Izvršna kancelarija predsednika SAD

1

Violeta Momčilović, FPN, Beograd

Sažetak: Izvršna kancelarija predsednika SAD od svog osnivanja

1939. godine, menja svoj oblik, organizacionu strukturu i način

funkcionisanja, ali sve vreme je neizostavni deo svake

administracije, i često zaslužna za uspeh, ali i neuspeh

pojedinih predsednika. Rad analizira na koji način se Kancelarija

stvarala i razvijala, njena posebna odeljenja i sektore, kao i

doprinos svakodnevnom radu i odlučivanju predsednika SAD, ali i

različite pristupe vođenja Kancelarije od strane pojedinih

predsednika.

Ključne reči: Izvršna kancelarija predsednika SAD, predsednik, unutrašnja i spoljna

politika, administracija, organizacija, politički sistem, odlučivanje, upravljanje

2

1. Uvod

Savremeno predsedništvo u Sjedinjenim Američkim državama je

najistaknutiji segment u tripartitnom sistemu vlasti i smatra se

najvažnijim političkim centrom, ne samo u SAD, nego, zahvaljujući

političkom uticaju koji Sjedinjene Države imaju na globalnoj mapi

sveta - i najmoćnijim političkim centrom modernog sveta.

Politički sistem SAD je predmet brojnih izučavanja i

analiza, pre svega kao model poretka koji obezbeđuje dugoročnu

političku stabilnost i efikasnost zakonodavne, sudske i izvršne

vlasti. Današnji politički sistem SAD je proizvod američkog

Ustava koji je zasnovan na podeli, umesto koncentraciji moći.

Institucija modernog predsedništva je najvećim delom produkt

20-tog veka, pre svega predsednika Frenklina Delano Ruzvelta.

Unutrašnje promene u strukturi američkog društva 30-tih godina

20-tog veka, dovele se do promene u ravnoteži vlasti u SAD,

odnosno do prevage izvršne, nad sudskom i zakonodavnom vlašću.

Ekonomska kriza i Drugi svetski rat su otvorili put promenama u

strukturi američkog kapitalizma. Nju Dil i predsednik Ruzvelt3

nisu bili samo pokretači ekonomije, odnosno neko ko rešava

probleme nezaposlenosti, privrede, novca, kamata, vrednosti

deonica i organizacije proizvodnje. Sve te mere su istovremeno

oblikovale i savremeni američki federalni aparat, ali i stvarale

modernu američku državu, sa nezamenjivom ulogom javne

administracije u formulisanju i sprovođenju državne politike,

odnosno koncentraciju snaga i sredstava u rukama državnog

aparata.

Razvojne tenedencije koje je inicirao predsednik Ruzvelt

stvarale su potrebu za angažovanjem sve većeg i većeg broja

neformalnih savetnika predsednika, a vremenom je njihov rad

postao neophodnost, a time je i uticaj savetnika postao sve

izraženiji. Aparat izvršne vlasti od 30-tih godina 20-tog veka

postaje mašinerija za koordinaciju i upravljanje koji su

neophodni za funkcionisanje predsednika, a time i američkog

političkog sistema.

2. Razvoj modernog predsedništva

Radi sagledavanja uloge i značaja Izvršne kancelarije predsednika

SAD, neophodno je analizirati na koji se način razvijala uloga

4

predsednika SAD. Moderno predsedništvo u svom današnjem obliku se

vezuje iskuljučivo za predsednika Frenklina Ruzvelta, koji

nesumnjivo jeste najviše zaslužan za današnji značaj i uticaj

američkog predsednika, ali je razvoj izvršne vlasti tekao

paralelno sa dubokim socijalnim promenama u američkom društvu.

Značajan uticaj su imali politički pokreti i ideje s kraja 19-tog

i početka 20-tog veka poput Progresista, koji su bili napredna

opozicija protiv narastajuće moći i uticaja privatnog kapitala i

ambicija njegovih vlasnika. Vrhunac progresivne ere se vezuje uz

politiku predsednika Vudro Vilsona1 i diskusijama o „novoj slobodi“

kao anti-monopolističkoj doktrini. Američki liberali su verovali

da je država u obavezi da ekonomsko-poličkim intervencijama

suzbije moć privatnih krupnih monopola u cilju zaštite javnih

interesa. U skladu sa tim, smatrali su da samo jaka, progresivna

ličnost – „jak predsednik“ – može uticati na rešavanje narastajućih

problema američkog društva.

U ranoj fazi nastanka SAD, na saveznom nivou je bilo ukupno

780 državnih službenika, a na početku 20-tog veka, taj broj se

popeo na oko 200.000 ljudi u državnom aparatu. Danas je taj broj

oko 4,5 miliona ljudi, pri čemu je u izvršnoj vlasti 2,7 miliona,

u vojsci 1,5 miliona, u sudskoj vlasti oko 64.000 zaposlenih.2

Sjedinjene Države su imale tri faze razvoja državnog aparata koje

1 Thomas Woodrow Wilson (1856-1924). Bio je 28. predsednik SAD u periodu 1913-1921. godine.2 Najveći broj zaposlednih u federalnoj službi je zabeležen 1967-1970, presvega zbog povećanog broja u vojnoj službi koji se kretao oko 3,3 milionaljudi. Izvor: http://www.opm.gov/policy-data-oversight/data-analysis-documentation/federal-employment-reports/historical-tables/total-government-employment-since-1962/, preuzeto 01.10.2013.

5

su vodile ka „državi blagostanja“. Prva faza obuhvata period

nakon industrijske revolucije koji je trajao sve do Prvog

svetskog rata, drugu fazu je obeležila ekonomska kriza, a treća

počinje nakon drugog svetskog rata, i može se reći da traje do

danas. Dok je obeležje prve dve faze obeležio porast birokratije

iz potrebe za praćenjem sve većeg broja oblasti, treću fazu

odlikuje kompleksan aparat usled ekonomsko-političkog

preplitanja, odnosno povezivanja države i privrede. Sve

značajnije privredne grane i razvoj industrije, kao i primena

naučnih i tehničkih dostignuća u proizvodnji, skupa naučna

istraživanja, organizacija i finansiranje obrazovanja, razni

programi pomoći, zdravstveno i socijalno osiguranje, borba protiv

siromaštva, samo su neke od oblasti koje zavise od politike

federalne vlade ili su pod kontrolom federalne administracije.

Upravo je naučno-tehnološka revolucija proširila uticaj i

ovlašćenja predsednika i dovela do povećanja broja departmana i

drugih vladinih agencija. Potreba za brzim reagovanjem na

svakodnevne ekonomske i političke probleme i krizna stanja, kako

u samim SAD, tako i širom sveta, proširili su ovlašćenja

predsednika i time povećali koncentraciju, pre svega političke

moći u rukama izvršne vlasti, odnosno osoblja na koje predsednik

prenosi deo svoje odgovornosti. Prenošenje težišta vlasti sa

Kongresa na Predsedništvo su istakle aktivnu ulogu predsednika

SAD, a time i stvaranje moćnog upravnog aparata čiji delokrug

nadelžnosti danas zadire u gotovo sve oblasti života.

6

Ekspanziju vlasti predsedničkog aparata prati proces

institucionalizacije, što dovodi osnivanja čitavog niza saveta, veća,

kancelarija, odbora, komisija, savetnika i drugih instutucija i

pojedinaca koji okružuju predsednika. Istovremeno, duboke

strukturalne promene koje su vodile ka uticaju današnjeg

američkog Predsedništva, dovele su do porasta značaja i šefa

egzekutive – tj. samog predsednika, što je vodilo ka personalizaciji

predsedničke vlasti. Predsednik SAD je time postao centralna

ličnost političkog sistema od koga zavise (gotovo) sve

najznačajnije odluke važne ne samo za funkcionisanje američkog

političkog sistema i Sjedinjenih Američkih Država, nego i za

međunarodne odnose u svim segmentima.

3. Uticaj predsednika Frenklina D. Ruzvelta na stvaranje i

funkcionisanje Izvršne kancelarije predsednika SAD

Nakon ubedljive pobede na predsedničkim izborima 1936.

godine, na kojima je dobio 60% glasova,3 kao i učvršćivanjem

pozicija Demokratske stranke u Kongresu4, F.D.Ruzvelt je smatrao

da Sjedinjene Države zaslužuju – pored dominantog i kompetentnog

predsednika – isto tako kompetentnu i sposobnu izvršnu vlast, što

3 Pobeda na predsedničkim izborima 1932. godina je bila više poraz Huvera iodbacivanje njegovih ideja, nego prihvatanje Ruzvelta i Demokratske partije.4 Demokratska stranka je prevlast u Kongresu preuzela u 73. sazivu od 1933-1935, sa odnosom – 63% demokrate, 23% Republikanci u Senatu, odnosno – 72%Demokrate, 27% Republikanci u Predstavničkom domu. Taj odnos je nastavljen i u74. sazivu u periodu 1935-1937. godine, kao i 75. sazivu u periodu 1937-1939.godine. Blagi pad demokrata počinje u 76. sazivu u periodu od 1939-1941.godine. Izvor: http://www.house.gov/, preuzeto 02.10.2013.

7

je vodilo kako ka uvećanju, tako i ka profesionalizaciji

predsedničkog osoblja.5

Predsednik Ruzvelt je po hitnom postupku angažovao tri

najistaknutija američka teoretičara javne administracije, Luisa

Braunlova (Louis Brownlow)6, Čarlsa Meriama (Charles Meriam)7 i Lutera

Gulika (Luther Gulick)8 da rukovode novoosnovanim Predsedničkim

komitetom za javnu administraciju. Uz komentar da je „predsedniku potrebna

pomoć“ Braunlov komitet je predložio stvaranje Izvršne

kancelarije predsednika (Executive Office of the Presidient – EOP). Za

razliku od kabineta različitih departmana i nezavisnih agencija

koje su bile pod direktnim uticajem Kongresa – Izvršna kancelarija

predsednika je projektovana kao institucija predsednika, odgovorna

za poslove direktno u vezi sa predsedničkim prioritetima i

5 Milkis Sidney, Nelson Michael. „The American Presidency: Origins and Development 1776-2007“, CQ Press, Washington (2008). Str. 288.6 Louis Brownlow (1879-1963), američki profesor političkih nauka, dugogodišnjipredsednik Nacionalnog Instituta za javnu administraciju, a od 1936. godinevodio je Komisiju za unapređenje javne administracije, pre svega izvršnevlasti. 7 Charles Edward Merriam (1874-1953), Bio je profesor političkih nauka,savetnik u oblastima javne administracije i osnivač je bihejvioralnogpristupa javnoj administraciji kojima uvodi upotrebu kvantitativnih metoda uoblast društvenih istraživanja. Autor je knjige „Istorija američkih političkih teorija“1903. u godine, u kojoj analizira društvene pokrete u SAD, i snažno podržava,u to doba narastajući Progresivistički pokret. Videti više u: Merriam,Charles. „American Political Ideas 1895-1917“, Transaction Publishers, New Jersey(2007), i, Arnold, Rogow (ed). „Politics, Personality and Social Science in the TwentiethCentury“, The University of Chicago Press, Chicago (1969).8 Luther Halsey Gulick (1892-1993), američki profesor javne administracije,doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija, a od 1921. do 1962. godine je biopredsednik Instituta za javnu adminstraciju. Tvorac je koncepta uspešnogvođenja javne administracije – PODSCORB – Planing, Organizing, Directing, Stuffing,Coordinating, Reporting, Budgeting (planiranje, organizovanje, usmeravanje,kadriranje, koordinacija, izveštavanje, budžetiranje). Cook, Brian. „Bureaucracyand Self-government Reconsidering the Role of the Public Administration in American Politics“, JohnHopkins University Press, Baltimore (1996). Str. 109.

8

obavezama, a osoblje su činili ostvareni pojedinci sa jasnim

stavovima, ali lojalni predsednikovim političkim idejama.

Braunlov komitet se trudio da uveća predsedničku kontrolu nad

troškovima izvršne vlasti, pa je do 1937. godine Ruzveltova

administracija imala niz sukoba u nastojanju da kontroliše rast

troškova često nezavisnih vladinih agencija, čiji se broj, ali ni

uticaj nisu uklapali u predsedničku viziju izvršne vlasti.

Ruzvelt je nakon izbora 1936. godine uočio da je državna

administracija najneefikasniji i najmanje uspešan segment

njegovog prvog mandata, i bio je zahvalan što Republikanci nisu

uočili i iskoristili tu slabost tokom predsedničke kampanje.

Braunlov komitet je pozvao na dobinsku analizu i rekonstrukciju

izvršne vlasti, uz preporuku da se više od sto agencija koje su

postojale u tom trenutku tansformišu u dvanaest glavnih

departmana/odeljenja, od kojih će svaki biti direktno odgovoran

predsedniku. Ruzvelt je naravno prihvatio ove preporuke, za

razliku od Kongresa, koji, iako sa većinskom vlašću Demokrata u

oba doma, nije bio voljan da se odrekne svog uticaja.

Reorganizacija izvršne vlasti iz 1937. godine se smatra jednom od

najvećih kontroverzi Ruzvetovog predsedničkog mandata, a njegova

dvogodišnja bitka za sveobuhvatne administrativne reforme je

otvorila novo poglavlje američkog vođenja politike, ali i bitku

između predsednika i Kongresa oko uticaja nad adminstracijom. Ono

što je posebno inteziviralo raspravu je predlog da administracija

bude odgovorna za sprovođenje socijalne politike. Prema Gulikovoj

preporuci, povećanje socijalnih programa tokom Nju Dila je

9

zahtevalo kompetentnu i sposobnu administraciju, a takva može

biti samo ona koja zna ko joj izdaje naređenja, odnosno kome

odgovara – prema novom planu, to je u oba slučaja predsednik SAD.

Sukob između predsednika i Kongresa nije više bilo samo

jednostavno pitanje moći, radilo se o mogućnosti da se oblikuje i

usmerava karakter američkog društva u celini.

Kada je Kongres konačno 1939. godine usvojio Izvršni akt o

reorganizaciji (Executive Reorganization Act) čime je garantovana nova

predsednička administrativna vlast, ona je ipak bila manja nego

što je predsednik Ruzvelt želeo i zahtevao. Neki od razloga

Ruzveltovog nezadovoljstva su rok od samo dve godine da

rekonstruiše državni aparat, ali i činjenica da je dvadesetjedna

značajna državna agencija bila izuzeta iz rekonstrukcije. No

ipak, Izvršna naredba 8248 je prihvaćena, a sa njom i većina

preporuka Braunlovog komiteta.

Osnivanjem Izvršne kancelarija predsednika je povećana

sposobnosti predsednika da istovremeno obavlja više aktivnosti

izvršne vlasti, i smatra se, po Guliku – „gotovo nezapaženim, ali

epohalnim dostignućem u istoriji američkih institucija.“9 Najznačajniji efektat

usvajanja Izvršnog akta o reogranizaciji je ubrzani razvoj uloge

predsednika, oblikovanje kako unutrašnje, tako i spoljne politike

korišćenjem „predsedničkih odredbi“ i implementacija preporuka

Braunlovog komiteta, odnosno, uspostavljanje progresivne i

proaktivne administracije.

9 John, Marini. „The Politics of Budget Control: Congress, the Presidency and the Growth of the Administrative State“, Hemisphere Publishing Corporation, Washington (1992). Str. 86.

10

4. Huverova komisija

Značaj javne administracije, odnosno efikasne državne uprave

predsednici SAD nisu nikada potcenjivali, naprotiv, neki od njih

su, poput predsednika Vudro Vilsona, koji je još 1886. godine

napisao u svojoj „Studiji o javnoj administraciji“10 u kojoj je precizno

naveo probleme i izazove vođenja države u demokratskom društvu.

Vilsonova studija je bila početna tačka Komisije za organizaciju izvršne

vlasti SAD, koju je 1947. godine, na predlog predsednika Trumana11

vodio nekadašnji predsednik Huver. Nakon Drugog svetskog rata iz

koga su SAD izašle kao jedina svetska super sila, predsednik

Truman je smatrao da zemlja takvog potencijala ali i globalne

odgovornosti mora imati modernog predsednika, ali i odgovarajući

sistem podrške. Država blagostanja u unutrašnjoj, ali i liderstvo

u međunarodnoj politici su doveli do koncentracije obaveza i

odgovornosti u Beloj kući, što je Truman iskoristio za proširenje

uticaja predsednika, a time i Izvršne kancelarije predsednika

SAD, koju je „dobio“ od Ruzvelta. Ipak, Truman nije bio

zadovoljan efikasnišću Izvršne kancelarije, smatrajući da je

osoblje bilo loše organizovano, sklono improvizacijama i ad hoc

aranžmanima. Tokom svog mandata, Truman je proširio ovlašćenja

Izvršne kancelarije, pred svega koristeći Kancelariju za

upravljanje i budžet, na koju je preneo veliki deo izvršnih

ovlašćenja. Kongres je pomogao Trumanu da institucionalizuje

10 Izvor: https://archive.org/stream/studyofpublicadm00wils#page/4/mode/2up, preuzeto 03.10.2013.11 Hary C. Truman (1884-1972). Bio je 33. predsednik SAD u periodu 1945-1953. godine.

11

Izvršnu kancelariju osnivanjem Ekonomskog saveta 1946. godine i

Saveta za nacionalnu bezbednost 1947. godine, a ova dva saveta su

pomagala predsedniku da formuliše fiskalnu i spoljnu politiku.

Mada je Kongres osnivanjem Ekonomskog i Saveta za nacionalnu

bezbednost očekivao da će dve agencije biti korisne i za

legislativnu, kao i zakondavnu vlast, Truman ih je pripojio

Izvršnoj kancelariji predsednika i time su postale sredstvo

izvršne vlasti.

Prelazak sa izolacionističke na intervencionističku politiku

vodio ka osnivanju Komisije za organizaciju izvršne vlasti, a

time i povećanja vlasti i uticaja samog predsednika. Huver, kao

nekadašnji predsednik je bio osoba sa izvanrednik političkim

iskustvom, iako ne posebno popularan zbog svojih konzervativnih

stavova, je bio, po Trumanovom mišljenju, prava osoba za

predsedavanje Komisijom, koja je sa radom počela 7. jula 1947.

godine.12 Unapređenje Izvršne vlasti je definisano u pet tačaka:

svođenje troškova na najniži nivo koji omogućava efikasno

izvršavanje i pružanje usluga, kao i obavljanje aktivnosti i

funkcionisanje; eliminisanje duplih aktivnosti i funkcija koje

se preklapaju; usaglašavanje usluga, aktivnosti i funkcija koje

su srodne ili slične; ukidanje usluga, aktivnosti i funkcija

nepotrebnih Izvršnoj vlasti, i, definisanje izvršnih službi,

aktivnosti i funkcija.

Komisija je bila sačinjena od dvadesetčetiri grupe, i ukupno

300 članova, izabranih iz političkog, javnog i akademskog života,

12 Eggers William, O`Leary John. „If We Can Put a Man on the Moon: Geting Big Things Done inGovernment“, Harvard Business Review, Boston (2009). Str. 181- 183.

12

sa ciljem da istraže sve oblasti izvršne vlasti i daju preporuke

u skladu sa pet tačaka. Huverova ideja da se ceo prosec

centralizuje je bila odbačena, što je dovelo do do dvadesetčetiri

razlitičita izveštaja, od kojih su neki bili izvanredni, ali bilo

je i potpuno neupotrebljivih, poput Izveštaja o lokalnim

kancelarijama izvršne vlasti.13 Ovaj metod istraživanja, iako ne u

potpunosti efikasan je doveo do završnog izveštaja na 1100 strana

teksta, odnosno 277 direktnih preporuka, a predsedniku je

omogućeno da 80 preporuka sam realizuje u okviru svoje Izvršne

kancelarije, nakon što je Kongres 1949. godine odobrio Akt o

reorganizaciji. Usvojeno je oko 70% preporuka što je dovelo do

gašenja ili spajanja nekih departmana, ali i do osnivanja novih,

poput Departmana zdravlja, obrazovanja i socijalnog staranja.

Najvažnijom preporukom se smatra ona koja omogućava predsedniku

SAD da da bude stvaran, a ne samo formalan šef administracije,

čime mu se dodato uvećava moć putem kontrole celokupne

administracije.14

5. Izvršna kancelarija predsednika SAD

Od vremena kada su se predsednici oslanjali na nekoliko

najbližih prijatelja-savetnika, do današnje kompleksne mreže

podrške, bez koje je danas nazamislivo obavljanje predsedničke

funkcije, čak i u daleko manjim državama nego što su to

13 Rudalevige, Andrew. „Managing the President`s Program”, Princeton University Press, New Jersey (2002). Str. 53-54.14 Izvor: http://www.trumanlibrary.org/hoover/commission.htm, preuzeto 03.10.2013.

13

Sjedinjene Američke Države SAD, istorijski posmatrano, nije

prošlo mnogo godina. Sve do 1857. godine, Kongres SAD nije

odobravao novčana sredstva za troškove predsedničke

administracije.15 Razvoj modernog aparata upravljanja i

predsednički uticaj, kako u unutrašnjoj, tako i u spoljnoj

politici, pretvorili su dužnosti i obaveze predsednika SAD u

kompleksne zahvate, koje bi bez podrške Izvršne kancelarije bile

nemoguće i propratiti, a posebno ne o njima odlučivati. Kongres,

poštujući ustavom garantovanu odvojenost vlasti nije se mešao u

odluke predsednika po pitanjima organizovanja Izvršne

kancelarije, za čije finansiranje postoje i posebni tzv.

„diskrecioni fondovi“, međutim, očekuje se da odeljenja u okviru

Kancelarije posluju u okviru statuta, kao i budžeta koji se

usvaja na početku svake fiskalne godine.16

Centralna tačka Izvršne kancelarije predsednika je zapravo

Budžetska kancelarija, osnovana još 1921. godine kao deo

Departmana za finansije sa zadatkom da priprema završni nacrt

godišnjeg budžeta za raspravu, odnosno usvajanje u Kongresu, kao

i da sarađuje sa predsednikom na koordinaciji budžetskih predloga

koji dolaze iz različitih resora.

Sastav i struktura Izvršne kancelarije se od osnivanja 1939.

godine više puta menjao u skladu sa zahtevima trenutne

15 Cronin, Thomas.“The State of the Presidency“, Little Brown and Co, Boston (1975). Str. 118.16 Relyea, Harold. „The Executive Office of the President: An Historical Overview“ CRS Report for Congress (2008). Str. 10.

14

administracije, a pre svega predsednika i njegovih potreba.17

Svaki predsednik oblikuje, usmerava i organizuje Izvršnu

kancelariju u skladu sa svojim potrebama i ona odražava njihovu

koncepciju tekućeg mandata. Lični afiniteti predsednika,

politički stil, oblasti koje smatraju značajnim, kao i metode

rada mogu se analizirati i kroz sastav odeljenja Izvrene

kancelarije. Tokom mandata predsednika Ajzenhauera, Kancelarija

je bila organizovana i funkcionisala je na osnovu organizacije

vojske, za razliku od recimo Kedenijeve Kancelarije koja je bila

odraz njegovih ambicija, pa je funkcionisala na način koji je

podrazumevao njegovu potpunu obaveštenost o svim detaljima i

isključivu ulogu u donošenju odluka. Kenedi je čak smanjio broj

osoblja kako bi imao što više neposrednih kontakata sa svim

šefovima odeljenja unutar Kancelarije, smatrajući da je za

predsedika neophodno da ima tačne i detaljne informacije, a ne

sublimirane, skraćene ili uprošćene izveštaje. Dok Kenedijevu

Kancelariju porede sa krugom u čijem je centru predsedni,

Niksonova Kancelarija je bila poput piramide, on je bi na vrh,

17 Od osnivanja Izvršne kancelarije tokom Ruzveltovog mandata, broj odeljenjase menjao tokom svake naredne administracije. Ruzvelt je imao osam odeljenja,a njegov naslednik Truman je nakon drugog mandata imao jedanaest odeljenja uokviru Izvršne kancelarije. Ajzehnauer je svoj prvi mandat započeo sa osam, adrugi mandat je završio sa devet odeljenja, kao i Kenedi nakon njega. LindonDžonson mandat završava sa jedanaest, dok je Nikson u trenutku ostavke imaočak petnaest odeljenja, koje je njegov naslednik Džerald Ford i zadržao.Naredni predsednik Džimi Karter je broj odeljenja smanjio na jedanaest, anakon njega Regan završava mandat sa svega devet odeljenja u okviru Izvršnekancelarije. Trend promena su nastavili i naredni predsednici, pa je HerbertBuš imao ukupno jedanaest odeljenja, Klinton deset, kao i Džordž Buš nakonnjega, dok sadašnji predsednik Obama ima jedanaest odeljenja u okviru Izvršnekancelarije predsednika. Relyea, Harold. „The Executive Office of the President: AnHistorical Overview“ CRS Report for Congress (2008). Str. 9.

15

sledilo je nekoliko odabranih bliskih pomoćnika koji su

neposredno komunicirali sa njim, a nakon toga slede ostali

pomoćnici, savetnici i osoblje koje čini bazu piramide. Članovi

kabineta, kongresmeni, pa čak ni potpredsednik nisu lako uspevali

da nepostredno konkaktiraju sa Niksonom, što se tokom njegovog

pada pokazalo kao pogrešan pristup, jer bio uskraćen za niz

informacija.18

Sadašnja Izvršna kancelarija predsednika Obame obuhvata:

Ekonomski savet

Savet za kvalitet životne sredine

Savet za nacionalnu bezbednost

Kancelarija za upravljanje i budžet

Kancelarija za administraciju

Kancelarija za kontrolu narkotika

Kancelarija za nauku i tehnologiju

Kancelarija trgovačkih predstavnika SAD

Kancelarija potpredsenika

Kancelarija Bele kuće

Izvršni organ za stanovanje

Veće ekonomskih savetnika, odnosno Ekonomski savet (Council of Economic

Advisers) je osnovan 1946. godine u okviru kongresnog Akta o

zapošljavanju, a nakon odluke da država preuzima odgovornost za

18 Nathan, Richard. „The Plot that Faild: Nixon and the Administrative Presidency“, New Jersey (1975). Str. 40.

16

kreiranje ekonomske politike, posebno u oblastima zapošljavanja,

proizvodnje i ekonomske stabilnosti države. Trenutak osnivanja

Ekonomskog saveta se preklapa sa transferom ratne na mirnodopsku

proizvodnju, po okončanju Drugog svetskog rata sa ciljem da se

merama državnog intervencionizma u ekonomiji uklone nepredvidive

posledice koje je taj prelaz mogao prouzrokovati u ekonomskoj

strukturi američkog društva. Odmah po osnivanju, Ekonomski savet

postaje deo Izvršne kancelarije i sve vreme je jedno od

najznačajnijih odeljenja, koje su svi predsednici imali u okviru

svojih Izvršnih kancelarija. Ekonomski savet ima tri člana, od

kojih je jedan predsedavajući, a imenuje ih predsednik, uz

odobrenje i saglasnost Senata, kao i oko sedamdeset zaposlenih

Saveta i uvek su u pitanju eminentni stručnjaci iz oblasti

ekonomskih nauka.19

Uloga Saveta se sastoji iz svakodnevnog praćenja i

proučavanja pravaca ekonomskih kretanja u zemlji, ali i

inostranstvu, pra procenjuje ekonomske programe i politiku Vlade,

odnosno da savetuje predsednika o merama kojima bi, po mišljenju

Saveta, mogao ojačati ekonomski rast i stabilnost zemlje.

Savetnici pripremaju predsedniku i godišnji izveštaj o

nacionalnoj ekonomiji koji on jednom godišnje podnosi Kongresu.20

19 Roberts, Paxton. „The Council of Economic Advisors: Theory Behind Government Action“, Gatton Students Research Publication, No 1. Vol. 3. University of Kentucky, Lexington (2011). Str.3-4. 20 Izveštaj se odnosi godišnje i obuhvata analizu protekle fiskalne godine, predviđanja za nastupajuću, kao i mere koje je potrebno sprovesti kako bi se ostvarili planirani ekonomski rezultati. Predsednički izveštaji moraju biti potkrepljeni brojnih analizama i kalkulacijama, npr. Izveštaj za 2010. godinu se sastojao od 118 tabela, 9 grafikona i preko 200 strana. Pored ovog, Ekonomski savet sastavlja čitav niz izveštaja, preporuka, saveta, projekcija. Izvor: http://www.whitehouse.gov/administration/eop/cea/economic-report-of-

17

U Savetu su zaposleni obrazovni profili koji su u mogućnosti da

pokriju sve oblasti ekonomije zemlje, poput: makro i mikro

ekonomista, stručnjaka za monetarnu politiku, za industrijski

razvoj, za poresku i budžetsku politiku, tržište rada i

zapošljavanje, međunarodnu trgovinu, industrijsku proizvodnju,

ekologiju, poljuprivredu, uz veliki broj istraživača, asistenata

za kvantitativnu analizu i pomoćnog osoblja.21

Savet za nacionalnu bezbednost (National Security Council) je osnovan

Zakonom o nacionalnoj bezbednosti 1947. godine, sa zadatkom da

pruža savet predsedniku o pitanjima unutrašnje, vojne i spoljne

politike, a u vezi sa nacionalnom bezbednošću.22 Završetkom Drugog

svetskog rata postaje očigledno da nacionalna bezbednost nije

stvar isključivo vojnih snaga, njihovog broja, obučenosti i

resursa, nego obuhvata niz kompleksnih, vojnih, ali i ekonomskih,

diplomatskih, strateških i političkih elemenata. Dodatni motiv za

osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost je i Hladni rat koji je

u velikoj meri oblikovao i profilisao rad Saveta, posebno u prvim

decenijama postojanja. Po osnivanju, članovi Saveta su bili

predsednik, sekretar inostranih poslova, sekretar odbrane i

predsednik Odbora za izveštavanje, a od 1949. godine, član saveta

postaje i potpredsednik SAD, a iste godine Savet postaje deo

the-President/2010, preuzeto 10.10.2013. 21 O radu Ekonomskog Saveta i njegovih članova videti više u: Katz, Bernard. „Biographical Directory of the Council of Economic Advisers“, Greenwood Press, Westport (1988).22 Zakon o nacionalnoj bezbednosti je na snagu stupio 18. septembra 1947. godine i u početku je imao ograničenu primenu, sve do 1949. godine kada pod njega potpadaju i vojne snage SAD. Izvor: http://www.nationalmuseum.af.mil/factsheets/factsheet.asp?id=1845, preuzeto 10.10.2013.

18

Izvršne kancelarije. Glavni funkcija Saveta je informisanje i

davanje preporuka predsedniku SAD o pitanjima nacionalne

bezbednost sa aspekta unutrašnje, spoljne i vojne politike.

Politički uticaj i uloga Saveta su se menjali u skladu sa

ličnostima predsednika, odnosno njihovom stilu donošenja odluka,

ali i konstelaciji snaga, posebno u domenu međunarodne politike.

Sastancima saveta predsedava predsednika SAD, a prisustvuju

im potpredsednik, državni sekretar, ministar finansija, ministar

odbrane i savetnik predsednika za pitanja nacionalne bezbednosti

su prisutni na većini sastanaka, dok se po potrebi pozivaju i

predsedavajući ostalih agencija Izvršne kancelarije.

Od napada na Njujork 11. septembra 2001. godine, tokom

predsedničkog mandata Džordža Buša, Savet na nacionalnu

bezbednost dobija sve više značaja. Kompleksni međunarodni

odnosi, pre svega rat protiv terorizma, ali i brojni sukobi širom

sveta u koje su SAD uključene u manjoj ili većoj meri, zahtevaju

sve veće angažovanje i praćenje različitih oblasti koje su u

direktnoj ili indirektnoj vezi sa pitanjima nacionalne

bezbednosti. Od samog osnivanja Savet za nacionalnu bezbednost je

predmet radoznalosti i kontroverzi i jedna je od glavnih tema

svake predsedničke kampanje, a u skladu sa interesima aktuelnog

predsednika i njegove administracije, smenjuju se i prioritetne

oblasti Saveta.23

23 Tokom mandata Trumana i Ajzenhauera, glavna tema je bio Hladni rat, Koreja, Vijetnam, a obaveze Saveta su bile da što preciznije prikuplja, analizira i izveštava predsednika radi donošenja odluka o konkretnim pitanjima. Nešto fleksibilniji odnos prema Savetu su imali Kenedi i Džonson, a glavna preokupacija im je pored SSSR-a, komunizma i Hladnog rata postala Kuba, pa su i aktivnosti Saveta usmeravane ka prikupljanju i analizi tih podataka.

19

Kancelarija za upravljanje i budžet (The Office for Management and Budget)

u svom sadašnjem obliku i nazivu i kao deo Izvršne kancelarije

predsednika je osnovana Niksonovim Planom o reorganizaciji 1970.

godine. Međutim, Kancelarija je osnovana još 1921. godine. Do

tada nije postojao federalni budžetski sistem, nego je svaki

resor ili agencija samostalno dostavljala izveštaje, odnosno

prihode i rashode, kao i plan rada, određenom odboru Kongresa. U

takvim uslovima predsednik nije mogao da ima jasan uvid u stvarno

stanje budžeta, a odlučivanje je bilo isključivo u rukama

Kongresa. Veliko povećanje budžetske potrošnje tokom, i nakon

Prvog svetskog rata zahtevalo je formiranje centralnog budžetskog

sistema koji će biti pod direktnom kontrolom predsednika, pa je

prvobitno usvojen Zakon o budžetu i knjigovodstvu 1921. godine

kojim se osniva i Budžetska kancelarija u okviru odeljenja

finansija. Predsednik Ruzvelt je svojim Planom o reorganizaciji

iz 1939. godine, a na osnovu ovlašćenja Kongresa, premestio

Budžetsku kancelariju u novoosnovanu Izvršnu kancelariju

predsednika i jedna je od kancelarija koje su funkcionisale tokom

svih administracija. Najznačajnije funkcije Kancelarije su

koordinacija budžetskih predloga svih federalnih departmana i

agencija, pomaganje predsedniku u planiranju i usaglašavanju

godišnjeg budžeta, pružanje pomoći u organizovanju svih organa

izvršne vlasti iz finansijske perspektive, koordinacija i

Kolekciju dokumenata Saveta za nacionalnu bezbednost danas čini na hiljade izveštaja, direktiva, preporuka, a samo jedan deo je dostupan istraživačima uzposebne dozvole. Više u: Blachman, Barry. „Congress and US Defence Policy“, Oxford University Press, New York (1990).

20

usaglašavanje zakonskih predloga radi ostvarivanja budžetskih

planova i projekcija.

Kancelarija za budžet je sa preko petsto zaposlenih i

najveća u okviru Izvršne kancelarije, sa najvećim brojem

zaposlenih stručnjaka iz oblasti finasnija, a njen direktor je

jedan od najbližih savetnika svakog američkog predsednika. Osnovu

Kancelarije čini pet odeljenja za upravljanje za praćenje

različitih oblasti, i više od polovine zaposlenih radi u tim

odeljenjima. Pored njih, značajno je i odeljenje za pravne

poslove, Kongresno budžetsko odeljenje, Savet za trezor,

strateško planiranje, federalni finansijski menadžment i

federalna nabavka.24

Savet za kvalitet životne sredine (Council of Environmetal Quality) je

osnovan tokom mandata predsednika Niksona 1969. godine,

Nacionalnim aktom o životnoj sredini, a sledio ga je Zakon o

unapređenju životne sredine iz 1970. godine. Primarni cilj Saveta

je bilo istraživanje i informisanje predsednika o stanju

različitih segmenata životne sredina, kao i preporuka kojima bi

se ugrožene oblasti unapredile i zaštitile.

Porastom svesti o životnoj sredini i ekologiji, menjala se i

uloga i značaj ove Kancelarije, pre svega širenjem oblasti

istraživanja, ali i pripajanjem sektora koji se bavi predlaganjem

zakona u skladu sa nacionalnom politikom zaštite i unapređenja

životne sredine. Zbog uticaja brojnih i moćnih industrijskih

lobija, članovi Kancelarije su česta meta primedbi o konfliktu

24 Izvor: http://www.whitehouse.gov/sites/default/files/omb/assets/about_omb/omb_org_chart.pdf, preuzeto 10.10.2013.

21

interesa, što se dogodilo dva puta tokom mandata Džordža Buša,

koji je na čelo Kancelarije postavio Džejmsa Konagtona, koji je

bio angažovan od strane industrije aluminijuma za ublažavanje

vladinih odrebi koje se odnose na zagađenje, kao i postavljenjem

Filipa Kunija 2005. godine na mesto predsednika, koji je pre toga

bio lobista naftne industrije i za koga se sumnjalo da je u

izbeštajima umanjivao efekte emisije ugljen-dioksida na globalno

zagrevanje.25

Kancelarija za adminstraciju (Office of administration) je osnovana 1977.

godine, izvršnom naredbom br. 12028 predsednika Kartera, sa

ciljem da konsoliduje rad deset različitih entiteta, koji su u

tom trenutku postojali u okviru Izvršne kancelarije predsednika.

Kancelarija je pruža tehničko-administrativnu podršku svim

odeljenjima, kao i Beloj kući, a u njenoj nadležnosti su

biblioteka, arhiva, prepiska i kuriske službe, štampanje

materijala, nabavka za potrebe Izvršne kancelarija, isl. Reč je o

kompleksnom odeljenju koje zapošljava preko dvesta ljudi

različitih profila.26

Kancelarija za kontrolu narkotika (Office of National Drug Control Policy) je

osnovana Zakonom o zloupotrebi droga 1989. godine, a od 1989.

godine je deo Izvršne kancelarije predsednika SAD. Ovaj zakon,

poznat i kao „rat protiv droge“, donet je sa ciljem da SAD

„oslobodi narkotika“ (drug-free United States), a od svog osnivanja25 Nakon skandala, Kuni je podneo ostavku i zaposlio se u Exon-mobilu. Izvori: http://www.nytimes.com/2005/06/10/politics/11cooney.long.html?_r=0, http://www.nytimes.com/2005/06/15/science/14cnd-climate.html?_r=1&oref=slogin preuzeto 10.10.2013.26 Izvor: http://www.whitehouse.gov/administration/eop/oa/history, preuzeto11.10.2013.

22

Kancelarija ima stalnu podršku medija, i posebno je usmerena ka

mlađoj poopulaciji – National Youth anti-drug Media Campaign.

Sve administracije su ovom programu posvećivale pažnju i

značajna sredstva, imajući u vidu, da je prema procenama

Kancelarije, suma koju Sjedinjene Države godišnje gube kroz smanjenu

produktivnost, troškove lečenja, sudske troškove i zatvorske

kazne iznosti neverovatnih 193 mld. $US.27 Iako je procenat

korisnika opijata i dalje velik, program ima rezultate, na čega

ukazuje i činjenica da je broj uživalaca smanjen za 30% u

poređenju sa 1970. godinom. Predsednik Obama je najavio da će do

2015. godine njihov broj biti smanjen za još 15%. Obama je

naložio izdvajanje 10 mld. US$ za programe edukacije, namenjene

pre svega mladoj populaciji, kao i povećanje finansiranja

programa lečenja mladih zavisnika, uz obrazloženje da su to

sredstva koja se najbrže vraćaju u budžet.28

27 Izvor: http://www.whitehouse.gov/ondcp, 12.10.2013.28 Mada je korisnike narkotika teško svrstati po geografskoj, rasnoj ilisocijalnoj matrici, postoje grupe koje su u većoj meri podložne zloupotrebidroga, kao konzumenti, posebno su osetljivi pripadnici vojske. Studija koju jeobjavila Kancelarija ukazuje da je jedan od osam pripadnika aktivnih vojnih snagakorisnik ili preprodavac droge, kao i da je od 140.000 zatvorenika iz redovavojske, 60% zavisnika od opijata ili alkohola. U 2012. godini, 541 mil. $US jenamenjeno njihovoj rehabilitiaciji. Pored aktivnih vojnika i veterana,ugrožene su i njihove porodice. Izvor:http://www.whitehouse.gov/ondcp/military-veterans, preuzeto 12.10.2013.Trogodišnja studija kojom su obuhvaćene osobe ženskog pola (starosti 3-80godina) objavila je rezultate koji se odnose na žene korisnice narkotika.Zaključeno je da one brže postaju zavisnici, kao i da su posledic teže itrajnije po porodicu, u odnosu na mušku zloupotrebu narkotika. Studija jedovela do osmišljavanja i sprovođenja posebnih programa za žene zavisnice,koji su usmereni ne samo na žene, nego i na njihove porodice, pre svega decu.Izvor: http://www.whitehouse.gov/ondcp/women-treatment, preuzeto 12.10.2013.Posebne kategorije su i mladi na univerzitetima širom SAD, koji se odvajanjemod roditelja, često nespremni upuštaju u „ekserimentisanje“ sa alkoholom idrogama, kao i pripadnici manjina, pre svega Indijanci i Inuiti, kod kojih je

23

Kancelarija za kontrolu narkotika ima snažnu međunarodnu

saradnju, u cilju sprečavanja proizvodnje, transporta i prodaje

narkotika, uz obrazloženje da su vremena „nacija proizvođača i

nacija konzumenata“ odavno prošla, i da se danas sve zemlje

suočavaju sa narastajućim problemom, kako velikog broja uživalaca

narkotika, tako i porastom, pre svega sintetičkih droga, koje se

proizvode u većini država sveta. Države sa kojima Kancelarija

sarađuje su pre svega Avganistan, Kanada, Meksiko, zemlje

Centralne i Južne Amerike, kao i evropske države, odnosne zemlje

iz regiona Zapadne Afrike.29

Posebnu saradnju Kancelarija za kontrolu narkotika ima sa Savetom za

nacionalnu bezbednost, pre svega u kontroli i praćenju, odnosno

suzbijanju tokova droge, a pre svega novca kojima se danas

finansiraju brojne terorističke organizacije.

Kancelarija za nauku i tehnologiju (Office of Science and Tehnology) je

osnovana 1976. godine sa ciljem da informiše predsednika SAD o

efektima nauke i tehnologije na unutrašnja i spoljnopolitička

pitanja. Sadašnja Kancelarija, koja je u sastavu Izvršne

kancelarije predsednika je izrasla iz Odeljenja za nauku i

tehnologiju koju je 1961. godine osnovao predsednik Kenedi, sa

idejom da Odeljenje podrži njegov program istraživanja Svemira

ali i „svemirsku trku“ koju je vodio sa tadašnjim SSSR-om.

uočeno da 20% prvi kontakt sa narkoticima i alkoholom ima pre 12 godineživota. Izvor: http://www.whitehouse.gov/ondcp/native-americans-and-alaskan-indians, preuzeto 12.10.2013.29 Izvor: http://www.whitehouse.gov/ondcp/international-partnerships, preuzeto 12.10.2013.

24

Današnje aktivnosti Kancelarije su sve više usmerene ka

tehnologijama koje su namenjene programima održivog razvoja,

traganjem za alternativnim izvorima energije, unapređenju

zdravstvene zaštite, proizvodnji hrane koja će zadovoljiti

narastajuće potrebe stanovništva, ali i visokosofisticiranim

tehnologijama današnjih komunikacija.30

Kancelarija trgovačkih predstavnika SAD (Office of the United States Trade

Representatives) je osnovana 1962. godine, Zakonom o trgovačkoj

ekspanziji (The Trade Expansion Act), a Kongres je ovlastio

predsednika da imenuje specijalne predstavnike za trgovačke

pregovore koji će zastupati interese američke privrede na

međunarodnom tržištu. Od 1963. godine, po odluci predsednika

Kenedija, Kancelarija je u sastavu Izvršne kancelarije predseednika, a u to

vreme je imala dva predstavnika, jednog u Vašingtonu, a drugog u

Ženevi. Od 1974. godine, Kongresnim ovlašćenjem Kancelarija

proširuje oblast rada, i postaje nadležna za sklapanje trgovačkih

ugovora i međunarodnih sporazuma, a dobija i mogućnost da

predlaže zakone koji će unaprediti poziciju SAD na međunarodnom

tržištu.31

Autoritet Kancelarije je dodatno ojačan Zakonom o

konkurentnosti i trgovini iz 1988. godine, kojim su dodatno

proširene odgovornosti Kancelarije za vođenje američke trgovinske

politike. Od tada, ona koordinira trgovinsku politiku sa drugim

agencijama, glavni je trgovački predstavnik SAD na međunarodnom

30 Izvor: http://www.whitehouse.gov/administration/eop/ostp, preuzeto 12.10.2013.31 Izvor: http://www.ustr.gov/about-us/history, preuzeto 12.10.2013.

25

nivou, i ima savetodavnu ulogu po svim pitanjima koja se odnose

na trgovinske sporazume, carinske stope i barijere, međunarodne

sporazume i ugovore o trgovinskom partnerstvu. S`obzirom na širok

delokrug rada i broj oblasti koje Kancelarija pokriva32, predsednik

SAD imenuje četrdeset pet članova (predstavnika sekcija) sa

mandatom od dve godine. Sama kancelarija je podeljena na 22

odeljenja, a u njoj radi nekoliko stotina zaposlenih.

Na značaj i poziciju Kancelarije trgovačkih predstavnika SAD

u najvećoj meri utiče činjenica da su Sjedinjene države najveća

svetska privreda čiji obim trgovinske ramene se meri trilionima

dolara godišnje. Čak jednu četvrtinu izvoza čine proizvodi visoko

napredne tehnologije, a nije zanemarljiv ni udeo poljoprivredne

proizvodnje, kao i usluge.

Kancelarija potpredsenika (Office of the Vice President) je još jedno od

odeljenja u okviru Izvršne kancelarije predsednika SAD, a njenom

značaju i ulozi doprinosi činjenica da je u pitanju – po

političkoj moći – druga osoba u državi. Iako se predsednik bira

na osnovu direktnih izbora, a potpredsednika imenuje predsednik,

u predsedničku trku ulaze zajedno, tako da izbor kandidata za

potpredsednika može doprineti dobijanju, ali i gubljenju izbora.

Potpredsednik je i osoba koja nasleđuje predsednika u slučaju

32 Oblasti rada Kancelarije trgovačkih predstavnika SAD su: poljoprivreda,privreda i trgovina, industrija i proizvodnja, intelektualna svojina, izvoznainicijativa, preferencijalni programi, usluge i investicije, tržište radnesnage, trgovinske barijere, mala privreda, proizvodnja tekstila, trgovina irazvoj, promocija trgovine, promocija izvoza, odnos sa Svetskom trgovinskomorganizacijom, Svetski ekonomski forum, Doha pregovori. Izvor:http://www.ustr.gov/trade-topics, preuzeto 14.10.2013.

26

smrti ili ostavke.33 Zanimljivo je da na osnovu 22. amandmana na

Ustav SAD – predsednik može biti izabran samo na dva mandata, dok

za potpredsednika ovo pravilo ne važi, pa su neki od njih bili

potpedsednici u više administracija,34 a često su sa te pozicije i

sami postajali predsednici.35

Potpredsednik SAD je predsedavajućí Senata36 i član Saveta za

Nacionalnu bezbednost, ali i drugih funkcija, ukoliko ga

predsednik imenuje, a značaj Kancelarije potpredsednika je promenljiv i

zavisi od stava i interesa samog predsednika. Uvećanjem uticaja,

ali i obaveza predsednika SAD, uvećavao se i broj obaveza

Kancelarije potpredsednika, odnosno, samog potpredsednika.

Kancelarija Bele kuće (The White Hosue Office) je, iako je mnogi

smatraju smatra „podjedinicom“ Izvršne kancelarije predsednika, zapravo

centralna jedinica sistema. Kancelarijom rukovodi šef

administracije Bele kuće, a ta funkcija podrazumeva svakodnevni

direktan kontakt sa predsednikom, pa se iz tog razloga prostorije

Kancelarije Bele kuće i nalaze najbliže Ovalnoj kancelariji predsednika. Pod33 Hardinga je nakon smrti 1923. nasledio potpredsednik Kulidž, Truman je biopotpredsednik Ruzveltu, a nakon njegove smrti je postao predsednik. dok jeKenedije nakon ubistva zamenio potpredsednik Lindon Džonson, a Niksnona nakonostavke – Džerald Ford. Milkis Sidney, Nelson Michael. „The American Presidency;Origins and Developmen, 1776-2007)“, CQ Press, Washington (2008).34 Džordž Klinton je bio potredsednik Tomasa Džefersona i Džejmsa Medisona, a Džon Kalun je bio potpredsednik Kvinsija Adamsa i Endrua Džeksona. Milkis Sidney, Nelson Michael. „The American Presidency; Origins and Developmen, 1776-2007)“, CQ Press, Washington (2008).35 Potpredsednici koji su postali predsednici su Džon Adams, Tomas Džeferson,Martin Van Buren, Džon Tajler, Milard Filmor, Endru Džonson, Artur Čester,Teodor Ruzvelt, Kalvin Kulidž, Hari Truman, Lindon Džonson, Ričard Nikson,Džerald Ford i Džordž Herbert Buš. Milkis Sidney, Nelson Michael. „The AmericanPresidency; Origins and Developmen, 1776-2007)“, CQ Press, Washington (2008).36 Kao predsedavajuí Senata, potpredsednik nema pravo glasa, osim u situacijamakada je broj glasova izjednačen, u tom slučaju, njegov glas je odlučujući.(Ustav SAD, član 1, tačka 3).

27

nadležnošću ove jedinice Izvršne kancelarije su: Savet za unutrašnju politiku

koji obuhvata oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite,

imigracione politike, probleme energije i klimatskih promena,

pravosuđe, poljuprivredu i sve druge oblasti unutrašnje politike

zemlje; Savet za ekonomiju koji se bavi pitanjima nacionalne fiskalne

politike, finansijskih tržišta, trgovine i razvoja; Odeljenje za

odnose sa javnošću sa sekcijama za medije, pisanje govora,

istraživanje i sl; Kancelarija Prve dame sa pratećim administrativnim

službama; i sve druge službe podrške u cilju nesmetanog

funkiconisanja Bele kuće, odnosno Izvršne kancelarije predsednika SAD.37

Godišnji budžet Izvršne kancelarije, u kojoj je obično zaposledno

oko 4000 ljudi, varira između 600 i 700 mil. $US. Za 2014.

godinu, na zahtev predsednika Obame, budžet iznosi 688.318.000

mil. $US, i umanjen je za 4,1% u odnosu na 2012. godinu.38 Predlog

budžeta, koji usvaja Kongres je detaljan izveštaj planiranih

aktivnosti i troškova svih Kancelarija i odeljenja koje čine Izvršnu

kancelariju i njegovom analizom je moguće predvideti i pravce koji

će biti obeležje predsednikove politike u narednoj fiskalnoj

godini.

6. Uticaj predsednika na funkcionisanje Izvršne kancelarije

Uzimajući u obzir način funkcionisanja Izvršne kancelarije

predsednika SAD, jasno je da ona ima značajnu ulogu u političkim

procesima, a time i u političkim ishodima svake administracije.

37 Izvor: http://www.whitehouse.gov/administration/eop, preuzeto 14.10.2013.38 Izvor: http://www.whitehouse.gov/sites/default/files/docs/2014-eop-budget1_0.pdf, preuzeto 14.10.2013.

28

Karakteristike predsednika, pre svega njegovog načina rada,

načina razmišljanja, komunikacije sa saradnicima, delegiranje

ovlašćenja i interakcija sa drugima su osnove planiranja i

funkcionisanja svake Izvršne kancelarije predsednika SAD. Pored ličnih

karatkeristika predsednika, na organizaciju Kancelarije utiče i

politički kontekst, odnosno oblasti od posebnog interesa

predsednika i njegove administracije, odnosno institucionalne

moći i odnosa u Kongresu i Senatu.39 U vođenju spoljne politike,

predsednik SAD ima daleko veću moć u odnosu na Kongres, nego što

je to slučaj sa unutrašnjom politikom. Iz tog razloga,

predsedniku je potrebna snažna i funkcionalna Izvršna

kancelarija, u kojoj on postavlja autoritete iz različitih

oblasti, pre svega na poljima koje su od vitalnog značaja za

američke građane (glasače) u datom trenutku.40

Pored razlika u političkim stilovima predsednika, na Izvršnu

kancelariju utiču i psihološke karakteristike, da li je u pitanju

introvertna ili ekstrovertna osoba, da li predsednik ima potrebu

za većom količinom informacija, ili očekuje kratke, svedene

sadržaje. Psihološki profil predsednika određuje hijerarhiju i

način rada Izvršne kancelarije, pa se za Trumana, Ajzenhauera i

Niksona smatra da su imali formalistički pristup vođenju

kancelarije, ali i među njima postoji razlika. Truman i

Ajzenhauer, iako formalisti, ipak su se razlikovali, Truman je

preferirao zatvoren sistem koji poštuje hijerarhiju, za razliku

39 Preston, Thomas. „The Presidents and His Inner Circle“, Columbia University Press, New York (2001). Str.255.40 Isto, str. 256.

29

od Ajzenhauera, koji je, iako je Kancelariju organizovao po

vojnom modelu, imao otvoreniji sistem komunikacije, voleo je da

vodi neformalne razgovore sa osobljem i na taj način prikuplja

informacije.41 Tokom mandata predsednika Niksona, Kancelarija je

bila potpuno centralizova, i samo je najbliži krug saradnika imao

mogućnost direktne komunikacije. Opozit Niksonu je Kancelarija

tokom mandata predsenika Kenedija koji je negovao kolegijalno-

neformalni način komuniciranja, sa ciljem da dobija što više

„neobrađenih“ informacija.

Analitičari psiholoških profila američkih predsednika, na

osnovu odabira njihovog najbližeg osoblja, odnosno načina

upravljanja, napravili su dva osnovna tipa ličnosti, a to su:

navigator – onaj koji vodi, usmerava; i posmatrač – onaj koji

analizira. Osnovne karakteristike tipa navigator su: potreba za

velikim brojem informacija, aktivno prikupljanje informacija iz

različitih izvora bez striktnog poštovanja hijerarhije,

samokritične osobe koje u većini slučajeva samostalno odlučuju;

dok su osnovna obeležja posmatrača: potreba za sublimiranim

izveštajima, u domenima njihovih interesovanja, zavisni od saveta

i preporuka eksperata, nemaju veliko iskustvo u rukovođenju.42

Ova opšta podela se u praksi pokazala kao prilično tačna,

posebno u slučaju predsednika koji su imali prethodno međunarodno

iskustvo, u odnosu na one, koji su svoju političku karijeru

gradili isključivo na pozicijama u SAD. U prvu grupu spadaju

41 Isto, str.257.42 Isto, str. 22.

30

Ajzenhauer, Kenedi i Džordž Herbert Buš43, dok drugoj grupi

pripadaju Truman, Nikson, ali i Klinton44 - koji su se usled

nedostatka sopstvenog iskustva u međunarodnim odnosima, više se

oslanjali na savete i pomoć saradnika.45 Stručnost direktora

različitih delova Izvršne kancelarije se podrazumeva i uvek je

reč o pojedincima sa višegodišnjim iskutvom u konkretnim

oblastima, univerzitetskim profesorima ali i osobama sa

praktičnim iskustvima. Moguće su i promene savetnika tokom

mandata, kao što je to bio slučaj sa preuzimanjam pozicije Šefa

administracije Bele kuće, kada je Leon Paneta (Leon 43 Ajzenhauer je bio je 34. predsednik SAD (1953-1961), rođen u Denisonu uTeksasu, a nakon završenog Vest Pointa (West Point) 1915. godine, naredne trigodine je proveo u garnizonima u Teksasu i Džordžiji. Postao je pomoćniknačelnika generalštaba Daglasa Mekartura 1933. godine, a 1935. godine jeotišao na Filipine kao vojni savetnik tamošnje vlade. Godine 1939, po povratkuu SAD, dobio je čin potpukovnika, a 1941. godine je postao brigadni general inačelnik štaba Treće armije u Teksasu. Nakon napada na Perl Harbor i ulaskaSAD u Drugi svetski rat, Ajzenhauer je prešao u Vašington, a 1942. godine jeimenovan za komandanta SAD snaga u Evropi i prešao je u London gde mu je bioštab. Krajem 1943. Godine, Ajzenhauer je postao komandant svih savezničkihsnaga u Evropi, a nakon toga se posvetio planiranju napada na Normandiju. DžonFicdžerald Kenedi (John Fitzgerald Kennedy, 1917-1963), rođen je u zapadnom predgrađuBostona u uticajnoj porodici. Zahvaljujući ocu, njegovim političkim vezama(bio je ambasador SAD u Londonu), finansijskim sredstvima, a pre svegaambiciji, karijera Džona Kenedija je bila određena nakon pogibije njegovogstarijeg brata Džozefa Kenedija Juniora (Joseph Patrick Kennedy Jr, 1914-1944). Nakonstudija na Harvardu, učestvovao je u Drugom svetskom ratu, 1946. godine jepostao predstavnik Demokratske stranke u Kongresu, a 1952. godine i u Senatu.George Herbert Bush (rođ. 1924. godine) u Miltonu, Masačusest, sa 18. godinase priključio se vojnim snagama SAD tokom Drugog svetskog rata i učestvovao uborbama na Filipinima. Nakon diplomiranja na Jejlu, seli se u Teksas gdepočinje političku karijeru. Bio je kongresmen, ambasador SAD pri Ujedinjenimnacijama 1971-1973, šef kancelarije za kontakte sa Kinom 1974-1976, direktorCIA-e 1976-1977.44 Hari Truman (Hary C. Truman, 1884-1972), Ričard Nikson (Richard Nixon, 1913-1994) i Vilijam Džeferson Klinton (William Jefferson Clinton, rođ. 1946). su političke karijere gradili samo u SAD, bez međunarodnih pozicija i funkcija.45 Preston, Thomas. „The Presidents and His Inner Circle“, Columbia University Press, New York (2001). Str.259.

31

Panetta) nasledio Meka Meklartija (Mack McClarty)46 1994. godine,

a ta promena se odrazila i na nastupe i brže reakcije predsednika

Klintona u procesima političkog odlučivanja.47 Imati kompetentne

saradnike i savetnike, jedno je od osnovnih pravila dobrog i

uspešnog upravljanja, a u situaciji predsednika bilo koje zemlje,

a posebno predsednika SAD, od suštinskog je značaja, kako za

budućnost i dobrobit samih Sjedinjenih država, tako i za većinu

država sveta, u kojima SAD imaju svoje interesne tačke.

7. Zaključak

Uloga Izvršne kancelarije unutar koje se nalaze najbliži

saradnici i osobe od poverenja predsednika SAD, na čije savete,

procene, analize i preporuke se oslanja, kako tokom svakodnevnog

rada i aktivnosti, tako i tokom donošenja odluka koje mogu imati

ozbiljne, pozitivne ili negativne implikacije na ceo svet.

Osnaživanje predsedničke moći od strane dobro odabranih i

kompetentnih savetnika, sa dovoljno profesionalnog i životnog

iskusta, a istovremeno, i osoba sa ličnim i profesionalnim

integritetom, bez straha od različitog mišljenja i ideja u odnosu

na predsednika, osnov je Izvršne kancelarije predsednika SAD.

46 Klinton je razrešio svog dugogodišnjeg prijateljaMeklartija, postavivši na poziciju šefa adminsitracije Leona Panetu, dotadašnjeg diretkora budžeta. Klinton je ovu promenu obrazložio potrebom da se rad Bele kuće ali Izvršne kancelarije organizuje efikasnije, jer je bio izložen kritikama da od njegovogpreuzimanja Bele kuće u njoj vlada „dezorganizacija, konfuzna komunikacija i nedostatak saradnje među osobljem“. Izvor: http://articles.philly.com/1994-06-28/news/25834259_1_mclarty-arkla-president-clinton, preuzeto 15.10.2013.47 Preston, Thomas. „The Presidents and His Inner Circle“, Columbia University Press, New York (2001). Str.264.

32

Promene u sastavu i strukturi Izvršne kancelarije predsednika tokom

pojedinih administracija su ukazivale na interesne tačke

predsedničkih administracija, odnosno oblasti koje će biti u

centru njihovog angažovanja. Osnovni zadatak Kancelarije je pre

svega da pomogne predsedniku u procesima odlučivanja i donošenja

odluka, a time i u osnaživanju njegovog uticaja. Time istovremeno

osnažuju i svoje pozicije, jer njihov položaj zavisi od

predsednikovog mišljenja od njihovom radu i profesionalnim

kvalitetima. Od 1945. godine, uticaj Izvršne kancelarije je u

stalnom porastu, u skladu sa porastom uticaja predsednika,

odnosno izvršne vlasti SAD, međutim, neophodna je i kvalitetna

saradnja sa Kongresom, iako ni jedan član Izvršne kancelarije ne

može biti u Kongresu, jer Kongres odobrava budžet na osnovu

predstavljenog plana aktivnosti Kancelarije. Odabir savetnika i

glavnog osoblja Izvršne kancelarije je delikatan zadatak za

svakog predsednika, jer ima punu slobodu da na najvažnije

pozicije sam postavlja ljude, a u interesu svakog od predsednika

je da ti ljudi budu lojalni, odani i kvalitetni. Predsednici su

često pozicije u Izvršnoj kancelariji davali kao nagradu za podršku

tokom kampanje, postavljali su predstavnike manjina ili žene u

želji da dobiju podršku određenih interesnih grupa, prijateljima

ili članovima porodice, ali se to nije uvek pokazalo kao najbolje

rešenje. Najkvalitetnije osoblje Izvršne kancelarije mora imati

četiri osnovne karakteristike: poverenje, lojalnost, izdržljivost

i intelektualne kapacitete, koje podrazumevaju otvoreno i iskreno

i objektivno izveštavanje, dobar osećaj za politiku i politički

33

trenutak, šesnaestočasovno radno vreme, sedam dana nedeljno,

analitičko mišljenje radi razrešavanja suprotstavljenih pozicija,

u cilju dobrog vođenja zemlje od strane predsednika.

8. Literatura:

Milkis Sidney, Nelson Michael. „The American Presidency: Origins and

Development 1776-2007“, CQ Press, Washington (2008).

Merriam, Charles. „American Political Ideas 1895-1917“, Transaction

Publishers, New Jersey (2007).

Arnold, Rogow (ed). „Politics, Personality and Social Science in the TwentiethCentury“, The University of Chicago Press, Chicago (1969).

Cook, Brian. „Bureaucracy and Self-government Reconsidering the Role of the

Public Administration in American Politics“, John Hopkins University Press,

Baltimore (1996).

John, Marini. „The Politics of Budget Control: Congress, the Presidency and the

Growth of the Administrative State“, Hemisphere Publishing Corporation,

Washington (1992).

34

Eggers William, O`Leary John. „If We Can Put a Man on the Moon: Geting Big

Things Done in Government“, Harvard Business Review, Boston (2009).

Rudalevige, Andrew. „Managing the President`s Program”, Princeton

University Press, New Jersey (2002).

Cronin, Thomas.“The State of the Presidency“, Little Brown and Co,

Boston (1975).

Relyea, Harold. „The Executive Office of the President: An Historical Overview“

CRS Report for Congress (2008).

Nathan, Richard. „The Plot that Faild: Nixon and the Administrative Presidency“,

New Jersey (1975).

Roberts, Paxton. „The Council of Economic Advisors: Theory Behind Government

Action“, Gatton Students Research Publication, No 1. Vol. 3.

University of Kentucky, Lexington (2011).

Katz, Bernard. „Biographical Directory of the Council of Economic Advisers“,

Greenwood Press, Westport (1988).

Blachman, Barry. „Congress and US Defence Policy“, Oxford University Press, New York (1990).

Preston, Thomas. „The Presidents and His Inner Circle“, Columbia

University Press, New York (2001).

Izvori sa interneta:

35

http://www.opm.gov/policy-data-oversight/data-analysis-documentation/

federal-employment-reports/historical-tables/total-government-

employment-since-1962/

http://www.house.gov/

https://archive.org/stream/studyofpublicadm00wils#page/4/mode/2up

http://www.trumanlibrary.org/hoover/commission.htm

http://www.whitehouse.gov/administration/eop/cea/economic-report-of-

the-President/2010,

http://www.nationalmuseum.af.mil/factsheets/factsheet.asp?id=1845

http://www.whitehouse.gov/sites/default/files/omb/assets/about_omb/

omb_org_chart.pdf

http://www.nytimes.com/2005/06/10/politics/11cooney.long.html?_r=0,http://www.nytimes.com/2005/06/15/science/14cnd-climate.html?_r=1&oref=slogin

http://www.whitehouse.gov/administration/eop/oa/history

http://www.whitehouse.gov/ondcp

http://www.ustr.gov/about-us/history

http://www.ustr.gov/trade-topics

http://www.whitehouse.gov/administration/eop

http://www.whitehouse.gov/ondcp/military-veterans

http://www.whitehouse.gov/ondcp/women-treatmen

http://www.whitehouse.gov/ondcp/native-americans-and-alaskan-indians

http://www.whitehouse.gov/ondcp/international-partnerships

http://www.whitehouse.gov/administration/eop

http://www.whitehouse.gov/sites/default/files/docs/2014-eop-

budget1_0.pdf

http://articles.philly.com/1994-06-28/news/25834259_1_mclarty-arkla-

president-clinton

36

37