doktorska disertacija jasmina nedeljkovic

7/16/2019 Doktorska Disertacija Jasmina Nedeljkovic

http://slidepdf.com/reader/full/doktorska-disertacija-jasmina-nedeljkovic 1/162

0

U N I V E R Z I T E T U N I Š U

FILOZOFSKI FAKULTET

Mr Jasmina Nedeljković

INTEGRATIVNI MODEL PSIHOLOŠKIH PREDIKTORAAKADEMSKE NEEFIKASNOSTI

doktorska disertacija

mentor:

Prof. dr Vladimir Nešić

Niš 2012. godine



1

Sadržaj

Uvod......................................................................................................................................... 4

Teorijski okvir istraživanja............................................................................................... 5

Roditeljska afektivna vezanost...................................................................................... 5

Razvoj afektivne vezanosti................................................................................. 7

Afektivna vezanost – pregled literature............................................................10

Akademska motivacija................................................................................................ 14

Šta je motivacija.............................................................................................. 14

Samoodređujuća motivaciona teorija............................................................. 16

Pregled relevantnih radova o konstruktima samoodređujuće teorije

motivacije........................................................................................................ 18

Vremenska perspektiva............................................................................................... 22

Određenje pojma „vremenska perspektiva“................................................... 22

Šest dimenzija vremenske perspektive............................................................. 23

Uravnoteženost vremeskih perspektiva – idealan profil ................................. 29

Odnos vremenske perspektive sa demografskim obeležjima i psihološkimkonstruktima.................................................................................................... 31

Odnos vremenske perspektive i nekih psiholoških konstrukata....................... 32

Vremenska perspektiva i kultura..................................................................... 33

Akademska neefikasnost............................................................................................. 34

Šta jeste, a šta nije prokrastinacija?............................................................... 35

Prokrastinacija kroz istoriju........................................................................... 36

Definicija prokrastinacije................................................................................ 38

Oblici prokrastinacije...................................................................................... 39

Akademska neefikasnost (definisanje pojma).................................................. 39



2

Učestalost odugovlačenja................................................................................ 40

Kako drugi vide akademskog prokrastinatora?.............................................. 40

Razlozi zbog kojih su studenti neefikasni........................................................ 41

Lična cena odugovlačenja............................................................................... 43

Prokrastinacija kao identitet ........................................................................... 45

Socijalizacija i prokrastinacija....................................................................... 46

Jednačina prokrastinacije............................................................................... 49

Problem istraživanja.................................................................................................... 51

Ciljevi istraživanja....................................................................................................... 52

Varijable u istraživanju............................................................................................... 53

Pretpostavke u istraživanju.......................................................................................... 53

Metodologija istraživanja................................................................................................. 55

Osnovne postavke predloženog modela o akademskoj neefikasnosti......................... 55

Uzorak......................................................................................................................... 57

Instrumenti................................................................................................................... 58

Postupak istraživanja................................................................................................... 60

Rezultati istraživanja......................................................................................................... 62

Ciljevi analize.............................................................................................................. 62

Metrijske karakteristike instrumenata......................................................................... 62

Rezultati adaptacije Zimbardovog upitnika vremenske perspektive (ZTPI)............... 67

Srpska verzija ZTPI..................................................................................................... 69

Deskriptivne mere....................................................................................................... 86Statistika zakl jučivanja................................................................................................ 89

Diskusija rezultata............................................................................................................ 104

Zaključak .............................................................................................................................124

Literatura................................................................................................................................126



3

Rezime....................................................................................................................................146

Summary................................................................................................................................147

Prilog 1:..................................................................................................................................149

Prilog 2:..................................................................................................................................152

Prilog 3:..................................................................................................................................156



4

UVOD

Prokrastinacija, odnosno odlaganje izvršavanja zadatka, gotovo je univerzalan oblik ponašanja. Ona predstavlja uobičajen, ali ponekad i ozbiljan problem. Prokrastinacija je

prisutna u skoro svim oblastima ljudskog delanja – u školi, na poslu, u svakodnevnom

porodičnom životu. S o bzirom da povremeno može da predstavlja i ozbiljan adaptacioni

proble, posledice takvog ponašanja mogu biti unutražnjei spoljašnje. Unutrašnje posledice se

odnose na očajavanje, samo-okrivljivanje i samim tim i samo-iritaciju. Spoljašnje posledice

direktno utiču na fizičko zdravlje (Tice i Baumeister, 1997), slabljenje akademskog i radnog

postignuća, narušavanje emocionalnih i uopšte međuljudskih odnosa, kao i propuštanje

prilika (Haycock i sar, 1998).Motivacija za bavljenje ovom temom je, upravo, proistekla iz višegodišnjeg

suočavanja sa različitim oblicima, stepenima i ishodima akademske neefikasnosti. Pođimo od

značenja suprotnog, pozitivnijeg pojma, akademske efikasnosti, koju je 1995. godine

definisao Cimerman (Zimmerman, 1995). Po njegovom mišljenju, ovaj pojam se odnosi na

procenu nečijih sposobnosti da organizuje i izvrši aktivnosti koje mu omogućavaju da

dosegne određene nivoe obrazovanja. U skladu sa teorijom o samo-efikasnosti, akademska

efikasnost se zasniva na procenama sposobnosti da se izvrše zadaci u specifičnim

akademskim domenima. Nasuprot tome, akademska neefikasnost se može manifestovati u

težnji da se odlaže započinjanje i dovršavanje zadataka i važnih radnih obaveza što može

prouzrokovati značajne probleme. Takvo ponašanje povećava napetost, stvara probleme u

interpersonalnim odnosima, udaljava od ostvarenja radnih zadataka. Obrazac takvog

ponašanja se može javiti u svim oblastima ljudske aktivnosti i delanja, ali kada kažemo

akademska efikasnost-neefikasnost, mislimo na one oblasti u kojima osobe pokušavaju da

steknu određeni stepen obrazovanja, da ovladaju određenim veštinama i znanjima. Na primer,

ekstremni oblik odlaganja obaveza kod studentske populacije poznat je kao studentski

sindrom ili „sindrom poslednjeg ispita“. Poslednja dva ili tri ispita odlažu se nekoliko godina.

Šta je uzrok takvom ponašanju? Gubitak motivacije, nepostojanje planova za budućnost, loša

procena vremena, nedostatak samouverenosti ili nesposobnost da se anticipiraju sve posledice

odugovlačenja mogu imati korene u ranim porodičnim emocionalnim vezama. Otuda je i

zamisao rada bila da se ispitaju odnosi između kvaliteta rane roditeljske privrženosti,



5

motivacije, odnosa prema vremenu i tendencije ka prokrastinaciji kao mere akademske

neefikasnosti.

TEORIJSKI OKVIR ISTRAŽIVANJA

Roditeljska afektivna vezanost

Tokom prve polovine XX veka, bihejvioristički orijentisani psiholozi su bilimotivisani da naučnom svetu dokažu da je oblast kojom se bave egzaktna i merljiva. U

skladu sa tim, neki psiholozi su verovali da je pokazivanje ljubavi prema deci samo

sentimentalni gest koji nema stvarnu svrhu. Međutim, uprkos dominirajućem i istovremeno

ofanzivnom, kvantitativno usmerenom bihejviorističkom trendu, američki psiholog Hari

Harlou (ime u originalu), zainteresovao se za izučavanje fenomena koji nije bilo moguće lako

izmeriti – ljubav. U nizu kontroverznih eksperimenata tokom šezdesetih godna dvadesetog

veka, Harlou je pokazao moćne efekte ljubavi. Rezultati njegovih istraživanja su ukazivali na

razarajuće efekte deprivacije kod mladunaca rezus majmuna, Harlou je otkrio značaj

majčinske ljubavi u ranom razvoju deteta. Njegovi eksperimenti su pokazali da najranija

privrženost majke detetu nije bila samo sredstvo da dete dobije hranu, vodu ili da izbegne

bol. U najpoznatijem eksperimentu sa plišanom i žičanom surogat – majkom, Harlou je

pokazao da su mladunci rezus majmuna provodili znatno više vremena sa plišanom, toplom

surogat - majkom koja im nije davala hranu, nego sa žičanom, hladnom pored koje su mogli

da dobiju potre bnu količinu mleka. Takođe, uklanjanje surogat majke iz prostorije dovodilo

je do dramatičnih efekata. Mladunci majmuna, svesni da im je uklonjena sigurna baza,

prestajali su da istražuju sobu, delovali su zaleđeno, ili su se klatili i vrištali. Eksperimenti

koje je sproveo Harlou, nudili su neoborive dokaze da je ljubav od vitalnog značaja za

normalan razvoj u detinjstvu. Fundamentalne istine koje je on otkrio, inspirisale su Džona

Bolbija i Meri Einsvort (John Bowlby, Mary Ainsworth) da promene stav i pristup hranitelja

prema napuštenoj deci.



6

Privrženost je emocionalna povezanost sa drugom osobom. Psiholog Džon Bolbi

(John Bowlby) je bio prvi teoretičar koji se bavio privrženošću, koju opisuje kao "trajnu

psihološku povezanost između ljudskih bića" (Bolbi, 1969, str 194). Bolbi je verovao da

najranije veze koje su nastale između dece i njihovih roditelja ili staratelja imaju ogromanuticaj na ceo život. Prema Bolbiju, privrženost, takođe, služi uspostavljanju i održavanju

bliskosti majke i deteta, čime se poboljšavaju šanse deteta da preživi.

Pojam "privrženost" (afektivne vezanosti) kod male dece je tradicionalno vezana za

rad Džona Bolbija (Bowlby, 1982) i Meri Ejnsvort (Ainsworth & Bell, 1970; Tracy &

Ainsworth, 1981). Meri Mejn je sprovela neka od najpoznatijih istraživanja koja se odnose

na afektivnu vezanost u poznom životnom dobu (Main, 1995). Meri Ejnsvort je definisala

privrženost kao afektivnu vezu ili "relativno dugotrajnu vezu u kojoj je partner važan kao

jedinstvena individua toliko da se ne može zameniti ni sa jednim drugim" (Ainsworth, 1989).Privrženost bebe osobi koja je neguje i brine o njoj u prvih sedam meseci života, može se

odrediti i kao sigurna i kao nesigurna (Main, 1996). Postojanje tipova sigurne i nesigurne

privrženosti je zabeležila Meri Ejnsvort koristeći postupak koji je sama osmislila i

struktuirala i koji je poznat kao Situacija sa strancem (Ainsworth & Bell, 1970; Stefanović –

Stanojević, 2005). Postupak traje oko 20 minuta, a podrazumeva praćenje reagovanja bebe na

nepoznatu osobu tokom smenjivanja epizoda pre, tokom i posle odvajanja od majke. U

Situaciji sa strancem, majka i dete se dovode u laboratoriju, gde se prate i beleže njihove

interakcije. Sledeći korak u postupku se odnosi na ulazak stranca u sobu i odlazak majke,

tako da je dete ostavljeno da se igra sa strancem. U sledećoj fazi, majka se vraća u sobu, a

istraživač prati ponašanje bebe u situaciji ponovnog spajanja. Posle toga, majka ponovo

napušta prostoriju i dete ponovo ostaje samo sa strancem. Stranac pokušava da uteši dete,

posle čega dolazi do drugog povrtka majke u sobu i obnavljanja bliskosti sa detetom (opisano

u Bretherton, 1992). Tokom celog postupka, istraživač posmatra i beleži signale kod deteta

koji se odnose na odsustvo i nedostatak majke, detetovu reakciju na povratak majke u sobu i,

najzad, način na koji dete koristi majku kao sigurnu bazu za vreme igranja. Bebe sa sigurnim

obrascem privrženosti nisu volele odsustvo majke, plakale su kad su ostajale same, burno

pozdravljale majku po njenom povratku u sobu i vraćale su se igri nakon što ih je smirilo

prisustvo majke (Main, 1996).

Pored sigurnog tipa privrženosti, Ejnsvort je u primarnoj klasifikaciji nesigurnih

tipova afektivne vezanosti na osnovu individualnih razlika u ponašanju, definisala

izbe gavajući i ambivalentni tip (Stefanović – Stanojević, 2005). Tokom narednih godina,



7

originalno istraživanje Ejnsvortove, dedukovalo je i treći oblik nesigurne afektivne vezanosti,

poznat kao dezorijentisani tip (Main, 1996). Deca sa izbegavajućim tipom privrženosti, ne

plaču kad su razdvojena od svojih roditelja, izbegavaju ili zanemaruju roditelje tokom faze

ponovnog sjedinjavanja. Uopšteno, takva deca pokazuju izrazito hladno ponašanje (Main,1996). Deca sa ambivalentnim tipom privrženosti su preterano usmerena na roditelje, mada,

povremeno, mogu da izraze visok stepen ljutnje prema njima. Tokom faze ponovnog

sjedinjavanja, takva deca nisu u stanju da se smire niti da nastave sa igrom (Main, 1996). Na

kraju, deca sa dominantnim dezorijentisanim tipom privrženosti, se ponašaju veoma čudno,

tako što bulje kroz prozor, bacaju se na pod ili se fizički udaljavaju daleko od roditelja (Main,

1996). Nakon brojnih studija koje su bile zasnovane na postupku Situacija sa strancem i

posle razvrstavanja stotine dece u navedene kategorije, Ejnsvort je zaključila da su, u velikoj

meri, majčina senzitivnost i sposobnost da odgovori zahtevima bebe, odgovorne za razvoj sigurnog ili nesigurnog tipa privrženosti kod dece (Tracy & Ainsworth, 1981). Majke koje su

osetljive za potr ebe svoje dece i teže njihovom zadovoljenju, utiču na razvoj privrženosti

sigurnog tipa. Za razliku od njih, nemarne majke razvijaju kod dece nesigurni tip

privrženosti.

Razvoj afektivne vezanosti

Detetova privrženost staratelju može se prvi put jasno opaziti u dobu od šest do osam

meseci. Međutim, stvarni proces započinje vrlo brzo posle rođenja i ima svoj razvojni tok. U

razvoju privrženosti se pominju tri opšta stepena razvoja.

Prva faza obuhvata period od rođenja deteta do drugog meseca. Karakterišu je

nediskriminativne reakcije. U tom periodu, deca ne usmeravaju pažnju isključivo na majku,

već pozitivno reaguju na svakog u njihovoj blizini. To omogućava da se u ovom periodu

stvori prostor za razvijanje odnosa i sa majkom i sa bilo kojom osobom koja neguje bebu.

Beba svojim plačem doziva majku, a smeškanjem i umirivanjem je zadržava u svojoj blizini.

Iako u ovom periodu beba nije u stanju da diskriminativno reaguje, tako da majka nije jedina

osoba koja je u fokusu bebine pažnje, već nekoliko dana po rođenju, beba radije gleda

fotografiju svoje majke nego nepoznate osobe (Bushnell, Sai i Mullin, 1989; Field i saradnici,

1985; Walton, Bower & Bower, 1992). Roditelji, takođe, vrlo brzo nauče da prepoznaju svoju

decu. Svega nekoliko sati po rođenju, majka može da prepozna svoje dete po mirisu ili dodiru



8

ruke. Privrženost majke se razvija i ispoljava veoma brzo, dok dete tek posle nekoliko meseci

pokazuje privrženost.

Druga faza razvoja privrženosti obuhvata period od trećeg do sedmog meseca. U ovoj

fazi dolazi do pojave diskriminativnih socijalnih reakcija. Deca postaju zainteresovana i zadruge poznate osobe a ne samo za majku. Iako i dalje prihvataju nepoznate osobe, one sada

imaju drugorazredni značaj. Dete i majka produbljuju odnos, razvijaju interakcijsk i model

komunikacije i uspostavljaju jedinstveni odnos među njima. U zavisnosti od toga koliko

poverenja dete ima u majku i koliko je doživljava pouzdanom, ono razvija kognitivnu

predstavu – unutrašnji radni model. U procesu razvoja privrženosti važno je i to da dete

počinje da razvija doživljaj sebe. Ono počinje da shvata da je odvojeno od ostatka sveta i da

na njega na različite načine može da utiče.

U trećoj fazi razvoja privrženosti, koja traje od osmog meseca do druge godine života,kod deteta se razvija usmerena privrženost . U ovoj fazi, privrženost postaje najjasnija i

veoma snažna. Privrženost je ovom periodu povezana i sa razvojem emocionalnosti i fizičkim

razvojem. U sferi emocija dominira osećanje straha. S obzirom na paralelni kognitivni razvoj,

dete počinje da prepoznaje strano i nepoznato i da na te situacije reaguje naglašeno

negativno. Iako je oprezno u nepoznatim okolnostima, dete reaguje plačem i povlačenjem ka

majci. Čak i kada se kratko odvoje od majke, deca se uznemire i plaču. U takvoj s ituaciji

jedino ih smiruje ponovni kontakt s majkom. Kada se sigurnost dovoljno stabilizuje, dete

može da se upusti u istraživanje okoline, jer zna da se uvek može vratiti majci, svojoj

sigurnoj bazi. Drugo razvojno područje koje tesno povezano sa razvojem privrženosti u ovoj

fazi je fizički razvoj. Oko osmog meseca, skoro sva deca počinju da puze i na taj način

ostvaruju znatnu kontrolu nad okolinom. Takva kontrola detetu otvara mogućnost da, u

slučaju da se oseti uplašenim, ne mora samo plačem da doziva majku, već jednostavno može

dopuzati do nje. Na kraju druge godine, detetovo ponašanje karakteriše strah od stranca,

negodovanje zbog odvajanja od majke, osećanje sigurnosti i hrabrosti kad je majka u blizini.

Ovakav obrazac ponašanja označava u potpunosti izgrađenu privrženost deteta i majke.

U trećoj godini odnos majke i deteta poprima odnos partnera u kome dete uočava i

prepoznaje majčine motive i osećanja. Takođe, dete uspostavlja bliske odnose i s ostalim

članovima porodice. Kvalitet privrženosti koji dete razvije predstavlja temelj na kome ono

gradi odnos prema sebi, vršnjacima, na kome razvija socijalne veštine i poverenje u druge.

Dete koje ima razvijeni sigurni obrazac privrženosti je samopouzdanije, prilagodljivije i



9

samostalnije. Dete sa dominantnim nesigurnim obrascem privrženosti je emocionalno

nestabilno, agresivnije i depresivnije.

I deca su porasla… Sigurno afektivno vezani kao odrasli imaju poverenje u ljude i

dugotrajne odnose. Samopouzdani su, uživaju u bliskim odnosima, traže socijalnu podršku isposobni su da dele osećanja sa drugima. Nesigurno afektivno vezai odrasli su izuzetno

nepoverljivi prema strancima. Pokazuju zabrinutost kada su odvojeni od roditelja, ali i ne

veruju da će ih utešiti povratak roditelja. Ubeđeni su da ne dobijaju onoliko koliko zaslužuju.

Hladni su i distancirani, ne dele emocije sa drugima.

Prvobitni nalazi Meri Ejnsvort su motivisali istraživače da tragaju za odgovorom da li

sigurni i nesigurni obrasci privrženosti, koji su formirani u detinjstvu, utiču na tok razvoja

deteta ka adolescenciji i odraslom dobu. Džon Bolbi (Bowlby, 1982) je u svom radu

“Privrženost i gubitak” izneo originalnu tvrdnju da deca koriste svoje, rano stečene, obrasce privrženosti za formiranje takozvanog unutrašnjeg radnog modela odnosa sa drugima. Taj

model se temelji na kvalitetu i kvantitetu pažnje koju su dobijali od majke u prvim mesecima

života. Bolbi je verovao da su ovi unutrašnji radni modeli predstavljali osnovu za sve kasnije

interakcije u životu dece. Bolbijevu teoriju unutrašnjeg radnog modela potkrepila su brojna

istraživanja na adolescentskom uzrastu. Instrumenti za utvrđivanje tipova privrženosti, kao

što su Intervju za privrženost kod odraslih (AAI; Main, 1996) i Inventar za roditeljsku i

vršnjačku privrženost (IPPA; Armsden & Greenberg, 1987) su konstruisani za merenje

privrženosti kod odraslih i adolescenata pomoću intervjua i upitnika.

U obuhvatnom pregledu objavljenih radova do 1995. godine, Mejn (Main, 1995) je

iznela podatak da, čak, 70-75% dece zadržava svoj sigurni ili nesigurni tip privrženosti i

tokom adolescencije. Time je i potvrđeno stanovište Meri Ejnsvort da kvalitet emocionalne

veze majke i deteta, koja je nastalo u ranom detinjstvu, kontinuirano traje tokom razvoja

jedinke (Ainsworth, 1989).

Iako postoje neki dokazi koji ukazuju da sigurni tip privrženosti fluktuira tokom

vremena, posebno kod adolescenata sa visoko rizičnim ponašanjem (Allen et all, 2003), čini

se da formirani obrasci privrženosti deteta prema majci u ranom djetinjstvu, verovatno imaju

veliki uticaj na razvijanje privrženosti ka drugim osobama kasnije u životu. Ova relativno

stabilna podela tipova privrženosti je važna podrška Bolbijevoj teoriji o unutrašnjem radnom

modelu koji kod adolescenata utiče na razvijanje odnosa sa vršnjacima. Rezulta ti nekih

istraživanja, takođe, govore u prilog unutrašnjeg radnog modela time što su potvrdili

pretpostavku o tome da razvoj sigurnog tipa privrženosti u detinjstvu jedinke itekako utiče na



10

njihov društveni uspeh u školi i van nje. Iste studije su, takođe, pokazale da sigurni tip

privrženosti kod adolescenata, pored toga što utiče na društveni uspeh, empatiju,

samopoštovanje i bolje razumevanje socijalnih interakcija, ima veoma važan uticaj i na

akademsku motivaciju i postignuće (Laible, Carlo, & Roesch, 2004; Schneider, Atkinson, &Tardif, 2001; Jacobsen et al., 1994). Nedavna meta-analiza studija koje su se bavile

ispitivanjem odnosa između privrženosti prema roditeljima i privrženosti prema vršnjacima,

pokazuje da je sigurni tip privrženosti prema roditeljima snažan prediktor za postojanje

bliskog, odnosno najboljeg druga (Schneider et al., 2001). Nasuprot sigurnom tipu roditeljske

i vršnjačke privrženosti, na nesigurnom obliku privrženosti razvijaju se siromašni društveni

odnosi u školi, nisko akademsko postignuće i loš ishod kod zapošljavanja. To je potvrdila

longitudinala studija Vudvorda i Fergusona (Woodward & Fergusson, 2000). Cilj te studije je

bio praćenje društvenih odnosa dece na uzrastu od devet do 18 godina, sa akcentom natestiranje pretpostavke da će odnosi sa drugima, koje odlikuje siguran tip privrženosti, dovesti

do pozitivnih socijalnih ishoda. Pored toga što je pretpostavka bila potvrđena, dobijeni

rezultati su pokazali da su siromašni vršnjački odnosi, izgrađeni na temelju nesigurnog tipa

privrženosti, uticali na loš obrazovni nivo i loš ishod kod zapošljavanja. Potporu ovim

nalazima pružaju i rezultati studija Lejbla i Džekobsena (Laible et al., 2004; Jacobsen et al.,

1994), koji govore o tome da je rano formiran sigurni oblik privrženosti sa roditeljima,

snažan prediktor kasnijeg socijalnog i profesionalnog uspeha, dok je rana emocionalna

frustracija prediktor siromašnih socijalnih interkacija i postignuća u detinjstvu i adolescenciji.

Kombinacija ovih nalaza ukazuje na povezanost između rane privrženosti roditeljima,

formiranja socijalnih odnosa u ranom detinjstvu i kasnijeg akademskog uspeha u

adolescenciji.

Afektivna vezanost - pregled literature

Veza između rane privrženosti roditeljima i akademske efikasnosti u adolescenciji je

bila potvrđena u brojnim studjama. Džekobsen i saradnici (Jacobsen i Hoffman, 1997;

Jacobsen et al., 1994) su ukazali na odnos različitih tipova privrženosti kod sedmogodišnjaka.

Zatim, na odnos privrženosti i ponašanja u školi kod učenika uzrasta devet, dvanaest i

petnaest godina (Jacobsen i Hoffman, 1997), kao i na odnos privrženosti i kognitivnog

funkcionisanja kod dece i mladih uzrasta od devet, dvanaest, petnaest i sedamnaest godina

(Jacobsen et al., 1994). Rezultati su pokazali da sedmogodišnjaci sa sigurnim tipom



11

privrženosti imaju bolju pažnju na časovima, aktivno i pozitivno učestvuju u aktivnostima na

času i imaju manje problema u ponašanju u školi (Jacobsen & Hoffman, 1997). Takođe,

sedmogodišnjaci sa sigurnim tipom privrženosti primarnom negovatelju, pokazuju bolje

kognitivno funkcionisanje predstavljeno višim ocenama u odnosu na decu sa dominantnimnesigirnim tipom privrženosti (Jacobsen et al., 1994). U studiji od 66 mladih adolescenata u

Izraelu, Avizer i saradnici (Aviezer et al., 2002) su utvrdili da je sigurna privrženost

roditeljima u detinjstvu značajno pozitivno povezana sa velikim brojem obrazovnih faktora

koji uključuju upornost kod rešavanja zadataka, motivaciju, efikasno korišćenje vremena,

fokusiranu pažnju, pozitivan stav prema školi i entuzijazam. Pozitivna veza je pronađena i sa

visoko izraženim školskim veštinama (usmeno verbalno izražavanje, znatiželja, veština

pisanja), kao i sa visokim društvenim kompetencijama koje su ocenjene od strane učitelja, a

odnose se na položaj jedinke u grupi, društvene veštine, sposobnosti za grupni rad iemocionalno ponašanje prema vršnjacima. U longitudinalnoj studiji Busta i saradnika (Buist

and colleagues, 2004) sprovedenoj na uzorku od 288 adolescenata, utvrđeno je da su studenti

sa nesigurnim tipom privrženosti pokazali neadekvatno i nefunkcionalno ponašanje. Studenti

sa nesigurnom privrženošću su bili anksiozni, skloni povlačenju od drugih, depresivnom

reagovanju, izraženom agresivnom i delinkventnom ponašanju. Sve to je uticalo na njihovu

akademsku neuspešnost u odnosu na studente sa sigurnim obrascem privrženosti (Buist,

Dekovic, Meeus, & van Aken, 2004). Laros i saradnici (Larose and colleagues, 2005) su

ispitali šesnaestogodišnjake i sedamnaestogodišnjake u srednjim školama (62) i utvrdili da su

se oni sa sigurnim obrascem privrženosti kasnije lakše prilagodili prelasku iz srednje škole na

fakulutet, nego njihovi vršnjaci sa dominantnim nesigurnim obrascem privrženosti. Lakšem

prilagođavanju su doprineli pozitivan stav prema školi, manji broj emocionalnih reakcija, kao

i brza adaptacija na nov i različit pristup učenju. Istraživanje Vonga, Vista i Kjuzika (Wong,

Wiest, and Cusick, 2002) je pokazalo da je tip roditeljske privrženosti značajan prediktor

motivacijske orijentacije i akademskog uspeha kod 135 ispitanih adolescenata. Rezultati

jednog drugog istraživanja su, čak, sugerisali to da adolescenti sa dominantnom sigurnom

privrženošću poseduju konstruktivniju motivacijsku strategiju u odnosu na adolescente sa

nesigurnom privrženošću (Soares et al., 2005). Takođe, Soareš je u prikazivanju rezultata

istog istraživanja naveo i to da su adolescenti sa sigurnim tipom privrženosti bili spremni da,

prateći sopstvene motivacione strategije, preduzmu i odgovarajuće akcije. Za razliku od njih,

adolescenti sa nesigurnim tipom privrženosti, su pokazivali tendenciju ka pasivnom i

nestruktuisanom ponašanju (Soares et al., 2005). Zaključak Soarešovih nalaza je bio da su



12

adolescenti sa sigurnim obrascem privrženosti visoko motivisani da odgovore različitim

akademskim izazovima i ostvare visoko akademsko postignuće, za razliku od njihovih

vršnjaka sa dominantnim nesigurnim obrascem roditeljske privrženosti. Navedena

istraživanja Avizera u Izraelu, Larosa u Kanadi i Soareša u Portugaliji, pokazuju sličan trendistraživača iz različitih kultura ka ispitivanju odnosa privrženosti, motivacije i akademskih

rezultata. Upravo je to ono što ohrabruje pomisao da su obrasci privrženosti i njihov uticaj na

akademsko postignuće, sa motivacijom kao medijatorom, univerzalnog karaktera. Međutim,

iako je cilj mnogih istraživanja bio da se ispita odnos između privrženosti i akademskih

performansi, daleko manji broj studija se bavio odnosom privrženosti i akademske

motivacije. Upravo zbog činjenice da je sprovedeno mnogo istraživanja sa ciljem da se utvrdi

veza između akademske motivacije i akademskog postignuća (Fortier, Vallerand, i Guay,

1995; Chiu, 1997), logično je pretpostaviti da će visoka akademska motivacija dovesti do boljih i značajnijih akademskih postignuća. Zato je bilo veoma važno utvrditi da li postoji i

kolika je povezanost između konstrukta akademska motivacija i konstrukta akademsko

postignuće. Informacije o nivou i tipu motivacije studenata mogu ukazati na njihove

potencijale za buduću akademsku uspešnost. Studija koju su sproveli Rokfelou i Solis

(Rockafellow & Saules, 2006), bavila se odnosom intrinzičke i ekstrinzičke motivacije kod

studenata u oblasti postignuća u sportu i sklonosti ka uzimanju doping sredstava. Rezultat je

pokazao da su studenti koji su imali unutrašnje pokretače, pokazivali manje sklonosti ka

korišćenju doping sredstava, za razliku od studenata sportista čiju su uspešnost pokretali

spoljašnji motivatori. Takođe, jedno ranije istraživanje u kome je ispitivana posvećenost na

radnom mestu (Meir & Barak, 1974), pokazalo je značajnu povezanost posvećenosti

zaposlenog sa njegovim unutrašnjim ali ne i spoljašnjim potrebama. Zaposleni kod kojih je

ustanovljena visoka intrinzička motivacija, bili su uporniji i predaniji poslu od radnika sa

dominantnom ek strinzičkom motivacijom. Rezultati su, takođe, pokazali da nadređeni

drugačije opažaju radnike sa izraženom unutrašnjom motivacijom, daju im veću autonomiju u

obavljanju zadataka, što se može tretirati kao oblik nagrađivanja. Ispostavilo se da ovakva

nagrada povlači sa sobom još veće angažovanje intrinzički motivisanih radnika, tako da oni

često i deo slobodnog vremena posvećuju proizvodnim zadacima (Pelletier & Vallerand,

1996).

Deci i saradnici (Deci, Vallerand, Pelletier, & Ryan, 1991) su utvrdili da studenti, bez

obzira da li su motivisani unutrašnjim potrebama ili spoljašnjim razlozima, mogu biti uspešni

tokom studija. Takođe su zapazili da materijalna nagrada utiče na opadanje intrinzičke



13

motivacije za buduće aktivnosti. Opadanje unutrašnje motivacije, posledično dovodi do

opadanja učinka (Rockafellow & Saules, 2006) i negativno utiče na činioce ključne za dati

posao (Pelletier & Vallerand, 1996; Meir i Barak, 1974). Shodno tome, može se zaključiti da,

pojedinci koje pokreću spoljašnji faktori neće biti motivisani da budu produktivni, niti ćetragati za kreativnim rešenjima problema bez odgovarajuće spoljašnje nagrade.

Teorija afektivnog vezivanja odražava osnovne aspekte načina na koji su povezani

proces saznanja i ponašanja i kvalitet prošlih sećanja, sadašnjih dešavanja i budućih

očekivanja (Zimmermann, 2004; Maiseless i Scharf, 2007). Formiranje unutrašnjeg radnog

modela ide ruku pod ruku sa kognitivnim razvojem. Deca postepeno postaju sposobna da

konstruišu unutrašnje predstave negovatelja, sebe i recipročnih odnosa (Bretherton i

Munholland, 1999). Pomoću unutrašnjeg radnog modela koji je u vezi sa privrženošću, neki

događaj se može generalizovati kroz tri vremenske dimenzije - prošlost, sadašnjost i budućnost. Događaji odražavaju kvalitet prošlih sećanja, sadašnjih saznanja i budućih

očekivanja. Oni ne samo da su direktni prediktori aktuelnih afektivnih veza, nego i obrade

budućnosti kao vremenske perspektive i sećanja iz prošlosti (Zimmermann, 1999). Po

mišljenju Lagija i saradnika (Laghi et all, 2008), unutrašnji radni modeli mogu se sagledati

pomoću prošle, sadašnje i buduće vremenske perspektive. Što se tiče sećanja iz prošlosti, kod

adolescenta postoji direktan uticaj iskustva sa staraocem u ranom detinjstvu na sadašnje

emocionalne veze. Predstave privrženosti u unutrašnjim radnim modelima ne samo da

odražavaju prošlost iskustva, već se mogu razmatrati u procesu rekonstrucije onoga što se

desilo u prošlosti, na osnovu trenutnih životnih okolnosti i u vezi sa afektivnim preokretima

koji su tipični za adolescente (Maiseless i Scharf, 2007). Istraživanje o izgradnji lične istorije

adolescenata ukazuju na to da su autobiografska sećanja pod snažnim uticajem trenutnih

životnih okolnosti adolescenata i trenutnog pogleda na sebe samog (Henri i sar, 1994).

Unutrašnji radni modeli o sebi i modeli odnosa sa drugima mogu uticati na buduću

vremensku perspektivu. Na primer, adolescent koji ima sećanje o staratelju koji ga je

odbacivao i ismejavao u stresnim situacijama, može da razvije unutrašnji radni model sebe

kao nedostojne ličnosti. Zbog toga on može očekivati da u budućnosti neće naći osobu koja

će moći da ga voli. Njegova predviđanja će biti u skladu sa tim modelima (Bo wlby, 1973). U

tom slučaju, unutrašnji radni model kod nesigurnog obrasca privrženosti ne odražava samo

negativnu kogniciju već i očekivanja i predviđanjia o budućnosti (Nickerson i Nagle, 2004).



14

Akademska motivacija

Afekt je voda koja probija nasip, a strast je

velika reka koja se u svom koritu sve dublje probija.

Kant

Trajno i veoma jako emocionalno usmerenje čitave čovekove duše prema nekome ili

nečemu, nazvano strast , čini jezgro motivacije. Još Konfučije je smatrao da su žudnja za

pobedom i uspehom, kao i nagon za ostvarivanjem sopstvenih potencijala početak u

ostvarivan ju lične izvrsnosti. Hegel je kao, poslednji od glavnih predstavnika nemačkog

idealizma, verovao da bez strasti ništa veliko nije stvoreno i da se bez nje ne može ni stvoriti.Ta unutrašnja (intrinzička) strast se odnosi na lične ciljeve i želje i zahvalju jući njoj su neki

od njih ponekad dosegnuti, a potrebe zadovoljene. Pored toga što pokreće sve ljudske

aktivnosti, motivacija predstavlja i integralni deo procesa učenja. Njome se objašnjavaju i

uspesi i neuspesi u izvršavanju zadataka, pozitivni i negativni ishodi preduzetih aktivnosti,

uzlazne i silazne linije naših akcija, efikasnost i neefikasnost. Poznato je da dobar uvid u

sopstvene vrednosti i slabosti koje su ispoljene u nekoj aktivnosti, omogućava efikasno

korišćenje prednosti vrlina nad manama, a to je ono što podiže motivacioni nivo i snažnije

nas okreće uspehu. Ali, uprkos svemu što omogućava ili objašnjava, motivacija je

istovremeno i fascinantna aktivnost i teško razumljiv konstrukt.

Šta je motivacija?

Pitanje uzroka pojave određenog ponašanja, oduvek je privlačilo pažnju naučnika.

Najranije, pažnju filozofa. Naime, neke druge nauke nisu bile teorijski i empirijski

utemeljene u to vreme, tako da su mnogi problemi kojima se danas sistematski bavi

psihologija, nekada razmatrani u okviru filozofije. Objedinjenje teorijskog uopštavanja i

sistematskog empirijskog istraživanja psiholoških pojava upravo je bilo omogućeno

prethodnim filozofskim razmatranjem datih pojava. Sasvim je razumljivo da su psiholozi

krenuli od ideja i zamisli nekih filozofa. Dekart je svojim učenjem o ponašanju životinja utro

put Pavlovu, a Pavlov - bihejviorizmu. Sa druge strane, svojim učenjem o strastima ljudske



15

duše, Dekart je inspirisao razvoj hedonističke teorije motivacije. Spinozino učenje o jedinstvu

duše i tela bilo je polazna osnova za holističke teorije motivacije. Takođe, koreni mnogih

Frojdovih koncepata mogu se naći u Spinozinom i Lajbnicovom radu. Rodonačelnik

empirizma, Hobs, podvukao je razliku između urođene prirode čoveka i onoga što se dobijaiskustvom, stavljajući naglasak na socijalnu prirodu čoveka. Hobs je razvio tri osnovna

tumačenja ljudskog ponašanja koja su predstavljala temelj za razvoj instinktivističkih teorija

motivacije, hedonističkih teorija koje su utemeljene na izbegavanju bola, dok je žudnja za

počastima prepoznatljiva u Maslovljevoj teoriji samoaktualizacije (Maslov, 1982) i Desajevoj

teoriji kompetencije i samoodređenja (Deci, 1975).

Određenje pojma motivacije predstavlja mnogo više od niza pitanja o tome zašto se

organizmi ponašaju na način na koji se ponašaju. Motivacija je zato prepoznatljiv i koristan

koncept za razumevanje promenljivosti ljudskog ponašanja. Prepoznatljivost pojma je dovelado toga da se dovoljno pouzdanim smatra to da poznajete sadržaj i obim motiva i motivacije,

bez potrebe za problematizacijom ovih pojmova. Ipak, osnovno pitanje u oblasti motivacije

ostaje pitanje objašnjenja promena u izborima mogućih ponašanja koje organizam može

izvesti.

Psiholozi su godinama nudili mehanicistička objašnjenja motivacije. Prvi tak av model

je bio psihoanalitički. Po ovom modelu, organizam se snabdeva i puni energijom iz Ida, a nju

je moguće zadržati sublimacijom, kateksijom, a osloboditi se energije agresijom, seksom ili

na neki drugi način. Sledilo je razvijanje bihejviorističkog S-R modela, po kome je dovoljno

izložiti stimulus da bi se izazvala reakcija (Popović, 1999). Da li je uopšte moguće takav

komleksan pojam objasniti jednom definicijom? Olport (Allport, 1961) smatra da motivi

mogu biti toliko različiti, posebni i svojstveni pojedincu, da je skoro nemoguće u njima naći

nešto što im je zajedničko. U Psihološkom rečniku, Dragan Krstić (Krstić, 1988) navodi da je

„motiv svesni i nesvesni povod i podstrek na određenu delatnost“ (Krstić, 1988). Bek (Beck,

2003) definiše motivaciju kao teorijski pojam kojim se objašnjava zašto ljudi biraju određeni

način ponašanja u određenim okolnostima.

Uže definisanje motivacije se odnosi na dva pristupa motivaciji: regulacijski i

svrhoviti, (Beck, 2003). Regulacijskim pristupom se naglašavaju telesne reakcije organizma

na neprijatne i ometajuće unutrašnje senzacije, poput bola ili gladi. Svrhoviti pristup je više

kognitivan nego fiziološki i stavlja naglasak na ponašanje koje je usmereno prema cilju. U

kontekstu svrhovitog pristupa, motivacija se može definisati kao skup procesa koji podstiču,

usmeravaju i održavaju cilju usmereno ponašanje.



16

Na pitanje da li su ti procesi dominantno unutrašnji ili spoljašnji pokušali su da

odgovore Desaj i Rajan u svojoj teoriji samoodređenja (Deci and Ryan, 1985).

Samoodređujuća motivaciona teorijaKoncept dva osnovna tipa motivacije, unutrašnje i spoljašnje, pojavio se i u radu

Hartera (Harter, 1981). Harter je predstavio intrinzičku i ekstrinzičku motivaciju kao opozite

na istom kontinuumu. Studenti koji su klasifikovani kao intrinzično motivisani, bili su oni

koji su imali sklonost ka izazovima, koji su učili iz znatiželje i zbog sopstvenog

interesovanja, koji su donosili nezavisne odluke i koji su vrednovali sopstvene uspehe i

neuspehe na osnovu unutrašnjih kriterijuma (Harter, 1981). Za razliku od njih, ekstrinzički

motivisani studenti su: preferirali jednostavne zadatke, učili da bi zadovoljili svoje predavače,

roditelje ili nekog trećeg, pokazivali zavisnost od nastavnika tokom izrade zadataka, oslanjali

se pre na odluke nastavnika nego na sopstvene i vrednovali sopstveni uspeh ili neuspeh u

odnosu na spoljašnje kriterijume (Harter 1981). Harter je proučavajući ova dva tipa

motivacije, razvio upitnik zasnovan na samoproceni studenata o tome šta ih motiviše ka

pojedinim oblicima ponašanja na fakultetu. Studenti su birali motivatore koji su unapred bili

razvrstani kao spoljašnji, odnosno unutrašnji. Na osnovu njihovih odgovora, Harter ih je

razvrstavao prema dominantnom tipu motivacije, u kategorije intrinzički ili ekstrinzički

motivisanih studenata.

Desaj i Rajan (Deci and Ryan, 1985) su razvili socijalno-kognitivnu teoriju

motivacije i nazvali je teorija samoodređenja. Centralna pitanja ove teorije su intrinzička i

ekstrinzička motivacija.

U vreme dok je teorija operantnog uslovljavanja bila relativno jaka, nekoliko

naučnika je počelo da razvija koncept unutrašnje, intrinzičke, motivacije. Tih ranih

sedamdesetih godina, Desaj (Deci, 1975) je sproveo veoma važno istraživanje u kome je

pretpostavio da se u osnovi potrebe pojednica da se oseća kompletnim i samoodređenim

nalazi snažna intrinzička motivisanost. Rezultati ovog istraživanja su, takođe, pokazali da

spoljašnje nagrade potiskuju rad unutrašnje motivacije. Svoj višegodišnji rad, Desaj i Rajan

su krunisali razvojem teorije samoodređenja (Self – Determination Theory, SDT), 1985.

godine. Teorija objašnjava kontinuum samoregulacije motivacije koji se kreće od amotivacije

na jednom kraju, preko različitih stepena spoljašnje motivacije, do razvijene unutrašnje

motivacije na drugom kraju.



17

Osnovna pretpostavka kojom se ova teorija bavi, odnosi se na kontrolu motivacije.

Preferencija kontrole motivacije je posebno izražena kod pojave intrinzičke motivacije (Deci

and Ryan, 1985). Rajan i Desaj, takođe, navode (2000) da ljudske jedinke mogu biti

proaktivne i uključene, kao i pasivne i otuđene, u zavisnosti od socijalne situacije. U skladu stim, u istraživanjima koja su zasnovana na teoriji samoodređenja, razmatran je i analiziran

socijalni kontekst koji vodi ka prirodnom procesu samomotivacije. Takođe, proučavani su i

specifični faktori koji unapređuju ili razaraju intrinzičku motivaciju i samoregulaciju (Ryan

& Deci, 2000).

Svoju teoriju samoodređenja, Rajan i Desaj (2000) povezuju i sa klasičnim teorijama

potreba, preciznije sa integracijom tri osnovne psihološke potrebe. To su potrebe za

kompetencijom, autonomijom i društvenom povezanošću, koje, kada su zadovoljene, utiču na

razvoj samomotivacije i opšteg mentalnog zdravlja. Autori, takođe, navode da se prekointrinzičke motivacije najviše izražava pozitivan potencijal ljudske prirode. Intrizičku

motivaciju smatraju nasleđenom tendencijom traganja za novinama i izazovima u cilju

proširivanja vlastitih kapaciteta za istraživanje i učenje. Razvojna psihologija nas uči da su

zdrava deca od svog rođenja radoznala, aktivna i razigrana, čak i kada ne očekuju bilo kakvu

nagradu (Harter, 1978). Ovakav opis intrizičke motivacije prikazuje prirodnu težnju ka

procesu ovladavanja, istraživanja, asimilacije koji su veoma bitni za kognitivni i društveni

razvoj (Csiksentmihalyi i Rathunde, 1993).

Razvijanjem pod-teorije kognitivne evaluacije (1985) u okviru teorije

samoodređujuće motivacije, Rajan i Desaj su pokušali da odrede i razmotre činioce koji

objašnjavaju varijabilitet unutar intrinzičke motivacije. Autori navode da osećaj kompetencije

neće dovesti do povećanja unutrašnje motivisanosti ako ga ne prati osećanje autonomije

(Deci i Ryan, 2000). Takođe, veoma važno je napomenuti da će pojedinci biti visoko

intrinzički motivisani samo ako određena aktivnost predstavlja novitet, izazov ili estetsku

vrednost. Za aktivnosti koje nemaju te karakteristike, primena teorije kognitivne evaluacije

nije adekvatna.

Pojam ekstrinzička motivacija se odnosi na aktivnost koja vodi postizanju nekog

nezavisnog cilja zarad dobijanja adekvatne spoljašnje nagrade (Deci i Ryan, 2000). Slično

uvođenju pod-teorije kognitivna evaluacija zbog boljeg razumevanja i objašnjavanja

unutrašnje motivacije, u pokušaju da objasne različite oblike ekstrinzičke motivacije, činioce

koji je unapređuju ili narušavaju, Rajan i Desaj uvode pod-teoriju organizmičke integracije

(1985). Prema ovoj pod-teoriji, na levi kraj samoodređujućeg kontinuuma, autori (Deci i



18

Ryan, 2000), stavljaju amotivaciju, zatim ekstrinzički motivisano ponašanje, dok se na

suprotnom, desnom, kraju kontinuuma nalazi intrinzička motivacija.

Rajan i Desaj (2000) navode da je amotivacija stanje bezvoljnosti, odnosno

nepostojanja samoregulacije. Uzroci amotivisanosti leže u nevrednovanju akitivnosti iosećanju nekompetentnosti za obavljanje određene aktivnosti (Bandura, 1986; prema Ryan i

Deci, 2000). Selidžmen (Seligman, 1975; prema Ryan i Deci, 2000), sa druge strane, smatra

da do amotivisanosti dolazi zato što ne postoji očekivanje željenog ishoda.

Ekstrinzički motivisano ponašanje obuhvata četiri različita oblika regulacije.

Najmanje autonomno ekstrinzički motivisano ponašanje se odnosi na motivaciju koja je

regulisana spolja. Takvim ponašanjem se zadovoljavaju spolja nametnuti zahtevi kojima se

pojedinci podređuju. Takva eksterna regulacija motivacije je bila prisutna u Skinerovim

istraživanjima (Skinner, 1953) i predstavljala je direktnu suprotnost intrinzičkoj motivaciji.Sledeći stepen na kontinuumu samoodređujuće motivisanosti je introjektovana regulacija

koja uključuje prihvatanje spoljašnje regulacije koju osoba ipak ne doživljava kao sopstvenu.

U ovom relativno kontrolisanom obliku regulacije, cilj ponašanja je da se izbegne osećaj

krivice i anksioznosti, uz očekivanje nagrade koja jača ego ispunjavajući ga osećanjem

ponosa. Klasični oblik introjekcije predstavlja ego orijentacija. Ponašanja koja karakterišu

ovaj stepen samoodređujuće motivacije, sprovode se sa ciljem da se pokaže sopstvena

vrednost ili da se izbegne neuspeh kako bi se zadržalo osećanje vrednosti. Regulacija kroz

identifikaciju je sledeći oblik samoodređujuće ekstrinzičke motivacije. Ovaj oblik motivacije

odlikuje veća autonomija, svesno vrednovanje bihejvioralnog cilja, pa se u skladu sa tim i

aktivnost smatra veoma važnom. Integrisana regulacija je najautonomniji oblik ekstrinzičke

motivacije. Ovakav oblik regulacije je u saglasnosti sa sopstvanim vrednostima i potrebama i

u potpunosti je asimilovan sa selfom. Na drugom kraju kontinuuma samoodređenja, nalazi se

intrinzička motivacija koju odlikuje unutrašnji lokus uzročnosti i unutrašnja regulacija

motivacije.

Pregled relevantnih radova o konstruktima samoodređujuće teorije motivacije

Istraživanje koje je sproveo Leper sa saradnicima (Lepper et al., 2005) dovelo je u

pitanje Harterovu dihotomnu meru motivacije čiji su krajevi opoziti istog konstrukta.

Istraživači su predložili da se intrinzička i ekstrinzička motivacija tretiraju kao dva potpuno

odvojena psihološka kostrukta. Naravno, dominantnost jednog tipa ne podrazumeva potpuno



19

odsustvo drugog tipa motivacije. Istraživanje Lepera i saradnika (Lepper et al., 2005),

pokazalo je da postoji umerena negativna povezanost između unutrašnje i spoljašnje

motivacije kada se one mere kao nezavisni konstrukti, a ne visoka negativna korelacija kada

se pretpostavlja da su one krajevi jednog motivacionog kontinuma, kao što je predložioHarper.

Polazeći od činjenice da između unutrašnje i spoljašnje motivacije ne postoji visoka

povezanost, Desaj i saradnici (Deci, Vallerand, Pelletier, & Ryan, 1991) smatraju da

intrizičku i ekstrinzičku motivaciju treba shvatiti kao zasebne konstrukte. Istraživači su u

svojoj studiji (1991) primenili ovaj pristup. Pored ova dva konstrukta, Desaj i saradnici su na

istom uzorku studenata ispitali i amotivaciju koju se definisali kao oblik motivacije u kojoj

ispitanik ne vidi razlog zbog čega nešto radi. Amotivisani pojedinci nisu motivisani da

postignu ciljeve, jer ne veruju da njihovo ponašanje tokom studija ima ikakve veze saishodima na kraju studija, ili se ponašaju kao da ih uopšte nije briga za to.

Da bi se identifikovali motivacioni trendovi kod pojedinaca, koji utiču na odnos

između dva motivaciona konstrukta i akademskog uspeha, intrinzička i ekstrinzička

motivacija se mogu pratiti tokom vremena. Harter (1981) je pokazao da starija deca teže

tome da istaknu vrednost spoljašnjih motivacionih faktora, poput nagrada i boljih ocena, u

odnosu na unutrašnje motivacione faktore, dok mlađu decu pokreću radoznalost i težnja ka

samostalnom savladavanju sadržaja i rešavanju problema. Rezultati dva odvojena

istraživanja, sprovedena na uzorku učenika osnovne škole, kod kojih je ispitivana

autonomnost intrinzičke i ekstrinzičke motivacije, potvrđuju postojanje ekstrinzičke

motivacije kao zasebnog konstrukta. Ekstr inzička motivacija se pokazala stabilnom tokom

vremena, dok je intrizička motivacija opadala sa godinama. (Lepper et al., 2005; Gottfried et

al., 2001). Ovaj nalaz je potvrđen na uzorku srednjoškolaca u istraživanju Otisa i saradnika

(Otis, Grouzet, i Pelletier, 2005).

Jedan deo ovih rezultata se može objasniti uticajem roditelja koji podstiču razvijanje

intrinzičke akademske motivacije, nezavisno od vrste zadatka (verbalni ili matematički)

(Gottfried et al., 1994). Potpuno je jasno da promene u akademsko j motivaciji mogu da utiču

na akademsko postignuće. U svojoj kasnijoj studiji, Gotfrid (Gottfried et al., 2001) navodi da

bi razlozi za opadanje unutrašnje motivacije mogli biti u vezi sa odlikama samog gradiva ili

karakteristikama primenjenih nastavnih metoda. Takođe, Gotfrid (2001) u istom radu ističe

da unutrašnja motivacija opada sa porastom nagrađivanja uspeha i u školi i kod kuće. Meta

analizom 128 studija, utvrđeno je da su spoljašnje nagrade značajno potkopale unutrašnju



20

motivaciju (Deci, Koestner, & Ryan, 1999). Srećom, nemaju sve nagrade štetan utucaj na

unutrašnju motivaciju. Pohvale i pozitivna verbalna reakcija, smatraju se oblicima spoljašnje

motivacije koji mogu povećati interesovanje za zadatke, što dovodi do povećanja unutrašnje

motivacije (Deci, 1971; Deci et al., 1999). Materijalne nagrade, suprotno pohvalama, dovodedo opadanja unutrašnje motivacije.

Karika koja spaja sigurni oblik rane roditeljske privrženosti i akademsku motivaciju,

može upravo biti odnos između pohvale kao oblika nagrađivanja i unutrašnje motivacije. Kod

dece koja dobijaju mnogo pohvala, pozitivnih povratnih informacija i ohrabrivanja od

roditelja, motivacija izazvana unutrašnjim faktorima je visoko izražena (Deci, 1971). Deca

koja imaju sigurni oblik privrženosti prema roditejima, osećaju i znaju da njihovi roditelji

predstavljaju sigurnu bazu iz koje oni bezbedno mogu da istražuju (Bowlby, 1982), tako da

sigurna privrženost može da podstakne radoznalost – glavnu komponentu unutrašnjemotivacije.

U studiji Lepera i saradnika (Lepper et al., 2005) bilo je očekivano da će ispitivani

adolescenti sa sigurnim oblikom roditeljske privrženosti, biti visoko motivisani unutrašnjim

faktorima, što bi ih dovelo do visokog postignuća na završnom ispitu. U ovom radu su

ispitivane veze između intrinzičke i ekstrinzičke motivacije i amotivacije u svetlu

pretpostavke da se radi o potpuno različitim konstruktima, sa ciljem da se utvrdi pozitivna

korelacija između unutrašnje motivacije i rezultata na ispitu i negativna korelacija između

spoljašnje motivacije i testovnog skora.

Iako je odnos između sigurnog oblika rane roditeljske privrženosti i akademskog

postignuća jasan, ipak, još uvek, nisu jasni mehanizmi po kojima rana privrženost utiče na

razvijanje akademske motivacije. Lerner i Kruger (Learner and Kruger, 1997) su sproveli

istraživanje na uzorku od 150 studenata nižih godina koledža, sa ciljem da ispitaju odnos

između privrženosti, self -koncepta i akademske motivacije. Pretpostavka je bila da će

studenti sa sigurnim obrascem roditeljske privrženosti imati pozitivan self-koncept, koji bi

uticao na razvoj motivacije. Rezultati su pokazali da je self-koncept slab medijator, ali je

ukazao da treba i dalje tragati za što određenijim objašnjenjima odnosa rane privrženosti i

akademske motivacije.

Istraživanje Bronštajna, Ginsburga i Herere (Bronstein, Ginsburg, and Herrera, 2005)

pokazalo je da kontrolišući roditelji utiču na razvoj dominantne spoljašnje motivacije kod

dece, dok je kod dece podržavajućih roditelja, bila dominantna unutrašnja motivacija. Snaga i

sigurnost porodičnog okruženja u kome dete odrasta je pozitivno povezana sa akademskom



21

motivacijom, zaključuju Lerner i Kruger (Learner & Kruger, 1997) i naglašavaju da treba

obratiti veću pažnju i na važne osobe, osim roditelja, u životu adolescenta. Ta tačka je bila

osnov za istraživanje Nikersona i Neglea (Nickerson & Nagle, 2005) čiji su rezultati pokazali

da se sa odrastanjem sve manje traži podrška roditelja i da se adolesenti okreću vršnjacima,nastavnicima ili drugim važnim figurama u njihovim životima.

Dosadašnja istraživanja su potvrdila da rana roditeljska privrženost utiče na

akademsku motivaciju koja se odražava na postignuće u školi i uspeh na studijama. Pored

ovoga, utvrđeno je da veoma važnu ulogu u akademskom postignuću imaju privrženost

prijateljima, vršnjacima, nastavnicima i ostalim važnim osobama u životima adolescenata.

Ovakvi odnosi su ih motivisali da ostvare visoko postignuće u školi.

Po teoriji samoodređenja, svi učenici i studenti, bez obzira na poreklo, poseduju

inherentne tendencije ka rastu, psihološku podršku i psihološke potrebe takve da obezbeđujumotivacione temelje za akademsko postignuće (Reeve, 2006; Ryan & Deci, 2000, 2002).

Što se tiče odnosa vremenske perspektive i konstrukata teorije samoodređenja, u

literaturi se mogu naći samo radovi koji obrađuju problem budućnosti i motivacije. To je i

očekivano s obzirom na činjenicu da se budućnost i zasniva na postavljanju ciljeva za koje su

pojedinci pokazali interesovanje i koje su odabrali (Lens, 2006). Kod studenata sa

naglašenom orijentacijom ka budućnosti, dominiralo je nekoliko unutrašnjih motiva -

osećanje krivice, stid, lična uverenja i zainteresovanost za učenje.



22

Vremenska perspektiva

Mi lažno protičemo u vremenu uvjereni da smo sada, a ne prije ili kasnije. To što mi

jesmo, ne znamo povezati sa prije i kasni je, već nam naš isključivi kriterijum vremena govori

da mi nigdje izvan sada nismo. Konstatujući da smo bili, ili da ćemo biti, mi ne činimo

nikakav presedan. Bili i ćemo biti znači samo da je sada postojalo i da će postojati. Bili smo

sada u trolejbusu i bićemo sada u bioskopu. To je jedino kvalitativno značenje razlike

između sada, prije i kasnije.

O subjektivnoj dimenziji vremena (Fajgelj, 1970)

Sve se dešava pod okriljem vremena. Rađamo se, rastemo i razvijamo, učimo i

radimo, rađamo, podižemo i vaspitavamo, odlazimo u večno vreme. Na tom našem putu koji

je uvek put sutrašnjice, mi se radujemo, tugujemo, strahujemo, ljutimo. Od emocije koja

prevagne zavisi kakav ćemo stav razviti prema našem juče, danas i sutra.

Vreme kao medijum u kome živimo i koga smo svesni, oduvek je zaokupljalo pažnju

filozofa, fizičara, teologa, psihologa, običnih ljudi. Kada govorimo o vremenu, zapravo

govorimo o događajima koji su prošli pre jedne sekunde, nekoliko minuta, dana, godina,decenija i vekova. I svesni smo da se taj trenutak sadašnjosti, dok još uvek govorimo o

onome što je bilo ili se nadamo da će biti, utapa u prošlost. Takođe, svesni smo da budućnost

ne postoji, već da je ona projekcija našeg nadanja da će se nešto desiti.

Kada govorimo o prošlosti, najčešće to radimo u kategorijama prijatnih i neprijatnih

uspomena. U nadi da će se naša budućnost desiti, a pod uticajem prošlih iskustava, uživamo,

radujemo se i volimo ono što imamo ili bespomoćno čekamo da nam sudbina dodeli šta nam

sleduje.

Određenje pojma „vremenska perspektiva“

Vremenska perspektiva se ogleda “u relativnom značaju koji pojedinac u svojim

mislima pridaje prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti“ (Hornik, 2010). Naši stavovi prema

prošlom, sadašnjem i budućem vremenu mogu biti pozitivni ili negativni. Doživljaj vremena



23

je oblikovan našim emocionalnim stanjem, dominantnom vremenskom perspektivom i

tempom života u zajednici čiji smo član.

Zimbardo i Bojd (Zimbardo & Boyd, 2008) navode nekoliko tradicionalnih definicija

vremenske perspektive iako analiza navedenih određenja ukazuje na sličnost koncepta

vremena kod naučnika koji su živeli i delovali u različito vreme.

Otac američke psihologije, Viljem Džejms (William James), dao je tradicionalnu

definiciju vremenske perspektive, označavajući je kao znanje o nekom drugom delu toka,

znanje o prošlosti ili budućnosti, bliskom ili udaljenom, koje se uvek meša sa našim znanjem

o sadašnjosti (Zimbardo & Boyd, 2008).

Slično Džejmsu, Kurt Levin (Kurt Lewin), otac socijalne psihologije, napomenuo je

da je vremenska perspektiva sveukupnost nečijeg psihološkog sagledavanja i budućnosti i

prošlosti, koje se odslikavaju u sadašnjem trenutku (Zimbardo & Boyd, 2008).

Otac psihološkog proučavanja vremena (Paul Fraisse) smatra da naša ponašanja u bilo

kom trenutku ne zavise samo od situacije u kojoj se nalazimo, već od svega što smo do tada

iskusili, kao i od svih budućih očekivanja (Zimbardo & Boyd, 2008). Dakle, možemo reći da

je svako naše ponašanje smešteno u neku temporalnu perspektivu. Ono zavisi od našeg

vremenskog horizonta u samom momentu događanja.

Razmatrajući određenje vremenske perspektive, Zimbardo i Bojd iznose da je

vremenska perspektiva često nesvestan lični stav koji svako od nas ima prema vremenu.

Zahvaljujući ličnom stavu, neprekidni tok egzistencije se može smestiti u šest kategorija koje

našim životima daju uređenost, povezanost, sklad i značenje. Taj lični stav ima snažan uticaj

na život svih ljudi i predstavlja prvi vremenski paradoks. Kao drugi vremenski paradoks,

Zimbardo i Bojd (Zimbardo & Boyd, 2008), navode uravnotežen stav, stav srednjeg

intenziteta u odnosu na svih šest dimenzija vremenske perspektive.

Šest dimenzija vremenske perspektive

Odnos prema vremenu je obično naučen u kulturi u kojoj živimo, oblikovan religijom,

ekonomskim statusom, obrazovanjem, porodicom, vršnjacima, školom i značajnim

događajima u životu. Kulture se međusobno veoma razlikuju po dominantnoj vremenskoj

perspektivi. One na različit način vrednuju prošlost, sadašnjost i budućnost, kao i uticaje



24

njihovih interakcija. Kulture koje su orijentisane ka prošlosti, čvrsto veruju u značaj ranijih

događaja. Istorija, religija i tradicija su ekstremno važne za ove kulture. Kulture okrenute

sadašnjosti, pridaju najveći značaj neposrednom trenutku jer budućnost vide kao nejasnu i

neizvesnu. Ako su kulture orijentisane ka budućnosti, one ističu važnost onoga što će doći iočekuju da budućnost bude veličanstvenija od sadašnjosti.

Prema teoriji i tridesetogodišnjim istraživanjima Zimbarda (Zimbardo) i Bojda

(Boyd), postoji šest glavnih vremenskih perspektiva - negativna prošlost, pozitivna prošlost,

hedonistička sadašnjost, fatalistička sadašnjost, budućnost i transcedentalna budućnost.

Okrenutost prošlosti

Ljudi okrenuti prošlosti u stanju su da se distanciraju od konkretne stvarnosti, od

aktuelnih situacija i ličnih iskušenja, usmeravajući svoju pažnju na ranije utvrđene obaveze

povezane sa prethodno postavljenim ciljevima. Veliki deo njihovog ponašanja je pod

uticajem osećanja krivice zbog neusaglašenosti aktuelnih misli i akcija sa ranije utvrđenim

obavezama. Ljudi sa takvom vremenskom orijentacijom su često konzervativni, zabrinuti

zbog održavanja status quo pozicije, nezavisno od toga da li je ta pozicija dobra ili loša za

njih. Oni ne rizikuju, njih ne impresioniraju novi, efikasniji načini obavljanja aktivnosti već

posežu za načinima koji su im već poznati i koje imaju u iskustvu. Imaju intenzivnu potrebu

da se osete sigurnim, bezbednim, zaštićenim pod okriljem isprobanog iskustva.

Rituali i mitovi igraju važnu ulogu u njihovim životima kao i tradicionalne ili

fundamentalne vrednosti u religiji i politici. Oni su sumnjičavi prema svemu novom i

drugačijem. Vole porodična i prijateljska okupljanja, a potpuno su zatvoreni za nova iskustva

i ljude koje malo ili uopšte ne poznaju ili koji nisu deo njihovog socijalnog okruženja. Mogu

biti skloni predrasudama, pojednostavljenom, generalizovanom, stereotipnom ocenjivanju

ljudi i socijalnih zbivanja jer se plaše svega što je drugačije. Neguju dobre socijalne odnose i

saradnju sa drugima, dajući joj prednost nad takmičenjem ili strategijama koje omogućavaju

pribavljanje lične koristi. Nisu avanturisti, ne vole da putuju i budu daleko od svoje kuće.

Pozitivna strana orijentacije ka prošlosti je osećaj ličnog kontinuiteta, stabilan doživljaj sebe

tokom vremena, osećaj ukorenjenosti, koja nedostaje onima kod kojih je, na primer,

naglašena orijentacija prema budućnosti i hedonističkoj sadašnjosti. U meri u kojoj su

njihova ranija iskustva generalno pozitivna, ovi ljudi će uživati u nostalgičnim sećanjima na



25

stara dobra vremena bez obzira na trenutne bolesti. Ali, ako je njihov odnos prema prošlosti

naglašeno negativan, oni postaju žrtve ranijih trauma, neuspeha i frustracija, vrteći se po

začaranom krugu svojih negativnih prisećanja prošlosti, uprkos trenutno dobrom i srećnom

životu.

Pozitivna prošlost je vremenska perspektiva koju odlikuje topao, sentimentalan stav

prema prošlosti, a ne objektivno beleženje dobrih i loših događaja. Pozitivan stav prema

prošlosti može odslikavati pozitivne događaje iz ovog perioda života, ali isto tako i pozitivnu

interpretaciju, pozitivnu rekonstrukciju prošlih događaja. Psihološki gledano, ono što jedinka

veruje da se desilo u prošlosti mnogo više utiče na njene misli, osećanja i ponašanje od onoga

što se zaista desilo. Ljudi koji u svom iskustvu imaju neprijatne događaje u prošlosti, a

prisećaju ih se na pozitivan način, mogu postati otporniji na stres, mogu se bolje nositi sa

posledicama stresa, mogu postati bolje adaptirani i optimistični pojedinci.

Orijentaciju ka negativnoj prošlosti karakteriše generalno negativan stav prema

događajima iz prošlosti. Osobe kod kojih je dominantan ovakav ugao gledanja na prošlost

obično nemaju bliske prijatelje. Oni koji ih poznaju, opisuju ih kao nesrećne, depresivne,

stidljive, anksiozne, sa slabom kontrolom impulsa. Iako po pravilu nemaju mnogo energije,

trude se da budu zauzeti, okupirani kako bi pobegli od bolnih sećanja.

Okrenutost sadašnjosti

Osobe koje imaju naglašen odnos prema sadašnjosti, fokusiraju se na konkretne

faktore u neposrednom senzornom okruženju (fizička istaknutost - izražajnost, senzorni

kvaliteti, aktuelni društveni pritisci). Istovremeno, ignorišu ili umanjuju važnost apstraktnih

kvaliteta koji su relevantni za postojanje očekivanih budućih dešavanja ili pamćenje prošlih.

Takvi ljudi, takođe, imaju tendenciju da budu usko fokusirani na ono što jeste, pre nego na

ono što bi se moglo, ili na ono što je bilo. Njihovo mišljenje je više konkretno, manje

apstraktno, u govoru češće koriste sadašnje vreme. Teško im je da odlože zadovoljenje

potrebe, posebno kada je ona intenzivna, pa su izloženi pritisku. Lako podležu iskušenju i

mogu da se distanciraju od zadatk a ako su fizički ili socijalno stimulisani. Manje su usmereni

na instrumentalne aktivnosti za postizanje budućih ciljeva, a više na aktivnosti koje donose

neposredno zadovoljstvo ili kojima izbegavaju bol. Za razliku od ljudi koji su dominantno

orijentisani ka budućnosti ili čak prošlosti, osobe koje su pretežno okrenute sadašnjosti,



26

ponekad ignorišu ili izbegavaju da budu pod uticajem stečenih znanja, ukoliko to doprinosi

zadovoljenju njihovih potreba.

Utvrđeno je da je hedonistička sadašnjost dominantna vremenska perspektiva kod

pojedinaca koji su impulsivni, kreativni, radoznali, druželjubivi, skloni avanturi i ponekad

neodgovorni prema obavezama. Njihova vodilja se može ovako formulisati: ako to doprinosi

da se dobro osećate, uradite to. Skloni su rizičnom ponašanju bilo da se radi o seksu,

ekstremnim sportovima, uzimanju alkohola i konzumiranju droge. Ne vole mnogo obaveza,

trude se da ih bude što manje, ali vole brz tempo i luksuzan život uz malo rada. Vreme za njih

ne predstavlja posebnu vrednost. Ver ovatno bi retko izgovorili rečenicu: „Vreme je novac“.

Veoma popustljivi prema sebi i veoma „razigrani“, okreću se aktivnostima koje

donose neposredno zadovoljstvo, izbegavajući aktivnosti koje podrazumevaju planiranje na

duži rok, ulaganje dugotrajnog napora, brojno pokušavanje, sistematsko promišljanje, kao i

neprijatnost zbog suočavanja sa lošim posledicama nepromišljeno izvedenih akcija. Njihov

osnovni cilj je da ostvare uživanje u sadašnjem trenutku, čak i ako to podrazumeva rizik.

Obično nisu u stanju da razmotre eventualnu pojavu negativnih posledica, jer ih vuče

opsesivna potreba da dožive stimulaciju i uzbuđenje. Ove osobe su podložne bolestima

zavisnosti svih vrsta, uprkos dobijenim informacijama o mogućim negativnim posledicama.

Važnija im je intr inzička nego ekstrinzička motivacija, pri čemu biraju kratkoročne a ne

dugoročne ciljeve. To može biti razlog neuspešnog akademskog funkcionisanja i lošeg

snalaženja u sredinama koje su prvenstveno okrenute budućnosti. Međutim, kada se

fokusiraju na neposredne zadatke koji su im važni, delaju adekvatno, efikasno i uspešno.

Primer za to je uspešno rešavanje kreativnih zadataka u nekim video igricama gde se

povratna informacija dobija trenutno. Mogu da uživaju u igri, sportu, hobiju visoke

energetske potrošnje, intimnosti, seksualnosti, zabavama i mogu biti potpuno posvećeni

prijatelji. S druge strane, osobe sa ovom dominantnom vremenskom orijentacijom, mogu biti

emocionalno nestabilne što znači da ih je lako izvesti iz ravnoteže, a onda dominira stanje

visoke psiho-fizičke uznemirenosti. Neke od njih su sklone agresivnom ponašanju i kršenju

socijalnih konvencija, što ih direktno može odvesti u delinkvenciju i kriminal.

Fatalistička sadašnjost je dominantna kod pojedinaca sa bespomoćnim, beznadežnim

stavom prema budućnosti i životu. Odsustvo lične efikasnosti dovodi do anksioznosti i

depresivnog ponašanja. Teško sklapaju poznanstva, bilo prijateljska, bilo ljubavna. Poznanici



27

ih opisuju kao nesrećne, nesavesne i apatične. Retko tragaju za zadovoljstvima i ostavl jaju

utisak ljudi kojima ništa nije posebno važno. Ne plaše se da uđu u rizične situacije jer polaze

od uverenja da je sve unapred određeno i ma šta radili neće bitno promeniti tok i kvalitet

njihovog života u budućnosti. Vođeni su krilaticom – Šta će se desiti, desiće se.

Ovi ljudi su orijentisani ka sadašnjosti više zbog činjenice što su živi, nego što je

takva oprijentacija njihov izbor. Oni veruju da se ne isplati da planiramo, jer sve funkcioniše

onako kako je unapred određeno. Oni osećaju da su njihovi životi eksterno kontrolisani, a ne

da oni sami upravljaju njima, kroz sopstvene izbore. U sopstvenim očima, oni su pasivne

marionete sudbine, viših duhovnih autoriteta, ideoloških ili političkih sila u svom okruženju.

Za neke od njih, fatalizam je deo verskih sistema vrednosti u kome je bilo kakva inicijativa

pojedinca podređena moći božanstva. Za druge, njihova pripadnost nižoj klasi je posledica

ekonomskog neuspeha i po njihovom mišljenju, realne šanse za promenu tih okolnosti su

male. “Pozitivni fatalisti” više veruju u sreću koja bi mogla da promeni trenutne okolnosti,

nego u naporan rad i planiranje. Podršku za takav stav nalaze u sujeverju i obredima. Ovi

ljudi takođe imaju negativanu atribucionu pristrasnost koja održava njihov fatalizam

prihvatanjem krivice za neuspeh i odbacivanjem ličnih zasluga za uspeh. Oni mogu da imaju

više ozbiljnih psiholoških problema od pripadnika drugačijih orijentacija prema vremenu.

Depresija, poremećaji ishrane, narkomanija, sklonost samoubistvu mogu biti karakteristike

osoba okrenutih fatalističkoj sadašnjosti. Oni su najlošiji učenici zbog uverenja da im se ništa

dobro ne dešava, niti će se desiti, da se uloženi trud ne isplati, da su igre unapred nameštene i

da su one za njih nepovoljne. Ovakvi ljudi su skloni visok o rizičnim aktivnostima, potpunoj

nebrizi za zdravlje uprkos svesnosti o opasnostima od zaraznih i neizlečivih bolesti.

Okrenutost budućnosti

Budućnost – pojedince okrenute planiranju i postavljanju ciljeva odlikuje princip

realnosti. Oni su u stanju da zarad većeg zadovoljstva koje očekuju kao nagradu za uloženi

trud i posvećenost, odlože manje zadovoljstvo. Iz tog razloga veoma brinu o svom ponašanju.Imaju mnogo poznanika, a malo bliskih prijatelja, jer negovanje prijateljstva traži vreme koje

im je potrebno za ostvarenje postavljenih ciljeva. Da bi ostvarili svoje snove, veoma brinu o

svom zdravlju, umereno troše, imaju liste prioriteta i svakodnevnih zadataka i obaveza, ne

vole preterana uzbuđenja. Jednom rečju, imaju dobru kontrolu nad sopstvenim životom.



28

Ove osobe pokazuju tendenciju da svoje odluke manje zasnivaju na konkretnim,

empirijski zasnovanim aspektima trenutnog ponašanja, a više na anticipiranim, apstraktnim

imaginacijama budućih posledica alternativnih pravaca delovanja. Okrenuti su zaključivanju

ako – onda, probabilističkom razmišljanju, brižljivim analizama i utvrđivanju kauzalnosti.Pažljivo i savesno razmatraju posledice nečijih postupaka, trude se da optimizuju rezultate i

veoma su odgovorni. Prihvataju odlaganje neposrednih zadovoljenja da bi postigli dugoročno

bolje ciljeve. Spremni su da ulože velike napore u tekuće aktivnosti i da podnesu neprijatne

situacije na putu ka ostvarenju pozitivnih rezultata u budućnosti. Štede vreme i energiju i

izbegavaju da se angažuju oko poslova koji im nisu bitni.

Oni su orijentisani ka cilju, mogu da budu i veoma konkurentni i veoma kooperativni

u zavisnosti od toga šta im u toj situaciji više odgovara. Izbegavaju fizičke rizike i imaju

tendenciju da budu savesni u pogledu svog zdravlja, redovno ga kontrolišu i trude se da ga na

razne načine poboljšavaju, sprečavajući eventualne zdravstvene tegobe u budućnosti

(uzimanje vitamina, minerala, zdrava hrana, zdravstveni i stomatološki pregledi). Uspešno

rešavaju probleme i odlični su u apstraktnom rezonovanju. U stanju su da izbegnu sva

iskušenja i ometanja kada imaju zacrtan cilj. Njihovo ponašanje je pre svega instrumentalno i

usmereno na postignuće. Sa druge strane, nisu u stanju da uživaju u sadašnjosti i

svakodnevnim neobaveznim aktivnostima na koje gledaju kao na gubljenje vremena. U

poređenju sa ljudima koji imaju drugačiju vremensku orijentaciju, mogu imati teškoće uintimnim relacijama u kojima, iako bi to želeli, ne mogu uvek ostvariti predviđanje ishoda i

kontrolu.

Takođe, njihova potreba da planiraju na mikro nivou svedoči o tome da se oni nerado

prepuštaju prirodnom toku događaja koji ne mogu da kontrolišu i čije posledice u tom

trenutku ne anticipiraju (na primer, tok, razvoj i posledice seksualnog uzbuđenja). Jedan od

njihovih glavnih ciljeva je da povećaju efikasnost i što više urade u što kraćem vremenskom

intervalu. Oni, jednostavno, žele da upravljaju vremenom i budu gospodari vremena. Njihovo

mentalno zdravlje odlikuje visoka anksioznost, manično ponašanje, radoholičarstvo i strah od

neuspeha u ostvarivanju onoga što smatraju idealnim. Ako ciljevi koje dostignu u životu nisu

suštinski, obezvređuju ih. Besmisao prenose i na ostale segmente svog života, pa su skloni

krizi srednjih godina više nego ljudi sa drugačijim vremenskim orijentacijama.



29

Transcedentalna budućnost je šesta vremenska perspektiva Zimbardove i Bojdove

psihologije vremena. U cilju utvrđivanja nivoa prisustva ove dimenzije, konstruisan je

poseban instrument. Osobe očekuju da će posle smrti otići u raj, veruju u zagrobni život i

ponovno rođenje. Bez obzira da li su religiozni, sprovode kod kuće običaje svojstvene narodukome pripadaju. Imaju dobru kontrolu impulsa, nisu agresivni i promišljaju svako ponašanje

zbog posledica koje bi mogli imati u budućnosti.

Uravnoteženost vremeskih perspektiva – idealan profil

Ljudi su skloni tome da razviju jednu dominantnu vremensku perspektivu koja se

odslikava u njihovom svakodnevnom životu. Neuravnoteženi profil vremenskih perspektiva

sa naglašenom negativnom prošlošću i fatalizmom, dobar je prediktor neuroticizma,

nedostatka samokontrole i lične odgovornosti, kao i teškoća u međuljudskim odnosima.

Fatalistička sadašnjost i orijentacija ka negativnoj prošlosti su značajno povezane sa

sklonošću ka suicidalnom razmišljanju i samoubistvu. Rezultati jedne britanske studije

pokazali su da su ove dve orijentacije povezane sa niskim osećanjem samoaktualizacije,

niskim postignućima i negativnim očekivanjima i pogledima na život (Van Beck, 2007,

prema Zimbardo & Boyd, 2008).

Za optimalno psihičko, fizičko i društveno funkcionisanje potrebna je optimalna

kombinacija vremenskih dimenzija. Ova optimalna kombinacija ili ravnoteža, definiše se kao

„mentalna sposobnost da se jedna vremenska dimenzija fleksibilno zamenjuje drugom, u

skladu sa karakteristik ama zadatka, zahtevima situacije i ličnim mogućnostima, umesto da se

bude pristrasan prema određenoj vremenskoj dimenziji koja ne omogućava optimalnu

adaptaciju u trenutnim okolnostima“ (Zimbardo & Bojd, 1999). S obzirom da je idealan

profil dimenzija fleksibilan, dozvoljava dominaciju jedne vremenske dimenzije koja

odgovara zahtevima situacije, dok su ostale, privremeno, u drugom planu.

Uravnoteženost i kontinuitet vremenskih perspektiva povezani su sa visokom produktivnošću i osećanjem blagostanja. Rezultati istraživanja pokazuju da postoji korelacija

između kontinuiteta vremenskih orijentacija i inteligencije, dostignuća, snažnog identiteta,

samoostvarenja i svrhe (Rappaport, Sandy and Yeager, 1985) Takođe, postoji veza između

pozitivnih vremenskih perspektiva ( pozitivna prošlost, pozitivna sadašnjost, pozitivna

budućnost ) i karakteristika ličnosti. Naime, pokazalo se da zadovoljstvo prošlošću,



30

sadašnjošću i budućnošću, čini ljude značajno uspešnijim na poslu, u ostvarivanju i

razvijanju karijere, kao i u uspostavljanju zadovoljavajućih odnosa sa prijateljima i

porodicom (Boniwell et al, 2010).

Zimbardo i Bojd predlažu optimalan profil vremenskih orijentacija:

Visok skor na dimenziji pozitivna prošlost

Umereno visok skor na dimenziji budućnost

Umereno visok skor na orijentaciji hedonistička sadašnjost

Nizak skor na orijentaciji negativna prošlost

Nizak skor na orijentaciji fatalistička sadašnjost

Srednje izražen skor na transcedentalnoj budućnosti

Na osnovu rezultata višegodišnjeg istraživanja na velik om broju ispitanika, istraživači

su ustanovili da ne postoje dve osobe sa identičnom kombinacijom vremenskih perspektiva.

Zato, predloženi profil vremenskih dimenzija daje smernice u kom pravcu treba uložiti

napore kako bi se unapredio odnos prema vremenu.

Slika 1: idealan profil vremenskih perspektiva



31

Crvene tačke predstavljaju idealan odnos između vremenskih perspektiva, prema

mišljenju istraživača. Iako su na grafikonu povezane isprekidanim linijama, vremenske

dimenzije nisu teoretski povezane. Ocena na jednoj od dimenzija nema direktan uticaj na

neku od ostalih dimenzija (Surveys; 2010).

Ova specifična kombinacija govori da nam prošlost pruža doživljaj kontinuiteta

života, doživljaj identiteta, povezujući nas sa porodicom, tradicijom i kulturnim nasleđem.

Dakle, pozitivna prošlost nam daje korene. Budućnost nas čini poletnim jer nam daje krila,

nadahnjuje nas nadom, optimizmom i snagom, verom u sopstvene sposobnosti da se možemo

uspešno suočiti sa svim izazovima života. Hedoni stička orijentacija nam govori da sve to ne

bi imalo smisla ako ne bi uživali u radosti zbog činjenice što živimo, ako ne bi uživali u

energiji koja nas nagoni da upoznajemo ljude, mesta, da stičemo nova životna iskustva i tako

afirmišemo život (Zimbardo & Boyd, 2008).

Odnos vremenske perspektive sa demografskim obeležjima i psihološkim

konstruktima

Starosno doba

Ranija istraživanja su pokazala nedosledan odnos između dimenzija vremenske perspektive i starosti (Cottle, 1967; Lessing, 1972; Verstraeten, 1980). Neka istraživanja su

pokazala da se okrenutost budućnosti produbljuje tokom adolescencije (Wessman & Gorman,

1977). Na primer, među adolescentima od 12 do 18 godina (Cottle), pokazalo se da su stariji

adolescenti bili više usmereni na budućnost u odnosu na mlađe adolescente, koji su bili više

usmereni na prošlost. Slično tome, sedamnaestogodišnjaci su bili orijentisaniji ka budućnosti

u odnosu na petnaestogodišnjake (Verstraeten), dok su petnaestogodišnjaci bili okrenutiji

budućnosti u odnosu na trinaestogodišnjake (Cottle, 1967; Lesing, 1972; Verstraeten, 1980).

Lambert i Klajnberg (Lambert and Klineberg, 1967) su utvrdili da su adolescenti bili višeokrenuti budućnosti od mlađe dece u studiji (10-16). Grin (Greene, 1986) ukazuje da studenti

očekuju da im se tek dese veliki životni događaji u odnosu na mlađe kolege. Istraživači

(Anderssen, Myburgh, van Zyl, and Wild, 1992) su na uzorku mladih između 15 i 18 godina,

pokazali da je orijentacija ka prošlosti opadala dok se orijentacija ka budućnosti pojačavala.

Na kraju, još jedno istraživanje (Kalakoski and Nurmi, 1998) je potvrdilo da su stariji



32

adolescenti više mislili na svoje obrazovanje u budućnosti, nego mlađe kolege. Za razliku od

ovih nalaza, mnogi istraživači su dobili potpuno suprotne rezultate. Rezultati Lesinga

(Lessing, 1972) su pokazali da je kod starijih adolescenta dominantna orijentacija ka

sadašnjosti, a ne ka budućnosti i prošlosti. Njihove nalaze su potvrdili radovi Tismara(Tismar, 1987) i Boulsa (Bowles, 1999). Studija Meloeve i Vorela (Mello and Worrell, 2006)

je, takođe, potvrdila da su stariji adolescenti više okrenuti sadašnjosti, i to hedonističkoj, a ne

budućnosti i prošlosti.

Pol

Rezultati dosadašnjih istraživanja povezanosti pola ispitanika i njihove vremenske

orijentacije, nisu bili jednoznačni. Neka istraživanja su pokazala da muškarci imaju naglašeniju okrenutost budućnosti

nego žene (Trommsdorff, 1983; Trommsdorff, Lamm, & Schmidt, 1979). U istraživanju

Grina i Vitlija (Greene and Wheatley, 1992), ispostavilo se da muškarci kasnije od žena

očekuju da će stupiti u brak i dobiti zaposlenje. Jedna r anija studija (Cartron-Guerin and

Levy, 1980), sprovedena na uzrastu mlađih adolescenata, potvrdila je ove rezultate.

Nasuprot ovim nalazima, Zimbardo i saradnici (Zimbardo et al., 1997) su pokazali da

su ispitivani mladići bili više orijentisani ka sadašnjosti od devojaka istog uzrasta. Ispitujući

osobe koje su bile izložene stresu, Viman i saradnici (Wyman et al., 1993) su utvrdili da sumladići izloženi stresu, imali pozitivniji odnos i naglašenija buduća očekivanja nego devojke

u istoj situaciji. Dva istraživanja s kraja prošlog i na početku ovog veka, pokazala su da se

muškarci i žene ne razlikuju značajno po vremenskoj orijentaciji (Bowles, 1999; McCabe &

Barnett, 2000). Melo i Vorel (Mello and Worrell, 2006) su dobili značajnu povezanost

vremenske perspektive i pola ispitanika na samo jednoj dimeziji. Negativni stavovi prema

budućnosti su bili izraženiji kod devojaka nego kod mladića.

Odnos vremenske perspektive i nekih psiholoških konstrukata

Relevantna socijalno-psihološka literatura ukazuje na empirijske dokaze da postoji

značajna povezanost između orijentacije ka budućnosti i društveno poželjnog ponašanja, kao

i povezanost između naglašene orijentacije prema sadašnjosti i socijalno nepoželjnog



33

ponašanja. Pojedinci koji su okrenuti budućnosti, obično su bili veoma zainteresovani za

buduće ishode sadašnjih aktivnosti. Kako pokazuju brojna istraživanja (Epel, Bandura &

Zimbardo, 1999; Harber, Zimbardo & Boyd, 2003; Keough, Zimbardo & Boyd, 1999;

Rothspan & Read, 1996), osobe sa ovom orijentacijom, veruju u samoefikasnost, aktivnotraže rešenja aktuelnih problema, preduzimaju efikasnu samozaštitu od SIDE i rado učestvuju

u “on-line” istraživanjima. Suprotno od njih, ispostavlja se da pojednici koji su pretežno

orijentisani ka prošlosti imaju tendenciju da se više odaju uživanju, a manje radu. Skloni su

alkoholu, narkoticima i promeni seksualnih partnera, kako bi se prividno lakše izborili sa

stresnim situacijama (Keough et al., 1999; Rothspan & Read, 1996; Wills, Sandy & Yaeger,

2001).

Neke studije su ispitivale uticaj vremenske orijentacije na performanse radnika u

organizacijama. Na primer, otkriven je pozitivan odnos između vremenske perspektive i planiranja aktivnosti. Istraživači koji su se bavili odnosom dimenzija vremenske perspektive i

akademskog postignuća, dobili su da postoji pozitivna povezanost ove dve varijable (De

Voider & Lens, 1982). Lenings, Berns i Kuni (Lennings, Burns, and Cooney, 1998) su

utvrdili da pozitivan stav prema budućnosti, utiče na odličan uspeh u osnovnoj i srednjoj

školi, kao i na fakultetu. Zimbardo i Bojd (Zimbardo and Boyd, 1999) su potvrdili ovaj

rezultat. Orijentisanost ka budućnosti je povezana sa prosekom ocena, ali i sa ulože nim

trudom, operacionalizovanim kroz broj sati učenja (Shell & Husman, 2001). Istraživanje

Meloa i Vorela (Mello and Worrell, 2006), potvdilo je pozitivnu povezanost između

akademskog postignuća i pozitivnih stavova prema budućnosti, kao i negativnu povezanost sa

fatalističkim odnosom prema sadašnjosti.

Vremenska perspektiva i kultura

Na forimiranje određene vremenske perspektive utiče mnogo veoma različitih faktora

među kojima posebno mesto zauzima kultura u kojoj jedinka odrasta, razvija se, formira i

živi. Poslednjih desetak godina, u svetskoj naučnoj javnosti, postoji veliko interesovanje za

proučavanje odnosa kulturnih činilaca i vremenske perspektive. Višegodišnja istraživanja

Sircove i saradnika koja su sprovedena u okviru projekta adaptacije Zimbardovog upitnika

vremenske perspektive (Zimbardo Time Perspective Inventory – ZTPI, 1999) ZTPI, imala su

za cilj proveru faktorske strukture vremenske perspektive u 22 kulture. Rezultati ovih

istraživanja, prikazani su na Međunarodnom kongresu kros –kuturalne psihologije u



34

Melburnu, u Australiji, 2010. godine (Sircova at all, 2010). Pored provere postojanja

dimenzija koje su dobijene Zimbardovim inventarom vremenske perspektive (ZTPI) u tim

kulturama, istraživači su napravili poređenje onoga što su dobili u datim kulturama, što je

omogućilo realizaciju i budućih kros-kulturalnih istraživanja. Rezultati su pokazali jednakoststrukture vremenske perspektive u svim ispitivanim kulturama, uključujući i srpsku.

Akademska neefikasnost (akademska prokrastinacija)

„Valerijino lice je bilo prazno poput ekrana njenog monitora. Buljila je u monitor

znajući da bi reči trebale biti tu, reči koje je ona napisala, ali...nije bilo ničeg. Ni slovceta.

„Zašto? Zašto?“ – čudila se. Trebalo je da do sutra završi rad. „Piši, “ – naređivala je sebi,

„Stavi prste na tastaturu.“ Kao odgovor, na ekranu se pojavilo „asdfgh“. Bolje išta nego ništa.

Pritiskajući sebe sve vreme, zaključila je da joj je potreban kratak odmor od beskrajne dosade

i počela da piše prijateljicama odgovore na komentare o sajtu popularne muzičke grupe. Posle

gledanja nekoliko muzičkih videa, naišla je na satirične komentare o televizijskim emisijama

i prosledila link svojim drugaricama. Ubrzo su se Valerijine drugarice utrkivale ko će da

pronađe zabavniji i čistiji muzički klip. Prolazili su sati i dan se bližio kraju. Valerija je

osetila da ima manju inspiraciju za pisanje nego kada je sebi dala „kratak odmor“. Zaronila jeu pisanje ali je napisani članak odslikavao napor i vreme utrošeno na njega. Bio je đubr e.“

Odlomak iz knjige Pirsa Stila (Steel, 2010, str. 16).

Ovaj odlomak opisuje prokrastinirajuće ponašanje tokom poslednjeg dana pre isteka

predviđenog roka. Zamislimo sve dane koji prethode poslednjem. Neko će osetiti prezir, neko

gađenje, a neko paniku prepoznajući u Valerijinom ponašanju sopstveni stil reagovanja,

odnosno sopstveni problem. Šta je unutrašnji uzrok ovakvog ponašanja? Da li sistem

vrednosti? Nije teško zaključiti da je za Valeriju sve drugo bilo važnije od pisanja članka za

potrebe posla od koga živi.Postoje mnogobrojni primeri ovakvog ponašanja u svim sferama života u kojima

različiti faktori utiču na odlaganje (pomeranje), prolongiranje obaveza. Možda je to parališući

strah od očekivanog nalaza lekara, od ocene pretpostavljenog, od uspeha ili neuspeha?

Anksioznost vrtoglavo raste i organizam traži hitno opuštanje odlaganjem obaveza.

Impulsivno se biraju najlakši i najpristupačniji oblici relaksacije. Četiri ključne reči označene



35

u tekstu kurzivom, ukazuju na fenomene tesno povezane sa prokrastinirajućim ponašanjem -

očekivanja, vrednosti, impulsivnost i odlaganje.

Pre definisanja opšteg pojma prokrastinacije i njenog značenja u akademskoj sredini,

razjasnićemo šta jeste, a šta nije prokrastinacija, dajući i kratak istorijski opis pojave ovogfenomena.

Šta jeste, a šta nije prokrastinacija?

Pitanje šta jeste, a šta nije prokrastinacija izaziva konfuziju ne samo kod stručne

javnosti nego i kod običnih ljudi koji bi želeli da dobiju odgovor na to pitanje. Teško je

precizno odrediti pojam prokrastinacije. Naime, teško je podvući crtu koja bi razlikovala

“jeste” od “nije”. Zašto? Odgovor može da se potraži u opisu maladaptivne i adaptivne strane

odlažućeg ponašanja. Prvo, prokrastinacija nije samo odlaganje nečega što morate da uradite,

jer je odlaganje sastavni deo svakog posla. Promišljenost, strpljenje i određivanje prioriteta

imaju elemente odlaganja, a nisu prokrastinacija.

Mnoga istraživanja o prokrastinaciji naglašavaju upravo njenu maladaptivnu prirodu

(Ariely & Wertenbroch, 2002; Milgram, 1991) kod studenata sa slabim samopouzdanjem i

kompetencijom (Steel et al., 2001). Maladaptivni aspekt prokrastinacije je posebno izražen

kod studenata sa visokim strahom od neuspeha (Solomon & Rothblum, 1984) i izraženom

težnjom ka perfekcionizmu (Hewitt & Flett, 1991). Od kada se prvi put pojavila u engleskoj

literaturi, prokrastinacija nije određena samo kao odlaganje, već joj je dodat pridev

iracionalno. Potpuno svesni da radimo protiv sebe i sopstvenih interesa, voljno odlažemo

zadatke, pomerajući njihovo izvršavanje za neki budući trenutak. Svaki odloženi zadatak nosi

sa sobom određene posledice. Kumulativni efekat tih posledica vodi u osećanje krivice i griže

savesti, u stanje teskobe, što može biti veoma jako u nekim periodima života. U nekom

trenutku, može se osetiti potpuni gubitak motivacije koji će onemogućiti sistematsko

planiranje radne aktivnosti, njeno započinjanje, odvijanje i obavljanje. Evo čestog obrasca po

kome se ponašaju oni koji su skloni prokrastinaciji. Na početku osoba zaista misli da je pred

njom veliki projekat za koji ima dovoljno vremena. Možda i više nego što joj treba. Onda se

izgubi ritam, propuste se neke obaveze, ali još uvek postoji doživljaj posvećenosti datom

zadatku. Ako obaveze “mogu” biti zaboravljene, biće zaboravljene. A onda će doći dan kada

će osoba stvarno želeti da završi započeto. Ipak, sve će joj smetati, odvlačiti pažnju,

osujećivati pokušaje i napore da uspe. Ona će želeti da dan traje više od 24 sata. Anksioznost



36

će početi da raste, tako da će se težiti trenutnom olakšanju, bekstvu u san, u zabavu - u sve što

se čini kao bezbedna luka. Umesto da se uhvati u koštac sa iracionalnim odlaganjima,

pronalaze se opravdanja koja doprinose samoobmanjivanju i pothranjivanju neodgovornog i

autodestruktivnog ponašanja.

Neka novija istraživanja su pokazala da prokrastinirajuće ponašanje ne mora uvek

dovesti do negativnih posledica, već ponekad može biti povezano sa pozitivnim i

konstruktivnim rezultatima (Schraw et al., 2007; Sokolowska & Zusho, 2006). Prema nalazu

Čua i Čoia (Chu & Choi, 2005), aktivni prokrastinatori svesno biraju da odugovlače, jer im se

performanse poboljšavaju kad rade pod pritiskom usled bliskog isteka vremenskog roka. Što

je rok bliži, aktivni prokrastinatori bolje organizuju vreme, postaju kreativniji i motivisaniji u

obavljanju zadatka. Na osnovu postojećih rezultata, može se zaključiti da prokrastinacija nije

nužno maladaptivno ponašanje.

Prokrastinacija kroz istoriju

Prvi istorijski pregled pojave prokrastinacije načinio je Milgram 1992. godine

(Milgram, 1992). Na osnovu svoje analize, on je zaključio da tehnološki naprednija društva u

odnosu na zaostalija, imaju eksplicitniji i čvršći zahtev kada su u pitanju obaveze i

postavljeni rokovi, što, po njegovom mišljenju, doprinosi razvoju prokr astinacije. Međutim,

postojanje ovog fenomena može se otkriti u dalekoj prošlosti, u egipatskoj i rimskoj

civilizaciji, kada je prokrastinacija bila tretirana kao pozitivna vrednost, mudrost da se

izbegne nepotreban rad, ali i da se sačuva strpljenje (De Simone, 1993). Negativna konotacija

prokrastinacije povezana je sa Industrijskom revolucijom 1750. godine (Ferrari, Johnson &

McCown, 1995), koja je efikasnost stavila na pijedestal vrlina. Pre toga, stav prema

prokrastinaciji je bio neutralan i, čak, pozitivan jer je na nju gledano kao na mudar strateški

potez u akciji. Ipak, na početku dvadesetprvog veka, neki naučnici (Kachgal et al., 2001)iznose shvatanje po kome se na prokrastinaciju može gledati kao na savremeni trend

ponašanja što, takođe, može doprineti njenom porastu. Kao što vidimo, različite epohe,

kulture i stepen razvoja društva donosili su razlike u tretiranju ove, izgleda uvek prisutne

pojave - prokrastinacije.



37

Semjuel Džonson (1751) je na početku industrijske revolucije, pisao o prokrastinaciji

(odugovlačenju) kao opštoj slabosti koja postoji u manjoj ili većoj meri u svakom umu.

Krajem XVII veka, sveštenik Voker je naglašavao da je odugovlačenje ekstremno grešno

ponašanje protiv koga je sveštenstvo protestvovalo. Ovakvom stavu sveštvenstva prethodila je knjiga “Eupheus” koju je, pod pokroviteljstvom kraljice Elizabete I, napisao Džon Lili

(John Lyly), 1579. Pored mnogobrojnih poslovica navedenih u knjizi, Lili iznosi da: “Ništa

nije tako opasno kao odugovlačenje” (1579/1995). Dalje kretanje k roz istoriju javljanja

fenomena odugovlačenja vodi nas u stari Rim, u 44. godinu pre nove ere, kada je Ciceron u

govoru protiv političkog protivnika Marka Antonija, naglašavao da su u skoro svakom

ponašanju i aktivnosti “sporost i odugovlačenje, odvratni” (Philippics, 6.7). Oko 400 godina

ranije, Tukidid, atinski general, opširno je opisivao rat sa Spartancima, analizirajući vojne

strategije i karakteristike boraca. On navodi da se u ratnim okolnostima, od svih karakternihosobina boraca najviše može kritik ovati sklonost ka odugovlačenju, a da je jedino korisno

odlaganje - odlaganje početka rata (Histoires, 1.84.1). Najzad, tu je i Hesiod, koji je blizu 800

godina pre nove ere napisao (Works and Days, 1.413) da se posao ne ostavlja za sutra i

prekosutra i da je čovek taj koji, odlaganjem posla za sutra, ide ruku pod ruku sa propašću.

Fenomen prokrastinacije nije svojstven samo pripadnicima zapadnih, već i pripadnicima

istočnih kultura. To pokazuje istorija hinduizma. Pesničko delo nepoznatog autora,

“Bhagavad Gita”, predstavlja jedan od najčitanijih i najuticajnijih duhovnih tekstova

hinduizma (Gandhi, Strohmeier, & Nagler, 2000). U tom delu, Krišna naglašava da su

najgore osobine jednog čoveka nedisciplina, vulgarnost, tvrdoglavost, zloba, lenjost,

depresivnost i odugovlačenje. Takvim ljudima je uskraćena reinkarnacija. Umesto toga, oni

idu u pakao.

Imajući u vidu prisutnost ovog fenomena u svim epohama i veoma različitim

kulturama, i nevolje koje su izazvane odugovlačenjem aktivnosti, iznenađujuće je da ovaj

fenomen nije ranije privukao pažnju naučnika. Može se reći da pre devedesetih godina

dvadesetog veka skoro i ne postoje ozbiljniji naučni radovi koji se bave ovom

problematikom. Istraživački interes je naglo porastao u prvoj deceniji ovog veka i bilo bi

dobro ustanoviti zašto baš u to vreme.



38

Definicija prokrastinacije

Kao što je već pomenuto, Tukidid je pisao da odugovlačenje može povremeno biti od

neke koristi. Ovaj fenomen se ponekad označava kao “funkcionalno kašnjenje” ili kao

“izbegavanje žurbe” (Bernstein, 1998; Ferrari, 1993b). Iako se ne može poreći da postoje

forme odugovlačenja koje imaju pozitivne posledice i dobre ishode, ovaj rad je primarno

fokusiran na izučavanje prirode, porekla i oblika odugovlačenja sa negativnim predznakom.

Tendenci ja da se definiše prokrastinacija prerasta, kao i mnogi uobičajeni termini koji

se koriste u naučnim istraživanjima, u onoliki broj definicija koliko ima i naučnika koji se

bave ovom temom (Ferrari et al., 1995). U početku, takvo raznoliko definisanje može

izgledati kao prikrivanje prave prirode fenomena odugovlačenja, ali, takođe, ova okolnost

može poslužiti boljem i sveobuhvatnijem osvetljavanju datog fenomena. Različiti pokušaji da

se što bolje razume priroda jednog fenomena mogu biti pre komplementarni nego suprotni.

Pored toga, svako bavljenje nekim fenomenom, koji se posmatra iz različitih uglova, često

predstavlja otvorenu mogućnost da se skrene pažnja na čitav niz, na kraju, suštinski

povezanih elemenata. Očigledno je da se sve konceptualizacije odug ovlačenja prepoznaju

kao odlaganje, pomeranje, stavljanje na stranu zadataka ili odluka i to sve u skladu sa

latinskim značenjem reči: pro crastinus (Klein, 1971).

Rani pokušaji definisanja i proučavanja ovog fenomena bili su pod uticajem

bihejviorizma i on je označavan kao odlaganje izvršavanja obaveza sa pažnjom usmerenom

na tačnost (Silver, 1974) ili izbegavanje zadataka (Burka & Yuen, 2008; Lay, 1986; Solomon

& Rothblum, 1984). Sa rastom popularnosti kognitivnog i socio-kognitivnog pristupa,

definicije su pomerene prema uključivanju kognitivne komponente, na primer, razmatra se

korišćenje iracionalnih pristupa i strategija u rešavanju zadatka (Milgram, 1991; Senecal,

Julien & Guay, 2003) i neuspeh u samo-regulaciji (Ellis & Knaus, 1977; Ferrari & Tice,

2000; Ferrari, 2001; Knaus, 2000; Wolters, 2003). Prokrastinacija se najčešće smatra

iracionalnim odlaganjem i ova definicija odslikava objašnjenje u rečniku koje glasi:

“odlaganje akcije, posebno, bez opravdanog razloga” (The Oxford English Reference

Dictionary, 1996). „Iracionalno” podrazumeva izbor smera u kome će se neka aktivnost

odvijati, uprkos očekivanju da se time neće povećati ukupna dobit u vidu interesovanja,

sklonosti ili ciljeva, bilo materijalne prirode izražene kroz novac, bilo psihološke, izražene

kroz osećanje sreće i zadovoljstva. Kombinacijom ovih elemenata, prokrastinacija se definiše



39

kao dobrovoljno odlaganje neke akcije, uprkos tome što se očekuju loše posledice tog

odlaganja.

Porast broja definicija prokrastinacije je doveo i do uk ljučivanja afektivnih

komponenti, takvih kao što su loše osećanje koje je povezano sa širenjem prokrastinira jućeg ponašanja (Burka & Yuen, 2008; Fee & Tangney; 2000; Ferrari, 1991a; Rothblum, Solomon

& Murakami, 1986). Iako u manjem obimu, definicije su obuhvatale i motivacionu

komponentu, kao što su očekivanja i vrednosti u traženju razloga odugovlačenja rada na

izvršenju zadataka (Ackerman & Gross, 2005; Lay, 1986; Senecal et al., 1995).

Oblici prokrastinacije

Istraživanja prokrastinacije uglavnom su bila usmerena na četiri najčešća oblika ovog ponašanja i to: u akademskoj situaciji, u radnom okruženju, u svakodnevnom životu i u

procesu odlučivanja. Akademska prokrastinacija je izučavana na studentskoj populaciji i

odnosila se na razmatranje odugovlačenja kada su u pitanju akademski zadaci (Solomon &

Rothblum, 1984). Slično tome, prokrastinacija na radnom mestu, ispitivana je u radnom

okruženju. Jedina razlika između akademske i radne prokrastinacije, tiče se posledica

ovakvog ponašanja. Akademski zadaci su uglavnom pojedinačni napori, dok su zadaci na

radnom mestu obično vezani za čitav tim radnika. Shodno tome, prokrastinacija na radnom

mestu pogađa ukupnu efikasnost i postignuće jedne organizacije i daleko više košta nego

akademska prokrastinacija (Hammer & Ferrari, 2002; Lonergan & Maher, 2000).

Svakodnevni zadaci i odgovornosti, takođe, mogu postati meta prokrastinirajućeg ponašanja

(Lay & Brokenshire, 1997; Milgram, Sroloff & Rosenbaum, 1988; Sigall, Kruglanski &

Fyock, 2000) i odnose se na donošenje svakodnevnih odluka. Ova studija je usmerena na

proučavanje akademske prokrastinacije.

Akademska neefikasnost (definisanje pojma)

Akademska neefikasnost je rezultat prokrastinirajućeg ponašanja studenata, asistenata

i nastavnika. Navika odlaganja ispita za nekoliko dana, višegodišnje odugovlačanje sa

polaganjem poslednja dva-tri ili samo jednog ispita, probijanje rokova za izradu naučnih i

stručnih radova, traženje produženja rokova kako bi se zadaci završili, primeri su ponašanja



40

studenata i nastavnika. Ovaj rad se bavi neefikasnošću studenata koja je operacionalizovana

kao opšta sklonost ka prokrastiniranju.

Učestalost odugovlačenja

U neakademskoj populaciji, prokrastinira približno od 20% do 40% ispitanika

(Harriott & Ferrari, 1996; McCown & Johnson, 1989). U studentskoj populaciji, obim

odugovlačenja kreće se u rasponu od 20% do 95% (Ellis & Knaus, 1997; Hill et al, 1978;

Solomon & Rothblum, 1984). Visok stepen odlažućeg ponašanja susreće se upravo kod

studenata završnih godina studija. Što su studenti duže na fakultetu, veće su šanse da se

poveća njihova prokrastinacija. Takođe, prokrastinacija raste s obzirom na tip i priroduzadatka. Na primer, neki studenti navode da im je mnogo teže da čitaju, uče i usmeno izlažu

predviđeni materijal nego da pišu radove (Onwuegbuzie, 2000).

Kako drugi vide akademskog prokrastinatora?

Profil akademskog prokrastinatora je zasnovan na rezultatima studija sprovedenim na

ovoj populaciji (Blatt & Quinlan, 1967; Wolters, 2003). Daleko manje istraživanja je

sprovedeno na mlađim učenicima i učenicima-adolescentima (Scher & Osterman, 2002).

Pitanje je da li se rezultati dobijeni na studentskoj populaciji mogu direktno primeniti na

učenike u osnovnim i srednjim školama? Ove metodološke slabosti mogu ugroziti

pouzdanost zaključaka o poreklu, prirodi, učestalosti i obimu prokrastinacije među

populacijom koja uči (Scher & Osterman, 2002). Neefkasne studente koji odugovlače sa

završavanjem studija, drugi često vide kao one kojima sve ide teško, koji se s mukom bore da

dovrše započeto, koji imaju slab uspeh na studijama i koji su, samim tim, nestručni (Harriott

& Ferrari, 1996; Solomon & Rothblum, 1984; Steel at al., 2001). Za neefikasne studente se,takođe, smatra da imaju probleme sa učenjem ali i da su nemotivisani (Ferr ari, 1998).

Međutim, postoje nalazi koji tvrde baš suprotno, da, bez obzira na odugovlačenje, uspeh

studenata “ prokrastinatora” nije lošiji od uspeha “efikasnih” studenata (Onwuegbuzie, 1999).

Volters (Walters, 2003) i Senekal (Senecal at al., 1995) su utvrdili da i studenti koji su jako



41

motivisani da postanu stručnjaci u oblasti kojom se bave, takođe odugovlače sa obavljanjem

zadataka.

Razlozi zbog kojih su studenti neefikasni

U literaturi se navode tri grupe razloga zbog kojih studenti odugovlače sa

završavanjem obaveza. Prvi se odnose na crte ličnosti kao što su strah od neuspeha i

perfekcionizam. Drugu grupu čine osobine zadatka, njegova težina i averzija studenata prema

prirodi zadatka. Treća velika grupa razloga se odnosi na sopstvenu predstavu o self-konceptu,

samopoštovanju i samoefikasnosti. Da bi se utvrdili istinski razlozi odlažućeg ponašanja,

nivo prokrastinacije bi kod ljudi morao da pokaže konzistentnost tokom vremena i u

različitim situacijama. Urađeno je dovoljno istraživanja čiji rezultati pokazuju da

prokrastinacija ima temporalnu i situacionu stabilnost. Na primer, Eliot (Elliot, 2002) je uosam sukcesivno sprovedenih studija ( N = 715) koje su bile fokusirane na ispitivanje

pouzdanosti podataka metodom test– retest, dobio prosečnu korelaci ju od 0,75. Eliot (Elliot,

2002) je, takođe, sproveo longitudinalnu studiju sa vremenskom distancom od deset godina i

dobio pouzdanost podataka u visini 0,77. Ovakvi rezultati ukazuju da je prokrastinacija

dovoljno stabilna pa se na osnovu toga može smatr ati crtom ličnosti.

Psihološki uzroci prokrastinacije široko variraju, mada osnovu ovog fenomena

svakako čine anksioznost, nisko samopoštovanje i samoodbrana. Osobe sklone

odugovlačenju (prokrastinatori), takođe, misle da imaju visoko izraženu savesnost,

zasnovanu na „snovima i željama“ o savršenom izvođenju ili postignuću, nasuprot

realističnoj oceni njihovih obaveza i mogućnosti.

U radu “Priroda prokrastinacije” Stil (Steel, 2007) daje obuhvatan meta– analitički

osvrt na dosadašnje rezultate iz oblasti bavljenja prokrastinacijom. Sumirajući 684 korelacije,

Stil u svojoj meta-analizi prokrastinacije navodi da ona veoma slabo korespondira sa

neuroticizmom, buntovništvom i željom za senzacijama. Jaki i konzistentni prediktori

prokrastinacije mogu biti sledeći činioci: averzija prema postavljenom zadatku, odlaganje

izvršenja zadatka, impulsivnost, samokontrola kao crta, savesnost, distraktibilnost,

organizacija i motiv za postignućem. Često se ističe veza perfekcionizma i prokrastinacije

(Burns at al., 2000; Kilbert, Langhinrichsen– Rohling & Saito, 2005). Međutim, istraživanja

pokazuju da ta veza nije uvek direktna. Neki perfekcionisti, naprotiv, prokrastiniraju ređe od

proseka i više brinu o obavezama. Različite studije povezuju prokrastinaciju sa manjkom



42

savesnosti i to u pogledu samodiscipline i posvećenosti poslu (Johnson & Bloom, 1995;

Schouwenburg & Lay, 1995; Van Erde, 2004). Drugi istraživači su je, pak, povezivali sa

strahom od neuspeha (Elis & Knaus, 1977; Schouwenberg, 1992). Ferari je doveo

odugovlačenje u vezu sa samo-hendikepiranjem (Ferrari & Tice, 2000), sa traganjem zauzbuđenjem (Ferrari, 1992) i sa sklonošću ka dosadi (Ferrari, 2000).

Parcijalno su istraživane relacije prokrastinacije sa percepcijom vremena,

motivacijom i obrascima porodične vezanosti. Nije iznenađujuće da je u nekim

istraživanjima, pošto je prokrastinacija izjednačena sa gubljenjem vremena (Pychyl, Morin &

Salmon, 2000), percepcija vremena bila fokus razmatranja u okviru konstrukta

prokrastinacije. Upoređivani su „odlagači“ i „ne-odlagači“ u pogledu toga koliko im vremena

treba da ispune određeni zadatak (McCown, Johnson & Rupert, 1987), koliko odlažu

započinjanje rešavanja zadatka i koliko vremena se bave njime (Lay & Burns, 1991; Pychyl

et al, 2000), kao i koliko vremena pr ovode tragajući za informacijama koje su relevantne za

obavljanje zadatka (Ferrari & Dovidio, 2000). Logično je očekivati da će istraživači biti

uglavnom fokusirani na odnose crta ličnosti i prokrastinacije. Međutim, prokrastinacija može

biti u funkciji motivacije. Motivacija se može odnositi na sam zadatak ili može odražavati

specifičnost određene situacije. Odgovor na pitanje šta motiviše studente u izvršavanju

obaveza, da li je motivacija unutrašnja ili zasnovana na spoljašnjim faktorima, upravo je

mesto gde treba tražiti uzroke eventualnog prokrastiniranja. Faktori ekstrinzičke motivacije

kao što su novčana nagrada (Amabile, Hennessey & Grossman, 1986), gubitak mogućnosti

izbora ( Amabile & Gitomer, 1984), ocenjivanje od strane drugih (Waschull & Kernis, 1996)

i takmičenje koje bi zajedno sa očekivanjem dovelo do pobede (Harackiewicz & Elliot, 1993;

Reeve & Deci, 1996), mogu biti štetni po intrinzičku motivaciju samim usmeravanjem pažnje

na eksterne razloge zbog čega se nešto radi. Jaka povezanost između obrazaca porodične

vezanosti i akademskog postignuća, potvrđena je u brojnim studijama. Rezultati studije

sprovedene u Izraelu (Avizer et al., 2002) pokazuju da je sigurni obrazac porodične vezanosti

u visokoj pozitivnoj povezanosti sa motivacionim faktorima, efikasnim korišćenjem vremena,socijalnim komeptencijama, za razliku od nesigurnog obrasca porodične vezanosti.

Za razliku od istraživača koji su polazili od toga da je odugovlačenje pre svega,

posledica postojanja određenih osobina ličnosti, veliki broj naučnika je smatrao da je

prokrastinacija direktno povezana sa osobinama zadatka i obeležjima situacije u kojoj se

zadatak obavlja (Senecal et al., 1997). Pod situacijom se mogu podrazumevati predviđeni



43

vremenski rokovi (Ferrari et al., 2005), averzija prema zadacima (Milgram, Marshevsky &

Sadeh, 1995) ili stil upravljanja vremenom (Lay, 1990, 1992; Lay & Schownburg, 1993). Iz

ovoga proizilazi da je u proučavanju prirode odugovlačenja, neophodno istraživati i crte

ličnosti i obeležja situacije.

Lična cena odugovlačenja

Kod nekih ljudi, odugovlačenje može da stvori značajne probleme. Problemi se mogu

manifestovati i kao unutrašnji, i kao spoljašnji. Ljudi koji su skloni odugovlačenju mogu, sa

jedne strane, trpeti osećanje žaljenja, gneva, samoosude i očajanja. Nekome ko ih posmatra,

oni mogu izgledati kao ljudi sa kojima je sve u redu. Oni mogu biti veoma uspešni u svim

oblastima života, iako se duboko u sebi mogu osećati jadno, frustrirano ili ljutito u odnosu na

sebe same, jer ih je prokrastiniranje sprečilo da ostvare sve za šta su mislili da su sposobni.

Odugovlačenje može izazvati i spoljašnje posledice koje ponekada deluju kao šok jer ih

osoba sklona „otezanju“ nije pretpostavila. Neke od tih posledica su blage, poput kazni za

zakasnele uplate. Spoljašnje posledice mogu biti i veoma ozbiljne, kao što je gubitak radnog

mesta (posla), zbog neblagovremenog završavanja obaveza, gubici u međuljudskim i bliskim

emocionalnim odnosima, zbog izigranog poverenja.

Mnogi prokrastinatori žive u iluziji da odugovčanje znači da žive baš svoj život, život

koji su izabrali, koji žele i koji im je po meri. Sopstvena iskustva i emocije vezane zaodugovlačenje, oni opisuju kao ljuljanje na ljuljašci. Taman misle da su u usponu, a već sledi

pad, iluzorni napredak smenjuje usporavanje. Svako započinjanje novog projekta prate misli,

osećanja i ponašanje koje je poznato kao „ciklus odugovlačenja“. Taj ciklus može da traje

nekoliko nedelja, meseci ili čak godina.

Na početku ciklusa, osobe sklone “otezanju” su pune nade. Uprkos doživljaju

nesposobnosti i nepostojanju želje, prokrastinatori misle da će se početak nekako i odnekud

sam pojaviti, tako da lični trud, shodno tome, ne bi ništa promenio i ubrzao. Tek posleizvesnog vremena, postaje im jasno da se ništa samo od sebe neće desiti.

Vreme za rani početak je prošlo i iluzija da će, baš ovaj put, stvari biti urađene kako

treba, počinje da bledi. Gubitkom iluzije o uspehu, anksioznost počinje da raste, dok se

pritisak da se mora uložiti napor, pojačava. Međutim, rok koji još uvek nije na vidiku, postaje

poslednje zrno nade.



44

Kako vreme prolazi, a još ništa nije započeto, pitanje započinjanja više nije u fokusu

pažnje. Slutnja da će se projekat uopšte realizovati, vizija upropašćenog života i beznađa,

okupiraju misli prokrastinatora i predstavljaju početak samookrivljavanja. On samosažaljivo

shvata da je dospeo na ivicu provalije i da se to ne bi dogodilo da je na vreme počeo sa poslom. U ovoj fazi, ideja o aktuelnom projektu postaje dominantna. Sve što sada odlagač

radi, odnosi se na projekat. U stanju je da se odupre svim aktivnostima u koje je ranije bežao,

a koje su ga odvlačile od glavne i važne aktivnosti (sređivanje stola, čišćenje stana,

isprobavanje novih recepata). Ranije izbegavane obaveze i manje zahtevni zadaci koji su deo

projekta, započeti su i odlagač postaje svestan da je najzad nešto korisno uradio, da je

napravio neki pomak. Međutim, ostaje osećanje da posao još uvek nije dovršen. Takvo

osećanje mnogi odlagači pokušavaju da uguše gledanjem nekog zanimljivog filma, čitanje

romana, igranjem igara, susretima s prjateljima, prijatnim vikendom. Iako su dali sve od sebeda makar malo uživaju, senka nedovršenog projekta ih proganja i lomi. Prijatnost koju su

osećali, brzo nestaje i zamenjuje je osećanje krivice, zebnje, gađenja i strah da drugi ne

saznaju šta osoba, zapravo, doživljava. Strah da niko ne sazna u kakvim su neprilikama,

potiče od stida koji se javlja zbog osećanja da se ništa značajno, a predviđeno, nije uradilo,

uprkos proteklom vremenu. Odlagači razvijaju čitavu strategiju prikrivanja, izbegavanja,

laganja i obmanjivanja ljudi koji ih okružuju.

Iako osećaju krivicu i posramljenost zbog neobavljenih obaveza, kao grižu savesti

zbog obmanjivanja drugih, odlagači i dalje veruju da imaju dovoljno vremena da završe

projekat. Uprkos slaboj verovatnoći da će se pomeranje obaveza odobriti, oni očajno gaje

optimizam da će im se, još jednom, pružiti prilika da odlože zadatke.

Faza očajanja je direktna posledica nedelotvornosti stida, krivice, verovanja u

nemoguće. Prokrastinatori su, zapravo, očajni jer su uplašeni. Trenutni neuspeh u

ispunjavanju obaveza je samo povod za ovo unutrašnje stanje, a osoba kojoj se to dešava

pomišlja da je uzrok neuspeha dublji, da se on nalazi u nedostaku njenih intelektualnih i

personalnih kapaciteta. Misle da im nedostaje nešto fundamentalno što imaju svi ostali –

samodisciplina, hrabrost, pamet, sreća.

Najzad se, iako slomljeni, nalaze pred konačnim izborom – uraditi ili odustati. Put

odustajanja se obično bira zbog postojanja intenzivnog osećanja nemoći i patnje. Postaju

svesni da je nemoguće završiti projekat na vreme, čak i kada bi uložili veliki napor. Dalje



45

istrajavanje im donosi preveliki bol i oni biraju da beže. Put istrajavanja im je već gorak.

Nestrpljivi su, ne mogu više da čekaju, a pri tome svesni posledica sopstvene bolne inercije,

odlučuju da slede neizbežnu sudbinu – i konačno počnu da rade na projektu. Takođe, mogu

biti prijatno iznenađeni osećanjem radosti koje rad donosi. Sami sebe pitaju zašto ranije nisu počeli i shvataju da su sva njihova stradanja bila potpuno nepotrebna i da je samo trebalo da

rade. Obično se zaklinju da nikada više neće odugovlačiti.

Bilo da su napustili ili završili projekat, prokrastinatori završavaju u totalnom kolapsu

i iscrpljenosti. Najzad je gotovo! Završilo se veliko i mučno iskušenje. Ideja prolaženja kroz

projekat je toliko odvratna da se osoba koja je sklona “otezanju” zaklinje da će sledeći put

početi na vreme, sa detaljnim planom i organizacijom, kao i kontrolom anksioznosti.

Uprk os svojoj iskrenosti i trenutnoj uverenosti, većina prokrastinatora će ponovitiovaj ciklus.

Prokrastinacija kao identitet

Ljudi se u velikoj meri razlikuju u tome koliko je i na koji način, odugovlačenje

odredilo njihov identitet. Prokrastinator može biti simpatični klovn, svetac, renesansni um,

čudesan radnik, neispisana tabla - ličnost ispod plašta prokrastinacije (Burka & Yuen, 2008).

Sa problemom odugovlačenja, simpatični klovn se nosi tako što zbija šale na svoj račun.

Odugovlačenje predstavlja znača jan izvor šala i zabave, pa se zbog toga ne ispušta lako iz

ruke. Svetac brine o potrebama drugih ljudi dok svoje ostavlja po strani, za neko drugo

vreme. U svako vreme je na raspolaganju drugim ljudima, njihovom problemima i

potrebama. I najvažnije obaveze će odložiti da bi pomogao prjateljima i familiji. Zbog takvog

ponašanja, nikada dovoljno ne razvije sopstvene kapacitete, ličnost i ciljeve, kao i osećanje

šta je za njega samog dobro.

Renesansni um o svemu zna ponešto. Zanima ga sve, politika, filozofija, tehnologija,

umetnost, izrada praktičnih predmeta. Umesto posvećivanja sopstvenom poslu, ovaj tip

prokrastinatora potroši mnogo vremena u sakupljanju površnih znanja. Ovakvi ljudi, često

nisu u stanju da iskoriste svoje talente za sopstveno blagostanje. Pravac njihovog polja

delovanja ide u širinu, umesto napred. Sa druge strane, čudesan radnik je savršeno

organizovan u vremenskom haosu koji je prouzrokovan odugovlačenjem. Oni koriste



46

sopstvenu sposobnost i kreativnost da nađu maštovito i briljantno rešenje problema i izlazak

iz krize. Na taj način su dobili instant hranu za buduće odugovlačenje.

Neispisana tabla. Kod nekih ljudi, prokrastiniranje je maska koja pokriva

nepostojanje ciljeva, planova, prioriteta. Čak i kada bi prestale sa odugovlačenjem, takve

osobe ne bi znale gde da se upute, u kom pravcu da krenu, šta da preduzmu. Nedostaje im

dobar samo-uvid, ne znaju mnogo o svojim sposobnostima, željama, očekivanjima, ciljevima.

Upravo nedostatak usmerenja predstavlja prostor za odugovlačenje. Nedovršen posao

zamenjuju drugim poslom, uvereni da će ovaj novi završiti. Ali… anksioznost i praznina

rastu… potrebno je znati nositi se sa tim.

Ličnost ispod plašta prokrastinacije. “Ogrtač” ne može uvek da zaštiti onog ko ga

nosi. Naprotiv, ako se predugo nosi neadekvatan ogrtač, prostor ispod njega biva pretrpan brigama i lošim osećanjem. Jedini način da se prokrastinator zaštiti od tuđih kritika, jeste

smišljanje i navođenje brojnih lažnih razloga za neefikasnost koji treba da opravdaju stanje u

kome se oso ba sklona odugovlačenju nalazi.

Prihvatanje sebe sa svim povredama, ožiljcima, manama, zvuči zastrašujuće. Ipak taj

zastrašujući proces donosi veliko olakšanje i odbacivanje svih maski i plaštova. Prihvatanje

sebe znači realno vrednovanje celokupnog emocionalnog tereta koji nosite. To je, na kraju,

važno postignuće koje predstavlja značajan podsticaj i uslov za kretanje napred.

Socijalizacija i prokrastinacija

Kulturne norme, porodične vrednosti, vaspitni stilovi, rodne uloge, kao i ekonomske

(ne) mogućnosti, oduvek su određivale ukupne kapacitete postignuća osobe, predstavljajući

za jedne prednost, a za druge, ograničenje. Uprkos razvijenom motivu za postignućem, splet

ograničavajućih i nepovoljnih uslova može dovesti do konflikta na koji osoba može reagovati

strategijom odugovlačenja. Vođeni jakom željom da uspeju u životu, procenjujući

ograničenja sredina u kojima žive, neki ljudi napuštaju te sredine i odlaze u zemlje sa

potpuno drugačijim sistemom vrednosti, u kojima su kompeticija, efikasnost, uspešnost

poželjne kategorije kojima treba težiti. Osobe koje su, na primer, odlučile da nastave

školovanje ili nađu posao u drugoj zemlji, suočavaju se sa različitim teškoćama i problemima

koje nekada jesu, a nekada nisu u stanju da uspešno savladaju. Oni moraju da veoma dobro



47

nauče jezik zemlje u kojoj su sada, da usvoje sistem vrednosti koji je relevantan za tu kulturu,

da nauče oblike ponašanja koji se smatraju poželjnim u datoj sredini. Pri tome, akomodacija

na sredinu pretpostavlja saobražavanje ponašanja osobe moralnim i običajnim normama,

ritualima i ceremonijama koji su važni za pripadnike te kulture. Kada se prilagođavanjesredini, u bilo kom traženom segmentu, ne ocenjuje kao uspešno, „spas“ se traži u

odugovlačenju. Izloženi velikom socijalnom pritisku da usvoje potrebne sadržaje kulture u

kojoj se trenutno nalaze, zahtevu da se asimiliraju i „pretope“, uprkos istovremenoj potrebi da

ostanu odani tradicionalnim vrednostima kulture iz koje dolaze, u konfliktu različitih uloga i

doživljaja da nisu „svoji na svome“, da nisu „na nivou zadatka“, gotovo da su prinuđeni da

odugovlače za donošenjem odluka i pravljenjem važnih izbora.

Pored kulture u užem i širem smislu, na razvoj prokrastinacije kod studenata, velikiuticaj može imati i porodica. Zbog jakih emocionalnih veza koje se obično uspostavljaju

među članovima porodice, zajedničkih sadržaja i iskustava koji se razmenjuju u neposrednim

interakcijama, porodica je primarni i veoma važan agens socijalizacije. Ona je obično

posrednik u usvajanju stavova, sistema vrednosti i različitih modela ponašanja koji su

prihvaćeni i poželjni u toj kulturi. Sa druge strane, članovi porodice mogu ponekad

predstavljati nosioce nepoželjnih, neadekvatnih, neadaptiranih obrazaca ponašanja i pristupa.

Ipak, odgovor na pitanje šta će biti kad porastu, deca pre svega traže u porodičnom okruženju

u kome su suočena sa prezentovanim sadržajima i mogućnostima. Pretpostavlja se da deteneće želeti da se ugleda na roditelja, koji je u njegovim očima ili očima okoline, ocenjen kao

„neuspešan“. Dešava se da dete ponekad neće pokušavati da liči ni na „uspešnog“ roditelja

koji je često fizički ili emocionalno udaljen od deteta. Putem različitih oblika učenja

(uslovljavanjem, uviđanjem, učenjem po modelu), dete usvaja vrednosti određenog životnog

stila i teži da ih dostigne, formirajući kasnije sopstveni životni stil. Od toga da li su te

vrednosti dostižne i realne, zavisiće i njegovo sveukupno funkcionisanje. Osim sistema

vrednosti, članovi porodice prenose deci verovanja, vrednovanja i očekivanja u pogledu

izbora profesije kojom će se ona baviti. Takođe, uče ih tome šta je prihvatljivo a šta ne, šta je bezbedno a šta opasno, kako da se ponašaju u konfliktnim situacijama, kako da rešavaju

probleme i donose odluke. Deca, shodno tome, razvijaju sliku o sebi u porodici, predstavu o

sopstvenim kapacitetima ali i o tome šta se od njih očekuje u budućnosti.



48

Prokrastinatori opisuju pet porodičnih tema (Burka & Yuen, 2008) koje su u osnovi

svih strahova vezanih za odugovlačenje. Te teme se odnose na pritisak , sumnju, kontrolu,

privrženost i distancu i prisutne su u određenom stepenu u svim porodicama. U porodicama

sa visokim stepenom pritiska, dominantna vrednost je visok motiv za postignućem. Biti prvi inajbolji, ne priznavati bilo koju vrstu ograničenja, greške i neuspehe smatrati sramotom.

Teret takvog porodičnog zahteva dovodi do razvoja maladaptivnog perfekcionizma i

prokrastinacije. U porodicama u kojima dominiraju teme sumnje, roditelji ne veruju da će

njihova deca živeti bolje od njih. Svaki us peh deteta umanjuju i relativizuju. Na taj način kod

deteta se razvija buntovništvo, nisko samopoštovanje, odugovlačenje i ograničeno

postignuće. Buntovno dete će poželeti da pokaže roditeljima da može mnogo više. Cilj koji

sebi postavlja je da bude savršen u nekoj oblasti. Tom odlukom će zakoračiti direktno u

zamku prokrastinacije. U porodicama sa kontrolišućim temama, roditelji određuju sve uživotu dece, učeći ih prigodnom ponašanju. Određuju čime će se baviti u životu, šta i kada

treba da jedu ili vežba ju, kako da se ponašaju, određuju ritam poseta bakama i dekama.

Odrastajući u takvoj porodici, dete zaključuje da je buntovnišvo suviše veliki rizik koji bi

narušio komotan i bezbedan život i bira odugovlačenje kao oblik suprotstavljanja zahtevima

porodice. Porodice sa razvijenim jakim emocionalnim vezama i odanošću, obeshrabruju decu

da žive sopstveni život. Roditelji predstavljaju neiscrpan izvor podrške i zaštite detetu. Na taj

način se kod deteta razvija zavisnost od roditeljske topline i podrške i proteže se kroz čitav

život. Deca su naučila da nije dobro da žive kako sami žele, jer ne mogu da prežive bez

pomoći roditelja. Prokrastinacija u ovom slučaju produžava ušuškan i bezbedan život,

izolovan i zaštićen od zamki drugih odnosa. Nasuprot porodicama sa jakom privrženošću,

stoje porodice u kojima se nisu razvile emocionalne veze i svaki član porodice živi u svom

odvojenom svetu. Takva ignorišuća, distantna, hladna porodična atmosfera razvija kod dece

osećaj fizičke i emocionalne izolovanosti. Sve svoje probleme dete mora samo da rešava. U

odraslom dobu takve osobe imaju razvijeno osećanje bolne usamljenosti koja može da utiče

na njihovu efikasnost. Pošto niko nije bio zainteresovan za njihove misli i osećanja dok su

bili deca, zašto bi očekivali drugačije ponašanje u pogledu njihovog posla i života.

Prokrastinaciji pribegavaju upravo zbog toga što misle da nikog nije briga šta se s njima

dešava.

Pripadnost određenom rodu, može, takođe da doprinese odugovlačenju. Žene koje

žele da uspeju u „muškom svetu“, plaše se da bi mogle biti obeležene kao „agresivno-



49

ambiciozne muškarače“ i često biraju odugovlačenje kako bi takvu sliku ublažile i sebe

učinile manje kompetitivnim. Muškarci su, sa druge strane, svesni da mogu lakše da uspeju i

ponekad biraju bekstvo u odugovlačenje kako se ne bi odrekli osobina svoje „ženske“ strane

– dvoumljenja, nesigurnosti, traženja utehe.

Jednačina prokrastinacije

Stilova (Steel, 2007) meta– analiza uzročnika i efekata prokrastinacije zasnovana je na

šestodevedesetjednoj korelaciji koje otkrivaju da neuroticizam, buntovništvo i traženje

uzbuđenja nemaju značajnu povezanost sa odugovlačenjem. Jaki i pouzdani prediktori

prokrastinacije su odbojnost prema zadatku, samoefikasnost i impulsivnost. Značajni

prediktori su, takođe, savesnost, samokontrola, organizovanost i motiv postignuća. Ovi efekti

potvrđuju povezanost sa temporalnom teorijom motivacije (Temporal Motivation Theory –

TMT) (Steel, 2006), koja predstavlja hibrid teorije očekivanja i hiperboličnog smanjenja.

Obe teorije se zasnivaju na principima ekonomskog ponašanja. Teorija očekivanja je

matematički izražena kao proizvod očekivanja ishoda i vrednovanja nagrade za taj ishod.

Hiperbolično smanjenje se odnosi na tendenciju ljudi da radije biraju nagrade koje dobijaju

odmah, iako bi one koje kasnije dođu bile daleko veće. Termini odmah i kasnije, odnosno

odlaganje nagrade, zapravo operacionalizuju vremensku dimenziju. Temporalna motivacionateorija je matematički predstavljena kao količnik – u brojiocu je proizvod očekivanja

(expectancy) i vrednosti (value) i temporalne dimenzije (delay) koja je u imeniocu jednačine.

U skladu sa rezultatima meta– analize, Stil je u jednačinu uveo četvrti element i nazvao ga

osetljivost ka odlaganju (sensitivity to delay). Uvođenjem četvrtog elementa, jednačina

temporalne motivacione teorije je prerasla u jednačinu prokrastinacije. Rezultat jednačine

prokrastinacije, operacionalizovan je kao poželjnost zadatka ili poželjnost datog izbora, što za

pojedinca predstavlja korist (Utility).

U knjizi „Jednačina prokrastinacije“, Stil (Seel, 2010) je predstavio potpuno razvijenu

jednačinu prokrastinacije u kojoj je osetljivost ka odlaganju zamenio impulsivnošću. Pored

ove promene, objasnio je šta psihološki znače ostali elementi jednačine. Očekivanje je

zapravo samopouzdanje sa kojim se ulazi u neki projekat ili zadatak. Vrednost predstavlja



50

važnost tog zadatka za pojedinca. Odlaganje predstavlja vremensku tačku u budućnosti kada

se nagrada očekuje.

Primena jednačine prokrastinacije kod studenata bi izgledala ovako (Steel, 2010). Na

početku školske godine, 15. septembra, studenti su obavešteni da je krajnji rok za izradu

seminarskog rada 15. decembar. Znači, vremenski rok za dobijanje očekivane nagrade je 3

meseca ili 90 dana. Samopuzdanje i impulsivnost su predstavljene skorovima na testu

ličnosti, a lično vrednovanje zadatka skorom na skali vrednosti. Dva moguća ekstremna

rezultata jednačine su:

a. Oba elementa u brojiocu su visoka, dok su u imeniocu niska. Student sa visokim

samopouzdanjem koji želi visoku ocenu za urađeni seminarski rad i to u što

kraćem vremenskom roku, a pritom je strpljiv i promišljen, imaće najveću koristod ovog zadatka.

b. Oba elementa u brojiocu su niska, a u imeniocu su visoka. Student sa niskim

samopouzdanjem kome ocena nije bitna, a pritom je impulsivan i nije mu bitno

kada će završiti datu obavezu, imaće i najmanju korist od seminarskog rada.

Jednačina prokrastinacije koju je ponudio Pirs Stil je pokušaj objedinjavanja svega

dosad proučavanog u domenu ovog fenomena. Proučavani su: osobine zadataka, odlaganje

nagrade ili kazne, odbojnost prema zadatku, individualne razlike u osobinama ličnosti(neuroticizam, impulsivnost, iracionalna uverenja, strah od neuspeha, otvorenost za nova

iskustva, saradljivost, ekstraverzija, traganje za uzbuđenjima, depresija, savesnost,

samokontrola, procep između namere i ostvarenog), kao i odnos demografskih obeležja i

prokrastiniranja. Većina dosadašnjih istraživanja imala je za cilj proučavanje već formiranih

ličnosti prokrastinatora i karakteristika zadataka koje obavljaju.

Kao i mnogi drugi ljudi, studenti odugovlače iz različitih razloga. Neki to rade zato

što ne vide smisao završavanja fakulteta jer ne mogu da anticipiraju bolju i svetliju budućnost

posle diplomiranja. Drugi, zato što imaju lošu percepciju vremena pa su skloniji trenutnim

zadovoljstvima, bežeći od sećanja na neprijatna iskustva u prošlosti ali ne smišljajući planove

za budućnost. Ili, zato što imaju niska očekivanja, nesigurnost u svoju kompetentnost,

generalnu nesigurnost ili neautentičnu, odbrambenu sigurnost. Ili je u pitanju kombinacija

svega ovoga.



51

Problem istraživanja

Problem ovog istraživanja se može posmatrati na dva nivoa. Prvi nivo je definisan kao

pretpostavka za drugi, a odnosi se na utvrđivanje mernih karakteristika skala korišćenih u

istraživanju. Naime, za potrebe ovog istraživanja prevedene su četiri skale s engleskog jezika.

To su: Lejeva (Lay, 1986) Skala generalne prokrastinacije (General Procrastination Scale),

Zimbardov Upitnik o vremenskoj perspektivi ( Zimbardo Time Perspective Inventory;

Zimbardo & Boyd, 1999), Akademska motivaciona skala ( AMS ; Vallerand, Pelletier, Blias,

Briere, Senecal & Valleries, 1992) i Inventar roditeljske afektivne vezanosti ( IPA; Armsden

& Greenberg, 1987). Najbitniji deo ovog nivoa problema se odnosi na potpunu adaptaciju

skale Zimbardov Upitnik o vremenskoj perspektivi na srpski jezik. Ovoj problematici će biti

posvećen prostor u odeljcima o metodu i rezultatima.

Rezultati dosadašnjih istraživanja koji su izneti u teorijskom okviru ovog rada,

pokazali su da percepcija vremenske perspektive, intrinzička i ekstrinzička motivacija i

sigurni i nesigurni obrasci porodične afektivne vezanosti, pojedinačno korespondiraju sa

akademskom neefikasnošću kod studentske populacije. S obzirom da je jednu komplesnu

pojavu nemoguće objasniti rezultatima pojedinačnih odnosa, pitanje koje se otvorilo odnosi

se na to da li postoji i kakav je zajednički efekat ovih prediktora na akademsku neefikasnost .

Ovo je bila polazna osnova za postavljanje drugog nivoa problema, odnosno glavnog

problema ovog istraživanja koji glasi - da li integrativni model vremenske perspektive,

akademske motivacije i porodične afektivne vezanosti značajno objašnjava studentsku

akademsku neefikasnost izraženu kao opštu tendenciju ka odugovlačenju?

Svakako, bilo je potrebno da se proveri da li postoje i kakav je uticaj ovih prediktora

na kriterijumsku varijablu. Da li su ti efekti indirektni, posredni, medijatorski ili samo postoji

direktan uticaj prediktora na akademsku neefikasnost? Ako postoje i indirektni i direktni

efekti koji su izraženiji? Kakav je kvalitet i intezitet efekata?

Takođe, s obzirom da su ovi instrumenti prvi put korišćeni na studentskoj populaciji u

Srbiji, bilo je potrebno da se utvrdi kako varijable u istraživanju pojedinačno korespondiraju

među sobom? Kakav je odnos sigurnog i nesigurnog obrasca porodične privrženosti sa

svakim aspektom akademske motivacije – unutrašnjom, spoljašnjom i amotivacijom?

Takođe, kakav je odnos aspekata porodične privrženosti i dimenzija vremeske perspektive?



52

U kakvom odnosu si tri tipa akademske motivacije i pet faktora vremenske perspektive -

pozitivne i negativne prošlosti, hedonističke i fatalističke sadašnjosti i budućnosti?

Ciljevi istraživanja

Da bi se odgovorilo na postavljena istraživačka pitanja formulisani su sledeći ciljevi

istraživanja:

Opšti cilj

Osnovni cilj ove studije je bio da ispita značajnost predloženog integrativnog modela

vremenske perspektive, akademske motivacije i porodične afektivne vezanosti u odnosu na

akademsku neefikasnost koja je izražena kao opšta sklonost ka prokrastinaciji kod studentske

populacije. U okviru ovog cilja istraživanja trebalo je ispitati da li postoje uticaji prediktora

na zavisnu varijablu, kakav je njihov smer i intenzitet.

Posebni ciljevi

Posebni ciljevi ovog istraživanja obuhvataju ciljeve koji se odnose na utvrđivanje

metrijskih kar akteristka korišćenih upitnika i ciljeve koji se odnose na utvrđivanje postojanja

pojedinačnih veza između prediktora.

Ciljevi usmereni na proveru instrumenata

Od sporednih, ali ne i manje značajanih ciljeva, najbitniji se odnosio na adaptaciju

Zimbardovog upitnika vremenske perspektive (ZTPI, Zimbardo & Boyd, 1999), za srpsko

govorno i kulturno područje.

Takođe, jedan od posebnih ciljeva je bio da se utvrde metrijske karakteristike

korišćenih instrumenata.

Ciljevi usmereni na ispitivanje odnosa između pr ediktora

Utvrditi odnos između obrazaca porodične afektivne vezanosti i modaliteta

akademske motivacije;

Utvrditi odnos obrazaca porodične afektivne vezanosti i dimenzija petofaktorskog

modela vremenske perspektive;



53

Utvrditi odnos između modaliteta akademske motivacije i pet faktora vremenske

perspektive.

Varijable

Osnovne varijable ovog istraživanja su sastavni deo predloženog integrativnog

modela, dok se deskpritivne varijable odnose na lične podatke uzete od ispitanika.

U predloženom integrativnom strukturalnom modelu jedina egzogena varijabla je

roditeljska afektivna vezanost sa svoja dva modaliteta (siguran i nesiguran obrazac roditeljske

afektivne vezanosti). Endogene varijable u modelu su akademska motivacija izražena kao

intrinzička, ekstrinzička i amotivacija, vremenska perspektiva koja je predstavljena sa petdimenzija (pozitivna i negativna prošlost, hedonistička i fatalistička sadašnjost i budućnost) i

akademska neefikasnost koja je izražena kao tendencija ka opštoj prokrastinaciji.

Deskriptivne varijable u istraživanju su bile: pol, starost, obrazovanje, mesto

prebivališta, fakultet i godina studija.

Osnovne varijable u ovom istraživanju su operacionalizovane skorovima na skalama

za procenu roditeljske afektivne vezanosti, akademske motivacije, vremenske perspektive i

opšte prokrastinacije. Viši skorovi na skalama ukazuju na veću prisutnost, odnosno izraženostovih varijabli kod pojedinca.

Deskriptivne varijable su korišćene u procesu adaptacije instrumenta ZTPI.

Pretpostavke u istraživanju

Integrativnim modelom su obuhvaćene teorije afektivne vezanosti (Bowlby, 1982),teorija samodeterminacije (Deci and Ryan, 2002) i teorija o vremenskoj perspektivi

(Zimbardo and Boyd, 2008). Saglasno tome, polazna pretpostavka je:

Strukturu akademske neefikasnosti čine faktori vremenske perspektive, motivacije i

roditeljske afektivne vezanosti.



54

Vreme nije jednostavno fiksirana fizička realnost nezavisna od naše svesti. Istraživači

koji su se bavili vremenskom perspektivom, utvrdili su pozitivnu povezanost između

dimenzija vremenske perspektive i akademskog postignuća (De Voider & Lens, 1982). Na primer, Lenings, Barns i Kuni (1998) pronašli su da je pozitivan stav prema budućnosti

prediktor visokog akademskog postignuća kod učenika i studenata. Takođe, vremenska

perspektiva budućnosti povezana je sa prosečnom ocenom studenata (Shell & Husman,

2001). Pretpostavljamo da će nivo prokrastinacije biti negativno povezan sa dimenzijom

fatalističke sadašnjosti i budućnosti, a pozitivno sa hedonističkom sadašnjošću.

H1: Nivo prokrastinacije reflektuje različitu vremensku orijentaciju

Neki rezultati istraživanja (Otis, Grouzet & Pelletier, 2005) pokazali su stabilnost

ekstrinzičke i nestabilnost intrinzičke motivacije tokom vremena. Sa zrelošću osobe,

intrinzičk a motivacija se smanjivala, pogoršavala. Odnos između ranih obrazaca roditeljske

afektivne vezanosti i kasnijeg akademskog uspeha, kao i mehanizmi kojima rana roditeljska

afektivna vezanost utiče na razvoj motiva, nisu dovoljno rasvetljeni. Pretpostavljamo da će

dominantan nesiguran obrazac između dece i roditelja imati pozitivnu povezanost sa

ekstrinzičkom motivacijom, a siguran sa intrinzičkom.

H2: Obrasci roditeljske afektivne vezanosti su antesedensi razvoja akademske motivacije

Predviđamo da će različite vrste motivacije (ekstrinzička i intrinzička) pokazivati

različitu povezanost sa dimenzijama vremenske perspektive. Očekujemo da će ispitanici koji

izbegavaju obavljanje zadataka imati negativan odnos prema sadašnjosti i budućnosti, a

pozitivan prema hedonističkom aspektu sadašnjosti.

H3: Ekstrinzička i intrinzička motivacija su antecedensi doživljaja vremenske perspektive



55

METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA

Osnovne postavke predloženog modela akademske neefikasnosti

Fenomen odugovlačenja, kao i veliki broj psiholoških pojava je nemoguće sagledati

samo iz jednog ugla. Predloženi integrativni model akademske neefikasnosti u ovom

istraživanju zasnovan je na pretpostavljenoj interakciji fenomena preuzetih iz teorije

afektivne vezanosti, teorije samodeterminacije, teorije vremenske perspektive i sklonosti ka

odugovlačenju. Osnovu ovog istraživanja čini regresijski nacrt i to u okviru modelovanja

pomoću strukturalnih jednačina (Fajgelj, 2012). Osnovni nacrt, sa jednom egzogenom

(roditeljska afektivna vezanost) i tri endogene varijable (akademska motivacija, vremenska perspektiva i akademska neefikasnost), je razvijen u nacrt sa dve egzogene varijable (sigurni

i nesigurni obrazac roditeljske afektivne vezanosti) i devet endogenih varijabli (intrinzička

akademska motivacija, ekstrinzička akademska motivacija, amotivacija, negativna prošlost,

hedonistička sadašnjost, budućnost, pozitivna prošlost, fatalistička sadašnjost i akademska

prokrastinacija). Sve pret postavljene veze između varijabli su jednosmerne i prediktivne.

Pretpostavili smo da rani afektivni odnosi sa roditeljima koji se razvijaju tokom prve

godine života u velikoj meri determinišu razvoj jedinke u različitim domenima ličnosti, takoda se može očekivati njihov uticaj i na razvoj akademske motivacije. Iz razvojne psihologije

je poznato da se tokom prve godine života dete nagrađuje u procesu sticanja osnovnih navika

(npr. navikavanje na čistoću) tako da je prvi tip motivacije koji se razvija, zapravo

ekstrinzička motivacija. Kasnije, u procesu socijalizacije, internalizacije vrednosti i sticanja

motiva postignuća, razvija se i unutrašnja, intrinzička motivacija. U literaturi nema mnogo

informacija o razvoju amotivacije kao posebnog fenomena, tako da je ona ubačena u model

samo kao podskala mernog instrumenta. Počeci razvoja odnosa prema vremenu kreću od

četvrte godine života (Zimbardo, & Boyd, 2008), o čemu govore rezultati Maršmeloueksperimenta (Mischel,1972). U tom periodu počinje da se razvija i motiv za postignućem

(Brown, 1965). Jedna vrsta motiva za postignućem je i akademska motivacija. Razvoj

motivacije i odnosa prema vremenu se zapravo preklapa, pa je logično postaviti pitanje, zašto

je u onda u pretpostavljenom kauzalnom modelu, akademska motivacija „starija“ od

vremenske perspektive? U Zimbardovoj (Zimbardo & Boyd, 2008) teoriji o vremenskoj



56

perspektivi jedna od važnijih postavki je menjanje odnosa prema vremenu. Iz takve postavke

je nastala ideja da se ispita promena odnosa prema vremenu pod uticajem akademske

motivacije? Zašto bi to bilo značajno? Studenti upisuju određeni fakultet iz samo njima

poznatih razloga, tj. motivacije. Kako će raspolagati, upravljati svojim vremenom, umnogome će odrediti njihovu efikasnost i uspešnost na studijama. Motivaciju tokom

studiranja može promeniti mnogo faktora - uspeh, porodični razlozi, ljubav, društvo,

ekonomska situacija, nova interesovanja. Pogledajmo kakve bi promene u motivaciji mogao,

eventualno da izazove uspeh u studiranju. Neki studenti bi intenzivno planirali budućnost,

drugi bi se prepustili zadovoljstvima i uživanju, treći bi se uplašili brzog napredovanja,

završetka, odrastanja. Smer promene motivacije bi uslovio odnos prema vremenu i indirektno

bi uticao i na efikasnost u studiranju. Praćenje motivisanosti studenata od strane stručnjaka

bi, u nekoj zemlji Utopiji, trebalo da bude primarni zadatak da bi se izbegli veliki ekonomskii lični gubici, zbog studentskog odugovlačenja. Rad na održavanju i razvoju visoke

akademske motivacije, direktno bi uticao na okretanje ka budućnosti, odnosno razvoj buduće

vremenske perspektive i povećanje efikasnosti u studiranju.

U skladu sa ovim pitanjima, prvobitna postavka modela, imala je jednu egzogenu i tri

endogene varijable. Egzogena varijabla, na koju ništa ne utiče je rana afektivna porodična

vezanost, a endogene varijable su akademska motivacija, vremenska perspektiva i akademska

neefikasnost (prokrastinacija). Sve varijable, osim akademske neefikasnosti, imaju nivoe,

odnosno subskale. Na Slici 1 je prikazana opšta zamisao modela.

Slika 1: Integrativni model akademske neefikasnosti

Ovaj predloženi model može da se posmatra sa dva aspekta. Jedan je teorijski koji

integriše tri teorije (teoriju afektivne vezanosti, samo-određujuću teoriju motivacije i teoriju

vremenske perspektive) i ima za cilj bolje razumevanje prokrastinacije kod studenata. S

obzirom da je ideja bila da se prati razvojna linija osnovnih varijabli, model zapravo

predstavlja pokušaj da se spozna struktura razvoja tendencije ka odugovlačenju kod

Porodičnaafektivna vezanost

Akademskamotivacija

Vremenska perspektiva

Akademskaneefikasnost



57

studenata. Sa tog stanovišta može se reći da se radi o strukturalnom modelu akademske

prokrastinacije. Model je zamišljen tako da ispita pojedinačne, direktne i medijatorkse,

indirektne uticaje obrazaca roditeljske afektivne vezanosti, akademske motivacije i dimenzija

vremenske perspektive na akademsku neefikasnost.

Za ocenu podesnosti modela, odnosno proveri da li model fituje empirijskim

podacima, korišćeni su sledeći indeksi: normirani hi-kvadrat koji predstavlja količnik hi –

kvadrata i stepena slobode ( 2 /df ) koji ne sme da pređe vrednost 3 za optimalno fitovanje

modela empiriskim podacima; inkrementalni indeks komparativnog fitovanja, CFI koji bi

trebalo da ima vrednost blizu .95 i apsolutni indeks podesnosti, kvadratni koren prosečne

kvadrirane greške aproksimacije, RMSEA koji kada ne prelazi .05 ukazuje na dobro fitovanje

(Barrett, 2007; Hu & Bentler, 1999). Modifikacija indeksa fitovanja je korišćena kako bi se

da istražile sve dodatne staze ili kovarijanse grešaka koje mogu značajno poboljšati

prilagođavanje modela.

Uzorak

Ciljna populacija ovog istraživanja su studenti fakulteta. Korišćeni uzorak je ne-

slučajan i prigodan jer su ispitivani studenti koji su tada prisustvovali nastavi.

U istraživanju je ispitano 2000 studenata svih godina studija. Dve trećine ispitanika su

studenti nekoliko fakulteta Univerziteta u Nišu – Filozofskog fakulteta, Medicinskog

fakulteta, Stomatološkog fakulteta, Fakulteta likovnih umetnosti i Fakulteta za fizičku

kulturu. Jednu trećinu uzorka čine ispitani studenti pet studijskih grupa Fakulteta za pravne i

poslovne studije u Novom Sadu i Nišu.

Od 2000 zadatih baterija testova, korektno je popunjeno 1309, dok je statistička

analiza sprovedena nad 1304 ispitanika. Razlog zbog koga je jedna trećina testova izbačena iz

obrade podataka je nekorektno odgovaranje na pitanja (cik-cak način odgovaranja,

zaokruživanje samo trojki, kao i veliki broj delimično popunjenih testova). Pet ispitanika koji

su korektno popunili sve testove nije ušlo u proces analize jer su rezultati na relevantnim

dimenzijama izlazili iz okvira tri standardne devijacije.



58

Polnu strukturu konačnog uzorka od 1304 ispitanika čini 417 mladića (32%) i 887

devojaka (68%). Starosna struktura je distribuirana tako da 96.9% studenata ima najviše 29

godina, a 3.1% , od 30 do 49 godina. U odnosu na mesto stalnog prebivališta, 173 (13.3%)

živi u selu, 477 (36.6%) živi u manjim gradovima, a 654 (50.2%) žive u Nišu i Novom Sadu.

Na prvoj godini studija bilo je 299 (22.9%), na drugoj 222 (17.0%), na trećoj 373

(28.6%), na četvrtoj 380 (29.1%), na petoj 24 (1.8%) i šestoj 6 (0.5%).

Od ispitanika su dobijene informacije o tome da li su ranije upisivali neki drugi

fakultet i ako jesu, da li su ga završili ili odložili za „neki drugi put“. Od 1304 ispitanika, njih

158 (12.1%) je ranije studiralo neki drugi fakultet. Na privatnom Fakultetu za pravne i

poslovne studije, svoju drugu šansu potražio je 101 student (63.9%), dok je ostalih 57

(35.1%) upisalo državne fakultete. Od ukupnog procenta ispitanika koji nisu završili

prethodno upisan fakultet (89.9%), privatni fakultet je upisalo 65.7%, a državne fakultete

34.3%. Preliminarni rezultati su pokazali da informacije o ranije upisanim fakultetima nisu

bile relevantne za problem ovog istraživanja, jer se po sklonosti ka odugovlačenju oni nisu

razlikovali drugih.

Instrumenti

Svi instrumenti su kor išćeni sa dobijenim dopuštenjem autora testova u pisanoj formi.

Baterija testova koja je korišćena u istraživanju bila je sastavljena od četiri nova testa

kojim su merene sve varijable istraživanja. Posle kratkog, pisanog uputstva za rad, a pre

prvog testa, postavljeno je i nekoliko dodatnih pitanja koja su se odnosila na ispitanikov

socio-demografski i studentski status.

Opis primenjenih instrumenata obuhvata vrstu i formu testa, broj pitanja, primere

pojedinih ajtema, način odgovaranja, način skorovanja i podatke o pouzdanosti u

dosadašnjim studijama. Kronbahovim alfa koeficijentom pouzdanosti izražen je koeficijentinterne konzistencije testa u celini.

Inventar roditeljske afektivne vezanosti (IPA)

Obrasci rane roditeljske afektivne vezanosti ispitani su Inventarom roditeljske

privrženosti (IPA; Armsden & Greenberg, 1987). Inventar sadrži 28 petostepenih tvrdnji.



59

Raspon odgovora je od 1 (apsolutno netačno) do 5 (potpuno tačno). Uzorak karakterističnih

stavki: „Roditelji me prihvataju onakvog kakav jesam“; „Moji roditelji osete kada sam

uznemiren zbog nečeg“ i „Volim da stvari koje me brinu sagledam iz ugla mojih roditelja“.

Ukupan skor za obrasce roditeljske afektivne vezanosti dobijen je na način koji su sugerisaliautori testa. U prvom koraku su neki ajtemi rekodirani. Ukupan skor obrazaca predstavlja

količnik sume odgovarajućih ajtema i broja tih ajtema. Visina skora ukazuje na visoku

izraženost datog obrasca kod pojedinca.

Pouzdanost testa u celini je 0,89.

Akademska motivacija (AMS)

Akademska motivacija studenata ispitana je Akademskom motivacionom skalom(AMS; Vallerand, Pelletier, Blias, Briere, Senecal & Valleries, 1992). Skalom su ispitani

nivoi i vrste motivacije studenata. Merni instrument sadrži 28 tvrdnji sa petostepenom skalom

za odgovore koji odgovaraju stepenu procene o tome u kojoj se meri dati ajtem odnosi na

isptanika. Skalom se mere tri dimenzije akademske motivacije - intrinzička, ekstrinzička

motivacija i amotivacija. Primeri stavki: "Idem u školu zato što uživam u sticanju novih

znanja" (intrinzička); "Idem u školu jer će mi to omogućiti dobru zaradu" (ekstrinzička) i

"Iskreno, ne znam zašto idem u školu" (amotivacija). Ocenjivanje i skrovanje je urađeno

prema ključu koji je dobijen od autora. Skorovanje je započeto rekodiranjem određenog broja

stavki. Ukupan skor na svim dimenzijama akademske motivacije predstavlja količnik između

sume odgovarajućih ajtema i broja tih ajtema. Ispitanici su mogli da imaju raspon od 1 do 5

na svakoj dimenziji motivacije, gde 1 ukazuje na nisku izraženost dimenzije, a 5 na visoku

izraženost određene dimenzije. Visina skora pokazuje visoku motivaciju, odnosno

amotivaciju ispitanika. Pouzdanost celog upitnika na našem uzorku je 0,82.

Zimbardov upitnik vremenske perspektive (ZTPI)

Zimbardov Upitnik o vremenskoj perspektivi ( Zimbardo Time Perspective Inventory;

Zimbardo & Boyd,1999) sadrži 56 stavki koje mere ispitanikova verovanja, preferencije i

vrednosti koje se odnose na temporalno iskustvo. Faktorskom analizom identifikovano je pet

dimenzija koje su nazvane: negativna prošlost , generalno negativan, averzivan pogled na

prošlost (“ Mislim na loše stvari koje su mi se desile”); hedonistička sadašnjost, hedonistički



60

stavovi prema vremenu i životu koji podrazumevaju rizik (“Postojanje rizika čini moj život

uzbudljivim”); budućnost, planiranje ciljeva i postignuća (“Sposoban sam da se oduprem

iskušenjima kada znam da postoji posao koji mora biti završen”); pozitivna prošlost ,

optimistički i pozitivan stav prema prošlosti (“Uživam da pričam o dobrim starimvremenima”); i fatalistička sadašnjost , stav beznađa prema budućnosti i životu (“ Moj život

kontrolišu sile na koje ja nemam uticaj”). Ajtemi su politomni, u Likertovom formatu od 1

do 5. Pouzdanost upitnika u celini na našem uzorku je 0,74.

Skala opšte prokrastinacije (GPS)

Sklonost ka akademskoj neefikasnosti je predstavljena zbirnim skorom na Lejevoj

skali Opšte prokrastinacije (Lay, 1986). Upitnik sadrži 20 ajtema sa petostepenom skalom za

odgovore. Odgovori poput potpuno netačno, uglavnom netačno, ne mogu se opredeliti,

uglavnom tačno i potpuno tačno korespondirali su skorovima jedan, dva, tri, četiri i pet.

Nekoliko ajtema je rekodirano, tako da visoki ukupan skor na Skali opšte prokrastinacije

(General Procrastination Scale) predstavlja izraženu tendenciju ka odugovlačenju. Primer

pitanja sa skale: “Uzvaraćam telefonske pozive najbrže što mogu” i “Čak i suštinski važne

stvari kupujem u poslednjem trenutku”. Na španskom uzorku u istraživanju sprovedenom

2006. godine (Diaz-Morales, 2006) Kronbahov koeficijent pouzdanosti skale α = 0,84.

Pouzdanost testa na našem uzorku je α = 0,82.

Postupak istraživanja

Istraživanje je sprovedeno u prvoj polovini 2009. godine.

Postupak prikupljanja podataka – zadavanja testova, sproveden je na Fakultetu za

pravne i poslovne studije u Novom Sadu, Filozofskom fakultetu, Fakultetu umetnosti,

Medicinskom fakultetu, Prirodno– matematičkom fakultetu, Fakultetu sporta i fizičkogvaspitanja, Univerziteta u Nišu i na Filozofskom fakultetu u Banjaluci.

Samo ispitivanje je sprovedeno u trajanju jednog školska časa, tačnije, najduže 45

minuta. Ispitanici su pre početka rada dobili instrukcije za popunjavanje testova. Najmanje

jedno stručno lice je bilo prisutno sve vreme trajanja testiranja i odgovaralo je na eventualna

pitanja ispitanika.



61

Nakon prikupljanja podataka, podaci su uneti u matricu. Po završetku unosa podataka

sa testova, pristupilo se prečišćavanju matrice. Iz matrice su izbačeni podaci ispitanika koji

nisu odgovorili na najmanje 30% ajtema. Takođe, odstranjeni su i odgovori ispitanika koji su

odgovarali cik– cak odgovorima, zaokruživanjem trojki i svi ostali u čijem je načinuodgovaranja uočena bilo kakva nepravilnost.

Svi skorovi su dobijeni primenom već postojećih programa i makroa za računanje

skorova na ovim testovima. Ovako formirana matrica korišćena je u obradi i analizi podataka.



62

REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Ciljevi analize podataka

U skladu sa postavljenim ciljevima istraživanja za utvrđivanje metrijskih

karakteristika primenjenih psiholoških instrumenata korišćenjem makro programa za ajtem

analizu zasnovanu na klasičnoj testnoj teoriji i procenu metrijskih karakteristika kompozitnih

mernih instrumenata KakaoKTT (Fajgelj i Janičić, 2008).

Tehnika modelovanja pomoću strukturalnih jednačina (SEM) korišćena je u proveri

početnog modela, u testiranju hipoteza koje se odnose na pretpostavljeni model (Joreskog,

1993; Hoyle, 1995; Kline, 1998) i u konstrukciji novog modela akademske neefikasnosti. Zarad na modelu korišćen je program AMOS 4.01. Za testiranje specifičnih istraživačkih pitanja

korišćena je regresiona analiza. Regresiona analiza i korelacione matrice varijabli koje grade

model sprovedene su u Statističkom paketu za društvene nauke, verzija 15.0.

Struktura prikaza rezultata

Rezultati istraživanja su prikazani u skladu sa postavljenim ciljevima. U prvoj celini

su prikazane metrijske karakteristike svih primenjenih instrumenata i rezultati adaptacije

Zimbardovog upitnika vremenske orijentacije. U poglavlju koji se odnosi na deskriptivne

mere varijabli istraživanja prikazane su osnovne mere proseka i odstupanja. U trećem delu su

prikazani rezultati testiranja predloženog integrativnog modela i specifičnih istraživačkih

pitanja.

Metrijske karakteristike instrumenata

Makro program za ajtem analizu i metrijska svojstva testa primenjen je jer suindikatori koje nudi dovoljni za opis jednog mernog instrumenta. Pošto je za primenu makroa

KakoKTT preduslov kongeneričnost skale, metrijska svojstva su izračunata za sva subtest

posebno, jer svaki subtest meri različitu pojavu, odnosno, za svaki subtest se računa zaseban

ukupan skor. Od velikog broja indikatora metrijskih svojstava koje program KakaoKTT nudi,

izabrana su četiri u svrhu opisa metrijskih karakteristika testova. Prosečna diskriminativnost



63

ajtema je predstavljena preko Fišerovog z koeficijenta. Kao donja prihvatljiva granica uzet je

predlog Nanalija i Bernstina (prema Fajgelj, 2003) od 0,30. Kao pokazatelj

jednodimenzionalnosti skale upotrebljen je RMS (root – mean –square) koji predstavlja koren

iz proseka kvadriranih koeficijenata korelacije. Donja prihvatljiva granica je takođe 0,30(Fajgelj, 2003). Pouzdanost testa je predstavljena Kronbahovim alfa koeficijentom sa donjom

granicom prihvatljivosti od 0,70. Četvrto, merno svojstvo koje je ispitano je reprezentativnost

skale. Da bi se dobila što bolja slika jednodimenzionalnosti skala, korišćeni su i Gutmanovi

pokazatelji pouzdanosti, lambda 1 - λ1 i lambda 6 - λ6. Prema autorima (Fajgelj i Janičić,

2008) Gutmanovi pokazatelji se u KakaoKTT mogu tumačiti kao da potiču od pročišćenih

ajtema, kojima je odstranjena unikna varijansa (specifitet + greška) i ostala samo prava

varijansa. Gutmanova Lambda 1 predstavlja apsolutnu donju granicu pouzdanosti, a

Gutmanova Lambda 6 antiimaž varijanse tretira kao pogreške i Momirović i Knežević (1996a prema Fajgelj, 2003) je smatraju najkorektnijom od svih mera pouzdanosti u klasičnom

modelu merenja. Za opis reprezentativnosti podataka upotrebljen je KMO (Kayser – Meyer –

Olkin) koji predstavlja normalizovani koeficijent adekvatnosti uzorkovanja sa donjom

granicom prihvatljivosti od 0,50. Intezitet pokazatelja reprezentativnosti je komentarisan

prema predlogu Kaisera (Fajgelj, 2003) po kome je KMO visine ispod 0,50 neprihvatljiv, do

0,60 jadan, do 0,70 osrednji, do 0,80 priličan, do 0,90 zaslužan, preko 0,90 divan. Treba

napomenuti da su ajtemi u testovima politomni, u Likertovom formatu od 1 do 5 i da svi

slučajevi sa ispuštenim vrednostima nisu uzeti u analizu.

Skala roditeljske afektivne vezanosti

Skala roditeljske afektivne vezanosti obuhvata dve odvojene subskale. Jedna se odnosi

na sigurni obrazac roditeljske afektivne vezanosti, a druga na nesiguran obrazac. Metrijska

svojstva obe subskale su prikazana u Tabeli 1 .

Tabela 1: Indikatori pouzdanosti, reprezentativnosti i homogenosti skalaRMS1 Fišerov- z2 MSA3 ά4 λ1 λ6 m

Sigurni obrazac ,44 ,63 ,95 ,91 ,85 ,92 14

Nesigurni obrazac ,33 ,53 ,91 ,86 ,79 ,86 14

1RMS – pokazatelj prosečne korelacije; 2koeficijent prosečne diskriminativnosti ajtema prekoFišerovog z; 3normalizovani Kajzer – Mejer – Olkinov koeficijent reprezentativnosti; 4Cronbach – koeficijent pouzdanosti (interne konzistentnosti); λ - Gutmanova lambda; m – ukupan broj stavki.



64

Prosečna korelacija ajtema u domenu sigurnog obrasca je srednje jačine i iznosi 0,44.

Prosečna diskriminativnost ajtema na ovoj subskali je 0,63, dok je reprezentativnost skale

visoka (0,95). Prosečna korelacija ajtema na skali nesigurnog obrasca je na donjoj granici

prihvatljivog i vrednost joj je 0,33. Prosečna diskriminativnost ajtema ove skale iznosi 0,53.Reprezentativnost je, takođe, visoka, 0,91. Jedini parametar koji postoji o izvornim skalama

odnosi se na pouzdanost izraženu alfa Kronbahovim koeficijentom. Pouzdanosti na našem

uzorku i pouzdanosti originalne verzije (Armsden & Greenberg, 1987) za oba subtesta,

sigurnog i nesgurnog obrasca, je identična i iznosi za sigurni obrazac α = 0,91, a za nesigurni

α = 0,86.

Skala akademske motivacije

Skala akademske motivacije obuhvata tri subtesta. Jedan ispituje unutrašnju(intrinzičku) motivaciju, drugi motivaciju koja dolazi od spolja (ekstrinzičku) i treća ispituje

nepostojanje akademske motivacije (amotivaciju). U Tabeli 2. su prikazani metrijska

svojstva sva tri subtesta posebno.


intrinzička motivacija ,37 ,54 ,91 ,86 ,80 ,88 14

ekstrinzička motivacija ,41 ,56 ,85 ,81 ,69 ,80 7

amotivacija ,55 ,65 ,75 ,82 ,62 ,79 7

1RMS – pokazatelj prosečne korelacije; 2koeficijent prosečne diskriminativnosti preko Fišerovog z;3normalizovani Kajzer – Mejer – Olkinov koeficijent reprezentativnosti; 4Cronbach – koeficijent pouzdanosti (interne konzistentnosti); λ - Gutmanova lambda; m – ukupan broj stavki.

Indikator prosečne korelacije ajtema unutar subtesta je najviši, srednjeg intenziteta, na

skali amotivacije (0,55), zatim na ekstrinzičkoj motivaciji (0,41) i najniži, blisko granici

prihvatljivog, je kod intrinzičke motivacije (0,37). Prosečna diskriminativnost ajtema na

subtestovima skale akademske motivacije je – za intrinzičku motivaciju 0,54, za ekstrinzičku

je 0,56 i za subtest amotivacije je 0,65. Reprezentativnost je najviša, divna (Kaiser, prema

Fajgelj 2003), na subtestu unutrašnje motivacije. Reprezetativnost na subtestu spoljašnje

motivacije je zaslužna (0,85), a na subtestu amotivacije je prilična (0,75). Pouzdanost



65

intrinzičke motivacije originalnog upitnika je α = 0,94, a na našem uzorku optimalna, 0,86.

Alfa Kronbahov koeficijent pouzdanosti na sutestu ekstrinzičke motivacije originalnog

upitnika je optimalne veličine 0,86. Takođe, i na našem uzorku pouzdanost subtesta

spoljašnje motivacije je optimalna i iznosi 0,81. Subskala amotivacije u okviru izvorneverzije upitnika ima optimalnu pouzdanost od 0,88. Pouzdanost amotivacije na našem uzorku

je optimalna ali niža u odnosnu na originalnu verziju i vrednost joj je 0,82.

Skala opšte prokrastinacije

Skala opšte proktastinacije je konstruisana kao jednodimenzionalna pa se metrijska

svojstva odnose na ceo test.


Skala opšte prokrastinacije ,27 ,45 ,88 ,82 ,75 ,82 20


Prosečna korelacija ajtema ovog testa je ispod donje granice prihvatljivog i isnosi

0,22. Prosečna diskriminativnost ajtema ovog testa je srednje jačine i iznosi 0.41.

Reprezentativnost je po Kaiserovim normama (Fajgelj, 2003) zaslužna. Na španskom uzorku

u istraživanju sprovedenom 2006. godine (Diaz-Morales, 2006) Kronbahov koeficijent

pouzdanosti skale α = 0,84. Pouzdanost testa na našem uzorku je, takođe optimalna, α =

0,82.

Skala vremenske perspektive

Upitnik vremenske orijentacije (Zimbardo and Boyd, 1999) nije konstruisan kao

jednodimenzionalni i ima pet subtestova koji mere pet različitih vremenskih orijentacija. U

Tabeli 4 prikazane su metrijske karakteristike svih pet dimenzija vremenske perspektive

posebno.



66

Tabela 4: Indikatori pouzdanosti, reprezentativnosti i homogenosti skalaRMS Fišerov- z MSA ά λ1 λ6 m

negativna prošlost ,29 ,47 ,86 ,79 ,71 ,77 10

hedonistička sadašnjost ,19 ,37 ,83 ,76 ,71 ,77 15

budućnost ,20 ,34 ,76 ,64 ,58 ,63 13

fatalistička sadašnjost ,20 ,35 ,76 ,66 ,59 ,66 9

pozitivna prošlost ,23 ,38 ,76 ,69 ,61 ,70 9


Prosečna korelacija ajtema unutar svakog subtesta je ispod 0,30 i najniža je na skali

orijentaciji ka budućnosti i hedonostičkoj sadašnjosti. Prosečna diskriminativnost ajtema je

na svim subtestovima je na donjoj granici prihvatljivog. Reprezentttivnost je prilična na

subetstu budućnosti, fatalističke sadašnjosti i pozitivne prošlosti, dok je zaslužna na

hedonističkoj sadašnjosti i negativnoj prošlosti. Pouzdanost svih subtestova na našem uzorku

je neprihvatljiva, a posebno na skalama budućnosti, fatalističke sadašnjosti i pozitivne

prošlosti.

U Tabeli 5 mogu se videti parametri pouzdanosti na srpskom normativnom uzorku i

na uzorcima zemalja u kojima je adaptacija završena, kao i na originalnom upitniku ZTPI naameričkom uzorku i na srpskom uzorku studenata koji je korišćen u ovom istraživanju.

Tabela 5: Pouzdanost srpske verzije na studentskom uzorku i poređenje sa dobijenimvrednostima u Srbiji i drugim zemljamaTP dimensions Srbija 1 USA2 Rusija3 Francuska4 Brazil5 Litvanija6 Srbija7

negativna prošlost 0,81 0,82 0,78 0,72 0,60 0,79 0,79

hedonistička sadašnjost 0,78 0,79 0,79 0,79 0,55 0,76 0,76

budućnost 0,75 0,77 0,75 0,74 0,67 0,77 0,64

pozitivna prošlost 0,67 0,80 0,68 0,70 0,46 0,63 0,66

fatalistička sadašnjost 0,69 0,74 0,75 0,70 0,60 0,71 0,55

Legenda: 1srpska verzija na srpskom normativnom uzorku; 2 originalna USA verzija (Zimbardo andBoyd, 1999); 3ruska verzija (Сырцова и др., 2007b); 4francuska verzija (Apostolidis et Freulaine,2004); 5 brazilska verzija (Milfont et al., 2008); 6litvanska verzija (Liniauskaitė, A. & Kairys, A.,2009); 7srpska verzija na uzorku studenata.



67

Upoređivanjem pouzdanosti na sprskim uzorcima zapaža se da je pouzdanost na

studentskom uzorku niža na svim subtestovima u odnosu na normativni uzorak. Najveća

razlika u pouzdanosti je na dimenzijama budućnosti i fatalističke sadašnjosti. Upadljivo niska

pouzdanost na svim faktorima vremenske perspektive je na brazilskom uzorku. Zanimljivo jeda je u dve zemlje bivšeg Sovjetskog saveza i na oba srpska uzorka, pouzdanost dimenzije

pozitivna prošlost veoma sličnog inteziteta, ispod 0,70.

Rezultati adaptacije Zimbardovog upitnika vremenske perspektive (ZTPI)

Jedan od ciljeva ovog istraživanja je bio i adaptacija Upitinka vremenske perspektive

autora Zimbarada i Bojda ( Zimbardo Time Perspective Inventory; Zimbardo & Boyd,1999).

U prikazivanju osobina instrumenta, prvo će biti opisan originalni upitnik, a zatim srpska

verzija upitnika.

Teorijski okvir koji je potpora ZTPI upitniku je Teorija vremenske perspektive

Zimbarda i Bojda (Zimbardo & Boyd,1999) i opisana je u uvodnom delu rada. Originalni

upitnik ( Zimbardo Time Perspective Inventory; Zimbardo & Boyd,1999) sadrži 56 stavki koje

mere ispitanikova verovanja, sklonosti i vrednosti koja se odnose na temporalno iskustvo.

Ajtemi su tvrdnje na koje ispitanici odgovaraju tako što se opredeljuju za jedan od pet

stepeni Likertove skale u zavisnosti od toga da li je data tvrdnja za njih veomanekarakteristična do veoma karakteristična.

Eksplorativna faktorska analiza

Faktorska struktura upitnika je utvrđena primenom analize glavnih komponenti sa

varimaks rotacijom, na uzorku, N = 361, prosečne starosti 23,6 godina. KMO mera

adekvatnosti uzorka podataka je 0,83 i govori da je bilo smisleno primeniti odabranu

statističku tehniku. Analizom je identifikovano pet dimenzija koje objašnjavaju ukupno

35,9% varijanse.

Konfirmativna faktorska analiza

Konfirmativnom faktorskom analizom (KFA) koja je primenjena na studentskom

uzorku, N = 361, testirali su model dobijen eksplorativnom faktorskom analizom. Od indeksa



68

podesnosti koje su koristili, autori navode samo normirani χ ² ( χ ² /(df)) = 2,30 čija je vrednost

unutar prihvatljivog raspona i pokazuje da model sa pet izdvojenih faktora vremenske

perspektive dobro fituje podacima. U Tabeli 6 su prikazane deksriptivne karakteristike i

pouzdanost dimenzija vremenske (Zimbardo & Boyd, 1999).

Tabela 6: Deskriptivne i karakteristike i pouzdanost dimenzija ZTPIFaktor % objašnjene

varijanseAS SD Kronbahova α

Negativna prošlost 12,3 2,98 0,72 0,82

Hedonistička sadašnjost 8,9 3,44 0,51 0,79

Budućnost 6,3 3,47 0,54 0,77

Pozitivna sadašnjost 4,5 3,71 0,64 0,80

Fatalistička sadašnjost 3,9 2,37 0,60 0,74

Eksplorativnom faktorskom analizom (EFA) je izdvojeno i identifikovano, a

konfirmativnom i potvrđena petofaktorska struktura Upitnka vremenske perspektive. Prvi

faktor je nazvan Negativna prošlost (Past Negative) i karakterišu ga uglаvnom negаtivan stav

prema prošlim iskustvima. Ljudi sa dominantnom dimenzijom Negativna prošlost su

konzervаtivni i oprezni, uplаšeni od svake promene, pa čak i promena životnih navika.

Drugа sk аlа, Hed onostička sadašnjost (Present Hedonstic) odr аžаvа hedonizam,

uživаnje, zаdovoljstvo, sklonost riziku kao odnosu premа vremenu i životu. Pojedinci sa

dominantnom skalom tr аgaju za novim senzаcijama i uzbuđenjima. Život je za njih potraga

za zadovoljstvima i izbegavanje bola.

Skala Budućnost (Future) je treća skаlа i meri sklonost ka opštoj budućoj orijentаciji,

plаnir аnju i ostvаrivаnju budućih ciljevа. Upadljive osobine ljudi sa dominantnom

orijentacijom ka budućnoszi su često odricanje trenutnog uživanja, sklonost ka odlaganju

zаdovoljstvа i izbegаvаnju izazovne aktivnosti koji su puko gubljenje vremena. Lošа str аne

ljudi sa dominantnom orijentacijom ka budućnosti su smаnjena potrebа zа socijаlnim

vezama, ne troše vreme čak ni na povremena popuštanja sebi, nisu utemeljeni u kulturnu

tradiciju i nemaju osećaj za zajedništvo.



69

Komponenta Pozitivna prošlost (Past Positive) odr аžаvа topao, sentimentаlan,

pozitivаn stаv premа prošlosti. Osobe sa ovom dominantnom dimenzijom su fokusir аne na

porodicu, tr аdiciju, odlikuje ih emocionalna stabilnost tokom vremenа, k аo i fokus nа istoriju.

Peti f аktor Fatalistička sadašnjost (Present Fatalistic) ukazuje na f аtаlistički,

bespomoćan i beznаdežan odnos premа budućnosti i životu. Ljudi su skloni da veruju dа je

budućnost predodređena i da se na nju se ne može uticati pojedinаčnim аkcijаmа.

Karakteristična pitanja za pet dimenzija vremenske perspektive su: za negativnu

prošlost - “Mislim na loše stvari koje su mi se desile”; za hedonističku sadašnjost -

“Postojanje rizika čini moj život uzbudljivim”; za budućnost - “Sposoban sam da se

oduprem iskušenjima kada znam da postoji posao koji mora biti završen”; za pozitivnu

prošlost - “Uživam da pričam o dobrim starim ” i za fatalističku sadašnjost - “Moj život

kontrolišu sile na koje ja nemam uticaj”.

Srpska verzija ZTPI

Postupak jezičke i kulturne adaptacije Zimbardovog upitnika vremenske perspektive

Prevod i аdа ptаcija psiholoških testovа koji se koriste u praksi i istr аživаnjima

zаhtevа ju posebnu pаžnju u odnosu na pitаnjа pristr аsnosti i ekvivаlencije. Temeljni

prevodilački metodi pomаžu smanjenju pristrasnosti i pospešuju jednаkosti višejezičnih

verzije testа. Pored ovoga, veoma je važna stаtističkа verifik аcija ekvivаlencije testova.

Ekvivаlentnost se odnosi na pitanja uporedivosti opservacija i testovnih skorova u

različitim kulturama. Postoje četiri vrste ekvivalencije koje bi adaptirani instrument morao

da poseduje. To su funkcionаlnа, konceptuаlna, metričkа i jezička ekvivаlencija. One se

odnose na pitanja uporedivosti ponаšаnjа i konceptа u r аzličitim kulturаmа, karakteristike

testa i testovnih stavki. Daleko je teže potvrditi ekvivalentnost testa u različitim kulturama uodnosu na sam konstrukt koji je predmet merenja, jer ga je, jednostavno nemoguće, definisati

na isti način.

Konceptualna jednakost se odnosi na to da li pripadnici različitih kultura pridaju isto

ili približno slično značenje određenom konceptu ili terminu. To je kritična tačka spoticanja



70

na prvom koraku u adaptaciji mernog instrumenta. Problem nejednakog poimanja koncepta

koji se meri direktno ugrožava validnost ekvivalencije.

U osnovi metričke jednakosti je pitanje da li brojevi koji označavaju intenzitet, stepen

izraženosti ili kategoriju određene psihološke pojave imaju isto značenje u kultur noj na kojoj

i za koju se vrši adaptacija instrumenta.

Lingvistička ili jezička ekvivalencija se odnosi na pitanje da li reči i gramatička

pravila imaju slično značenje u različitim kulturama i jezicima. Krucijalna tačka u prevođenju

određene tvrdnje je njeno značenje koje ima u kulturnoj i jezičkoj grupi, a ne doslovni

prevod. Suština procedure prevođenja je da utvrdi da original i prevod imaju isto značenje za

pripadnike različitih kultura i subkulturnih grupa.

Postupak adaptacije mernog instrumenta podrazumeva nekoliko obaveznih koraka - prevod sa originalnog jezika, prevod u suprotnom smeru tj. vraćanje na jezik originalnog

testa, pilot istraživanje i sastavljanje finalne verzije testa.

Adaptacija Zimbardovog upitnika vremenske perspektive počela je početkom

decembra 2007. godine. Prateći neophodne korake u postupku, upitnik je sa engleskog na

srpski jezik preveden od strane dva nezavisna prevodioca (Veljković, A.1 i Antović, M.2).

Prevodioci su zamoljeni da tokom prevođenja obrate pažnju na kulturološku i jezičku

posebnost populacije kojoj je namenjen instrument. U sledećem koraku sproveden je

razgovor sa nekoliko ocenjivača različite starosti, pola i obrazovanja u kome je proveravana

jezička i smisaona razumljivost prevedinh tvrdnji.

Naredni korak je bio prevod sa srpskog na engleski jezik. Ta aktivnost je poverena

lektoru3 za engleski jezik na Departmanu za anglistiku na Filozofskom fakultetu u Nišu. Po

završetku prevoda sa srpskog na engleski jezik, istraživač je srpsku verziju Zimbardovog

upitnika vremenske perspektive poslala na proveru Internacionalnoj grupi koja se bavi

multikulturnom adaptacijom ZTPI upitnika (TP World - ZTPI research group for

International comparison & cultural differences) sa molbom da smisaono uporede originalniupitnik sa srpskom verzijom na engleskom jeziku. Povratna informacija je bila

zadovoljavajuća i preduzet je sledeći korak – pilot testiranje.

1 Ana Veljković, diplomirani filolog za engleski jezik, predavač u Školi stranog jezika „Oxford Centar“ u Nišu2 Docent dr Mihajlo Antović, docent, Departman za anglistiku, Univerzitet u Nišu3 Sonja Dix, lektor za engleski jezik, Departman za anglistiku, Univerzitet u Nišu



71

Pilot testiranje

Pilot testiranje je imalo dve faze. U prvoj fazi je ispitan uzorak studenata, N = 42 (21

mesto x 2 ispitanika) iz Srbije. Studenti su bili iz različitih kulturnih i socijalnih sredina.4 Sa

svima su rađena individualna testiranja u obliku intervjua u kome je svako pitanje iz testa

čitano naglas. Posle pročitane tvrdnje, ispitaniku su postavljena i dva pitanja: “Da li razumete

sve ove reči?” i “Da li shvatate na šta se tvrdnja odnosi?”. Na kraju tesiranja ispitaniku je

postavljeno još jedno pitanje: “Da li Vam je bilo šta u vezi ovog testa nejasno?”.

Pozitivne povratne informacije na postavljena pitanja o razumljivosti tvrdnji uvele su

nas u početak druge faze pilot testiranja. Testiranje je sprovedeno u proleće 2008. godine na

uzorku od 237 studenata Filozofskog fakulteta u Nišu. Podaci sa testa su uneti u matricu i

urađena je metrijska provera instrumenta, utvrđena je pouzdanost celog instrumenta od α =

0,76.

Tabela 7: Indikatori pouzdanosti, reprezentativnosti i homogenosti skala prevedenog ZTPI nasrpski jezik

RMS Fišerov- z MSA ά m

negativna prošlost ,35 ,53 ,85 ,83 10

hedonistička sadašnjost ,22 ,39 ,81 ,78 15

budućnost ,19 ,34 ,78 ,71 13

fatalistička sadašnjost ,18 ,30 ,69 ,61 9

pozitivna prošlost ,27 ,27 ,73 ,53 9

1RMS – pokazatelj prosečne korelacije; 2koeficijent prosečne diskriminativnosti preko Fišerovog z;3normalizovani Kajzer – Mejer – Olkinov koeficijent reprezentativnosti; 4Cronbach – koeficijent pouzdanosti (interne konzistentnosti); m – ukupan broj stavki.

Sledeći korak u prilagođavanju upitnika ZTPI- ja je bio rad na jezičkoj konstrukciji i

smislu ajtema kod kojih su zabeleženi problemi. Početkom 2009. godine je urađenakonfirmativna faktorska analiza na delu uzorka koji je prikupljen za potrebe ovog istraživanja

a u okviru Internacionalnog projekta adaptacije ZTPI upitnika u različitim kuturama.

Rezultati KFA su doveli do izmena u originalnom upitniku.

4 Okruzi: Južna Srbija, Istočna Srbija, Pomoravlje, Šumadija, Mačva, Srem, Banat i Bačka; gradovi: Pirot,Zaječar, Kladovo, Vranje, Leskovac, Vlasotince, Niš, Kruševac, Paraćin, Kragujevac, Čačak, Užice, Beograd,Valjevo, Šabac, Ruma, Novi Sad, Zrenjanin, Bačka Planka, Sombor i Subotica.



72

Rezultati konfirmativne faktorske analize upitnika ZTPI

Statistička procedura

Pouzdanost subskala upitnika ZTPI proverena je Kronbahovim α koeficijentominterne konzistencije. Od statističkih tehnika primenjene su faktorska analiza i modelovanje

pomoću strukturalnih jednačina. Relacije između teorijskog modela i empirijskih podataka

procenjena je normiranim χ ² u cilju smanjenja osetljivosti χ² na veličinu uzorka ( χ ² /(df)

indeks). Korišćeni su i indeksi podesnosti CFI (Comparative Fit Index, 0<CFI≤1) i RMSEA

(Root mean-square error of approximation, 0<RMSEA≤1). Vrednosti χ ² (df)< 2, CFI ≥ 0,85 i

RMSEA < 0,05 sugerisali su da teorijski model dobro fituje podacima (Lazarević, 2008).

Za adekvatnu primenu KFA, ceo uzorak je slučajnim izborom podeljen na dva

poduzorka. Nad jednim je primenjena eksplorativna faktorska analiza, a nad drugim

konfirmativna.

Rezultati

A. Eksplorativna faktorska analiza

Nad podacima dobijenim srpskom verzijom upitnika ZTPI primenjena je faktorska

analiza. Uzorak podataka za primenu faktorske analize je bio adekvatan (KMO=0,81). Kao

metod izdvajanja faktora korišćena je metoda glavnih komponenti. Ekstrahovanje faktora je prvo urađeno sa oblimin rotacijom. Pošto su korelacije između dobijenih faktora bile veoma

niske, odlučeno je da se uradi ekstrakcija sa varimaks rotaciojom. Izdvojenih pet faktora

objašnjavalo je 33,50% ukupne varijanse.

Tabela 8:Deskriptivni podaci pet izdvojenih faktora upitnika ZTPIFaktor % objašnjene varijanse

F1: Negativna prošlost 8,22%

F2: Hedonistička sadašnjost 7,35%

F3: Pozitivna prošlost 5,59%

F4: Budućnost 5,71%

F5: Fatalistička sadašnjost 5,22%



73

Ispitivana su faktorska zasićenja i raspored ajtema po faktorima. Rezultati su

upoređeni sa rezultatima na originalnoj verziji upitnika. Ajtemi #9, #35, #37 i #52 su

korelirali sa više faktora i imali su značajna visoka zasićenja na dva faktora. U analizi nisu

razmatrane korelacije koje su bile niže od 0,3.

B. Konfirmativna faktorska analiza

KFA je primenjena sa sledećim ciljevima:

1) da se uporedi srpski model sa originalnom verzijom upitnika ZTPI (Model 1), i

2) da se utvrdi valjanost modela koji je elaboriran primenom EFA (Model 2). Statistički

indeksi podesnosti teorijskih modela empirijskim podacima svrstavaju se po značajnosti uskromne (videti Tabelu 9).

Posle urađenih modifikacija modela dobijeni su sledeći pokazatelji njegove

značajnosti (Model 3): χ 2 = 3154,216, df = 1266; X 2 /(df) = 2,39, CFI = 0,708, RMSEA =

0,050. Svi parametri su bolji nego pre modifikacija (Tabela 9).

Tabela 9: parametri podesnosti srpske verzije skale ZTPI, poređenje modelaModel χ 2 df χ 2/df CFI RMSEA AIC CAIC α

1. 4267,893 1473 2,80 0,604 0,056 1321,893 -6627,784 0,82

2. 4110.289 1474 2,79 0,577 0,059 1162.289 -6567.612 0,83

3. 3154,216 1266 2,39 0,708 0,05 622,216 -6210,296 0,81

Legenda: N=1199. Modeli: 1 = izvorna verzija sa 56 ajtema; 2 = model zasnovan na rezutatima EFAsa 56 ajtema; 3 = konačna verzija sa 52 ajtema. Svi χ 2 statistici su značajni na nivou manjem od

0,001. χ 2/df = količnik χ 2 i stepena slobode; CFI = indeks komparativnog fitovanja; RMSEA =kvadratni koren prosečne kvadrirane greške aproksimacija; AIC = Akajkeov kriterijuminformativnosti; CAIC = konzistentan Akajkeov kriterijum informativnosti; α = Kronbahovkoeficijent interne konzistencije.



74

Kako je model poboljšan?

1. Ispitane su korelacije između reziduala (E). Pošto je veliki broj ajtema pokazivao

visoku korelaciju sa rezudalima, odlučeno je da se uključe korelacije reziduala u model i to

kod sledećih ajtema: 42 i 31, 41 i 15, 20 i 2, 11 i 7.

2. Faktorska zasićenja ajtema su ispitivana u cilju traženja podudarnosti sa originalnim

modelom upitnika ZTPI. Ajtemi koji su značajno visoko korelirali sa dva faktora su izbačeni

kao i ajtemi koji su imali zasićenja manja od 0,3 na određenom faktoru što je narušavalo

stabilnost faktora. Rezultat takvih pokazatelja je bio da su ajtemi sa dvostrukim korelacijama

i oni sa zasićenjima manjim od 0,3 izbačeni iz modela.

Faktorska kompozicija skale (Model 3) prikazana je u Tabeli 10.

Tabela 10: Model 3 - finalna verzija srpskog ZTPIFaktor Ajtemi N

F1: Negativna prošlost 11*, 16, 22, 25, 27, 33, 34, 50 8

F2: Hedonistička sadašnjost 1, 8, 12, 17, 19, 23, 26, 28, 31, 32, 42, 44, 46, 48,55, 56

16

F3: Pozitivna prošlost 2, 4, 5, 7, 15, 20, 29, 36, 41, 47, 49, 53, 54 13

F4: Budućnost 6, 10, 13, 18, 21, 24*, 30, 40, 43, 45, 51 11

F5: Fatalistička sadašnjost 3, 14, 38, 39 4

* - obrnuto reflektovani ajtemi

U poređenju sa izvornom verzijom instrumenta ZTPI (Zimbardo and Boyd, 1999) u

kojoj je trebalo obrnuto skorovati pet ajtema, u srpskoj verziji treba obrnuto skorovati dva

ajtema, jedan u negativnoj prošlosti i dva u biuićnosti koja se obrnuto skoruju i u originalnoj

verziji. Broj ajtema po subtestovimaje takođe različit, tako da u srpskoj verziji negativnu

prošlost umesto originalnih 10 ajtema, određuje 8. Hedonističku sadašnjost umesto originalno

15, određuje 16 ajtema. Okrenutost budućnosti u srpskoj verziji određuje 11 ajtema, a u

originalnom upitniku 13. Fatalističku sadašnjost u srpskoj verziji upitnika određuje četiri

ajtema, a u izvornoj devet. Pozitivnu prošlost u izvornoj verziji određuje devet ajtema a u

srpskoj 13.



75

Posle svih ovih procedura, ponovo je proverena interna pouzdanost subskala (Tabela

11).

Tabela 11: pouzdanost pojedinih subskala pre i posle primene KFA

Faktor α α pre KFA

F1: Negativna prošlost 0,81 0,79

F2: Hedonistička sadašnjost 0,78 0,76

F3: Pozitivna prošlost 0,75 0,66

F4: Budućnost 0,67 0,55

F5: Fatalistička sadašnjost 0,69 0,66

Legenda: α je Kronbahov koeficijent pouzdanostiKonfirmativnom proverom i promenom modela došlo je do povećanja pouzdanosti

svih subskala upitnika.

Primena upitnika ZTPI na normativnom uzorku

Poslednji korak u adaptaciji urađena je u jesen i zimu 2010. godine i u proleće 2011. godine.

CiljCilj ove faze je bio da se utvrde prosečne vrednosti, odstupanja i razlike u odnosu na

deskriptivne varijable.

Varijable

Osnovne varijable su pet dimenzija vremeske perspektive: negativna i pozitivna

prošlost, hedonistička i fatalistička sadšnjost i budućnost.

Deskriptivne varijable su pol, starost, obrazovni nivo i mesto prebivališta.

Uzorak

Istraživanjem je obuhvaćeno 933 ispitanika sa cele teritorije Srbije različitog pola,

starosti, različitog obrazovanja i različitog mesta prebivališta. Prosečna starost ispitanika je

bila 34,37 godina (sd = 17,119). Polnu strukturu činilo je 454 muškaraca i 479 žena. Mesto

prebivališta obuhvatalo je stanovnike sela - 191 ispitanik, 136 ispitanika je iz varošica (ispod



76

15000 stanovnika), 250 ispitanika je iz gradova (do 50000 stanovnika) i 356 ispitanika je iz

velikih gradova (Niš, Novi Sad, Kragujevac, Beograd). Obrazovna struktura uzorka

obuhvatila je ispitanike za nezavršenom osnovnom školom – 2,1%, sa završenom

osmogodišnjom, osnovnom školom 27,2%, 13,5 % ispitanika je završilo dve ili tri godinesrednje škole, najveći broj ispitanika (35,6%) je završilo četvorogodišnju srednju školu, 8.6%

je završilo višu školu, 11,7 % je završilo fakultet i 1,3% ima završen magisterijum i

odbranjenu doktorsku disertaciju.

Instrumenti

U istraživanju je korišćena srpska verzija upitnika ZTPI koja ima 52 ajtema na koje se

odgovara zaokruživanjem odgovora na skali od 1 (uopšte se ne slažem sa tvrdnjom) do 5

(potpuno se slažem sa tvrdnjom).

Postupak

Istraživanje je sprovelo veliki broj edukovanih istraživača. Test je rađen individualno.

Vreme trajanja rada je bilo 35 minuta.

Rezultati

Statističkom analizom adaptiranog upitnika dobijene su mere proseka, među-

korelacije i pozdanost dimenzija vremenske perspektive (Tabela 12) na uzorku iz Srbije.

Mera proseka je upoređena sa odgovarajućim merama iz nekoliko drugih kultura (Tabela 13).

Dalje, prikazana je razlika muškaraca i žena (Tabela 14 ), kakva je vremenska orijentacija

kod ispitanika različite starosne grupe (Tabela 15 ). Takođe, razmatran je i odnos sa stepenom

obrazovanja (Tabela 17) i mestom prebivališta (Tabela 19).



77

Tabela 12 : aritmetička sredina, standardna devijacija, korelacije i pouzdanost dimenzijavremenske perspektive (VP)dimenzije VP

AS SD 1 2 3 4 5 α Negativna prošlost

2,82 ,715 0,77

Hedonističkasadašnjost

3,43 ,563 ,085* 0,76

Budućnost 3,30 ,456 ,161** ,144** 0,51

Pozitivna prošlost

3,39 ,586 ,264** ,179** ,398** 0,62

Fatalistička

sadašnjost

2,88 ,678 ,535** ,274** ,198** ,315** 0,67

Legenda: : *korelacija je značajna na nivou 0,05; **korelacija je značajna na nivou 0,01;α je Kronbahov koeficijent interne konzistencije

Slika 2: odnos idelanog i srpskog profila VP

U odnosu na idelani profil vremenskih perspektiva koji su predložili Zimardo i Bojd(Zimbardo & Boyd, 2008), kod ispitanika iz Srbije postoji viši skor na negativnoj prošlosti i

fatalističkoj sadašnjosti, i niži skorovi na hedonističkoj sadašnjosti, budućnosti i pozitivnoj

prošlosti.



78

Tabela 13: upoređivanje prosečne izraženosti dimenzija VP po kulturamadimenzije VP srbi amerikanci rusi francuzi

AS AS AS AS

Negativna prošlost 2,82 2,98 2,66 2,92

Hedonistička sadašnjost 3,43 3,44 3,37 3,46

Budućnost 3,30 3,47 3,57 3,22

Pozitivna prošlost 3,39 3,71 3,63 3,42

Fatalistička sadašnjost 2,88 2,37 2,69 2,43

Slika 3: upoređivanje prosečne izraženosti dimenzija VP po kulturama

Na Slici 3 upadljivo se izdvaja romb, koji označava ipitanike u Srbiji, jedino na

fatalističkoj sadašnjosti. Viša je nego kod svih ostalih kultura.

U nastavku će biti prikazani rezultati na dimenzijama vremenske perspektive u

odnosu na osnovne socio – demografske karakteristike: pol, starost, nivo obrazovanja i mesto

prebivališta.



79

Pol

Tabela 14: aritmetička sredina, standardna devijacija, razlika između muškaraca i ženadimenzije VP pol AS SD t ss sig

Negativna prošlostm 2,81 ,704

,465 928 ,642ž 2,83 ,726

Hedonistička sadašnjostm 3,44 ,564

,246 924 ,805ž 3,43 ,562

Budućnostm 3,26 ,462

2,929 925 ,003ž 3,35 ,446

Pozitivna prošlost

m 3,33 ,584

3,166 928 ,002ž 3,45 ,583

Fatalistička sadašnjostm 2,84 ,690

1,586 930 ,113ž 2,91 ,665

Muškarci i žene se razlikuju u orijentaciji ka budućnosti i na pozitivnoj prošlosti. Obe

dimenzije su izraženije kod žena.

Starost

Tabela 15: aritmetička sredina i standardna devijacija kod starosnih grupastarosnegrupe

Negativna prošlost


Budućnost Pozitivna prošlost

Fatalističkasadašnjost

1 AS 2,73 3,61 3,23 3,32 2,81SD ,684 ,509 ,433 ,566 ,627

2 AS 2,86 3,33 3,35 3,39 2,89SD ,711 ,548 ,451 ,575 ,702

3 AS 3,08 3,08 3,44 3,76 3,16SD ,804 ,596 ,530 ,613 ,731

Legenda: Starosne grupe: 1 = mlađi do 29 godina; 2 = od 30 do 59 godina; 3 = stariji od 60 godina

Najstariji ispitanici imaju najviše vrednosti na obe dimenzije prošlosti i budućnosti i

na fatalističkoj sadašnjosti. Jedino na hedonističkoj sadašn josti imaju najnižu izraženost. Ista

distribucija izraženosti je i kod ispitanika iz srednje starosne grupe. Kod najmlađih je obrnut



80

raspored, pa je kod njih najviše izražena hedonistička sadašnjost, dok ostale kategorije imaju

najniže vrednosti u poređenju sa svim starijim ispitanicima.

Slika 4: odnos prosečne izraženosti i starosti

Ako je pogledaju tačke podudaranja tri starosne grupe, zapaža se da je hedonistička

sadašnjost najviša kod najmlađe kategorije, a najniži kod najstarije. Očigledna različitost

najstarije starosne grupe od obe mlađe je i na dimenziji pozitivna prošlost.

Statistički izraženo, razlike su sledeće. Starost generiše značajne razlike na svim

dimenzijama vremenske perspektive (Tabela 16).

Negativna prošlost je značajno viša kod obe starije grupe u odnosu na najmlađe

ispitanike.

Hedonistička sadašnjost je značajno izraženija kod obe mlađe grupe u odnosu na

starije.

Orijentacija ka budućnosti je značajno viša kod obe starije kategorije u odnosu nanajmlađe ispitanike.

Pozitivna prošlost je značajno izraženija kod najstarijih u odnosu na obe mlađe grupe.

Fatalistička sadašnjost je značajno viša kod najsarijih u odnosu na sve mlađe

ispitanike.



81

Tabela 16: razlika između grupa različite starosti na dimenzijama VP

dimenzije VP F ss siggrupa

(I)grupa

(J) (I-J) sig

Negativna prošlost

10,028 (2,927) ,000

2 1 ,132 ,021

31 ,351 ,000

2 ,219 ,027

Hedonističkasadašnjost 49,249 (2,923) ,000

1

2 ,279 ,000

3 ,530 ,000

2 3 ,251 ,000

Budućnost 12,341 (2,924) ,0002 1 ,123 ,000

3 1 ,213 ,000

Pozitivna prošlost 20,493 (2,927) ,000 3

1 ,436 ,000

2 ,374 ,000


9,896 (2,929) ,000 31 ,349 ,000

2 ,268 ,002

Legenda: Starosne grupe: 1 = mlađi do 29 godina; 2 = od 30 do 59 godina; 3 = stariji od 60 godina; (I-J) = razlika između grupa obeleženih slovima I i J; predstavljene su samo one razlike koje su značajnena nivou 0,05.



82

Obrazovanje

Tabela 17: prosečne vrednosti i standardne devijacije ispitanika različitog obrazovanja nadimenzijama VP

obrazovanje Negativna prošlost


Budućnost Pozitivna prošlost


nezavršena osnovnaškola

AS 3,21 3,17 3,48 3,88 3,30

SD ,707 ,605 ,478 ,563 ,693

završena osnovnaškola

AS 2,91 3,47 3,23 3,43 2,98

SD ,709 ,585 ,491 ,588 ,650

dve ili tri godinesrednje škole

AS 2,91 3,37 3,35 3,44 3,03

SD ,726 ,543 ,459 ,587 ,627

četvorogodišnjasrednja škola

AS 2,78 3,49 3,29 3,36 2,83

SD ,681 ,557 ,431 ,583 ,650

viša škola AS 2,82 3,43 3,41 3,40 2,83

SD ,739 ,465 ,407 ,579 ,721

završen fakultet AS 2,65 3,31 3,36 3,25 2,62

SD ,720 ,572 ,441 ,550 ,718

magisterijum ilidoktorat

AS 2,43 3,23 3,29 3,39 2,38

SD ,914 ,601 ,520 ,614 ,780

ukupno AS 2,82 3,43 3,30 3,39 2,88

SD ,715 ,563 ,456 ,586 ,678

Ispitanici sa najnižim obrazovanjem imaju najviše izražena negativna i pozitivna

sećanja na prošlost, najviše okrivljuju sudbinu, ali i najviše teže da sve to promene u

budućnosti. U sadašnjosti najviše uživaju ispitanici sa četvorogodišnjom srednjom školom.



83

Tabela 18: razlika između grupa različitog obrazovanog nivoa na dimenzijama VPdimenzije VP F ss sig grupa (I) grupa (J) (I-J) sig

Negativna prošlost

3,930 (6,923) ,001

1 4 ,43494 ,0085 ,39250 ,027

6 ,56179 ,0017 ,78167 ,003

2 4 ,13726 ,0206 ,26411 ,001

7 ,48399 ,021

3 6 ,25808 ,0067 ,47796 ,026


2,768 (6,919) ,011 2 1 ,29630 ,023

6 ,15630 ,0154 1 ,31687 ,014

6 ,17687 ,004

Budućnost 2,900 (6,920) ,008

1 2 ,24807 ,0193 2 ,12264 ,0145 2 ,17692 ,002

4 ,12302 ,0306 2 ,12813 ,014

Pozitivna prošlost

3,950 (6,923) ,001

1 2 ,45494 ,0013 ,44356 ,002

4 ,52410 ,0005 ,48101 ,0016 ,63374 ,0007 ,49074 ,021

2 6 ,17880 ,0083 6 ,19019 ,013


7,474 (6,925) ,000

1 2 ,31794 ,0403 ,26444 ,099

4 ,46198 ,0035 ,46528 ,0056 ,67309 ,0007 ,91111 ,000

2 3 ,14405 ,0096 ,35515 ,0007 ,59318 ,003

3 4 ,19754 ,0055 ,20083 ,0356 ,40864 ,0007 ,64667 ,001

4 6 ,21111 ,0047 ,44913 ,022

5 6 ,20781 ,034

7 ,44583 ,031 Legenda: Obrazovne kategorije: 1 = nezavršena osnovna škola; 2 = završena osnovna škola; 3 = dveili tri godine srednje škole; 4 = četvorogodišnja srednja škola; 5 = viša škola; 6 = završen fakultet; 7 =magisterijum ili doktorat; (I-J) = razlika između grupa obeleženih slovima I i J; predstavljene susamo one razlike koje su značajne na nivou 0,05.



84

Ispitanici sa najviše završenom srednjom stručnom školom više su okrenuti prošlosti

bilo da je se sećaju po lepom ili ružnom od obrazovanijih ispitanika. Hedonizmu su značajno

više posvećeni ispitanici sa završenom osnovnom i srednjom školom u poređenju sa

ispitanicima koji nisu uspeli da završe ni osnovnu školu i onima koji su završili fakultet. Zarazliku od ispitanika koji su uspeli da završe osnovnu školu, budućnost značajno više

planiraju ispitanici bez osnovne škole, sa dva ili tri razreda srednje škole, sa višom školom i

fakultetom. U sudbini nalaze krivca sve niže obrazovne kategorije u poređenju sa svakom

višom. Jedino ispitanici sa završenim fakultetom i više, zadržavaju kontrolu nad sopstvenim

životom.

Mesto prebivališta

Tabela 19: prosečne vrednosti i standardne devijacije na dimenzijama VP u odnosu na mesto prebivalištamesto prebivališta Negativna

prošlostHedonistička

sadašnjostBudućnost Pozitivna

prošlostFatalističkasadašnjost

selo AS 2,91 3,48 3,40 3,60 2,95

SD ,732 ,527 ,472 ,570 ,714

varošica AS 2,91 3,42 3,27 3,42 2,90

SD ,673 ,569 ,440 ,535 ,627

manji grad, do 50.000stanovnika

AS 2,85 3,43 3,31 3,40 2,88

SD ,706 ,540 ,439 ,591 ,676

veliki grad, više od100.000 stanivnika

AS 2,73 3,41 3,26 3,26 2,82

SD ,719 ,594 ,459 ,578 ,676

ukupno AS 2,82 3,43 3,30 3,39 2,88

SD ,715 ,563 ,456 ,586 ,678

Kod ispitanika koji žive u selu su izraženije sve dimenzije vremenske perspektive.



85

Tabela 20: razlika između ispitanika sa različitim mestom prebivališta na dimenzijama VPdimenzije VP F ss sig grupa (I) grupa (J) (I-J) p

Negativna

prošlost

3,785 3, 926 ,010 1 4 ,18233 ,004

2 4 ,18009 ,013

3 4 ,11702 ,047


,664 3, 922 ,574 - - -

Budućnost 4,057 3, 923 ,007 1 2 ,12947 ,012

3 ,08125 ,063

4 ,13572 ,001

Pozitivna prošlost 14,351 3, 926 ,000 1 2 ,17954 ,006

3 ,19362 ,000

4 ,33547 ,000

2 4 ,15592 ,008

3 4 ,14185 ,003


1,642 3, 928 ,178 1 4 ,13131 ,031

Legenda: Mesto prebivališta: 1 = selo; 2 = varošica; 3 = manji grad do 50000 stanovnika; 4 = velikigrad sa više od 100000 stanovnika; (I-J) = razlika između grupa obeleženih slovima I i J; predstavljene su samo one razlike koje su značajne na nivou 0,05.

Negativna sećanja o prošlosti su izraženija kod svih ispitanika iz manjih mesta u

odnosu na one koji žive u veliki gradovima. Ispitanici koji žive u selu, najviše planiraju

budućnost. Bez obzira na teške uslove života u selu, lepa sećanja na prošlost su izraženija kod

ovih ispitanika u odnosu na sve ostale. Takođe, i stanovnici iz varošica i manjih gradova

imaju pozitivnija sećanja od stanovnika iz velikih gradova. Sklonost fatalističkom tumačenju

sadašnjih događaja veća je kod ispitanika iz sela nego iz velikih gradova.



86

Deskriptivne mere

Tabela 21: aritmetičke sredine, standardne devijacije, minimalne i maksimalne vrednostiispitanih varijabli

Minimum Maksimum AS SD

Opšta prokrastinacija 20,00 96,00 52,22 11,517

Negativna prošlost 1,00 5,00 2,70 ,717

Hedonistička sadašnjost* 2,00 5,00 3,48 ,529

Budućnost* 1,15 4,77 3,27 ,494

Pozitivna prošlost* 1,56 5,00 3,51 ,533

Fatalistička sadašnjost* 1,00 4,44 2,74 ,596

Ekstrinzička motivacija* 1,00 5,00 3,77 ,750

Intrinzička motivacija* 1,00 5,00 3,51 ,644

Amotivacija* 1,00 5,00 1,74 ,875

Sigurni obrazac* 18,00 70,00 54,16 10,114

Nesigurni obrazac* 18,00 63,00 35,97 9,124

Legenda: *raspon na skalama: Opšta prokrastinacija od 20 do 100; dimenzije vremenske perspektiveod 1 do 5; skale akademske motivacije od 1 do 5; skale roditeljske afektivne vezanosti od 14 do 70.

U istraživanju koje je sproveo autor skale Opšte prokrastinacije (Lay, 1986) ispitano

je 550 studenata i dobijene prosečna izraženost sklonosti ka odugovlačenju AS = 61,0

(SD=13,4), dok je raspon ukupnog skora bio od 21 do 91. Rezulti ovog istraživanja su

pokazali da je prosečna izraženost opšte prokrastinacije kod naših studenata niža (AS =

52,22, SD = 11,517). U poređenju izraženosti dimenzija vremenske perspektive na

normativnom uzorku (Tabela 13) u Srbiji i našeg izorka studenata, zapaža se da su kod

studenata izraženije hedonistička sadašnjost i pozitivna prošlost, dok su ostale tri dimenzije

niže. Kod studenata u našem istraživanju najviše je izražena ekstrinzička akademska

motivacija, pa intrinzička i najslabije je izražena amotivacija. U istraživanju Valerana

(Vallerand & Bissonnete, 1992) na studentskom uzorku (N = 1042), pokazano je da je najviša

intrinzička motivacija (AS = 3,53), zatim ekstrinzička (AS = 2,89), dok je amotivacija, kao i

na našem uzorku, najslabije izražena (AS = 1,01).



87

Radi utvrđivanja početnog obrasca odnosa između varijabli istraživanja urađena je

korelaciona analiza (Tabela 22):



88

Tabela 22: korelacije između varijabli istraživanja

** Korelacija je značajna na nivou 0,01

* Korelacija je značajna na novou 0,05

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

1. Akademska neefikasnost -

2. Negativna prošlost ,300**

3. Hedonistička sadašnjost ,141** ,119**

4. Budućnost -,511** ,020 -,115**

5. Pozitivna prošlost -,106** -,201** ,265** ,097**

6. Fatalistička sadašnjost ,240** ,487** ,240** -,163** ,023

7. Ekstrinzička -,081** ,085** ,199** ,202** ,219** ,047

8. Intrinzička -,267** -,011 ,168** ,387** ,224** -,102** ,403**

9. Amotivacija ,202** ,270** -,056* -,180** -,174** ,388** -,234** -,305**

10. Sigurni -,213** -,256** ,107** ,161** ,394** -,150** ,273** ,277** -,306**

11. Nesigurni ,230** ,474** ,025 -,045 -,281** ,373** -,068* -,074** ,509** -,627**



89

Korelacije prediktivnih varijabli sa akademskom neefikasnošću su veoma niske i

niske. Jedino je povezanost vremenske perspektive budućnost i akademske neefikasnosti

srednje jačine. Sa sklonošću ka odlaganju (akademska neefikasnost ) pozitivno su povezane

dimenzije vremenske persepktive negativna prošlost , hedonistička i fatalistička sadašnjost ;

amotivacija i nesigurni obrazac roditeljske afektivne vezanosti. Negativne korelacije dobijenesu između akademske neefikasnosti i budućnosti, pozitivne prošlosti, ekstrinzičke i

intrinzičke motivacije i sigurnog obrasca roditeljske afektivne vezanosti.

K orelacije ostalih varijabli biće opisane u okviru prikaza posebnih hipoteza.

Statisitka zaključivanja

U ovom delu su prikazani odgovori na polazne pretpostavke kao i način na koji se

došlo do najboljeg modela akademske neefikasnosti. Sve osnovne varijable su opservirane i

na slikama su predstavljene pravougaonicima. U modelovanju su korišćene dve konfiguracije

koje se odnose na dva važne komponentne u procesu analize. Uticaj jedne varijable na drugu

predstavljen je jednosmernom strelicom, a slučajna gr eška merenja opservirane varijable je

predstavljena kružićem iznad opažene varijable sa jednosmernom strelicom usmerenom ka

varijabli. Za predstavljanje kovarijansi između grešaka merenja korišćene su dvosmerne

strelice. Na slikama koje prikazuju modifikovanje modela nema brojki jer je proveravana

njihova podesnost. Na slici konačnog, najboljeg, modela, brojevi iznad strelica predstavljaju

vrednosti standardizovanih regresijskih koeficijenata.

Da se vratimo na glavni zadatak analize - postupak generisanja najboljeg modela sa

predloženim prediktorima koji bi objasnio studentsku sklonost ka odugovlačenju, odnosno

akademsku neefikasnost i na opštu pretpostavku:


porodične afek tivne vezanosti.

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje primenjen je postupak modelovanja pomoću

strukturalnih jednačina. Modelovanjem su proverene sve hipoteze o tome na koji su način

varijable u analizi generisane i u kom su međusobnom odnosu.



90

U postupku modelovanja ocenjeno je ukupno 29 modela. Počevši od osnovnog, kod

svakog narednog se pretpostavljala neka nova veza, bilo da je ubačena, izbačena ili

promenjena već postojeća kao i kovarijansa greški merenja. Tragalo se za parametrima dobre

podesnosti. U Tabeli 23 prikazani su indeksi podesnosti osnovnog i finalnog kao i indeksi tri

među-modela. Kada su modelovanjem postignuti zadovoljavajući indeksi podesnosti,ubačene su vrednosti standardizovanih regresijski koeficijenata kao pokazatelji odnosa

između varijabli.

Tabela 23: indeksi podesnosti nekih modela u postupku modelovanjamodel Χ2/df CFI RMSEA

početni model 4,813 ,661 ,190

bez dve prediktivne staze 3,687 ,659 ,165

sa kovarijansama između grešaka merenja 19,389 ,996 ,027

izbačena prediktivna veza od sigurnog ka budućnosti 18,287 ,922 ,115

finalni model: dve egzogene i sedam endogenihvarijabli sa regresijskim koeficijentima

2,889 ,992 ,038

Slika 5: osnovni, početni integrativni model akademske neefikasnosti

Sigurni

Nesigurni

Ekstrinzicka

Intrinzicka

Amotivacija

PastNeg

PresHedon

Future

PastPos

PresFatal

AkNeef

e71

e81

e91

e21

e31

e41

e51

e61

e11

Indeksi fitovanja početnog modela koji je imao dve egzogene i devet endogenih varijabli sa

prediktivnim vezama i greškama merenja nisu bili zadovoljavajući, pa su izbačene staze od

pozitivne prošlosti i fatalističke sadašnjosti ka akademskoj neefikasnosti (Slika 6).



91

Slika 6: model bez dve prediktivne staze

Sigurni

Nesigurni

Ekstrinzicka

Intrinzicka

Amotivacija

PastNeg

PresHedon

Future

PastPos

PresFatal

AkNeef

e71

e81

e91

e21

e31

e41

e51

e61

e11

U ovom modelu došlo je do poboljšanja CFI i RMSEA indeksa, ali i do pogoršanja

Χ2/df indeksa. Na sledećoj slici (Slika 7) nije prikazan prvi naredni, već model u kome je

došlo do značajnijih promena. Uvedene su kovarijanse između grešaka merenja.

Slika 7: model sa kovarijansama između grešaka merenja

Sigurni

Nesigurni

Ekstrinzicka

Intrinzicka

Amotivacija

PastNeg

PresHedon

Future

AkNeef

e71

e81

e91

e21

e31

e41

e11

U ovom modelu je došlo do još većeg poboljšanja CFI i RMSEA, ali i do drastičnog

pogoršanja vrednosti Χ2/df indeksa. Na sledećoj slici (Slika 8) je model u kome je izbačena

prediktivna veza od sigurnog obrasca ka budućnosti.



92

Slika 8: model sa izbačenim prediktivnom stazom od sigurnog ka budućnosti

Sigurni

Nesigurni

Ekstrinzicka

Intrinzicka

Amotivacija

PastNeg

PresHedon

Future

AkNeef

e71

e81

e91

e21

e31

e41

e11

U ovom modelu je došlo do smanjenja vrednosti Χ2/df indeksa, ali i do blagog

pogoršanja CFI i RMSEA. Na sledećoj slici je prikazan najbolji model.

Slika 9: model sa najboljim parametrima podesnosti – konačni model

Sigurni

Nesigurni

Ekstrinzicka

Intrinzicka

Amotivacija

PastNeg

PresHedon

Future

AkNeef

e71

e81

e91

e21

e31

e41

e11

U ovaj model je vraćena staza od sigurnog obrasca ka budućnosti, a izbačena je iz

analize kovarijansa između grešaka na hedonističkoj sadašnjosti i budućnosti.

Da rezimiramo. Naš pretpostavljeni integrativni model nije imao dobre indekse

podesnosti. Da bismo ga poboljšali, modifikovan je izbacivanjima i uvođenjem staza

nekoliko direktnih uticaja kako u odnosu na akademsku neefikasnost tako i između drugih



93

varijabli u modelu. Model koji je zadovoljavao statističke kriterijume dobrog modela ima

sledeće indekse fitovanja: 2 /df = 2,889, CFI = 0,992, RMSEA = 0,038. Iznad linija su

vrednosti standardizovanih regresijskih koeficijenata, a iznad desnog ugla pravougaonika

endogenih varijabli su koeficijenti multiple korelacije, R 2, (Slika 10). Ovaj model objašnjava

36,0% varijanse akademske neefikasnosti.

Slika 10: strukturalni model akademske neefikasnosti

Sigurni

Nesigurni

.09

Ekstrinzicka

.10

Intrinzicka

.26

Amotivacija

.24

PastNeg

.05

PresHedon

.19

Future

.36

AkNeef

e7

e8

e9

e2

e3

e4

e1

-.63

.38

.38

.51

.11

.10

.34

-.33

.44

-.25

.17

.08

-.46

-.09-.19

.07

.09

.25

.16

.08

.07

.40

.16

Kao što se može videti, obrazac roditeljske privrženosti nema samo posredan efekat

na akademsku neefikasnost, već i jedan direktan efekat. Nesigurni obrazac predviđa

akademsku neefikasnost, mada efekat nije veoma veliki (0,082), ali je značajan (p = 0,001).

Nesigurni obrazac vezanosti, takođe, ima i direktan efekat na faktor negativne prošlosti

(0,437), i kao što je i pretpostavljeno, ima efekat na sve tri komponente motivacije: na

ekstrinzičku (0,171), intrinzičku (0,165) i najveći efekat ima na amotivaciju (0,509). Sigurni

obrazac vezanosti pogađa samo dve komponente motivacije: ekstrinzičku (0,382) i

intrinzičku (0,385). Od dimenzija vremeske perspective, sigurni obrazac ima efekat na

dimenziju budućnost (0,070; p < 0,01). Dimenzije motivacije imaju direktan efekat na neke

faktore vremenske orijetacije i jedan direktan efekata na akademsku neefikasnost.

Ekstrinzička motivacija je povezana sa Negativnom prošlošću (0,114) i hedonističkom

sadašnjošću (0,160). Intrinzička motivacija, takođe, ima slab uticaj na hedonističku

sadašnjost (0,103) ali i veliki uticaj na faktor budućnosti (0,396). Takođe, unutrašnja



94

motivisanost ima direktan negativan nizak efekat na akademsku neefikasnost (-0,089). Treća

motivaciona dimenzija, amotivacija ima direktan slab efekat na negativnu prošlost (0.077).

Samo tri od pet dimenzija vremenske perspektive imaju statistički značajan uticaj na

akademsku neefikasnost. Nizak uticaj hedonističke sadašnjosti (0,069) i jači uticaj negativne

prošlosti (0,249) imaju na povećanje akademske neefikasnosti. Međutim, dimenzija budućnosti sa izraženim velikim regresijskim koeficijentom (-0,456) utiče na opadanje

akademske neefikasnosti. Ovi nalazi mogu predstavljati posledicu specifičnosti studentskog

uzorka kod kog je i u ranijem istraživanju Sirkove i Mitine (Sircova, Mitina, 2007) dobijeno

da je dominantna vremenska perspektiva hedonistička sadašnjost.

Ključni faktori sa značajnim uticajem na opadanje akademske neefikasnosti su buduća

vremenska orijentacija, intrinzička motivacija i sigurni obrazac porodične privrženosti.

Faktori koji imaju efekat povećavanja akademske neefikasnosti su negativna prošlost,

hedonistička sadašnjost, nesigurni obrazac roditeljske privrženosti i donekle eksrtinsička

motivacija i amotivacija.

U Tabeli 24 su vrednosti multiplih koeficijenata korelacije svih endogenih varijabli u

modelu, a u Tabeli 25 su prikazani standardizovani direktni, indirektni i ukupni efekti svih

prediktora na akademsku neefikasnost. Pošto je su u modelu ispitivani i međusobni odnosi

prediktorskih varijabli, u Tabeli 26 su prikazani standardizovani ukupni efekti svih odnosa

između varijabli, u Tabeli 27 su standardizovani direktni, a u Tabeli 28 standardizovani

indirektni efekti.

Tabela 24: koeficijenti determinacije i procenat objašnjene varijansevarijable R 2 % varijanse

ekstrinzička motivacija ,09 9

intrinzička korelacija ,10 10

amotivacija ,26 26

negativna prošlost ,24 24

hedonistička sadašnjost ,05 5

budućnost ,19 19

akademska neefikasnost ,36 36

Od ukupnog varijabiliteta u pogledu akademske neefikasnosti, 36,0% varijabiliteta

možemo objasniti na osnovu toga što se studenti razlikuju u pogledu osobina koje su ispitane.



95

Tabela 25: standardizovani direktni, indirektni i ukupni efekti prediktorskih varijabli naakademsku neefikasnost prediktorske varijable direktni efekti indirektni efekti ukupni efekti

nesigurni obrazac ,082 ,087 ,169

sigurni obrazac ,000 - ,107 -,107intrinzička motivacija -,089 - , 163 -,252

ekstrinzička motivacija ,000 ,057 ,057

amotivacija ,000 ,019 ,019

negativna prošlost ,249 ,000 ,249

hedonistička sadašnjost , 069 ,108 ,177

budućnost -,456 ,000 -,456

Direktne efekte na akademsku neefikasnost imaju nesigurni obrazac roditeljske

afektivne vezanosti (+, pozitivan), intrinzička motivacija (-, negativan), negativna prošlost

(+), hedonistička sadašnjost (+) i budućnost (-). Indirektne efekte na akademsku neefikasnost

imaju nesigurni obrazac (+), sigurni obrazac (-), intrinzička motivacija (-), ekstrinzička (+),

amotivacija (+) i hedonistička sadašnjost (+). Najveći ukupni efekat na akademsku

neefikasnost ima budućnost, zatim intrinzička motivacija, pa negativna prošlost, hedonistička

sadašnjost, nesigurni obrazac, pa sigurni obrazac, ekstrinzička motivacija i na krajuamotivacija.

Tabela 26: standardizovani ukupni efekti između varijabli u modelu Nesigurni Sigurni Intrinzička Ekstrinzička HS Amotivacija B NP

Intrinzička ,165 ,385 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

Ekstrinzička ,171 ,382 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

HS ,044 ,101 ,103 ,160 ,000 ,000 ,000 ,000

Amotivacija ,509 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

Budućnost ,057 ,204 ,377 -,030 -,189 ,000 ,000 ,000

NP ,500 ,052 ,009 ,128 ,086 ,077 ,000 ,000

Legenda: HS – hedonistička sadašnjost; B – budućnost; NP – negativna prošlost



96

Tabela 27: standardizovani direktni efekti između prediktorskih varijabli Nesigurni Sigurni Intrinzička Ekstrinzička HS Amotivacija B NP

Intrinzička ,165 ,385 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

Ekstrinzička ,171 ,382 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

HS ,000 ,000 ,103 ,160 ,000 ,000 ,000 ,000

Amotivacija ,509 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

Budućnost ,000 ,070 ,396 ,000 -,189 ,000 ,000 ,000

NP ,437 ,000 ,000 ,114 ,086 ,077 ,000 ,000


Tabela 28: standardizovani indirektni efekti između prediktorskih varijabli

Nesigurni Sigurni Intrinzička Ekstrinzička HS Amotivacija B NP

Intrinzička ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

Ekstrinzička ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

HS ,044 ,101 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

Amotivacija ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000 ,000

Budućnost ,057 ,133 -,019 -,030 ,000 ,000 ,000 ,000

NP ,063 ,052 ,009 ,014 ,000 ,000 ,000 ,000


Oba obrasca roditeljske afektivne vezanosti utiču na intrinzičku i ekstrinzičku

motivaciju samo direktno i objašnjavaju 9,0% varijanse u ekstrinzičkoj, a 10,0% varijanse u

intrinzičkoj motivaciji.

Sigurni i nesigurni obrazac roditeljske afektivne vezanosti utiču na hedonističku

sadašnjost samo indirektno preko oba tipa motivacije. Esktrinzička i intrinzička motivacija

imaju direktni uticaj i medijatorsko dejstvo na hedonističku sadašnjost. Ukupnim uticajem

ovih varijabli, objašnjeno je svega 5,0% varijanse u ukupnom varijabilitetu hedonističke

sadašnjosti.

Na amotivaciju postoji jedan jedini snažan direktan uticaj negativnog obrasca

roditeljske afektivne vezanosti kojim je objašnjeno 26,0% od ukupnog varijabiliteta.



97

Na odnos prema budućnosti, direktno utiče sigurni obrazac, intrinzička motivacija i

niska sklonost ka uživanju u sadašnjosti. Intrinzička motivacija ima i medijatorsko dejstvo na

budućnost, jer oba obrasca roditeljske vezanosti imaju i indirektni uticaj. Hedonistička

sadašnjost se u sklopu varijabli koje objašnjavaju 19,0% ukupnog varijabiliteta na dimenziji

budućnost pojavljuje i kao medijatorska varijabla, jer ekstrinzička motivacija preko nje delujena okrenutost prema budućnosti.

Negativna sećanja na prošlost samo direktno određuju hedonistička sadašnjost i

amotivacija. Direktne i indirektne uticaje imaju nesigurni obrazac i ekstrinzička motivacija.

Sigurni obrazac i intrinzička motivacija imaju samo indirektan efekat na negativnu prošlost.

Medijatorske varijable u modelu negativne prošlosti su ekstrinzička motivacija i hedonistička

sadašnjost. Preko ekstrinzičke deluju obrasci roditeljske vezanosti, a preko hedonističke

sadašnjosti deluje intrinzička motivacija. Ovakvom konstelacijom odnosa moguće je objasniti

24,0% od ukupnog varijabiliteta u odnosu na dimenziju negativna prošlost.

Rezultati u odnosu na specifične pretpostavke


Vreme nije jednostavno fiksirana fizička realnost nezavisna od naše svesti. S obzirom

na subjektivnu percepciju vremena, možemo reći da je proces prokrastinacije odvajanje

sadašnjosti od budućnosti. Istraživači koji su se bavili vremenskom perspektivom, utvrdili si

pozitivnu povezanost izmedju dimenzija vremenske perspektive i akademskog postignuća

(De Voider & Lens, 1982). Na primer, Lenings, Barns i Kuni (1998) pronašli su da je

pozitivan stav prema budućnosti prediktor visoko akademsko postignuće kod učenika i

studenata. Takodje, vremenska perspektiva budućnosti povezana je sa prosečnom ocenom

studenata (Shell & Husman, 2001). Pretpostavljamo da će nivo prokrastinacije biti negativno

povezan sa dimenzijom fatalističke sadašnjosti i budućnosti, a pozitivno sa hedonističkom

sadašnjošću.



98

Tabela 29 : povezanost dimenzija vremenske perspektive i sklonosti ka odlaganju1 2 3 4 5

1. Akademska neefikasnost -

2. Negativna prošlost ,300**

3. Hedonistička sadašnjost ,141** ,119**

4. Budućnost -,511** ,020 -,115**

5. Pozitivna prošlost -,106** -,201** ,265** ,097**

6. Fatalistička sadašnjost ,240** ,487** ,240** -,163** ,023



Rezultati su potvrdili smer povezanosti akademske neefikasnosti sa dimenzijama

budućnost i hedonistička sadašnjost, dok smer povezanosti sa fatalističkom sadašnjosti nije

potvrđen. Takođe, treba napomenuti, da povezanost sa dimenzijom negativna prošlost uopšte

nije predviđena, ali su r ezultati pokazali da je to bio propust, jer je dobijena pozitivna i niska

povezanost.

U svrhu utvrđivanja prediktivnog odnosa dimezija vremenske perspektive i

akademske neefikasnosti primenjena je regresiona analiza na standardzovanim skorovima

ispitivanih varijabli.

Tabela 30: Linearna regresiona analiza – testiranje modela u celini, β koeficijenti i njihovaznačajnost u predikciji akademske neefikasnosti

Model R R F sig prediktori β sig

1 ,585 ,342 134,906 ,000 NP ,300 ,000

HS ,052 ,032

B -,501 ,000

PP -,009 ,726

FS -,017 ,531

Legenda: NP – negativna prošlost; HS – hedonistička sadašnjost; B – budućnost; PP – pozitivna

prošlost; FS – fatalistička sadašnjost.



99

Sklop prediktora dimenzija vremenske persepktive objašnjava 34,2% od ukupnog

varijabiliteta u odnosu na akademsku neefikasnost.

Upoređivanjem doprinosa svih nezavisnih varijabli dobijeni rezultati pokazuju da

najveći jedinstveni doprinos predikciji zavisne promenljive ima okrenutost budućnosti.

Studenti koji brižljivo planiraju budućnost neće odugovlačiti sa zavrašavanjem fakulteta.

Nešto manji, po veličini, jedinstveni doprinos ima varijabla negativna prošlost . Studenti koji

imaju negativna sećanja i stavove u pogledu sopstvene prošlosti imaju i veću sklonost ka

prolongiranju završavanja obaveza. Najmanji značajan doprinos predikciji akademske

neefikasnosti ima hedonistička sadašnjost .

H2: Obrasci porodične afektivne vezanosti su antesedensi razvoja motiva

Neki od rezultata savremenih istraživanja (Otis, Grouzet & Pelletier, 2005) pokazali

su stabilnost ekstrinzičke motivacije kod pojedinaca tokom vremena za razliku od intrinzičke

koja se sa zrelošću smanjuje, pogoršava. Odnos izmedju ranih obrazaca porodične afektivne

vezanosti i kasnijeg akademskog uspeha, kao i mehanizmi kojima rana porodična afektivna

vezanost utiče na razvoj motiva nisu dovoljno rasvetljeni. Pretpostavljamo da će dominantan

nesiguran obrazac izmedju dece i roditelja imati pozitivnu povezanost sa ekstrinzičkom

motivacijom kao dominantne, a siguran sa intrinzičkom.

Tabela 31: povezanost motivacije i afektivne vezanosti

1 2 3 4

1. Ekstrinzička -

2. Intrinzička ,403**

3. Amotivacija -,234** -,305**

4. Sigurni ,273** ,277** -,306**

5. Nesigurni -,068* -,074** ,509** -,627**





100

Pretpostavka je potvrđena u pogledu povezanosti sigurnog obrasca i intrinzičke

motivacije jer je dobijena korelacije pozitivna. Povezanost nesigurnog obrasca i ekstrinzičke

nije potvrđena. Naime, sigurni obrazac pozitivno korelira sa oba tipa motivacije. Sa

amotivacijom, koja nije ni bila deo pretpostavke, sigurni korelira negativno, dok nesigurni

obrazac ima najjaču pozitivnu povezanost sa amotivacijom.

Tabela 32: Linearna regresiona analiza – testiranje modela u celini, β koeficijenti i njihovaznačajnost u predikciji ekstrinzičke motivacije


1 ,304 ,092 65,849 ,000 sigurni ,380 ,000

nesigurni ,170 ,000

Sigurni i nesigurni obrazac su značajni prediktori ekstrinzičke akademske motivacije.

Međutim, ovakav model objašnjava svega 9.2% varijanse od ukupnog varijabiliteta u odnosu

na ovaj tip motivacije.

Tabela 33: Linearna regresiona analiza – testiranje modela u celini, β koeficijenti i njihovaznačajnost u predikciji intrinzičke motivacije


1 .304 .093 66.181 .000 sigurni .379 .000

nesigurni .163 .000

Slično je i sa intrinzičkom motivacijom kao kriterijumom i obrascima roditeljske

afektivne vezanosti kao prediktorima. Bez obzira na značajnost njihovog pojedinačnog

dopirnosa, model objašnjava 9,3% varijanse u odnosu na unutrašnju akademsku motivaciju.

Tabela 34: Linearna regresiona analiza – testiranje modela u celini, β koeficijenti i njihovaznačajnost u predikciji amotivacije


1 ,510 ,269 227,241 ,000 sigurni ,021 ,486

nesigurni ,523 ,000



101

U modelu koji predviđa promenu u amotivaciji na osnovu sigurnog i nesigurnog

obrasca je situacija drugačija. Nesigurni obrazac roditeljske vezanosti objašnjava 26,9% od

ukupnog varijabiliteta u odnosu na amotivaciju. Loša slika o sebi koja je osnovi nekih tipova

nesigurnog obrasca je razvija stav o besmislenosti svakog napretka.


Autori Teorije o vremenskoj perspektivi (Zimbardo & Boyd, 2008), između ostalog,

sugerišu da treba ispitati odnos oba tipa akademske motivacije sa dimenzijama vremenske

perspektive, jer prva vremenska perspektiva koja se razvija je hedonistička sadašnjost, a prva

motivacija koja nastaje je ekstrinzička. Iako amotivacija nije pomenuta u formulaciji

pretpostavke, pokazalo se da je upravo ona jedan od važnijih prediktora u odnosu na neke

dimenzije vremenske perpekstive.

Tabela 35: povezanost vremenske perspektive i akademske motivacije

1 2 3 4 5 6 7

1. Negativna prošlost -

2. Hedonistička sadašnjost ,119**

3. Budućnost ,020 -,115**

4. Pozitivna prošlost -,201** ,265** ,097**

5. Fatalistička sadašnjost ,487** ,240** -,163** ,023

6. Ekstrinzička ,085** ,199** ,202** ,219** ,047

7. Intrinzička -,011 ,168** ,387** ,224** -,102** ,403**

8. Amotivacija ,270** -,056* -,180** -,174** ,388** -,234** -,305**

** Korelacija je značajna na nivou 0,01 * Korelacija je značajna na novou 0,05



102

Ekstrinzička i intrinzička motivacija koreliraju pozitivno sa hedonističkom

sadašnjosti, budućnosti i pozitivnom prošlosti. Amotivacija je pozitivno povezana sa

negativnom prošlosti i fatalističkom sadašnjosti.

U narednoj tabeli (Tabela 36) prikazani su rezultati u odnosu na postavljenu hipotezu.

Tabela 36: Linearna regresiona analiza – testiranje modela u celini, β koeficijenti i njihovaznačajnost u predikciji dimenzija vremenske perspektive

zavisna varijabla Model R R 2 F sig prediktori β sig

Negativna prošlost 1 ,096 ,009 6,111 ,002 ekstrinzička ,105 ,001

intrinzička -,052 ,082


1 ,222 ,049 33,729 ,000 ekstrinzička ,160 ,000

intrinzička ,103 ,001

Budućnost 1 ,387 ,150 114,363 ,000 ekstrinzička ,051 ,069


Pozitivna prošlost 1 ,266 ,071 49,608 ,000 ekstrinzička ,157 ,000


Fatalistička sadašnjost 1 ,141 ,020 13,126 ,000 ekstrinzička ,109 ,000

intrinzička -,143 ,000

Najbolji od svih modela u kome značajan prediktor objašnjava 15,0% varijanse, jeste

model koji predviđa promene u odnosu prema budućnosti kada je visoka unutrašnja

akademska motivacija. Visoki unutrašnji motivacioni faktori će bitno uticati na planiranje

sopstvene budućnosti.

I ostali modeli su značajni, ali s obzirom da objašnjavaju veoma mali procenatukupnog varijabiliteta kriterijumskih varijabli, neće detaljine biti o pisani.

Pošto se amotivacija pokazala kao značajan faktor u modelu akademske

neefikasnosti, a nije uzeta u obzir prilkom formulisanja ove hipoteze, smatramo da je

značajno pomenuti promene koje je njeno uvođenje u modele vremenske perspektive, donelo.



103

Tabela 37: Linearna regresiona analiza – testiranje modela u celini, β koeficijenti i njihovaznačajnost u predikciji dimenzija vremenske perspektivezavisna varijabla Model R R F sig prediktori β sig

Negativna prošlost 1 ,308 ,095 45,419 ,000 ekstrinzička ,146 ,000

intrinzičkaamotivacija

,026,310

,373,000

Hedonistička sadašnjost 1 ,223 ,050 22,579 ,000 ekstrinzička ,162 ,000

intrinzička

amotivacija

,107

,016

,000

,576

Budućnost 1 ,391 ,153 78,239 ,000 ekstrinzička ,043 ,129

intrinzička

amotivacija

,348

-,062

,000

,022

Pozitivna prošlost 1 ,281 ,079 37,225 ,000 ekstrinzička ,145 ,000

intrinzička

amotivacija

,136

-,096

,000

,001

Fatalistička sadašnjost 1 ,413 ,170 89,025 ,000 ekstrinzičk a ,163 ,000

intrinzička

amotivacija

-,039

,411

,175

,000

Najveća promena u objašnjavanju varijabiliteta unutar kriterijuma uvođenjem

amotivacije kao prediktora je na dimenziji fatalistička sadašnjost. Od 2 ,0% objašnjene

varijanse bez amotivacije, uvođenjem prediktora amotivacije, procenat objašnjenog

varijabiliteta je skočio na 17,0%. Kad im već nije ni stalo do toga šta studiraju, onda je

sigurno da nisu krivi nizašta.



104

DISKUSIJA REZULTATA

S obzirom na postavljene ciljeve istraživanja, diskusija rezultata ima dva odvojena

dela. U prvom delu je prikazana diskusija koja se odnosi na model akademske neefikasnosti i

na značajne rezultate posebnih hipoteza koji nisu obuhvaćeni modelom. U drugom delu je

prikazana diskusija rezultata adaptacije Zimbardovog upitnika vremenske perspektive.

I

Ideja o integrativnom modelu psiholoških prediktora akademske neefikasnosti,

zasnovana je na pretpostavljenoj interakciji fenomena preuzetih iz teorije vremenske perspektive, teorije samodeterminacije i teorije afektivne vezanosti. Saglasno tome, polazna

pretpostavka istraživanja je glasila:


roditeljske afektivne vezanosti.

Afektivna vezanost i akademska neefikasnost

Sagledavajući uticaje koji su prikazani na Slici 10, možemo konstatovati da obrazac-

stil afektivne vezanosti ima i posredan i neposredan efekat na akademsku neefikasnost.

Da podsetimo, prema teoriji afektivne vezanosti (Bowlby, 1982), počevši od

detinjstva, u svim stresnim ili na bilo koji način pretećim situacijama, ljudi se oslanjaju na

bliske osobe koje pružaju zaštitu, ugodnost i podršku. Mentalne reprezentacije značajnih

figura i interakcija sa njima, kao i mentalne reprezentacije sebe, vremenom postaju „radni

modeli“ (Bretherton & Munholland, 1999) koji utiču na očekivanja, stilove ponašanja iodnose sa drugima. Osobe koje su internalizovale pozitivne reprezentacije drugih (od kojih se

očekuje i dobija pomoć), kao i model selfa (koji zaslužuje ljubav i podršku), ima ju siguran

stil vezivanja, što se potvrđuje u različitim socijalnim situacijama u kojima se oni bolje i

elastičnije nose sa stresom jer im to omogućava njihova „sigurna roditeljska baza“ (Vivona,

2000). Nasuprot tome, osobe koje imaju negativne reprezentacije značajnih drugih osoba i



105

odnosa sa njima, a ponekad i sebe, imaju nesiguran stil vezivanja. Izgradnja individualnog

stila afektivnog vezivanja u velikoj meri zavisi od strukture radnih modela (Gillath i

saradnici, 2006; Mikulincer & Shaver, 2007b). Pomenuti stilovi afektivnog vezivanja ukazuju

na kvalitet interakcija dete-roditelj, kao i na skup očekivanja i verovanja deteta koji proizilaze

iz tog odnosa (Stefanović-Stanojević, 2008).

Razmotrimo, dakle, na koji se način stil afektivnog vezivanja upliće u situaciju

akademske efikasnosti-neefikasnosti.

U nekim istraživanjima akademskog postignuća, istraživači su bili veoma okrenuti

proučavanju prirode i kvaliteta odnosa roditelj-student, odnosno, ispitivanju uloge roditelja u

akademskoj uspešnosti njihove dece. Na primer, istraživači su merili da li će opažena

socijalna i emocionalna podrška roditelja uticati na akademsko postignuće tokom prve dve

godine studiranja (Cutrona i saradnici, 1994). Pretpostavili su da će podrška porodice smanjitinivo anksioznosti kod studenata, a da će redukovana anksioznost determinisati akademsku

samoefikasnost ili uverenje da on ili ona imaju sposobnost da se uhvate u koštac sa zadatkom

i izvrše ga na način koji vodi ostvarenju postavljenih ciljeva. U tom slučaju, akademska

samoefikasnost studenata bi bila dobar prediktor akademskog postignuća. Rezultati su

pokazali pozitivnu korelaciju roditeljske podrške i uspeha na studijama, iako su, zapravo, bile

merene studentske percepcije njihovog odnosa sa roditeljima, a ne samo ponašanje roditelja.

Sigurna veza sa roditeljima ne ograničava se na detinjstvo već traje tokom celog života

(Ainsworth, 1989). Utvrđeno je da takva veza pre promoviše autonomiju nego zavisnost dece

(Ainsworth et al, 1978; Bowlby, 1988).

Nesiguran obrazac afektivne vezanosti i akademska neefikasnost

Rezultati našeg istraživanja su u saglasnosti sa spomenutim nalazom o ulozi roditelja

u akademskoj uspešnosti dece (Cutrona i saradnici, 1994), naravno, posmatrajući iz ugla

akademske neefikasnosti koja je bila predmet ovog istraživanja. Ispostavilo se da nesigurniobrazac afektivne vezanosti može biti prediktor javljanja akademske neefikasnosti. Ovaj

efekat, iako, značajan, nije veliki.

Kao što znamo, suprotno kvalitetu sigurnosti, kvalitet nesigurnosti proizilazi iz

drugačijeg interaktivnog iskustva sa roditeljem, na osnovu koga se on ne opaža kao pouzdan



106

u pružanju zaštite i podrške kada je dete traži ili očekuje, ili, bar, kada u pružanju podrške

nije dovoljno dosledan. Rezultat ovakvog iskustva je slika o sebi kao osobi koja nije dovoljno

vredna. Generalno uzevši, deca sa takvim interaktivnim iskustvom postaju ljudi koji nemaju

dovoljno samopouzdanja, koji se lako obeshrabre, koji nisu ni skloni, ni spremni da previše

istražuju okolni svet, koji odugovlače sa preduzimanjem akcija, koji mogu bitineorganizovani ili, čak, ambivalentni u odnosu na zadatak (Stefanović-Stanojević, 2005).

Ako razmatramo akademsko postignuće osobe sa ovim karakteristikama, lako je pretpostaviti

najverovatniji put kojim će osoba ići, a još lakše razumeti odbrambene strategije koje bi ona

mogla koristiti. Rezultati ovog istraživanja to nagoveštavaju.

Od nesigurnog obrasca afektivne vezanosti ka razvoju vremenske

perspektive – medijatorska uloga akademske motivacije

Rezultati istraživanja su otkrili značajnost fenomena amotivacije (odsustvo

motivacije), iako ranija istraživanja nisu ukazivala na važnu ulogu ovog fenomena, tako da se

on nije našao u formulisanim hipotezama istraživanja.

Teorija samodeterminacije postulira da se motivacija doživljava u različitom

intenzitetu, što se može prikazati kontinuumom na kome postoje tri kategorije motivacije,

poređane od najnižeg do najvišeg stepena (Ryan & Deci, 2000a). Amotivacija ili potpuni

nedostatak motivacije za neku aktivnost je na kr ajnjoj levoj strani kontinuuma; ekstrinzička

ili motivacija koja postoji zahvaljujući spoljašnjim pritiscima nalazi se na sredini; i

intrinzička motivacija, tj. motivacija koja postoji kada je učestvovanje u aktivnosti potpuno

nezavisno od uživanja ili zadovoljstva nepovezanih sa zadatkom, smeštena je na krajnjem

desnom delu kontinuuma. U okviru kategorije ekstrinzička motivacija postoje četiri dodatne

kategorije: spoljašnja, introjektovana, identifikovana i integrisana. Kako se individua kreće

od najnižeg do najvišeg dela kontinuuma, stepen samodeterminisane motivacije raste.

Istraživači (Ryan & Deci, 2000) postuliraju tri potrebe koje su korisne za viši nivo

samodeterminacije: kompetentnost, povezanost i autonomiju. To znači da je verovatnije da će

osoba biti intrinzički motivisana da se angažuje oko zadatka, ako oseća da je kompetentna u

odnosu na zadatak, ako je zadatak povezan sa njenim ciljevima i osobama koje je podržavaju

i ako osoba ima autonomiju koja se odnosi na stepen samoderminisanosti koji doživljava u

odnosu na angažovanje. Ako ove potrebe postoje u određenom stepenu, one će uticati na nivo



107

motivacije da se osoba angažuje u određenoj aktivnosti. Ukoliko ne postoje, biće podstaknuta

amotivacija, tj. kompletno odsustvo motivacije da se osoba angažuje u nečemu. Amotivacija

ili odsustvo motivacije, proističe iz doživljaja nekompetentnosti, nedostatka kontrole i

nepostojanja namere da se započne aktivnost. Amotivisane osobe su često apatične,

neefikasne, nedostaju im kapaciteti da “dovedu stvar do kraja” ili da se “uhvate u koštac” sasloženim zadacima, ne prave planove na duži rok, slede ustaljenost, ne misle o ciljevima u

budućnosti, imaju detinjasti, regresivni stil mišljenja.

Rezultati našeg istraživanja su pokazali najveći efekat nesigurnog afektivnog stila na

amotivaciju. Rana, negativna iskustva deteta u pogledu dostupnosti značajnih drugih kojima

se ne može verovati, od kojih se ne može očekivati, definišu mentalnu reprezentaciju sebe,

odnosno “skup verovanja i očekivanja od sebe samog” (Stefanović-Stanojević, 2005, str. 39).

Ovakva iskustva utemeljuju svest o sopstvenoj beznačajnosti ili maloj vrednosti.

Preplavljujući, uopšteni doživljaj nesigurnosti, nezaštićenosti, niskog samocenjenja i

samopouzdanja, veoma utiče na nivo samodeterminacije. Videli smo da pojava amotivacije

proističe iz nepostojanja tri potrebe koje su korisne za nivo samodeterminacije:

kompetentnost, povezanost i autonomija. Pojam nesiguran u ovom kontekstu označava

doživljaj nekompetentnosti u odnosu na zadatak, nedostatak povezanosti zadatka sa

osnovnim životnim ciljevima osobe i važnim ljudima koji bi je podržali u toj aktivnosti.

Nema ni doživljaja autonomije.

Kada posmatramo efekat nesigurnog obrasca na ekstrinzičku motivaciju, vidimo da je

on iako značajan, prilično mali. Moguće je da nesigurne osobe koje inače imaju negativnu

sliku o sebi, pokušavaju da je poboljšaju baveći se odabranim aktivnostima i verujući da će za

svoje angažovanje dobiti verbalnu pohvalu, nagradu, pozitivne reakcije drugih, a samim ti i

bolji doživljaj sebe samih.

Kod efekta nesigurnog obrasca na intrinzičku motivaciju koji je, takođe mali ali

značajan, objašnjenje možda leži u tome da ljudi koji se osećaju nesigurno u odnosu na

prihvatanje i podršku drugih, mogu biti skloni izgradnji vlastitih pravila i uopšte vlastitogunutrašnjeg sveta, a u kome važnu ulogu može odigrati intrinzička motivacija Ukratko, ako

se osoba oseća odbačenom i nevoljenom, manje će očekivati spoljašnje pohvale, a više se

oslanjati na zadovoljavanje sopstvenih kriterijuma i standarda postignuća.

Kao što je ranije spomenuto, sprovedeno istraživanje je otkrilo važnost jednog

(nepretpostavljenog) fenomena čija uloga nije bila sagledana na samom početku. Rezultati su



108

pokazali da amotivacija (Deci & Ryan, 1985) ima direktan, ali slab efekat na vremensku

dimenziju negativna prošlost . Nedostatak motivacije proizilazi iz doživljaja osobe da je

preduzimanje određene aktivnosti potpuno besmisleno (Dörnyei 2001a). Amotivisana osoba

doživljava sebe kao nekompetentnu u odnosu na zadatak, a zadatak ne povezuje sa ciljevima

koji su joj važni (Ryan & Deci, 2000). Ona ima nisko samopoštovanje, nisko samopouzdanje,nema emocionalnu stabilnost, može se osećati depresivno i apatično (Anagnostopoulos &

Griva, 2012). Relativno odsustvo motivacije nije prouzrokovano nedostatkom početnog

interesovanja već pre osećanjem osobe da je nekompetentna i bespomoćna kada se suoči sa

aktivnošću. Valeran (Vallerand, 1997) navodi četiri glavne vrste amotivacije. Prvo,

amotivacija može proizaći iz predstave o sopstvenim kapacitetima i sposobnostima, što znači

da student, na primer, može smatrati da nije dovoljno sposoban da preduzme neku aktivnost.

Drugo, osoba može uočiti da strategije koje je do tada koristila nisu donele željene rezultate.

Treći tip amotivacije se odnosi na procenu kapaciteta osobe da uloži napor, na osnovu čegaona zaključuje da je traženo ponašanje suviše zahtevno i da podrazumeva ulaganje ogromnog

napora. Poslednji tip amotivacije proizilazi iz opšteg doživljaja sopstvene bespomoćnosti, što

znači da je osoba uverena da uprkos uloženom naporu, nije u stanju da izvrši zadatak.

Začetak samopredstave o niskim kapacitetima i sposobnostima, o tome da osoba “nije

na nivou zadatka”, da su njene dosadašnje strategije bezvredne i neuspešne, da je besmisleno

bilo šta pokušavati, verovatno možemo potražiti u njenom ranijem, prošlom iskustvu. Pošto

takva samopredstava budi doživljaj bespomoćnosti, depresivnosti, niskog samopouzdanja,ova osećanja, čak i ako samoprocena ne odgovara u potpunosti onome što je osoba zaista

doživela, doprinose formiranju negativnog stava prema prošlosti. Jednom rečju, osoba

nastavlja da loše misli o svojim prošlim iskustvima, teško može da zaboravi ranije neuspehe,

ima manjak energije i nedostatak ego kontrole, ubeđena je da joj negativna prošla iskustva

upravo pokazuju da ništa ne vredi preduzimati. Ma kakva bila, prošlost se svakako ne može

promeniti, ali se može promeniti stav prema njoj ukoliko postane očigledno da osobu čini

nefunkcionalnom i neadekvatnom.



109

Dve uloge negativne prošlosti u shvatanju akademske neefikasnosti

Događaji u prošlosti se mogu grubo podeliti na one koji se verovatno nikada nisu

desili i one za koje ne marimo”(William Ralph Inge, prema: Zimbardo and Boyd: The Time Paradox, 2008, pp.

71)

Dimenzija vremenske perspektive negativna prošlost ima dvostruku ulogu u

razumevanju fenomena odugovlačenja kod studenata: medijatorsku i direktnu, prediktorsku.

Razmatrajući određenje vremenske perspektive, Zimbardo i Bojd (1999) iznose da

ona predstavlja često nesvestan lični stav koji svako od nas ima prema vremenu, azahvaljujući kome se kontinualni tok egzistencije smešta u vremenske kategorije (prošlost,

sadašnjost, budućnost), koje našim životima daju uređenost, povezanost, sklad i značenje

(K ostić, Gavrilović, Nedeljković, 2011). Kada je u pitanju vremenska dimenzija prošlost ,

Zimbardo i Bojd (1999) razlikuju dva moguća pristupa: pozitivan i negativan. Na ovom

mestu je posebno značajan negativan stav prema prošlosti, pošto rezultati našeg istr aživanja

ukazuju na direktan efekat nesigurnog obrasca afektivne vezanosti na dimenziju negativna

prošlost . Negativan odnos prema prošlosti reflektuje generalno nesrećan, averzivan pogled na

vreme koje je prošlo, a za koji su istraživači utvrdili da negati vno korelira sa emocionalnom

stabilnošću i samopoštovanjem, a pozitivno sa depresijom i anksioznošću (Anagnostopoulos

& Griva, 2012). Znamo da je doživljaj vremena oblikovan emocionalnim stanjem i relativnim

značajem koji se, u ovom slučaju pridaje onome što je prošlo. Fokusiranost na negativna

prošla lična iskustva još uvek ima moć da uznemiri, podstičući osećanje gorčine i žaljenja.

Ako se vratimo načinu formiranja i karakteristikama nesigurnog stila afektivnog

vezivanja, kao i zapažanju da nesigurne bebe verovatno postaju nesigurni ljudi (Stefanović-

Stanojević, 2005), biće jasno da internalizacija “nepouzdanog” unutrašnjeg modela koji ne pruža zaštitu i podršku u ranom detinjstvu, doprinosi doživljaju neprihvaćenosti, odbačenosti,

osećanju manje vrednosti, razočaranosti, gubitku poverenja i samopoštovanja. Između

ostalog, ovaj stil afektivnog vezivanja utiče na način opažanja i vrednovanja prošlog iskustva,

na formiranje stavova o sebi i drugima, na smeštanje i interpretaciju prošlih događaja. Iz ugla

onoga koji “pamti” traumatična uskraćivanja i nezadovoljenja, hladan ili odbacujući stav



110

roditelja, njihovu nedostupnost i nedoslednost, možda zlostavljanje, prošlost ne može izazvati

pozitivne emocije. Međutim, za negativan stav prema prošlosti nisu uvek odgovorni loši i

nepovoljni uslovi odrastanja. Ponekad je u pitanju negativna rekonstrukcija prošlih događaja

koja budi negativan stav prema prošlosti. Većina naučnika veruje da je dominantna

vremenska perspektiva najvećim delom naučena u ranom detinjstvu, gotovo paralelno saizgradnjom dominantnog afektivnog obrasca što i omogućuje njihovu interakciju u bliskom

vremenskom dodiru.

Orijentacija ka negativnoj prošlosti takođe utiče na akademsku neefikasnost . U

ranijim komentarima su spomenute karakteristike osoba koje imaju negativan stav prema

prošlosti i koje veoma liče na karakteristike ustanovljene kod prokrastinatora. To su, u stvari,

karakteristike koje se odnose na energetske potencijale koji nisu veliki, emocionalnu

stabilnost, koja nije na zavidnom nivou, kontrolu impulsa, koja bi mogla biti bolja,

samopoštovanje, koje nije visoko. Sva ova svojstva su zajednička i za ljude koji imaju

negativan stav prema prošlosti, i za one koji su skloni prokrastinaciji. Verovatno neke uzroke

prokrastinacije treba tražiti u prošlosti. Možda prošla traumatična iskustva koja su i dalje

povezana sa negativnim emocijama: strahom, tugom, razočarenjem, stidom, kriju ozbiljne

razloge sadašnje neefikasnosti? Možda su raniji neuspesi uticali na formiranje odbrambenog

stila ponašanja koji je karakterističan za prokrastinatore, a koji podrazumeva izbegavanje i

razvlačenje započinjanja sadašnjih aktivnosti? Iako niko ne može tvrditi da su njegova

sećanja na prošlost apsolutno pouzdana, istraživanja (Zimbardo, Boyd, 2008, str. 87) pokazuju da stav prema prošlosti proizvodi značajan uticaj na stil mišljenja i ponašanja

osobe, na njenu sadašnju efikasnost.

Siguran obrazac afektivne vezanosti i akademska neefikasnost

Ukupan uticaj sigurnog afektivnog obrasca na akademsku neefikasnost je, zapravo,

indirektan, negativan i slab. U tabelama u kojima su prikazani efekti, može se videti da je

direktan uticaj intrinzičke motivacije na akademsku neefikasnost slabog intenziteta, a da se on

pojačava zahvaljujući medijatorskoj varijabli budućnost . Polazeći od sigurnog obrasca

afektivne vezanosti, jedna putanja upravo i vodi preko intrinzičke motivacije i dimenzije

budućnost , a druga preko ekstrinzičke motivacije i negativne prošlosti.



111

Da bi se bolje shvatile medijatorske uloge intrinzičke i ekstrinzičke motivacije,

razmotrićemo uticaj sigurnog obrasca na razvoj ovih tipova akademske motivacije. Rezultati

istraživanja pokazuju da sigurni afektivni stil (obrazac) ima značajne i skoro podjednako

velike efekte na intrinzičku i na ekstrinzičku motivaciju, ali ne i na amotivaciju, što se može

lako objasniti. Kada se osoba oseća prihvaćenom, kada ima dovoljno poverenja u ljude, kada je u svom ranom detinjstvu stekla “sigurnu bazu”, ona se spokojno upušta u istraživanje

realnosti, posedujući kapacitete koji joj omogućavaju suočavanje sa mogućim problemima.

Sigurne osobe obično imaju visoko samopoštovanje – one vole, prihvataju i poštuju sebe.

One nemaju potrebu da se pokažu superiornijim od drugih, nemaju potrebu za

samopromocijom, njihov doživljaj sopstvene vrednosti nije izmenjen ni kada se suoče sa

negativnim ishodima svojih aktivnosti (Kernis & Paradise, 2002). Kod sigurnih osoba koje su

intrinzički motivisane, motivacija dolazi iz njihove unutrašnjosti, a ne zbog spoljašnjih

nagrada. Takva osoba će raditi na rešenju problema i osećaće zadovoljstvo u samoj aktivnostitraženja adekvatnih rešenja. Kod aktivnosti sigurnih osoba intrinzički motivisanih, može se

identifikovati i kompetentnost u odnosu na zadatak, i povezanost sa važnim ciljevima u

životu, i autonomija. Prisetimo se da su ovo važne i korisne potrebe koje podižu nivo

samodeterminacije. Ipak, ne znači da intrinzički motivisana osoba neće tražiti nagrade. To

samo znači da spoljašnje nagrade nisu dovoljne da održe i očuvaju ovu vrstu motivacije.

Postojanje intrinzičke motivacije govori o prirodnoj ljudskoj potrebi da uče i asimiluju.

Znamo da postojanje unutrašnjih faktora kao što su radoznalost, zainteresovanost, lična

odgovornost, samodeterminisanost, istrajnost, napor, trud osobe, objašnjavaju odnos

intrinzičke motivacije i akademskog postignuća (Gottfried & Gottfried, 2004). Ima dovoljno

empirijskih potvrda da intrinzička motivacija veoma visoko korelira sa akademskim

postignućem. Na primer, kod studenata sa ili bez smetnji u učenju (Gottfried, 1985), kod

darovite dece koja su efikasnija i funkcionalnija u školi zahvaljujući visokoj intrinzičkoj

motivaciji, koja je, istovremeno, odličan prediktor njihovog visokog akademskog postignuća

u odraslom dobu (Gottfried & Gottfried, 1996).

Nažalost, odsustvo pomenutih unutrašnjih faktora onemogućava stimulisanjeintrinzičke motivacije, tako da se umesto akademske efikasnosti proizvodi akademska

neefikasnost u dostizanju određenih nivoa obrazovanja. Javlja se tendencija odlaganja

započinjanja ili izvršavanja i dovršavanja obaveza – prokrastinacija. Ona doprinosi povišenoj

napetosti osobe, još je više udaljava od zadatka, onemogućava adekvatno planiranje, ponekad

dajući netačnu sliku o težini, zahtevnosti, složenosti zadatka, kao i predstavu o nedovoljnim



112

kapacitetima i kompetentnosti osobe. Zato je negativan uticaj intrinzičke motivacije na

akademsku neefikasnost, potpuno logičan rezultat.

Sa druge strane, kao što rezultati pokazuju, sigurni afektivni obrazac utiče i na

ekstrinzičku motivaciju koja po svojim razlozima i svojoj orijentaciji predstavlja drugu vrstu

motivacije. Razlozi koji je pokreću su spoljašnji, izvan osobe (na primer, nagrade, verbalne

pohvale, novac, ocene). Ovakve nagrade pružaju zadovoljenje i zadovoljstvo koje nije

direktno povezano sa samom prirodom zadatka. Osoba koja je ekstrinzički motivisana

nastavlja da radi na zadatku čak i kada je on sam ne zanima jer anticipira zadovoljstvo koje

će doživeti kada dobije neku nagradu. Ekstrinzička motivisanost, međutim, ne znači da osoba

neće osetiti ikakvo zadovoljstvo radeći na zadatku. To samo znači da će zadovoljstvo koje

anticipiraju zbog neke spoljašnje nagrade, nastaviti da ih motiviše čak i kada ih zadatak koji

obavljaju ne interesuje ili ih neznatno interesuje. Sigurne osobe koje su eks trinzički

motivisane imaju, dakle, različite (spoljašnje) razloge pokretanja na akciju, ali se u pogledu

kompetentnosti u odnosu na zadatak i povezanosti zadatka sa životnim ciljevima ne razlikuju

od intrinzički motivisanih. Ekstrinzički motivisani se jedino razlikuju po velikom variranju

stepena autonomnosti.

Od sigurnog obrasca afektivne vezanosti ka razvoju vremenske

perspektive - medijatorska uloga akademske motivacije

Rezultati istraživanja pokazuju da je ukupan uticaj sigurnog afektivnog obrasca na

vremensku dimenziju budućnost značajan. To je mali, direktan i nešto viši indirektan efekat.

Razmotrimo prvo direktan uticaj sigurnog obrasca na vremensku dimenziju budućnost .

Osobe sa sigurnim afektivnim stilom su optimistične i pozitivno nastrojene prema

budućnosti. Njihova “sigurna baza” im omogućava i olakšava “nošenje” sa različitim

vremenskim zonama, kao i opredeljivanje za veće i značajnije ishode, nagrade, ciljeve koji ih

čekaju u budućnosti u odnosu na beznačajnije i manje , koje mogu dobiti u neposrednoj

sadašnjosti (Moore & Symons, 2005). Sigurne osobe su u stanju da maksimalno uvećaju

svoje dobitke, odlažući ih za budućnost, za vreme koje tek treba da dođe. Medijatorska uloga

u odnosu sigurnog obrasca rane afektivne vezanosti i vremenske dimenzije budućnost ,

pripala je intrinzičkoj motivaciji. Sigurni obrazac afektivne vezanosti snažnije utiče na odnos

prema budućnosti, ako na nju deluje preko unutrašnjih motivacionih procesa individue.



113

Značajan, srednje jak, direktan uticaj intrinzičke motivacije na vremensku dimenziju

budućnost je pojačao i uticaj sigurnog obrasca na budućnost. Orijentacija prema budućnosti

svakako nije urođena, ali se na osnovu nje može indirektno zaključiti da su ljudi kod kojih je

ustanovljena ova vremenska orijentacija “rođeni na pravom mestu, u pravo vreme”

(Zimbardo & Boyd, 2008, 139). To, zapravo, znači da su sredinski uslovi u kojima su oniživeli bili veoma povoljni (“sigurna baza”, dobri modeli). U takvim uslovima, bebina

okrenutost neposrednoj sadašnjosti, lako se preo braćuje u umerenu orijentaciju ka budućnosti

odrasle osobe koja će, zahvaljujući tome, postati uspešna, samosvesna, samopouzdana,

samodeterminišuća ličnost. Prema teoriji samodeterminacije (Deci & Ryan, 1985), a u skladu

sa teorijom motivacije Maslova, čovek ima prirodnu potrebu da se razvija i raste. Kao što je

spomenuto, primarni faktori koji ohrabruju motivaciju rasta jesu kompetentnost, povezanost i

autonomija. Intrinzički motivisane osobe imaju izražen nivo ovih potreba - one autentično

uživaju u samom zadatku, zahvaljujući unutrašnjoj samo-regulaciji koja je oslobođenaspoljašnjih pritisaka. Oni imaju “sadašnju anticipaciju budućih ciljeva”. Kada predvide

buduće posledice sadašnjeg ponašanja, vešto planiraju vreme i uspevaju da se potpuno

usmere na zadatak. U stanju su da odlože neposredno zadovoljenje, mogu da postave jasne

ciljeve za koje su uvereni da će ih ostvariti u bližoj ili daljoj budućnosti, efikasni su, aktivni,

manje prokrastiniraju, imaju uspešne efekte. Istraživanja pokazuju da osobe koje su više

orijentisane prema budućnosti imaju dublje kognitivno procesuiranje informacija, a svoje

studiranje smatraju veoma značajnim i vrednim (Bilde, Vansteenkiste and Lens, 2011). Pored

toga što i indirektno i direktno utiče na formiranje odnosa prema budućnosti, sigurni obrazac

ima uticaj i na izgradnju vremenske perspektive hedonistička sadašnjost . Taj uticaj je samo

indirektni i u njemu intrinzička motivacija ima, takođe, medijatorsku ulogu. Hedonistička

sadašnjost obično nije posebno blisko povezana sa ishodima učenja, odnosno sa motivacijom

za učenje. Međutim, intrinzička motivacija i hedonistička sadašnjost dele jednu zajedničku

karakteristiku: uživanje. Ipak, pojam uživanja u ova dva slučaja ima različitu konotaciju,

pošto je u hedonističkom pristupu uživanje izjednačeno sa trčanjem za zadovoljstvima i

neposrednom gratifikacijom, a kod intrinzički motivisanih sa tendencijom rasta i razvoja i

uživanjem u samoostvarenju.

U jednom istraživanju (Bilde, Vansteenkiste and Lens, 2011), otkrivena je negativna

relacija između intrinzičke motivacije i hedonističke sadašnjosti u domenu ishoda učenja.

Pošto je ovo istraživanje i prema rečima autora, imalo neka ograničenja (ispitanici su

pripadali samo jednoj starosnoj grupi učenika), pitanje je da li bi se ova j nalaz potvrdio kod



114

mlađih ili starijih učenika zbog faktora sazrevanja i faktora iskustva. Osim toga, izvesna

ograničenja proizilaze i iz domena u kome je ispitivana hedonistička sadašnjost. U

istraživanju je ispitivana uopštena hedonistička orijentacija (ZTPI, Zimbardo & Boyd, 1999),

a ne ona koja je povezana sa rezultatima učenja.

Siguran obrazac afektivne vezanosti utiče na razvoj hedonističkog stava prema

sadašnjosti, indirektno, preko ekstrinzičke motivacije. Kao što je ranije opisano, osobe koje su

ekstrinzički motivisane, uspevaju da održe nivo svoje motivacije, pre svega, zahvaljujući

spoljašnjim podsticajima i nagradama. One, jednostavno, jedva čekaju da se njihova aktivnost

završi, kako bi dobile očekivanu ili obećanu nagradu. Angažovanje u aktivnosti koja je samo

sredstvo da se dođe do kraja na kome čeka nagrada, implicira da je kraj važniji, centralniji od

same aktivnosti. Tu se mogu postaviti bar dva pitanja: kakav je kvalitet angažovanja i kakav

je kvalitet ishoda takve aktivnosti? Osobe koje na takav način pristupaju zadacima, mogu

ostati bez nagrade. I takve se situacije u kojima je aktivnost samo sredstvo da se dobije

nagrada, a ishod loš, mogu ponavljati. Internalizovana i generalizovana slika prošlosti u

kojoj, uprkos očekivanju, aktivnost nije bila praćena nagradom, u kojoj je neposvećenost

zadatku bila kažnjena, može provocirati negativan odnos prema prošlosti.

Obrazac sigurne afektivne vezanosti se pokazao značajnim i u formiranju orijentacije

prema negativnoj prošlosti. Taj uticaj je veoma slab i indirektan. Ovaj uticaj se odvija preko

dve medijatorske varijable, oba tipa motivacije i hedonističke sadašnjosti. S obzirom da je

uticaj sigurnog obrasca na ekstrinzičku i intrinzičku motivaciju direktan i istog intenziteta, a

uticaj ekstrinzičke na negativnu prošlost i direktan i indirektan, razmotrićemo upravo taj

odnos. Osoba će “misliti o lošim stvarima” koje su joj se dogodile u prošlosti. Negovaće

“sećanje na bolna prošla iskustva”, “neće moći da zaboravi neprijatne slike”, “misliće da je

pravila greške i da je trebalo da uradi drugačije”, biće sigurna da “stvari obično ne ispadnu

onako kako očekujemo”, kao i da su za “njene odluke krivi drugi” (Zimbardo & Boyd, 2008,

str. 89). Naravno, nezadovoljstvo zbog izostalih nagrada može uveličati negativan stav prema

prošlosti ili iskriviti sliku o njoj i ona će se reflektovati na sadašnji život osobe.

Sa druge strane, ekstrinzički motivisane osobe jure za neposrednim zadovoljstvima i

potkrepljenjima i takav se stil organizacije aktivnosti i postavljanja ciljeva, besprekorno

uklapa u hedonističku orijentaciju prema sadašnjosti. I hedonisti, uostalom, aktivno traže

zadovoljstvo, a nastoje da izbegnu bol, žele neposrednu gratifikaciju i samo-stimulaciju,

nove, provokativne situacije koje donose uživanje i uzbuđenje “ovde i sada”, bez ikakvog



115

razmatranja onoga što sledi (Zimbardo & Boyd, 2008). Zato je lako objašnjiv značajan

efekat ekstrinzičke motivacije na vremensku dimenziju hedonistički prezent, koji je veći nego

njen efekat na negativnu prošlost.

Vremenska perspektiva kao drugi nivo medijatora: od sigurnog obrasca

afektivne vezanosti ka akademskoj neefikasnosti

Istraživanje je potvrdilo značajan uticaj tri vremenske dimenzije na akademsku

neefikasnost. Najjači, iako negativan uticaj, ostvarila je dimenzija budućnost . Da bi objasnili

ovaj nalaz, pogledajmo karakteristike osoba za koje je ustanovljeno da su orijentisane prema

budućnosti: veća kontrola ega, veća radoznalost, postojanost, više ocene od prosečnih, više

sati učenja, veća zavisnost od nagrade, veća samopouzdanost manja anksioznost. Ako ovaj

niz svojstava uporedimo sa svojstvima osoba za koje je utvrđeno da su sklone odugovlačenju

– prokrastinaciji i koje su samim tim, akademski neefikasne, postaje jasno da one moraju

imati nizak skor na dimenziji budućnost. Karakteristike prokrastinatora kao što su: povišena

anksioznost, povišena depresivnost, nisko samopouzdanje, nezainteresovanost za nagrade,

loše planiranje vremena, niska samoefikasnost, nisko samocenjenje, niska motivacija, niska

očekivanja, nedostatak budućih ciljeva, direktno onemogućavaju usmerenost ka budućnosti.

Najslabiji ali, takođe, značajan uticaj na akademsku neefikasnost ostvarila je

vremenska dimenzija hedonistička sadašnjost . Hedonistički orijentisane osobe obično teže da

sebi obezbede što više zadovoljstva i prijatnosti, a pri tome teže da izbegnu situacije koje

zahtevaju ulaganje velikog napora, kontinuirani rad na nečemu i odustajanje od trenutnih

uzbuđenja. Njihova povišena energija, okrenuta je aktivnostima k oje zadovoljavaju njihovu

intrinzičku potrebu za novim, uzbudljivim, prijatnim, a njihov nekontrolisani i slabi ego, kao

i nedovoljna istrajnost ometaju bilo kakvu ozbiljnu radnu (akademsku) aktivnost. Zbog toga

je razumljivo da viša hedonistička orijentisanost prema sadašnjosti ugrožava nivo efikasne,

produktivne aktivnosti, bitno ga smanjujući.

Zaključak za opštu hipotezu

Uz ogradu, da se svi efekti, direktni i indirektni, kreću u rasponu od slabih do srednje

jakih, a na osnovu direktnih prediktorskih i medijatorskih uloga varijabli koje čine model,

možemo sugerisati dva razvojna puta akademske neefikasnosti kod studenata.



116

Možemo reći da razvojnu liniju koja vodi ka niskoj neefikasnosti, odnosno ka visokoj

studentskoj efikasnosti, omogućavaju sigurni obrazac roditeljske afektivne vezanosti,

intrinzička akademska motivacija i okrenutost ka budućnosti.

Faktori koji imaju efekat povećavanja akademske neefikasnosti su nesigurni obrazac

roditeljske privrženosti, donekle ekstrinzička motivacija, amotivacija, negativna prošlost i

hedonistička sadašnjost .


U skladu sa onim što je nalagala prva specifična hipoteza, proverili smo da li su

dimenzije vremenske perspektive dobri prediktori namernog odlaganja započinjanja

aktivnosti i rada na zadatku. Reč je, dakle, o predviđanju ne bilo koje, svakodnevne prokrastinacije, već „situacione - akademske prokrastinacije“ (Ferrari, 2010). Jedan od načina

da razumemo zašto ljudi prokrastiniraju, uprkos tome što se suočavaju sa nelagodnošću,

anksioznošću i žaljenjem, vodio je razmatranju njihovog odnosa prema vremenu. Ispostavila

se značajna negativna povezanost prokrastinacije i orijentacije prema budućnosti, ali i

negativnog stava prema prošlosti. Pošto su svi statistički značajni odnosi već diskutovani u

okviru predstavljanja modela strukture, oni neće biti predmet dalje diskusije.

H2: Obrasci roditeljske afektivne vezanosti su antesedensi razvoja akademske motivacije

Sve značajne relacije između obrazaca afektivne vezanosti i dimenzija akademske

motivacije su već diskutovani u okviru dobijenog modela. To je razlog što se nećemo ponovo

baviti time.


U okviru treće specifične hipoteze, pretpostavljen je uticaj različitih vrsta motivacije

(ekstrinzičke i intrinzičke) na orijentaciju prema vremenu. Statistički značajni odnosi obe

vrste motivacije i doživljaja vremenske perspektive su već diskutovani u okviru

predstavljanja modela akademske neefikasnosti (opšta hipoteza). To je razlog što će na ovom

mestu izostati diskutovanje navedenih odnosa.



117

Međutim, prilikom formulisanja treće specifične hipoteze nije uzeta u obzir

mogućnost postojanja fenomena amotivacije. Pošto su rezultati istraživanja pokazali da je

amotivacija (odsustvo motivacije) odigrala veoma značajnu ulogu u modelu strukture

akademske neefikasnosti, razmotreni su svi statistički značajni odnosi amotivacije i dimenzija

vremenske perspektive. O tim odnosima sada neće biti reči. Preostalo je diskutovanje odnosafaktora amotivacije i vremenske dimenzije fatalistička sadašnjost (ona se nije pokazala kao

značajna u samom modelu akademske neefikasnosti. Pošto rezultati istraživanja potvrđuju

statističku značajnost uticaja amotivacije na orijentaciju prema fatalističkoj sadašnjosti,

pogledajmo kako se može objasniti njihov odnos. Osobe koje imaju izraženu orijentaciju

prema fatalističkoj sadašnjosti imaju manje samopouzdanja, anksioznije su, depresivnije, sa

niskim nivoom energije, manje savesne, emocionalno nestabilnije, sa manjom kontrolom

impulsa, ne bave se budućim posledicama sadašnjeg ponašanja, nedoslednije, teže ispod-

prosečnom postignuću.

II

U ovom delu diskusije, osvrnućemo se na rezultate koji su dobijeni na srpskoj verziji

ZTPI testa (Zimbardo Time Perspective Inventory) na normativnom uzorku i prokomentarisati

razlike s obzirom na pol, starost i obrazovanje ispitanika, kao i s obziorm na njihovo trajno

mesto stanovanja - prebivališta. Rezultati dobijenih r azlika između kategoriaj unutar ispitivanihvarijabli tebalo da se prihvate u svetlu društvenog konteksta čijem su uticaju naši ispitanici bili

direktno i indirektno izloženi. Naime, istraživanje je sprovedeno u deceniji jedne od najvećih

društvenih promena na ovim prostorima u šezdeset godina. Iz jedne simulacije višepartijskog

sistema zagazili smo u akontiranu nadu demokratskog društva koje bi trebalo da bude uređeno i

stabilno. Otvorili smo Pandorinu kutiju i dozvolili nadi da opčini narod ove zemlje, da pusti

korene nerelanog optimizma, da okiti sve slojeve društva euforijom, da gurne u zasenak

kritičnost i samokritičnost, da potisne zdrav razum. A onda je počelo rapidno urušavanje

socijalnog i životnog standarda, propadanje ekonomije, gubitak posla, osećanje beznađa. U timuslovima su neki naši ispitanici upisali srednju školu, studije, završili školovanje, zaposlili su se

ili nisu, ostali bez posla ili su se penzionisali. U kom smeru i intenzitetu su ih demografske i

socijalne karakteristike odredile na dimenzijama vremenske perspektive odredile, videli smo u

rezultatima istraživanja. Ali bez ruha priče, to su samo brojke koje mogu i ne moraju ništa da

kažu.



118

Zanimljivo je da je dominanatna vremenska orijentacija koja je ovim istraživanjem

utvrđena kod ispitanika srpske nacionalnosti, orijentacija ka hedonističkoj sadašnjosti.

Postavlja se pitanje da li je to moguće u narodu čiji mnogi predstavnici kako među nekim

teoretičarima, tako i u javnom mnjenju osuđuju zapadni hedonizam koji nam je „došao sa

globalizacijom“ (Kostić, Gavrilović i Nedeljković, 2011).

Ovi podaci iznenađuju samo na prvi pogled. Različiti uzroci mogu stajati iza ovakvih

rezultata. Najpre, orijentacija ka hedonističkoj sadašnjosti može biti rezultat zasićenja zbog

ranije veoma izražene orijentacije prema prošlosti. U protekle dve decenije Srbi su analizirali

i tumačili događaje iz prošlosti, preterano insistirajući na njoj, naglašavajući, uglavnom

neprijatna prošla iskustva. Nekad je to bila konstrukcija, a nekad rekonstrukcija ranijih

z bivanja. Drugi uzrok orijentacije prema hedonističkoj sadašnjosti, može ležati u

nemogućnosti jasnog predviđanja budućnosti, čak ni pretpostavljanja šta će nam se dešavati,

da li ćemo, na primer, ući u Evropsku Uniju ili ne, da li ćemo biti u ekonomskoj kr izi ili ne.

Bolje je, dakle, misliti o onome što se dešava sada i ovde i ukrasti što više uživanja.

Društveni uslovi u Srbiji ne dopuštaju velika planiranja. Kada se, na primer, rodi dete u

Srbiji, roditelji mu ne otvaraju štednu knjižicu ostavljajući novac za njegovo buduće

školovanje zbog toga što nemaju dovoljno para. To je, inače, običaj u nekim razvijenijim i

bogatijim zemljama. Ljudi u Srbiji, takođe, retko uplaćuju sredstva u dodatne penzijske

fondove zbog nedostatka sredstava, pa se u takvim uslovima ne razvijaju norme koje nam

propisuju okrenutost ka budućnosti.

Ali, otkud hedonizam? Sa jedne strane srpska nacionalna kultura ima razvijene

elemente hedonizma. To se uviđa kroz hranu, muziku, broj neradnih dana u radnom

kalendaru. Srbi nisu askete, pravoslavlje (dominantna religijska orijentacija), takođe, ne

implicira velike radne i asketske podvige. Zanimljivo je zapažanje Đure Šušnjića (1998),

sociologa religije, da pravoslavac koji se moli misli da tada nešto radi, dok protestant sam rad

doživljava kao svojevrsnu molitvu.

Moglo bi se reći da su se Srbi pored traumatične prošlosti i nesigurne budućnosti,usred anomične sadašnjosti, okrenuli hedonističkom modelu koji dolazi sa zapada, zajedno sa

ostalim vrednostima koje dolaze sa tranzicijom.

Hedonisti uživaju u svim stvarima koje donose zadovoljstvo, a izbegavaju sve ono što

izaziva bol. Iako mogu da se predaju i pasivnom uživanju, oni su skloniji povišenoj

aktivnosti, žudeći za zadovoljstvima koja neprekidno traže. Naravno, važni su im: neposredna



119

gratifikacija, stimulacija, uzbuđenje, novina, zabavni i duhoviti ljudi u okruženju. I sami su

zabavni i ne podnose mučne situacije, dosadne ljude i preveliki napor.

Raduje nalaz da je upkos svemu što se u Srbiji i okruženju dešavalo tokom prethodnih

decenija, drugo mesto po prosečnoj izraženosti, zauzela vremenska orijentacija pozitivnog

odnosa prema prošlosti. Osobe koje imaju pozitivan stav prema prošlosti, iako takav stav ne

mora biti zasnovan na tačnim sećanjima, obično su srećnije, zdravije, imaju više

samopoštovanja od onih koje imaju negativan stav prema onome što je prošlo. Prošli događaji

za takve osobe mogu još uvek biti važni u izgradnji ličnog i socijalnog identiteta, iako,

naravno, njihova važnost može biti precenjena. U svakom slučaju, ovakva orijentacija

ukazuje na sentimentalnu potrebu za otkrivanjem korena, sopstvenih osnova, ličnog

identiteta.

Na trećem mestu po prosečnoj izraženosti, stoji orijentacija prema budućnosti, što jerezultat koji ohrabruje, uveseljava, budi nadu i otvara nove horizonte. Orijentacija prema

budućnosti podrazumeva razvijen motiv postignuća, postojanje izvesnih očekivanja vezanih

za ono što će doći, planiranje, samopoštovanje, kreativnost, kontrolu ega. Naravno, niko nije

rođen sa dominantnom orijentacijom ka budućnosti, ali se pozitivan stav prema ovoj

orijentaciji može izgraditi.

Na četvrtom mestu po izraženosti je fatalistički odnos prema sadašnjosti, što je

zapravo, dobar nalaz koji ukazuje na to da Srbi nisu skloni da nepovoljna životna zbivanjasagledavaju kroz prizmu sudbine koja se ne može kontrolisati, na koju se ne može uticati i

kojoj se treba prepustiti.

Poslednja na skali prosečne izraženosti vremenskih orijentacija jeste negativna

prošlost. Ovo je naročito značajno zato što su Srbi imali jako traumatičnu neposrednu

prošlost što izaziva strepnje u pogledu suočavanja sa prošlošću i mogućnosti da se koncipira

budućnost.

Ako uporedimo rezultate našeg istraživanja sa nalazima pomenutih trans-kulturalnihistraživanja dominantne vremenske perspektive kod studentske populacije u Americi,

Francuskoj i Rusiji, videćemo da je hedonistički odnos prema sadašnjosti bio najviše izražen

kod Srba, dok su po odnosu prema budućnosti i negativnom stavu prema prošlosti, Srbi bili

na poslednjem mestu. Već su prokomentarisane moguće osnove ovakvih izbora kod Srba i



120

sasvim je jasno da objašnjenje kulturalne različitosti treba tražiti u sferi različitih socijalnih,

ekonomskih i kulturnih procesa.

Vremenska perspektiva i pol

Veoma su zanimljivi rezultati koji pokazuju da se žene značajno razlikuju od

muškaraca po izraženosti pozitivnog odnosa prema prošlosti, po većoj usmerenosti k a

budućnosti. Žene u Srbiji su tradicionalno veoma usmerene da brinu o deci i porodici, što

podrazumeva i odgovornost prema dečijoj budućnosti, za koju se uporište često traži u

pozitivnom odnosu prema prošlosti. Istraživanja pokazuju da je način na koji ljudi misle o

svojoj prošlosti povezan sa njihovom sposobnošću da zamisle svoju budućnost (Goldberg &

Maslach, 1996). Pomenuti istraživači su utvrdili da su osobe koje neguju porodičnu tradiciju

obično naglašeno pozitivno orijentisane ka prošlosti ali i prema budućnosti, više od onih koji

ne poklanjaju pažnju tradicionalnim porodičnim ritualima. Porodična tradicija, porodične

vrednosti, iskustva i kontakti, zauzimaju značajno mesto u životu srpskih žena i one, svakako

zamišljaju da će tako biti i u budućnosti. Njihov odnos prema prošlosti je sentimentalan, one

su sklonije da pozitivno rekonstruišu i idealizuju ono što je prošlo, nego što to čine muška rci.

Sa druge strane, savremena, emancipovana srpska žena ima pojačanu težnju da se afirmiše i

samoaktualizuje, rušeći predrasude o inferiornoj i bespomoćnoj ženi. Ona postavlja nove

ciljeve i hrli njihovom ostvarenju, okrećući se budućnosti.

Ako ste orijentisani prema budućnosti, obično ste spremni da donosite odluke čije

posledice možete sada anticipirati, sposobni da procenjujete sadašnje aktivnosti predviđajući

njihove buduće ishode, kadri da preduzmete one akcije koje vas vode budućem uspehu. Žena

u Srbiji shvata da living u stabilnoj porodici olakšava donošenje odluka koje će omogućiti

željene rezultate u budućnosti.

Vremenska perspektiva i starost

Rezultati istraživanja pokazuju da se ispitanici različite starosti statistički značajno

razlikuju u pogledu svoje orijentacije prema pet vremenskih dimenzija.

Bilo je logično očekivati da će najmlađi ispitanici (do 29 godina) imati najizraženiju

hedonističku sadašnjost . Mladi ljudi teže uzbuđenju, stimulaciji, novini, neposrednom



121

zadovoljenju trenutnih potreba, a ne naglašavanju onoga što je prošlo i što je možda za njih

bilo traumatično, mučno, negativno i neprijatno iskustvo (sankcije, izolacija, bombardovanje,

ratovi). Podsetimo da Zimbardovo i Bojdovo istraživanje (1999), takođe, otkriva naglašenu

hedonističku orijentaciju kalifornijskih studenata – dakle, tome teže mladi ljudi. Hedonistička

orijentacija je umerenije naglašena kod ispitanika od 30 do 59, i preko 60 godina, što je potpuno očekivano s obzirom na uspostavljenu kontrolu nad različitim segmentima života,

niži nivo impulsivnosti, emocionalnu stabilnost, aktualizaciju, težnju realnim postignućima i

drugačijim izvorima zadovoljstva. Zanimljivo je da je orijentacija prema budućnosti

najizraženija kod najstarije i srednje, a najmanje izražena kod najmlađe kategorije ispitanika,

kojima se, uprkos mladalačkim fantazijama, budućnost može činiti potpuno neizvesnom.

Kada su u pitanju stariji ispitanici, objašnjenje njihove okrenutosti budućnosti može ležati u

njihovoj zainteresovanosti za sudbinu njihovih potomaka. Osim toga, to može biti uviđanje

da je disfunkcionalno i dosadno baviti se prošlošću, ali to može biti i bekstvo od anomičnesadašnjosti.

Veoma raduje nalaz da najmlađi ispitanici ne misle da njihovu sadašnjost određuje

sudbina (odnos prema fatalističkoj sadašnjosti) za razliku od ispitanika koji imaju preko 60

godina, koji se možda osećaju psiho-fizički iscrpljeno, oronulo i bespomoćno i koji traže

objašnjenja svojih nedaća u silama izvan njih.

Ispitanici iznad 60 godina, imaju najizraženiji pozitivan i najizraženiji negativan stav

prema prošlosti u poređenju sa ostalim ispitanicima. Ispitanici iz srednje i mlađe starosne

kategorije imaju umereniji ali još uvek izražen pozitivan stav prema prošlosti. Izrazito

pozitivan stav najstarijih ispitanika prema prošlosti, predstavlja sentimentalno i nostalgično

putovanje kroz životne cikluse koji su prošli i koji se ne mogu vratiti, a koji su ostavili

značajan trag u njihovim životima. Poznato je da se sa starenjem javlja tendencija čestog

vraćanja u prošlost. To je za starije ispitanike vreme koje oni idealizuju i možda rekonstruišu,

ali koje svakako u njihovim sećanjima označava nekadašnji energetski potencijal, mladost,

postignuće, sreću i lepotu. Negativan stav prema prošlosti kod najstarijih ispitanika, mogao bi

proizilaziti iz realnih prošlih negativnih iskustava (ratovi, separacije, gubici, bolest,

ekonomska kriza) ili rekonstrukcije zasnovane na modifikovanim i nepouzdanim sećanjima.

Možda se može razumeti postojanje izvesne ambivalencije prema vremenu koje je bilo

ispunjeno i lepim i ružnim iskustvima koje zajedno, čine naš život.



122

Vremenska perspektiva i obrazovanje

Uvek je teško odgovoriti na pitanje „Šta je starije – kokoška ili jaje?“ Kada se ovo

pitanje razmatra u okviru odnosa vremenska perspektiva – obrazovanje, jasno je šta je starije

– dominantna vremenska perspektiva. Zar onda nije bilo logično očekivati da su visoko

obrazovani ispitanici naglašenije okrenuti budućnosti? Da, to se očekivanje i potvrdilo, ali

samo u njihovoj obrazovnoj kategoriji (Tabela 17). Šta je sa magistrima i doktorima nauka?

Da li, najzad, uživaju u plodovima postignutog? Oni se najradije sećaju „slatkih“ muka

tokom izrade magistarskog rada i doktorske teze, kao i strepnje da će ostati bez posla, ako to

ne urade na vreme. Ipak, oni stvarno misle da je to bilo sjajno vreme. Po dominantnoj

vremenskoj perspektivi, pozitivnoj prošlosti, oni su u istoj grupi kao i zanatlije i nesvršeni

osnovnoškolci. U današnjoj Srbiji, “hlebu i igrama” najviše se raduju ispitanici sa završenom

osnovnom školom, četvorogodišnjom srednjom školom, pogonski inženjeri, nediplomirani

pravnici i ekonomisti i svi oni koji su završili višu školu. U nastavku ćemo razmotriti razlike

između kategorija obrazovanja u okviru svake vremenske perspektive, posebno.

I negativna i pozitivna sećanja na prošlost, značajno su naglašenija kod ispitanika sa

niskim obrazovanjem (nezavršena, ali i završena osnovna škola, dve ili tri godine srednje) u

poređenju sa obrazovanijim ispitanicima. Moguće je da su niskoobrazovani ispitanici

ambivalentni prema svojoj prošlosti – srećni su što su im bile zadovoljene osnovne potrebe

(nisu bili gladni, goli i bosi), ali su, istovremeno, nezadovoljni jer su imali samo to, jer je

sigurno izostalo zadovoljenje nekih viših potreba. Kada je reč o hedonističkom odnosu prema

sadašnjosti, on je naglašeniji kod ispitanika koji imaju diplomu osnovne, kao i srednje

četvorogodišnje škole. Ispitanici sa ovim nivoom obrazovanja, teže, žele i uspevaju da se

predaju trenutnom uživanju, ne dopuštajući da se ono ometa ili pokvari. Visoko obrazovani

ispitanici imaju veće aspiracije, naglašeno su okrenuti budućnosti i ostvarenju postavljenih

ciljeva, zbog čega propuštaju uživanje u sadašnjem trenutku. Zanimljivo je da najniže

obrazovani ispitanici, koji se upinju da nešto promene u svom životu ili životu svoje dece,

takođe imaju naglašenu orijentaciju prema vremenu koje tek dolazi. Orijentacija prema

budućnosti je takođe naglašena kod zanatlija i kod ispitanika sa višom školom.

Naglašenost fatalističkog stava prema sadašnjosti, diferencirala je ispitanike nižeg i

višeg obrazovanja. Niže obrazovani ispitanici su bili skloniji da razlog sopstvenog

nezadovoljstva traže u drugima ili nečemu izvan njih samih, sa tendencijom da okrive i

proklinju, verujući da bi bili sigurno srećniji u nekoj drugoj državi gde postoji “veći red i



123

bolji zakoni”. Čak i da dele mišljenje nižeobrazovanih o boljem životu u uređenijem društvu,

visokoobrazovani nisu skloni da uzroke i rešenja problema uvek traže izvan sebe, veru jući u

koncept predodređenosti.

Vremenska perspektiva i mesto prebivališta

Susrećemo se sa nezaustavljivim trendom napuštanja sela u savremenoj Srbiji.

Ostavljaju se vekovna ognjišta naših predaka u potrazi za poslom i boljim životom u velikom

gradu. Bez obzira da li se radi o selu sa nekoliko kuća u kojima sada žive samo stariji meštani

ili o selu u kome još uvek postoje osmogodišnje škole, dominantna vremenska perspektiva je

sećanje na neko bolje vreme, prošlo vreme. To je vreme kada se dečija graja čula iz svih

sokaka, vreme kad se pevalo na poselima, naporno radilo, ali i uživalo. Sela iz

najsiromašnijih krajeva Srbije polako izumiru, a u varošicama i gradovima je sve više onih

koji ne rade, a koji imaju naglašenu orijentaciju prema hedonističkoj sadašn josti. Umestosmišljanja alternativnih rešenja, neki mladi ljudi se okreću zabavi i sedenju po kafićima,

zadovoljavajući bar potrebu za druženjem i pripadanjem nekoj grupi, ako to već nije radna

grupa. Sunčaju se u baštama kafića, vode razgovore kojih se vrlo brzo ne sećaju, puštaju da

im prolazi vreme koje nema svoju strukturu, koje ne ispunjavaju značajni, ali zato

ispunjavaju stereotipni sadržaji. Obično žive na račun svojih roditelja.

U gradovima je od vajkada važilo “da se ništa nema, al’ se ništa i ne radi”, pa su

negativna sećanja na prošlost najniža u poređenju sa takvim stavom prema prošlosti u ostalimmanjim mestima. Pokazalo se da ispitanici iz velikih gradova nemaju ni naglašeno lepa, ni

pozitivna sećanja kada je u pitanju prošlost. Sećaju se da su živeli veoma skromno, u malim

stanovima, u soliterima, od radničkih plata, u relativno „opasnijem“ okruženju u kome je

veća stopa kriminala u poređenju sa stanovnicima iz manjih, toplijih, bezbednijih mesta.

Kao što smo na početku ovog poglavlja rekli, dominantna vremenska perspektiva kod

svih ispitivanih Srba je hedonistička sadašnjost , tako da nije važno u kakvom mestu žive, već

kako žive. Srbi koje smo ispitivali misle da žive ipak relativno lepo. Pitoma klima, bez

tornada i cunamija, imaju šta da jedu, piju, obuku, voze kola i cele godine otplaćuju letovanje

od 150 evra.

Ispitanici koji žive u selu, svesni svog teškog života, mukotrpnog rada u selima koja

su još aktivna, naglašeno teže postignuću, promeni koja bi mogla da podigne kvalitet

njihovog života. Rade, štede, brižljivo planiraju i žele bolje za svoje potomke i sebe, pa je



124

kod njih naijizraženija vremenska perspektiva budućnost , koja nije tako naglašena kod

ispitanika koji žive u većim mestima.

ZAKLJUČAK

Na kraju ovog rada, koji je posvećen traganju za uzrocima prokrastinacije u oblasti

akademskog delovanja, možemo zaključiti da je predloženi model strukture akademske

neefikasnosti u stanju da objasni nešto više od jedne trećine varijabiliteta u odugovlačenju

studenata. Modelom su obuhvaćene tri teorije – teorija afektivne vezanosti, motivaciona

teorija samoodređenja i teorija vremenske perspektive. Na osnovu sprovedenog ispitivanja,

finalni model sačinjavaju sledeći modaliteti iz pomenutih teorijskih koncepata:

dva obrasca rane roditeljske afektivne vezanosti: sigurna i nesigurna afektivna

vezanost;

tri aspekta akademske motivacije: ekstrinzička, intrinzička motivacija i

amotivacija;

tri dimenzije vremenske perspektive: budućnost, negativna prošlost i

hedonistička sadašnjost. U model nisu ušle dve dimenzije vremenske

perspektive – pozitivna prošlost i fatalistička sadašnjost.

U dobijenom modelu se mogu izdvojiti dve linije koje vode od obrazaca afektivne

vezanosti, preko medijatorskih varijabli, do akademske neefikasnosti. Jedna linija pokazuje

odnos faktora koji dovode do visoke akademske efikasnosti i beznačajnog odugovlačenja

izvršavanja obaveza. On izgleda ovako:

Druga linija pokazuje odnose koji vode odugovlačenju (akademskoj neefikasnosti) i

izgleda ovako:

efikasnost budućnostintrinzičkasigurni

neefikasnostneg. prošlostamotivacijanesigurni



125

Naravno, sve ove rezultate treba uzeti kao eventualni putokaz za kasnija istraživanja,

a ne kao nešto konačno i nepromenljivo. Na osnovu kvantitativnih pokazatelja može se videti

da su direktni i indirektni efekti statistički značajni i niski.

Pošto je modelom moguće objasniti 36% varijabiliteta koje su uzrokovale

individualne razlike studenata, postavlja se pitanje kako objasniti ostatak varijanse? Možda bi

se ta razlika mogla objasniti složenošću zadataka kojima studenti ne mogu da odgovore, ili,

postojanjem prevelik e slobode u organizaciji dana. Takođe, možda bi deo varijabiliteta mogli

objasniti potrebom mladih ljudi da svoje vreme provode tragajući za novim stimulacijama,

svakodnevnim uzbuđenjima i izazovima, kojima se često i potpuno prepuštaju.

Posle obavljenog istraživanja, verovatno se svakom istraživaču čini da bi polazne

osnove, pristupi, koncepti, faze istraživanja mogli izgledati drugačije. Neka od ograničenja

ovog rada proizilaze iz upotrebe instrumenata sa stranih govornih i kulturnih područja, koje bi pre upotrebe, trebalo potpuno adaptirati za našu kulturu.

U svakom slučaju, rezultati ovog istraživanja bi mogli da predstavljaju odličnu

polaznu osnovu za osmišljavanje novog projekta, sa ciljem da se što preciznije i dublje

objasni fenomen prokrastiniranja.



126

LITERATURA

Ackerman, D. S., & Gross, B. L. (2005). My instructor made me do it: Task characteristics of procrastination. Journal of Marketing Education, 27 , 5-13.

Ainsworth, M. D. S. (1989). Attachments beyond infancy. American Psychologist ,44, 709716.

Ainsworth, M. D. S., & Bell, S. M. (1970). Attachment, exploration, and separation:Illustrated by the behavior of one-year-olds in a strange situation. Child Development, 41 ,49-67.

Ainsworth, M. D. S., Blehar, M. C., Walters, E., & Wally, S. (1978). Patterns of attachments:

A psychological study of the strange situation. Hillsdale, NJ: Erlbaum.Ajayi, A., & Osiki, P. (2008). Procrastination among the undergraduates in a NigerianUniversity: Implications for time management. International Business Management , 2, 126– 131.

Alexander, E. S., & Onwuegbuzie, A. J. (2007). Academic procrastination and the role of hope as a coping strategy. Personality and Individual Differences, 42(7), 1301–1310.

Allen, J. P., McElhaney, K.B., Land, D. J., Kuperminc, G. P., Moore, C. M. & O'Beirne-Kelley, H. (2003). A secure base in adolescence: Markers of attachment security in themother-adolescent relationship. Child Development , 74, 292-307.

Allen, J.P., McElhaney, K.B., Kuperminc, G.P. & Jodl, K.M. (2004). Stability and change inattachment security across adolescence. Child Development , 75(6), 1792-1805.

Allport, G.W. (1961). Pattern and growth in personality. New York: Holt, Rinehart &Wiston.

Amabile, T.M., Gitomer, J. (1984), "Children’s artistic creativity: effects of choice in task materials", Personality and Social Psychology Bulletin, Vol. 10 pp.209-15.Waschull &

Amabile, T.M., Hennessey, B.A., & Grossman, B.S. (1986). Social influences on creativity:The effects of contracted-for rewards. Journal of Personality and Social Psychology, 50: 14-23.

Anagnostopoulos, F., Griva, F. (2012). Exploring Time Perspective in Greek Young Adults:Validation of the Zimbardo Time Perspective Inventory and Relationships with MentalHelath Insicators. Social Indicators Research, Volume 106, Number 1 (2012), 41 – 59,DOI: 10.1007/s11205-011-9792-y



127

Anderssen, E.C., Myburgh, C.P. H., Van Zil, M.A. & Wild, A.J.B. (1992). A differentialanalysis of time-use attitudes. Adolescence, 27(105), 1992:63- 72. Libra Publishers, Inc., SanDiego, CA

Apostolidis T. and Fieulaine, N. (2004). Validation françaisede l’échelle de temporalité, European Review of Applied Psychology, vol. 54 (3), p. 207–217.

Ariely, D. & Wertenbroch, K. (2002). Procrastination, deadlines, and performance: self-control by precommitment. Psychological Science, 13 (3): 219 – 24.

Armsden, G. C., and Greenberg, M. T. (1987). The Inventory of Parent and Peer Attachment:Relationships to well-being in adolescence. Journal of Youth and Adolescence, 16 (5), 427-454Aviezer et al., 2002

Avizer, O., Sagi, A., Resnick, G. & Gini, M. (2002). School competence in youngadolescence: links to earli attachment relationships beyond concurrent self – perceivedcompetence and representations of relationships. International Journal of Behavioral

Development , 26 (5), 397 – 409.

Baker, J. R., & Phillips, J. G. (2007). E-mail, decisional styles, and rest breaks.Cyberpsychology and Behavior , 10(5), 705–708.

Barrett, P. (2007), "Structural Equation Modeling: Adjudging Model Fit," Personality and Individual Differences, 42 (5), 815-24.

Barron, K.E., & Harackiewicz, J.M. (2001). Achievement goals and optimal motivation:Testing multiple goal models. Journal of Personality and Social Psychology, 80, 706 722.

Beck, B. L., Koons, S. R., & Milgrim, D. L. (2000). Correlates and consequences of

behavioral procrastination: The effects of academic procrastination, selfconsciousness, self-esteem and self-handicapping. Journal of Social Behavior and Personality, 15, 3–13.

Beck, R.C. (2003). Motivation: Theories and Principles (5th Edition). Prentice Hall, Inc.

Bembenutty, H., & Karabenick, S. A. (2004). Inherent association between academic delay otgratification, future time perspective, and self-regulated learning. Educational Psychology

Review, 16, 35-57.

Bernstein, P. (1998). Against the gods: The remarkable story of risk . New York: Wiley.

Blatt, S.J. & Quinlan, P. (1967). Punctual and procrastinating students: A study of temporal parameters. Journal of Consulting Psychology, 31, 169-174.

Block, R.A., Hancock, P.A., and Zakay. D. (2010). How Cognitive load Affects DurationJudgments: A Meta Analytic Review. Acta Psychologica, 134, 330-343.

Blunt, A., & Pychyl, T. A. (2005). Project systems of procrastinators: a personal project-analytic and action control perspective. Personality and Individual Dif ferences, 38, 1771-1780.



128

Blunt, A., & Pychyl, T.A. (1998). Volitional action and inaction in the lives of undergraduatestudents: State orientation, boredom and procrastination. Personality and Individual

Differences, 24(6), 837-846.

Blunt, A., & Pychyl, T.A. (2000). Task aversiveness and procrastination: A multi-dimensional approach to task aversiveness across stages of personal projects. Personality and

Individual Differences, 28, 153-167.

Bollen, K.A.(1989). Structural equations with latent variables. NY: John Wiley & Sons.

Boniwell, I., & Zimbardo, P. (2004). Balancing time perspective in pursuit of optimalfunctioning. In P.A. Linley & S. Joseph (Eds.), Positive psychology in practice. New Jersey:John Wiley & Sons.

Boniwell, I., Osin, E., Linley, P.A., & Ivanchenko, G. (2010). A question of balance: Time perspective and well-being in British and Russian samples. Journal of Positive Psychology, 5,24-40.

Bowlby, J. (1969). Attachment and loss: Volume 1. Attachment , New York: Basic Books

Bowlby, J. (1973). Attachment and loss: Volume 2. Separation: Anxiety and anger , NewYork: Basic Books

Bowlby, J. (1982). Attachment and loss: Volume 1. Attachment (2nd ed.), New York: BasicBooks

Bowlby, J. (1988). A secure base: Parent-child attachment and healthy human development . New York: Basic Books.

Bowles, T. (1999). Focusing on time orientation to explain adolescent self-concept andacademic achievement: Part II. Testing a model. Journal of Applied Health Behavior , 1, 1-8

Boyd J.N. & Zimbardo P.G. (2005), Time perspective, health, and risk taking // A.Strathman, J. Joireman (еds.), Understanding Behavior in the Context of Time, Mahwah,Erlbaum.

Bretherton, I. (1992). The origins of attachment theory: John Bowlby and Marry Ainsworth. Developmental Psychology, 28 (5), 759 – 775.

Bretherton, I., & Munholland, K.A. (1999). Internal working models revisited. In J. Cassidy& P.R. Shaver (Eds.), Handbook of attachment: Theory, research, and clinical applications(pp. 89–111). New York: Guilford Press.

Bronstain, P., Ginsburg, G.S., Herera, I.S. (2005). Parental predictors of motivationalorientation in early adolescence: a longitudinal study. Journal of Youth and Adolescence, 34(6), 559 -575.

Brown, R. (1965). Social Psychology. The Macmillian Co. NY.



129

Brown, W. T., & Jones, J. M. (2004). The substance of things hoped for: A study of thefuture orientation, minority status perceptions, academic engagement, and academic

performance of Black high school students. Journal of Black Psychology, 30, 248-273.

Buist, K. L., Dekovic, M., Meeus, W., & Van Aken, M. A. G. (2004). Reciprocalrelationships between early adolescent attachment and internalising and externalising

problem behaviour. Journal of Adolescence, 27, 251–266.

Burka, J. & Yuen. L.(2008). Procrastination: why you do it, what to do about it . Da CapoPress, USA.

Burns L.R., Dittmann K., Nguyen N., Mitchelson J.K. (2000). Academic procrastination, perfectionism, and control: Associations with vigilant and avoidant coping. Journal of Social Behavior and Personality. 15(5): 35–46.

Bushnell I.W, Sai F, Mullin J.T. (1989). Neonatal recognition of the mother's face. British Journal of Developmental Psychology, 7:3–15.

Byrne, B. M. (1998). Structural equation modeling with LISREL, PRELIS and SIMPLIS: Basic concepts, applications, and programming . Mahwah, NJ: Erlbaum.

Byrne, B. M. (2001).Structural equation modeling with AMOS . NJ: Lawrence ErlbaumAssociates Inc.

Cartron-Guerin, A., & Levy, P. (1980). Achievement and future time perspective among preadolescents: Range, nature, and optimism of future plans. Bulletin de Psychologies,33,747-753.

Cavazos, J. T., & Campbell, N. J. (2008). Cognitive style revisited: The structure X cognition

interaction. Personality and Individual Differences, 45(6), 498–502.

Chiu, L.H. (1997). Development and validation of the school achievement motivation ratingscale. Educational and Psychological Measurement , 57(2), 292–305.

Chu, A. H. , & Choi, J. N. (2005). Rethinking procrastination: Positive effects of “active” procrastination on attitudes and performance. Journal of Social Psychology.

Cottle, T.J. (1967b). Perceiving Time: A Psychological Investigation with Men and Women.John Wiley & Sons, New York.

Csikszentmihalyi , M., & Rathunde, K. (1998). The development of the person: Anexperiential perspective on the ontogenesis of psychological complexity. In R.M. Lerner (Ed.), W. Damon (Series Ed.), Handbook of Child Psychology: Vol.1. Theoretical models of human development (5th ed.). New York: Wiley.

Cutrona, C. E., Cole, V., Colangelo, N., Assouline, S. G., & Russell, D. W. (1994), Perceived parental social support and academic achievement: An attachment theory perspective. Personality and Social Psychology, 66(2), 369-378.



130

Darnon, C., Harackiewicz, J.M., Butera, F., Mugny, G., & Quiamzade, A. (2007).Performance-approach and performance-avoidance goals: When uncertainty makes adifference. Personality and Social Psychology Bulletin, 33, 813-827.

De Bilde, J, Vansteenkiste, M & Lens, W. (2011). Understanding the association betweenfuture time perspective and self-regulated learning through the lens of self-determination

theory. Learning and Instruction, 21, 332 – 344.

De Voider, M. L., & Lens, W. (1982). Academic achievement and future time perspective asa cognitive-motivational concept. Journal of Personality and Social Psychology, 42, 566-571.

Deci, E. L. (1971). Effects of externally mediated rewards on intrinsic motivation. Journal of Personality and Social Psychology, 18, 105-115.

Deci, E. L. (1972). Intrinsic motivation, extrinsic reinforcement, and inequity. Journal of Personality and Social Psychology, 22, 113-120.

Deci, E. L. (1975). Intrinsic motivation. New York: Plenum Publishing Co. Japanese Edition,Tokyo: Seishin Shobo, 1980.

Deci, E. L., & Ryan, R. M. (1985). Intrinsic motivation and self-determination in humanbehavior . New York: Plenum.

Deci, E. L., & Ryan, R. M. (2000). The "what" and "why" of goal pursuits: Human needs andthe self-determination of behavior. Psychological Inquiry, 11, 227-268

Deci, E. L., & Ryan, R. M. (2002). Handbook of self-determination research. Rochester, NY:University of Rochester Press.

Deci, E. L., Koestner, R., & Ryan, R. M. (1999). A meta-analytic review of experimentsexamining the effects of extrinsic rewards on intrinsic motivation. Psychological Bulletin,125, 627-668.

Deci, E. L., Koestner, R., & Ryan, R. M. (1999). The undermining effect is a reality after all:Extrinsic rewards, task interest, and self-determination. Psychological Bulletin, 125, 692-700.

Deci, E. L., Vallerand, R. J., Pelletier, L. G., & Ryan, R. M. (1991). Motivation andeducation: The self-determination perspective. Educational Psychologist , 26, 325-346.

Deniz, M. E. (2006). The relationships among coping with stress, life satisfaction, decision-making styles and decision self-esteem: An investigation with Turkish university students.Social Behavior and Personality, 34(9), 1161–1170.

DeSimone, P. (1993). Linguistic assumptions in scientific language. Contemporary Psychodynamics: Theory, Research & Application, 1, 8-17.

Dewitte, S., & Lens, W. (2000). Procrastinators lack a broad action perspective. European Journal of Personality, 14(2), 121–140.



131

Dewitte, S., & Schouwenburg, H. (2002). Procrastination, temptations, and incentives: Thestruggle between the present and the future in procrastinators and the punctual. European

Journal of Personality, 16(6), 469–489.

Díaz-Morales, J. F., Ferrari, J. R., Díaz, K., & Argumedo, D. (2006). Factorial structure of three procrastination scales with a Spanish adult population. European Journal of

Psychological Assessment , 22(2), 132–137.

Díaz-Morales, J., Cohen, J., & Ferrari, J. (2008a). An integrated view of personality stylesrelated to avoidant procrastination. Personality and Individual Differences, 45, 554–558.

Díaz-Morales, J., Ferrari, J., & Cohen, J. (2008b). Indecision and avoidant procrastination:The role of morningness–eveningness and time perspective in chronic delay lifestyles.

Journal of General Psychology, 135(3), 228–240.

Diaz-Morales, J.F., Ferrari, J. R., Argumedo, D., Diaz, K. (2006). Procrastination andDemographic Characteristics in Spanish Adults: Further Evidence. The Journal of Social

Psychology, 146(5), 629-633.

Dörnyei, Z. (2001a). Motivational Strategies in the Language Classroom. Cambridge:Cambridge University Press.

Durik, A. & Harackiewicz, J.M. (2007). Different strokes for different folks: How individualinterest moderates the effects of situational factors on task interest. Journal of Educational

Psychology, 99,597-610.

Elliot, R. (2002). A ten-year study of procrastination stability. Unpublished Masters,University of Louisana, Monroe.

Ellis, A., & Knaus, W. J. (1977). Overcoming procrastination. New York: Signet Books.

Epel, E. S., Bandura, A., & Zimbardo, P. G. (1999). Escaping homelessness: The influencesof self – efficacy and time perspective on coping with homelessness. Journal of Applied Social Psychology, 29, 575-596.

Fajgelj, S. (1970). O subjektivnoj dimenziji vremena. Naši dani, Sarajevo

Fajgelj, S. (2003). Psihometrija. Centar za primenjenu psihologiju, Beograd.

Fajgelj, S. (2012). Metode istraživanja ponašanja, V dopunjeno izdanje. Centar za primenjenu psihologiju, Beograd.

Fajgelj, S., Janičić, B. (2008). KakaoKTT: SPSS makro za ajtem analizu – klasični model, Primenjena psihologijaI , 1, 3-4, 207-222.

Fee, R. L., Tangney, J. P., (2000). Procrastination: A means of avoiding shame andguilt. Journal of Social Behaviour & Personality, 15, 5, 167.



132

Ferrari, J. R. (1991). Compulsive procrastination: Some self-reported characteristics. AnnualMeeting of the Eastern Psychological Association (1990, Philadelphia, Pennsylvania),

Psychological Reports, 68, 455-458.

Ferrari, J. R. (1992). Procrastination in the workplace: Attributions for failure amongindividuals with similar behavioral tendencies. Personality and Individual Differences, 13,

315-319.

Ferrari, J. R. (1993). Procrastination and impulsiveness: Two sides of a coin? In W. G.McCown, J. L. Johnson, & M. B. Shure (Eds.), The impulsive client: Theory, research, and treatment (pp. 265–276). Washington: American Psychological Association.

Ferrari, J. R. (1998). Procrastination. In H. Friedman (Ed.), Encyclopedia of Mental Health,Vol.3 (pp 281-287). San Diego, CA: Academic Press

Ferrari, J. R. (2001). Procrastination as self-regulation failure of performance. Effects of cognitive load, self-awareness, and time limits on ‘working best under pressure’. European

Journal of Personality, 15, 391–406.

Ferrari, J. R. (2010). Still procrastinating? The no-regrets guide to getting it done. Hoboken, NJ: John

Ferrari, J. R., & Dovidio, J. F. (2000). Examining behavioral proceses in indecision:Decisional procrastination and decision-making style. Journal of Research in Personality, 34,127-137.

Ferrari, J. R., & Emmons, R. A. (1994). Procrastination as revenge: Do people report usingdelays as a strategy for vengeance? Personality and Individual Differences, 17, 539-544.

Ferrari, J. R., & Olivette, M. J. (1993). Perceptions of parental control and the developmentof indecision among late adolescent females. Adolescence, 28, 963-970.

Ferrari, J. R., & Tice, D. M. (2000). Procrastination as a self-handicap for men and women: Atask-avoidance strategy in a laboratory setting. Journal of Research in Personality, 34(1), 73– 83.

Ferrari, J. R., Mason, C. P., & Hammer, C. (2006). Procrastination as a predictor of task perceptions: Examining delayed and non-delayed tasks across varied deadlines. Individual Differences Research, 4(1), 28–36.

Ferrari, J. R., O’Callaghan, J., & Newbegin, I. (2005). Prevalence of procrastination in theUnited States, United Kingdom, and Australia: Arousal and avoidance delays among adults.

North American Journal of Psychology, 7, 1–6.

Ferrari, J.R. (1991). A preference for a favorable public impression by procrastinators:selecting among cognitive and social tasks. Personality Individual Differences, vol.12, No.11, pp.1233-1237.



133

Ferrari, J.R. (2000). Procrastination and attention: Factor analysis of attention deficit, bordomness, intelligence, self-esteem and task delay frequencies. Journal of Social Behavior and Personality, 15,185-196.

Ferrari, J.R., & Dovidio, J.F. (2001).Behavioral decision making strategies by indecisives. Personality and Individual Differences, 30, 1113-1123.

Ferrari, J.R., & Emmons, R.A. (1995). Methods of procrastination and their relation to self-

control and self-reinforcement. Journal of Social Behavior and Personality, 10, 1-8.

Ferrari, J.R., & Pychyl, T.A. (2000). Procrastination: Current Issues and New Directions,(Eds.). Special Issue of the Journal of Social Behavior and Personality, 15(5).

Ferrari, J.R., Johnson, J.L., & McCown, W.G. (1995). Procrastination and task avoidance. New York, N.Y: Plenum Press.

Field, T. (1985). Attachment as psychobiological attunement: being on the same wavelength.

See Reite & Field 1985, pp. 455–80

Flett, G. L., Hewitt, P. L., Blankstein, K. R., & Koledin, S. (1991). Dimensions of perfectionism and irrational thinking. Journal of Rational-Emotive and Cognitive-Behavior Therapy, 9, 185-201.

Fortier, M. S., Vallerand, R. J., & Guay, F. (1995). Academic motivation and school performance: Toward a structural model. Contemporary Educational Psychology, 20, 257-274.

Gandhi, M. K., Strohmeier, J. & Nagler, M. N. (2000). The Bhagavad Gita according toGandhi. Berkeley, CA: Berkeley Hills Books.

Gillath, O. Mikulincer, M., Fitzsimons, G. M., Shaver, P. R., Schachner, D. A. & Bargh, J. A.(2006). Automatic activation of attachment-related goals. Personality and Social Psychology

Bulletin, 32, 1375-1388.

Goldberg, J. and Maslach, C. (1996). Understanding Time: Connections between the Past andFuture. Paper presented at the annual conference of the Western Psychological Association,San Jose, CA

Gorman, B. S., & Wessman, A. E. (1977). Images, values, and concepts of time in psychological research. In B. Gorman & A. Wessman (Eds.), The personal experience of

time, pp. 217-263. New York: Plenum.

Gottfried, A. E. (1985). Academic intrinsic motivation in elementary and junior high schoolstudents. Journal of Educational Psychology, 77, 631-635.

Gottfried, A. E. (1985). Intrinsic motivation for play. In C. Brown & A. Gottfried (Eds.), Playinteractions. (pp. 45-52). Skillman, NJ: Johnson & Johnson.



134

Gottfried, A. E., & Gottfried, A. W. (1996). A longitudinal study of academic intrinsicmotivation in intellectually gifted children: Childhood through adolescence. Gifted Child Quarterly. 40, 179-183.

Gottfried, A. E., & Gottfried, A. W. (2004). Toward the development of a conceptualizationof gifted motivation, Gifted Child Quarterly, 48, 121-132.

Gottfried, A. E., Fleming, J. S. & Gottfried, A. W. (1994). Role of parental motivational practices in children's academic intrinsic motivation and achievement. Journal of Educational Psychology, 86, 104-113.

Gottfried, A. E., Fleming, J. S., & Gottfried, A. W. (2001). Continuity of academic intrinsicmotivation from childhood through late adolescence: A longitudinal study. Journal of

Educational Psychology. 93, 3-13.

Greene, A. L. (1986). Future-time perspective in adolescence: The present of things futurerevisited. Journal of Youth and Adolescence, 15, 99-113.

Greene, A. L., Wheatley, S. M., & Aldava IV, J. F. (1992). Stages on life’s way:Adolescents’ implicit theories of the life course. Journal of Adolescent Research, 7, 364–381.

Greene, B. A., & DeBacker, T. K. (2004). Gender and orientations toward the future: Linksto motivation. Educational Psychology Review, 16, 91-120.

Hall, B. L. (1982). Hursch, Daniel-E. An evaluation of the effects of a time managementtraining program on work efficiency. Journal of Organizational Behavior Management , 3,73- 96.

Hammer, C. A., & J. R. Ferrari. (2002) Differential incidence of procrastination between blue

– and white-collar workers. Current Psychology 21, 334 – 338.

Harackiewicz, J.M., & Elliot, A.J. (1993). Achievement goals and intrinsic motivation. Journal of Personality and Social Psychology, 65, 904-915.

Harackiewicz, J.M., Barron, K.E., & Elliot, A.J. (1998). Rethinking achievement goals:When are they adaptive for college students and why? Educational Psychologist , 33, 1-21.

Harackiewicz, J.M., Barron, K.E., Carter, S.M., Lehto, A.T., & Elliot, A.J. (1997). Predictorsand consequences of achievement goals in the college classroom: Maintaining interest andmaking the grade. Journal of Personality and Social Psychology.

Harackiewicz, J.M., Barron, K.E., Pintrich, P.R., Elliot, A.J., & Thrash, T.M. (2002).Revision of achievement goal theory: Necessary and illuminating. Journal of Educational

Psychology, 94, 638-645.

Harackiewicz, J.M., Barron, K.E., Tauer, J.M., & Elliot, A.J. (2002). Predicting success incollege: A longitudinal study of achievement goals and ability measures as predictors of



135

interest and performance from freshman year through graduation. Journal of Educational Psychology, 94, 562-575.

Harackiewicz, J.M., Durik, A.M., Barron, K.E., Linnenbrink-Garcia, L., & Tauer, J. (2007).The role of achievement goals in the development of interest: Reciprocal relations betweenachievement goals, interest, and performance. Journal of Educational Psychology, 99.

Harber, K., Zimbardo, P., & Boyd, J. 2003. Participant self-selection biases as a function of individual differences in time perspective. Basic and Applied Social Psychology, 25 (3): 255-264.

Harriott, J., & Ferrari, J. R. (1996). Prevalence of procrastination among samples of adults. Psychological Reports, 78, 611-616.

Harter, S. (1978). Effectance motivation reconsidered. Toward a developmental model. Human Development , 21, 34-64.

Harter, S. (1981). A new self-report scale of intrinsic versus extrinsic orientation in theclassroom: motivational and informational components. Developmental Psychology, 17, 300-312.

Haycock, K. (1998). Good teaching matters. Washington, DC: Education Trust.

Henry, C.S. (1994). Family system characterics, parental behaviors, and adolescent familylife satisfaction. Family Relations, 43, 447-455.

Hidi, S., & Harackiewicz, J.M. (2000). Motivating the academically unmotivated: A criticalissue for the 21st century. Review of Educational Research, 70, 151 179.

Hill, M. B., Hill, D. A., Chabot, A. E., & Barrall, J. F. (1978). A survey of college faculty andstudent procrastination. College Student Journal , 12, 256-262.

Hornik, J., Ofir, C., Shaanan-satchi, R. (2010). The effect of consumer ’ diurnal preferenceson temporal behavior. Journal of Consumer Psychology, 20, 53-65.

Hoyle, R. H. (1995). The structural equation modeling approach: Basic concepts andfundamental issues. In R. H. Hoyle (Ed.), Structural equation modeling: Concepts, issues,and applications (pp. 1-15). Thousand Oaks, CA: Sage Publications.

Hoyle, R. H., & Panter, A. T. (1995). Writing about structural equation models. In R. H.

Hoyle (Ed.), Structural equation modeling: Concepts, issues, and applications (pp. 158-176).Thousand Oaks, CA: Sage Publications.

Hu, L.T. and Bentler, P.M. (1999), Cutoff Criteria for Fit Indexes in Covariance StructureAnalysis: Conventional CriteriaVersus New Alternatives. Structural Equation Modeling , 6(1), 1-55.

Hulleman, C.S., Durik, A.M., Schweigert, S.A., & Harackiewicz, J.M. (in press) Task values,achievement goals, and interest: An Integrative analysis. Journal of Educational Psychology.



136

Jacobsen, T and Hoffman, V., 1997: Children Attachment Representations: LongitudinalRelations to School Behavior and Academic Competency in Middle childhood andAdolescence, Developmental Psychology, 33(4), 703-701.

Jacobson, N. S., Gottman, J. M., Waltz, J, Rushe, R., and Babcock, J. (1994). Affect, verbalcontent, and psychophysiology in the arguments of couples with a violent husband. Journal

of Consulting and Clinical Psychology, 62: 982-988.

Johnson, J.L., Bloom, A. M. (1995). An analysis of the contribution of five factros of personality to variance in academic procrastination. Personality and Individual Differences,Vol. 18, pp 127-133.

Jöreskog, K. and Long, J.S. (1993). Introduction, in Testing Structural Equation Models,Kenneth A. Bollen and J. Scott Long, Eds. Newbury Park, CA: Sage.

Kachgal MM, Hansen LS, Nutter KJ (2001). Academic procrastination prevention/intervention: Strategies and recommendations. Journal of Development

Education, 25: 14-21.

Kalakoski, V., & Nurmi, J. E. (1998). Identity and educational transitions: Age differences inadolescent exploration and commitment related to education, occupation, and family. Journal of Research on Adolescence, 8(1), 29-47.

Keough, K. A., Zimbardo, P.G. & Boyd, J. N. (1999). Who’s smoking, drinking, and usingdrugs? Time perspective as a predictor of substance use. Basic and Applied Psychology, 21,149-164.

Kernis, M. H., Paradise, A. W. (2002). Distinguishing between fragile and secure forms of

high self-esteem. In E.L. Deci & R.M.Ryan (Eds.), Handbook of self-determination research(pp. 339-360). Rochester, NY: University of Rochester Press.

Kilbert, J.J., Langhinrichsen-Rohling, J., & Saito, M. (2005). Adaptive and maladaptiveaspects of self-oriented versus socially prescribed perfectionism. Journal of College Student

Development, 46, 141-156.

Klein, E. (1971). A comprehensive etymological dictionary of the English language. New York: Elsevier.

Kline, R. B. (1998). Principles and practices of structural equation modeling . New York:

Knaus, W.J. (2000). Procrastination, blame, and change. Journal of Social Behavior and Personality, 15, 153-166.

Laible, D., Carlo, G. & Roesch, S. (2004). Pathways to self-esteem in late adolescence: Therole of parent and peer attachment, empathy, and social behaviors. Journal of Adolescence,27, 703-716.



137

Lambert, W. E. & Klineberg, O. (1967). Children's views of foreign people. New York:Appleton-Century-Crofts.

Larose, S., Bernier, A. & Tarabulsy, G. M. (2005). Attachment state of mind, learningdispositions, and academic performance during the college transition. Developmental


Lavoie, J., & Pychyl, T.A. (2001). Cyber-slacking and the Procrastination Super Highway: AWeb-based Survey of On-line Procrastination, Attitudes and Emotion. Social ScienceComputer Review, 19(4), 431-444.

Lay, C. H. (1986). At last, my research article on procrastination. Journal of Research in Personality, 20, 474-495.

Lay, C. H. (1987). A modal profile analysis of procrastinators: A search for types. Personalityand Individual Differences, 8(5), 705–714.

Lay, C. H. (1992). Trait procrastination and the perception of person-task characteristics. Journal of Social Behavior and Personality, 7, 483-494.

Lay, C. H., & Brokenshire, R. (1997). Conscientiousness, procrastination, and person-task characteristics in job searching by unemployed adults. Current Psychology, 16, 83–96.

Lay, C. H., & Burns, P. (1991). Intentions and behavior in studying for an examination: Therole of trait procrastination and its interaction with optimism. Journal of Social Behavior &

Personality, 6 (3), 605-617.

Lay, C. H., Knish, S., & Zanatta, R. (1992). Self-handicappers and procrastinators: Acomparison of their practice behavior prior to an evaluation. Journal of Research in

Personality, 26(3), 242–257.

Learner, D. G., & Kruger, L. J. (1997). Attachment, self-concept, and academic motivation inhigh school students. American Journal of Orthopsychiatry, 67, 485-492.

Lennings, C. L., Burns, A. M., & Cooney, G. (1998), The profiles of time perspective and personality: Developmental considerations, Journal of Psychology, 132, 629-641.

Lens, W. (2006). Etudiez bien à l’ école, c’est important pour votre avenir: conséquencesmotivationnelles de la perception de l’utilité [Do your best at school, it is important for your future : Motivational consequences of utility perceptions]. Revue québécoise de Psychologie,

27, 117-133.

Lepper, M. R., Corpus, J. H. & Iyengar, S. S. (2005). Intrinsic and Extrinsic MotivationalOrientations in the Classroom: Age Differences and Academic Correlates. Journal of

Educational Psychology, Vol. 97, No. 2, 184-196

Lessing, E. E. (1972). Extensions of personal future time perspective, age, and lifesatisfaction of children and adolescents. Developmental Psychology, 6, 457-468.



138

Lewin, K. (1942). Time perspective and Morale, in Resolving Social Conflicts. G. W. Lewin,ed.

Liniauskaitė, A. & Kairys, A. (2009), The Lithuanian Version of the Zimbardo TimePerspective Inventor y (ZTPI), Psichologija, 40, 66 -87.

Lonergan, J. M., & Maher, K. J. (2000). The relationship between job characteristics andworkplace procrastination as moderated by locus of control. Journal of Social Behavior and

Personality, 15, 213-224.

Main, M. (1995). Recent studies in attachment: Overview with selected implications for clinical social work. In S. Goldberg, R. Muir, & J. Kerr (Eds.), Attachment theory (pp. 407-474). Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Main, M. (1996). Introduction to the special section on attachment and psychopathology: Part2. Overview of the field of attachment. Journal of Clinical and Consulting Psychology, 64,237-243.

Makinen, J., & Pychyl, T.A. (2001). The differential effects of project stress on lifesatisfaction. Social Indicators Research, 53, 1-16

Maslov, A. (1982). Motivacija i ličnost . Nolit, Beograd.

McCabe, K. M. & Barnett, D. (2000). The relation between familial factors and the futureorientation of urban, African American sixth graders. Journal of Child and Family Studies,Vol. 9, No. 4, pp. 491-508.

McCown, W., & Johnson, J. (1989). Differential arousal gradients in chronic procrastination. Paper presented at the American Psychological Association, Alexandria, VA.

McCown, W., Johnson, J., & Rupert, P. (1987). An experimental study of some hypothesized behaviors and personality variables of college student pro-crastination. Personality and Individual Differences, 8, 781-786.

McKay, E.A. (2007). Psychological Sense of School Membership the Relationship between Attachment and Academic Motivation in Adolescents (Unpublished thesis). CentralConnecticut State University, New Britain, Connecticut.

Meir, E.I. & Barak, A. (1974) A simple instrument for measuring vocational interests basedon Roe's classification of occupations, Journal of Vocational Behavior , 4, pp. 33-42.

Mello Z. R., Worrell F. C. (2006), The relationship of time perspective to age, gender, andacademic achievement among academically talented adolescents, Journal for the Educationof the Gifted , vol. 29, p. 271–289.

Mikulincer, M., & Shaver, P. R. (2007b). Boosting attachment security to promote mentalhealth, prosocial values, and inter-group tolerance. Psychological Inquiry, 18, 139-156.



139

Milfont, T. L., Andrade, P. R., Belo, R. P., Pessoa, V. S. (2008). Testing Zmbardo Time perspective inventory in Brazilian sample. Interamerican Journal of Psychology, Vol. 42. No.001, pp 49-58.

Milgram, N. (1991). Procrastination. In R. Dulbecco (Ed.), Encyclopedia of human biology(Vol. 6, pp. 149-155). New York: Academic Press.

Milgram, N., Marshevsky, S., & Sadeh, C. (1995). Correlates of Academic Probation:Discomfort, Task Aversiveness, and Task Capability. The Journal of Psychology, 129, 145-155.

Milgram, N.A., Sroloff, B. & Rosenbaum, M. (1988). The procrastination of everyday life. Journal of research in personality, 22, 197-212.

Milgram, S. (1992). The individual in a social word: essays and experiments. Second Edition, New York: McGraw-Hill.

Mischel, W. (1972). Stanford marshmallow experiment.http://en.wikipedia.org/wiki/Stanford_marshmallow_experiment (pristupljeno 22.11.2010.)

Moore, C., & Symons, D. (2005). Attachment, theory of mind, and delay of gratification. InB. Homer & C. Tamis-LeMonda (Eds.), The Development of Social Cognition and Communication (pp. 181-199). Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates.

Nickerson, A. & Nagle, R.J. (2005). Parent and peer relations in middle childhood and earlyadolescence. Journal of Early Adolescence, 25, 223-249.

Nickerson, A. & Nagle, R.J. (2004) The influence of parent and peer attachments on lifesatisfaction in middle childhood and early adolescence . Social Indicators Research: An

International and Interdisciplinary Journal for Quality of Life Measurement , 66, 35-60.

Onwuegbuzie, A. J. (1999a). Writing apprehension among graduate students: Its relationshipto self-perceptions. Psychological Reports, 84, 1034-1039.

Onwuegbuzie, A. J. (2000a) Academic procrastinators and perfectionistic tendencies amonggraduate students, Journal of Social Behavior and Personality, 15, 103–109.

Onwuegbuzie, A. J. (2004). Academic procrastination and statistics anxiety. Assessment & Evaluation in Higher Education, 29(1), 3-18.

Otis, N., Grouzet, F.M.E. & Pelletier, L.G. (2005). Latent motivational change in anacademic setting: A 3 – year longitudinal study. Journal of Educational Psychology, 97 (2),170 – 183.

Pelletier, L. G., & Vallerand, R. J. (1996). Supervisors' beliefs and subordinates' intrinsicmotivation: A behavioral confirmation analysis. Journal of Personality and Social




140

Prohaska, V., Morrill, P., Atiles, I., & Perez, A. (2000). Academic procrastination bynontraditional students. Journal of Social Behavior and Personality, 15(5), 125–134.

Pychyl, T.A., & Little, B.R. (1998). Dimensional specificity in the prediction of subjectivewell-being: Personal Projects in pursuit of the Ph.D. Social Indicators Research, 45, 423-473.

Pychyl, T.A., Clarke, D., & Abarbanel, T. (1999). Computer-Mediated Group Projects:Facilitating Collaborative Learning with the World Wide Web. Teaching of Psychology, 29,138-141.

Pychyl, T.A., Coplan, R.J., & Reid, P.A. (2002). Parenting and Procrastination: Gender differences in the relations between procrastination, parenting style and self-worth in earlyadolescence. Personality and Individual Differences, 33, 271-285.

Pychyl, T.A., Lee, J., Thibodeau, R., & Blunt, A. (2000). Five Days of Emotion: Anexperience-sampling study of undergraduate student procrastination. Journal of Social

Behavior and Personality, 15(5), 239-254.

Pychyl, T.A., Morin, R.W., & Salmon, B.R. (2000). Procrastination and the Planning Fallacy:An examination of the study habits of university students. Journal of Social Behavior and

Personality, 15(5), 135-150.

Rappaport, H., Sandy, J. M. and Yeager, A. (1985). Relation between ego identity andtemporal perspective. Journal of Personality and Social Psychology, 48, 1609-1620.

Reeve, J., & Deci, E. L. (1996). Elements within the competitive situation that affect intrinsicmotivation. Personality and Social Psychology Bulletin, 22, 24-33.

Reite, M., Field, T. (1985). Psychobiology of Attachment and Separation (Eds.). New York:

Academic

Rockafellow, B.D.& Saules, K.K. (2006). Substance use by college students: The role of intrinsic versus extrinsic motivation for athletic involvement. Psychology of Addictive

Behaviors, Vol 20(3), Sep 2006, 279-287

Rothblum, E. D., Solomon, L. J., & Murakami, J. (1986) Affective, cognitive, and behavioraldifferences between high and low procrastinators. Journal of Counseling Psychology, 33,387-394.

Rothspan, S. & Read, S. (1996). Present versus future time perspective and HIV risk among

heterosexual college students. Health Psychology, 15, 131-134.

Ryan, R. M., & Deci, E. L. (2000). The darker and brighter sides of human existence: Basic psychological needs as a unifying concept. Psychological Inquiry, 11, 319-338.

Ryan, R. M., & Deci, E. L. (2000). When rewards compete with nature: The undermining of intrinsic motivation and self-regulation. In C. Sansone & J. M. Harackiewicz (Eds.), Intrinsic



141

and extrinsic motivation: The search for optimal motivation and performance (pp. 13-54). New York: Academic Press.

Ryan, R., & Deci, E. (2000). Self-determination theory and the facilitation of intrinsicmotivation, social development, and well-being. American Psychologist , 55, 68-78.

Scharf, M. & Mayseless, O. (2007). Adolescents’ Attachment Representations and Their Capacity for Intimacy in Close Relationships. Journal of Research on Adolescence, 17(1),23-50.

Scher, S.J. & Osterman, N. (2002). Procrastination, Conscientiousness, Anxiety, and Goals:Exploring the Measurement and Correlates of Procrastination among School-Aged Children.

Psychology in the Schools, 39, 385-398.

Schneider, B.H., Atkinson, L. & Tardif, C. (2001). Child-parent attachment and children’s peer relations: a quantitative review. Developmental Psychology, Vol. 37, No. 1, 86-100.

Schouwenburg, H. C. (1992). Procrastinators and fear of failure: An exploration of reasonsfor procrastination. European Journal of Personality, 6, 225-236.

Schouwenburg, H. C., & Lay, C. H. (1995). Trait procrastination and the Big Five factors of personality. Personality and Individual Differences, 18, 481–490.

Schraw, G., Wadkins, T., & Olafson, L. (2007). Doing the things we do: A grounded theoryof academic procrastination. Journal of Educational Psychology, 99(1), 12-25.

Senécal, C., Julien, E. & Guay, F. (2003). Role conflict and academic procrastination: A self-determination perspective. European Journal of Social Psychology, Vol. 33 (1), 135–145.

Senécal, C., Koestner, R., & Vallerand, R. J. (1995). Self-regulation and academic procrastination. The Journal of Social Psychology, 135(5), 607-619.

Senecal, C., Lavoie, K., & Koestner, R. (1997). Trait and situational factors in procrastination: An interactional model. Journal of Social Behaviour & Personality, 12, 889-903.

Senko, C.M., & Harackiewicz, J. M. (2005). Achievement goals, performance and task interest: Why perceived difficulty matters. Personality and Social Psychology Bulletin, 31,1739-1753.

Shell, D. E, & Husman, J. (2001). The multivariate dimensionality of personal control andfuture time perspective beliefs in achievement and self-regulation. Contemporary

Educational Psychology, 25, 481-506.

Sigall, H., Kruglanski, A., & Fyock, J. (2000). Wishful thinking and procrastination. Journal of Social Behavior & Personality, 15, 283-296.



142

Sircova A., Van de Vijver, Osin E., Fieulaine N., Kislali- Erginbilgic A., Milfont T.L.,Zimbardo P.G. (2010).The international time perspective research project : Introduction and

preliminary data. 20th Congress of the International Association for Cross-CulturalPsychology, Melbourne.

Silver, M. (1974). Procrastination. Centerpoint , 1, 49-54.

Sirois, F.M., Melia-Gordon, M.L. & Pychyl, T.A. (2003). I'll look after my health later: Aninvestigation of procrastination and health. Personality and Individual Differences, 35, 1167-1184.

Skinner, B. F. (1953). Science and Human Behavior . New York: Free Press.

Soares, D. Tsallis, C., Mariz, A. and da Silva, L. (2005). Preferential attachment growthmodel and nonextensive statistical mechanics. Europhysics Letters, Vol. 70, No. 1, pp. 70– 76.

Sokolowska, J., & Zusho, A. (2006). “Effective” procrastination strategies? Self-regulation of academic procrastination among high achievers. Paper presented at the American Psychological Association Annual Convention, New Orleans.

Solomon, L. J. & Rothblum, E. D. (1984). Academic Procrastination: Frequency andCognitive-Behavioral Correlates. Journal of Counseling Psychology, Vol.31, No. 4, 503-509.

Steel, P. (2007). The Nature of Procrastination: A Meta-Analytic and Theoretical Review of Self-Regulatory Failure, Psychological Bulletin, 2007, Vol.133, No 65 – 94, AmericanPsychological Association , Washington, D.C.

Steel, P. (2006). Integrating theories of motivation. Academy of Management Review, 2006,

Vol. 31, No. 4, 889–913.

Steel, P. (2008). A mega-trial investigation of goal setting, interest enhancement, and energyon procrastination, Personality and Individual Differences, 45, 406–411

Steel, P. (2010). Arousal, Avoidant and Decisional procrastinators: Do they exist? Personality and Individual Differences 48, 926–934.

Steel, P. (2011). The Procrastination Equation. HarperCollins Publishers, New York, USA.

Steel, P., Brothen, T., & Wambach, C. (2001). Procrastination and personality, performance,and mood. Personality and Individual Differences, 30, 95–106.

Stefanović – Stanojević, T. (2005). Emocionalni ra zvoj ličnosti. Filozofski fakultet, Niš:Prosveta.

Stefanović-Stanojević, T. (2008). Rano iskustvo i ljubavne veze. Filozofski fakultet, Niš:Punta.



143

Strathman, A. and Joireman, J. (2005). Understanding Behavior in the Context of Time:Theory, Research, and Application. Lawrence Erlbaum.

Šušnjić, Đ. (1998). Religija. Beograd: Čigoja

Tauer, J.M., & Harackiewicz, J.M. (2004). The effects of cooperation and competition on

intrinsic motivation and performance. Journal of Personality and Social Psychology, 86, 849-861.

Tice, D.M., & Baumeister, R.F. (1997). Longitudinal study of procrastination, performance,stress, and health: The costs and benefits of dawdling. Psychological Science, 8, 454-458.

Tismar, K. G. (1987). Psychological aspects of temporal dominance during adolescence. Psychological Reports, 61, 647-654.

Tracy, R. L., & Ainsworth, M. S. (1981). Maternal affectionate behavior and infant-mother attachment patterns. Child Development , 52(4), 1341-1343.

Trommsdorf, G. (1983). Future orientation and socialization. International Journal of Psychology, 18, 381-406.

Trommsdorf, G., Lamm, H., & Schmidt, R. W. (1979). A longitudinal study of adolescents‘future orientation (time perspective). Journal of Youth and Adolescence, 8, 131-147.

Vallerand, R. J. (1997). Toward a hierarchical model of intrinsic and extrinsic motivation. InM.P. Zanna (Ed.), Advances in experimental social psychology (pp. 271-360). New York:Academic Press.

Vallerand, R. J., Pelletier, L.G., Blais, M.R., Briere, N.M., Senecal, C., & Vallieres, E.F.

(1992). The Academic Motivation Scale: A measure of intrinsic, extrinsic, and amotivation ineducation. Educational and Psychological Measurement , 52, 1003-1017.

Vallerand, R.J., & Bissonnette, R. (1992). On the predictive effect of intrinsic, extrinsic, andamotivational styles on behavior: A prospective study. Journal of Personality, 60, 599-620.

Van Eerde, W. (2004). Procrastination in academic settings and the Big Five Model of personality: A meta-analysis. In H. C. Schouwenburg, C. H. Lay, T. A. Pychyl, & J. R.Ferrari (Eds.). Counseling the procrastinator in academic settings, Chapter 3, pp. 29-40,Washington, DC: American Psychological Association

Vansteenkiste, M., Simons, J., Lens, W., Sheldon, K. M., & Deci, E. L. (2004). Motivatinglearning, performance, and persistence: The synergistic effects of intrinsic goal contents andautonomy-supportive contexts. Journal of Personality and Social Psychology, 87, 246-260.

Verstraeten, D. (1980). Level of realism in adolescent future time perspective. Human Development , 23, 177-191.



144

Vivona, J.M. (2000). Parental attachment styles of late adolescents: qualities of attachmentrelationships and consequences for adjustment. Journal of Counselling Psychology, 47, 316-329.

Vlajkov, M. i Vlajkov, S. (2005). Skripta za edukaciju iz REBT , Beograd.

Walton, G. E., Bower, N. J. A., & Bower, T. G. R. (1992). Recognition of familiar faces bynewborns. In fant Behaviour and Development . 15, 265-269.

Waschull, S., and Kernis, M. (1996). Level and stability of self-esteem as predictors of children's intrinsic motivation and reasons for anger. Personality and Social Psychology

Bulletin 22, 4-13.

Wild, T. C., Enzle, M. E., Nix, G., & Deci, E. L. (1997). Perceiving others as intrinsically or extrinsically motivated: Effects on expectancy formation and task engagement. Personalityand Social Psychology Bulletin, 23, 837-848.

Wills, T. A., Sandy, J. M., & Yaeger, A. M. (2000). Temperament and adolescent substanceuse: An epigenetic approach to risk and protection. Journal of Personality, 68, 1127–1151.

Wolters, C. A. (2003). Understanding procrastination from a self-regulated learning perspective. Journal of Educational Psychology, 95, 179–187.

Wong, E., Wiest, D., & Cusick, L. (2002). Perceptions of autonomy support, parentinvolvement, competence and selfworth as predictors of motivational orientation andacademic achievement: An examination of sixth- and ninth-grade regular education students.

Adolescence, 37(146), 255-266.

Woodward, L. J., & Ferguson, D. M. (2000). Childhood and adolescent predictors of physical

assault: A prospective longitudinal study. Criminology, 38, 233-261.

Worrell, F. C., & Hale, R. L. (2001). The relationship of hope in the future and perceivedschool climate to school completion. School Psychology Quarterly, 16, 370-388.

Worrell, F. C., & Mello, Z. R. (2007). Reliability and validity of Zimbardo Time PerspectiveInventory scores in academically talented adolescents. Educational and Psychological

Measurement , 67, 487-504.

Worrell, F. C., Latto, I. K., & Perlinski, M. A. (1999). The relationship of risk status to self-esteem and perceived life chances. Journal of At-Risk Issues, 5(2), 33-38.

Wyman, P. A., Cowen, E. L., Work, W C., & Kerley, J. H. (1993). The role of children'sfuture expectations in self-system functioning and adjustment to life stress: A perspectivestudy of urban at risk children. Development and Psychopathology, 5, 649-661.

Zimbardo, P. G. & Boyd, J. N. (2008), The time paradox, The New Psychology of Time that Will Change Your Life, Free Press, Simon & Schuster, Inc.



145

Zimbardo, P. G., & Boyd, J. N. (1999). Putting time in perspective: A valid, reliableindividual-difference metric. Journal of Personality and Social Psychology, 77, 1271-1288.

Zimbardo, P. G., Keough, K. A., & Boyd, J. N. (1997). Present time perspective as a predictor of risk driving. Personality and Individual Difference, 23, 1007-1023.

Zimmerman, B.J. (1995). Self-efficacy and educational development. In A. Bandura (Ed.),Self - efficacy in changing societies (pp. 202 – 231). Cambridge, UK: Cambridge UniversityPress.

Zimmermann, P. (1999). Structure and functioning of internal working models of attachmentand their role for emotion regulation. Attachment and Human Development , 1, 55–71.

Zimmermann, P. (2004). Attachment representations and characteristics of friendship relatingduring adolescence. Journal of Experimental Child Psychology, 88, 83-101.

Zuckerman, M., Porac, J. F. Lathin, D., Smith, R., & Deci, E. L. (1978). On the importance

of self-determination for intrinsically motivated behavior. Personality and Social Psychology Bulletin, 4, 443-446.

Костић, A., Недељковић, Ј. и Гавриловић, Д. (2011). Доминантна временскаперспектива код Срба, 503-515. У: Божић, М., Митровић, Љ., Стојић, Г. (пр.)Традиција, модернизација, идентитети. Ниш: Филозофски факултет Универзитета уНишу, Центар за социолошка истраживања, МБ Графика. ISBN 978-86-7379-214-9COBISS.SR- ID 183949324

Крстић, Д. (1988). Психолошки речник. ИРО „Вук Караџић“, Београд.

Лазаревић, Љ.(2008). Примена индекса подесности у тестирању теоријских модела у

психологији: могућности и ограничења. Зборник Института за педагошкаистраживања, 1, 101-121.

Нешић В, Нешић М. (1996) Confidence of accuracy in auditory discrimination and reactiontime. Facta universitatis, Series philosophy and sociology, 1(3): 213-218.

Поповић, Б. (1999). Психологија личности. Центар за примењену психологију, Београд.

Сырцова, A., Mитина О.Б. i dr., (2007). Феномен временной перспективы в разныхкультурах (по материалам исследований с помощью методики ZTPI). КУЛЬТУРНО -

ИСТОРИЧЕСКАЯ ПСИХОЛОГИЯ 4/2007, 4. – P. 19-31.



146

Rezime

Akademska neefikasnost se može manifestovati u težnji da se odlaže započinjanje i

dovršavanje važnih zadataka i radnih obaveza što može prouzrokovati značajne probleme.

Uzrok sklonosti ka odlaganju obaveza (prokrastiniranju) može biti u gubitku motivacije,

nepostojanju planova za budućnost, lošoj proceni vremena, može imati korene u ranom

detinjstvu, može biti posledica socijalnog učenja. Glavni cilj istraživanja je bio da se ispita

relevantnost integrativnog modela vremenske perspektive, motivacije, porodične afektivne

vezanosti i prokrastinacije kod studentske populacije. Uzorak : Konačan uzorak ispitanika

činilo je 1304 studenta oba pola. Instrumenti: Za ispitivanje obrazaca rane roditeljske

afektivne vezanosti korišćen je Inventar roditeljske privrženosti (IPA; Armsden &

Greenberg, 1987). Akademska motivacija studenata ispitana je Akademskom motivacionom skalom (AMS; Vallerand, Pelletier, Blias, Briere, Senecal & Valleries, 1992), a vremenska

perspektiva Zimbardovim Upitnikom o vremenskoj perspektivi ( Zimbardo Time Perspective

Inventory; Zimbardo & Boyd,1999). Sklonost ka akademskoj neefikasnosti je

operacionalizovana skorom na Lejevoj skali Opšte prokrastinacije (GPS; Lay, 1986). Metod :

Nacrt istraživan jaje regresijski u okviru modelovanja pomožu strukturalnih jednačina.

Osnovni nacrt, sa jednom egzogenom (roditeljska afektivna vezanost) i tri endogene varijable

(akademska motivacija, vremenska perspektiva i akademska neefikasnost), je razvijen u

nacrt sa dve egzogene varijable (sigurni i nesigurni obrazac roditeljske afektivne vezanosti) idevet endogenih varijabli (intrinzička akademska motivacija, ekstrinzička akademska

motivacija, amotivacija, negativna prošlost, hedonistička sadašnjost, budućnost, pozitivna

prošlost, fatalistička sadašnjost i akademska prokrastinacija). Sve pretpostavljene veze

između varijabli su jednosmerne i prediktivne. Statistička analiza: S obzirom da se radi o

strukturalnom istraživanju u statističkoj analizi je korišćena tehnika modelovanja pomoću

strukturalnih jednačina. Rezultati: model sa najboljim indeksima podesnosti grade sigurni i

nesigurni obrazac rane afektivne roditeljske vezanosti, intrinzička i ekstrinzička akademska

motivacija i amotivacija i tri dimenzije vremenske perspektive – negativna prošlost,hedonistička sadašnjost i budućnost. Modelom je moguće objasniti 36% od ukupnog

varijabiliteta u sklonosti ka akademskom prokrastiniranju. Izdvojile su se dva modaliteta

strukture akademske neefikasnosti. Prvi grade sigurni obrazac, intrinzička motivacija,

okrenutost budućnosti i niska sklonost ka akademskom prokrastiniranju. Drugi modalitet

grade nesigurni obrazac, amotivacija, negativna prošlost i visoka sklonost ka akademskoj



147

neefikasnosti.

Ključne reči: akademska neefikasnost, prokrastinacija, studenti, strukturalno modelovanje

Summary

Academic inefficiency can be manifested in the inclination to postpone beginning and

completing important tasks and professional commitments, which can cause significant

problems. The reason behind the tendency to put off obligations (procrastinate) can lie in the

loss of motivation, lack of plans for the future, bad time assessment. It can have roots in earlychildhood, and it can be a consequence of social learning. The main goal of the research was

to test the relevance of the integrative time perspective model, motivation, family attachment

and procrastination in student population. Sample: the final sample was made up of 1,304

students of both sexes. Instruments: For the study of patterns of early parental attachment the

Inventory of Parent Attachment was used (IPA;; Armsden & Greenberg, 1987). Students’

academic motivation was tested by the Academic Motivation Scale (AMS; Vallerand,

Pelletier, Blias, Briere, Senecal & Valleries, 1992), and time perspective was measured by

Zimbardo’s Time Perspective Inventory (Zimbardo & Boyd, 1999). Liability to academicinefficiency was operationalized by the score on Lay’s General Procrastination Scale (GPS,

Lay, 1986). Method: The research draft was regressive, modeled by structural equations. The

basic draft, with one exogenous variable (parent attachment) and three endogenous variables

(academic motivation, time perspective and academic inefficiency) was developed to include

two exogenous variables (secure and insecure parent attachment patterns) and nine

endogenous variables (intrinsic academic motivation, extrinsic academic motivation,

amotivation, past negative, present hedonistic, future, past positive, present factual, and

academic procrastination). All connections among variables are one-way and predictive

relations. Statistical analysis: Since this was a structural research, the technique of modeling

by means of structural relations was used in the statistical analysis. Results: the model with

best suitability indices is constructed by secure and insecure early parent attachment, intrinsic

and extrinsic academic motivation and amotivation and three time perspective dimensions –

past negative, present and future hedonistic. The model can explain 36% of the total



148

variability in the academic procrastination tendency. Two modalities in the structure of

academic inefficiency were prominent. The first is made up of the secure pattern, intrinsic

motivation, future orientation and low academic procrastination tendency. The second

modality is constructed by the insecure pattern, amotivation, past negative, and high

academic procrastination tendency.

Key words: academic inefficiency, procrastination, students, structural modeling



149

PRILOG 1

Matrica zasićenja – srpska verzija ZTPI

Negativna

prošlost

Hedonistička

sadašnjost

Budućnost Pozitivna

prošlost

Fatalistička

sadašnjostztpi1 -.089 .464 -.022 .133 .026ztpi2 -.051 .147 .142 .611 -.102ztpi3 .185 .013 .121 .292 .396ztpi4 .407 .009 .046 .358 .090ztpi5 .306 .107 -.056 .165 .151ztpi6 .085 -.127 .587 .065 -.075ztpi7 -.198 .123 .147 .396 .046ztpi8 .103 .451 -.069 -.033 .067ztpi9 -.048 .239 -.217 -.183 .352ztpi10 -.193 .179 .495 .070 -.100ztpi11 -.492 .164 .108 .332 .032

ztpi12 .013 .496 -.011 .150 -.037ztpi13 .020 -.095 .605 .095 .085ztpi14 .220 .042 -.020 .059 .584ztpi15 .117 -.085 .116 .454 .322ztpi16 .631 .006 .025 .053 .087ztpi17 -.160 .334 .220 .112 .129ztpi18 .081 -.019 .420 .210 -.204ztpi19 .008 .475 -.004 .098 .032ztpi20 -.052 .172 .155 .568 .100ztpi21 -.132 -.027 .482 .218 -.031ztpi22 .497 -.032 .114 -.239 .097ztpi23 .047 .425 -.122 -.024 .101

ztpi24 .044 .207 -.379 .128 .399ztpi25 .675 -.015 .098 -.187 .150ztpi26 -.031 .644 -.060 -.015 -.115ztpi27 .542 .094 -.045 .075 -.055ztpi28 -.053 .304 -.145 .147 .228ztpi29 .167 .044 -.003 .607 -.010ztpi30 -.063 .145 .410 .103 -.089ztpi31 .063 .610 .106 -.148 .060ztpi32 -.065 .397 -.198 -.061 .313ztpi33 .433 .049 -.148 .120 .275ztpi34 .739 .001 .106 -.063 .034ztpi35 .416 .142 -.072 .020 .223ztpi36 .445 .071 -.006 .358 .136ztpi37 .227 .162 -.104 .308 .271ztpi38 .383 .051 .006 .102 .469ztpi39 .284 -.041 -.027 .071 .654ztpi40 -.039 -.045 .426 .039 .374ztpi41 .138 -.040 .214 .392 .312ztpi42 .080 .640 .002 -.124 .069ztpi43 .101 -.006 .528 -.020 -.018



150

ztpi44 .085 .408 .038 .056 .172ztpi45 .046 -.098 .531 .042 .130ztpi46 .056 .511 .004 .087 -.184ztpi47 .314 -.151 .174 .319 .360ztpi48 .025 .290 .033 .210 .026ztpi49 -.012 -.034 .269 .413 .134

ztpi50 .722 -.052 .101 .065 -.029ztpi51 .277 .073 .399 .034 .011ztpi52 .027 .444 -.238 -.224 .268ztpi53 .182 .307 -.076 .125 .314ztpi54 .484 .053 .008 .347 .100ztpi55 -.013 .437 .139 .115 -.050ztpi56 -.054 .283 .017 .049 .382

Izbačeni su sledeći ajtemi: 9,35, 37 i 52 jer su “promašili” faktor.

The Zimbardo Time Perspective Inventory (ZTPI)Psychometrics and Scoring Key

(5-Factor Solution; 36.0% of variance explained)

Scoring InstructionsBefore scoring the ZTPI, 5 items must be reverse coded. For the items that are reverse coded(9, 24, 25, 41, & 56): “1” becomes a “5”; “2” becomes a “4”; “3” becomes a “3”; “4”

becomes a “2”; “5” becomes a “1”

After reverse coding the 5 items, add your scores for the items that comprise each factor.After adding your scores for each factor, divide the total score by the number of questionsthat comprise each factor. This results in an average score for each of the five factors. Theseare the formulas:

Past Negative

Add your scores on items 4, 5, 16, 22, 27, 33, 34, 36, 50, & 54. Then divide this number by

10.

Present Hedonistic

Add your scores on items 1, 8, 12, 17, 19, 23, 26, 28, 31, 32, 42, 44, 46, 48, & 55. Then

divide this number by 15.



151

Future

Add your scores on items 6, 9 (reverse coded), 10, 13, 18, 21, 24 (reverse coded), 30, 40, 43,

45, 51, 56 (reverse coded). Then divide this number by 13.

Past Positive

Add your scores on items 2, 7, 11, 15, 20, 25 (reverse coded), 29, 41 (reverse coded), & 49.

Then divide this number by 9.

Present Fatalistic

Add your scores on items 3, 14, 35, 37, 38, 39, 47, 52, & 53. Then divide this number by 9.



152

PRILOG 2

I

Sigurni

Nesigurni

Ekstrinzicka

Intrinzicka

Amotivacija

PastNeg

PresHedon

Future

PastPos

PresFatal

AkNeef

e71

e81

e91

e21

e31

e41

e5

1

e6

1

e11



153

II

Attachment

Sigurni

e10

1

1

Nesigurni

e111

Motivation

Ekstrinzicka

e7

1

1

Intrinzicka

e81

Amotivacija

e91

PastNeg

e21

PresHedon

e31

Future

e41

PastPos

e51

PresFatal

e61

AkNeef

e1

1

d2

1

d3

1



154

III

Attachment

Sigurni

e10

1

1

Nesigurni

e111

Motivation

Ekstrinzicka

e7

1

1

Intrinzicka

e81

Amotivacija

e91

AkNeef

e1

1

d2

1

d3

1

TP

PastNeg

e2

1

1

PresHedon

e3

1

Future

e4

1

PastPos

e5

1

PresFatal

e6

1

d1

1



155

IV

Attachment

Sigurni

e10

1

1

Nesigurni

e111

Motivation

Ekstrinzicka

e7

1

1

Intrinzicka

e81

Amotivacija

e91

AkNeef

e1

1

d2

1

d3

1

TP

PastNeg

e2

1

1

PresHedon

e3

1

Future

e4

1

PastPos

e5

1

PresFatal

e6

1

d1

1

TP-2

1

d41



156

PRILOG 3

Poštovani,

pred Vama se nalazi nekoliko setova pitanja kojim želimo da ispitamo Vaše stavove u odnosu na neke

oblasti života. Molimo Vas da popunite podatke na ponuđenim linijama i zaokružite odgovarajuće brojeve na postavljena pitanja. Rezultati testiranja će biti upotrebljeni isključivo u naučne svrhe, pa je zato ovo testiranje anonimno.

Hvala Vam na izdvojenom vremenu!

Pol: M Ž Koliko imate godina:_________ Gde živite: 1. u selu 2.u manjem gradu 3.uvelikom gradu

Koji fakultet studirate:___________________u_________smer/grupa________________________

Na kojoj godini fakulteta ste SADA:_________ Koje godine ste PRVI put upisali PRVU godinu fakulteta:__________

Da li ste pre ovog fakulteta studirali neki drugi : DA NE

Ukoliko je odgovor na prethodno pitanje DA, odgovorite na sledeće: Da li ste ga završili : DA NE

Vaš otac je završio: 1. Osnovnu školu 2. Srednju školu 3.Višu školu 4. Fakultet 5.Magisterijum ili doktorat

Vaša majka je završila: 1. Osnovnu školu 2. Srednju školu 3.Višu školu 4. Fakultet 5.Magisterijum ili doktorat

Pročitajte svaku rečenicu i, najiskrenije što možete, odgovorite na pitanje: «Koliko je ovokarakteristično ili tačno za Vas? » Zaokružite odgovarajući broj na skali. Molimo Vas daodgovorite na SVA pitanja.

Legenda: 1=veoma netačno 2=uglavnom netačno 3=neutralno 4=uglavnom tačno 5= veoma tačno

Često pronalazim sebe u izvršavanju zadataka koje sam nameravao da uradim danimaranije.

1 2 3 4 5

Često propuštam koncerte, sportske događaje i slično jer ne kupujem kartu na vreme. 1 2 3 4 5Kada planiram žurku, sve dogovaram danima unapred. 1 2 3 4 5Kada je vreme za ustajanje, najčešće odmah ustajem iz kreveta. 1 2 3 4 5Pismo može da stoji napisano danima pre nego što ga pošaljem. 1 2 3 4 5Uglavnom odmah odgovaram na telefonske pozive. 1 2 3 4 5Čak i ako poslovi ne zahteva ništa više od toga da sednem i uradim ih, često ih danima

ne završim.

1 2 3 4 5

Uglavnom donosim odluku što je pre moguće. 1 2 3 4 5Uglavnom odlažem početak posla koji me čeka. 1 2 3 4 5Kada putujem, uglavnom moram da žurim da bih stigao na aerodrom ili stanicu navreme.

1 2 3 4 5

Kada se spremam da izađem, retko mi se dešava da moram da uradim nešto u zadnjemminutu.

1 2 3 4 5

Kada treba da ispoštujem neki rok često gubim vreme radeći druge poslove. 1 2 3 4 5Ako stigne račun na mali iznos, plaćam ga odmah. 1 2 3 4 5Uglavnom odgovaram vrlo brzo kada dobijem neku pozivnicu. 1 2 3 4 5



157

Često završavam posao i pre nego što je potrebno. 1 2 3 4 5Izgleda da uvek ispadne da kupujem rođendanske i novogodišnje poklone u zadnojminuti.

1 2 3 4 5

Uglavnom čak i neophodne stvari kupujem u poslednjem minutu. 1 2 3 4 5Uglavnom uradim sve što sam planirao za taj dan. 1 2 3 4 5Stalno govorim „Uradiću to sutra“ 1 2 3 4 5

Uglavnom se postaram za sve poslove pre nego što se prepustim odmoru. 1 2 3 4 5

Legenda: 1=veoma netačno 2=uglavnom netačno 3=neutralno 4=uglavnom tačno 5= veomatačno

1. Verujem da je druženje sa prijateljima na žurkama jedno od važnih zadovoljstavau životu.

1 2 3 4 5

2. Prizori, zvuci i mirisi detinjstva često mi vraćaju bujicu divnih sećanja 1 2 3 4 5

3. Sudbina određuje mnogo toga u mom životu. 1 2 3 4 5

4. Često razmišljam o tome šta je trebalo drugačije da uradim u svom životu. 1 2 3 4 5

5. Ljudi i stvari oko mene često utiču na moje odluke. 1 2 3 4 5

6. Verujem da čovekov dan treba da se isplanira unapred, svakog jutra. 1 2 3 4 5

7. Razmišljanje o mojoj prošlosti pruža mi zadovoljstvo. 1 2 3 4 5

8. Radim stvari impulsivno. 1 2 3 4 5

9. Ako se stvari ne urade na vreme, ne brinem se. 1 2 3 4 5

10. Kada želim da nešto postignem, postavim sebi ciljeve i konkretna sredstvakojima ću da dođem do tih ciljeva.

1 2 3 4 5

11. U proseku, mogu da se setim mnogo više dobrih nego loših stvari iz moje prošlosti.

1 2 3 4 5

12. Kada slušam omiljenu muziku, često izgubim osećaj za vreme. 1 2 3 4 5

13. Uvek uradim sve zadatke za sutra i sav neophodan posao pre nego što se uvečezabavim.

1 2 3 4 5

14. Pošto će ionako da bude ono što će da bude, nije mnogo važno šta ja radim. 1 2 3 4 5

15. Uživam da slušam priče o tome kako je sve to bilo u “stara, dobra vremena”. 1 2 3 4 5

16. Bolni doživljaji iz prošlosti stalno se ponavljaju u mome umu. 1 2 3 4 5

17. Pokušavam da živim svoj život najpotpunije što mogu, dan za danom. 1 2 3 4 5

18. Uznemirim se ako zakasnim na sastanak. 1 2 3 4 5

19. U idealnom slučaju, svaki dan bih živeo kao da mi je poslednji. 1 2 3 4 5

20. Sećanja na srećna, dobra vremena uvek lako prodru do moga uma. 1 2 3 4 5

21. Ispunjavam na vreme svoje obaveze prema prijateljima i nadređenima. 1 2 3 4 5



158

22. U prošlosti sam iskusio zlostavljanje i odbijanje. 1 2 3 4 5

23. Donosim odluke u trenutku. 1 2 3 4 5

24. Posmatram svaki dan onakvim kakav je i ne pokušavam da ga isplaniram. 1 2 3 4 5

25. Prošlost je puna neprijatnih sećanja o kojima nerado razmišljam. 1 2 3 4 5

26. Važno mi je da u mom životu bude uzbuđenja. 1 2 3 4 5

27. U prošlosti sam pravio greške koje bih voleo da se nisu desile. 1 2 3 4 5

28. Mislim da je važnije da uživaš u onome što radiš, nego da završiš posao navreme.

1 2 3 4 5

29. Povremeno sam nostalgičan za detinjstvom. 1 2 3 4 5

30. Pre nego što donesem odluku, odmerim šta dobijam, a šta gubim. 1 2 3 4 5

31. Preuzimanjem rizika sprečavam da mi život postane dosadan. 1 2 3 4 5

32. Važnije mi je da uživam u životu kao putovanju nego da se usmerim samo kacilju.

1 2 3 4 5

33. Stvari retko ispadnu onako kako sam očekivao. 1 2 3 4 5

34. Teško mi je da zaboravim neprijatne slike iz mladosti. 1 2 3 4 5

35. Iz mojih aktivnosti nestaje radost ukoliko moram da mislim na ciljeve, ishode ili proizvode svoga rada.

1 2 3 4 5

36. Čak i kada uživam u sadašnjosti, nešto me vuče da pravim poređenje sa sličnimdogađajima iz prošlosti.

1 2 3 4 5

37. Ne možeš stvarno da planiraš budućnost zato što se stvari tako mnogo menjaju. 1 2 3 4 5

38. Moj životni put kontrolišu sile na koje ne mogu da utičem. 1 2 3 4 539. Nema nikakvog smisla da se brinem za budućnost, pošto u vezi sa njom ionako

ništa ne mogu da uradim.1 2 3 4 5

40. Završavam zadatke na vreme tako što radim malo pomalo. 1 2 3 4 5

41. Primetio sam da počnem pažljivije da slušam kada članovi porodice krenu da pričaju kakve su stvari nekada bile.

1 2 3 4 5

42. Rizikujem ne bi li uneo malo uzbuđenja u svoj život. 1 2 3 4 5

43. Pravim spisak stvari koje treba da uradim. 1 2 3 4 5

44. Često više slušam srce nego glavu. 1 2 3 4 5

45. Mogu da odolim iskušenju kada znam da imam posla. 1 2 3 4 5

46. Postoje trenuci kad primetim da me je ponelo uzbuđenje. 1 2 3 4 5

47. Danas je život previše komplikovan; više bi mi prijao jednostavniji život kakav seživeo u prošlosti.

1 2 3 4 5

48. Više volim spontane nego predvidljive prijatelje. 1 2 3 4 5



159

49. Volim porodične rituale i tradicije koje se ponavljaju u pravilnim intervalima. 1 2 3 4 5

50. Razmišljam o lošim stvarima koje su mi se dogodile u prošlosti. 1 2 3 4 5

51. Uporno radim teške, nezanimljive poslove ukoliko ću pomoću njih moći dakrenem napred.

1 2 3 4 5

52. Bolje je da potrošim ono što sam zaradio na zadovoljstva danas, nego da to čuvamza sigurno sutra.

1 2 3 4 5

53. Često se sreća isplati više nego vredan rad. 1 2 3 4 5

54. Razmišljam o dobrim stvarima koje sam propustio u životu. 1 2 3 4 5

55. Volim da moji bliski odnosi budu strastveni. 1 2 3 4 5

56. Uvek će biti vremena da uhvatim korak sa poslom. 1 2 3 4 5


1. Studiram jer moram da imam barem diplomu fakulteta da bih mogao kasnije danadjem dobro plaćen posao.

1 2 3 4 5

2. Studiram jer ocećam uživanje i zadovoljstvo dok učim nove stvari. 1 2 3 4 5

3. Studiram zato što mislim da će mi visoko obrazovanje pomoći da se bolje pripremim za karijeru koju izaberem.

1 2 3 4 5

4. Studiram jer zaista volim da idem u školu. 1 2 3 4 5

5. Iskreno, ne znam zašto studiram, jer osećam da samo gubim vreme na fakultetu. 1 2 3 4 5

6. Studiram zbog zadovoljstva koje osećem dok usavršavam sebe učenjem. 1 2 3 4 5

7. Studiram da bih dokazao sebi da mogu da dobijem diplomu visoke škole. 1 2 3 4 5

8. Studiram da bih kasnije dobio što prestižniji posao. 1 2 3 4 5

9. Studiram zbog zadovoljstva koje osećam dok otkrivam i učim nove stvari kojeranije nisam znao.

1 2 3 4 5

10. Studiram jer će mi to omogućiti da tražim posao u oblasti koju volim. 1 2 3 4 5

11. Studiram jer je za mene škola zabavna. 1 2 3 4 5

12. Nekada sam imao dobar razlog za školovanje, ali sada se pitam, treba li danastavim.

1 2 3 4 5

13. Studiram zbog zadovoljstva koje osećam dok prevazilazim sebe na polju ličnihdostignuća.

1 2 3 4 5

14. Studiram jer se osećam važnim kada uspem u školi. 1 2 3 4 5

15. Studiram jer želim da imam „dobar život“ kasnije. 1 2 3 4 5

16. Studiram zbog zadovoljstva koje osećam u širenju svog znanja o oblastima kojemi odgovaraju.

1 2 3 4 5

17. Studiram jer će mi to pomoći da bolji izbor po pitanju moje buduće karijere. 1 2 3 4 5

18. Studiram zbog zadovoljstva koje mi pričinjava diskusija sa profesorima. 1 2 3 4 5

19. Ne vidim zašto idem u školu i iskreno, baš me briga. 1 2 3 4 5



160

20. Studiram zbog zadovoljstva koje mi pričinjava učešće u teškim akademskimaktivnostima.

1 2 3 4 5

21. Studiram da bih pokazao sebi da sam inteligentna osoba. 1 2 3 4 5

22. Studiram da bih kasnije imao bolje prihode. 1 2 3 4 5

23. Studiram jer mi moje studije omogućavaju da naučim mnoge stvari koje me

interesuju.

1 2 3 4 5

24. Studiram jer verujem da će mi visokoškolsko obrazovanje pomoći da postanem bolji radnik.

1 2 3 4 5

25. Studiram jer mi veoma prija osećaj dok čitam o raznim interesantnim temama. 1 2 3 4 5

26. Ne znam zašto idem u školu, ne razumem šta ja radim u školi. 1 2 3 4 5

27. Studiram jer mi fakultet omogućava da osetim lično zadovoljstvo svojim uspehomu školskom napredovanju.

1 2 3 4 5

28. Studiram jer želim sebi da dokažem da mogu da budem uspešan u onome štostudiram..

1 2 3 4 5


1. Moji roditelji poštuju moja osećanja. 1 2 3 4 52. Doživljavam da su moji roditelji uspešni kao roditelji. 1 2 3 4 5

3. Voleo bih da imam druge roditelje. 1 2 3 4 5

4. Moji me roditelji prihvataju onakvim kakav jesam. 1 2 3 4 5

5. Moram da se oslonim na sebe kada moram da rešim neki problem. 1 2 3 4 5

6. Volim da čujem mišljenje roditelja o stvarima koje me brinu. 1 2 3 4 5

7. Osećam da nema koristi od izražavanja osećanja. 1 2 3 4 5

8. Moji roditelji primete kada sam zabrinut zbog nečega. 1 2 3 4 5

9. Kada razgovaram o svom problemu sa roditeljima osećam se posramljeno ili budalasto.

1 2 3 4 5

10. Moji roditelji očekuju isuviše od mene. 1 2 3 4 5

11. Lako se iznerviram kod kuće. 1 2 3 4 5

12. Iznerviram se mnogo više nego što to moji roditelji primećuju. 1 2 3 4 5

13. Kada diskutujemo o nečemu, moji roditelji uzimaju u obzir moj stav. 1 2 3 4 5

14. Moji roditelji veruju mojoj proceni. 1 2 3 4 5

15. Moji roditelji imaju svoje probleme, tako da im ne dosađujem sa svojim. 1 2 3 4 5

16. Moji roditelji mi pomažu da bolje razumem sebe. 1 2 3 4 5

17. Govorim roditeljima o svojim problemima i nevoljama. 1 2 3 4 5

18. Osećam ljutnju prema svjim roditeljima. 1 2 3 4 5



19. Ne dobijam mnogo pažnje kod kuće. 1 2 3 4 5

20. Roditelji me ohrabruju da govorim o svojim problemima. 1 2 3 4 5

21. Moji me roditelji razumeju. 1 2 3 4 5

22. Ovih dana, ne znam na koga mogu da se oslonim. 1 2 3 4 5

23. Kada sam ljut zbog nečega, moji roditelji pokušavaju da me razumeju. 1 2 3 4 5

24. Verujem svojim roditeljima. 1 2 3 4 5

25. Moji roditelji ne razumeju kroz šta sve prolazim ovih dana. 1 2 3 4 5

26. Mogu da računam na roditelje kada treba da im poverim nešto što meopterećuje.

1 2 3 4 5

27. Osećam da me niko ne razume. 1 2 3 4 5

28. Ako moji roditelji znaju da me nešto brine, pitaju me o tome. 1 2 3 4 5

doktorska disertacija jasmina nedeljkovic

Documents