ŽIVOT POSLE SMRTI (ILUZIJA SMRTI)

(http://sites.google.com/site/jungbookbeograd)

Stav prema smrti zavisi od toga kako definišemo svest, tj od naučne paradigme u koju verujemo. Ako se držimo zastarele naučne dogme koja se temelji na klasičnoj, njutnovskoj fizici, svest ćemo redukovati na bio-hemijske procese u mozgu i u smrti videti i telesnu i duhovnu konačnost. Ali prema novoj paradigmi koja je utemeljena na kvantnoj fizici, svest je vezana za moždane talase kao u poznatom Orch OR kvantnom modelu svesti Rodžera Penrouza i Stjuarta Hamerofa. Kvantno procesuiranje se zbiva između elektrotoničkih otvora neurona i glije koji imaju veoma važnu ulogu u sinhronizaciji moždanih talasa, prevashodno gama talasa od oko 40 Hz. Ako je pak svest vezana za moždane talase, onda ni smrt ne može biti konačište za svest kao za telo, budući da se moždani talasi prostiru kroz mozak koji je nehomogena dielektrična struktura, tj neho-mogeni izolator za prostiranje moždanih talasa, te u izmenjenim stanjima svesti, kliničkoj smrti i stvarnoj fizičkoj smrti zbog načela ekvivalencije gravitacione sile i ubrzanja, gravitacionih i inercijalnih ubrzanja dolazi do projekcije niskodielektrične jonske strukture (kao neke vrste psihičkog ili eteričko-mentalnog tela) izvan granica fizičkog tela kroz lokalni Ajnštajn-Rozenov most, a što u stvari označava projekciju neuronske mreže izvan tela, odnosno vantelesnu ili eteričku projekciju. (Detaljna objašnjenja o tome se mogu pronaći u mojim knjigama. Isto tako, u pripremi je i knjiga o životu nakon smrti, iskustvima i tumačenjima).

Kazivanja o viđenju poslesmrtnog bivstvovanja uvek su nešto što je krajnje subjektivno, što znači da predstavljaju odraz naših verovanja. Jer, ono smo u šta verujemo, postajemo ono o čemu mislimo i tako većma sami sebe oblikujemo. Dubinsko-psihološki posmatrano, ova kazivanja u najvećoj meri zavise od ustrojstva kolektivno nesvesnog. Otuda, na pri-mer, budista neće imati istovetno poslesmrtno iskustvo sa nekim hrišća-ninom, budući da je njegovo arhetipsko nesvesno na drugojačiji način ustrojeno. Jer, u nesvesnom je založeno u vidu predispozicija za predsta-vljanje, a ne samih predstava ili arhetipskih slika, iskustvo ljudi sa odre-đenog područja, pa i iskustvo čitavog ljudskog roda. U njemu su u vidu slika založena verovanja i nadanja, molitve i spoznaje. Arhetip koji u nesvesnom nije formativan biva oblikovan iskustvom na isti način na koji iskustvom stvaramo sinaptičke veze i oblikujemo naš mozak tokom čita-vog života, a ne samo u ranom detinjstvu kako pokazuju nova istraživanja u oblasti eksperimentalne neuropsihologije.

Ako to razumemo, onda bi trebalo da budemo tolerantni prema nama tuđim i naoko nerazumnim verovanjima. Navešću vam jedan očiti primer. Akademik Vladeta Jerotić je decembra 2007. godine organizovao ciklus predavanja o hrišćanstvu i reinkarnaciji koji se održavao na Kolar-čevom univerzitetu u Beogradu. Predavači su bili, redom: Vladeta Jerotić, Vesna Krmpotić i jedan velikodostojnik Crkve. Na tom trećem predava-nju kojem sam, na žalost, prisustvovao, ta uvažena ličnost Crkve govorila je o tome kako je odgajana u duhu tolerancije i prihvatanja onih koji veruju u reinkarnaciju, ali je odmah potom dodala u duhu jednostranosti i netolerancije da će i oni koji veruju u reinkarnaciju na kraju prihvatiti veru u vaskrsenje. Jogine navodno poštuje, ali smatra da je užasno da jogini odlaze u Ameriku i propovedaju jogu, već bi, po njemu, trebalo da zauvek ostanu u himalajskim pećinama gde i pripadaju. Za đivu veli da je to nekakva điva smatrajući je za izmišljotinu, a điva je hinduistički pojam koji označava besmrtnu dušu. Da li to znači da duša ne postoji? Jung je jednom prilikom dobro primetio da nije bitna reč, već ideja koja leži iza reči. No, bio sam zapanjen kada je pomenuo decu obolelu od leukemije navodeći primere protivu reinkarnacije. Doslovce je rekao da onaj ko veruje u reinkarnaciju neće pomoći bolesnom detetu od leukemije, jer se, prema hinduističkom verovanju, smatra da je to njegova karma, a to sva-kako nije hrišćanski. Kad sam nekoliko nedelja potom razgovarao sa pro-fesorom Jerotićem o tome i naglasio mu negodujući da takav postupak jedne značajne ličnosti u crkvenoj hijerarhiji nije bio ni primeren, ni moralan, a ni hrišćanski, budući da je Igor, sin Vesne Krmpotić još kao dečak umro od leukemije godinama se mučeći, profesor mi je odgovorio da pomenuti vladika nije znao da je sin Vesne Krmpotić na taj način pos-tradao. Moram da priznam da mi je teško u to poverovati. Vesna Krmpo-tić je u svom nagrađivanom delu Brdo iznad oblaka opisala borbu za život svoga sina, svoje patnje i molitve. Za mene, kao hrišćanina, takva majka koja se pokazala požrtvovanom i koja je sebe celu dala u pokušaju da izleči svoga voljenoga sina, zaslužuje poštovanje, a ne uvrede koje su van svake pameti. Iako se niti ja ne mogu složiti sa nekim stavovima Ves-ne Krmpotić, a koji su proizišli iz te njene muke i tog njenog stradanja uz bolesnog sina, ona zaslužuje kao majka svo poštovanje.

Prečesto projektujemo sopstvenu Senku na drugoga koji se po nečemu razlikuje od nas samih. Nismo sposobni da asimiliramo taj arhe-tip unutar sebe kroz proces individuacije, te ga pronalazimo u drugima od nas različnih. Zaboravljamo da nije stvoren jedan cvet, već mnoštvo njih. Nije lepota u tome da svi budemo isti, da kloniramo misli, već je lepota u različitosti, pa i različnim verovanjima. Ne bi se mogli najesti od jedne vrste hrane, čak bi pri tom umrli od gladi.

U Jevanđelju po Tomi Hristos veli: Likovi su vidljivi čoveku, a Sve-tlost koja je u njima skrivena je u Liku Svetlosti Očeve. On će se pokaza-

ti, a njegov lik skriva njegova Svetlost. Svetlost je duša čovečija, a Lik Božji skriven u svetlosti jeste slika duše čovečije. Najznačajnija sveta mantra u tibetanskom budizmu jeste Om Mani Padme Hum ili Pozdrav onome koji je dragulj u lotosu. U hinduizmu unutar rascvetalog lotosa nalazi se Brahma, dok je u budizmu dragulj u lotosu, Mani Padme, zap-ravo Buda. Lotos, simbol čistote i ponovnog rođenja, u jogi označava čakre ili psihičke centre. Simbolika lotosa prevashodno se odnosi na dušu. U središtu lotosa kao duše jeste lik duše ili lik Jastva: u hinduizmu je to Brahma, u budizmu Buda, a u hrišćanstvu Hristos. Tu je zapravo reč o različnoj psihičkoj predstavi te iste duše. Pavle Evdokimov je dobro primetio da je Jungova ideja o kolektivno nesvesnom i Jastvu kao središ-njem arhetipu bliska hrišćanskoj veri po tome što u nesvesnom zapadnog čoveka pronalazimo lik Hrista, ali ona je isto tako bliska i budizmu itd, jer ćemo u nesvesnom ma kog budiste svakako pronaći ne lik Hrista, već lik Bude koji je za njega istinska predstava Jastva. Otuda možemo ustvrditi da nam se Jastvo kao arhetip prestavlja u obličju koje zavisi od iskustva. Iza različnih predstava stoji jedan te isti arhetip, a to smo mi sami, naše zaboravljeno istinsko Ja, naša duša. U Katha Upanišadama piše: Onaj kome nedostaje sposobnost razabiranja, čiji je um nestalan i čije je srce nečisto, nikada ne dostiže krajnji cilj, ali onaj koji ima sposobnost raza-biranja, čiji je um staložen i čije je srce čisto, dostiže krajnji cilj. Sva raz-lika je u predstavi, ali cilj i put do tog cilja su isti. Nije bitna predstava, već ideja koja leži iza te predstave.

mr Aleksandar K. Mitrović