DRVEĆE I GRMLJE U MITOLOGIJI STARIH NARODA Stabla i drveće su oduvijek bili usađeni u mitologiju i vjerovanje mnogih naroda i to od samih početaka postojanja ljudskog roda. U Edenskom vrtu nalazimo drvo života i drvo spoznaje.

Kao i svi narodi tako su i stari Hrvati vrednovali stabla i drveće na sretna i nesretna, pa je takovo  vjerovanje u nešto blažem obliku sačuvano u narodnoj mitologiji do današnjih dana.

Stari su ljudi smatrali da je hrast iznimno sretno drvo, te su vjerovali da se u njegovoj krošnji povremeno skupljaju dobre vile. I u kršćanskoj mitologiji hrast zauzima vidno mjesto, jer je upravo od drva hrasta bio načinjen Kristov križ. Ne samo Hrvati, nego i stari grci, Rimljani, Skandinavci vjerovali su da je hrast povezan s jednim od najviših božanstva, kod Hrvata je to bog Perun, gromovnik,  pa ne čudi da grom najčešće udara baš u hrast.  Ustvari,  gromovi najradije udaraju u drveće s hrapavom korom. Od ostalih stabala u koje će udariti grom  su: trešnja, smreka, kruška, ariš, oskoruša, orah, bor, jela, jasika, kesten...

«Sretna» su stabla,  pored hrasta,   još smatrani  vrba  i  bor,  a ona koja  izazivaju  ili  donose nesreću su  orah, bazga  i  jasika,  jer je po narodnoj mitologiji  sam Bog prokleo neke vrste drveća,   a   naročito   jasiku   koja   je,   kao   što   je   poznato,   Krista   odala   Židovima.

Za  orah  je vladalo vjerovanje da je preko svojih dugačkih korijena povezan s podzemnim, dakle, demonskim svijetom, te da u njegovo deblo najradije udara grom. Do današnjih je dana uvriježeno mišljenje da će se onaj tko zaspi u debeloj i teškoj hladovini oraha probuditi bolestan, a možda se više, uopće, neće ni probuditi. Ma koliko bili željni odmora i osvježenja u vrelim i  suhim ljetnim mjesecima ljudi  su  izbjegavali  odmor u sjeni oraha.  Isto se tako vjerovalo da se u krošnji oraha sastaju i često obitavaju vještice. Ako je u zimi, kad se najviše koristi, plod oraha suh i nejestiv (pišljiv), to je značilo samo jedno; da su u krošnji tog stabla obitavale vještice i takvo je stablo hitno trebalo potkresati ili čak posjeći. 

Za  bazgu se vjerovalo da se ne smije sjeći jer će onoga tko je posiječe zadesiti veliko zlo i nesreća.

Dud (murva) je, također, drvo koje se smještalo u kategoriju nesretnih i onih nepoželjnih u blizini kuća. Naime, vjerovalo se: -«ako njeno korijenje dopre do kućnih temelja da će iz te kuće izumrijeti muška loza.» Praznovjerje je bilo toliko uvriježeno, da bi ljudi, ukoliko bi se u jednoj kući zaredalo umiranje muških osoba, posjekli stabla murvi u blizini svoje kuće.  

Prema pučkom  je  vjerovanju   još  postojala  podjela  drveća   i  bilja  na  one  u  koje   se   rado skupljaju vile, vještice i druga demonska bića, na ona koja se smiju ili ne smiju saditi uz kuće, crkve, groblja, te na ona u koja udara ili ne udara grom. Za nestanak, za liječenje bradavica ložila se zelena jasenovina u peči, sok koji iz nje iscuri, pjenast i vruć, kapne se na bradavicu i tako ona otpadne.

Lipa,   čiji   mirisni   cvjetovi   posjeduju   ublažujuća   svojstva,   uvijek   se   smatrala   simbolom prijateljstva.  U   grčkoj   mitologiji   lipa   je   znak   nježne   vjernosti.   Vjerovanje   u   naročita nematerijalna svojstva lipe treba tražiti na širem području religijskog mišljenja. 

U vjerovanjima starih i suvremenih evropskih naroda religijski značaj šuma i pojedinih vrsta drveća bio  je   izuzetno veliki.  Život u tom šumskom ambijentu učinio  je da biljni  svijet  a posebno drveće dobije značajno mjesto u religijama svih evropskih naroda. Drveće je bilo predmet različitih vjerovanja   i  prenošena s  koljeno na koljeno;  oko njega  i  u vezi  s  njim prakticirani su mnogi običaji. Drvo figurira kao objekt koji ima dušu ili kao objekt u kome je neka duša nastanjena. Ideja da drvo nije tijelo duha drveta već samo njegov stan koji može napustiti kada hoće, predstavlja važan napredak u vjerskoj misli. U pojedinim religijama zemljoradnika i stočara, duh drveta se zamišlja kao biće koje utiče na plodnost usjeva i stoke. 

Kod starih evropskih naroda (na primjer, Kelta, Germana, Grka, Rimljana, Slavena) šumski ambijent   se   ne   zamišlja   više   samo   kao   stanište   demona   ili   bogova   drveća,   već   i   kao obitavalište i svojina mnogo moćnijih božanstava, koja imaju više različitih funkcija. Šume i pojedine vrste drveća postaju njihova svetilišta.

Prema   nekim   izvorima,   kod   Južnih   Slavena   je   u   vrijeme   njihovog   dolaska   na   Balkanski poluotok, bilo razvijeno poštovanje određenih vrsta drveća.

Narod   je   smatrao   sjenovitim   pre   svega   ono   drveće   koje   se   izdvajalo   svojim   izgledom, veličinom ili položajem. U vjerovanjima seljaka takvo drvo nije bilo samo sjedište neke duše, već i mjesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile i zato je nazivano vilinskim. I to je drveće bilo zaštićeno, proglašeno tabuom.. 

Jedna od najčešćih zabrana odnosila se na sječenje stabla i kresanje grana. Po narodnom vjerovanju,   spomenuto   drveće   bilo   je   prožeto   nekom   opasnom   silom.   Zbog   toga   je   i ponašanje ljudi prema njemu bilo regulirano odgovarajućim propisima. 

Već sama blizina nekog sjenovitog ili vilinskog drveta ispunjavala je seljaka strahom. Mnogi su  izbjegavali  da žive u njegovoj  sjenci.  Prilikom zidanja kuće o tome se vodilo računa.   I privremeni boravak pod takvim drvetom se smatrao opasnim. 

Sličan je bio odnos  i prema drveću zasađenom na grobljima. Ono je također bilo zaštićeno. Po mišljenju nekih stručnjaka, i to drveće je smatrano sjenovitim: vjerovalo se da u njemu stanuju duše umrlih koji su tu pokopani. Dirnuti u takvo drvo značilo je narušiti mir pokojnika i izložiti se njegovoj osveti.

Bića koja nastanjuju određeno drveće nisu zamišljena kao zla, kao nenaklonjena ljudima. Ona su jednostavno bila opasna. Mogla su nanijeti zlo čovjeku, ali isto tako, i pomoći mu u nekoj nevolji.   Seljaci   su,  naročito  noću,   izbjegavali  blizinu   vilinskog  drveta.  U  nekim  krajevima postojalo je i suprotno shvaćanje: noćenje pod takvim drvetom (posebno pod  jasenom  ili glogom) smatralo se ljekovitim. Pod vilinsko drvo polagali su bolesnika i ostavljali  ga pod njim do zore. Vjerovali su da će vile koje se tu okupljaju preko noći, izliječiti pacijenta. U nekim krajevima su   tuberkulozni  bolesnici  odlazili  pod  lipu  rano   izjutra   tokom četrdeset dana, vjerujući da ce se tako izliječiti. 

Da bi  neko drvo postalo sjedište  ili  stjecište natprirodnih sila,  nije bilo neophodno da se izdvaja nekom svojom izuzetnom osobinom. Dovoljno je bilo da pripada određenoj vrsti. Bile 

su raširene predstave da je hrast sveto a orah baksuzno drvo, da je lijeska pogodno sredstvo za zaštitu od groma a glog sredstvo za ubijanje vampira. 

Zanimljivo   je   shvaćanje   da   drvo  može   biti   opasno   i   onda   kada   je   posječeno.  Uvijek   je postojala mogućnost da je to drvo sjenovitog ili vilinsko. U njemu ili oko njega mogli su, kao i ranije, dok je raslo u šumi, boraviti duhovi i demoni. 

I dijelovi određenih vrsta drveća mogli su imati magijska svojstva. Vjerovalo se da ako nekoga opašu lipovom likom da ce ga upropastiti. Ukrajinci, Poljaci i Česi su vjerovali da se lipovom likom ili uzdom načinjenom od like može najuspješnije uhvatit vampir, vodeni čovjeka, kao i drugi zli demoni. Neki izvori spominju umetanje grančica lipe u krov u svrhu zaštite od groma i požara. Vjerovalo se da lipa čuva od zla i uroka. 

Drvo je stan božanstva, ono je prvi i najprimitivniji hram i njegova ljekovita snaga ogleda se u snazi božanstva ili demona koji u drvetu živi. O tome ima puno tragova u mnogim narodnim pripovijetkama i  pjesmama, u toponimima  i   imenima manastira koji  su možda nastali  na mjestima tih starih gajeva. Sveto drvo se nije  smjelo sjeći, sa njega se ne otkidaju grane, niti se njegovi plodovi koriste. Ovo vjerovanje se zadržalo do danas. 

Pravoslavna crkva se sa kultom drveta brzo izmirila, pa u mnogim obredima učestvuju i sami svećenici.  U  narodnoj   religiji   drveće   je  podijeljeno  na   sretno   i   nesretno,   tj.  ono  koje   je nastanjeno dobrim i ono koje su zauzela zla bića, vještice, đavoli... Na  velike  praznike  proljetnog  ciklusa  grančicama  lijeske,  drena  ili  gloga  kićene  su  kuće, privredne zgrade, usjevi kao zaštita od vremenskih nepogoda, ali i zbog opće zaštite i radi napretka.

Dijelovi   različitog   drveća   smatrani   su   veoma   jakom   zaštitom  od  uroka,   bolesti   i   drugih nesreća  koje  čovjeka mogu zadesiti.  Među najjače   ubrajaju  se  glog, lijeska, tisa, drijen, nošeni kao amajlije. 

Glog je poznat kao najveći zaštitnik od svih demonskih bića, glogovim kocem ubija se vampir, tjeraju vještice. 

Tisovina se nosila u obliku amajlije, a do danas se zadržalo nošenje križića od tisovine. 

I  lijeska  je dosta korištena kao amajlija. Djevojke su ljeskove grančice stavljale u kosu, kao zaštitu od uroka. 

Dren/drijen  su  na Đurđevdan žene stavljale  u  vodu   kojom su se  kupale  zbog zdravlja.  

Kako bi se zaštitili od epidemija, koje su u prošlosti zbog nedovoljne higijene i znanja bile česte, poduzimane su različite radnje u kojima je drvo, prvenstveno  glog,   imalo značajnu ulogu. 

Kao   što   je  neko  drveće  bilo  od  pomoći   u  očuvanju   zdravlja   i   zaštiti  od  bolesti   tako   se određenih vrsta ''nesretnog'' drveća iz istih razloga trebalo kloniti. 

Orah nije dobro imati u dvorištu niti kuća smije da bude u orahovom hladu, jer se vjeruje da on utiče na psihičko zdravlje ljudi. 

Zova -  bazga je   također   veoma  opasno   sjenovito  drvo   i,   po   vjerovanju,   ko   je   ošteti   ili posiječe, stići će ga neizbježna kazna u vidu oduzetosti ili čak smrti.. ''

Kad svatovi naiđu pred mladoženjinu kuću, meću barjake na kakvo drvo pred kućom, ali to nikada ne smije biti bagrem. 

Brijest i kruška su poznata demonska drveta. 

U liječenju bolesti drvo je dosta korišteno. Da bi umilostivili duhove ili demonska bića koja u drveću borave i izliječili bolesnog, korišteni su različiti magijski postupci. Predavanjem žrtve drvetu želio  se  duh drveta umilostiviti,  ali  u   isto vrijeme vratiti,  odnosno predati,  bolest drvetu, kakvom glogu držeći ga na onom mjestu gdje ga boli.

Glog, kao jak zaštitnik zdravlja, korišten je dosta u liječenju bolesti, jer se od njega plaše svi demoni, a posebno demoni bolesti. I u liječenju padavice koristio se glog. 

Lijeska je smatrana drvetom mudrosti. ''Kad neko nije pri zdravoj pameti, vodili su ga tri puta oko lijeske, ne bi li sastavio'' 

Jabuka je u našem narodu smatrana veoma ljekovitom, ona je obavezna ponuda koja se nosi bolesnicima. Svoje mjesto u liječenju imala je i kruška.

Pored magijskih radnji u kojima je drveće zbog svojih moći korišteno u liječenju, u narodu su dijelovi   različitog   drveća   zajedno   sa   drugim   sastojcima  u   vidu   čajeva,   obloga   i  melema korišteni u liječenju bolesti.

Od gloginja se kuhao čaj za srdobolju, one čine i dio melema koji se privija na prišt. 

Čajem od lipe liječi se kašalj, promuklost, glavobolja.  

Od  lista  bijelog duda  kuhao se čaj  protiv žutice.  Murve  su upotrebljavane  i  kao vanjsko sredstvo u liječenju temperature. 

Bazga, iako je smatrana za nesretno drvo kojeg se treba kloniti, dosta je korištena u narodnoj medicini. Bazgom je liječena vodena bolest, reumatizam, teško mokrenje, da porodilja lakše rodi.

Vrba koja je dosta korištena u različitim magijskim radnjama za zaštitu zdravlja u narodnoj medicini   ima također  istaknuto mjesto.  korištena  je kao  lijek od bradavica,  valja otkinuti grančicu vrbe koja dodiruje vodu.

Breza  je   lijek od kostobolje,  nabrano brezovo  lišće treba osušiti,  pa ga privijati na bolna mjesta. Njom se liječi i grudobolja, ''ako grudi osobito bole, daju bolesniku da pije vodu od breze, kad joj u proljeće počnu kolati sokovi.'' 

Različite vrste drveća su korištene za liječenje mnogih bolesti, od  borove kore  pravljen je melem za svaku ranu,  bukovo lišće  bilo je lijek za oči,   iskuhana  javorova kora  pila se od zubobolje i kroz četrdeset dana od groznice. 

Zbog ogromnog broja   recepata bilo bi suvišno sve ih navoditi, no i ovo opisano dovoljno ilustrira koliko je drvo korišteno u liječenju, i koliku je važnost imalo u svakodnevnom životu starih naroda…. 

Literatura:Bandić D. Dr, Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba, Beograd, 1980. Bandić D. Dr, Narodna religija Srba u 100 pojmova, Beograd, 1991. Frejzer Dž. Dž, Zlatna grana, Beograd, 1975. Kulišić Š, Petrović P.Ž, Pantelić N, Srpski mitološki recnik, Beograd, 1970. Cajkanović V, O magiji i religiji, Beograd, 1985. Nedeljković M, Godišnji običaji u Srba, Beograd, 1990Vinko Tolić, Skrinja uspomena, 1997.Špiro Kulišić,  Stara  Slovenska religija  u  svetlu  novijih   istraživanja,  posebno balkanoloških, djela knj. LVI,Sarajevo, 1979.god., 60. Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, Beograd, 1994.god., 172. Vuk Stefanović Karadžić, Život i običaji naroda srpskoga, Beograd, 1957.god., 223. Špiro Kulišić,P.Ž.Petrović,N.Pantelić,Srpski mitološki rečnik,Beograd,1970.god.,78. Veselin Čajkanović, O magiji i religiji, Beograd, 1985.god., 130. Snežana Šaponjić Ašanin, Etnoprevencija u očuvanju zdravlja dece, Za zdravlje (VII naučni skup), Rajačke pivnice, 2000.god., 182. Milan Đ. Milićević, Život Srba seljaka, Beograd, 1984.god.,309. Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, navedeno delo,193. Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Beograd 1994. god., 98. Stevan Tanović, Srpski narodni običaji u Đevđelijskoj Kazi, Srpski etnografski zbornik br.16, Beograd, 1927. god., 431.