Како је извршен пуч 27 марта 1941 године?.

Најбоље и врло прецизне описе дали су шеф специјалних операција у Југославији Хју Далтон, затим агент СОЕ у Југославији (од пролећа 1940.) Том Мастерсон и енглески плаћеник, пучиста Миша Трифуновић, лидер Народне одбране.

.

Писмо Хјуа Далтона

од 28. марта 1941. године британском председнику владе Винстону Черчилу (лични Архив кнегиње Јелисавете Карађорђевић)

У прилогу Вам достављам копије три телеграма које смо примили од мајора Џорџа Тејлора, нашег представника на Балкану. Телеграми се односе на улогу СОЕ у недавним драматичним потезима у Београду. Јануара ове године одлучио сам да пошаљем Тејлора на Балкан који он веома добро познаје. У то време био је човек број два, који је радио за Сер Френка Нелсон-а овде у Главном штабу. Међутим, с обзиром на очигледну опасност која је претила од Немачке сматрао сам да привремено треба да се лишимо једног од наших најбољих људи и да га пошаљемо да ради на терену.

После великих нервирања услед кашњења у одласку због недостатка авиона стигао је у Истанбул 20. фебруара и одмах потом посетио Софију, Београд и Атину, а затим се вратио у Београд. Онда је прионуо на посао. Ево Тејлорових инструкција по редоследу важности:

1. Преврнути небо и земљу да наши пријатељи у југословенском Генералштабу спроведу у дело план о блокади Дунава;

2. Довршити припреме око побуне у Румиунији;3. Организовати групе за саботажу у Бугарској, Југославији, Грчкој и Албанији, које

би биле спремне да ступе у дејство у случају да њихова земља буде окупирана;4. Наставити већ добро уходан рад у Југославији на подстицању југословенских

опозиционих странака да на Владу врше притисак у корист наше земље;

Од свих горњих инструкција она број 4. је за нас најинтересантнија. Од како сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже.

Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац. Благодарећи овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против Сила Осовине (као што су ТУПАЊАНИН из Земљорадничке странке и ТРИФУНОВИЋ из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор.

У ствари, из трећег прилога ће Вам бити јасно да је пуч, у великој мери ТРИФУНОВИЋЕВО дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила Српска земљорадничка странка – главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку. Поносим се резултатима које, у великој мери сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових главних помагача – поручницима Мастерсоном и Бенетом. (…)

.

Трифуновићев извештај о пучу.

Било је одлучено да се пуч изведе јуче увече, између 19 и 21 ч, уколико Краљ не напусти Београд. Завереници су сазнали да је Кнез напустио Београд и нису знали да ли је са собом повео и Краља. Послали су поруку да се заустави воз под изговором да је пруга минирана. Ускоро су се уверили да је Краљ код куће и да спава.

Издато је наређење за војни покрет у 2 сата ујутру и да се претходно пресеку две телефонске линије. (Пре пресецања линија Команданту Љубљанског гарнизона је наређено да се у Београду и да се према њему коректно поступа). После тога војска је заузела своје положаје, односно:

1. Управу града Београда,2. Радио станицу и3. сва министарства.

Тада је генерал СИМОВИЋ од куће доведен у Министарство војске, Генерал МИРКОВИЋ, ТРИФУНОВИЋ и известан број официра који су чекали на земунском аеродрому напустили су аеродром и отишли у обилазак трупа да би утврдили да ли је све у реду. Утврдили су да је све у реду и да се не очекује било какав отпор. Побринули су се за ЦВЕТКОВИЋА и ЦИНЦАР-МАРКОВИЋА, КОЈИ СУ СЕ НАЛАЗИЛИ У СВОЈИМ КУЋАМА. Одвели су их у Министарство војно и тамо их ухапсили. Све је било завршено у 3.30 ујутру. Отпора није било. Затим је СИМОВИЋ позвао у Министарство војно следеће личности:

1. Генерала ПЕТРОВИЋА, Команданта града Београда,2. Генерала МАРИНКОВИЋА, његовог помоћника,3. КОСТИЋА, Команданта жандармерије,4. ПАНДУРОВИЋА, Команданта Дунавске дивизије,5. Дивизијског генерала МИХАЈЛОВИЋА, Управника Војне академије, и6. Све Команданте пукова Београдског гарнизона.

Горе наведене личности су приликом претходних покушаја да се придобију за идеју пуча биле, или уздржане, или се нису изјашњавале. Међутим, овом приликом они су се, без резерве, ставили под команду генерала СИМОВИЋА. Шеф Генералштаба, Генерал КОСТИЋ у време мога разговора није нађен код куће. Генерал ПЕШИЋ, Министар војни, због болести је остао код куће, под стражом. Пуч су извели пуковници, потпуковници, мајори и капетани који су преузели команду над следећим пуковима:

1. Пешадијским пуком Краљеве гарде,2. 22. Пешадијским пуком,3. 28. Пешадијским пуком,4. Подофицирском школом,5. целокупном авијацијом и пилотима,6. тенковским пуком, и7. Артиљеријским пуком у Београду.

Између 4 и 4.30 ујутру Генерал СИМОВИЋ је позвао све шефове политичких партија и представнике Хрватске странке који су се налазили у Београду и у њиховом присуству саставио Краљеву прокламацију о ступању на престо и наименовању Генерала СИМОВИЋА да састави владу. Прокламација је однета у двор у 5 ч ујутру и поднета Краљу на потпис. Одмах после тога Генерал СИМОВИЋ је образовао владу. У 6 ч ујутру Влада је о пучу обавестила све команданте војних формација у земљи и они су тај корак

подржали. Свуда у земљи се одржавају манифестације којима народ изражава своју велику радост. У земљи влада мир. Влада је привремена. Нигде није било проливања крви.

.

Извештај Тома Мастерсона о пучу.

У вези са изведеним пучем данас сам добио следеће информације: Радоје КНЕЖЕВИЋ, професор из Београда, члан Извршног одбора Демократске странке, са којим сам, отприлике пре 6 недеља разговарао о могућности ширења пропаганде, изгледа да је разговарао са Генералом МИРКОВИЋЕМ и том приликом му предложио идеју о извођењу пуча.

Пошто су ту идеју детаљно проучили договорили су се да предложе Генералу СИМОВИЋУ да преузме руководећу улогу у подухвату. Он је на то пристао. Генерал МИРКОВИЋ и професор Радоје КНЕЖЕВИЋ су се тада обратили Генералу ИЛИЋУ. И он је пристао.

Радоје КНЕЖЕВИЋ има млађег брата, Жику КНЕЖЕВИЋА са којим је разговарао после разговора са Генералом МИРКОВИЋЕМ. Жика, мајор по чину, је тада обавио разговор са многим капетанима, мајорима и потпуковницима. Са изузетком двојице-тројице, сви су прихватили игру. Тада су предложили Жики да преузме команду над извођењем пуча, да разради план и подели улоге.

На земунском аеродрому је било спремно 300 авиона, а 16 противавионских топова и сви тенкови у Београду су били спремни за акцију. СИМОВИЋ је издао наређење у 2 сата ујутру, када су напустили касарне на челу са Жиком који је био на челу свог коњичког батаљона. Одмах су заузели Министарство војске и Председништво владе.

Генерал МИРКОВИЋ, Радоје КНЕЖЕВИЋ и њихови помагачи су се у време извођења ових операција налазили у Земуну. У 2.30 ч стигло је обавештење да су сви витални пунктови заузети. У Управи града затекли су Управника града како спава. Пробудили су

га и одмах ухапсили. У 4 ч ујутру Жика је отишао кући код СИМОВИЋА обавестио га да је операција изведена и одвео га у Министарство војске где су га чекали Генерал МИРКОВИЋ и Радоје КНЕЖЕВИЋ.

Три хрватска министра су дошла у Министарство војске када их је Генерал СИМОВИЋ обавестио да удар није извршен против њих и да се положај Хрвата неће мењати.

Приликом извођења пуча само су две ствари измакле контроли. Две чете, или два батаљона је требало да опколе два двора. Међутим, један од мајора је у последњем моменту отказао, тако да је само један двор био опкољен. Други је био проблем са телефонским везама. Изгледа да су постојала два кабла, а да је само један био пресечен. То је открио један од официра-завереника када је ушао у ДРИНЧИЋЕВУ канцеларију. Телефон је зазвонио у тренутку када је официр улазио. Подигао је слушалицу и установио да се на вези налази Командант жандармерије који је позвао свога колегу Управника града да би га питао зашто се тенкови крећу улицама. Официр му је одговорио да је то само мера предострожности и да слободно настави да спава.

Знало се да је у поноћ Министар војни ПЕШИЋ, играо бриџ. Чим се вратио кући пред његова врата је постављена стража. Пробудио га је официр-завереник у 2.30 ујутру. Изгледа да је министар имао облогу око врата. Речено му је да се одиграла револуција, да се на челу снага налази Генерал СИМОВИЋ и да је он, министар, ухапшен. ПЕШИЋ је тада рекао официру да оде и каже СИМОВИЋУ да што се тиче револуције ради по своме нахођењу под условом да њега остави на миру.

На дан 26. марта 1941. завереници су сазнали да је Кнез напустио Београд и да је Краљ сам у двору и да спава. У 4 сата ујутру Генерал ИЛИЋ је позвао Команданта Љубљане и рекао му да је наименован за Министра војске, да је Кнез напустио Београд и да ће воз у коме се налази стићи у његово подручје негде око 6 сати ујутру. Његова је дужност да Кнеза извуче из воза по сваку цену и да га врати у Београд. Командант Љубљане је одговорио да је разумео наређење и да ће га извршити.

Генерал СИМОВИЋ је поднео листу са именима личности које намерава да позове у Владу. На листи су били, углавном, генерали и неки млађи цивили. Затражен је савет од КНЕЖЕВИЋА који је одговорио да ово питање може да се реши на два начина: или да у владу уђу само војници, или само цивили. Његов је савет био да у владу уђу представници свих политичких странака. Генерал СИМОВИЋ се на крају с тим сложио, поцепао своју листу и замолио КНЕЖЕВИЋА да састави листу која би обезбедила сарадњу свих политичких странака.

. . .

Kraj feljtona. Više o ovoj temi možete saznati na www.27mart.net

27. 1941.Војни пуч од мартаИз Википедије, слободне енциклопедије

Скочи на: навигација, претрага

Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом Војног Ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Владка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић. Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинацистичких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао. Уз 28. јун 1914. када је извршен Сарајевски атентат овај датум, односно, догађај се сматра за најважнијим у српској и југословенској историји 20. века.

Садржај 1 СОЕ 2 Британска употреба српског патриотизма 3 Пуч 4 Демонстрације 5 Славље у Британском посланству 6 Мотиви пучиста 7 Мачекова идеја о војном походу на Београд 8 Литература 9 Извори 10 Спољашње везе

СОЕПошто су Британци закључили да се од кнеза Павла „ништа више не може очекивати“, британска влада издала је налог да се „предузму мере за промену владе у Београду, чак и путем државног удара“. Главни посао око подстицања „државног удара“ имала је да обави Служба за специјалне операције — СОЕ, која је од лета 1940. стварала своје упориште углавном у моравској Србији. Играјући на савезништво са Србима из Првог светског рата и на новац, агенти СОЕ везали су за себе један већи број виђенијих људи у националним удружењима и у Земљорадничкој и Самосталној демократској странци.

Британци су прво покушали да, преко СОЕ, изазову кризу владе и тако спрече или одложе потписивање пакта. Под утицајем њихових људи, министри Чубриловић, Будисављевић и Константиновић поднели су оставке 20. марта. Проф. Михаило Константиновић, сутрадан

је повукао оставку. Али онда пред њим појавио се Милош Тупањанин са упозорењем да је „слабић и кукавица“ и да ће му се о „судбини одлучити на крају рата“, па је трећа одлука постала дефинитивна. За Тупањанина се тврдило да је „примио од британског Интелиџенс сервиса 500.000 фунти стерлинга, чиме је подмићивао и остале пучисте“. Уз агенте СОЕ, на подстицању пуча радили су и ваздухопловни аташеи британског посланства у Београду. Један од њих, Меплебек, био је близак пријатељ југословенског генерала ваздухопловства Боривоја Мирковића, организатора пуча. Под његовим утицајем, вишегодишњи завереник Мирковић решио је да пуч изведе у првим сатима 27. марта. Сам Мирковић пронашао је политичког вођу пуча у команданту ваздухопловства генералу Душану Симовићу. Вече пред полазак југословенске делегације за Беч, Симовић је упозорио кнеза Павла да потписивање Пакта може изазвати побуну његових официра против Намесништва. То упозорење није схваћено озбиљно. Мачек је приметио да никад није чуо да је неки пуч најављен па онда извршен. Повод за војни удар био је догађај који се догодио 25. марта 1941. године. Тог дана, председник Владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић је заједно са министром иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем и немачким министром иностраних послова фон Рибентропом, у бечком дворцу Белведере потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.

Британска употреба српског патриотизмаУ изазивању пуча, Британци су рачунали и са представом коју је у својој историји о Србима, првој на енглеском језику, оставио Херолд Темпрели. По тој представи, Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма. Владар кога Срби оптуже за непатриотизам, пре или касније, бива натеран на абдикацију или убијен. Британци су добро знали да је „прећутна оптужба“ за непатриотизам Павла већ пратила неко време. Од 24. марта СОЕ је радила свим силама да се пресуда што пре изврши.

У циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко, у Југославији веома слушаног, „радија слободних нација“ емитован је 26. марта запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који је важио за давнашњег пријатеља Срба. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена“.

Пуч

Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић хапси председника владе Драгишу Цветковића током Војног пуча 27. марта 1941. у Београду.[1]

За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, Боривој Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби. Пред поноћ 26/27. издао је наређење да се почне. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; опкољена су министарстава, похапшени Цветковић и његови министри, заузета је Главна пошта и блокирани излази из града. Око 3 сата све је било готово. Мирковић је онда позвао Симовића, који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, Милана Грола, причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље. Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио речима: „Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је Слободан Јовановић ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.

Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар II, пет и по месеци пре пунолества, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу Душану Симовићу. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео Радоје Кнежевић, а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ,

прочитао капетан корвете Јаков Јововић. У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.

ДемонстрацијеЧим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Међу паролама било је оних намештених према енглеском схватању српске историје: Боље рат него пакт, Боље гроб него роб, Нема рата без Срба. Речју Мирка Костића, „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „робом икад, гробом никад“. У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена. Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик Виктор фон Херен је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“. Око 10 сати међу демонстранте су се појавили комунисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Једна зграда на тргу Славија била је искићена црвеним заставама.

Славље у Британском посланствуУјутро 27. марта у Британском посланству у Београду се славило уз шампањац. За британску владу, пуч је значио отварање новог фронта на коме ће Хитлер барем привремено трошити снагу.

Мотиви пучистаГлавни цивилни завереник, Радоје Кнежевић, 1937. био је у својој 36. години, по налогу кнеза Павла, са места краљевог професора француског језика, стављен у пензију. До тога је дошло пошто је Кнежевић у дворском спору између књегиње Олге и краљице Марије стао на страну краљевске удовице преко које су игзледа покушали да делују опозиционари.

За старијим братом Радојем ишао је и млађи Живан Кнежевић, мајор у Краљевој гарди, око кога су се окупљали млађи елитни официри. Њихов национални понос погађала је Владина проосовинска политика, али и прича о томе да кнез Павле намерава да Петра II Карађорђевића лиши престола.

На српском националном нивоу, мотиви пучиста могу се свести на два. Један је лежао у неприхватању хрватског одлучујећег утицаја на државне послове, који је успостављен после Цветковић-Мачековог споразума. Други мотив било је тешко незадовољство намесником Павлом, које се концентрисало око раширене приче да он намерава, уз Хитлерову подршку, да отме престо „сирочету“.

Мачекова идеја о војном походу на БеоградХрвати су пуч схватили као „атак на постигнуту хрватску аутономију у Бановини Хрватској“. Владко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намесништвом. Око 7. изјутру 27. марта, краљевски воз којим је Павле путовао за Брдо код Крања био је заустављен у Загребу. Командант Четврте армије, генерал Петар Недељковић, стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намесник врати у Београд. Утом, стигао је Мачек одмах изјавивши: „Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“ Затим, у пратњи генерала Недељковића упутио се са Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је реч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу, ухапсити Недељковића.

У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана Ивана Шубашића, Аугуста Кошутића и Јураја Крњевића, Мачек је изнео свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово место постави командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, који је иначе Хрват и који је веран кнезу Павлу Карађорђевићу. Са таквом променом требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Пошто је ослањајући се на пречански фронт, однео победу над Србима из моравске Србије на политичком плану, Мачек је то исто хтео да учини и на војном. Идеја о хрватско-пречанском војном походу на Београд биће остварена при крају Другог светског рата.

Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају „заштите Краља од једне групе неодговорних официра“, Павле је завапио: „Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили.“ Још је рекао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу.

У тренутку Павловог клонућа, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као потпредседник уђе у његову владу. Одговарајући на Мачекове услове, Симовић је прихватио Споразум од 1939, и још обећао „потпуну аутономију Хрватима“. Што се Тројног пакта и спољне политике тиче, о томе је имало да се реши чим Мачек дође на седницу владе. Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а сам је свој улазак одложио за неколико дана.

До поднева, када је кренуо за Београд, кнез Павле је преко британског конзула у Загребу, упутио молбу британској влади да му интервенцијом код Симовићеве владе олакша одлазак у Грчку и дозволи долазак у Лондон. Док је путовао за Београд, Боривој Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се сврнути Кнез-намесник стреља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке. Одмах по приспећу у Београд, око 7 увече, Павле је беспоговорно, са осталом двојицом намесника, потписао оставку, спаковао се и са породицом пред поноћ пошао пут Грчке. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у Кенију са статусом „политичког затвореника“.

Литература Др Марко Павловић, Југословенска држава и право.

Извори1. ̂ Рехабилитован један од организатора пуча 27. марта 1941. године, Нада Ковачевић,

Политика, 24. јануар 2009.

Спољашње везе

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Краљевска прокламација од 27. марта 1941.

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

Оставка краљевских намесника од 27. марта 1941.

„27. март“ , Интернет страница о 27. марту 1941. „Припрема пуча - 27. март 1941.“ , Интернет страница о 27. марту 1941. „Извршење пуча - 27. март 1941.“ , Интернет страница о 27. марту 1941. „Кнез Павле принц сурове српске легенде“ , Миодраг Јанковић, Вечерње новости, фељтон,

21 наставак, 13. јул - 2. август 2003. „Југославија у Тројном пакту“ , Др Петар Опачић, Вечерње новости, фељтон, 8 наставака, 16

- 23. март 2006. „Ексклузивно: Трезор кнеза Павла“ , Миодраг Јанковић и Вељко Лалић, Вечерње новости,

фељтон, 25 наставака, 25. децембар - 20. јануар 2006/07. „Истина о 27. марту“ , Ана Драговић и Милош Гарић, Пресс магазин, 30. новембар 2007. „Београд, народ кличе краљу Петру II - 27. март 1941.“ , Филм о демонстрацијама 27. марта

1941., на интернет страници Јутјуб Британци финансирали преврат 1941. године („Политика“, 30. септембар 2012)

PUTEVI I STRANPUTICE SRBIJE - PUČ 27. MARTA 1941.

06.04..2012. / ©Akademediasrbija

IZA KULISA ZVANIČNIH DOGAĐAJA 27.MARTA I 6. APRILA 1941.

Da li se pre 71 godinu mogao izbeći rat sa Nemačkom ?

Piše : Slobodan Maričić

Srpski političari decenijama su se prepirali, a istoričari do danas oko pitanja da li je Srbija i Kraljevina Jugoslavija mogla izbeći rat sa Nemačkom, čak i posle Puča 27. marta 1941.godine. Mnogi analitičari, pa i strani autoriteti smatraju da je to bilo moguće, jer je Pakt koji je sklopljen sa Nemačkom bio ozbiljan dokument, koji je nemačka strana pripremala dosta dugo i mora sa reći sa dosta uvažavanja jugoslovenskih zahteva dajući mu veoma visok, čak istorijski nivo medjudržavnog dogovora. To  se naravno vidi i iz ličnog Hitlerovog angažovanja u dugotrajnim pregovorima, sve do potpisivanja. Treba napomenuti da je Nemačka bila i tada, jugoslovenski trgovinski partner broj jedan (kao i danas srpski) i da je za uvoz sirove rude, stoke, mesa i prehrambenih proizvoda Jugoslavija bila za Nemačku, takodje na vrhu liste uvoznika. Nemačka je pravilno ocenila geostrateški položaj Kraljevine Jugoslavije i znala je da je u svakoj fazi nastavka rata u Evropi Jugoslavija važna, koliko Nemačkoj i Italiji, toliko i Sovjetskom Savezu, Britaniji i saveznicima.

I nemački istoričari i analitičari pišu, da je Nemačka još od 1936. godine pokušala da sa Jugoslavijom izgradi što je moguće bolje diplomatske odnose pre nego je ponudjeno pridruživanje tkzv. Trojnom paktu. Princ Pavle je do Puča 27. marta 1941. bio tri puta u Nemačkoj gde se susretao sa Hitlerom, uz najveće moguće počasti koje su mu pružane. Ministar premijer Cvetković je takodje bio nekoliko puta, a Gering je osim učešća na sahrani Kralja Aleksandra I. 1934. godine sledeću godinu proveo sedam dana odmora na krstarenju jahtom na Jadranom sa Princom Pavlom i suprugama.

Jugoslaviju je takodje dva puta u ovom periodu posetio Gebels i to jednom kada je obišao Beogradski sajam 1939. godine i godinu dana kasnije, kada je obišao prihvatne logore za nemačke izbeglice iz Besarabije i Sovjetskog saveza, gde je došlo do velikih nacionalnih sukoba sa nemačkom nacionalnom manjinom. Pokazatelj nesumnjivo različitog pristupa Nemačke u „jugoslovenskom slučaju“ mogao bi biti i primer, da su svi trgovinski i drugi ugovori, do 1941. godine sklapani sa Nemačkom na rokove od deset godina, mada se docnije pokazalo da Hitler baš i nije mmnogo mario za zvaničnu državnu papirologiju Nemačke sna primeru drugih partnera, uključivši i primer navodno odlučujućeg mirovnog ugovora sa engleskim premijerom Čemberlenom u vezi Poljske, koja je na kraju bila razlog početka rata sa Engleskom i evropskim saveznicima.

Što se tiče nemačke nacionalne manjine u Jugoslaviji, nemački najviši političari su kao primer dobre saradnje sa većinskim narodom i primer dobrih životnih uslova njihove nacionalne manjine uvek isticali Kraljevinu Jugoslaviju, za razliku od Poljske, Čehoslovačke, Rusije i drugih zemalja, gde su medjunacionalni sukobi tinjali godinama pred rat sa mnogobrojnim incidentima.

Princ Pavle – Regent je bio vešt diplomata i uvek se trudio da iz svih kontakata sa Nemačkom „izvuče“ bilo kakvu vrstu sporazuma, ugovora ili deklaracija kojima je na manje ili više zvaničan način Jugoslavija tretirana kao ravnopravan partner.

Sasvim retko se spominje da je upravo Princ Pavle, u posetama koje su prethodile konačnim dogovorima jugoslovenskog predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića sa ministrom Fon Ribentropom o detaljima Pakta, uspeo da dogovori sa Hitlerom da Nemačka da jasne pismene državne garancije da Nemačka neće koristiti teritoriju Jugoslavije za prolaz svojih trupa u bilo kom pravcu prema trećim zemljama.

 

                                    

                                            Knez Pavle, Kneginja Olga, Hitler i fon Ribentrop

Bez obzira na sve kritike, Nemačka takve garancije nije dala nijednoj zemlji i to u vreme kada je Jugoslavija bila bukvalo okružena sa svih strana nemačkim „satelitima“.

Nemačka strana, kako je zapisao naš poznati novinar Predrag Milojević dugogodišnji dopisnik Politike iz Berlina, zatim u svojim beleškama Ivo Andrić - ambasador u Nemačkoj i kako stoji u knjizi : „Tako se raspala Jugoslavija“ publiciste i urednika „Vremena“ Danila Gregoriča, vrlo ozbiljno shvatala Sporazum sa Jugoslavijom.

Da u vojnim planovima Nemačke nije postojao plan za napad i okupaciju Jugoslavije, bar izvesno ne do 1941. godine, govori i podatak da su svi u Nemačkoj posebno Hitler bili totalno iznenadjeni Pučem 27.marta i faktičkim raskidanjem upravo potpisanog Pakta sa Nemačkom.

Nesumnjivi dokaz iz vojnih izvora u tom smislu su je da su sve nemačke jedinice, koje su izvršile napad na Jugoslaviju bile pre toga stacionirane na pravcima napada na Sovjetski savez i da su posle Puča prebačene na nove lokacija, a da su se skoro sve odmah posle kapitulacije jugoslovenske vojske, vratile na svoje prethodne taktičke položaje.

Kako bi osigurale mir na teritoriji bivše Kraljevine, dopušteno je poglavniku Paveliću da formira NDH, a Italiji da okupira Jadransku obalu, deo Slovenije i delove Kosova i Metohije. Sama Srbija je postala nemačka okupaciona zona, zbog svog strateškog položaja, dok su kako je poznato, Madjari i Rumuni dobili delove Banata i Bačke, a NDH deo Srema do Zemuna. Iz navedenog se vidi da su posle Puča Nemci sveli svoje operativne snage na teritoriji bivše Kraljevine Jugoslavije na minimum , a vlast praktično prepustili kvislinškim snagama i drugim državama.

Hitler je konačno pitanje granica i ustrojstva NDH držao dugo na „ledu“, odlažući to postavljanjem svoga izaslanika, koji je trebao da bude konsultant Pavelića, kao i davanjem odredjenim „koncesija u NDH“ italijanskim fašistima. Međutim, pod velikom podrškom Vatikana i bezobzirnošču ustaških vlasti, NDH je radi rešenja svojih konačnih granica rešila da promeni etničku strukturu istrebljivanjem i pokrštavanjem Srba na svojoj teritoriji i tako, očekujući brzu pobedu Nemačke u pregovorima stvori što povoljniju poziciju zahtevima za teritorije, koje su pre rata pripadale Italiji, Sloveniji i Srbiji.

Bez obzira šta su istoričari izmedju dva rata i posle Drugog svetskog rata pisali o Knezu Pavlu, on je bio nacionalista i slobodno se može reći u nekim stvarima političke prirode mudriji i veći patriota od Kralja Aleksandra I. u odnosu na srpsko nacionalno pitanje i srpske nacionalne interese. Iako to može zvučati jeretički u odnosu na ulogu Kralja Aleksandra I. nesumnjivog uspešnog ratnog komandanta i heroja pobedničke srpke vojske, koji je docnije dobio epitete – „Viteški kralj“, pa „Kralj Ujedinitelj“ i slično, neosporne su činjenice da je Aleksandar I.na unutrašnje-političkom planu vodio politiku nezameranja Hrvatima i Slovencima, sve na štetu Srba, o čemu govori čak i i njegova odluka da „iz ljubavi prema sva tri naroda“ sinovima da različita imena Petar – srpsko ime, Tomislav - hrvatsko i najmladjem sinu Andrej - slovenačko.

Čak su i porodjaji Kraljice Marije tako bili planirani, da se naslednici rode u prestonicama ovih banovina. Neosporna je takodje i činjenica, da je Kralj Aleksandar Jugoslaviju podelio na Banovine i prvi razbio etničke regione u kojima su vekovima živeli Srbi u Hrvatskoj i Bosni.

Istoričarima je poznato i da je kralj naložio promene Ustava u koji je ubacio odredbu da budući kralj Jugoslavije može biti pravoslavne, katoličke ili muhamedanske vere. Konačno odgovoran je za tragične dogadjaje sa Konkordatom i borbom SPC, da se još 1930. godine, ne predje na rimo-katoličko računanje vremena i praznika po Gregorijanskom kalendaru, sa krvavim demonstracijama u srpskim gradovima i desetinama žrtava na demonstracijama. Demonstracije i neredi koji su trajali tri dana u celoj zemlji, jasno su pokazale da Kralj po svaku cenu želi da izjednači ta tri naroda, uvodeći još i pojam muhamedanaca u Bosni, a istovremeno potpuno

ignorišući činjenicu da je Crna Gora i crnogorski narod imao svoju državu, koju je uneo u Kraljevinu i istorijsko nasledje i pravo u Jugoslaviji, za razliku od Slovenaca, Hrvata i Muhamedanaca . Tadašnji Patrijarh Varnava je vrlo brzo po ustoličenju otrovan, jer je pružio najveći otpor Katoličkoj crkvi i Kralju. Postoje i svedočenja da je Kralj Aleksandar bio spreman da Hrvatskoj da odredjenu autonomiju u okviru Kraljevine, što je zahtevao Ban Šubašić sa podrškom Katoličke crkve u Hrvatskoj i Vatikana.

Po Kraljevoj smrti Knez Pavle je postao Namesnik po kraljevom testamentu , za koji neki i danas tvrde da ga je Knez Pavle falsifikovao, što je netačno, jer je isti čuvan zapećaćen u državnom trezoru sa Ustavom Kraljevine, Pravilima Dvora i drugim dokumentima i otvoren u prisustvu Predsednika Kasacionog suda, predsednika Skupštine, Patrijarha, Kraljice Marije i Prestolonaslednika - maloletnog Petra II . Uostalom o tome se izjasnila i Kraljica Marija posle inauguracije Namesništva izjavom, da će podržati politiku Namesništva I koja je takodje imala jednu kopiju testamenta.

Odmah po preuzimanju vlasti, Knez Pavle je „ zamrznuo” sva unutrašnje politička pitanja i bacio se na reformu vojske i privrede. Iako mu je na venčanju kum bio engleski Kralj Džordž sa kojim je bio u odličnim odnosima, Knez nije nikada blagonaklono gledao na otvorene pritiske engleskog dvora sa svih strana i to od Britanske Kraljice Elizabete (majke) preko Kraljice Marije sa kojom je bila veoma intimna drugarica od detinjstva , zatim preko engleskih masona koji su imali jak uticaj ne samo na većinu jugoslovenskih političara, vladu , pa čak i na vojni vrh, što se pokazalo Pučem organizovanim od generala Simovića i Bore Mirkovića - glavnih masona u armiji.

U zvaničnoj politici Englezi su vršili pritisak u dva smera : da Jugoslaviju što više udalje od Francuske, koja je posle atentata postepeno već inače izgubila status „najvećeg prijatelja Jugoslavije“, a koja je uporno želela iz svojih interesa da se ponovo približi Jugoslaviji. Treba napomenuti da je jugoslovenski izvoz poljoprivrednih proizvoda u to vreme je bio daleko veći od svih zemalja u regionu, a posebno prerada tada najvažnijih metala : aluminijuma, bakra i naravno zlata. Ne sme se zaboraviti ni podatak da su u Kraljevini Jugoslaviji u opticaju do rata bile kovanice od srebra, kao sredstvo plaćanja, što nisu imale mnoge druge razvijenije evropske zemlje. Zato su dobri trgovinski odnosi sa Jugoslavijom mnogim zemljama bili veoma važni. Sa druge strane Engleska se trudila da na svaki način pokvari odnose Nemačke i Jugoslavije, smatrajući Jugoslaviju svojom interesnom zonom kao i Poljsku i Čehoslovačku.

Knez Pavle je tako pokušavao voditi politiku nezameranja svojoj kraljevskoj rodbini u Engleskoj pregovarajući sa Nemačkom i Italijom, koje su mogle biti po njemu potencijalni neprijatelji u slučaju prekida bliskih odnosa sa Nemačkom, što se docnije pokazalo tačnim. Inače za razliku od Kneza Pavla, vrlo kolebljiv u većini pitanja unutrašnje i spoljne politike, Kralju Aleksandru I. se mora priznati samo doslednost u spoljnoj politici prema Sovjetskom savezu, koja se najbolje ogleda u tome što samo tri države : Nemačka, Japan i Jugoslavija nisu priznale Sovjetski savez do 1941. godine.

To je Knez Pavle, iako zakleti protivnik Staljinovog režima zbog ubistva njegovih bliskih rodjaka Romanovih, pokušao da ublaži u par godina neposredno pred rat, slanjem ekonomskih emisara radi uspostavljanja trgovine i izvoza mesa i žitarica u vreme nekoliko sušnih godina u

SSSR-u, što nije urodilo plodom, jer su u Moskvi sa nepoverenjem gledali na spoljnu politiku Jugoslavije pod rukom Kneza Pavla nepomirljivog monarhiste.

Pošto nisu uspeli da pridobiju otvoreno Kneza Pavla na svoju stranu, Englezi aktiviraju svoga saveznika – SAD, pa Ruzvelt šalje svog ličnog izaslanika - vojnog savetnika pukovnika Donovana, inače prvoklasnog špijuna, koji u Beogradu zajedno sa engleskim pripadnicima tajne službe MI5 plete mrežu saradnika u vojsci i medju političarima. Razlog Donovanovog dolaska je navodna ponuda SAD vojne opreme i oružja za vojsku Kraljevine Jugoslavije, koja je bukvalno „otkačila“ tradicionalnog liferanta Francusku i počela od 1036/7 da kupuje naoružanje od Nemačke i Čehoslovačke. Na zaprepašćenje Engleza, od kojih je Jugoslavija kupila dvadesetak transportnih aviona „ Bristol Blenhajm“, od Nemačke je Jugoslavija potom kupila pedesetak komada najnovijih putničkih aviona „ Dornije“, a tokom 1941. godine je trebalo da se isporuče još dve eskadrile lovaca " Meseršmit“ (kupljena je prva količina od 12 komada) tada najmodernijih lovačkih aviona na svetu. Od Čehoslovačke je Kraljevina kupila veći broj najsavremenijih vučnih kamiona za potrebe vojske, protiv-avionske topove i brdske topove, sve iz proizvodnje poznate industrije Brege i Škoda.

Sve to je bio rezultat uticaja politike Princa Pavla, koji nije hteo vezivati politiku ni ekonomiju Jugoslavije pojedinačno samo za bilo koju veliku silu u Evropi. Naravno, da je time dobio mnogo neprijatelja u vojsci i medju političarima, medjutim, on je iako krhkog, mondenskog i prefinjenog izgleda vladao gvozdenom rukom. Žandarmerija je od njega dobila velika ovlašćenja i po sastavu skoro isključivo bila sačinjena od Srba u celoj zemlji i brzo reagovala na svaki pokušaj gradjanske i druge neposlušnosti. Što se odnosa prema političarima tiče, umesto izbegavanja konfrontacije kako je činio Aleksandar I. Knez Pavle je naprimer u vreme kada je prethodni predsednik vlade Stojadinović, inače naklonjen Nemačkoj izgubio poverenje većine ministara I zbog toga se obratio Knezu za pomoć za rekonstrukciju vlade, Knez mu je hladnokrvno pred svedocima odgovorio da nema više poverenja u njegov politički autoritet i da treba da odmah podnese ostavku, što je Stojadinović i učinio.

Konačno zasluga je isključivo Kneza Pavla, koga su Hitler i Musolini, Ribentrop, ali i Čemberlen cenili kao iskusnog diplomatu, aristokatskih manira koji nisu baš bili svojstveni jugoslovenskim političarima , što je bukvalno "izboksovao" odredbu u odluci o priključenju Trojnom paktu, da će se jugoslovenska teritorija smatrati neutralnom sa statusom slično Švajcarskoj i Španiji , što se mnogim tadašnjim političarima činilo realnim, a praktično je svim velikim silama osim Engleske odgovaralo.

Tekst pristupanja Paktu triju sila utanačio je konačno Princ Pavle sa Hitlerom i on je posle podpisivanja objavljen u celosti u beogradskoj „Politici“ 25. marta 1941. godine.

U istom je doslovce pisalo da u toku trajanja rata u Evropi, Nemačka i Italija neće koristiti prelaz niti prevoz svojih trupa preko jugoslovenske teritorije, ali se neće to dopustiti ni trećim zemljama. Obe zemlje su potvrdile da će u svemu poštovati integritet i teritorijalni suverenitet Jugoslavije, a sličnu deklaraciju o poštovanju suvereniteta dao je i Japan po odluci japanske vlade i Cara Hirohita.

Sve ovo je napisano u posebnom Protokolu koji je potpisan u dvorcu Belvedere pokraj Beča od strane predstavnika Kraljevine Jugoslavije, Nemačke, Italije i Japana. Činu potpisivanja je prisustvovao i Hitler lično, koji je doputovao iz Berlina, sa najvišim vojnim i državnim vrhom Nemačke čime je ceo čin dobio na značaju.

 

                   

                           Demonstranti protiv  pakta u Beogradu. Suprotno istoričarima nigde

                                        nema komunista kao organizatora demonstracija 

Uoči odlaska delegacije Jugoslavije na potpisivanje Pakta u Belom dvoru je na lični zahtev general Simović u svojstvu komandanta vazduhoplovstva primljen u audienciju kod Reneta Princa Pavla gde mu je izložio nerazpoloženje medju mladjim starešinama armije u vezi sa potpisivanjem Pakta. Prilično iznenadjen Princ poziva odmah načelnika generaštaba, ministra vojske i ministra dvora da i oni čuju mišljenje Simovića. Posle ovog sastanka Simović napušta Beli dvor, dok ministar vojni i načelnik generalštaba predlažu da se Simović odmah penzioniše, sa čim se Princ složio, ali je naredio da se to uradi nakon potpisivanje Pakta. U medjuvremenu je primio i telegram engleskog kralja Džordža VI. sa uslovom da Jugoslavija odustane od potpisivanja Pakta ukoliko ne želi da pokvari odnose sa Engleskom , na šta je Princ odmah odgovorio da „Jugoslavija mora gledati šta je u najboljem interesu zemlje i naroda , a to je izbegavanje rata sa Nemačkom po svaku cenu „ . Time se videlo da je za Princa Pavla potpisivanje Pakta bila gotov i korisno uradjen politički posao.

Organizacija ceremonije potpisivanja Pakta 25. marta 1941. tačno u podne u dvorcu Belvedere bila je na najvišem nivou . Na reprezentativnoj železničkoj stanici Beč – Jug, jugoslovensku delegaciju je sačekao minister inostranih poslova Nemačke Fon Ribentrop i Namesnik Rajha Baldur fon Širah, da bi se posle dobrodošlice svi uputili u dvorac Belvedere pored Beča. U dvorcu Belvedere su političari u smokinzima i oficiri u paradnim uniformama stajali su pored prozora ogromnog salona, dok su za stolom ministar inostranih poslova Trećeg Rajha fon Ribentrop, ministar inostranih poslova Italije grof Ćano i ambasador Japana T. Ošima, sa predsedikom vlade Kraljevine Jugoslavije potpisivali i razmenjivali dokumenta, piše svedok dogadjaja publicista i novinar Danilo Gregorič u svojoj knjizi: „Tako se raspala Jugoslavija „ – (So endet Jugoslaweien) izdatoj 1946. godine u Berlinu.

                                      

                                                       Fon Ribentrop i Dragiša Cvetković

Cvetković je kao predsednik Kraljevske vlade uz prisustvo ministra inostranih dela Cincar Markovića primio od fon Ribentropa svečanu Notu sa sledećim sadržajem :

„ U ime i po nalogu nemačke vlade imam čast da Vašoj ekselenciji saopštim sledeće: Povodom pristupanja Kraljevine Jugoslavije Paktu triju sila, koje je danas učinjeno, nemačka vlada potvrdjuje svoju odluku, da će suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije zauvek poštovati.

Sa pozivom na razgovore koji su bili vodjeni povodom pristupanja Jugoslavije Paktu triju sila , imam čast da Vašoj ekselenciji u ime vlade Rajha sa ovim dokumentom potvrdim Sporazum izmedju vlada Sila osovine i Kraljevske jugoslovenske vlade o tome, da vlade Sila osovine za vreme rata neće upućivati Jugoslaviji zahteve da dozvoli prelaz ili prevoz svojih trupa preko jugoslovenske državne teritorije niti će to samovoljno činiti.

potpis:

Ministar inostranih poslova Rajha

Joahim fon Ribentrop

Note sa potpuno istim sadržajem predali su g.Cvetkoviću grof Ćano i ambasador T.Ošima.

Posle potpisivanja svih dokumenata razmenjene su čestitike, a prvi je sa čašom šampanjca nazdravio, kako je pisala evropska štampa, vodja Trećeg Rajha i državni kancelar Adolf Hitler, koji je sa jugoslovenskom delegacijom i Fon Ribentropom otišao u salon, gde je razgovor trajao čitav sat.

Hitler je bio veo zadovoljan sporazumom sa Jugoslavijom, ali nije zaboravio da u razgovoru spomene primedbu, da bi jugoslovenska vlada morala da preduzme odlučne mere protiv incidenata sa nemačkom nacionalnom manjinom, koji su se sporadično javljali u svim krajevima zemlje, kao i da se spreči jaka antinemačka propaganda koju su finansirali i organizovali masoni u Jugoslaviji.

Posle svečane ceremonije jugoslovenska delegacija je uveče krenula preko Budimpešte za Beograd, gde je svečano dočekana, sa još podeljenim mišljenjima o koristi od ovoga Sporazuma.

Medjutim, već u noći 26. marta zaverenici predvodjeni Generalom Simovićem, generalom Borom Mirkovićem, braćom Knežević i drugim višim oficirima iz Komande vazduhoplovstva u Zemunu daju nalog za aktiviranje svih jedinica kojima su komandovali ostali zaverenici.

                                   

                                        Vođa Puča 27.marta 1941. general D. Simović

Dok Princ Pavle 26.marta oko deset uveče odlazi vozom za Ljubljanu, da bi se na Brdu kod Kranja sastao sa dr. Mačekom i dr. Korošecom oko dogovora po pitanju usaglašavanja zahteva hrvatskih i slovenačkih članova Vlade za izmenama ministara u Vladi, u Beogradu u dva posle

ponoći 27. marta počinje rasporedjivanje vojske na ulicama, posedanje najvažnijih raskrnica tenkovima, hapšenje najviših oficira armije koji se nisu priključili pučistima i opkoljavanje dvora u kome se nalazio mladi Kralje Petar, bez ikakvih informacija šta se u zemlji dešava. 27.marta u 10 časova pre podne jedan poručnik čita preko radio Beograda Proglas imitirajući glas Kralja Petra , koji se proglašava punoletnim i preuzima Kraljevsku vlast, a Generala Simovića ovlašćuje da sastavi novu vladu. Stara vlada daje ostavku a nova pod dirigentskom palicom Simovića održava hitnu sednicu i proglašava poništenje Pakta sa silama osovine, što izvlači na ulice desetine hiljada ljudi , podstaknutih od agitatora da demonstriraju privrženost Kralju, a se sve pretvara u nekontrolisane nerede u kojima se demoliraju predstavništva nemačkih firmi, napada nemačka ambasada i nemački ekonomski biro i radnje Folksdojčera.

U Londonu na vest o Puču zavladalo je oduševljenje , dok u Berlinu u Vrhovnoj komandi Vermahta Hitler saziva sastanak na kome je izmedju ostalog zaključeno :

(org. dokument Vermahta - O.K.W. –FHQ 44379/41- 25) :

„ Vojni puč u Kraljevini Jugoslaviji je potpuno promenio političko – vojnu situaciju na Balkanu. Jugoslavija i pored svih izraza lojaliteta vlasti , mora od ovoga trenutka biti tretirana kao neprijateljska sila. Zatim koliko je to moguće brže, treba biti vojno razbijena, za šta će Vrhovna komanda izraditi hitan plan. Unutrašnju napetost u zemlji povećaćemo odmah političkim obećanjima o ustupcima hrvatskim liderima I svim protivnicima vlade i režima “.

Kako piše u gore navedenoj knjizi Danilo Gregorič, Hitler je vest o Puču primio sa nevericom, da bi potom zapao u stanje ogromnog besa. „ Verovao sam da su se oni (Srbi) urazumili, medjutim oni su prevrtljivci, koji su ponizili Nemačku 1914. godine i ja sam im to oprostio. Sada im to ne mogu oprostiti i zato će biti kažnjeni ............ govorio je Hitler, kako kaži svedočanstva njegovih najbližih saradnika i Fon Ribentropa kome je Hitler zabranio bilo kakvu dalju diplomatsku komunikaciju sa Jugoslavijom.

Igre sa Jugoslavijom, obećanja Londona, Vašingtona i Moskve .....

Napred je dat prikaz nekih dogadjaja koji su prehodili Puču 27. marta 1941. godine iz kojih se može videti šta se dešavalo na državnom i unutrašnje političkom planu u Jugoslaviji povodom ponude Sila osovine za pristupanje Trojnom paktu. Od izvodjenja puča , kako je već rečeno, političko vojna situacija se izmenila i u nastavku je dat pregled dešavanja na osnovu agencijskih vesti i izveštaja naših i nemačkih vojnih komandi. Iz istih će se videti stvarne namere engleske vlade, Sovjetskog saveza i drugih učesnika „Igre sa Jugoslavijom“ .

24.mart 1941 god. 18,00 čas.London, Forin Ofis

Kabinet spoljnih poslova iz Londona šalje svom ambasadoru u Beogradu Ser Rolandu Kembelu depešu u kojoj doslovce stoji : „ Vlada Njenog Veličanstva daje vam puna ovlašćenja da možete na svaki način podržati sve subverzivne aktivnosti bilo koje strane u Jugoslaviji ..........

27.mart , 13,00 čas. Beograd, agencija Avala, Radio Beograd, prenosi Rojter....

„ U Beogradu se danas u 11. časova Kralj Petar II. obratio proglasom narodu u kome je objavio da se proglašava punoletnim i smenjuje Kraljevsko Namesništvo i raspušta vladu predsednika Cvetkovića. Odmah po objavljivanju smene vlade, na ulicma Beograda je došlo do masovnog izliva oduševljenja i radosti....... Hiljade ljudi se skupilo pred rezidencijom srpkog Patrijarha Gavrila i kliču Kralju Petru II. ......

27.mart , 15,00 čas. London, Kabinet britanske vlade

Čerčil sa sekretarom kabineta i nekoliko saradnika komentariše vest o Puču u Jugoslaviji:

„ Vest o konačnom zaokretu u Beogradu, donela nam je svima razume se, veliko olakšanje i zadovoljstvo. To je konačno prvi vidljivi rezultat, moram reći, naših očajničkih napora da otvorimo jedan saveznički front protiv Nemačke na Balkanu , čime će nam olakšati pritisak. Jedino što Pukovnik Donovan (specijalni izaslanik predsednika Rauzvelta) već priča pošto je kupio Puč Generala Simovića..... Nazdravimo ovom velikom uspehu, a za večeras zakažite sednicu Kabineta, da bi razmotrili sledeće korake ........

27.mart , 22 ,00 čas. Berlin, jugoslovenska ambasada

Jugoslovenski vojni ataše pukovnik Vauhnik ( inače raniji bliski saradnik Riharda Zorgea) šalje šifrovanu depešu Upravi službe vojne bezbednosti kraljevske vojske kojom javlja da je od svog bliskog prijatelja, generala fon Ostera inače bliskog saradnika Admirala Kanarisa komandanta obaveštajne službe, dobio strogo poverljivu informaciju o sastanku Hitlera sa vojnim vrhom i sigurnom napadu na Jugoslaviju, koji predstoji u najkraćem mogućem vremenu, ne dužem od desetak dana . Pukovnik Vauhnik šalje ovu depešu na još tri različite adrese : Načelniku obaveštajne službe, Ministru inostranih dela i generalu Simoviću. Vrhovna komanda jugoslovenske vojske dobija sutradan ovu informaciju, ali je prima sa velikom rezervom. General Simović i pored upozorenja, ne odlaže venčanje svoje ćerke koje je zakazano za nedelju 6. aprila – na Pravoslavni uskrs.

27.mart uveče oko 22,00. Berlin, Hilerov kabinet

Hitler šalje poruku Musoliniju sa sledećom sadržinom : „Plan „Barbarosa“ ( napad na Sovjetski savez) odložićemo za četiri nedelje zbog dogadjaja u Jugoslaviji. Predlažem vam da sve operacije Vaše armije u Albaniji obustavite za to vreme i pomognete nam u realizaciji odluke, tako da Jugoslaviju napadnemo istovremeno sa četiti strane, kako bi u što kraćem vremenu slomili otpor jugoslovenske vojske. Dobio sam saglasnost vlada Madjarske i Bugarske koje će sadejstvovati u napadu na Jugoslaviju i zaposesti delove teritorije prema dogovoru o podeli Jugoslavije , koji ćemo u najskorijem vremenu sačiniti........“

28.mart, 18,30 čas.Beograd, Junajted Pres

„Večeras su i pored policijske zabrane grupe komunista pokušale da održe demonstracije. Njima su se priključili učenici i studenti. Oni su delili štampane letke u kojima se napada nova vlada generala Simovića da želi Jugoslaviju uvući u rat, radi pomoći Engleskoj.

31. mart, pre podne 10,00 čas. Moskva , javlja Pravda preko Radio Moskve

Posle upadljive pauze , poslednja od svih savezničkih država Jugoslavije - Sovjetski savez, preko svoga zvaničnog glasila Pravde, objavljuje tekst pozdravnog telegrama koji je vlada u Moskvi jutros poslala novoj Jugoslovenskoj vladi : „ Jugoslovenski narod je ponovo doživeo trenutke svoje slavne prošlosti ....... „ Telegram zvanične Moskve izazvao je veliki publicitet u zvaničkim medijima i javnosti evropskih država.

3. april 1941, 11.čas. Beograd, Agencija Avala, Radio Beograd i sve radio stanice u Jugoslaviji :

Vrhovna komanda naredjuje opštu mobilizaciju u zemlji.

Ovo je učinjeno sa čitavih sedam dana zakašnjenja, nakon što je dobijeno i treće upozorenje pukovnika Vauhnika sa odlukom o napadu na Jugoslaviju 6. aprila, pod nazivom „Uputstvo- 25 “ i svim detaljima planiranog napada, i posle sličnih informacija engleske tajne službe MI5 i američkog ambasadora u Beogradu, kao i posle nakon dojava o pokretima i razmeštanju vojnih trupa prema jugoslovenskoj granici u Italiji, Madjarskoj, Austriji i Bugarskoj.

3. april 15,30. Beograd , Vrhovna komanda

Vojni izaslanik u Berlinu pukovnik Vauhnik šalje šifriranu depešu Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske i načelniku Generalštaba sa sledećom sadržinom. „ Napad na Jugoslaviju započeće vazdušnim napadom na Beograd , a bombardovaće se svi vojni objekti, železničke komunikacije, aerodromi i mostovi u zemlji. Napad na Beograd započeće 6. aprila u 06,00 časova ujutro i ima tajni naziv „Preki sud “ .

Posle ove informacije vlada saopštava odluku preko Radio Beograda, da se Beograd proglašava „otvorenim gradom „ i da u njemu neće biti vojnih jedinica. Istovremeno se iz grada povlači nekoliko protiv-vazduhoplovnih topovskih diviziona, te Beograd ostaje praktično, bez ikakve zaštite od neprijateljskih aviona.

5. april 23,00. Moskva – Kremlj

Jugoslovenski specijalni izaslanik Gavrilović koji sa jugoslovenskom delegacijom već tri dana pokušava da pregovara o Paktu izmedju Sovjetskog saveza i Jugoslavije biva iznenada pozvana u Kremlj na sastanak sa Staljinom. Još bunovnom Gavriloviću u ponoć podnose na potpis pripremljeni Pakt o nenapadanju i saradnji ismedju SSSR-a i Kraljevine Jugoslavije. Inače tekst koji je usaglašen još par dana ranije nosi datum 5. april 1941, iako je već jutro 6. aprila. Gavrilović u medjuvremenu uspostavlja vezu sa Beogradom i dežurnom u Ministarstvu inostranih dela saopštava da je potpisan Pakt, koji u političkom niti u vojnom smislu, za Jugoslaviju ne znači apsolutno ništa.

Na malom banketu koji je priredio Staljin za saradnike i jugoslovensku delegaciju, Staljin teši neskriveno razočaranog Gavrilovića rečima : „ Mi smo braća iste krvi i vere. Nema sile koja može pokvariti naše odnose. Ja se nadam da će vaša junačka armija dugo zadržavati nemačku vojsku ako vas napadne. Imate šume i brda, gde su njihovi tenkovi nemoćni, organizujte jedan

partizanski rat.“ Na banketu, kako svedoči dalje sovjetski generalštabni kapetan Vasilij Krilov u memoarima , svedok dogadjaja koji je docnije prebegao iz Istočne Nemačke na Zapad, Staljin se prisno nagnuo prema Gavriloviću i zagrlio ga jednom rukom neštu mu pričajući. Zatim se prekrstio na način isti kod pravoslavnih Rusa i Srba i potom napravio gest kao da blagosilja zbunjenog Gavrilovića. Na drugom kraju prostorije jedna suzdržavajući smeh, Mikojan je sakrio lice iza maramice. Poseban cinizam Staljin je pokazao docnije na ispraćaju jugoslovenskih diplomata iz Moskve. Kraljevina Jugoslavija više ne postoji, rekao je saradnicima. Cilj rat Hilera sa Jugoslavijom je postignut, citirao je svoje svedočenje kapetan Krilov osam godina docnije.

Dakle Staljin je posle Čerčila, drugi političar jedne velike sile, koji je rekao da je (zajednički) cilj - rat Jugoslavije i Nemačke postignut ! Za Englesku koja je bila u defanzivi na svim frontovima sa Nemačkom, otvaranje fronta na Balkanu olakšaće pritisak na Englesku, a što se tiče Sovjetskog saveza, jasno je da je rat sa Nemačkom neizbežan i da je svaki dan odlaganja napada na SSSR bio dragocen za pripremu odbrane.

6.april 1941 06,00. Beograd

Od šest časova ujutro iz nekoliko pravaca sa severa se Beogradu približavaju formacije aviona, koji napadaju Beograd bombardujući ga u talasima, sa teškim i zapaljivim bombama iako je isti dva dana ranije proglašen „otvorenim gradom“ , što znači da se grad neće oružano braniti . Vrhovna komanda Vermahta javlja da su tačno 468 aviona IV.-te armije generala Fon Lera u Beogradu, već u prvom naletu uništili su sve važne vojne ciljeve. Medjutim, posle prvog talasa koji traje čitav sat, bombardovanje se nastavlja još u tri talasa. Visoki plamenovi i dim nad gradom pokazuju put i ciljeve za četvrti napad aviona, koji su u sumrak ponovo krenuli na Beograd sa aerodroma u Madjarskoj i Austriji. Broj mrtvih od bombardovanja u Beogradu 6. aprila, niko nije nikada tačno utvrdio. General Fon Ler je 1946. godine pred Vojnim sudom u Beogradu izmedju ostalog optužen za 1900 žrtava bombardovanja u Beogradu. Vladimir Dedijer piše posle rata, da je broj sahranjenih na beogradskim grobljima bio tri hiljade. Čerčil 28. aprila 1941. objavljuje podatke svojih tajnih službi da je u Beogradu tokom celodnevnog bombardovanja poginulo oko 17.000 lica, od kojih mnogi još u snu.

Arhivi Vermahta danas raspolažu sa podacima da je tokom bombardovanja Beograda u tri dana ponulo 17.480 lica koliko je prijavljeno od lokalnih vlasti. Konačno jugoslovenski izvori navode tridesetak godina docnije cifru od oko deset hiljada poginulih. Zadnjih desetak godina, ovaj broj od novih istoričara se drastično smanjuje kao i broj drugih srpskih žrtava tokom rata i spominje se broj od oko hiljadu mrtvih ? Prema ovom navodu, moglo bi se zaključiti da su svi Beogradjani početak bombardovanja dočekali u sigurnim skloništima u kojima su bili celog dana, dok činjenice govore da je Beograd imao samo četiri prava skloništa za ukupno oko 1.500 ljudi.

Stručnjaci o ovome govore da broj mrtvih realno mora biti oko pet hiljada i više, obzirom da je u bombardovanju potpuno srušeno ili teško oštećeno isto pet hiljada stambenih i drugih objekata i da je u svakom poginulo samo po jedno lice, taj broj prelazi sve docnije navedene cifre.

6. april 10,00. Berlin, BND – nemačka novinska agencija

„ Jutros u 05,30 časova nemačka vlada je objavila da je dala saglasnost Vrhovnoj komandi Vermahta za napad na Jugoslaviju i Grčku, radi definitivnog eliminisanja uticaja Engleske sa teritorije Evrope. Napad koji je jutros započeo je odgovor Pučistima u Beogradu koje su pomogli engleski agenti i Englezima zbog iskrcavanja u Grčkoj, a nije uperen protiv naroda ove dve zemlje.

6. april oko podne. London, Radio London

Prema jutrošnjem saopštenju Radio Moskve i kako piše zvaničan organ KP.SSSR-a Pravda, izmedju Jugoslavije i Sovjetskog saveza juče je zaključen Pakt o prijateljstvu i nenapadanju sa rokom od pet godina, koji je odmah stupio na snagu. Pakt su potpisali član Polit-biroa i predsednik vlade SSSR-a Molotov i specijalni izaslanik jugoslovenske vlade Ž.Gavrilović. Nije poznato da li će i kakve korake preduzeti Moskva povodom napada na Jugoslaviju od strane Nemačke vojne sile.......

6. april – tokom dana. Sve vodeće svetske agencije i radio stanice

“ Jutros je Nemačka bez objave rata napala Kraljevinu Jugoslaviju ..... Glavni grad zemlje Beograd, kao i drugi gradovi bombarduju se od ranog jutra . Beograd je razoren i gori u plamenu, bombarduju se komunikacije, aerodromi, železničke stanice i pruge, kao i putevi na kojima je mnogo izbeglica..... Trupe Nemačke i saveznika Italije, Bugarske i Madjarske prodiru teritorijom Jugoslavije ka Beogradu i drugim većim gradovima .......

                                              

                                                      General pukovnik Aleksandar fon Ler

                                           glavnokomandujući napada 6.aprila na Jugoslaviju

                                                 1945.uhvaćen, osudjen i obešen u Beogradu

 

7. april, tokom dana, Maribor

Jugoslovenska IV.-ta armija pod komandom generala Milana Nedeljkovića, kao i VII.-ma armija pod komandom generala Stanka Trifunovića, koje su bile stacionirane na severozapadu zemlje u zoni svojih planiranih ratnih dejstava, položile su oružje i predale su se bez borbe II.-oj nemačkoj armiji, koja sa položaja u Gracu, skoro bez ikakve borbe napreduje prema Ljubljani, prošavši pogranični grad Maribor u Dravskoj banovini.......

10. april, tokom dana,Ljubljana, Radio Ljubljana

„Slovenački nacionalni savet“ pozvao je sve slovenačke vojnike u sastavu jugoslovenske vojske bilo gde u zemlji, da odmah polože oružje i napuste jedinice, da bi se vratili u svoja mesta stanovanja. Pripadnici „Slovenačke legije “ počeli su da razoružavaju pripadnike jugoslovenske vojske koji su se nalazili na položajima van ratnih dejstava ili na obezbedjenju vojnih objekata i komunikacija i žandarmeriju......

12. april, 12,00. čas. Ljubljana

Pripadnici XIV-te oklopne divizije generala Fon Kina, zajedno sa vojnicima II.-ge Italijanske armije pod komandom generala De Roste, razoružale su i zarobili u blizini Ljubljane najmanje 30 hiljada vojnika jugoslovenske vojske.......

12. april, pre podne, Berlin, nemačka agencija DNB

Firer je danas poslao Musoliniju telegram sledeće sadržine :

„Duče, u trenutku kada su italijanske i nemačke trupe na jugoslovenskom bojištu stegle ruke u bratski pozdrav, nasrdačnije vam čestitam i pozdravljam vas u vernom prijateljstvu,

Adolf Hitler

                  

                Pred bombardovanje Beograda nemački vojnik piše na bombi *Srećan uskrs"

 

13. april, 12. čas. Berlin, agencija DNB i sve vojne radio stanice

Saopštenje Vrhovne komande Vermahta svim trupama nemačke armije .

„ Jutros u 05,30 časova oklopne jedinice armije generala von Klajsta u svome pobedonosnom pohodu ušle su u Beograd. Nad Beogradom se vijori nemačka zastava....

14. april, pre podne

/Sarajevo - Nikšić - aerodrom

Vojnom radio-vezom General Simović predsednik vlade, koja ga je proglasila vrhovnim komandantom armije, dobio je informaciju da su dva transportna aviona jugoslovenske vojske “Savoja Marketi” uz pratnju dva lovca, odletela prema Grčkoj. U jednom se avionu nalazio Kralj Petar II., a u drugom oficiri garde, pratnja kralja i nekoliko prisnih ljudi sa dvora. ( Kraljica Marija se već više meseci nalazila u Londonu sa pričevima Tomislavom i Andrejom)

15. april. Zagreb, radio Zagreb

Ante Pavelić, novo-imenovani Poglavnik proglasio je samostalnost „ Nezavisne države Hrvatske „ u njenim povjesnim granicama i preuzeo sve državne funkcije .........

15. april. Rim / Zagreb

Musolini je danas uputio telegram Poglavniku Nezavisne države Hrvatske : „Sa velikim zadovoljstvom pozdravljam novu Hrvatsku, koja je danas stekla tako dugo željenu slobodu.......“

15/ 16 april. Nikšić – vojni aerodrom

General Simović sa grupom oficira pučista, ministrima vlade i najvišim političarima naklonjenih Simoviću, sa porodicama, nekoliko diplomata i novinara , avionima napuštaju Jugoslaviju na putu za Englesku. Pre polaska Simović održava poslednju sednicu vlade i na predlog potpredsednika Slobodana Jovanovića vlada donosi odluku da Jugoslavija prizna kapitulaciju. Za ovlašćenog predstavnika vlade Simović za razgovore imenuje generala Kalafatovića.

Kako nisu iz Engleske stigli i drugi obećani avioni, na aerodromu nastaje metež medju oficirima , njihovim porodicama, manje značajnim političarima i vojnicima iz pratnje, koji se privremeno smiruje streljanjem nekoliko lica po naredjenju generala Mirkovića.

U toku jutarnjih časova vraćaju se dva jugoslovenska aviona sa kojima odleću General Simović i njegov pomoćnik general Mirkovć. Preko hiljadu ljudi, političara, novinara, diplomata, oficira,

dvorskih službenika i drugih ostaje na aerodromu čekajući, avione koji se navodno trebaju vratiti po ostale......... koji nisu nikada stigli.

16. april. Budimpešta, Radio Budimpešta

Generalštab Honveda saopštava:

„Naše junačke trupe zaposele su pod borbom jugozapadnu Transdanubiu sve do granice sa NDH. Čišćenje oblasti izmedju Dunava i Tise od četničkih bandi, kao i utvrdjivanje broja zarobljenih i ubijenih je u toku........ „

17. april 1941. Beograd/Berlin, Vojne stanice Vermahta, agencija BND, Radio Beograd

„ Danas je tačno u 03,25 čas. od strane ovlašćenog predstavnika jugoslovenske vlade je potpisana bezulovna kapitulacija jugoslovenske vojske na celoj teritoriji zemlje. Kapitulacija stupa na snagu 18. aprila 1941. godine tačno u 12 časova, do kog roka sve jedinice jugoslovenske vojske moraju položiti oružje nemačkoj ili savezničkim jedinicama.........

PETAR II. - Kralj bez kraljevine, vojske i naroda

Pučem 26/27. marta 1941. , odlukama Kralja Petra II. koji je prihvatio predlog Simovića i proglasio se punoletnim sa 17. godina (po Zakonu punoletstvo u Kraljevini se sticalo sa 21. godinom) kao i odlukama pučističke vlade i konačno Aprilskim ratom nastaje pravni vratolom jugoslovenske Monarhije i sporna vladavina Kralja Petra II.

Svakom istoričaru i analitičaru je jasno da za dogadjaje 27. marta nisu postojali neophodni uslovi i organizacija za vodjenje zemlje za duži rok maker i pod prividnom kraljevom vlašću, ali se upravo kraljevom mladoćču i neiskustvom, pravdaju docnije katastrofalne odluke Pučista i Kralja u zemlji i docnije u inostranstvu pre svega po srpski narod.

Sam Kralj Petar II. nije znao za pripremu puča, niti se oglasio proklamacijom narodu (već je, kako je odavno poznato navodni proglas Kralja o preuzimanju vlasti pročitao preko radija jedan od pučista) . O ovome je napisano brdo svedočenja, iz kojih se otkriva da je Prestolonaslednik po obaveštenju o puču, insistirao da vidi svog strica namesnika Kneza Pavla (Kraljica-mati Marija je bila u Londonu sa sinom Tomislavom i Andrejom) , kao što bi to učinio svaki dečko od 17. godina u nekoj presudnoj situaciji. To mu naravno nije omogućeno, te je čitavih 24. časa od početka puča bio praktično izolovan u dvorcu na Dedinju, sve dok u dvor nije došao general Simović da ga “uveri” da je puč izveden od njegovih “vernih oficira”, koji su smenili Namesništvo, koje je radilo protiv interesa zemlje.

Da bi proglašenju punoletstva Kralja Petra bilo dato bar malo ceremonijalnog karaktera održano je 28. marta u Sabornoj crkvi u Beogradu Blagodarenje od strane Patrijarha srpskog Gavrila, koje je više ličilo na parastos Kraljevini sa malim brojem državnih službenika i uobičajenih stranih predstavnika. Vrlo iznenadjuće je bila okolnost što je Blagodarenju prisustvovao nemački otpravnik poslova dr. Gruber, koji je tri dana docnije napustio Beograd.

Mladi Kralj se po preuzimanju vlasti, nije obratio novoj vladi ni Skupštini što je bilo za očekivati , da bi izneo svoj program unutrašnje i spoljne politike Kraljevine , zbog koje je navodno i razvlastio Namesništvo. Navedeno, Kralj Petar II. niti ni jedna od pet vlada nisu doneli ni tokom boravka u Engleskoj.

Šta je zapravo radio Kralj Petar II. više od dve nedelje po navodnom preuzimanju vlasti ? Apsolutno ništa za sve vreme, dok nije napustio zemlju 12/13 aprila , kada je avionom odleteo za Grčku, potom u Kairo, zatim Jerusalem i konačno u London.

Da li se po tkzv. „ preuzimanju vlasti“ mladi Kralj obratio javno vojsci, preuzeo komandu vojskom u svoje ruke ili izdao neku komandu armiji ? Nije ! Ko je zapravo imao svu političku i vojnu vlast i komandovao u Jugoslaviji ? Armijski general Simović - predsednik vlade koju su obrazovali pučisti. Sve dakle govori da je 27. mart bio vojni puč radi preuzimanja vlasti od generala Simovića sa grupom generala, koji je spomenimo i to, po početku “Šestoaprilskog rata” sam sebe proglasio za vrhovnog komandanta Jugoslovenske vojske, da bi 15. aprila, samo sedam dana kasnije, imenovao za glavnokomandujućeg vojske koja praktično nije više postojala, generala Kalafatovića. Kralj Petar II. u tome svemu nije imao apsolutno nikakvu ulogu.

Kralj Petar II. i Pučisti u zemlji ostavljaju haos

- Vojsku bez komandanta, državu bez vlade, iz koje je 10. aprila proglašenjem NDH istupio dr.Vlatko Maček sa većinom hrvatskih i slovenačkih ministara, bez skupštine, Crkve i Patrijarha koga hapse Nemci po ulasku u Beograd i narod na milost i nemilost okupatoru.

Kada je narod i vojska samo dve nedelje po puču saznao da je Kralj sa vladom i pučistima napustio zemlju, ostavivši vojsku i narod na milost i nemilost neprijatelju, prethodno oduševljenje zbog preuzimanja vlasti od strane mladog kralja, pretvorilo se u revolt i mržnju većine Srba, što su zemlju gurnuli u rat i potom pobegli.

Svakako je važno i mora se spomenuti da su skoro svi članovi novog Kabineta Simovića bili „Slobodni zidari“ uključivši i potpredsednika već ostarelog Slobodana Jovanovića, inače starešinu Velike jugoslovenske lože, koja je do pada Francuske bila pod nadležnošću francuskih masona, da bi je po okupaciji Jugoslavije od strane Nemačke potpuno preuzeli engleski masoni. Takodje su masoni bili i dr. Vlatko Maček, zatim Šubašić i Šutej.

Spomenimo i činjenicu da je mladi Kralj primljen u jednu od engleskih masonskih loža, koga je “vodio” do prosvetljenja lično Čerčil. Onima koji se bave istraživanjima masonerije poznato je da je Tito, inače mason od kraja tridesetih godina koji je navodno primljen medju Slobodne zidare negde u zatvoru sa Mošom Pijade, imao odličnu saradnju sa Banom Šubašićem kao članovi prelaznog Namesništva na kraju rata .

Rezime sa dilemama

Veliki broj istoričara je danas sklon zaključku da bi pristupanje Jugoslavije Trojnom Paktu bilo korisno za Jugoslaviju, pre svega iz razloga što izvesno zemlja ne bila tako razorena nemilosrdnim osvetničkim bombardovanjem Nemaca i ne bilo toliko žrtava ne samo od

bombardovanja. Posebno je pritom važno istaći okolnost, da je skoro četvrt miliona Srba ( ostale nacionalnosti su puštene) koji su zarobljeni kao vojnici i oficiri poslato u zarobljeništvo od koji je trideset hiljada nestalo – umrlo ili ubijeno, a najmanje pedeset hiljada se nije nikada vratilo u zemlju i ostalo u emigraciju. Demografske posledice ovoga su bile katastrofalne po Srbiju i osećale su se decenijama.

Podela Jugoslavije bi se verovatno dogodila i da je Pakt ostao na snazi i gotovo izvesno formirala NDH, a Slovenija pripojila Austriji.

Medjutim, Srbija ne bi izgubila svoje južne teritorije koje je zauzela Italija i severne - Madjarska i Bugarska i na kojima su izvršeni strahoviti pogromi. Pozicija Srbije u odnosu na NDH bi bila drugačija i svakako se ne bi dogodio takav strahovit pokolj srpskog življa. Ako izbegnemo ostale razloge, Hitleru i Nemačkoj je bilo veoma stalo do “Balkanske bašte “ prirodnih resursa iz Srbije, žita , mesa, stoke, poljoprivrednih proizvoda koji su počeli širenjem rata da ponestaju u snabdevanju Nemačke. Za redovno i potrebno snabdevanje, Nemačkoj je bila potrebna jugoslovenska ili srpska ekonomija u funkciji, što se ratom izgubilo – privreda i ekonomija su nepovratno razoreni uz opterećujući vojni faktor, koji se kroz godine rata pretvarao u sve veće angažovanje vojne sile, inače preko potrebne na odlučujućem Istočnom i savezničkom frontu.

I u takvom okruženju Srbija je mogla da ostane neutralna, bez posledica po završetku rata.

Čak i okupacija Srbije ne bila takva okrutna misija kakva je bila posle 6.aprilskog rata i najmanje million Srba ne bi izgubilo život u najrazličitijim bitkama “svako protiv svakog , a svi protiv Srba “.

Pod pretpostavkom egzistiranja Pakta i pitanje monarhije da je Kralj Petar II. ostao u Jugoslaviji (Srbiji), verovatno ne bi bilo okončano pojavom Tita na vojno – političkoj sceni, jer srpski narod ne bi imao motive ( ljutnja i gnev prema Kralju zbog bekstva) za učešća u nekom spontanom pokretu otpora Nemcima.

Konačno diplomatska mudrost Kneza Pavla, koji je istaknimo to, od Pučista prognan iz Jugoslavije i otputovao u Grčku sa porodicom, a docnije od Engleza za osvetu poslat u progonstvo u Južnu Afriku, verovatno bi pomogla mladom kralju u ustoličenju na vlasti i političkim potezima u delikatnim situacijama koje smo kao pretpostavke spomenuli .

Ishod Puča 27. marta je poznat. Pretpostavke i špekulacije u najrazličitijim varijantama interesa velikih sila u to vreme koje su danas poznate, pružaju nekoliko mogućnosti – ishoda sudbine Kraljevine Jugoslavije pridružene Trojnom Paktu, od kojih nijedna nije tako pogubna za Jugoslaviju, posebno za Srbe i Srbiju, kao sudbina koja nas je zadesila od 6. aprila pre 70 godina.

I najzad, nezapažene ili nezapamćene , nekome beznačajne stvari u velikim trenucima istorije o kojima Srbi treba da razmišljaju upravo sada. Da li je masonerija koja je bila nesumnjivo duboko upletena u dogadjaje 27.marta donela dobro Jugoslaviji i Srbiji tim Pučem 1941., i šta nam je uopšte donela dobro u istoriji ? Šta je sa Engleskom za koju je Srbija danas daleko i varvarsko područje. Šta je sa okupatorskim nemačkim slugama oko nas, koje uporno nazivamo dobrim

susedima. Postoje li naši istorijski prijatelji i jesu li nam saveznici iz nekih ratova - i dalje saveznici ?

Najzad , za one koji misle da je Puč 27.marta 1941. godine bio patriotski čin, jedno pitanje : da li bi danas posle 70 godina, još jedan Puč bio patriotski čin ? Jer situacija je gotovo identična za Srbiju : Imamo Nemačku, koja se sada zove Amerika, imamo ratove u bližem i daljem okruženju i okruženje državama susedima koje su nas ranije okupirale a sada su takodje već u Paktu Sila osovine ( NATO). Imamo unutrašnje političku situaciju u kojoj preti raspad države i vodju – vladu koja vodi politiku unutršanjeg i spoljnopolitičkog nezameranja. Opet je svako protiv svakog , a svi protiv Srbije.

Ali nemamo Simovića !? Ili ga imamo i on je već sproveo Puč, koji mi nismo ni primetili, kao ni to da smo postali saveznici sa Nemačkom, koja se kako rekoh, danas zove Amerika? I gde smo mi zapravo danas posle 70. godina ?

Znam da smo opet kao i uvek  na istorijskoj raskrsnici ! Ali zar nismo na toj raskrsnici od kako smo napravili kuću nasred puta, još pre hiljadu i više godina godina ?