Светосавски темат 2013

Тема:

Јустин Нови Ћелијски и философски значај светосавља

У Београду 23.12.2012.

Садржај:

О Јустину Поповићу

Јустинов приступ Божијој науци

Свети Сава као путооткривење ка Богу

Светосавље – прави пут

Закључак

О Јустину Поповићу

Отац Јустин Поповић је рођен 24. марта 1894. године у Врању, од оца Спиридона и мајке

Анастасије на празник Благовести. На крштењу је зато добио име Благоје. Сви до деде

Алексе су му били свештеници читавих седам генерација у назад. Његова породица је

пореклом из Тетова.

Од малих ногу је васпитаван у духу домаћег хришћанства. Са родитељима је често ишао

код Светог Оца Прохора Пчињског. Касније је био сведок исцељења његове мајке од

стране Оца Прохора од неке тешке болести, сматра се да је то била парализа1. После

основне школе коју је завршио у Врању и која је трајала четири године он је послат у

Богословију Светога Саве у Београду која је тада била деветоразредна. Био је изузетан

ђак. Убрзо му се десила трагедија која ће његов живот заувек променити и још више га

приближити манастиру и монашком животу, наиме његов старији брат је враћајући се са

завршених студија погинуо тако што је испао из воза. У лето 1914. године је био

мобилисан јер је почео први светски рат. Он је служио у санитету, своје родитеље је

обавестио да хоће да се замонаши али му они нису дали јер је он њима тада био једино

мушко дете.

Следеће 1915. године је са својом групом одступао преко Пећи и Чакора, на његову срећу

ту се затекао и митрополит Димитрије са целом српском владом. Благоје није часио часа,

он је одмах тражио да га замонаше. Димитрије је пристао и замонашио га је уочи Светог

Василија у Скадру. Добио је име Јустин јер је Благоје јако волео философа Јустина и

његово мучеништво који је био грчки философ пореклом самарићанин. Кад су дошли у

Грчку Отац Јустин је радио као свршени богослов у ђачкој чети, он је држао опела

Српским војницима приликом њиховог сахрањивања. Јустин Поповић је био један од 1300

каплара. После споразума између краља Петра, Николе Пашића и митрополита Димитрија

са савезницима, одлучено је да сви млади људи буду послати у иностранство да се даље

школују.

Тако је Јустин био послат у Русију, али само до 1916. јер је у Русији била криза, зато што је

цар Николај ушао неспреман у рат и изгубио читаву армију самим тим су и комунисти

правили проблеме са своје стране организацијом бољшевичких демонстрација. Крајем

исте године био је премештен на Оксфорд где се налазила једна мала колонија Срба којој

се придружио. Већ 1919. године Отац Јустин је пријавио докторат о Достојевском под

називом Философија и религија Достојевског. Међутим рад није прихваћен, јер је

Достојевски био критичар Европе. Рад је био објављен у часописима, чим се вратио у

Србију објавио га је и у «Хришћанском животу». Године 1923. пријавио се у Атини да ради

1 Атанасије Јевтић на Богочовечанском путу

докторат са темом Макарије Египатски проблем личности и познања. Радио је прилично

дуго али кад је завршио готов докторат му је нестао са стола. Убрзо је написао други који

је успео да одбрани.

Као професор Карловачке богословије био је један од омиљених професора залагао се

највише за саме ученике богословије тамо је штитио њихова права. Познато је његово

писмо Синоду у коме је изнео права ученика. Године 1926. је успео да издејствује да се у

богословије уведе предмет Хагиографија, јер се он већ тада бавио превођењем житија

светих. Као професор је предавао до 1927. године био је изузетан.

За време боравка у Карловачкој богословији је објавио текст у часопису «Хришћански

живот» који је био сама основа касније Неопатристичке синтезе. Његови ученици су

толико били успешни да су после постајали владике међу којима су: Василије Костић,

Григорије Удицки које је Јустин лично замонашио. Часопис «Хришћански живот» се убрзо

преселио у Призрен и Отац Јустин је био премештен али убрзо га постављају у Битољску

богословију. Године 1935. је конкурисао на Богословском факултету у Београду међутим

могао је да постане и владика али је он то одбио. Више му се свидела катедра за

Догматику на факултету а помоћу те катедре је могао да боље васпитава омладину зашта

се највише залагао.

На факултету је одржао изванредно уводно предавање о Хришћанској мисли, долазили су

му многи познати људи који су били заинтересовани за његове идеје.

Око 1935. године и надаље како се ближио Други светски рат расле су две највеће стране

у то време: комунистичка идеологија која је све више улазила у раднички слој људи и која

је била лажна, на једној страни и на другој страни православно хришћанска страна која је

била истинска и која је у то време била једина страна која је могла да се супротстави овој

лажној. У то време су се још водиле толерантне полемике између те две стране. Јустин је

29. октобра 1938. године био један од оснивача философског друштва које је тада

представљало један од главних фактора за очувања Српске културе.

Кад је почео други светски рат Немци су распустили факултет и тек 1942. године су

основане мале групе професора (по свом избору) међу којима је био и Јустин Поповић. Та

група је сазвала конкурс и поново је скупљен број професора који ће и за време окупације

држати само испите не и предавања. За време окупације држао је три беседе у Саборној

цркви у њима је карактеристично што је критиковао марксизам али ту он није говорио са

мржњом против комуниста, него је то било усмерено против њиховог греха због њихове

предаје тој идеологији. Он је већ тада предвиђао „сумрак“ за Србију ако се оствари та

утопистичка идеја комуниста.

Дража Михајловић је организовао конкурс на Светог Саву и позвао је оца Јустина да

изнесе став о односу цркве и државе. Отац Јустин је кратко написао у писму да црква не

сме бити потчињена никоме и да мора бити потпуно самостална, он није био ни за једну

страну у рату он је од почетка до краја живота био за цркву.

После рата је почео да путује по манастирима обилазио је и своју породицу, отац му је

убрзо преминуо. По уласку партизана у Београд односи између комуниста и цркве су још

само неко време били подношљиви. Убрзо су 1946. почеле рације од стране комуниста и

отац Јустин се повукао у манастир Суково код Ниша.

На факултет није могао да се врати па је одлучио да се премести у манастир Ћелије. Он је

тамо боравио из два разлога: први разлог је био тај што је то био мали манастир и ту је не

ометано могао да пише преводе књига са Грчког и Руског језика и други разлог је тај што

ту нису залазили комунисти јер су сматрали да отац Јустин одатле не може да врши утицај

на народ. У манастир га је примила мати Сара која је дошла из руског манастира и била је

спремна да оцу Јустину помогне тиме што ће га примити у манастир.

Отац Јустин је свакога дана писао житије светих неуморно је радио и на својој Догматици.

Његова честа узречица је била „молитва у устима а посао у рукама“.

Јустинов приступ Божијој науци Имао је велики проблем са атеизмом у народу тако да је приступио интегралном систему хришћанског мишљења2. Али оно чега се држао је светоотачка теологија, коју је држао у срцу, која је позната као патристичка синтеза. Основна мисао хришћанске философије се одликује религијским сазнањем сједињено са љубављу Божијом и Светом Тројицом. Из хришћанске философије отац Јустин преузима многе елементе као што су: учење о Христовој Ипостаси-Личности као духовно-онтолошком услову и норми преображаја сваке људске ипостаси, одбацивање разумског и хоминистичког условљавања вере, учење о љубави као највишој синтези личности, света и живота... Сви елементи које је отац Јустин усвојио потичу од апостолских и светоотачких источника хришћанског учења3, међу којима је и Флоренски са делом Стуб и тврђава истине. Отац Јустин се највише залагао за успостављање светосавља, које је настојао да одржава међу људима непрестано подсећајући их на значај светосавља, у томе се Јустин највише истакао. Светосавље представља усмерење у српској богословској мисли као и духовности, оно се развило наравно под утицајем Светога Саве, његовог светитељског лика и богословског доприноса. Философски значај светосавља означава доследну примену православних вредности како на личном плану тако и у историјској животној стварности српског народа. Захваљујући

2 Хришћанској философији

3 Богдан Лубардић Јустин ћелијски и Русија

Јустиновој ревности у просвећивању народа он је духовно препородио српско народно биће и оспособио га за неговање аутентичне хришћанске културе. Према оцу Јустину цео живот Светога Саве је био изграђен на непрекидном служењу Богу. Свети Сава је открио људској души вечни Божански смисао и света и човека, својим Јеванђелским врлинама. Он је себи поставио питања шта је човек и шта је свет и која је њихова сврха, откривши одговоре на ова питања ми постајемо философи, а ако их решимо «Растковски» ми постајемо прави философи4.

Свети Сава као путооткривење ка Богу Добио је одговоре на та питања онда кад га је Христос провео кроз овај свет. Откривши одговоре на питања сазнао је да се у свакој твари крије мисао Божија а у свим тварима заједно налази се читава симфонија вечних, величанствених мисли Божијих. Због тога отац Јустин позива људе да узму Светог Саву за животног вођу. Свети Сава је спознао свет тако што је сагледао сву божанску логику и божанску логичност света, сагледао тајну света у свој њеној божанској величанствености и свевредности, и закључио је да се све сазда кроз Христа и за Христа. Он је први у Србији «разрадио» јеванђелско осећање света у себи, у том јеванђелском осећању Бог Логос је не само центар свих бића и твари него је и стваралачка и животворна сила у свим бићима и у свим тварима у свету. Ту наравно не спада грех јер је он бесмислен. За Светог Саву свака твар је мало богојављење, јер свака твар самим постојањем својим објављује Бога. Богојављење је природа света јер Бог кроз свет објављује себе а човек богослужење. Сав живот човеков од почетка до краја, треба да буде непрекидно служење Богу, непрекидно богослужење јер је то човеков главни посао у животу. По светосавском схватању човек је богослужитељ који непрекидно служи Богу својим целокупним животом. Отац Јустин сматра да у свету владају та два основна начела богојављење и богослужење, сав живот Светога Саве у овоме свету изграђен је на та два начела: његов живот је био непрекидно служење Богу,непрекидно богослужење, јер је овај свет он сматрао за величанствени храм Божји у коме се врши непрекидно богојављење5. Отац Јустин је сматрао да је човек немоћан да сам победи смрт, то је могао једино уз помоћ Бога, међутим он је сматрао да и човек не може да дође до Бога да просто не зна пут до Бога, не зна како да се понаша шта да ради. Као рашење тог проблема он нас наводи на живот и дела Светог Саве. Савладавши еванђелским подвизима све грешно и смртно у себи, Свети Сава је испунио себе бесмртношћу и вечним животом и тако постао "наставник и првопрестолник и учитељ" пута који води из смрти у живот. У нашој народној историји он је увек био и увек остао највећи и незаменљиви народни вођа из смрти у бесмртност, из овог пролазног живота у живот вечни, његов живот представља пут до Бога (Исуса Христа).

4 Јустин Поповић Светосавље као философија живота

5 исто

Ми имамо у Св. Сави непогрешног и неустрашивог вођу који душу нашу претвара у бесмртну и вечну, и невидљиво је уводи у царство Христове бесмртности и вечности, где сва савршенства и све радости живе збратимљено. Само вођени и предвођени Светим Савом у борби са грехом и смрћу, ми ћемо непрестано ићи из победе у победу, из победе над грехом у победу над смрћу, једино тако ћемо успети да осигурамо бесмртност на ономе свету. Све то постижемо уношењем светосавске културе у себе, њен циљ је да што више Божанског духа буде у човеку, као и у свету. Светосавље поставља човека као слугу Божијег, оно уноси Бога у сваки човеков посао. Оно се постиже практиковањем Јеванђелских врлина, јер само њима човек стиче власт над собом и над природом око њега. Прави пример Јеванђелских врлина је Свети Сава. Он је оставио Христа ради и оца и мајку као и царство и богатство да би кренуо за Христом, да би у њему нашао оне праве вредности као што су вечна истина вечна љубав а све то зарад вечног живота. Уселивши у себе Христа он је постао највећа Српска вредност (народа и историје). Цело Светосавље, и као комплекс светосавских идеја и као комплекс светосавских метода, извире из Христа и Његовог Јеванђеља. Све што је у нашој историји бесмртно, велико и славно, створено је светосавским Еванђељем. Оно путује кроз цео наш народ. Отац Јустин је највише желео и за то се залагао да људи у свакој животној ситуацији користе светосавље као излаз из проблема или недоумице а то значи полазити Његовим путем увек се приволети царству Небеском а не земаљском које је пролазно. То треба чинити прихватањем просвете, праве светосавске просвете не залагати се за лажну просвету, коју чине иделопоклоници или богопоклоници који своју душу продају ђаволу коме је сврха постојања да уништи човека да га што даље одведе од Бога као што је било у познатом делу немачког књижевника Гетеа6 и његовог Фауста. Човек треба да зна да на свету нема безвредника, нема онога који постоји без неког значаја или сврхе у свету има само богопоклоника, кривоверника и иделопоклоника.

Светосавље – прави пут

Само је светосавска просвета она права која уз помоћ хришћанске философије достиже савршенство. Свети Сава је један од највећих српских просветитеља, његова просвета је само пројектовање светости и просвећења. О томе нам говори и тропар Светога Саве. Научен Светим Савом, наш је народ заувек изједначио појам просвете са појмом светости, појам просветитеља са појмом светитеља. И све то оличио у Светом Сави као свом првом и највећем светитељу и просветитељу. Стога су у нашем светосавском народном сазнању Црква и школа нераздвојни близанци: они и постоје, и живе, и расту један са другим и један помоћу другог. Напустимо ли Светога Саву ми ћемо утонути у мрак и потпуно безнађе. Човек напушта Светог Саву и цело светосавље кад допусти да га мутне и прљаве воде на пример комунизма и дарвинизма као и осталих лажних идеологија понесу у своје крајеве.

6 Гете Фауст и мефистофелис

Ти крајеви се зову заблуде као што је: теорија да је човек постао од мајмуна и да ће ускоро постати богочовек без Бога, могућност васкрсења искључиво помоћу човековог разума и науке без Свете Тројице... У тим крајевима не живи светосавље у тим крајевима нема светосавског човека тамо не постоји истинска просвета тамо живи само лажна просвета, лажна култура, философија, религија и наука. Насупрот свему томе Свети Сава је основао цркву српску, и школу(прве школе су били манастири) коју никакав непријатељ светосавља не може разорити, он нам је пре свега дао веру, обновио је веру у нашим душама, он је српским душама открио пут ка вечности. Он је то урадио тако што је напустио оца напустио царски престо, «бацио је и круну и порфиру» и кренуо је за Христом. На светој гори он је ишао са молитве на молитву из цркве у цркву, од једног до другог светог човека. Он је знао да се у човеку пре свега налази оно нај важније, не царство његовог оца него душа. Он је прво кренуо од себе, своју душу је испунио Христом. И заиста он је од царевића себе направио младића чисте душе, чистог ума. Послушао је мисао Григорија Богослова прво себе треба очистити, прво себе научити светости а онда друге учити, прво себе привести Богу па тек онда друге приводити Богу. Он се у Србију вратио као нови човек, као Србин који је нашао прави пут свакој души. То је прво што је проповедао поставши први архиепископ српске цркве. Он је раширио јеванђеље, цркву учврстио, народу је главни закон било јеванђеље. Његеов циљ је био да поред цркве и народа и држава буде света. И заиста има много велможа и владара који су и после њега испунили завет Светога Саве. Он је међу Србе раширио јеванђелско понашање, залагао се за чистоту српских породица да родитељ буде чист јер ће и деца угледајући се на родитеље бити као и они. Тиме је основао и велику задругу која се заснивала на послушности и васпитању млађег према старијем. Његов циљ је била света школа, у којој се даје истинска просвета а то је она која говори да је човеку дат овај живот да би њиме стекао живот вечни. Јер исто то нас учи Исус Христос у његовој «школи» само што је овде у питању основна школа а тамо горе је она правна школа. Иза тог учења стоји и и даље ће стојати Свети Сава.

Закључак Светосавље можемо назвати једном великом ентелехијом7, оно је сила и начело наше душе. Светосавље је непресушни извор свих животворних, стваралачких сила наше «народне душе», или боље рећи наше историје. Ми морамо стајати иза тога и по сваку цену чак и бранити. Отац Јустин Поповић је био један сведок, велики сведок схватања светосавља, и поступања са светосављем за време његовог живота. Он је проживео све још пре балканских ратова па до краја седамдесетих година 20. века. Видео је многа дешавања и промене у свету. Нарочито је имао прилику да скоро потпуно види последице човечијег одбацивања Бога и замењивања истог са науком или још горе човеком нихилистом на земљи кога је сматрао богом. У Србији је био сведок потискивања цркве и избацивања светосавља из школе. Био је примораван да се повуче у манастир да не би могао да васпитава омладину и да проповеда међу њима о светосављу. Било ми је нуђено и одрицање од Бога и светосавског пута али он је чак и поред свих принуда, мучења, затварања и тд. сачувао у потпуности своју веру и сазнање о путу ка вечном животу. Он је успео да за време свог боравка на земљи делује на људе, да им усађује у срца веру и благостање, избацивао је из њих лажну просвету и веру и убацивао им у срца светосавље. Да и ми данашњи потомци Светога Саве не бисмо упали у мутне воде лажне просвете која би нас навукла на обале земље у којој не живи светосавље и истинска просвета, потребно је да се сваки од нас испуни светосавским животворним духом, како би и наш човек, и наша породица, и наше друштво, и наш народ, у свима областима живота делали, стварали и живели светосавским духом. Само тада ће име и нашег човека и нашег народа постати бесмртно божанском бесмртношћу и вечно божанском вечношћу, и бити записано неизбрисивим словима у вечним летописима неба и земље, коју никакви непријатељи не могу уништити.

7 Стваралаштво

Литература: Јустин Поповић Философске урвине издање Београд 1987. Богдан Лубардић Јустин Ћелијски и Русија- путеви рецепције руске философије и теологије издање Беседа Нови Сад 2009. Епископ Атанасије Јустин као богоносни христослов фототипско издање Јустин Поповић Светосавље као философија живота издање манастир Ћелије Ваљево 1993