ARHITEKTURA U PROCESU KA NOVOM HUMANIZMU

Šta je danas zapravo ARHITEKTURA? Da li ona ima polazišta koja je imala pre

samo nekoliko decenija? Da li je arhitektura deo potrebe i bida, onako kako

je opisuje Martin Hajdeger u „Predavanjima i raspravama“ (Hajdeger, 1999.)

posmatrajudi je kroz staroonemačku reč „buan“ (biti) iz koje izvlači osnov za

„bauen“ (građenje), postavljajudi građenje u istu ravan sa suštinom bitka?

Da li je arhitektura postala samo šuplja opna u okviru euklidovske krive, koja

poseduje mogudnost transformacije na nivou objekta, sadržaja i forme,

upravo onako kako društvo danas menja svoje konture a naručitelj zamisli,

ved u ranim fazama projektovanja objekta, pa sve do konačne realizacije?

Nije li arhitektura postala čist „ferkleidung“ (presvlačenje) sadašnjice u novo

ruho, prilagođeno trenutnoj funkciji kroz formu i sadržaj, spremno da ved

sutra, pod svoje konture , primi nešto sasvim drugo, drugi sadržaj, novog

korisnika, izvrši kompletnu diversifikaciju funkcije i postane „mehur u

modernosti II“? Da li se arhitekturom, kako je to tvrdio Le Corbusier, mogu

„sprečiti revolucije“ (Korbizije, Ka pravoj arhitekturi, 1999.) i koje zapravo

revolucije danas imamo i da li ih stavljamo u ravan u kojoj su bile nekadašnje

revolucije koje su, naivno su verovali, vodile i do „evolucije“? Nismo li

zaboravili da smo deca dece, tih revolucija, nastali nakon i tokom ratova i

obnova, možda prve generacije (ne i na ovim prostorima Balkana) u Evropi,

koje svoje različitosti rešavamo razgovorima, pa makar oni trajali do u

nedogled, naspram krvavih „bajki“ neo-obrazaca usmerenih protiv svake

različitosti, podvučenih mržnjom i idejom jedinstvenosti u okviru

pluralističkog društva? Da li se budimo i suviše kasno u gradovima „ljubavi“,

mestima konzumerizma, okruženi neznalicama koje kroje i ukidaju pravo na

grad, najsuptilniji mehanizam, amalgam stvari i uticaja? Da li su naši gradovi

u eri globalizma prerasli sami sebe i sada jedu sopstvenu unutrašnjost u

oblikovnom i funkcionalnom smislu, kroz procese metropolizacije tamo gde

ona nije potrebna i nužna a sve na račun različitosti ,sa željom i jedinim

ciljem, biti različit per se! Prodati se po svaku cenu! Svaki kvadrat, svaki

santimetar Aaltovog „osnovnog modula“. Ostati u vlastitoj opni sigurnosti na

prostoru ekonomske neizvesnosti, danas i razvijenim ekonomijama sve više

predstavlja imperativ u odnosu na arhitekturu, kulturno nasleđe, izgradnju

novog panteona sličnosti u prostorima različitosti uticaja koji kuljaju u okviru

ere informatičkog društva, sa svih strana, nesmanjenom žestinom gutajudi

pred sobom sve, ne ostavljajudi predaha za kvalitet života u odnosu na

proizvodnju.

Koliko je i kakvo današnje poznavanje društva u suštinskom smislu, bez

dnevnog politikanstva i ubiranja jeftinih političkih poena, koji se tope ved sa

prvim realnostima stvarnog života u kojima obedanje nije ništa drugo, do

mehur sapunice? Koliki je stepen UPROSEČAVANJA društva i obrazovnog

koncepta, okretanjem ka „sistemskom“ obrazovanju, koje je prilagođeno

svima, u okviru različitih sredina, uz mogudnost zamene mesta studiranja što

predstavlja jedan od osnovnih principa Bolonjske deklaracije? To

„fragmentarno „ znanje zapravo nema upliva u sistemsko a ono bi trebalo

predstavljati, u okvirima neohumanističke ideje glavni i temeljni uslov za

razumevanje kulture a samim tim i pružiti mogudnost za razvoj subjekta –

čoveka. Da je ideja „društva znanja“, koje „nije nikakvo osobito pametno

društvo“ (Liessmann, 2008), utemeljena na ideji u okviru koje vladaju

ekonomski principi i potreba da se formira subjekt, sposoban za rad u

industrijalizovanom društvu, od koga ono može imati najviše koristi? Nije

ništa novo da na pozornici odnosa ekonomije i rada postoje mehanizmi koji

su dobrim delom specifični, imajudi u vidu sferu zadiranja tog principa u sve

segmente „sistemskog“ obrazovanja, u okviru koga univerziteti igraju bitnu

ulogu u procesu transformacije edukacijskog aparatusa, prilagođenog

isključivom tržištu koje ne zahteva „autonomni subjekt“, ved fragmentiranu

česticu, koja poseduje tačno znanje za određenu poziciju. Mehanizam takvog

sistema zapravo, isključivo podređuje subjekat, čoveka, svojoj potrebi a ideja

humanizma, ili humanističkog koncepta o „autonomnom subjektu“ u

okvirima antičkih koncepata obrazovanja, danas postoji samo uokvirima

„posebnosti“ koje su, kao takve, opet u funkciji isključivo ekonomskog i

industrijskog , utilitarnog sistema razmišljanja, gde pojedinac jeste šraf u

ogromnom motoru koji pokrede zamajac tog, nazovimo progresa i u okviru

koga „brzi tempo industrializuje znanje“ (Radnid, Godina IX. br. 18-19).

Okretanje ka čistoj utilitarnosti, uz gubitak individualnosti, oslabljivanje ideje

sebe, kao činioca procesa koji jeste bitan i koji je svestan vlastitosti i znanja,

deo je onoga što čini našu realnost, u velikoj meri bojedi je tonovima u

tamnijem delu spektra. Da li je princip razmene i objedinjavanja u okviru

Bolonje jedini dobar princip obrazovanja danas? Da li postoji alternativni

model koji može istinski postati deo sistemskog i koji u svojoj suštini

zadržava posebnosti a prepoznaje istiske različitosti, transponovane kroz

kulturne, obrazovne obrasce sredine sa njihovim akademskim

specifičnostima? Da li smo „osuđeni“ na jednobraznost u pristupu i

principima, koja je, deluje tako, samo zamaskirana mogudnošdu promene

sredine? Ne stvaramo li gargantulu koja vreba iz svoje crne rupe da poništi

sve elemente specifičnosti u želji da pošto poto „prizna“ različitosti? Da li ih

suštinski pri tome razume? Nije li ovde reč o društvu koje, u ime jedne druge

vrste efikasnosti i kontrole, na prvom mestu, zapravo ostavlja malo ili nimalo

prostora za slobodu mišljenja, različitog, od čistih preduzetničkih ideologija

čiji je cilj samo profit? U tom i takvom prostoru, postoji ogromna mogudnost

da se čovek izgubi u vlastitoj potrazi za modelom ili obrascem, stalno tražedi

svoje mesto u okviru sistema a zapravo gubedi uporište u sebi, kao individui,

koja isto tako treba da razume suštinu vlastitog postojanja, onog engleskog

„being“ koje označava u isto vreme i „bide“ i „bitak“ – u smislu postojanja.

Francis Bakon započinje projekat moderne rečenicom – „Znanje je mod!“. Mi

je danas transponujemo, u cikličnom vremenu, konstantno se preispitujudi o

vlastitom (ne)znanju često u sukobu sa sopstvenim (ne)obrazovanjem.

Rem Koolhas, u svojoj ved antologijskoj knjizi „SMLXL“ ( O.M.A. Rem Koolhas

& Bruce May, 1995.) govori o čoveku, u delu knjige na marginama, post

kapitalističkoj tehnološkoj sredini, u okviru koje živi, podvlačedi da je odnos

između čoveka , njegovog tela i projektovanog prostora izgubio svoj smisao.

Formiranje sintetičke humanosti, koju sagledava kao proces koji proističe iz

fragmentacije, kojom čovek današnjice definiše humanost i kroz koju

posmatra pojam ljudskog roda, uzročno su posledične sveze proistekle iz

dinamičkog procesa konstantnih menjanja uslova života, rada, sredine,

grada u okviru kojih „mesto“ gubi sopstveni smisao transponujudi se u „ne

mesto“. Taj pojam „ne mesta“ upuduje na pojam „ne vremena“ u okviru

koga čovek više „ne stanuje“, ved samo boravi i fundamentalni princip

poistovedivanja sa sopstvenim okruženjem gubi se u dinamici života koju

namede tempo savremenog življenja. Instant su postale veze, instant je

društvo u kome živimo, odavno konzumerističko, POP-ularno u onom smislu

koliko je izloženo javnom. U takvom sistemu „ne vrednosti“ i (ne) znanja ne

možemo očekivati gradove na preiferijama svojih gradova ved suburbije,

koje često danas okrivljujemo za sve negativnosti naših konzerviranih

istorijskih centara u kojima, pojedinim od njih, nije mogude više ništa dodati

ili oduzeti ved povremeno osvežavati boju na fasadama. U takvim

gradovima, mi se divimo njihovoj lepoti i specifičnostima i u okviru njih,

tragamo za obrascima, pravedi od njih stereotipe na račun njihovih

„posebnosti“. Takav oblik nesamostalnog mišljenja, koji je sve prisutna

činjenica, postaje okvir „očekivanog“ . Tako je „ Pariz - „grad ljubavi“, Beč –

„grad kafana i najboljih torti u Evropi“, Napulj treba - „videti i umreti“, Rim

je taj jedini „večni grad“, Minhen - „grad piva“... „ (Žmegač, prosinac 2012.).

I sve ovo zaista jeste tačno i u isto vreme lažno jer toliko dobrog piva ima po

celoj Evropi, češkim pivnicama, briselskim kafeima, beogradskim kafanama

ili preukusnih kremšnita u samoborskim poslastičarnicama. Intenzitet

ljubavi, koja se često krije i nalazi na najružnijim mestima, nije ništa vedi u

Parizu od Zagreba ili Pule, Milana ili Padove, a toliko ima planinskih vrhova

koje čovek poželi da popne, pre nego umre, a Napulj, ipak ostavi za neko

lepo druženje u lokalnom bistrou. Preverove „Čari Londona“ puno su

iskrenije za razumevanje duha mesta i kulturnu razmenu u okviru evropskog

prostora! One nisu obojene duhom konzumerizma, ved iskrenom željom da

se oseti mesto i vreme u kome se nalazi čovek koji je u centru priče. „Jedni

imaju sat a nemaju vremena; drugi imaju vremena a nemaju sat; jedni nose

žakete; drugi džakove na leđima“ (Prevert, 1952.). Međutim, „Must to do“

stvari su postale deo naše svakodnevice, koja se prenosi na sve ostale

činioce života. Tako je potrebno pogledati nekoliko stotina filmova pre smrti,

posetiti nekoliko hiljada mesta, poslušati nekoliko hiljada ploča i probati

nekoliko hiljada specijaliteta u prolasku kroz nekoliko stotina muzeja i

posetiti hiljadu gradova! Onda čovek može, valjda, na miru, da umre! Može

se zaključiti da moderno društvo polazi od pretpostavke da niko zapravo ne

radi ništa ili se bavi samo uputstvima u sferi „Must to do“ stvari, u okviru

kojih se gubi komponenta realnosti a posmatraču naprampostavlja slika

nekog, zapravo nepoznatog sveta, koga čak ne možemo nazvati ni rajem, jer

raj ima svoj okvir, uloge koje su u njemu podeljene i posledice činjenja

greha. Naši gradovi, nisu više samo mesta greha ved i užurbane stvarnosti, u

okviru koje učestvujemo nesmanjenom dinamikom, iz dana u dan, da bi

uveče svetleli u njima, u sopstvenim opnama, koje prepoznajemo kao

suštinu svog bitka. I to nisu samo „fragmenti“ u pauzama za kafu ili

druženje, to su neophodne komponente socijalizacije modernog čoveka,

modernog „divljaka“, koga postavljamo nasuprot racionalnom,

pragmatičnom Homo Faberu. U istoj knjizi, „S, M,L,XL“, Rem Koolhas, na

„+13.000“ - delu u okviru koga opisuje rad na projektu za Nexus stanovanje

u Fukuoki u Japanu, prikazuje sliku na marginama, dvoje ljudi kako vode

ljubav. To i jeste poruka arhitekture – vodite ljubav a ne rat! Stavite čoveka u

centar arhitekture. Pođite od forme čoveka, njegovih potreba. Recite ih

glasno! Pretvorite ih u prostor, funkciju, makar u naznakama! Segmenti

objekta poprimaju u reminiscenciji forme tela a suptilnost dodira, oseda se u

materijalima i prostornoj organizaciji. Dobrom arhitekturom, izgleda,

možemo sprečiti revolucije.

Potreba „modernih divljaka“, da sa jedne strane žive u čistim platonskim

prostorima i, potreba za tetoviranjem, dva su kraja iste priče o

identifikovanju sa spoljašnjim i unutrašnjim prostorima tako da sada, ved

stotinu godina star esej Adolfa Losa „Ornament i zločin“, gubi na svojoj

vrednosti u smislu identifikovanja tetoviranih kao „degenerisanih

aristokrata“ (Loos, 2000.). Unutrašnje potrebe, za delom organskog u sebi,

isčilile su na površinu i sada se nalaze jasno definisane, kao poruke ali i kao

deo mode ili detalja po telima ljudi svih generacija. Claude Levi Stross-ov

„Totemizam danas“ čini mi se, ima svoj puni smisao ved u samom naslovu,

kao predviđanje onoga što sledi posle moderne i revolucije „čistote“, koju je

zavela kao logički sled stvari, koji dovodi do novih revolucija. Ta paralela, ima

jednu istu crtu a ona je da nakon svake revolucije, izbija neka nova i ona se

da naslutiti kao deo „progresa“ ali ne i nužno kao deo „progresivnih snaga“

što smo imali i sami priliku da iskusimo.

U svakom slučaju, traganje za harmoničnim odnosom upuduje na različite

vrste „harmonija“ koje ne moraju opet, nužno biti humane niti tragati za

idealom humanizma! To je harmonija sa samim sobom pre svega, sa

društvom, sa okruženjem, sa generalnom postavkom stvari. Da bi bila jasna,

ona mora da bude u odnosu „na“, u proporciji „sa“ i u redu „zbog“. Sve van

toga je „de“ konstrukcija poretka, vrednosti, sistema ali se zaboravlja, da je

„de“ odnos delova celine i odnos „između“, koji je na osnovnoj ravni odnos

između lovca i lovine i on se rešava magijskim ritualom – crtanjem životinje

na zidu i ritualnim probijanjem strelom na crtežu kako bi ona bila uhvadena.

Znači kao takav, taj odnos „de“ teži ka univerzalnom tj. ka savršenstvu a

svako savršenstvo se završava u harmoniji sa bitkom. Tako se i arhitektura

poistoveduje sa korisnikom prostora, u nekom svom skrivenom obrascu,

pretvara se u želji da se „dopada“ prosečnom konzumentu danas, jer je

kategorija „dopadanja“ jedina istinska kategorija koju on u svom sistemu

vrednosti ima a arhitektura, kao struka, sve je manje u poziciji

naprampostavljanja ideje dobre arhitekture idejama čistog konzumerizma.

On je tu da bude prodat, kao osnovni modul, iskazan u centimetrima i

cenom koja ga određuje. Tako nastaju nejasne formalne predstave šta je to

arhitektura danas, koja sve dublje zapada u prosečnost, u okviru koje se

davi sa hiljadama „drugih“, sličnih arhitektura. Ne čudi reakcija jednog od

najvedih arhitekata današnjice, Frank O Ghery-a, koji se vrlo negativno

odnosi prema arhitektonskoj produkciji, nakon negativnih zaključaka

upudenih njegovom arhitektonskom izrazu. On tvrdi da je „98% arhitekture

danas čisto sranje“ (Dezeen) a sa druge strane, postavlja se i pitanje njegovih

principa arhitektonskog projektovanja i oblikovanja, koje favorizuje ideju

samo- definisanja kroz stvaranje samo -referentne arhitekture ved dugi niz

godina. Ta (de)konstruisana arhitektura u isključivoj je funkciji

samopromocije! Opet, neko ko danas pripada svetskom vrhu ili tzv. „star“

arhitektama, na krilima svojih uspeha, daje sebi za pravo da kritikuje

otvoreno svet arhitekture iz vlastite vizure, za koju bi mnogi rekli da je

popirlično „iskrivljena“, aludirajudi na forme koje je projektovao i

postavljajudi otvoreno kritičko pitanje – kako verovati čoveku sa toliko krivih

linija? Međutim, nije reč samo o kritici i slobodno iskazanom razmišljanju ved

o aroganciji i potpunom odsustvu empatije, koji karakteriše ovo vreme u

velikoj meri, kako u strukovnoj tako i u drugim ravnima. Dekonstruisani

prostori u arhitekturi, jesu prostori, koji se nalaze u prostoru „između“ ali i

društvene, socijalne dekonstrukcije, naučne dekonstrukcije postulata i

principa, političke dekonstrukcije, jesu odraz dinamičkog vremena i

predstavljaju fragmente u prostoru koji često imaju semantičku funkciju

međusobnog povezivanja. U svom tekstu „Šta bi Evropa mogla da

bude“Timoti Garton Eš navodi još jednu dekonstruisanu liniju razumevanja

prostora i bitka a to je ono što on naziva „suštinom i čudom Evrope! Biti kod

kude a živeti u inostranstvu.“ Zaključuje da je to čudo „Toliko vede jer

obogaduje život - jer su lepota žena i elegancija muškarca, kao i politička,

jezička, arhitektonska, novinska, kulinarska scena veoma zanimljivi i veoma

različiti od zemlje do zemlje“. (Eš, 2006.) To samo govori u prilog bogatstvu

slojeva razumevanja jednog prostornog obrasca koga možemo posmatrati

kroz prizmu uticaja istorodnih ali i raznorodnih činilaca i kombinovati u

njihovim (ne)kompatibilnostima, (de)konstruisati u njihovim metodama i

postavljati ih kao repere za razumevanje tih istih obrazaca u kulturnom,

istorijskom, političkom, društvenom smislu ali i u smislu razumevanja

oblikovanja tog istog prostora u okviru koga svi ti elementi „jesu“ detalji tog

označujudeg lanca.

Humanizma i humora, sve više „nedostaje u današnjoj arhitekturi“ (Rogina,

2006.) a kako bi ih i bilo kada je arhitektura danas zapravo vrlo malo

slobodna a arhitekta predstavlja zaista samo „tehničara koji crta

naručiteljeve zamisli“ (Rogina, 2006.) i vrlo često brine o sopstvenom

opstanku na onom bazičnom nivou! Kada započinje arhitektura, često se sa

druge strane, spuštaju zavese a predstava počinje! Očekujemo da iza, tamo

negde stoji čovek, malo mršaviji, obavezno u crnom, ozbiljnog pogleda i

bledog lica, istaknut na beloj pozadini jasnih geometrijeskih oblika koji zrače

svetlošdu iza njega. Niko ne očekuje “malenog” stvaraoca, velikog zamaha i

prevelike posvedenosti, koji gori u želji da nakon dvadeset godina rada,

konačno ima nešto iza sebe, iza čega može i sme otvoreno da stane i kaže –

“Ovako sam zamislio i tako je izvedeno!” To je kategorija rezervisana za tuđe

realnosti i drugačija društva, gde ugled igra nekakvu ulogu još uvek, makar u

tragovima. Međutim, taj isti stvaralac podjednako je odgovoran za svoju

poziciju u kojoj se nalazi, baš kao i društvo koje ga ne prepoznaje iz razloga

sopstvenog nečinjenja, nedostatka snage I delimično apatije u kojoj se

nalazi. On treba da se postavi ispred drugih i obavi onaj deo prosvetiteljstva,

koji mu je predat u amanet a to je da objasni arhitekturu drugima, onima za

koje tako marljivo radi i od kojih prima narudžbine. Kičma je, čini mi se sve

češde, nešto što nedostaje tom stvaraocu, vrednom pregaocu okruženja, u

okviru koga ostaje neshvaden, koje nije briga zapravo, za čoveka. A kako bi i

bio kada je kritika nestala, kada je razgovor u potpunosti zamro, javne

rasprave gotovo i da nema a transparentnost, ta tako rado korišdena reč,

preuzeta upravo iz arhitekture, sve je zapravo, sem transparentnosti! Kako

bi bilo kada se prvi čin, gotovo uvek završava sa arogancijom „elita“, u čijim

rukama je vlast, politička mod, novac, veza i često, makar tako počinju da

veruju - i sam grad!

Mantownhuman je manifest koji je nastao i objavljen je 2008. godine u junu

mesecu u okvirima Londonskog festivala arhitekture, kao jedan u nizu od

500 predavanja o arhitekturi . Napisan je kao priznanje manifesta Andre

Bretona i Lava Davidoviča Trockog „Ka slobodnoj revolucionarnoj

umetnosti“, objavljenog sedamdeset godina ranije 1938. godine. U

manifestu Trockog i Bretona jasno je obradanje arhitektama i umetnicima

nekonvencijalnih arhitektura. Od njih se očekuje da budu zainteresovaniji za

umetničke i tehnološkke prednosti vremena koje je ispred njih. Manifest koji

nastaje, pred vratima onoga što de postati najveda katastrofa XX veka, II

Svetskog rata, čini se da je logična kopča sa ranije napisanim manifestom

Futurizma u Italiji, koga su pogrešno, tako često i jednobrazno prihvatali ili

kao „delom čistog umetničkog pokreta ili kao premisu fašističkog pokreta“

(MIcheli, 1990.). To pojednostavljeno ocenjivanje manifesta Futurizma dalo

je pogrešnu sliku onoga što je u svom korenu prihvtalo vreme u okviru koga

s nalazilo, kome je odgovaralo sopstvenim snagama i dinamikom činjenja,

onim što danas u najvedoj meri ne postoji i za šta se Mantownhuman bori da

se uspostavi ponovo. To je reakcija na uslove okruženja, društva i politike,

transponovano kroz promene u arhitekturi, gradu, angažmanu društva u

okviru prostora i vremena, ka oslobađanju od forme identiteta objekta,

zajednice i stabilnosti. Ideja je da nastavimo sa izgradnjom, zaključujudi da je

krajnje vreme da izazovemo „Ono što je dozvoljeno sa onim što može biti“.

(Alastair Donald, Richard J. Williams, Karl Sharro, Alain Farlie, Debby

Kuypers, Austin Williams, 2008.) Ideje Futurizma sežu daleko dublje u ideju

kretanja, društva i pojedinca, sistema i aktiviranje društvenog fronta sa

idejom promene, u svim aspektima življenja a u skladu sa navedenom

dinamikom vremena. Paralelno posmatrana, oba manifesta nastaju u

“sličnom” prelazu između dva veka. Futuristiki, Marinetijev manifest 1909. a

Mantownhuman 2008. Oba su radikalna u idejama ali je futuristički

radikalan u svojim ispoljavanjima dok Mantownhuman to nije. Futuristički u

sebi sadrži ozbiljnu dozu anarhizma, koja se pojavljuje kao deo označujudeg

lanca i u manifestu Bretona i Trockog kroz ideju udruživanja svih snaga gde

bi “anarhisti mogli ruku pod ruku da hodaju sa marksistima” (Trotsky, Breton

/). Suštinski, sa premisom anarhizma, koji je predstavljao neku vrstu uzročno

posledične veze sa stanjem u društvu, u umetnosti i arhitekturi, svoju

poetiku Futuristi nalaze u Les Chants moderns, Maxima du Champa iz 1855.

u okviru kojih on zaključuje da “živimo u veku u kome su elektricitet, gas,

hloroform, propeler, fotografija, galvanoplastika i hiljade drugih zadivljujudih

stvari te, koje omogudavaju čoveku da živi dvadeset pet puta bolje nego

pre… “ (Abley). Gledano danas, čini se da su Futuristi prisutniji nego ikada jer

živimo u veku, u kome internet, vodonik, struja, telekomunikacije,

informacioni sistemi, društvene mreže, novi materijali, omogudavaju čoveku

da živi pedeset puta bolje nego pre a opet se čovek bori, kao životinja, za

sopstveni okvir, bolji život i izvesniju bududnost u okviru koje više ne prete

samo “A” I ”H” bombe ved puno ozbiljnije klimatske promene, nad kojima

ruka na crvenom dugmetu, više nema nikakvu kontrolu. Ima li čovek

bududnost? (Russell, 1973) „Čovek ili homo sapiens kako sebe arogantno

naziva,najinteresantnije je i u isto vreme, najiritantnije od svih životinjskih

vrsta na planeti Zemlji. „ Prolog je ili Epilog, kako se na početku svoje knjige

koja je prvi put izašla 1961. pita Bernard Russel. On nije toliko nesiguran u

sopstveno (ne)znanje, ved pre svega, siguran u (ne)sigurnu, bududnost koju

čovek samom sebi priređuje vlastitim činjenjem. Svestan u konstantno

pomeranje u prirodnim okvirima i cikličnost, Russel zaključuje u stvarnom

epilogu da „čovek u bududnost može gledati nesrazmerno dublje nego u

vlastitu prošlost, prvenstveno zbog snažne mogudnosti vizije u smislu

kontinualne nade koja se hrani kontinualnim činjenjem“ i upravo u tom

segmentu, humanističkog poimanja na svet, čovek koji je još „dete“, u

biološkom smislu svog postojanja na zemlji, sopstvenim akcijama stvara i

razara prostor kome pripada. „Ne postoji granica koju čovek može dosegnuti

u bududnosti.“ Sa verom u bududnost, Russel vidi čoveka bududnosti koji širi

svoje vidike i misli, u okviru kojih nada postaje svetlija. I kao i u futurističkom

modelu, i kod Russela akcenat leži na činjenju čoveka i na bududnosti, u

kontinuumu, u okviru koga sve postoji i sve jeste a to je svakako vreme, sa

promenjivim impulsima i atributima u okviru tog istog, posmatranog

vremena i pripadajudeg prostora. Na neki način, svako vreme možemo, u

teoretskom modulu podvesti pod ravan „futurističkog“ poimanja sveta ali

svakako ne možemo postaviti formalni Futurizam kao osnovni model onoga

što predstavlja modernost. Svaka slededa sekunda u kojoj postojimo,

zapravo je novo vreme a samim tim i novi prostor! Svaka sekunda krede se

određenom dinamikom u kontinualnom poretku promene između sekunda

ali naš pokret, može trajati deo sekunde ili podražavati celu sekundu, bez

uticaja na vremensku konstantu promene. Ona je jednolična u ovom

vremenu i prostoru po principima koji vladaju u okviru ovog našeg

kontinuuma. Kada bi savili prostor, onda bi i sekunde tekle brže a naši

pokreti verovatno postajali sporiji. Suština je u dinamici u oba slučaja!

Uvođenje predmeta kao „nukleusa“ Umberta Boccionija, koji predstavlja

centripetalnu konstrukciju i od koga polaze „snage“– crte i oblici snaga, koje

ga određuju u ambijentu, direktno u modelskom smislu, implicira na grad u

vremenu, koji predstavlja „nukleus“ našeg društveno pojmovnog „jesam“,

centripetalnu konstrukciju života iz koga polaze „snage“ kontakata i veza,

arhitekture koja ga određuje u svojoj pojavnosti u okviru ambijenata koji ga

čine „gradom želja“, „ljubavi“, „Must to do“ mestom hodočašda, pre

konačnog odlaska.

Austin Williams u svom govoru, povodom predstavljanja Mantownhuman manifesta, govori da ono što vidimo danas jeste „dekadentno društvo ispunjeno popustljuivim arhitektonskim i umetničkim ekspresijama“. Zaključuje da zeleni „postavljaju prirodu ispred čoveka“, koga postavljaju na „bedno drugo mesto“. To je borba za čoveka! Za svaku jedinku ponaosob! Ono što su predstavljali „izmi“ u XX veku sada je zamenila „održivost“ koja konstantno proverava našu „izdržljivost“. Prodaju nam se sistemi koje koristimo decenijama upakovani u drugačije pakovanje pod šifrom „standarda“ izmišljaju „razredi“ i ocenjuje energetska efikasnost kroz CO2 otiske objekata, kao da su kude zlikovci a najvedi zagađivači na planeti ne žele da potpišu protokole koji bi sprečili sigurnu katastrofu koja nam kuca na vrata. Da li je taj eco grad zaista naša „urbana renesansa“? Da li su mala susedstva, kvartovi i blokovi, u kojima su odrastale generacije u potpunosti izgubile svoju poziciju u slici grada? Grad je u srednjem veku bio ništa drugo do slika, da bi danas postao mašina, čije konture određuju, prvenstveno politike, pre nego smislene arhitekture i odgovorni urbanizam! Nije li ta pozicija stručnjaka, u rukama investitora, postala predmet drugačije vrste trgovine koja svoje konture iscrtava još od perioda obrazovanja, usmeravajudi ga isključivom ka profitu? Za grad današnjice, definitivno je potrebna promena u ravni pojednica i njegovo hvatanje u koštac sa sopstvenom sredinom u okviru koje deluje. Potencijal ljudske aktivnosti i reakcije, kao da je zamenaren činjenicom potrebe za osnovnim životnim potrebama, obeshrabrujudi čoveka da učini iskorak i izbori se za svoje mesto u gradu u kome stanuje, deluje, radi, stvara porodicu i na kraju krajeva plada poreze! Sa druge strane, moramo da izazovemo sopstveno vreme, nudedi mu drugačije prostorne obrasce i izdignemo se iz sadašnjeg rakursa sagledavanja arhitekture – potrebno je da promenimo front! Otvaranje poglavlja nove humane senzibilnosti u arhitekturi, zapravo bi predstavljalo nastavak nekih ideja koje istorijski pratimo na arhitektonskoj sceni od početka moderne arhitekture, od XVII veka, nastavljamo da ih razvijamo kroz drugačiji senzibilitet, u skladu sa potrebama i dinamikom vremena. Takva humana senzibilnost, podrazumevala bi aktivno učešde i istinsku „transparentnost“ u prikazivanju slike grada i planiranja uz prihvatanje sugestija i integrativne prostore zajednice. Čovek je u centru svega i grad je njegov „medij“ u okviru koga „stanuje umetnost“ življenja. Ciljevi, u okviru tog grada su, da čovek u njemu bude okrenut ka inovaciji i istraživanju, kvalitetnom vremenu, koga koristi za sebe i osnovnu česticu društva u kome živi – porodicu. Nedostatak potrebne tenzije u arhitekturi, traganje i stalno prisustvo arhitekture kao teme, u razgovorima o gradu, ne sme postojati samo kada se najavljuju veliki, često nerealni projekti, posebno za siromašne sredine, u okviru kojih oni, pre sklanjaju pažnju sa životno bitnih tema, nego što realno otvaraju mogudnosti za njihovo postojanje i podizanje kvaliteta življenja celokupne zajednice. Nama nisu potrebni ograđeni prostori u čijim okvirima stanuju kvazi elite uz sve principe Fukoovog „nadziranja i kažnjavanja“ umotani u oblandu mogudnosti. Uklanjanjem barijera, sa staza i prilaza mestima na kojima smo sasvim slobodno hodali kao deca i koji su nam ostali u sedanju, mnogo više bi doprineli kvalitetu življenja u gradu nego izgradnjom miliona kvadrata, koji de zjapiti prazni, iznad naših užurbanih stvarnosti. Možda je dostizanje kreativnog zenita arhitekata, uz primenu novih materijala, arhitektura dobila na svom formalnom izrazu, ali je u smislu sadržine ponuđenog, daleko ispod minimuma. Definitivno je vreme

da se arhitektura reviduje! Pošto „misao o gradu i misao o društvu putuju zajedno“ (Pušid, 2009), isto tako i grad treba posmatrati sa aspekta sadžaja i disperzije celina te odnosa sadržaja koje moraju da prate logiku prostora, vremena i potrebe stanovnika jednog grada ali i da predstavljaju sutra njegov puls! Grad zato ne treba gušiti i natrpavati bezrazložnim sadržajima zbog razvoja samog po sebi, jer on nije generator grada. Generator grada jeste čovekovo realno prisustvo u prostoru grada! Još je Le Korbizije zapisao da se „naši gradovi šire bezoblično, neodređeno. Grad taj koherentni urbani organizam, nestaje, a selo, koherentni ruralni organizam, pokazuje znajke ubrzane dekadencije; iznenada dovedeno u dodir sa velikim gradom, ono gubi svoju ravnotežu i ljudi ga napuštaju“ (Korbizije, Način razmišljanja o urbanizmu, 1974). I baš kao društvo, koje se sve više raslojava i razgrađuje, uprkos velikoj ideji sažimanja u jedan veliki, zajednički, slobodni, društveno politički prostor, tako se i grad današnjice raz-građuje, svojim jednačenjem sa društvenim kontekstom u okviru koga postoji. Suburbije u međuvremenu postaju eufemizmi za neodgovornu izgradnju gradova a zapravo su često i jedina mesta gde grad realno, kao centralna tačka, može da se širi jer su istorijska jezgra postala odavno skučena i lišena svake mogudnosti dalje izgradnje. Vreme je zato da se reviduje vizija naših gradova, njihovih realnih potencijala, koji su u skladu sa potrebama društva u celini a ne pojedinih interesnih grupa, koje za generalni cilj postavljaju isključivo profit! U gradu danas živi, po prvi put u istoriji , više ljudi nego u selima! Gde vidimo smisao ubrzavanja procesa i vremena u takvoj slici grada? Takav rast zaista zahteva ozbiljniji angažman arhitekata i urbanista jednog grada ali kako ih angažovati kada ih gradski titulari, makar na ovim našim prostorima, malo šta i pitaju? A i ako ih pitaju to je iz puke formalnosti zbog zadovoljavanja same forme bez ideje da bi mogli participirati u sadržaju. Radi se o prisutnosti, koja je zapravo potpuna odsutnost, jer velike gradske teme su one o kojima struka ipak treba da da najznačajniji glas. Kada struka, kao ni drugi relevantni činioci jednog grada nisu ni konsultovani, onda se postavlja pitanje njihove generalne funkcije kao i pitanje samog funkcionisanja grada! Pravo na grad imaju svi a u procesima, najsnažniju reč bi trebalo da vode oni koji razumeju svu složenost sistema i amalgama kakav grad jeste! Depolitizacija gradova kod nas je ključna tema u ovom smislu! „Netransparentnost procesa odlučivanja političke elite kanališe uticaj privatnog kapitala kroz koruptivne a ne partnerske strategije i slabi poverenje svih aktera u institucije“ (Petrovid, 2009). Vizije gradova pri tom ne treba zaboraviti! Koliko je star pojam grada toliko su stare i vizije koje anticipiraju grad! Ali suština u vizijama nije u povlađivanju krupnom kapitalu i menjenju zakona, zbog pojedinog slučaja, ved one treba da se kredu u okvirima smislenog angažmana u okviru referentnog prostora. Postavljanje modela pred stanovnike, kao proizvoda proisteklog samog po sebi, predstavlja čisto podizanje monumenta samome sebi a „idealne forme“, kao po pravilu, visokih objekata, na mestima koja su krajnje neprikladna u okviru takvog sistema, govore samo o krajnjoj površnosti razmišljanja o prostoru grada, sa ciljem koji je nešto sasvim trede. Vreme je da se promeni angažman tog društva kojem se servira takav pristup građenja grada jer, još jednom ponavljam – imamo pravo na grad!

Danas se arhitekta pre opredeljuje za davanje saveta, preuzimajudi ulogu „terapeuta“ kako se navodi u manifestu Mantownhuman i to jeste zaista tako! Formalno obrazovanje, iole posvedenog arhitekte danas, u sebi sadrži širok spektar raznih delatnosti koje bi on mogao da pokriva informisanošdu o

temi. Međutim, pre nego postane terapeut urbane memorije, trebalo bi makar da nakon formalnog obrazovanja posveti neko solidno vreme učestvovanjem u formiranju slike grada i u upoznavanju sa specifičnostima procesa projektovanja kude i grada. Negde, jeste trenutak da razmislimo o sopstvenoj ulozi u procesu projektovanja i onom delu, u okviru koga možemo da damo najvedi doprinos i odgovorno se prihvatimo tog zadatka, imajudi naravno u vidu, svu specifičnost trenutka u kome se nalazimo i nemogudnost bavljenja svojim poslom. Uvek postoji ono nešto, u ravni potrebe, u nama, da se bavimo svojim poslom, ili možde ne možemo dovesti druge do vlastitog doživljaja struke i u tom smislu, možda im je daleka poruka – Ako ne možete da projektujete – vi pišite! „Mislite“ grad i arhitekturu. To danas ni najmanje nije lako! To zapravo nikada nije bio lak zadatak! Graditi priču o prostoru i vremenu, podjednako je složen proces poput formiranja objekata od temelja do krova, sa sinhronim planiranjem i finim tkanjem detalja objekata. Ono što ostaje je nemerljivi doprinos kulturi jednog prostora u okviru arhitekture, urbanizma i umetnosti. Da ne govorim da je, činjenično, pisana reč, prosečnom konzumentu, stanovniku jednog grada, puno bliža od tehničkog crteža koji i sam danas gubi na vrednosti, direktnim izvođenjem od strane nekvalifikovanog izvođača, kojih je sve više i koji sve češde „grade“ prostore u kojima živimo! Vreme je da se razbije forma i snažno predstavi sadržaj!

Svesni trenutka i konstantne promene, struka je došla u ozbiljnu situaciju autocenzure koja u veklikoj meri utiče na krajnji rezultat arhitekture. Divimo se formalnim predstavama koje nas ostavljaju „bez daha“ a suštinu ne sagledavamo u njenoj kompletnoj pojavnosti! Veliki PARK u centru grada za stanovnike jednog Berlina – Tiergarten, znači puno više od nekoliko miliona metara kvadratnih prostora koji bi ugušio gradski prostor a stanovnike ostavio bez preko potrebnog prostora za odmor i rekreaciju, volumena koji podiže nivo stanovanja u centralnoj gradskoj zoni činedi prepoznatljivim motiv gradskog centra. Central park, u megalopolisu, kakav je Njujork, predstavlja sličnu temu sa istim ciljem, delo je pažljivog promišljanja, projektovanja i organizacije gradskog jezgra. Beograd, zauzvrat u najlepšem delu svog prostora i ne pomišlja na kvalitet tog reda i pokušava da nametne svojim stanovnicima „svetla velegrada“, umesto da im podari istinsku humanu vrednost u okviru prostora, koji je stvoren da postane produžetak „misli“ ušda reke Save u Dunav – veliki zeleni park, sa umetničkim paviljonom i objektom opere koji korespondira sa prostorom sa druge strane reke, sa Novim Beogradom. Marc-Antoine Laugier je u svojim “Essay sur l'architecture” (Pariz, 1753) posmatrao grad kao park, kao šumu koja istovremeno ispoljava simetriju i raznolikost. Primere za svoje principe Laugier nalazi u engleskim vrtovima a iz njegove “la cabane rustique”, rustične kolibe, nastaju sve lepote i čudesa arhitekture. Kamo srede da ovakve premise znaju i da su za njih čuli ljudi koji vode neke gradove. Da imaju savetnike koji imaju hrabrosti da im, makar diplomatski, saopšte da postoji jedno rešenje koje je „možda ipak bolje“ i svojim znanjem okrenu smer razmišljanja. Pariz je imao svojevremeno sredu sa svojim političarima i sagradio Defans u moderno doba. Napravio ozbiljan potez vredan jednog ozbiljno promišljenog grada, što je Pariz u svojoj dugoj istoriji imao i kao deo tradicije još od velike rekonstrukcije u XIX veku. Berlin je, čini se, imao istu takvu sredu! Ni jedan objekat nije rađen bez konkursa ili ozbiljno utemeljenog delegiranja pojedinim arhitektama, od ozbiljne prakse i

renomea i naravno uz javno predstavljanje projekata u svim fazama odlučivanja. Ovde nije potrebno ni da govorimo o zaista ozbiljnim infrastrukturnim zahvatima, koji su neophodni za funkcionisanje „novog“ grada u okviru grada, te ozbiljnim i skupim zahtevima koji se postavljaju kao imperativ, kada se razmišlja o ovako skupim projektima. Ne može baš svako da gradi svaki grad!

Na zabatu paviljona secesije J.M. Olbricha u Beču stoji natpis:“Vremenu njegovu umetnost, umetnosti njenu slobodu”. Da li naše vreme nema vlastitu umetnost ili naša umetnost nema vlastitu slobodu te se razvija u ravni uticaja “arhitektura” ili, jednostavno, nema umetnosti? Da li kudi pripada stablo kao konstitutivni element ili kao fina sinteza jednog, do kraja uređenog organskog sistema. Da li, ako prihvatamo “tampon zelenila”, kao zaštitu od buke, možemo prihvatiti zelenilo i kao zaštitu od sunca, kao pregradu, kao konstitutivni element jedne dobro promišljene arhitekture koja se bori pre za standarde nego što ispunjava samo interese? (Gavrilovid, 2012). Istina je da sudbinu Evrope ne možemo da zamislimo odvojeno od razvoja gradova, koji je anticipiraju i predstavljaju deo njene suštine, značenja, ali ujedno, predstavljaju smisao postojanja. Gotovo je nemogude zamisliti postojanje Evrope bez postojanja grada ali i postojanje bilo kog drugog dela planete. Upravo je grad taj ključni, označujudi element. Grad predstavlja onu „heterogaenu masu određene gustine“ (Louis Virt) (Vujovid, 1982) koja je preduslov postojanja puno šireg konteksta u kulturno istorijskom i društvenom smislu. Zato se za grad moramo izboriti! Zato se za arhitekturu u okviru grada moramo izboriti! Iz Stendhal-ovog mota „Lepota je obedanje srede“, Alain de Botton diskutuje o „Arhitekturi srede“ (Botton, 2007) analizirajudi ljudsko okruženje i načine na koje se ljudske potrebe i želje manifestuju u arhitekturi. Polazi od naizgled naivnog pitanja – „Šta je to lepa kuda?“. Ideja „lepote“ je jedna od glavnih premisa humanizma. Lepota je jedna od osnovnih tema humanističkog poimanja sveta, javljaju se vedrina i duh, kao pokretači čoveka koji je u centru humanizma. Zapažanje Roberta Campbella, dobitnika Pulizerove nagrade za kritiku u arhitekturi, povodom de Bottonove knjige da, „iako Botton nije arhitekta, niti istoričar umetnosti, zaključuje da zgrade „govore“ – o demokratiji i aristokratiji, otvorenosti i aroganciji, pozdravljaju ili nagoveštavaju razumevanje za bududnost, ili žudnju za prošlošdu“, predstavlja bitan ugao iz koga on sam otkriva, ali i drugima tumači „vrednosti“ prostora i arhitekture u okviru tog prostora. Upravo su „vrednosti“ te koje su premise tumačenja arhitekture. Vrednosti su naprampostavljene protivurečenosti, koje se nalaze na dve razne strane gledanja i tumačenja grada i arhitekture. One dve linije koje odvajaju formu od okruženja, dajudi arhitekturi „mod“ da govori! Shvatanje suštine grada u humanizmu i humanističko poimanje u vezi je sa proučavanjem grada na jednoj strani i proučavanjem društva na drugoj, u vremenskom kontinuumu koji ih vodi kroz prostor, kao jedina zajednička konstanta u korelacijskoj povezanosti, menja ih, dinamizuje, harmonizuje ili suprotstavlja na putu ka progresu. Fenomen te „tranzicije, stalnog prelaska iz jedne forme u drugu, jednog stanja arhitekture u drugo, različito i isto jednovremeno, iz jedne ideje u idudu, strukture u drugu – izvor je tolikog humaniteta arhitekture, njene kulturne dimenzije, socijalne relevantnosti, psihološkog dejstva, univerzalne razumljivosti i nepromenjenog značaja, pa i danas u doba tehnologija“. (Radovid, 1990). I upravo je Albertijeva De re Aedificatorija iz 1452. ta koja je „otvorila“ vrata razumevanju ideala humanizma u

arhitekturi. Upravo je on, čovek teorije, prakse i široke humanističke kulture, napisao ovo delo, prvo nakon antičkih vremena. Prvi je zaključio da se „svi oslanjaju na grad i na njegove servise“, podvlačedi funkciju i veliku važnost grada u to vreme, otvorivši vrata, ne samo velike teme, kao što je grad ved i uloge čoveka u njemu. On se ne bavi „fantastičnim gradovima“ kao što to radi Filarete (Antonio di Pietro Averlino), koji opisuje Sforzindu, nikada izgrađeni ali grad u mašti, on se bavi sublimacijom umetnosti izgradnje u njenoj celosti sa gradom, koji igra bitnu ulogu. Da li nas Alberti uvodi i u moderni grad? Svakako da da!

Vreme je da se, kao prioriotet, na prvo mesto vrati čovek! Vreme je da se „zaigra!“ (Alastair Donald, Richard J. Williams, Karl Sharro, Alain Farlie, Debby Kuypers, Austin Williams, 2008.)Vreme je da se otvoreno ustane protiv oluje, koju tako naivno nazivamo progresom a u službi je isključivog sticanja enormnih profita. Ako živimo danas, pedeset puta bolje nego pre stotinu godina, kako to da nema sredstava da se sprovođenje socijalnih mera? Kako to da sav teret promena, štednje i tranzicije nose „obični ljudi“ dok oni koji su naneli nenadoknadivu štetu našim društvima i dalje upravljaju? Da bi promenili taj odnos moramo da verujemo i postanemo asertivniji! Moramo da postanemo svesni vlastitog znanja i činjenice da ono može biti mod u našim rukama a u službi društva u celini! I kao što je u arhitekturi važno da se otvorimo prema mogudnostima i promena, isto tako moramo da se potrudimo i da ukažemo na njihovu neophodnost, tamo gde je ona očigledna! Posebno u sferama upravljanja gradom, ograničavajudim zakonskim aktima koje eto tako „lako“ možemo promeniti kada se radi o krupnom kapitalu a skoro nikako kada se radi o dobroj arhitekturi! Da! Dobra arhitektura postoji i ona je izvan granica arogancije i neprimerenosti u okvirima vlastitog samoljublja. Ona je u svima nama kao deo našeg koda koji nosimo u sebi i potrebno je da naučimo da ga fino istkamo! Za to moramo da se izborimo! To može da se dogodi zaista samo ako se otrgnemo ortodoksnog, ako se okrenemo ka posebnostima, koje u kontekstu prostora, u okviru koga delujemo, predstavljaju našu jedinstvenost i snagu. William Thompson, američki arhitekta, veruje u pristup koji sjedinjava zdrav razum i prostornu psihologiju. On smatra, da modernom svetu nisu potrebne „star arhitekte“ (Falzano, 2012) ved profesionalci koji de se pitati „koliko je dobro?“ pre nego „koliko je veliko?“! Thompsonova ideja, da arhitekta pre svega treba da bude humanista i da dobra arhitektura povezuje ljude sa njihovim prirodnim okruženjem, jeste ideja duboko utkana u istoriji arhitekture i društva. Možda nas današnja „zamršenost sveta čini ravnodušnima prema promeni?“ (Hesel, 2011.)pita se Hesel! Sve vede razlike među ljudima, prava čoveka i stanja planete, na prvom mestu ne dozvoljavaju nam da budemo ravnodušni! Arhitekta mora postati siguran u arhitekturu radi same arhitekture! Svako ponaosob mora postati siguran u sebe radi sopstvene bududnosti! Svi projekti koji se bave gradom, životnom sredinom ili u okviru naučnih disciplina, koje su danas itekako prožete i međuzavisne, možda i najviše u ljudskoj istoriji do danas, nede predstavljati suštinski pomak, ako ne budu u funkciji svakog pojedinca ili društva u celini. Ako ne postave čoveka u centar! Ma kakvi god oni bili! Manifesti o humanim gradovima, umrežavanja gradova i preklapanja kultura, razmene, korišdenje tehnologije sa ciljem ponovne izgradnje urbanih zajednica, zapravo su pucnji u prazno ako se društva u celini ne promene i ako se čovek ne nađe u njihovom središtu kao generalni cilj! Jedino takva jedinka, slobodna

individua, koja ima pravo na bitak i prepoznaje svoju sopstvenu opnu, u okviru koje postoji i deluje a rezultati tog delovanja su vidni kroz rast i razvoj porodice, društva, pojedinca, koji ima mogudnost da se menja, uči i razvija, može svoj prostor nazvati humanim! Suštinski posmatrano, revolucije koje su potresle svet uvek su bile pradene velikim promenama u društvu ali i u prostoru. Očekivati da de se prostor promeniti, sam od sebe a vreme saviti i mi probuditi, usporeni u tom kontinuumu u nekom boljem, lepšem vremenu za sebe, predstavlja ozbiljnu iluziju! Jer na kraju, kako kažu stari Grci: „Nije tačno da mi ništa ne preduzimamo zato što su vremena teška, nego vremena postaju teška zato što mi ne preduzimamo ništa.“

Srđan Gavrilovid dia.

A+ Beograd, Belgrade

Nakladnik IZVORI

Za nakladnika: Damir Mikulčid

Lektura: Ivana Kurtovid Buđa

Idejno rešenje naslovnice: Srđan Gavrilovid

Grafička priprema: Stanislav Vidmar

ISBN 978-953-203-417-2

CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne sveučilišne knjižnice u

Zagrebu

Knjiga je objavljena uz financijsku potporu Ministarstva kulture Republike

Hrvatske

Zagreb, ožujak 2015.

B IB LI OGR AP HY

O.M.A. Rem Koolhas & Bruce May. (1995.). S, M, L, XL. New York: The

Monacelli Press inc.

Abley, I. (n.d.). Audacity. Retrieved from http://www.audacity.org/IA-05-07-

08.htm

Alastair Donald, Richard J. Williams, Karl Sharro, Alain Farlie, Debby Kuypers,

Austin Williams. (2008.). MANIFESTO MANTOWNHUMAN - Towards a New

Humanism in Architecture. London.

Botton, A. d. (2007). The Architecture of Happiness. Penguin.

Dezeen. (n.d.). Retrieved from http://www.dezeen.com/2014/10/24/98-

percent-of-architecture-is-bad-says-frank-gehry-middle-finger/

Eš, T. G. (2006.). Slobodan svet - Amerika, Evropa i iznenađujuća budućnost

zapada. Beograd: Samizdat B92.

Falzano, R. (2012, September). The Architect as Humanist. Retrieved from

Maine home: http://www.mainehomedesign.com/aia-design-theory/1905-

the-architect-as-humanist.html

Gavrilovid, S. (2012). Zeleno je boja vrste. Arhitektura .

Hajdeger, M. (1999.). Predavanja i rasprave. Beograd: Plato.

Hesel, S. (2011.). Pobunite se! Beobrad: Mile Tomid i Boško Zatezalo.

Korbizije, L. (1999.). Ka pravoj arhitekturi. Beograd: Građevinska knjiga.

Korbizije, L. (1974). Način razmišljanja o urbanizmu. Beograd: Građevinska

knjiga.

Liessmann, K. P. (2008). Teorija neobrazovanosti - Zablude društva znanja.

Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.

Loos, A. (2000.). Izabrani eseji, Ornament i zločin. Beograd: Grupa Lavirint.

MIcheli, M. D. (1990.). Umjetničke avangarde XX. stoljeća. Zagreb: Nakladni

zavod matice Hrvatske.

Petrovid, M. (2009). Transformacija gradova - Ka depolitizaciji urbanog

pitanja. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u

Beogradu.

Prevert, J. (1952.). Charmes de LOndres. Paris: Gallimard.

Pušid, L. (2009). Grad bez lica. Novi Sad: Mediteran publishing.

Radnid, A. (Godina IX. br. 18-19). Teorija neobrazovanosti. Čemu? Časopis

studenata filozofije , 174-179.

Radovid, R. (1990). Posticajno, zagonetno i varljivo mesto tradicije u

arhitekturi. De re Aedificatioria , pp. 7-24.

Rogina, K. (2006.). Abecedarij arhitekture. Zagreb: Meandar medija.

Russell, B. (1973). Has man a future? Middlesex, England: Penguin books.

Trotsky, Breton /. (n.d.). http://www.generation-

online.org/c/fcsurrealism1.htm. Retrieved from Generation.

Vujovid, S. (1982). Grad i društvo. Beograd: Istraživačko izdavaški centar

Srbije.

Žmegač, V. (prosinac 2012.). Europski duh. Zagreb: Profil knjiga.