drugo detinjstvo (kentaur)

SF GALAKSIJA Page 1 o f 1

SF GALAKSIJA

&KENTAUR 1989.

file://D:\TEKSTOVI\SF\Polaris SF CD2\html\SFGALAKS\na. 2.1.2012

o f 17

Kliford D. Simak: DRUGO DETINJSTVO

Nije se umiralo.Nije bilo normalnog naina da se umre.iveli ste bezbrino i nehajno koliko god ste to mogli i nadali se da

ete imati sree i sluajno poginuti.Nastavljali ste da ivite i postajali umorni od ivljenja."Gospode, kako ovek moe da se umori od ivota!" ree Endru

Jang.Don Rigs, predsednik komisije za besmrtnost, proisti grlo."Vama je jasno", ree on Jangu, "da ova molba predstavlja krajnje

neregularan nain za skretanje nae panje."Dohvatio je sveanj papira sa stola i brzo ih prelistao."Nema presedana", dodao je."Nadao sam se da u ja napraviti presedan", ree Endru Jang.Komesar Stenford primeti: "Moram priznati da ste ubedljivo

objasnili va sluaj, praoe Jang. Meutim, morate shvatiti da ova komisija nema nikakvu jurisdikciju nad ivotom neke osobe, sem da svakome obezbedi sve dobrobiti besmrtnosti: otkloni bilo kakve nastranosti koje mogu da iskrsnu."

"Potpuno sam svestan toga", uzvrati Jang, "i ini mi se da je moj sluaj jedna od nastranosti koje ste pomenuli."

Stajao je utke, posmatrajui lica lanova komisije. Oni se plae, mislio je. Svaki od njih. Plae se dana kada e morati da se suoe sa stvari s kojom sam ja sada suoen. Traili su neko reenje, ali nema nikakvog reenja, sem ovog alosno prostog reenja, brutalno fundamentalnog reenja koje sam im ja dao.

"Moj zahtev je jednostavan", nastavio je mirno. "Traio sam dozvolu da zavrim svoj ivot. A kako je samoubistvo uinjeno psiholoki nemoguim, traio sam da ova komisija naimenuje jedan odbor od najbliih prijatelja koji bi obavio neophodne i pomalo neprijatne pripreme skopane sa prestankom mog ivota."

"Ako bismo to uinili", ree Rigs, "unitili bismo sve to imamo. Nema vrednosti ivot koji traje samo pet hiljada godina. Ne vie nego ivot od samo stotinu godina. Ako ovek treba da bude besmrtan, on mora biti istinski besmrtan. On ne sme da pravi kompromise."

"A ipak", ree Jang, "moji prijatelji su otili."

Mahnuo je prema papirima koje je Rigs drao u svojim rukama."Naveo sam ih tu. Njihova imena, a i to kada su, gde su i kako su

file://D:\TEKSTOVI\SF\Polaris SF CD2\html\SFGALAKS\p1. 2.1.2012

P age2 o f 17

umrli. Bacite pogled na njih. Vie od dve stotine imena. Ljudi iz moje generacije i generacija koje su dole neposredno iza nje. Njihova imena i fotokopije njihovih smrtovnica."

Poloio je obe ake na sto sa opruenim dlanovima i oslonio teinu tela na ruke.

"Pogledajte kako su umrli", rekao je. "Kod svakoga od njih nasilna smrt odigrala je svoju ulogu. Neki su terali svoja vozila suvie brzo i vie nego verovatno, veoma neoprezno. Jedan je pao sa litice kad se nagnuo da uzbere cvet koji je rastao na njenom rubu. Sluaj namerno pogrene procene, po mome miljenju. Jedan se opio do besvesti, uao u kupatilo da se okupa i preminuo u kadi. Utopio se..."

"Praoe Jang", prekide ga Rigs otro, "vi svakako ne mislite time rei da su ti ljudi bili samoubice."

"Ne", uzvrati Endru Jang gorko. "Mi smo samoubistvo ukinuli pre tri hiljade godina, izbacili ga potpuno iz ljudske svesti. Kako su onda mogli da se ubiju?"

Stenford ree, netremice gledajui Janga: "ini mi se, ser, da ste vi bili u odboru koji je reio taj problem."

Endru Jang klimnu glavom. - Bilo je to posle prvog talasa samoubistava. Seam se svega sasvim dobro. Uzelo nam je godine rada. Morali smo da izmenimo ljudska gledanja na stvari, da preinaimo izvesne vidove ljudske prirode. Morali smo da poboljamo ljudsko rasuivanje vaspitanjem i propagandom i da usadimo jednu novu garnituru moralnih kriterijuma. Mislim da smo dobro obavili taj posao. Moda ak suvie dobro. Danas ovek o namernom samoubistvu ne moe da misli vie nego to bi mogao da misli o zbacivanju nae vlade. Sama ideja, sama re je odbojna. Dug put moe da se prevali, gospodo, za tri hiljade godina.

Nagnuo se preko stola i kucnuo u sveanj papira mravim, krutim prstom.

"Oni se nisu ubili", rekao je. "Nisu izvrili samoubistvo. Njima naprosto nije vie bilo stalo ni do ega. Bili su umorni od ivota... ba kao to sam i ja umoran od ivota. iveli su nesmotreno u svakom pogledu. Moda je u njima uvek tinjala tajna nada da e se utopiti dok budu pijani ili da e njihova kola naleteti na neko drvo ili..."

Uspravio se i zagledao u njih."Gospodo", rekao je, "meni je 5786 godina. Roen sam u

Lankasteru, Mejn, na planeti Zemlji, 2l. septembra 1968. Sluio sam dobro oveanstvu u toku ovih pedeset sedam stolea. Moj dosje je tu da se uverite. Odbori, komisije, zakonodavna tela, diplomatske misije.


P age3 o f 17

Niko ne moe kazati da sam izbegavao svoje dunosti. Tvrdim da sam platio svaki dug koji dugujem oveanstvu... ak i dobronameran dug za ansu na besmrtnost."

"Mi elimo", ree Rigs, "da jo jednom razmislite.""Ja sam usamljen ovek", uzvrati Jang. "Usamljen i umoran. Nemam

prijatelja. Nema vie niega to bi moglo da me zainteresuje. Nadam se da u vas ubediti da preuzmete na sebe jurisdikciju u sluajevima kao to je moj. Jednog dana moda ete pronai reenje za problem, ali dok to vreme ne stigne, ja od vas traim, u ime milosra, da nam date poinak od ivota."

"Problem kako ga mi vidimo", ree Rigs, "je u tome da pronaemo neki nain za brisanje mentalne perspektive. Kad ovek ivi pedeset vekova kao to ste vi iveli, ser, on ima suvie dugu memoriju. A memorija umanjuje znaaj sadanjih vrednosti i ansi za budunost."

"Znam", ree Jang. "Seam se da smo govorili o tome u onim ranim danima. Bio je to jedan od problema koje smo uoili kad je besmrtnost postala prvi put praktino ostvarljiva. Ali uvek smo smatrali da e se memorija izbrisati sama po sebi, da mozak moe da prima samo odreenu koliinu uspomena, a kad se prepuni njima, onda odbacuje one stare. Ali nije ilo tako."

Plahovito je zamahnuo rukama. "Gospodo, ja mogu da se prisetim mog detinjstva mnogo ivlje nego bilo ega to se desilo jue."

"Uspomene bivaju pokopane", ree Rigs. "U starim danima, kad ljudi nisu iveli vie od stotinu godina, smatralo se da su pokopane uspomene ujedno i zaboravljene. ivot, govorio je ovek sebi, jeste proces zaboravljanja. Zato se nije odve ni zabrinjavao zbog uspomena kad je postao besmrtan. Mislio je da e ih zaboraviti."

"Trebalo je da zna da nee tako biti", ree Jang. "Ja mogu da se setim mog oca, i seam ga se mnogo prisnije nego to u se seati vas, gospodo, kad napustim ovu prostoriju... Seam se mog oca kako mi je priao da se, u svojim starijim godinama, mogao prisetiti mnogih trenutaka iz detinjstva koji su bili zaboravljeni tokom njegovih mlaih godina. Ve i to je bilo dovoljno da nam poslui kao upozorenje. Mozak sahranjuje duboko samo sveija seanja. Ona ostaju tako pokopana i ne isplivavaju na povrinu svesti zato to jo nisu sortirana ili orijentisana ili meusobno usklaena ili ma ta to ve mozak s njima radio. Ali kad su jednom sva lepo poreana i klasifikovana, ona u trenu iskau na povrinu."

Rigs klimnu glavom u znak saglasnosti."U knjigovodstvu mozga postoji izlina stavka mnogih minulih


o f 17

godina. Ali mi emo vremenom i to savladati.""Pokuali smo", ree Stenford. "Pokuali smo sa dirigovanjem

ljudske prirode, istim onim metodom koji se pokazao efikasan kod samoubistva. Ali ovde to nije ilo. Jer ovekov ivot je baziran na seanjima. Postoje izvesna bazina seanja koja moraju da ostanu netaknuta. A pri dirigovanju ljudske prirode ne moete da budete selektivni. Ne moete sauvati strukturalna seanja, a odbaciti ono to je sporedno. Tako naprosto nije ilo."

"Postojala je jedna maina koja je to mogla", primeti Rigs. "Ona je brisala sva seanja. Nije mi potpuno jasno kako je funkcionisala, ali svoj posao je obavljala dobro. Suvie dobro. Ispranjavala je mozak tako temeljito da je liio na neku praznu sobu. Nita nije ostavljala. Unitavala je sva seanja, ne pruajui nikakvu mogunost da se izgradi jedna nova garnitura. ovek je ulazio u nju kao ljudsko bie, a izlazio kao biljka."

"Privremena obamrlost bila bi reenje", ree Stenford. "Kad bismo samo imali tako neto. Jednostavno, odloite oveka u stranu dok ne pronaete odgovor, a onda ga ponovo oivite i preusmerite."

"Bilo kako bilo", ree Jang, "ja bih voleo da najozbiljnije razmotrite moju molbu. Ne oseam se dovoljno dorastao za ekanje dok pronaete reenje."

"Traite od nas da legalizujemo smrt", primeti Rigs oporim glasom.Jang klimnu glavom. "Ukoliko elite da se tako izrazite. Traim to u

ime najobinije pristojnosti."Komesar Stenford ree: "Teko bi nam palo da vas izgubimo,

praoe."Jang uzdahnu. "Opet taj prokleti stav. Da besmrtnost iskupljuje sve

dugove. Da je ovek, postavi besmrtan, primio punu kompenzaciju za sve ono to bi mogao pretrpeti. Ja sam iveo due nego to bi moglo da se oekuje od ijednog oveka a ipak mi je uskraeno dostojanstvo starosti. ovek ima mali broj elja i brzo ih zadovolji, ali se od njega svejedno oekuje da nastavi ivljenje sa eljama koje su spaljene i razvejane u pepeo. On stie do take kad vie nita nema vrednosti... ak do take kad i njegove line vrednosti nisu nita drugo do najobinije utvare. Gospodo, bilo je jedno vreme kad ja nisam mogao ubiti drugog oveka... bukvalno nisam mogao prisiliti sebe da ubijem drugog oveka... ali danas bih to mogao bez ikakvog razmiljanja. Razoaranje i cinizam uvukli su se u mene i ja vie nemam savesti."

"Postoje kompenzacije", ree Rigs. "Vaa porodica..."


o f 17

"Oni su mi se popeli na vrh glave", ree Jang sa zgaenou. "Hiljade i hiljade mladih zvekana koji me oslovljavaju titulama praotac i predak i dolaze kod mene po savete kojih se nikada ne pridravaju. Ne znam ba nita o njima, a moram ih sluati dok detaljno objanjavaju svoje srodnike veze sa mnom, toliko zamrene i trivijalne da osetim elju da im se nasmejem u lice. Sve je to novo za njih, a tako staro, tako vraki i prokleto staro za mene."

"Praoe Jang", ree Stenford, "vi ste gledali oveka kako se iri sa Zemlje do dalekih zvezdanih sistema. Videli ste ekspanziju ljudske rase sa jedne planete do vie hiljada drugih planeta. Sudelovali ste u svemu tome. Zar nema izvesne satisfakcije..."

"Govorite u apstrakcijama", presee ga Jang. "Ono to mene interesuje, to sam ja lino... izvesna specifina masa protoplazme uobliene u dvononu formu i opremljene oznakom Endru Jang. Bio sam nesebian itavog svog ivota. Traio sam malo za sebe. Sada sam sasvim i potpuno sebian i traim da se ova stvar tretira kao lini problem, a ne kao neka apstrakcija rase."

"Priznali vi ili ne", ree Stenford, "to je neto vie od linog problema. To je problem koji jednog dana mora da bude reen radi spasa rase."

"Ja ba i pokuavam da vas u to ubedim", odsee Jang. "To je problem s kojim vi morate da se suoite. Jednog dana ete ga reiti, ali dok to ne uinite morate da pomognete onima koji su ve suoeni s nereenim problemom."

"Saekajte jo malo", predloi predsednik Rigs. "Ko zna? Moda ve danas, sutra... "

"Ili kroz milion godina", uzvrati Jang sa gorinom, a onda se okrete i poe napolje, visok mukarac krepkog izgleda, iji je korak sada bio brz od gneva, mada je inae bio spor od umora i oajanja.

Postojala je jo jedna ansa, razume se.Ali bilo je malo nade.Kako ovek moe da se vrati unazad gotovo est hiljada godina i da

uhvati u zamku ono to nikad nije razumeo.A ipak se Endru Jang toga seao. Seao se tako jasno kao da je to

bilo neto to se desilo izjutra tog istog dana.Bilo je to neto blistavo, neto sjajno, jedna srea potpuno nova i

svea kao lastino krilo u aprilskom jutru, ili stidljivi umski cvet posle iznenadne kie.

Bio je jo deak i video je lastu i nije imao rei da opie ono to je


of 17

oseao, ali uzdigao je svoje majune prste i pokazivao njima i uobliavao usta da zagugue.

Nekada, razmiljao je, drao sam to svojim roenim prstima i nisam jo imao iskustva da znam ta je, ni kakvo je njegovo znaenje. A sada znam znaenje, samo to mi je ono izmaklo - izmaklo onog dana kad sam poeo da mislim kao ljudsko bie. Prva zrela misao odgurnula ga je sasvim malo, sledea ga je odgurnula jo dalje, sve dok najzad nije sasvim nestalo, a ja nisam znao ak ni to da je nestalo.

Sedeo je u naslonjai na poploanom dvoritu i oseao sunce koje je padalo na njega, probijajui se kroz grane drvea okienog prvim prolenim liem.

Neto drugo, mislio je Endru Jang. Neto to nije bilo ljudsko - jo ne. Jedna majuna ivotinja koja je imala mnogo pravaca na izboru, mnogo puteva kojima bi mogla da poe. A ja sam, dabome, izabrao pogrean put. Izabrao sam ljudski put. Ali postojao je i drugi put. Mora da je postojao, znam to. Jedan arobni put - ili put patuljaka, ili moda ak i put malih umskih vila. To sada zvui budalasto i detinjasto, ali nije uvek bilo tako.

Ja sam izabrao ljudski put zato to su me naveli na njega. Bio sam gurnut i nateran, kao ovca koju sateruju u stado.

Odrastao sam i izgubio stvar koju sam posedovao.Sedeo je i naprezao mozak, pokuavajui da analizira ta je to to

trai, ali nije bilo imena za tako neto. Sem sree. A srea je jedno stanje bia, a ne stvar koja bi se ponovo zadobila i stisnula.

Ali mogao je da se priseti kako to izgleda. Oiju otvorenih u sadanjosti, mogao se prisetiti vedrine tog dana u prolosti, njegove svee umivene dobrote, udesnih boja, svetlijih od svih koje je otada video - kao da je to bila prva sekunda posle Stvaranja a svet jo bletavo nov.

Stvar je bila u tom novom, razume se. Novom za jedno dete. Ali ni to nije objanjavalo sve. Nije objanjavalo bezmernu sposobnost da se sagleda i spozna i sa verom prihvati lepota jednog istog, novog sveta. Nije objanjavalo gotovo neljudsko ushienje od spoznaje da postoje boje da se vide, i mirisi da se udiu, i meka zelena trava da se dodirne.

Ja sam lud, ree Endru Jang sebi. Lud, ili na putu da poludim. Ali ako ludilo moe da me vrati ka razumevanju udne percepcije koju sam imao dok sam bio dete a zatim je izgubio, onda u prihvatiti ludilo.

Zavalio se u naslonjai i pustio da mu se oi zaklope a duh odluta unatrag.


P age7 o f 17

uao je u jednom uglu vrta a lie je polako sletalo sa orahovih stabala, kao kia zlatne boje afrana. Dohvatio je jedan list a on iskliznu iz njegovih prstiju, jer su mu ruke jo bile punane i ne ba sigurne u hvatanju. Ali pokuao je ponovo i zgrabio ga za peteljku svojom bucmastom akom i video da to nije naprosto parence utila, ve tanano, sa mnogo sitnih ilica. Kad ga je podigao prema suncu imao je utisak da gotovo moe da vidi kroz njega, jer je zlatna prea bila tako fina.

uao je sa listom vrsto stegnutim u aci i za trenutak je vladala tiina koja ga je uinila nepominim. Onda je uo kako mrazom otkaeno lie uti svuda oko njega, uti dok pada, govorei malim apatom dok je jedrilo dole niz vazduh da bi nalo sebi postelju pored svojih zlaanih drugova.

Tog trenutka je znao da je jedno sa liem i apatom koji je ono inilo, jedno sa zlatom i jesenjim sunevim sjajem i dalekom plaviastom maglom nad breuljkom tamo iza jabukovog vonjaka...

Neija noga zastruga po kamenu iza njega i njegove oi se otvorie i zlatno lie nestade.

"ao mi je ako sam vas uznemirio, praoe", ree ovek. "Imao sam s vama zakazan sastanak u ovo vreme, ali ne bih vas uznemirio da sam znao."

Jang je prekorno zurio u njega, ne odgovarajui nita."Ja sam va roak", ree ovek."Nisam ni sumnjao u to", uzvrati Endru Jang. "Galaksija je

naikana mojim potomcima."ovek je bio veoma ponizan."Svakako, vi mora da ste ponekad kivni na nas. Ali mi se ponosimo

vama, ser. Gotovo bih mogao rei da vas oboavamo. Nijedna druga porodica... "

"Znam", prekide ga Endru Jang. "Nijedna druga porodica nema fosil tako star kao to sam ja."

"Ni tako mudar", ree ovek.Endru Jang zaguna: "Prestani sa tim besmislicama. Da ujemo ta

ima da kae, pa da zavrimo s tim."

Tehniar je bio pogruen i zabrinut i istinski zbunjen. Ali stajao je pun potovanja, jer se uvek stoji sa potovanjem pred jednim praocem, pa ma ko on bio. Danas je bilo jo sasvim malo onih koji su se rodili u smrtnom svetu.

To, dodue, nije znailo da je Endru Jang izgledao star. Izgledao je


of 17

kao i svi drugi odrasli mukarci - fina i naoita figura od dvadeset i nekoliko godina.

Tehniar se smeteno vrpoljio."Ali, ser, ovo... ovo...""Meda", ree Jang."Da, naravno. Jedna izumrla zemaljska podvrsta ivotinja.""To je igraka", uzvrati Jang. "Jedna veoma drevna igraka. Sva

deca su ih koristila pre pet hiljada godina. Odnosila ih sa sobom u krevet."

Tehniar se strese. "alosna navika. Primitivna.""Zavisi od take gledita", ree Jang. "Ja sam spavao s njima mnogo

puta. Ima u tome silne utehe, moe mi verovati."Tehniar je shvatio da nema svrhe raspravljati. Najbolje da napravi

tu stvar i skine je s vrata."Mogu da vam nainim fini model, ser", rekao je ipak, trudei se da

u glas unese bar malo oduevljenja. "Ugradiu reaktivni mehanizam, tako da moe da daje jednostavne odgovore na izvesna kljuna pitanja i, dabome, udesiu ga tako da moe hodati, bilo na dve noge ili etiri..."

"Ne", ree Endru Jang.Tehniar je izgledao iznenaen i pozleen. "Ne?""Ne", ponovi Endru Jang. "Ne elim da bude usavren. elim da to

bude jedan priprost primerak toboe pravog. Nije ni udo to dananja deca nemaju mate. Moderne igrake zabavljaju ih svim moguim trikovima, koji mladima ne ostavljaju nimalo mesta za matovitost. Oni lino verovatno ne bi mogli izmisliti raznorazne majstorije koje te nove igrake ine. Ugraeni refleksni mehanizmi, tobonja svest i sline mehanike trivijalnosti..."

"Vi naprosto elite ispunjenu tkaninu", ree tehniar tuno, "sa priivenim rukama i nogama?"

"Ba to", potvrdi Jang."Jeste li sigurni, ser, da to treba da bude od tkanine? Mogao bih da

nainim neto lepe od plastike.""Tkanina", insistirao je Jang odluno, "i to obavezno takva da

grebe.""Da grebe, ser?""Naravno. Zna na ta mislim. ekinjasta. Tako da grebe kad se

protrlja lice o nju.""Ali, niko ko je pri zdravoj pameti ne bi trljao svoje lice...""Ja bih", ree Endru Jang. "Imam istinsku nameru da to uinim.""Kako god elite, ser", uzvrati tehniar, najzad pobeen.


o f 17

"Kad to zavri", ree Jang, "imam u planu i neke druge stvari.""Druge stvari?" Tehniar se unezvereno osvrte oko sebe, kao da

potrai ansu za bekstvo."Jednu visoku stolicu", ree Jang. !"I jedan deji krevetac. I jednog

psa od vune. I dugmad.""Dugmad?" upita tehniar. "ta su dugmad?""Objasniu ti", ree Jang veselo. "Sve je veoma jednostavno."

Kad je Endru Jang uao u Prostoriju, inilo se da su Rigs i Stenford znali da e on doi i da su ga oekivali.

Nije gubio vreme na preliminarije i formalnosti.Oni znaju, govorio je sebi. Oni znaju, ili su bar naslutili. Motrie na

mene. Jo od onog asa kad sam podneo molbu oni su motrili na mene, pitajui se kakve su moje misli pokuavajui da odgonetnu kakav e biti moj sledei korak. Oni znaju za svaki pokret koji sam nainio, znaju za igrake i nametaj i sve ostale stvari. I nije potrebno da im kaem ta imam u planu.

"Potrebna mi je izvesna pomo", rekao je, a oni klimnue ozbiljno glavama, kao da su shvatili da mu je potrebna pomo.

"elim da izgradim kuu", objasnio je. "Veliku kuu. Mnogo veu od obine kue."

"Napraviemo planove za vas", ree Rigs. "Ima li jo neto to vi...""Kuu", produi Jang, "oko etiri do pet puta veu od obine kue.

etiri ili pet puta u odnosu na uobiajene razmere, hou da kaem. Vrata dvadeset pet do trideset stopa visoka i sve ostalo u proporciji."

"Blizu drugih kua, ili izdvojenu?" upita Stenford."Izdvojenu", ree Jang."Pobrinuemo se za to", obea Rigs. "Prepustite pitanje kue nama."Jang je stajao jedan dug trenutak gledajui njih dvojicu. Onda je

rekao: "Zahvaljujem vam, gospodo. Zahvaljujem vam na vaoj predusretljivosti i vaem razumevanju. Ali iznad svega zahvaljujem vam to mi ne postavljate nikakva pitanja."

Okrenuo se polako i izaao iz prostorije, a oni su sedeli u tiini nekoliko minuta posle njegovog odlaska.

Najzad, Stenford predloi zakljuak: "To e morati da bude prebivalite koje bi se dopalo jednom deaku. uma da po njoj tri i jedna reica za pecanje i poljana na kojoj moe da puta svoje zmajeve. ta bi jo moglo da bude?"

"Ve je poruio deji nametaj i igrake", ree Rigs. "Stvari od pre pet hiljada godina. Ona vrsta stvari kakve je koristio dok je jo bio dete.


of 17

Ali u razmerama za odraslu osobu.""A sada", ree Stenford, "eli da mu se izgradi kua istih proporcija.

Kua koja e uiniti da on misli, ili mu bar pomoi da veruje da je jo dete. Ali, hoe li to uspeti, Rigse? Njegovo telo se ne e promeniti. On nije kadar da ga promeni. To e biti samo u njegovom duhu."

"Iluzija", izjavi Rigs. "Iluzija veliine u odnosu na njega samog. Jednom detetu koje puzi po podu vrata su visoka dvadeset pet do trideset stopa, relativno. Razume se, dete to ne zna. Ali Endru Jang zna. Ja ne vidim kako e on to prevladati."

"U poetku", ree Stenford, "on e znati da je to iluzija, ali, posle izvesnog vremena, zar ne postoji neka mogunost da to postane stvarnost, bar to se njega tie? Eto zato mu je potrebna naa pomo. Tako da kua ne bude vrsto usaena u njegovu memoriju kao neto to je naprosto izvan proporcija... tako da ona neprimetno pree iz iluzije u stvarnost, bez suvie velikog napora."

"Moramo da utimo o ovome." Rigs ozbiljno klimnu glavom. "Ne sme da bude nikakvog meanja sa strane. To je neto to mora da uradi on sam... iskljuivo on sam. Naa pomo u pogledu kue mora da bude pomo nevidljivog, utljivog posrednika. Kao patuljci, mislim da je upotrebio ba taj izraz, mi moramo da pomaemo a da nikad ne budemo vieni. Bilo ije uplitanje sa strane samo bi unelo neskladnu notu i razorilo iluziju, a ona je sve sa ime on moe da rauna. Iluzija ista i jednostavna."

"Drugi su pokuavali", primeti Stenford, ponovo pesimistian. "Mnogi drugi. Napravama i mainama..."

"Niko to nije pokuao uzdajui se iskljuivo u mo duha", ree Rigs. "U golu reenost da izbrie pet hiljada godina memorije."

"To e biti njegov kamen spoticanja", ree Stenford. "Stara, mrtva seanja su ba ono to on mora da pobedi. Mora da ih se otarasi... ne samo da ih zakopa, nego da ih se otarasi, potpuno i zauvek."

"On mora da uini vie od toga", ree Rigs. "Mora da zameni svoja seanja poimanjem sveta kakvo je imao dok je jo bio dete. Njegov um mora da bude ispran, osveen, potpuno oien i blistav i obnovljen... spreman da ivi novih pet hiljada godina."

Dva oveka su sedela gledajui jedan drugoga i svaki je u oima onog drugog video jednu jedinu misao - doi e dan kada e se i oni, svaki od njih ponaosob, suoiti sa problemom sa kojima se Endru Jang suoavao.

"Moramo da pomognemo", ree Rigs, "na sve mogue naine, i moramo da nastavimo prismotru i moramo biti spremni... ali Endru


of 17

Jang ne sme znati da mu pomaemo ili da ga drimo na oku. Moramo da predvidimo materijale i orua i sve ostalo to bi mu moglo biti potrebno."

Stenford je zaustio da neto kae a onda se pokolebao, kao da trai prikladne rei.

"Da?" ree Rigs. "ta je to?""Kasnije", uspeo je Stenford da kae, "mnogo kasnije, ve pred sam

kraj, moraemo da se pobrinemo za izvestan faktor. Za neto to e mu biti najvie potrebno, za neto o emu on ne moe da razmisli, ak ni unapred. Sve ostalo moe da bude pripremanje pozornice i on moe mirno da ide u susret trenutku kad to postaje stvarnost. Sve ostalo moe da bude tobonje, ali jedna stvar mora da deluje kao prava - ili e se itav napor zavriti kao alostan promaaj."

Rigs klimnu glavom. "Naravno. To je neto to emo morati paljivo da izvedemo."

"Ukoliko moemo", ree Stenford.

uto dugme ovo ovde a crveno tamo preko a zeleno se ne slae, zato u ga baciti na pod i samo iz iste ale staviu ovo ruiasto u usta i neko e me zatei s njim, pa e onda oni napraviti guvu zato to e se uplaiti da ga ne progutam.

A ne postoji nita, apsolutno nita, to volim vie od jedne propisne guve. Naroito kad do nje doe zbog mene.

"Ug", ree Endru Jang i proguta dugme.Sedeo je kruto i uspravno na prekomerno visokoj stolici a onda, u

gnevu, zgrabio nesrazmerno veliku limenu kutiju i sa svom njenom dugmadi tresnuo je o pod.

Za trenutak je imao oseaj da e zaplakati u totalnoj frustraciji a onda se oseanje stida uvue u njega.

Velika beba, rekao je sebi.Lud je to sedi na prekomerno visokoj stolici, igrajui se dugmetima

i oponaajui govor bebe i pokuavajui da prisili svoj um, formiran tokom pet hiljada godina ivota, da se uklopi u misaone tokove jednog malog deteta.

Polako je gurnuo na pod praznu kutiju sa pregradicama i oprezno se spustio niz stolicu visoku dvanaest stopa.

Prostorija ga je progutala, tavanica se nadvila visoko iznad njega.Susedi, govorio je sebi, bez sumnje misle da je lud, mada mu to niko

od njih nije rekao. Kad je ve re o tome, on ve dugo nije video


of 17

nijednog od svojih suseda.Jedna sumnja se uvue u njegov um. Moda oni znaju ta on radi,

moda mu se namerno sklanjaju s puta, da ga ne bi zbunili.Ba to bi, razume se, oni uinili, da su saznali ta smera. Ali on je

oekivao... on je oekivao... onog oveka, kako mu bee ime?... iz komisije kako li se zvala ta komisija? Pa, u svakom sluaju, oekivao je jednog oveka ijeg se imena ne moe setiti iz komisije ijeg se naziva ne moe setiti da doe i pone njukati okolo, pitajui se ta li on to smera, nudei mu svoju pomo i pokvarivi tako itavu zamisao, sve to je on planirao.

Ne mogu da se setim, alio se samome sebi. Ne mogu da se setim imena oveka ije sam ime znao sve do koliko jue. Niti imena komisije koju sam znao isto tako dobro kao to znam svoje ime. Postajem zaboravan. Postajem potpuno detinjast.

Detinjast?Detinjast!Detinjast i zaboravan.Blagi boe, pomisli Endru Jang, pa to je ba ono to elim.Na rukama i nogama bauljao je okolo, skupljao dugmad i stavljao ih

u dep. Onda se, sa limenom kutijom ispod ruke, uspentrao uz visoku stolicu, smestio se udobno na njoj i poeo da sortira dugmad u kutiju.

Ovo zeleno ovamo u ovu pregradicu a uto... uups, eno ga, odlete na pod! A crveno ovde zajedno sa plavim a ovo... a ovo... kakve li je boje ovo? Boja? ta je to?

ta je ta?ta...

"Skoro e vreme", ree Stenford, "a mi smo spremni, spremni koliko to uopte moemo da budemo. Umeaemo se kad bude pravi trenutak, ali ne smemo da se umeamo prerano. Bolje je malo zakasniti, nego malo preuraniti. Imamo sve stvari koje su nam potrebne. Specijalne pelene po meri i..."

"Dobri boe", uzviknu Rigs, "to nee valjda ii tako daleko, Hoeli?"

"Treba", ree Stenford. "Treba da ide ak i dalje da bi funkcionisalo kako valja. On se jue izgubio. Jedan od naih ljudi ga je pronaao i odveo kui. Nije imao ni najmanjeg pojma gde se nalazi i prilino se uplaio i malo je plakao. Brbljao je pticama i cveu i insistirao da na ovek ostane i igra se s njim."

Rigs se tiho zakikota. "Je li ovaj to uinio?"


of 17

"Oh, naravno. Vratio se natrag kao isprebijan.""Hrana?" upita Rigs. "ime se hrani?""Pobrinuli smo se da izvesna zaliha hrane, kolaii i slino, bude

ostavljena na jednoj niskoj polici, tako da on moe da dosegne do nje. Jedan od robota redovno mu kuva neka hranljiva jela i ostavlja tamo gde on moe da ih nae. Moramo biti obazrivi. Ne smemo previe da se upliemo. Ne smemo da mu se naturamo. Imam utisak da je on gotovo ve dospeo do stvarne prekretnice. Ne smemo dozvoliti sebi da pokvarimo stvari sada kad je on ve stigao ovako daleko."

"Da li je android spreman?""Upravo ga zavravaju.""A ostali uesnici igre?""Spremni. Oni su bili manji problem.""Nema nita vie ta moemo da uinimo?""Nita", ree Stenford. "Samo ekati, to je sve. Jang je doveo sebe

ovako daleko zahvaljujui iskljuivo snazi svoje volje. Ta volja je sada nestala. On ne moe svesno prisiliti sebe da se vrati jo dalje unazad. Sada je vie dete nego odrasla osoba. Postigao je jedan regresivni zamah, i jedino pitanje je da li je taj zamah dovoljan da ga odnese sasvim unazad do istinskog najranijeg detinjstva."

"Mora li to ii tako daleko unazad?" Rigs je izgledao nesrean, oigledno razmiljajui o svojoj sopstvenoj budunosti.

"Ili do kraja, ili naprosto ne bi koristilo", ree Stenford autoritativno. "On mora da dobije jedan apsolutno nov start. Ili do kraja, ili nita."

"A ako se zaglavi negde na pola puta? Upola dete, upola ovek, ta onda?"

"To je neto o emu ne elim da mislim", ree Stenford.

Izgubio je svog najomiljenijeg medu i otiao da ga trai u sutonu punom neuhvatljivih svitaca i sve tiih umova sveta koji se spremao na noni poinak. Trava je bila natopljena rosom i on je oseao kako mu vlaga prodire kroz cipele dok je iao od bunja do ograde pa do leja cvea, traei nestalu igraku.

Bilo je neophodno, govorio je sebi, da pronae lepog malog medvedia, jer je to bio onaj koji je spavao s njim i jer je znao da e meda, ako ga ne pronae, provesti usamljenu i neutenu no. Ali ni u jednom trenutku nije priznavao, ak ni u svojim najskrivenijim mislima, da je zapravo medved njemu potreban, a ne on medvedu.

Jedan imi suknu u niskom letu, i opazivi za tren to utavo udovite, grumen tame u sve guem sutonu, on se uuri nisko uz


of 17

tle, traei zatitu od iznenadnog uasa koji je iskrsnuo iz tame. Zvuci strave pulsirali su u njegovom grlu i sada mu je veliki tamni vrt izgledao kao neko nepoznato mesto, puno vrebajuih senki koje su ga ekale u zasedi.

Ostao je uuren uz tle i pokuavao da odbije od sebe taj tuinski strah koji je mumlao iza svakog grma i reao u svakom mranom uglu. Ali ak i dok ga je strah preplavljivao, postojao je jedan skriveni kutak u njegovom razumu, koji je znao da nema razloga za strah. Bilo je to kao da se ta zona njegovog mozga jo uvek bori protiv ostataka njega, kao da taj mali sektor elija zna da imi nije drugo do jedan letei slepi mi, da senke u vrtu nisu drugo do odsustvo svetlosti.

Znao je da postoji jedan razlog zato ne treba da se plai - jak razlog roen iz izvesnog iskustva koje nije vie imao. A inilo se neverovatnim da bi on mogao imati takvo iskustvo, jer bio je star tek dve godine.

Pokuao je da to kae - dve godine star.Neto nije bilo u redu s njegovim jezikom, neto u vezi s nainom na

koji su njegove usne odbijale da uoblie rei koje je hteo da kae.Pokuao je da definie rei, pokuao da kae sebi ta je

podrazumevao pod tim dve godine star i za trenutak se inilo da zna njihovo znaenje a onda mu je ono pobeglo.

imi je ponovo naiao i on se uuri sasvim uz tlo, podrhtavajui dok se saginjao. Podigao je plaljivo oi, bacajui pogled amo i tamo, a onda je uglom oka nazro obrise kue, i to je bilo mesto koje je znao kao svoje utoite. "Kua", rekao je, i re je bila pogrena, ne re sama po sebi, ve nain na koji ju je on izgovorio.

Potrao je na drhtavim nesigurnim nogama i velika vrata ocrtae se pred njim, sa kvakom suvie visokom da bi je mogao dohvatiti. Ali postojao je drugi prolaz, mala vrata na okretanje ugraena u velika vrata, ona vrsta vrata kakva se prave za make i pse a ponekad i za malu decu. Projurio je kroz njih i osetio sigurnost i utehu kue oko sebe. Sigurnost i utehu - i usamljenost.

Pronaao je svog drugog po omiljenosti medu, podigao ga i privio uz grudi, jecajui uz njegova ekinjava lea u silnom olakanju od straha.

Neto je pogreno, mislio je. Neto strano pogreno. Neto je onako kako ne bi trebalo da bude. Nije to vrt, ili tamno bunje, ili letea krilata prilika koja je dola iz noi. To je neto drugo, neto odsutno, neto to bi trebalo da bude ovde a nije.

Privijajui uz sebe medu, sedeo je ukoeno i oajniki pokuavao da


of 17

natera svoj duh da mu kae ta to nije u redu. Postojao je jedan odgovor, bio je siguran u to. Postojao je negde odgovor, bio je siguran u to. Postojao je negde odgovor: bilo je jedno vreme kad ga je znao. Bilo je jedno vreme kad je raspoznavao potrebu koju je sada oseao i nije postojao nikakav nain da se ona nadomesti neim drugim - a sada nije mogao ak ni da raspozna potrebu; mogao je da je osea, ali ne i da je raspozna.

Prigrlio je jo jae medu i zgurio se u tami, posmatrajui meseev zrak koji je doao kroz prozor, visoko iznad njegove glave, i ucrtao na podu jedan kvadrat svetlosti.

Fasciniran, posmatrao je meseev zrak i odjednom njegov strah ieze. Ispustio je medu i poeo da puzi na rukama i kolenima, prikradajui se meseevom zraku. Zrak nije pokuavao da pobegne i on dosegnu njegovu ivicu i zagnjuri svoje ruke u njega i nasmeja se od razdraganosti kad su mu ruke postale obojene svetlou koja je dolazila kroz prozor.

Digao je lice gore prema tami i opazio beli globus Meseca, kako ga gleda, kako ga posmatra. inilo se da mu je Mesec namignuo, i on se ushieno nasmeja.

Jedna vrata kripnue iza njega otvarajui se i on se nespretno okrete.

Neko je stajao u vratima gotovo sasvim ih ispunjavajui - jedna lepa osoba koja mu se osmehivala. ak i u tami mogao je da oseti ljupkost njenog osmeha, krasotu njene zlatne kose.

"Vreme je da veera, Endi", ree ena. "Da veera i okupa se, a onda u krevet."

Endru Jang poskoi radosno na obe noge, ispruenih ruku - srean i uzbuen i zadovoljan.

"Mamice!" povikao je. "Mamice... mesec!"Okrenuo se oko sebe sa ispruenim prstom i ena pree brzo preko

prostorije, kleknu i obavi ruke oko njega, privijajui ga vrsto uz sebe. Obraza priljubljenog uz njen, zagledao se netremice u mesec, i bila je to divna stvar, sjajna i zlatna stvar, jedno udo koje je blistalo novou i sveinom.

Napolju na ulici Stenford i Rigs su stajali, gledajui golemu kuu koja se uzdizala visoko iznad drvea.

"Ona je sada unutra", ree Stenford. "Sve je mirno, prema tome izgleda da je sve u redu."

Rigs ree: "On je plakao u vrtu. Trao je prestravljen prema kui.


of 17

Prestao je da plae otprilike u vreme kad je ona ula unutra."Stenford klimnu glavom. "Plaio sam se da smo odlagali suvie

dugo, ali ne vidim kako smo mogli da to ranije uradimo. Svako meanje sa strane moglo je da poremeti ono to je on pokuavao da uini. Morao je da oseti stvarnu potrebu za njom. E pa, sada je to u redu. Usklaivanje vremena bilo je uglavnom savreno."

"Jeste li sigurni, Stenforde?""Siguran? Naravno da sam siguran. Napravili smo enu-androida i

istrenirali je. Usadili smo dubok materinski instinkt u njenu linost. Ona zna ta treba da radi. Ona je gotovo kao ljudsko bie. Ona je najbolje to smo mogli nainiti slino ljudskoj majci visokoj osamnaest stopa. Mi ne znamo kako je izgledala Jangova majka, ali svi su izgledi da to ni on sam ne zna. Tokom mnogih minulih godina njegova memorija je nju idealizovala. A ba to smo mi uradili. Nainili smo jednu idealnu majku."

"Kad bi to samo ilo", ree Rigs."Ii e", izjavi Stenford samopouzdano. "Ii e, uprkos nedostacima

koje moemo otkriti kroz eksperimente i lutanja. On se borio potpuno sam itavo vreme. Sada moe prestati da se bori i da prenese na drugog odgovornost. To je dovoljno da ga prebaci preko poslednjeg breuljka, da ga smesti, sigurno i bezbedno, u drugo detinjstvo koje on mora da ima. Sada moe da se sklupa, zadovoljan. Postoji neko ko e da ga pazi i misli za njega i vodi brigu o njemu. On e se verovatno vratiti natrag jo malice... malice blie kolevci. A to je dobro, jer to dalje ide, sve vei broj seanja biva izbrisan."

"A onda?" upita Rigs zabrinuto."Onda moe nastaviti ponovo da raste."Stajali su i posmatrali, utei.U ogromnoj kui svetlost se upalila u kuhinji i prozori se ozarie

prisnim sjajem domaeg ognjita.I ja u, razmiljao je Stenford. I ja u, jednog dana. Jang je ukazao

na reenje; obasjao je put. Pokazao nam je, svima nama silnim milijardama, ovde na Zemlji i po itavoj Galaksiji, nain na koji to moe da se uini. Doi e i drugi, a oni e dobiti jo veu pomo. Onda emo znati kako da to obavimo bolje.

Sada imamo na emu da radimo.Jo hiljadu godina otprilike, razmiljao je, pa u se i ja vratiti. Natrag

ka kolevci i snovima detinjstva i bezbednoj zatiti u naruju jedne majke.

Nije ga to ni najmanje plailo.


of 3

Rej Rasel: SOBA

Krejn se probudio sa pesmom umieve zubne paste koja mu je prolazila kroz glavu. umi, pomisli on, mora da je zakupio od Spavkovia termin za prokletu no. Namrtio se prema Spavkovievom zvuniku u zidu pored uzglavlja. Zatim se zagledao u tavanicu: bila je jo prazna. Mora da je prilino rano, pomisli on. Kad je Kafieva reklamna poruka poela polako da se ocrtava na tavanici, on skrenu pogled i izvue se iz kreveta. Izbegavao je da gleda u ispisane poruke na krevetskim aravima, jastunicama, ebadima, kunom mantilu i unutranjem delu ona svojih papua. Kad su mu stopala dodirnula pod, TV aparat se ukljuio. On e se i iskljuiti, automatski, u deset uvee. Krejn je imao punu slobodu da menja kanale, ali u tome nije video nikakvu svrhu.

U kupatilu je upalio svetlost, i istog asa TV audio poe da mu svira. Ugasio je svetlost i obavio u tami svoj prvi jutarnji ritual. Ali svetlost mu je bila potrebna da bi se obrijao, i on je ponovo upali, a istog trena i audio produi svoj program. Dok se brijao, u ogledalu su svake tri sekunde bleskali kratki reklamni fleevi Kafievog konkurenta ajia. Nekoliko trenutaka kasnije itao je oglase za 'Sada', blag, superefikasan purgativ, i 'Stop', sedativ sa ukusom burbona, koji su bili odtampani alternativno s jedne i druge strane pekira u kupatilu.

Dok se oblaio, zazvonio je telefon. Pustio ga je da zvoni. Znao je ta e uti, ako podigne slualicu: "Dobro jutro! Jeste li ve uzeli vae Krakerune? Pune proteina i..." Ili, moda: "Zato ekate regrutovanje? Prijavite se sada u vojnu slubu po vaem izboru i zaradite novac na sledeim povlasticama koje imaju dobrovoljci..." Ili: "Patite li od naglih promena vremena? Srana oboljenja ubijaju etvoricu od petorice! Prvi simptomi su... "

S druge strane, to bi mogao da bude i neki vaan lini poziv. Podigao je slualicu i rekao halo.

"Halo vi tamo", odgovorio je jedan priguen, laskav enski glas. "Bob?"

"Da.""Bob Krejn?""Da, ko je to?""Zovem se Dudi. Ja vas znam, ali vi ne znate mene. Da li ste se u

poslednje vreme oseali tromi, kao da..."On spusti slualicu. Sad mu je bilo svega dosta. Priao je pisaem

stolu i iz fioke izvukao zguvan komadi papira. Na njemu je bila


of 3

ispisana jedna adresa. Sve do sada se kolebao da li da krene tim putokazom. Ali ovoga jutra se osetio pun odlunosti. Napustio je stan i pozvao taksi.

Na poleini vozaevog sedita odmah se aktivirao TV ekran, tako da je mogao da vidi reportau o Sladievom vonom soku za doruak. On otvori novine koje je tu ostavio poslednji putnik. Preleteo je ovlanim pogledom preko Seksievih etvorobojnih oglasa sa njihovim prikrivenim homoseksualnim, sadistikim, mazohistikim, rodoskrvnim i autoerotskim simbolima i pokuao da se koncentrie na jedan izvetajo novom vladinom programu reavanja stambenih problema, ali njegovi pokuaji da ignorie oglase Sveievog deodoransa, tampane uto na belo izmeu redova, ostali su bezuspeni. Najzad kola stigoe do svog odredita. Krejn isplati vozaa novanicom na ijoj se prednjoj strani nalazila slika Abrahama Linkolna a na drugoj slika jedne gole ene koja se pere Glatkievim sapunom. Uao je u jednu ve prilino oronulu drvenu kuu, pronaao prava vrata i pritisnuo dugme. Mogao je da uje kako unutra u stanu odjekuje zvuk staromodnog zvonca, a ne reklamna melodija Jedimesia ili Mlazoletia ili Penuavieve kole. Nada ga je ispunila.

Jedna aljkava ena otvori vrata, zagleda se u njega sumnjiavo i upita: "Da?" ^

"Ja... uh... gospoa Ferman? uo sam za vae ime preko jednog prijatelja... znate ga, Bil Sivers? Reeno mi je da vi", njegov glas postade tih, "iznajmljujete sobe."

"Gubite se odavde! Hoete li da me uvalite u neprilike? Ja sam privatno lice, estita..."

"Ja u... ja u platiti. Imam dobro zaposlenje. Ja...""Koliko?""Dve stotine? To je dvaput vie nego to plaam vladinom

stambenom projektu.""Uite." Kad se naao u stanu, ena zakljua vrata, namae rezu i

privrsti lanac. Zatim ree: "Jedna soba. Toalet i tu tamo u dnu hodnika, delite ih sa jo dvojicom drugih. Sami iznosite svoje ubre. Sami nabavljate ogrev preko zime. Ako elite toplu vodu, to e vas kotati jo pedeset. Nema kuvanja u sobama. Nema primanja gostiju. Kirija tri meseca unapred, i to u gotovini."

"Uzimam", ree Krejn brzo, a zatim dodade: "Smem li da iskljuim televizor?"

"Nema nikakvog televizora. Ni telefona.""Oh, nema Spavkovievog ureaja pored kreveta? Ni reklamnih


of 3

fleeva u ogledalu? Ni Projektovih oglasa na tavanici i zidovima? ... Nema niega od tih stvari."

Krejn se osmehnu i odbroja kiriju u eninu prljavu ruku. "Kada mogu da se uselim?"

Ona slee ramenima: "Kad god elite. Evo, ovde je klju. Cetvrti sprat, sa proelja. A nema ni lifta."

Krejn je naputa, i dalje se osmehujui, vrsto steui klju u ruci.Gospoa Ferman podie telefonsku slualicu i okrete jedan broj.

"Halo", rekla je. "Fermanova izvetava. Imamo jednog novog, mukarca, oko trideset godina."

"Odlino, hvala vam", uzvrati glas sa drugog kraja ice. "Ponite odmah leenje, doktorko Ferman."


of 6

Robert Blok: ASNA REU 2:27 popodne, Homer Gans, blagajnik, uao je u kancelariju svog

poslodavca, predsednika Prve nacionalne banke."Imam neto da vam kaem", promrmljao je. "Re je o rezervnom

fondu. Uzeo sam iz njega etrdeset hiljada dolara.""Vi ste ta?""Proneverio sam novac iz rezervnog fonda", ree Homer. "inio sam

to ve godinama, ali niko me nikada nije uhvatio. Neto od tog novca otilo je na konjske trke, a vei deo na plaanje rente jednoj osobi. Sigurno vam nikada ne bi palo na pamet dok me gledate da ja, pored ene, izdravam i jednu plavuu. Ali to samo znai da ne znate kako izgleda brani ivot."

Predsednik se namrti. "Oh, da, znam", odgovorio je, uzdahnuvi duboko. "U stvari, i ja izdravam jednu plavuu. Mada, istini za volju, ona nije prirodna plavua."

Homer je malo oklevao, a onda i sam uzdahnu: "Istini za volju, ni moja nije."

Izmeu 2:28 i 2:43 desio se itav niz stvari. Jedan uzoran sinovac rekao je svom bogatom i starom stricu neka se tornja do avola i prestane da se mea u njegov ivot. Jedan isto tako uzoran suprug rekao je svojoj eni da ve godinama mrzi i nju i njihovu decu i da je esto poeleo da svi budu mrtvi! Jedan ugledni prodavac cipela rekao je enskoj muteriji neka se jednom ve okane pokuaja da navue na noge cipele ispod svog broja i neka nabavi sebi negde dva amca na vesla. U jednoj od ambasada neki strani diplomata koji je doao u posetu zastao je usred laskave zdravice i iznenada izruio sadraj svoje ae na elavu glavu amerikog ambasadora.

I..."Grom i pakao!" urlao je Voli Tibets, ef deska 'Dejli ekspresa'. "Zar

je ceo svet poizio?"Reporter Doe Seterli slee ramenima."Za devet godina otkako radim u ovom listu, jo nikada nisam izdao

nareenje: 'Zaustavite maine!'" produi Tibets da praska. "U ovom asu drimo u pripremi nove ploe - i draemo ih u pripremi sve dok ne saznamo ta se to zapravo zbiva. Imamo sloenog materijala za najmanje deset naslovnih strana, ali nita od svega toga nema ba nikakvog smisla."

"Na primer?" Seterli je mirno gledao svoga efa."Biraj ta vie voli. Na prvi senator upravo je dao izjavu da


of 6

podnosi ostavku - kae da nije dorastao svom poslu. Onaj radniki lider koji je sagradio novu veliku zgradu uprave sindikata u gornjem delu grada otiao je tamo i izvrio samoubistvo. Policijske stanice ne mogu da se odbrane od ljudi koji dolaze i priznaju sve, od ubistva do krae klikera. A ako misli da je to interesantno, trebalo bi da uje ta se zbiva dole u oglasnom odeljenju. Klijenti otkazuju aranmane kao da su poludeli. Tri najvea preprodavca polovnih kola u gradu upravo su povukla svoje oglase."

Doe Seterli zevnu: "ta li se to deava?""Od tebe ba i traim da sazna ta se zbiva." Voli Tibets ustade. "Idi

i nai nekoga ko bi dao izjavu. Pokuaj na Univerzitetu. Raspitaj se u odeljenju za nauku."

Seterli klimnu glavom i uputi se niz stepenice prema svojim kolima.inilo se da je dolo do zastoja saobraaja u itavom gradu, a neto

se deavalo i sa peacima. Neki od njih su trali, a drugi su koraali kao oamueni ili naprosto mirno stajali nasred plonika. Lica su izgubila svoju uobiajenu masku krutosti. Neki ljudi su se smejali, a drugi plakali. Preko na travi u krugu univerziteta vei broj parova leao je u prisnom zagrljaju, ne obazirui se na druge parove koji su se besomuno tukli. Doe Seterli zatrepta ugledavi taj prizor i produi vonju.

U 3:02 skrenuo je kola prema upravnoj zgradi. Jedan krupan ovek stajao je na krivini i izvodio mali ples od nestrpljenja. Liio je na nekoga ko ili eka taksi, ili mora u toalet, ali hitno.

"Izvinite", ree Seterli. "Da li je kancelarija dekana Hensona u ovoj zgradi?"

"Ja sam Henson", odsee krupni ovek."Zovem se Seterli, iz 'Dejli ekspresa'...""Blagi boe, zar oni ve znaju?""Znaju ta?""Nije vano." Dekan Henson odmahnu glavom. "Ne mogu sada da

razgovaram s vama. Moram pronai neki taksi. ini mi se da nikada neu ni stii do aerodroma."

"Odlazite iz grada?""Ne. Moram da se doepam doktora Lavenkvista. On je zakuvao sve

ovo..."

Saterli otvori vrata kola. "Uite. Ja u vas odbaciti do aerodroma. Moemo uz put da razgovaramo."

Sa zapada je dunuo vetar i sunce je iezlo uurivi se iza jednog oblaka.


of 6

"Sprema se oluja", promrmlja dekan Henson. "Ona prokleta budala bolje bi uinila da se spusti pre nego to udari nevreme."

"Lavenkvist", ree Seterli. "Nije li on upravnik Dentistike kole?""Tako je", uzdahnu Henson. "Gadno je ve i to to imamo muke sa

ludim naunicima, ali jedan ludi dentista...""ta je uinio?""Zakupio je jedan avion danas popodne, iskljuivo za sebe, i digao

se njime iznad grada. Posuo je itav grad onim svojim gasom." Henson uzdahnu. "Ne razumem se nita u nauku. Ja sam samo jedan siroti dekan Univerziteta, i moj posao se svodi na to da izvlaim novac od bogatih studenata. Ali, koliko sam razabrao, Lavenkvist je petljao neto sa hemijskim anesteticima. Smukao je jednu novu kombinaciju - natrijum pentotal, natrijuma amital - samo mnogo jau i koncentrisaniju."

"Zar to nije ono to se koristi u psihoterapiji, za narkopsihozu?" upita Seterli. "Ono to nazivaju serumom istine?"

"Ovo nije serum. Ovo je gas.""Kako vi kaete", sloi se Seterli. "Znai, on je ekao da osvane

vedar dan, bez vetra, i uzleteo je avionom da zaprai grad koncentrisanim gasom istine. Je li to injenica?"

"Naravno da jeste", uzvrati Henson. "Znate i sami da ne mogu da vas laem." On ponovo uzdahnu. "Niko vie ne moe da lae. Oigledno, gas je toliko moan da deluje ako ga samo malice umrknete. Oni iz psihijatrijskog odeljenja napriali su mi svata o oslobaanju od inhibicija i prevazilaenju super-ega, a ako ovek pokua neto da im odgovori, oni naprosto spuste slualicu. Ali bitno u svemu tome je da gas deluje. Svi koji su napolju, svi koji dre otvorene prozore ili imaju erkondine u stanu, svi su oni zakaeni. Gotovo itav grad. Oni ne mogu vie da lau. ak i ne ele da lau."

"Divno!" uzviknu Seterli, podigavi pogled prema sve guim olujnim oblacima.

"Mislite? Ja nisam tako siguran. Kad pria dospe u novine, itava kola e izai na ruan glas. Nisam smeo ovo ni da vam kaem, ali ne mogu da se obuzdam. Naprosto, oseam potrebu da u svakom pogledu budem otvoren. Ba to sam i rekao mojoj sekretarici, pre nego to mi je opalila amar..."

Seterli skrenu kola na aerodrom."Je li ono tamo gore va ovek?" Pokazivao je rukom navie, prema

jednom malom avionu, koji se nakrenuo na bok izmeu oblaka, zahvaen iznenadnom olujom.


of 6

"Da", viknu Henson. "Pokuava da zauzme poloaj za sputanje, ini mi se. Ali vetar je suvie jak..."

Iznenadni blesak munje zapara nebo. Avion se zaklatio i poeo da propada u dubinu.

Seterli dade pun gas i potera kola prema poljani. U daljini je zavijala jedna sirena. Kroz kiu koja se spustila mogao je da vidi avion kako se sunovrauje u ludoj spirali.

Voli Tibets se zavalio unatrag i odgurnuo svoju stolicu od radnog stola.

"Eto kako se desilo", govorio je Seterli. "Jadni ovek bio je mrtav jo pre nego to su ga izvukli iz olupine. Ali nali su rezervoare sa gasom i opremu. Poneo je i papire sa sobom, i ja sam ubedio Hensona da mi ih preda; bio je toliko oamuen da nije ni pokuao da prigovori. Sada moemo priu da potkrepimo dokazom. Imam uzorke formule koju je otkrio. Pretpostavljam da emo podatke o drogi ustupiti i radio- stanicama."

Tibets odmahnu glavom."Ne. Odluio sam da glatko odbijem sva propitkivanja.""Ali, pria...""Nee biti nikakve prie. Sada se i tako sve zavrilo. Zar nisi

primetio kako su se ljudi promenili posle one oluje? Vetar je oigledno oduvao gas dalje. Svi su ponovo normalni. Veina njih ve je ubedila sebe da se nita nije ni desilo."

"Ali, mi znamo da se desilo! I ta emo sa svim onim priama za naslovnu stranu koje ste dobili danas popodne?"

"Odbaene su. Otkako je naila oluja, stalno smo dobijali opozive i odustajanja. Ispada da senator uopte ne podnosi ostavku - ve se kandiduje za guvernera. Onaj momak iz radnikog sindikata sasvim sluajno je ustrelio sebe. Policija ne moe da pronae nikoga ko bi potpisao svoje priznanje. Oglaivai nam alju nove verzije svojih oglasa. Pazi ta ti kaem, do sutra ujutro itav grad e zaboraviti da se ma ta desilo... oni e sami hteti da zaborave. Niko ne moe da se suoi sa istinom i da ostane duevno zdrav."

"Strano je tako rezonovati", ree Seterli. "Doktor Lavenkvist je bio veliki ovek. Znao je da njegov pronalazak moe da dejstvuje - ne samo ovde, ve svugde. Posle ove probne vonje nameravao je da nadleti avionom Vaington, Moskvu i sve druge prestonice sveta. Zato to ovaj gas istine moe da izmeni svet. Zar to ne shvatate?"

"Naravno da shvatam. Ali, svet ne treba da bude izmenjen."


of 6

"Zato ne?" Seterli uspravi ramena. "ujte, ja sam razmislio o svemu. Imam formulu. Mogao bih nastaviti tamo gde je Lavenkvist stao. Utedeo sam neto novca. Mogao bih da unajmim pilote i avione. Zar vam se ne ini da je svetu potrebna jedna doza istine?"

"Ne. Video si ta se desilo danas, u sasvim malim razmerama.""Da. Kriminalci su priznali, varalice su se reformisale, ljudi su

prestali da lau jedni druge. Zar je to ravo?""to se tie kriminalaca, nije. Ali za prosena ljudska bia to bi

mogla da bude strana stvar. Ti ne uvia ta bi se desilo kad bi lekar saoptio svome pacijentu da umire od raka, kad bi ena rekla svome muu da on zapravo nije otac njihovog sina. Svako ima svoje tajne, ili bezmalo svako. Bolje je ne znati punu istinu - o drugima, ili o sebi."

"Ali, gledajte ta se deava u dananjem svetu.""Gledam. To mi je posao - da sedim za ovim stolom i posmatram

kako se svet okree. Ponekad je to okretanje vrtoglavo, ali se bar nastavlja. Zato to i ljudi nastavljaju svoje bitisanje. A njima su potrebne lai da bi im pomogle. Lai o apstraktnoj pravdi, i romantinoj ljubavi koja veno traje. Vera da pravinost uvek trijumfuje. Moda je ak i naa koncepcija demokratije jedna la. A ipak, mi negujemo te lai i inimo sve to je u naoj moi da od njih ivimo. I moda, malo po malo, naa vera pomae da te stvari postaju istinite. To je spor proces, ali ini se da deluje na duge staze. ivotinje ne lau, to zna. Samo ljudska bia umeju da se pretvaraju, da toboe veruju, da obmanjuju sebe i druge. Ali ona zato i jesu ljudska bia."

"Moda je tako", ree Seterli. "Ipak, porazmislite o povoljnoj prilici koju ja imam. Mogao bih ak i ratove da ukinem."

"Moda. Vojni i politiki lideri verovatno bi u svetlu istine sagledali svoje motive i promenili se - privremeno."

"Mogli bismo nastaviti sa zapraivanjem", uzviknu Seterli sa oduevljenjem. "Ima i drugih estitih ljudi. Pronai emo novana sredstva, nainiti od ovoga dugoroni projekat. I, ko zna? Moda e, posle nekoliko doza, promena postati stalna. Zar ne shvatate? Mogli bismo da ukinemo rat!"

"Shvatam", uzvrati Tibets. "Ti bi mogao da ukine rat izmeu nacija. I da, umesto toga, izazove stotine miliona individualnih ratova. Ratova koji bi se vodili u ljudskim umovima i u ljudskim srcima. Dolo bi do talasa ludila, talasa samoubistava, talasa ubistava. Dolo bi do prave poplave istine koja bi potopila dom, porodicu, itavu drutvenu strukturu."

"Shvatam da je rizino. Ali, pomislite ta bismo sve mogli da


of 6

dobijemo."Tibets poloi mku na rame mlaeg oveka. "Zelim da zaboravi

itavu ovu stvar", rekao je ozbiljno. "Nemoj da pravi plan o proizvodnji tog gasa i njegovom prosipanju iznad Kapitola i Kremlja. Ne ini to, za dobro svih nas."

Seterli je utao, zagledan napolje u no. Tamo negde u daljini zapiskao je prodomo mlazni avion.

"Ti si estit ovek", ree Tibets. "Jedan od malobrojnih. To mi je jasno, i divim ti se zbog toga. Ali mora da bude realistian i da gleda na stvari onako kako ih ja gledam. Sve to elim od tebe jeste da mi sada obea da nee pokuati nikakvu ludost. Pusti da svet ostane ovakav kakav je." Zastao je za trenutak. "Hoe li mi dati tvoju asnu re?"

Seterli je oklevao. On je bio estit ovek, shvatao je to, i zato mu je trebalo dosta vremena da odgovori. A onda: "Obeavam", slaga Seterli.


o f 12

Edmond Hamilton: MRTVA PLANETA

U prvi mah se inilo da taj mali svet nije toliko odbojan. Izgledao je mraan, sleen i beivotan, ali nije bilo nikakvog nagovetaja ta se krije na njemu. Jedino pitanje koje nas je tada interesovalo bilo je da li emo umreti kad na osakaeni brod tresne o njega.

Tarn je sedeo za komandnim pultom. Sva trojica smo navukli naa astronautska odela, u nadi da e nas spasti ako udar bude gadan. U glomaznim metalnim odelima izgledali smo kao tri smena, debela robota, kao tri metalna globusa sa pripojenim mehanikim rukama i nogama.

"Samo da nam se to ovde nije desilo!" uo se Drilov potiteni glas iz interfona. "Ovde, u najpustonijem i najnepoznatijem delu itave galaksije!"

"Srea je, to smo se nali na domaku jednog zvezdanog sistema kad su nas generatori izneverili", promrmljao sam.

"Srea, Orok?" ponovi Dril sa gorinom. "Srea to emo odloiti na kraj za nekoliko dana agonije? To je sve emu moemo da se nadamo na onome."

Sistem koji se video delovao je obeshrabrujue havarisanim istraivaima zvezda. Ovde, u tankom regionu na samoj ivici galaksije, on se koncentrisao oko jednog sunca, koje je bilo tamnocrvene boje, staro, umirue.

est svetova okretalo se oko tinjajue zvezde. Padali smo prema najunutranjijoj od est planeta, raunajui da je i mogunost ivota na njoj najvea. Ali sada smo jasno videli da tu ne moe postojati nikakav ivot. Bila je to jedna kugla bez vazdunog omotaa, obloena venim snegom i ledom.

Ostalih pet planeta ulivalo je jo manju nadu. Ali mi sada i tako nismo vie mogli da menjamo kurs. Bilo je samo pitanje da li e dva prenapregnuta generatora, koja su jo funkcionisala, biti kadra da proizvedu dovoljno energije za usporavanje brzine sputanja i tako nas spasu od totalne propasti.

Smrt je bila blizu, i mi smo to znali, ali smo ipak ostali pribrani. Ne zato to smo bili heroji. Ali pripadali smo Zvezdanoj slubi, a otkako Zvezdana sluba stie svoju slavu, njeni lanovi uvek stoje u senci smrti i vremenom se naviknu na nju.

Mnogi iz Zvezdane slube umrli su izvravajui ogromni beskonani zadatak kartografisanja galaksije. Od malih istraivakih brodova kao to je na, koji su odlazili da prave mape perifernih, zabaenih zvezda,


P age2 o f 12

samo se dve treine ili ak i manje vraalo natrag. Ostali su stradali u nesreama - nesreama poput ove koja je zadesila nas kada smo preopteretili nae generatore u pokuaju da se to bre izvuemo iz jedne mase meuzvezdanih otpadaka.

Do nas je dopro Tarnov mirni glas:"Uskoro emo stii do nje. Pokuau da se spustim na rep, ali anse

su male. Bolje da se priveete."Koristei nespretno metalne ruke naih odela, privezali smo se za

elastine stolice-amortizere, koje e nam moda pruiti ansu da preivimo.

Dril je zurio u sve vei beli globus ispod nas."Izgleda da je na nekim mestima dubok sneg. Tamo bi bilo malo

meke.""Da", uzvrati Tarn mirno. "Ali na brod bi ostao pokopan u tom

snegu. Na ledu e moi da se vidi ak i ako bude razbijen. Kad doe drugi brod, oni e nas pronai i nae mape nee biti izgubljene."

Njegove rei za trenutak su me ispunile tolikim ponosom na Zvezdanu slubu da sam gotovo sa prezirom gledao u oi opasnosti koja se ustremila na nas.

Upravo ta udesna sranost uinila je od Slube ono to je bila i omoguila naoj rasi da iz svog malog sveta prodre u najudaljenije kutke galaksije. Pojedini istraivai mogli su da umru, ali pobedonosni pohod Slube na svemir i dalje e se nastaviti.

"Evo, tu smo", promrmlja Dril, zurei napred.Sleena bela povrina puste planete jurila nam je u susret

komarnom brzinom. Napregnuto sam ekao da Tarn stupi u akciju.On je odlagao do poslednjeg trenutka. Onda je povukao ruicu

pogona, i dva preostala generatora proradie uz monu tutnjavu.Nisu mogli da izdre tu preoptereenost due od nekoliko trenutaka

pre nego to su se i sami ugasili. Ali to je bilo dovoljno Tarnu da izokrene padajui brod i iskoristi izduvne vibracije kao konicu.

Prizemljenje na rep vie je stvar sree nego umenosti. Razum nije u stanju da proceni beskrajno male razlike koje znae spasenje ili smrt. Upotrebite malice prejaku potisnu silu, i nai ete se odbaeni daleko od vaeg cilja. Upotrebite malice preslabu - i razbie se u paramparad.

Tarn je imao sree. Ili moda to i nije bila toliko srea, koliko pilotski instinkt. U svakom sluaju, sve je za as bilo zavreno. Brod je padao, generatori su cvileli, usledio je snaan, tresak, a zatim tiina.

Brod je porebarke leao na ledu. Njegov zadnji deo bio je zgnjeen i


P age3 o f 12

na jednom mestu provaljen, tako da je vazduh izvetrio iz njega, mada to nama u naim odelima nije smetalo. Sem toga, kao to se moglo i oekivati, poslednja dva generatora bila su istroena od prevelike napregnutosti pri ublaavanju naeg pada.

"Uspeli smo!" Dril poskoi iz oajanja u nadu. "Uopte nisam verovao da imamo realnu ansu. Tarne, ti si as svih pilota."

Ali Tarn kao da je i sam odboljevao reakciju od napetosti. Oslobodio se spona kao to smo to i mi uinili i ustao - glomazna prilika u svom loptastom odelu - a onda se zagledao kroz okrugle kvarcne prozore.

"Izvukli smo ive glave za trenutak", promrmljao je. "Ali u gadnom smo kripcu."

Istinitost te tvrdnje usecala nam se u svest dok smo gledali napolje zajedno s njim. Mala planeta na ivici galaksije bila je jedna od najpustonijih koje sam ikada video. Nije bilo niega sem leda i tame i hladnoe.

Led se prostirao u svim pravcima, talasasta bela ravnica. Nije bilo vazduha - duboki nanosi snega koje smo videli bez sumnje su predstavljali sleeni vazduh. Iznad zamrznute ravnice nadnosilo se tamno nebo, ije su dve treine bile crna praznina. Na nioj treini bletalo je veliko jato galaktikih zvezda, ija je granina predstraa bio ovaj sistem.

"Nai generatori su ispranjeni, a nemamo dovoljno pogonske legure da namotamo nove kalemove na njih", ree Tarn, pokazujui rukom. "Mali radio-odailja ne bi mogao da savlada ni deseti deo razdaljine do nae kue. A i rezerve vazduha brzo e se istroiti."

"Naa jedina ansa", produi on odluno, "jeste da na ovoj planeti pronaemo dovoljno tantala i terbijuma i ostalih metala koji su nam potrebni, pa da onda napravimo pogonsku leguru i namotamo nove kalemove. Drile, donesi radio-sondu."

Radio-sonda je bila instrument koji smo tokom naih kartografisanja zvezda koristili za istraivanje resursa metala na nepoznatim planetama. Ova sjajna sprava, koja je radila na principu projektovanja irokih snopova vibracija, mogla je da odredi ne samo prisustvo bilo kog eljenog elementa, ve i njegovu tanu poziciju.

Dril je izvadio kompaktni instrument i podesio njegove frekvencije na pet-est retkih metala koji su nam bili potrebni. Onda smo saekali dok je on usmeravao cevi projektora du njihovih kvadranata, paljivo motrei na skazaljke.

"Imamo neverovatnu sreu!" uzviknuo je najzad. "Sonda pokazuje prisustvo terbijuma, tantala i ostalih potrebnih metala u znatnim


of 12

koliinama. Nalaze se odmah ispod leda, i to nedaleko odavde!""Zvui gotovo suvie lepo da bi bilo istinito", rekoh zaueno. "Ti

metali se nikada ne nalaze svi zajedno."Tarn je brzo nainio plan."Napraviemo grube sanke, na kojima emo moi da vuemo

pomoni agregat i veliki laserski reza za rasecanje leda. Sem toga, moraemo da uzmemo kablove i ekrk za dizalicu."

Uskoro smo sve to pripremili i krenuli preko leda vukui nae improvizovane sanke i pozamaan teret opreme na njima.

Sleeni svet, koji se prostirao ispod neba zagledanog u prazninu vangalaktikog prostora, delovao je deprimirajue. I ranije smo sretali udne svetove, ali ovaj je bio najturobniji od svih na koje smo ikada kroili.

Ono zvezdano jato koje je sainjavalo nau galaksiju potonulo je iza horizonta, tako da je sada postalo jo mranije. Nae kriptonske lampe prosecale su belu stazu kroz sumornu tamu dok smo s naporom napredovali, jer su se metalna stopala naih tekih odela klizala po ledu.

Dril je esto zastajao da izvri nove provere sa radio-sondom. Najzad, posle nekoliko asova napornog napredovanja, on die pogled sa instrumenta i dade brz znak.

"Ovde je pozicija", izjavi on. "Naslage metala koji su nam potrebni lee stotinak stopa ispod nas."

Nije izgledalo ohrabrujue. Stajali smo na jednom niskom breuljku od leda, a to nije bila vrsta topografije gde bi se moglo oekivati da ete naii na naslage tih metala.

Ali nismo se uputali u raspravu o Drilovom nalazitu. Svukli smo sa sanki pomoni agregat, stavili u pokret njegovu malu atomsku turbinu i utakli sprovodnike u veliki laserski projektor, koji smo skinuli sa pramca naeg broda.

Tarn je baratao laserom vetinom jednog eksperta. Ubrzo je ovaj prosekao jedan aht promera deset stopa u tvrdom ledu. Probio se do dubine od stotinu stopa kao no kroz sir, a onda je odjednom odskoio, sipajui varnice i plamen. Tarn brzo iskljui struju.

"Izgleda da smo stigli do stene koja sadri metale", rekao je.Drilov glas odavao je zbunjenost."Prema oitavanju sonde, naslage metala trebalo bi da se nalaze

sedamdeset ili osamdeset stopa dublje.""Sii emo dole i videti", izjavi Tarn. "Pomozite mi da namestim

ekrk."Poneli smo sa sobom teke grede i ubrzo napravili od njih masivni


P ag e5 o f 12

tronoac iznad ahta. Jaki kablovi prolazili su kroz koloture koji su visili sa tog tronoca i slobodnim krajem bili privreni za veliku metalnu kofu u kojoj je trebalo da se sputamo, izvlaei polako kabl kroz kolotur.

U stvari, trebalo je da se samo dvojica od nas spuste dole. Meutim, ispostavilo se da niko ne eli da eka sam gore na mranom ledu, a isto tako nijedan od nas nije eleo da se sam spusti u aht. I tako smo se sva trojica ugurala u veliku kofu.

"Ponaamo se kao deca, a ne kao prekaljeni istraivai zvezda", zaguna Tarn. "Napraviu za nae psihologe pribeleku o tetnim posledicama koje izazivaju ovi svetovi na ivici galaksije."

"Jeste li poneli vae blastere?" upita Dril iznenada.Imali smo ih, sva trojica. U stvari, nismo ni znali zato. Neka mrana

strepnja navela nas je da se naoruamo, mada nije bilo logine potrebe za tim.

"Krenimo", ree Tarn. "Orok, prihvati kabl i pomozi mi da ga izvlaim."

Postupio sam po njegovom uputstvu i tako smo poeli da se sputamo niz aht u ledu. Jedina svetlost bila je kriptonska lampa ije je zrake Dril usmerio nanie.

Spustili smo se stotinu stopa, a onda sva trojica uzviknuli od iznenaenja. Jer, sada smo mogli da vidimo kakve je vrste bila prepreka na koju je naiao na laser. Ovde, pod ledom, nalazio se debeli sloj prozirnog metala i laserski zraci progoreli su kroz njega svoj put.

Ispod progorele rupe u tom metalnom sloju nalazilo se - nita. Samo prazan prostor, nekakva ogromna upljina tu ispod leda.

Tarnov glas je podrhtavao od uzbuenja."Ve sam poeo sumnjati da je u pitanju ovako neto. Pogledajte

tamo dole! Kriptonski zraci, usmereni u prazninu ispod nas, otkrili su prizor koji nas je zapanjio.

Ovde, ispod leda, nalazio se jedan grad. Bila je to velika metropola belih kamenih zdanja nejasno osvetljenih naom malom lampom. A itav taj grad bio je zatien ogromnom kupolom od prozirnog metala, koja je odolevala teretu leda to se vekovima gomilao na njoj.

Na laser je rasekao led a zatim i samu kupolu", govorio je Tarn uzbueno. "Ovaj mrtvi grad moda ve stoleima lei skriven ovde."

Mrtvi grad? Da, bio je mrtav. Nismo mogli da uoimo nikakav trag ivota na mutnim ulicama dok smo se sputali prema njemu.

Bele avenije, nejasne fasade, galerije i iljasti tornjevi metropole bili su utljivi i prazni. Ovde nije bilo vazduha. Nije moglo da bude ni


o f 12

stanovnika.Naa kofa tresnula je dole o ulicu. Privrstili smo kablove, ispentrali

se napolje i tako stajali, tupo se osvrui oko sebe. Onda smo istovremeno uzviknuli od iznenaenja.

Deavala se jedna neverovatna stvar. Oko nas poela je da se raa svetlost. Najpre polako, kao prvi rumeni sjaj zore, a onda prerastajui u meki sjaj koji je okupao itav golemi grad.

"Grad nije mrtav!" uzviknu Dril. "Ta svetlost...""Automatski releji mogli su da aktiviraju svetlost", ree Tarn. "Taj

narod imao je veliku nauku, dovoljno veliku za tako neto.""Meni se to ne svia", promrmlja Dril. "Imam oseaj da je ovo

mesto ukleto."I ja sam imao taj isti oseaj. Obino nisam podloan tuinskim

uticajima. Ako ste podloni, Zvezdana sluba vas ne prima u svoje redove. Ali neka mrana, teka slutnja, za kakvu nikada ranije nisam znao, sada je pritiskala moj duh. Duboko u mojoj svesti komeala se mutna spoznaja da uas obitava u ovom nemom gradu ispod leda.

"Doli smo ovamo po metal, i uzeemo ga", ree Tarn odlunim glasom. "Svetlost nam nee nakoditi, samo e nam pomoi."

Dril je namestio radio-sondu i poeo paljivo da prati skazaljke. One su jasno pokazivale da se naslage metala koji su nam bili potrebni nalaze negde na pola puta kroz grad ispred nas.

Tamo se uzdizala jedna impozantna graevina - ogromno zdanje ija je kupola gotovo dodirivala svod. Odluili smo da nam ono bude cilj i krenuli.

Metalni onovi naih astronautskih odela odzvanjali su po glatkom ploniku. Mora da smo predstavljali udan prizor nas trojica u grotesknim metalnim oklopima dok smo nezgrapno koraali kroz sablasno osvetljenu metropolu tiine i smrti.

"Ovaj grad je zbilja star", ree Tarn dubokim glasom. "Jeste li primetili da zgrade imaju krovove? To znai da su starije nego to..."

"Tarn! Orok!" viknu Dril iznenada, hitro se okrenuvi i posegavi za svojim laserskim pitoljem.

Istog asa i sami smo ugledali udovite. Jurilo je prema nama iz jedne sporedne ulice, koju smo upravo proli.

Ne znam kako da ga opiem. Nije liilo ni na kakav normalan oblik ivota. Bila je to nekakva kovitlava nakaza od crnog mesa koja se protejskom brzinom menjala iz jednog odvratnog oblika u drugi dok je plovila prema nama.

Strava i mrnja koje su nas zahvatile nisu bile potrebne da nam kau


P age7 o f 12

da je to stvorenje neprijateljski nastrojeno. Istovremeno smo opalili iz naih blastera.

Stvorenje je ustuknulo sa neverovatnom brzinom i munjevitim pokretom iezlo izmeu dve zgrade. Potrali smo napred. Ali ono se izgubilo.

"Tako mi svih avola kosmosa!" opsova Dril, oigledno duboko potresen. "ta je to bilo?"

I Tarn je izgledao zapanjen kao i nas dvojica."Ne znam. Bilo je ivo, videli ste. A njegov brzi uzmak kad smo

opalili odaje inteligenciju i mo odluivanja.""Obian ivot ne bi mogao da egzistira u ovom hladnom vakuumu",

rekoh."Verovatno ima i drugih oblika ivota sem onih koje mi znamo",

promrmlja Tarn. "Ipak, takva stvorenja sigurno ne bi sagradila grad kao to je ovaj... "

"Eno jo jednog!" prekidoh ga, uspanieno pokazujui rukom.Drugo od crnih udovita pribliavalo se kao neki ogroman,

komaran crv. Ali jo dok smo podizali nae pitolje, ono se hitro izgubilo.

"Moramo produiti napred", izjavi Tarn, mada je i njegov glas bio pomalo nesiguran. "Metali koji su nam potrebni nalaze se u onoj velikoj kuli ili negde blizu nje, i ako ih se ne domognemo naprosto emo umreti gore na ledu."

"Moda postoje i runije smrti od smrzavanja na ledu", primeti Dril suvo. Ipak, poao je s nama.

Nae napredovanje kroz blistave ulice tog velianstvenog belog grada pretvaralo se u sve vei uas.

Crna udovita kao da su preplavila itavu mrtvu metropolu. Opazili smo i otvorili vatru na jo desetak njih. Onda smo prestali sa pucnjavom, jer je izgledalo da nismo kadri da ih pogodimo.

Nisu prilazili suvie blizu da nas napadnu; pre je izgledalo da ele samo da nas prate i posmatraju. Bilo ih je sve vie i sve su stranije izgledala sa svakim korakom koji smo inili prema kuli.

Jo muniji od samih tih neobjanjivih stvorenja bili su talasi strave i jeze koji su se sada obruavali na na um. Spomenuo sam ve onu moru koja nas je zahvatila otkako smo uli u grad. Sada je ona iz trenutka u trenutak postajala sve gora.

"Oigledno je da smo izloeni psiholokoj agresiji neke neprijateljske sile", promrmlja Tarn. "I ini se da do toga dolazi zato to se pribliavamo onoj kuli."


o f 12

"Ovaj sistem nalazi se na ivici galaksije", podsetio sam ga. "Ko zna kakva su se sve stvorenja mogla prikrasti iz svemirskih dubina i nastaniti u ovom mrtvom gradu."

Verujem da bismo se u tom trenutku okrenuli i odustali da nas Tarn nije umirio jednom primedbom.

"Ma kakva da je sila koja toliko uporno nastoji da nas vrati natrag, ona to ini zato to nas se plai! Iz toga proizlazi da emo pri susretu s njom imati u najmanju ruku podjednake anse."

Pribliavali smo se irokom stepenitu koje je vodilo prema zasvoenom ulazu u veliku kulu. Sada smo se kretali kao oamueni, smlavljeni groznim psihikim pritiskom koji je brzo slamao nau hrabrost.

Onda je doao vrhunac. Velianstvena vrata kule polako su se otvorila. Iz unutranjosti zgrade isteturala se i izgegala nekakva stvar iji nas je izgled prosto sledio na mestu.

"To ne potie iz bilo kog dela nae galaksije!" uzviknu Dril hrapavim glasom.

Bila je crna, kolosalne mase, i oblika koji je razdirao mozak uasom. Izgledala je kao nekakva monstruozna aba to ui, sa ljigavim telom iz koga su trali zdepasti crni udovi, za koje se ne bi moglo rei ni da su pipci ni ruke.

Njena tri oka bila su tri proreza hladne zelene vatre koja su nas posmatrala sa hipnotikim intenzitetom. Ispod tog odvratnog lica bez brade njene kese za disanje nadimale su se i splanjavale bolno dok se gegalo niz stepenice prema nama.

Nai zraci su mahnito ibali po tom fantazmagorinom uasu, ali oigledno bez ikakvog efekta. udovite je nastavilo da se valja niz stepenite. I, to je najsablasnije od svega, njegovi obrisi su na suptilno odvratan nain sugerisali da je ono roditelj svih malih udovita koja su se jatila u gradu iza nas.

Dril je ispustio krik i okrenuo se da bei, a ja sam se zateturao za njim. Ali zaustavio nas je Tarnov otar uzvik.

"ekajte! Pogledajte tu stvar! Ona die!"Za trenutak nismo mogli da ga shvatimo. Onda sam, kao kroz maglu,

shvatio. Stvar je oigledno disala. Meutim, tu nije bilo nikakvog vazduha!

Tarn je iznenada zakoraio napred. Bio je to najhrabriji gest jednog pripadnika Zvezdane slube koji sam ikada video. Koraao je pravo prema glomaznom, ljigavom udovitu.

A onda, odjednom, kad je stigao do nje, dinovska crna nakaza je


o f 12

iezla. Nestala je kao slika sa iskljuenog televizora. Istog asa nestalo je i ono jato crnih straila u gradu iza nas.

"Znai, ovo nije bilo stvarno!" uzviknu Dril."Bila je to samo projekcija jedne hipnotike iluzije", izjavi Tarn.

"Kao i one ostale koje smo videli tamo nazad. Shvatio sam da je stvorenje nerealno kad sam video kako die, ovde gde nema vazduha."

"Znai li to", rekoh polako, "da se ono to je projektovalo te hipnotike napade nalazi u ovoj zgradi?"

"Da, a u njoj su i metali koji su nam potrebni", potvrdi Tarn. "Sada emo ui unutra." Oni talasi strave koji su nam neprekidno zapljuskivali svest postajali su sve snaniji dok smo se peli uz stepenice. Imao sam oseaj da mi ludilo vriti u mozgu dok smo otvarali visoka vrata.

A onda, kad smo kroili u ogromno, blistavo belo predvorje zgrade, sav taj strani mentalni pritisak odjednom je nestao.

Nai uskomeani umovi bili su osloboeni te more po prvi put od kako smo uli u ovaj mrtvi grad. Bio je to oseaj slian onome kad iz nekog od velikih i mranih galaktikih oblaka ponovo izbijete u isti svemir.

"Sluajte", ree Tarn apatom. "ujem..."I ja sam uo. Bolje reeno, mi u stvari nismo uli. Jer, to nije bio

zvuk, ve mentalni talasi koji su do naih mozgova donosili senzaciju zvuka.

Bila je to muzika to smo uli. Daleka i nejasna u poetku, a onda sve blia i jaa, da bi ubrzo nabujala u jedan silni kreendo raspevanih instrumenata i glasova.

Bila je to udna muzika i nije liila ni na jednu koju smo bilo kada ranije uli.

Ali plenila je neodoljivom snagom nae due, dok se njena udesna melodija sve jae i jae orila.

Bilo je u toj gromkoj ariji titanske borbe, i nade, i oajanja jedne rase. Stajali smo nepomino i bez daha dok smo sluali tu boansku simfoniju slave i poraza.

"Oni dolaze", ree Tarn priguenim glasom, gledajui preko ogromne bele dvorane.

Ugledao sam ih. Ali, za udo, sada se vie nisam plaio, mada je to neosporno bila najudnija stvar koja nam se do tada desila.

Tamo, iz suprotnog kraja dinovske prostorije, prema nama je polako marirala duga povorka figura. Bila su to bia ovog odavno izumrlog sveta, bia iz prolosti. Nisu izgledali kao mi, mada su bili dvonoci i, po svojoj telesnoj grai, imali izvesnu optu slinost sa


of 12

nama. Ne bih umeo detaljnije da ih opiem, izgledali su nam tako udni.Kad je muzika nabujala do svog finalnog kreenda a zatim utihnula,

marirajue figure su se zaustavile nedaleko od nas, gledajui prema nama. Predvodnik, oigledno njihov voa, tada je progovorio i do nae svesti dopro je njegov glas.

"Ma ko da ste, ne morate niega vie da se plaite", rekao je. "U ovom gradu nema ivota. Sva stvorenja koja ste videli, sva udovita koja su vas napala, pa ak i mi sami koji vam se sada obra amo - svi smo mi samo fantomi duha projektovanog preko telepatskih ploa koje su podeene tako da ponu funkcionisati automatski im neko ue u ovaj grad."

"I mislio sam da je tako", apnu Tarn. "Oni ne mogu da budu nita drugo."

Voa tuinaca nastavio je da govori."Mi smo narod koji je iezao odavno, mereno vaim merilima.

Ponikli smo na ovoj planeti", on tu navede jedno udno, teko izgovorljivo ime, "u dalekoj vaoj prolosti. Uzdigli smo se do snage i mudrosti a zatim i do silne slave. Naa nauka omoguila nam je da se otisnemo do drugih svetova, do drugih zvezda, i da postepeno istraimo i kolonizujemo najvei deo galakije.

Ali onda je dola nesrea. Iz bezdana vangalaktikog prostora stigli su zavojevai do te mere drukiji od nas da nipoto nisu mogli da ive u prijateljstvu s nama. Dolo je do neizbenog rata, u kome smo mi nastojali da sauvamo nau galaksiju, a oni da je pokore.

To nisu bila stvorenja od materije. Bila su to bia nainjena od fotona, estica energije - munjevito brzi oblaci sa neshvatljivom moi meusobne saradnje i gotovo neogranienom aktivnou. Proterivali su nas sa jedne zvezde na drugu, unitili nas na hiljadu svetova.

Najzad smo bili sabijeni u ovaj zvezdani sistem naeg prvobitnog porekla, nau poslednju citadelu. Da je bilo nade za budunost fotonske rase, da su to bila stvorenja kadra da stvore jednu buduu civilizaciju, mi bismo se pomirili sa porazom i tako abdicirali u njihovu korist. Ali ogranienost njihove inteligencije inila je nemoguim tako neto. Oni nikada ne bi uspeli da se uzdignu do nivoa civilizacije, niti bi dozvolili bilo kojoj drugoj rasi u galaksiji da to uini.

I tako smo odluili da ih unitimo, pre no to i sami ieznemo. Oni su bili stvorenja sile, i mogli su da budu uniteni jedino silom. Preobratili smo nae sunce u jedan dinovski generator, nateravi nekoliko naih planeta i meseca da se sudare s njim i izazovu kataklizmu koju smo eleli. Iz naeg sunanog generatora briznuo je


of 12

kolosalan mlaz energije koji je zbrisao i unitio fotonsku rasu u jednom kosmikom izlivu energije.

On je, dabome, unitio i nas koji smo jo bili preostali. Ali mi smo pre toga ve izgradili ovaj pokopani grad i u njemu skupili sve plodove nae nauke i mudrosti, da bismo ih tako sauvali za budua vremena. Jednoga dana novi oblici ivota u galaksiji uzdii e se do stepena civilizacije, jednog dana istraivai sa drugih zvezda doi e ovamo. Ako nisu dovoljno inteligentni da korisno upotrebe sredstva moi koja smo ovde prikupili, nai telepatski napadi naterae ih da u strahu pobegnu. Ali ako su dovoljno inteligentni da razaberu putokaze koje im ostavljamo, onda e shvatiti da je sve samo jedna hipnotika iluzija i nastavie da se probijaju prema ovoj tvravi naih tajni.

Vi, koji me sluate, uinili ste ba to. I zato, ma ko da ste i ma kojoj buduoj rasi pripadali, mi vam zavetavamo nau mudrost i nau mo. U ovoj zgradi, i u ostalima irom itavog grada, nai ete sve to smo ostavili iza sebe. Upotrebite to mudro, za dobro galaksije i svih njenih rasa. A sada, od nas iz prolosti vama u budunosti zbogom."

Figure koje su stajale pred nama iezoe. Nas trojica opet smo bili sami u tihoj, blistavo beloj zgradi.

"Tako mi svemira, kakva sjajna rasa mora da su bili!" ree Tarn zadivljeno. "Stvoriti sve to, rtvovati sebe da se uniti pretnja koja bi zauvek urnisala galaksiju, i uz to smoi snage da se sve ono ta su postigli preda budunosti...!"

"Hajde da vidimo moemo li nai metale", poe Dril da preklinje drhtavim glasom. "Sve to sada elim jeste da se izvuem odavde i potegnem dobar gutljaj sankue."

Nali smo vie metala nego to nam je bilo potrebno. U tom udesnom skladitu jedne tuinske nauke nali smo mnotvo generatora daleko superiornijeg tipa od naih, i koji su se mogli lako ugraditi u na osakaeni brod.

Neu da priam o svemu ostalom to smo pronali. Zvezdana sluba ve paljivo ispituje to ogromno blago drevne nauke, i u dogledno vreme njeni e nalazi biti saopteni itavoj galaksiji.

Zahtevalo je dosta napora da odnesemo generatore gore do naeg broda, ali kad je to bilo obavljeno, samo instaliranje prolo je bez nekih tekoa. A kad smo zakrpili i onu rupu na zadnjem delu trupa, bili smo spremni za odlazak.

im se na brod probio kroz venu polutamu te ledom obavijene planete i sunuo pored njenog tinjavog, umirueg sunca, Dril je dohvatio bocu sankue.


of 12

"Skinimo ove proklete oklope, a onda u ja potegnuti najdui gutljaj koji sam ikada potegao!" zavetovao se sveanim glasom.

Najzad smo se oslobodili tekih svemirskih odela. Bilo je udesno olakanje izvui se iz njih, rairiti naa zgrena krila i zagladiti nae izguvano perje.

Izmenjali smo poglede, nas tri visoka oveka-ptice sa Rigela, dok nam je Dril dodavao ae sa rumenom sankuom. Na Tamovom kljunastom licu i u njegovim sivim oima bio je jedan izraz koji mi je govorio da sva trojica mislimo na istu stvar.

On podie au koju je drao u svojim kandama."Za veliku mrtvu rasu kojoj naa galaksija duguje sve!" rekao je.

"Pijmo u slavu njihovog sveta, po imenu koje su mu oni sami dali. Pijmo u slavu Zemlje."


of 8

Mek Rejnolds i Frederik Braun: MRANI INTERMECOOi erifa Bena Renda bile su ozbiljne. Rekao je: "U redu, mladiu.

Izgleda da si nervozan; to je prirodno. Ali ako je tvoja pria istinita, ne brini. Ni zbog ega ne brini. Sve e biti u redu, mladiu."

"Bilo je to pre tri sata, erife", ree Elenbi. "alim to mi je trebalo toliko vremena da stignem u grad i to sam morao da vas probudim. Ali seka je neko vreme bila histerina. Morao sam pokuati da je umirim, a posle sam imao muke i sa paljenjem one krntije od kola."

"Ne mari nita to si me probudio, mladiu. Ja kao erif radim non- stop. Uostalom, nije ni kasno; sluajno sam se veeras vratio kui ranije. A sad dozvoli da razbistrimo neke stvari. Kae da se zove Lu Elenbi. To je uvaeno ime u ovom kraju, Elenbi. Jesi li roak Rensa Elenbija, koji je drao bakalnicu preko u Kupervilu? Iao sam u kolu sa Rensom... A sad da preemo na tog ovu koji je rekao da dolazi iz budunosti... "

Prezidor Odseka za istorijska istraivanja bio je skeptian do poslednjeg asa. Dokazivao je: "Ja i dalje smatram da je projekat neizvodljiv. Postoje u tome neki paradoksi koji predstavljaju nepremostive... "

Doktor Meti, uveni fiziar, prekide ga utivo: "Ser, vi bez sumnje znate ta je dihotomija?"

Prezidor nije znao i zato je utao, dajui tim na znanje da oekuje objanjenje.

"Zenon je postavio pitanje dihotomije. On je bio grki filozof i iveo je oko pet stotina godina pre onog drevnog proroka iji su dan roenja primitivci koristili da bi njime obeleili poetak svog kalendara. Dihotomija tvrdi da je nemogue prevaliti bilo koju datu razdaljinu. Dokaz: najpre mora da se pree polovina razdaljine, zatim polovina preostale razdaljine, zatim opet polovina od onoga ta preostane, i tako dalje. Iz toga proizlazi da uvek ostaje jedan deo razdaljine koji treba prevaliti, i zato je kretanje nemogue."

"Nema tu analogije", usprotivi se prezidor. "Pre svega, va Grk je polazio od pretpostavke da svaka celina sastavljena od bezbrojnih delova mora, samim time, da bude beskrajna, ali mi znamo da beskonaan zbir elemenata sainjava jednu konanu celinu. Sem toga..."

Meti se blago osmehnu i podie ruku. "Molim vas, ser, nemojte pogreno da me shvatite. Ja ne poriem da mi danas shvatamo Zenonov paradoks. Ali, verujte mi, u toku mnogih stolea najbolji umovi koje je


of 8

dala ljudska rasa nisu mogli to da objasne."Prezidor ree taktino: "Ja vas ne shvatam, doktore Meti. Molim vas

da mi oprostite zbog moje neupuenosti. Kakve veze ima ta Zenonova dihotomija sa vaom nameravanom ekspedicijom u prolost?"

"Samo sam povukao jednu paralelu, ser. Zenon je postavio taj paradoks dokazujui da je nemogue prevaliti bilo koju razdaljinu, a nai drevni preci nisu bili kadri da ga objasne. Ali, da li ih je to spreilo da prevaljuju razdaljine? Oigledno nije. Danas, moji asistenti i ja izmislili smo jedan metod da poaljemo ovog naeg mladog prijatelja, Dena Obrina, u daleku prolost. Paradoks se odmah namee - pretpostavimo da on ubije nekog starog pretka ili da na drugi nain izmeni istoriju? Ja ne tvrdim da sam kadar da objasnim kako se taj oigledni paradoks moe prevladati u putovanju kroz vreme; znam jedino da putovanje kroz vreme jeste mogue. Nema sumnje, umovi bolji od mene reie jednog dana paradoks, ali dok se to ne desi mi emo nastaviti da koristimo putovanje kroz vreme, pa bilo to paradoksalno ili ne."

Den Obrin je sedeo, nervozno miran, sluajui uvaene stareine. Sada je kaljucnuo i rekao: "Mislim da je doao as za eksperimenat."

Slegnuvi ramenima, prezidor je dao na znanje da se i dalje ne slae, ali nije nastavio raspravu. Sumnjiavo je odmerio opremu koja se nalazila u uglu laboratorije.

Meti baci brz pogled prema ureaju za putovanje kroz vreme, a onda urno poe da daje poslednja uputstva svome studentu.

"Dogovorili smo se o svemu jo ranije, Dene, ali da sumiram - ti treba da se pojavi u sredini takozvanog Dvadesetog veka; gde zapravo, to ne znamo. Jezik e biti amer-engleski, kojeg si ti temeljito prouio; u tom pogledu imae malo potekoa. Pojavie se u Sjedinjenim Dravama Severne Amerike, jednoj od drevnih nacija - kako su ih nazivali - politika podela ija nam svrha nije sasvim jasna. Jedan od ciljeva tvoje ekspedicije sastojae se u tome da ustanovi zato je ljudska rasa u to vreme bila rascepkana u itav niz drava, umesto da ima samo jednu vladu. Morae da se prilagodi uslovima koje zatekne, Dene. Nae istorije su toliko nejasne da ti moemo pruiti samo veoma oskudne informacije o tome ta treba da oekuje."

Prezidor se umea: "Ja sam krajnje pesimistian u tom pogledu, Obrine, ali vi ste se javili dobrovoljno i zato nemam prava da se meam. Va najvaniji zadatak je da ostavite poruku koja e stii do nas; ukoliko uspete, doi e do novih pokuaja da se istrae i drugi periodi istorije. Ukoliko omanete..."


of 8

"On nee omanuti", ree Meti.Prezidor odmahnu glavom i stegnu Obrinovu ruku u znak pozdrava.Den Obrin pristupi ureaju i pope se na malu platformu. Pomalo

oajniki zgrabio je metalne ruice na tabli sa instrumentima, skrivajui to je bolje mogao zebnju koja ga je zahvatila.

erif ree: "Dakle, taj ova... kae kako ti je rekao da dolazi iz budunosti?"

Lu Elenbi klimnu glavom. "Otprilike etiri hiljade godina ispred nas. Rekao je da se vratio iz godine trideset dve stotine ili tako nekako, ali da je to oko etiri hiljade godina raunajui od sada unapred; oni su u meuvremenu promenili numeriki sistem."

"A ti nisi pomislio da je to bilo najobinije buncanje, mladiu? Sudei po tome kako govori, imam utisak da si mu poverovao."

Elenbi ovlai usne. "Da, izgleda da sam mu poverovao", ree tvrdoglavo. "Bilo je neeg u vezi s njim; bio je drukiji. Ne mislim fiziki, to jest, kao da nije roen u ovom vremenu, ali bilo je tu... neto drukije. Kao da, ovaj, kao da je bio u slozi sa samim sobom; ostavljao je utisak da su takvi i svi ostali tamo odakle je on doao. A bio je bistar, bistar kao lasica. I ne bi se moglo rei da je bio lud."

"ta je traio ovde kod nas iz prolosti, mladiu?" erifov glas bio je blago zajedljiv.

"Bio je... neka vrsta uenjaka. ini se, po onome ta je rekao, da su uenjaci gotovo svi oni koji ive u njegovom vremenu. Reili su sve probleme proizvodnje i raspodele, niko ne mora da se brine za svoju sigurnost; u stvari, ini se kao da oni ne brinu ni o jednoj od stvari o kojima mi sada brinemo." U glasu Lu Elenbija bila je jedna nota setne zamiljenosti. Uzdahnuo je duboko i nastavio: "Vratio se unatrag da istrauje nae vreme. Oni ne znaju mnogo o tome, ini se. Neto se desilo u meuvremenu - postojao je jedan gadan period od nekoliko stotina godina - i veina knjiga i izvetaja bila je izgubljena. Oni su imali neke, ali to je bilo premalo. Zato nisu ni znali mnogo o nama i hteli su da upotpune ono ta nisu znali."

"I ti si poverovao u sve to, mladiu? Da li je imao neki dokaz?"

Bio je to opas

drugo detinjstvo (kentaur)

Documents