročito voleo: pogaču, jagnjeću plećku, sir i mlad kajmak. Seo je s njime da večera. Napolju su pred kolibom čuvali stražu Vujičini momci. Među njima i Nikola Novaković. On je primio na sebe ulogu da vožda liši života. Dok je Karađorđe sa Vujicom večerao i razgovarao, Nikola ga je, ramenom naslonjen na dovratnik, posmatrao. — Pij, gospodaru! — nutkao je Vujica. — Ne pije mi se, kume! Pogledaj kako me gleda onaj tvoj momak! Vujica je pogledao Nikolu i doviknuo mu: — Šta ćeš ti tu? Idi pazi na konje! A pošto je Nikola otišao, rekao je voždu: — Gospodaru, ne brini se. Pouzdan je to čovek. — Kojekude, gledao me je krvnički! Kao da sam mu oca ubio. Posle večere Vujica i Karađorđe su dugo još sedeli pred kolibom i poverljivo razgovarali. Vožd je izlagao svoje planove. Otvoreno je istakao da sumnja u Miloševu nameru. Vujica ga je razuveravao. Dan, dva, doći će Miloš sa stotinak najviđenijih ljudi. O svemu će se dogovoriti. Tvrdio je da je i Milošu postalo jasno kako se s Turcima lepim putem ništa ne da uraditi. U neko doba noći Vujica se oprostio od vožda i tobož krenuo kući. Ustvari, njega su tu u lugu čekali Vučić i momci s kojima se potanko dogovorio o izvršenju zločina. Još u toku dana, dok je Karađorđe sa Naumom šetao po okolini, Vujica i Nikola razvalili su prošce na kolibi upravo na onome mestu gde je vožd spavao. Spremili su se da ga napadnu na spavanju. Letnja noć u šumi puna tišine, mirisa i raspevanih zrikavaca. Katkad se samo javi kukurekom petao. Vrhovi drveta ponosito bodu zvezdano nebo. Karađorđa su pratila sećanja i uspomene iz mladosti i hajdučkog života. Čini mu se nikad nije tako duboko, prisno osećao zemlju, ljude, i to nebo puno zvezda. Oko srca mu je ipak nelagodno. Podilazi ga neka jeza. Nešto kao neki drhtaj i zebnja. Od toga mu je teško. Oseća da se zapleo u nešto zamršeno i da ga odnekud iz mraka podmuklo i sa mržnjom gledaju surove oči Vujičina momka Nikole Novakovića. S vremena na vreme se trgne. Oslušne. Setno se osmehne i prihvati čibuka. Napregnuto razmišlja o ljudima, Vujici, Milošu. I onome što je namislio da radi. Tek ispred zore prikrao mu se san. Seda glava klonula je na jasenov trupčić, koji mu je služio za uzglavlje. Na istoku se javljala letnja zora. U šumu se uvlačila svetlost. Gasile su se zvezde i nebo prelivalo prvim rumenim zracima. Naum, koji je čvrsto spavao cele noći, probudio se. Bacio je zabrinut pogled na zaspalog Karađorđa, oprezno ustao i sa police uzeo čuturicu da donese sa izvora vode. Lagano je izišao napolje i uputio se vrelu. Oči dvojice Vujičinih momaka prate ga dok se približava izvoru. Istoga časa kolibi je prišao Nikola Novaković. Pomakao talpine i dugo posmatrao zaspalog vožda. Snažne i grube ruke ubice držale su veliku tesačku sekiru, tešku nekoliko oka i dobro izoštrenu. Raskoračio se.

Silovito je izmahnuo sekirom i zario je u Karađorđeve grudi. Bolan krik. Vožd čini poslednji pokret ruke prema silavu. Taj pokret ostaje nezavršen, Još dva brza i snažna udara sekire. Sve je gotovo. Iza Nikolinih leđa na prstima prilazi Vujica i šapatom pita: — Jesi li svršio? — Gotov je! Da ga pustimo nek iz njega ode duša. Sa izvora puščani pucanj objavio je da je svršeno i sa Naumom. Obe glave su odsečene. Zatim smeštene u konjske zobnice. Pripremljeni kurir galopom ih je poneo Milošu u Beograd.

IX Karađorđe je ubijen 13 jula 1817 godine. Njegova i Naumova glava predane su beogradskom veziru Marašliji 15 jula. Paša je naredio da se one oderu, uštave i ispune pamukom. Sreten Popović je zapisao: „Otac mi je pričao: kasapin koji je derao Karađorđevu glavu, kad je doznao čija je glava, od straha je naprasno umro". Voždovu i Naumovu glavu vezir je po naročito odabranom glasniku i sa jakom oružanom pratnjom poslao u Carigrad. Na Porti u prvi mah nisu verovali da je to voždova glava. Prizvali su srpske deputate i preko njih se uverili. Sultan je Tatarinu koji je doneo Karađorđevu glavu ogrnuo ćurak od zibelina. Ovakvim darom su počastvovane vojskovođe koje bi izvojevale veliku bitku nad protivnicima islama. Zatim je naredio da se Milošu čestita što se otarasio čoveka „koji je stalno ugrožavao mir i blagostanje Srbije". Reis efendija rekao je ruskom poslaniku Stratanovu: „Mi u tome delu Miloševu ne gledamo odanost, već mudrost što je uvideo u kakve bi nevolje zapleli se Srbi usled povratka nemirnog i ambicioznog Karađorđa". Tragična smrt Karađorđeva poslužila je Milošu da se dodvori Turcima i kao opravdanje da sačuva ono što je smatrao svojim tekovinama. Njegoš u svojoj posveti Gorskog vijenca na jednom mestu kaže: „Da viteza sustopice tragičeski konac prati: tvojoj glavi bi suđeno za vijenac se svoj prodati"... Ustvari veliki pesnik, posvećujući svoje genijalno delo ocu Srbije, smatrao je da su velike tekovine narodne slobode delo vožda Karađorđa, a njegova glava je došla da tragičnošću još više ulepša taj venac. KRAJ