DR IVAN KLAJN: FONETIKA, GRAMATIKA ILI PRAVOPIS NE INTERESUJU POLITIČARE

Jezik i moć „samoočišćenja”Retorike će uvek biti, političari će uvek koristiti jezik za izvrtanje i zamagljivanje stvarnosti, ali danas to bar rade

na razne načine i s više mašte. Dok se cela zemlja ne izvuče iz „mrtvog mora” u kom se još nalazi, ne verujem da će biti nekih ozbiljnijih napora na poboljšanju jezičke kulture

Razgovarala: Angelina Arbutović

Kažu da još nije izmišljeno bolje sredstvo sporazumevanja među ljudima od jezika. Neki se zaista njime sporazumevaju, a neki ga koriste kao paravan – daleko je od istine odnosno stvarnosti ono što izreknu. Tu svrstavaju i jezik političara. Koliko je to uzelo maha kod nas? Da li je jedna od gorih posledica i iskrivljen jezik novinara, samo je jedno od pitanja na koje odgovor daje dr Ivan Klajn, profesor beogradskog Filološkog fakulteta, ugledni romanista koji već godinama, posebno u čuvenoj rubrici „Nina” „Jezik”, pokušava da nas nauči kako zapravo treba govoriti i pisati.

Natpisi nad prodavnicama nisu jezik

– Rekao bih da je situacija danas bolja nego u vreme „samoupravnog socijalizma”, koji je nametao jednu krajnje veštačku, umrtvljenu frazeologiju, prepunu obaveznih formula i šablona. Naravno, retorike će uvek biti, političari će uvek koristiti jezik za izvrtanje i zamagljivanje stvarnosti, ali danas to bar rade na razne načine i s više mašte. Danas možda pre treba strahovati od neodmerenosti, pa i nepristojnosti u izražavanju, nego od činovničke suvoparnosti.S druge strane, birokratski jezik je kod nas pustio duboke korene, i ostale su mnoge mane kojih tek treba da se oslobađamo. Ni za jednog komunističkog rukovodioca, recimo, nije se smelo reći da je smenjen, nego da je „razrešen”: tobože, ne skidamo mi njega s položaja, nego ga razrešavamo, oslobađamo teških obaveza, da se drug odmori. To je novinarima prešlo u naviku, pa mnogi i danas upotrebljavaju samo glagol razrešiti kad treba reći smeniti. Tu je i pogrešna konstrukcija „zaključeno je da se nešto uradi”, zato što niko nema hrabrosti da kaže da je odlučio ili naredio da se nešto uradi. Tu je i famozna „složena situacija”, da se ne bi reklo da je loša, i još dosta takvih ostataka konferencijaškog jezika.Treba li se braniti od tuđica i dokle ići u tome kad znamo da za mnoge pojmove nemamo našu reč, na primer za procesor, meteorologa, injekciju, gitaru i tako dalje?

- Po tradiciji već, čim se kod nas povede rasprava o jeziku, odmah se poteže pitanje tuđica. Dobronamerni nestručnjaci ponekad veruju da je to glavni jezički problem: samo treba „očistiti” jezik od stranih reči i sve će biti u redu! Srećom, nema purista među našim lingvistima, niti smo mi ikad imali tradiciju državnog purizma, kao kod Hrvata. Jezički stručnjaci se ne uzbuđuju previše zbog tuđica, jer znaju da jezik ima u izvesnoj meri moć „samoočišćenja”, kao reka. U DžIDž veku, naročito u Vojvodini, srpski jezik je bio prepun germanizama kao fruštuk, šafolj, firanga, šlingeraj i sličnih, koje danas više ne upotrebljavamo. Ostale su hiljade drugih reči nemačkog porekla, od korpe do štaba, od šunke do logora, ali one su se odomaćile i više ih ne osećamo kao strane. Slično je bilo i s turcizmima. Danas se, sasvim razumljivo, diže povika na anglicizme, ali i među njima će se vremenom raslojiti ono što je neophodno od onog što je prolazna moda. Ne mislim da treba zvoniti na uzbunu zato što se svaka druga radnja u Srbiji zove »”Top Shop” ili „Baby Blue”. Natpisi nad prodavnicama, hvala bogu, nisu jezik i ne utiču na jezik.Više razloga za brigu pružaju neuki i aljkavi prevodioci, kakvih ima na pretek u našim medijima. Usled neznanja stranog i svog jezika, oni bukvalno prenose engleske izraze, pa kažu granata (prema engl. grenade) umesto ručna bomba, babun umesto pavijan, a universe im je obavezno univerzum – za svemir, kosmos ili vasionu nikad nisu čuli. Slažemo se svi da se bez tuđica ne može, ali nikakvog razloga nema da odavno usvojene tuđice napuštamo da bismo ih zamenili – anglicizmima.

U srednjoj školi se ne uči maternji jezik

Nekada su u Novom Sadu pri Društvu za srpski jezik lektorima i urednicima eminentni jezički stručnjaci držali predavanja o jezičkim pravilima, normi, transkripciji, pa i primanju novih reči kao što je tada bila recimo video-rikorder. Oni su to odmah mogli primenjivati u praksi, i to je bilo dobro. Kako danas najbolje negovati jezik?- Danas su takve inicijative uglavnom zamrle, jer posle svega što nam se podogađalo, briga o dobrom jeziku postala je luksuz. Dok se cela zemlja ne izvuče iz „mrtvog mora” u kom se još nalazi, ne verujem da će biti nekih ozbiljnijih napora na poboljšanju jezičke kulture. Takvi napori – ako ikada dođu bolja vremena – morali bi pre svega početi od škole. U srednjoj školi, kao što znamo, praktično nema nastave maternjeg jezika, i takvo stanje se povlači već decenijama, što je zaista nacionalna bruka.Što se tiče lektora koje ste pomenuli, mislim da bi njihov status trebalo rešiti zakonskim putem. Da se jednom zna da li u redakciji mora postojati lektor ili ne, jer danas, naročito u novim glasilima, lektora i nema, ili radi druge poslove umesto lektorskih. Posle toga bi i nastavu na katedrama za srpski jezik trebalo usmeriti ka formiranju zaista kvalifikovanih lektora, jer mnogi današnji lektori nemaju potrebna znanja za taj posao. Naravno, s jezičkim zakonodavstvom treba biti vrlo oprezan. Dosad su političari sve takve zakone koristili u ideološke svrhe, za ostvarenje nekih nacionalnih, antinacionalnih ili međunacionalnih ciljeva. Fonetika, gramatika ili pravopis političare ne interesuju, jer se pomoću njih ne mogu privući glasači.Jezik je živ organizam i menja se. Milka Ivić je u „Jeziku Vukovom i vukovskom” spomenula Vukovu polemiku sa izvesnim Vojvođanima povodom Vukovog određenja da reč nekoliko ako označava količinu do pet ima pridevsku

funkciju, a više od pet imeničku. (Vuk: „I ondje se nekolika mjeseca dogovarao...”, „I nekolike nedjelje dana bavili su se...”). Danas svi govore: nepunih mesec dana, nepunih godinu dana. Mislite li da se boje da nije ispravno nepun mesec dana, nepunu godinu?- Razume se da su ispravni ovi drugi oblici koje ste naveli (nepun mesec, nepunu godinu), jer pridev mora da se slaže sa imenicom. Ipak treba primetiti da je ceo taj sistem kvantifikatora, kako ga zovu lingvisti, u srpskom jeziku danas u krizi. Nekadašnji oblici kao „troga dece”, „četvorma ljudima” potpuno su zastareli. Ponešto se uopšte ne da iskazati: u rečenici „Poslao sam poziv petorici drugova” ne možete drugove da zamenite drugaricama. Razumljivo je što su ljudi skloni da kažu „nepunih mesec dana”, kao što bi rekli „nepunih trideset dana”, jer to je po smislu množina. Vukovo pridevsko „nekolik” za brojeve manje od pet danas je sasvim neuobičajeno u užoj Srbiji. Ako je broj već neodređen, onda nema mnogo svrhe razmišljati da li je manji ili veći od pet. Zato danas uvek kažemo nekoliko meseci, s nepromenljivim prilogom, isto kao što bismo rekli malo meseci, mnogo meseci, dosta meseci.

Televizija i kompjuteri ne pomažu nego odmažu

Moglo bi se reći da je sasvim ovladalo pisanje tipa: „U manastiru Rakovac...”, „U selu Obrovac...”, „Potiče iz mesta Kosjerić...”. Šta mislite o tom izbegavanju promene imenica? Zar nije bolje reći u manastiru Rakovcu, u selu Obrovcu?- Oblici s promenom obeju imenica (u manastiru Rakovcu) svakako su bolji i treba im dati prednost. To ne znači, međutim, da je nepromenjeno ime u apoziciji uvek pogrešno. Nepromenljivost je uobičajena za višečlana imena (npr. u naselju Mali Mokri Lug), a preporučljiva je za manje poznata imena, gde inače ne bi bilo jasno kako glasi nominativ, npr. u gradu Haskovo, na jezeru Titikaka, u provinciji Qaoning i slično.Jezik je podatljiv kreaciji i rastočiv u nijansama koje ne kvare standard, pa treba li mlade (i mlade novinare) onda suzbijati u takvim intencijama? Gde je u stvari granica i da li je važnije da prvo nauče pravilno da govore i pišu?- U svakoj delatnosti uvek je delikatan posao tražiti granicu između stvaralačke slobode i pravila, da se s jedne strane ne bi otišlo u haos, a s druge u šablon. Činjenica je da se danas svuda u svetu, i u srećnijim i naprednijim zemljama od naše, vaspitači žale da stalno opada verbalna kultura kod omladine. Televizija i kompjuteri u principu bi trebalo da pomognu u ovladavanju maternjim jezikom, ali ovako kako se danas upotrebljavaju, ne pomažu nego odmažu.Ništa dobro ne bismo postigli ako bismo mladim novinarima savetovali da pišu „po sluhu”. Da se poslužim jednom analogijom: već najmanje jedan vek savremeni kompozitori u svojim delima upotrebljavaju akorde od kojih se uho ježi, ali u muzičkim školama i dalje se uče klasična pravila harmonije. Ne iz neke konzervativnosti, već zato što je to jedino što se može predavati. Nastavnici u tim školama obično kažu učenicima: naučite pravila da biste mogli da ih kršite. Tako je i za jezik. Svuda, od srednjoškolskih pismenih zadataka, preko ispita na fakultetu, pa do tekstova u novinama ili na televiziji, svuda se uveravamo da mladi nisu učili gramatiku, da u pravopis nisu ni zavirili. Prema tome, odgovor na vaše pitanje glasi: neka prvo nauče svoj maternji jezik (uz strane jezike, i to po mogućstvu ne samo engleski), neka ga uče što duže i što ozbiljnije. Pa ako i posle toga budu osećali da moraju da odstupe od naučenih pravila – nek im je sa srećom. (Nadam se samo da ova reč „nek” neće izaći s pogrešnim apostrofom na kraju, kao što inače redovno biva u našoj štampi!)

Sve nekadašnje greške su ostale

Jezik u našim medijima mnogi stručnjaci ocenjuju kao loš. Vašim kolumnama u „Ninu” godinama se borite protiv prljanja jezika. Možete li reći koje su ranije bile najčešće greške, a koje su sada?– Bojim se da su sve nekadašnje greške ostale i danas, jer ništa nije urađeno da se isprave. U međuvremenu javljaju se nove, kao ono besmisleno „bezbedonosan” umesto bezbednostan, „vodka” umesto votka, „heliodrom” (što bi mogla da bude samo neka „sunčana staza”, budući da helios na grčkom znači sunce, dok se uzletište za helikoptere zove helidrom) i tako dalje. Samo jednu sistematsku grešku znam koja je ispravljena: do pre dve decenije svi su govorili i pisali „Los Anđelos”, prilagođavajući završetak druge reči prvoj. Godine 1984. u tom gradu je održana Olimpijada, pa su sportski novinari, a za njima i ostali, naučili da kažu Los AnđelEs. Sada me zanima da li će tek završeno svetsko prvenstvo u košarci u Indijanapolisu pomoći da više ne govorimo pogrešno „Indijanopolis”. A ko zna šta bi trebalo organizovati u Diseldorfu pa da ga neznalice više ne zovu „Dizeldorf”, jer misle da ima nekakve veze sa dizel-motorima.