УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Историја

ЗАВРШНИ РАД

(Не)ограничена моћ. Геополитичка заоставштина Збигњева Бжежинског

(Un)limited power. Geopolitical legacy of Zbigniew Brzezinski

Студент Ментор

Милан Цветковић доц. др Мирослав Павловић

Нови Сад, 2019.

1

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Историја

Милан Цветковић

ЗАВРШНИ РАД

(Не)ограничена моћ. Геополитичка заоставштина Збигњева Бжежинског

(Un)limited power. Geopolitical legacy of Zbigniew Brzezinski

Нови Сад, 2019. Потпис студента/студенткиње

Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других аутора.

Овај рад не сме да буде предмет незаконитог присвајања или злоупотребе од

стране других аутора.

This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other

authors' works.

This thesis must not be an object of illegal appropriation or abuse by other authors.

2

Садржај

1. Сажетак .................................................................................................................... 3

2. Увод .......................................................................................................................... 6

3. Научник

3.1. Ране године. Ко, како и зашто? ...................................................................... 12

3.2. Академска делатност ...................................................................................... 19

4. Државник

4.1. Реалполитика на делу. Кина, Арапи и Израел ............................................... 27

4.2. Реалполитика у теорији и пракси. СССР и „мирно ангажовање“ ................. 38

5. Аналитичар

5.1. Ново доба. Амерички примат крајем XX и почетком XXI века .................. 48

5.2. Евроазија. Велика шаховска табла ................................................................ 56

6. Закључак ................................................................................................................ 65

Библиографија ............................................................................................................. 70

3

1. Сажетак

Збигњев Бжежински највише је познат као саветник за националну безбедност,

од 1977. до 1981. године, председника САД-а Џимија Картера. Заједно са Хенријем

Кисинџером, сматра се пиониром једне нове, најпре академске, а касније и државничке

елите која се од старе разликовала не само пореклом него и начином стицања моћи.

Пољски избеглица, а касније амерички грађанин, Бжежински је најпре био изванредан

студент и продукт хладноратовских универзитета, да би своју академску каријеру

крунисао професорским звањем једног огранка „Лиге бршљана“, где се, са надолазећим

генерацијама, константно бавио питањем комплексних међународних односа. Након

успешне академске, имао је никако мање успешну државничку каријеру. Ослањајући се

на снагу сопственог интелекта и на моћ америчке државе, Бжежински је и као академик

и као државник веровао у право јачег, користећи га како би промовисао америчке

интересе у свету. Овај рад ће покушати да на једном месту понуди комплетан пресек

политичке каријере и интелектуалних идеја овог државника, и да покуша да одговори

на питања која се често везују за његово име и/или политику. На тај начин ће циљ овог

рада, тј. упознавање наше јавности са овим, код нас не толико познатим, али никако

неважним државником, бити испуњен. Рад је, између осталог, базиран на литератури

која обухвата како радове самог Бжежинског тако и постхладноратовских историчара

који су изучавали феномен Бжежинског. Структура рада је тематска, како би се

омогућила дубља и шира анализа.

Кључне речи: Збигњев Бжежински, САД, СССР, мирно ангажовање, тоталитаризам,

реалполитика, геополитика, Евроазија

4

1. Abstract

Zbigniew Brzezinski is best known for his role as National Security Adviser, from

1977 to 1981, for US President Jimmy Carter. Alongside with Henry Kissinger, he is

considered to be a pioneer of a new, firstly academic, and later a state elite that distinguished

themselves from the old not only by the origin, but also by the way of gaining power. A

Polish refugee, and later a US citizen, Brzezinski started as an outstanding student and

product of Cold War universities, to crown his academic career with the professorship of a

branch of the "ivy League", where, with the up-and-coming generations, he constantly dealt

with the issue of complex international relations. After a successful academic career, he had,

no less successful, state career. Drawing on the power of his own intellect and the power of

the American state, Brzezinski, both as an academic and as a statesman, believed in the power

of the stronger, using it to promote American interests in the world. This master thesis will

try, in one place, to offer a complete cross-section of both the political career and intellectual

ideas of this statesman, and to try to answer questions that are often related to his name and /

or his politics. This way, the purpose of this thesis - getting to know our public with this,

among them not so well-known, but certainly not irrelevant statesman - will be fulfilled. The

thesis is, inter alia, based on literature that covers both the works of Brzezinski as well as the

post-Cold War historians who have studied the Brzezinski phenomenon. The structure of the

work is thematic, in order to enable deeper and wider analysis.

Key words: Zbigniew Brzezinski, USA, USSR, peaceful engagement, totalitarianism, realpolitik,

geopolitics, Eurasia

5

„Не опстају најјачи припадници једне врсте, нити најинтелигентнији,него они који се

најбоље прилагођавају променама.“

-Чарлс Дарвин

6

2. Увод

Збигњев Бжежински, по једнима архитекта једног времена, изузетан

политиколог и државник, човек чији су се савети радо слушали, а по другима ратни

злочинац који никада није одговарао за своје злочине. Небитно да ли сте присталица

првог или другог мишљења, Бжежински је човек чији су начин мишљења и поглед на

свет обликовали политику Сједињених Америчких Држава крајем 70-тих година, а чије

трагове видимо и данас. Појава Бжежинског била је нешто ново у највишим врховима

Сједињених Држава. Наиме, појавио се човек који је веровао у право јачег, који је био

свестан снаге Сједињених Америчких Држава и који се није плашио да ту снагу

употреби како би промовисао америчке интересе. Доласком Бжежинског на политичку

сцену и његовим постављањем на место Саветника за националну безбедност 1997.

године, америчка политика добила је свежу, или боље речено борбенију крв. За разлику

од Хенрија Кисинџера, за кога се може рећи да је обележио доба пре Бжежинског и који

је био наклоњен преговорима и мирним решењима сукоба, Бжежински је више веровао

у моћ силе и био спреман исту да употреби у америчке интересе. Као и Кисинџер, и

Бжежински је веровао да је права природа политике конфликтна. Као и Кисинџер, и

Бжежински је знао како несугласице између појединих држава могу да доведу до

конфликта и сукоба. Међутим, за разлику од Кисинџера, који је веровао како се

стабилност и мир у свету могу постићи само успостављањем кохезије светских лидера,

Бжежински је, са друге стране, био чврсто уверен да се иста та стабилност и мир могу

успоставити само темељним реструктурирањем међународних односа који би

ограничили, ако не и одбацили, национални суверенитет1.

Међутим, ово не значи да је Бжежински био нека врста безосећајног државника

који је желео да шири утицај Сједињених Држава не размишљајући о последицама.

Напротив, он је био врло прорачунат човек, човек који је знао да је политика прљава

игра и да се у игри са њом, рукави морају засукати. Он је био спреман да делује, и као

стари Римљани, није веровао да треба чекати да време учини своје2, већ је веровао у

своју тј. америчку надмоћ. Управо из тог разлога, паралелно са агресивнијим

иступањем на међународном нивоу је промовисао идеју политичке и културне размене

са совјетским сателитским државама, како би се СССР подрио изнутра. Као што је

1 Gerry Argyris Andrianopoulos, Kissinger and Brzezinski - The NSC and the Struggle for Control of US

National Security Policy, UK, 1991, 39 2 Николо Макијавели, Владалац, Београд, 2003, 28

7

једном приликом рекао Џорџ Маршал: „Војна моћ добија битку, духовна моћ добија

рат.“3 Ово је мишљење једног човека, човека који је аутор овог мастер рада. Због тога

би овај рад требао да буде тема за дискутовање и увод у каснија истраживања лика и

дела Збигњева Бжежинског. Наиме, ова тема је код нас мало истражена, а то не би

требало да је тако. Са Бжежинским на крила америчке политике долази једна снажна

струја која се није либила употребити и силу како би спровела своје интересе. То је,

наравно, природа моћника. Јер човек је такав, научен да се бори за опстанак, и имајући

моћ у рукама, он ту исту моћ користи како би чинио оно што се њему чини као добро.

Овако аутор рада види и посматра историју – као поље сила. Са овим

мишљењем сложиће се и Кит Џенкинс када каже да „имати контролу над властитим

дискурсом значи имати моћ над оним што ви желите да историја буде, уместо да

прихватате оно што други кажу да јесте“4. Из тог разлога, овај рад ће бити једна

историја, приказана на начин који је види аутор. А сваки покушај да се дискутује о тој

историји биће добродошао. Наиме, аутор прошлост, не историју него прошлост5, види

као поље на којем стално делују одређене силе. Ближе, те силе можемо објаснити као

државе, које су током прошлости настајале, мењале геополитичку карту света и

нестајале, а још ближе као државнике који су стајали иза тих држава и чије су одлуке

директно чиниле малопре поменуте ствари. Збигњев Бжежински био је један од тих

државника.

Рођен у Пољској 1928. године, Бжежинског је још као тинејџера погодио ужас

Другог светског рата6, што је само утицало да се код њега промени перцепција света и

да га наведе на мишљење да је добар део светске политике велико мучење.7 Вероватно

је то утицао на њега да изабере свој будући позив и постане један од људи чије су

одлуке битно утицале на свет какав данас знамо. Бжежински је, као и Кисинџер, био

једна нова врста најпре научника, а касније и државника. Како то каже Чарлс Гати, они

су били пионири једног новог модела америчке спољнополитичке елите8. Ова разлика

се најбоље види поредећи Бжежинског и Кисинџера са старим Естаблишментом.

Наиме, док је стара елита долазила до моћи преко својих веза и социјалне хегемоније,

3 Lloyd Albert Johnson, A Toolbox for Humanity: More Than 9000 Years of Thought, Canada 2003, 152 4 Keith Jenkins, Promišljanje historije, Zagreb, 2008, 2 5 Прошлост и историја не морају да значе исто. Овде се првенствено мисли да је историја све оно што је

записано о прошлости. 6 Читај нациста у Пољској 7 У интервјуу за Al Jazeera 2010. године. 8 Charles Gatti, Zbig; The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski, John Hopkins University Press, 2013, 20

8

Бжежински и Кисинџер су сами себи морали да прокрче пут, а уз то су играли и по

новим правилима. Били су амбициозни, вредни, самопромовишући, а што је најважније,

ослањали су се на три послератне творевине: тзв. Хладноратовске универзитете9, раст

сиве зоне између академског ангажовања и учествовања у политици и повећање

политизације међу спољнополитичким чиновницима10

. Обојица су имала и сличне

животне путеве. Рођени су изван Сједнињених Држава – Кисинџер у Немачкој,

Бжежински у Пољској. Као веома млади обојица су са својим породицама дошли на

амерички континент – Кисинџер, као Јеверејин, бежећи од нациста, Бжежински као син

дипломате који је стациониран у Канади. Обојица су имала веома завидне

универзитетске, да би касније имали исто толико завидне државничке каријере. А оно

што је најважније је да су успели да се окористе горе напоменутим тековинама

послератне ере. Док су се раније старији државници ретко кад појављивали на

телевизији, Бжежински, Кисинџер и новија елита су користили нове технологије

промовишући себе и своје идеје. Пораст сиве зоне између академског ангажовања и

ангажовања у политици огледа се и у великом броју радова универзитетских професора

који су се односили на тренутна дешавања у ери Хладног рата. Године 1964, и

Бжежински и Кисинџер су били замољени од стране Савета11

да напишу серију радова

на тему трансатланских односа и да те радове издају. Као резултат тога, Бжежински

издаје Alternative to Partition у којем је изнео своју идеју мирног ангажовања (енгл.

peaceful engagement) у Источну Европу. Како није прихватао подељену Европу,

Бжежински се залагао да Сједињене Државе окупе државе Источне Европе ближе,

охрабре културну и економску размену како би смањили напетости Хладног рата, а у

исто време повећали контрадикторности у Совјетском блоку12

. Овај термин ће касније

и постати окосница политике Бжежинског.

9 Ушавши у период тзв. Хладног рата, Сједињене Државе имале су потребу за огромним знањем из

великог опсега области, од нуклеране физике, до економије и страних језика. Све ово из разлога како би

парирали свом тадашњем супарнику Совјетском Савезу (како би направили атомску бомбу, промовисали

економску развијеност у земљама Трећег света и управљали далеким земљама). Из тог разлога, америчка

влада се окренула универзитетима и почела да даје огроман новац универзитетима као што су Харвард,

Колумбија и Станфорд. Овај новац је имао ту моћ да претвори највеће универзитете у снажне

истраживачке центре и гарантује међународну предност Сједињеним Америчким Државама у многим научним областима. 10

Charles Gatti, Zbig; The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski, John Hopkins University Press, 2013,

20 11 Савет за спољне послове (енгл. Council on foreign relations), основан 1921, је америчка непрофитна

организација специјализована за спољнополитичка питања која се тичу Сједињених Америчких Држава. 12 Charles Gatti, Zbig; The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski, John Hopkins University Press, 2013,

23

9

Користећи се новим правилима игре, и у складу са новом политичком елитом

која је добијала на замаху, Бжежински је, 1972. године, са Дејвидом Рокфелером,

Робертом Боувијем, МекЏорџ Бандијем13

и другима основао Трилатералну Комисију,

приватну групу елита из Европе, Северне Америке и Јапана, која је имала за циљ да

промовише политички и економски дијалог у свету. Радећи у овој комисији,

Бжежински ће упознати Џимија Картера, препознати потенцијал и прикључити му се

1976. у његовој трци за председника САД-а.

О Бжежинском није писано много. На енглеском језику постоји шачица књига

које су посвећене одређеним периодима његовог живота, његовом академском,

политичком и аналитичком деловању. Управо таквим књигама, у поглављима који

говоре о његовом академском деловању, овај рад ће се користити. Овде се првенствено

мисли на књигу Чарлса Гатија Zbig The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski и

књигу Џастина Вајса Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, које садржи и доста

информација о његовом детињству. На српском језику таква књига не постоји.

Историчари су много више писали о Хенрију Кисинџеру, што на први поглед

изненађује, с обзиром на чињеницу да су и Кисинџер и Бжежински ималу веома сличне

животне путеве.

Чињеница да о Бжежинском није много писано, не дозвољава да се критички

упореде радови неколико аутора како би се дошло до најреалијег приказа лика и дела

Збигњева Бжежинског. Међутим, ово не треба да делује обесхрабрујуће. Велики део

опуса Збигњева Бжежинског доступан је широј јавности. Књиге попут његове мастер

тезе под називом Russo-Soviet Nationalism, докторске дисертације The Permanent Purge,

неколико обимних студија, као што су књиге Velika šahovska tabla, Veliki promašaj –

rođenje i kraj komunizma u XX veku, Between Two Ages, Second Chance – Three Presidents

and the Crisis of American Superpower, налазе се „на интернету“. Поглавља која буду

говорила о његовом политичком и аналитичком ангажовању, поред осталих, користиће

се и оваквим књигама. Поред тога, на интернету се налази и безброј његових

интервјуа, спровођених крајем прошлог и почетком овог века, у време када је

Бжежински увелико био еминентна личност на геополитичком пољу, на основу којих се

може доћи до сазнања какву ће улогу, по његовом мишљењу, играти САД у блиској

будућности. На основу свега тога, аутори могу, проучавајући писање о њему, затим

његово писање и начин мишљења, да дају своју оцену Збигњева Бжежинског. А једног

13 Амерички стручњак за спољнополитичка и одбрамбена питања. Био на положају Саветника за

националну безбедност од 1961 . до 1966. године.

10

дана, када тај поступак понови неколико аутора, историчари ће моћи, паралелном

анализом, да одреде тај један, најреалнији приказ.

Као што је већ поменуто, овај рад је виђење аутора. Живот и дело Збигњева

Бжежинског биће приказан онако како је то видео аутор рада. И као што је то већ

поменуто, свака дискусија о томе ће бити добродошла. Ово се напомиње јер свака

историја тј. свако писање о прошлости, служи некоме. Овде су опет присутне идеје

Кита Џенкинса када каже да се погрешно поставља питање када се пита Шта је

историја? Уместо тога треба се поставити питање КОМЕ служи историја?14

Историја

Збигњева Бжежинског је служила некоме. Служила је интересима Сједињених

Америчких Држава. Он је писао, заступао и борио се за њене интересе у складу са

својом идеологијом. Исто тако ће и ова историја служити некоме. Служиће људима

који ће желети да се упознају са оставштином Бжежинског, а биће написана онако како

је аутор видео Бжежинског, као једног врло прорачунатог и интелигентног човека, који

је знао како функционишу политичке игре и који је био спреман да се исте упусти са

борбеним ставом. На наредним странама ће бити приказан само један мали фрагмент

прошлости, јер је прошлост у целини немогуће спознати. Наиме, може се о једном

догађају оставити много докумената, али ниједан документ нам не може саопштити

више од онога што је мислио онај који га је саставио15

. Због тога је немогуће приказати

прошлост у целини, онако како се она догодила, већ је могуће само правити

реконструкције прошлости, али опет онако како их аутор види на основу сачуваних

докумената који опет не говоре о укупној прошлости из горе наведених разлога. А

другачије ни не може бити јер историја није егзактна наука. Може постојати запис

неког догађаја и неко, условно речено, опште-прихваћено мишљење о њему, али ће се

временом, а то је сигурно, променом начина гледања или перспективе, појавити ново

читање тј. мишљење о истом догађају16

. Из тог разлога, овај рад ће бити историја једног

човека, аутора, тј. покушај реконструкције макар једног дела прошлости, јер прошлост

нам је разумљива једино у светлу садашњности, а садашњост можемо у потпуности да

разумемо тек у светлу прошлости17

. Са тим, како је то незаобилазно код геополитичких

тема, овај рад ће се дотакнути и садашњости и покушати да, у кратким цртама, опише

данашње стање како геостратешких играча, тако и геополитичких стожера. На тај

14 Keith Jenkins, Promišljanje historije, Zagreb, 2008, 25 15 Edvard Halet Kar, Šta je istorija?, Čačak, 2001, 13 16 Keith Jenkins, Promišljanje historije, Zagreb, 2008, 13 17 Edvard Halet Kar, Šta je istorija?, Čačak, 2001, 63

11

начин ће бити дат одговор на питање како је Бжежински, делујући касних 70-тих и

раних 80-тих прошлог века, а пишући све то време, предвидео геополитичку карту

света данас.

12

3. Научник

3.1. Ране године. Ко, како и зашто?

Писање о Збигњеву Бжежинском није нимало лак задатак. Јер, као што је речено

у уводу, за једне он је визионар, за друге злочинац. Због тога је најбоље да кренемо

испитивање од самих почетака. Да видимо ко је Збигњев Бжежински (где је рођен, да

ли је нешто утицало на њега још у детињству да усвоји идеје и принципе којима се

касније водио). Након тога видећемо како је текао његов успон најпре на академској, а

касније и на политичкој сцени Сједињених Америчких Држава и како је он промовисао

своје идеје и ставове, прво у књигама, а касније и на политичкој карти. Тек када дамо

одговоре на ова питања и тако заокружимо његов лик и дело, ми ћемо моћи да дамо и

одговор на питање зашто је управо он обележио једну епоху и да ли је та улога била

добра или лоша.

Уколико је неко макар мало упознат са ликом и делом Бжежинског, веома лако

може доћи до закључка да су догађаји у његовом раном детињству оставили дубоке

трагове код њега и утицали да прихвати идеје и ставове које је заступао касније током

живота. Збигњев Бжежински рођен је 28. марта 1928. године у Варшави у Пољској.

Његов отац, Тадеуш, био је члан министарства спољних послова Пољске и као такав,

1931. је ставиониран у Берлин. Тадеуш је повео своју продицу са собом и на тај начин,

Бжежински је првих десет година свог живота провео гледајући успон Трећег Рајха из

прве руке.18

Само неколико месеци пред почетак Другог светског рата, Тадеуш из

страха за свој и живот своје породице, прихвата прекоманду у Канаду, сели своју

породицу и из Канаде почиње да посматра поделу домовине између Трећег Рајха и

СССР-а.19

Ови догађаји су сигурно оставили дубок траг у сећању малог Збигњева.

Подела домовине између две тоталитарне земље, од којих је успон једне видео

сопственим очима, утицали су да се код њега јави одбојност према тоталитарним

државама. Ова одбојност ће се касније прво одразити у његовом писању, а након тога и

у његовом политичком деловању, јер ће прва асоцијација на Бжежинског бити анти-

совјетизам.

За периоде живота Бжежинског се може рећи да су интелектуално повезани.

Средином XX века, он је искористио своју теорију тоталитаризма како би изградио

торањ идеја на који је стално нешто додавао. По сопственим речима, већи део свог

18 Justin Vaisse, Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press, 2018, 17-18 19 Andrzej Lubowski, Zbig: The Man Who Cracked the Kremlin, New York, 2011, 11

13

одраслог живота је „провео смишљајући стратегију како да поткопа Совјетски блок“.

Такође је увек тврдио да „има теорију како то да уради, концепт који је датирао у 60-те

године XX века“.20

Његов циљ, кроз читаву академску и политичку каријеру, био је да

изазове колапс совјетског система и успостави америчку доминацију. Он је веровао да

је совјетски систем, једна тоталитарна машина која је тежила идеолошкој једноликости,

застарио. Такође је предвиђао његов неизбежан крај, тврдећи да ће политички

ревизионизам у сателитским државама полако подривати комунистички свет, а његова

терорија мирног ангажовања само је требала да охрабри тај ревизионизам кроз

културну, политичку и интелектуалну размену Истока и Запада. Америчка влада је

требала да се укључи у политику Источне Европе, делујући као мировни надзорник

преговора. На тај начин, дајући подстицај сателитским државама да на Сједињене

Државе гледају као на лидера, Бжежински је желео да спреми Сједињене Државе за еру

у којој Совјетски Савез више неће постојати.

Усвајање идеја анти-тоталитаризма и анти-совјетизма још у младалачким

данима, само је утицало на њега да се тим идејама посвети и за време студирања. Након

што је дипломирао на МекГил универзитету, отишао је у Сједињене Америчке Државе

где је, на Харварду, стекао докторат из области Совјетских студија 1953. године и

постао истраживач у Сојветском истраживачком центру, а 1960. године и професор на

универзитету Колумбија .21

Паралелно са академском каријером, градио је и ону државничку. Све је то

почело 1957. године, када је упознао Џона Ф. Кенедија. А онда, када је Кенеди, тада

сенатор из Масачусетса, почео председничку трку 1960. године, Бжежински се

пријавио као волонтер и био изабран у Кенедијев саветнички тим за спољне послове.22

Након атентата на Џона Кенедија 1963. године, Бжежински је постао незванични

саветник Линдона Џонсона, који га је прогурао у Стејт Дипармент, где је добио

репутацију „звезде у успону“ унутар естаблишмента Демократске партије.23

Као такав,

много се разликовао од старог естаблишмента. Наиме Бжежински је, заједно са

Хенријем Кисинџером, који је имао веома сличан животни пут као и он, био пионир

једног новог модела америчке спољнополитичке елите. Како би се разумела ова

20 Zbigniew Brzezinski and Brent Scowcroft, America and the World: Conversations on the Future of American

Foreign Policy, New York, 2008, 7 21 Његови студентски дани и академска делатност ће опширније бити описана у наредном поглављу. 22 Justin Vaisse, Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press, 2018, 67-81 и

Andrzej Lubowski, Zbig: The Man Who Cracked the Kremlin, New York, 2011, 23-30 23 Charles Gatti, Zbig; The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski, John Hopkins University Press, 2013,

20

14

трансформација елите, важно је направити паралелу са светом који им је претходио.

Као пример за ово, можемо узети једну епизоду која се одиграла децембра 1960. године

између тек изабраног председника Џона Кенедија и државника Роберта Ловета. Ловет,

рођен 1895, имао је иза себе савршени cursus honorum беле, англо-саксонске

протестантске елите24

- одлично образовање (Јејл и Харвард), пословну (партнер у

Њујоршкој инвестиционој банци) и државничку каријеру (секретар одбране). Кенеди

му је понудио да бира између чак три позиције у својој администрацији – секретар

одбране, секретар финансија и државни секретар. Ловет је понуду одбио и уместо тога

предложио тројицу људи за сваки секретаријат – Роберта МекНамару, Дина Раска и

Дагласа Дилона. Сва тројица су касније ангажована. Ова епизода говори о утицају и

моћи коју је поседовао стари естаблишмент, „мислиоци“ који су креирали амерички

свет средином XX века. Међутим, крајем 60-тих година XX века, на америчку спољну

политику ће све већи утицај имати натурализовани странци са докторским

дипломама25

, као што су Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежински..26

Прекретница код

другог десила се 1960. године, када му је ускраћен мандат на Харварду и када је

одлучио да оде на Колумбију. „Да ми је, којим случајем, понуђен посао на Харварду“,

рекао је „вероватно бих био одушевљен и прихватио бих га. Али онда сам кренуо да

мислим шта ја стварно желим? Рекао сам себи да не желим да из године у годину

шетам по Харварду, носим папире са лекцијом број 7, причам исте шале бруцошима

итд. Желео сам да утичем на свет, да обликујем америчку политику, а Њујорк је био

место за то.“27

Тада се јавља као волонтер у тиму Џона Кенедија и тада креће његов

успон.

Користећи се тековинама новог доба, он је мало-по мало крчио себи пут. Оно

што је доста помогло успону на политичкој лествици, како Бжежинског тако и Хенрија

Кисинџера, јесу медији. Тих 60-тих година XX века, телевизија је доживљавала прави

развојни бум, постајући сила, какву је данас познајемо, у америчком друштву.28

Један

од познатијих примера у којем је телевизија утицала на свест људи, јесте и пример

изборне трке 1960. године између Џона Ф. Кенедија и Ричарда Никсона. Обојица су

били релативно млади и обојица су обећавали благостање у земљи и чврст став према

комунистима у свету, тако да се избор требао обавити углавном на основу личних

24 WASP (White Anglo-Saxon Protestant) на енглеском. 25 Justin Vaisse, Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press, 2018, 117. и даље 26 За детање погледати Увод 27 Разговор Збигњева Бжежинског и Чарлса Гатија, јун 2011. 28 James Patterson, Grand Expetations. The United States, 1945 – 1974, New York, 1996, 446

15

особина. Уследила је серија од четири ТВ дуела, што је умногоме утицало на резултате

избора. Иако је Никсон био доста познатији од свог противника, ипак је Кенедијев

начин наступања на телевизији оставио снажни утисак на аудиторијум, захваљујући

коме је извојевао победу.29

Видећи какву моћ телевизија може да има на широке

народне масе, новија генерација државника ју је одмах препознала и прихватила. До

тада само новински колумниста у новинама као што су Washington Post и New York

Times, Бжежински се од 1965. године често појављује и у телевизијским емисијама у

својству коментатора за међународну политику. Док се припадници старог

естаблишмента никада нису појављивали на телевизији, млађа генерација је ту

могућност искориштавала на сваки могући начин.

Те 60-те године XX века дошло је до смене генерације, до смене једног система

другим, јер су се друштвене мреже и видљивост међусобно појачавале. Развојни пут

једног младог научника, жељног државничке каријере, текао је отприлике овако –

након издавања научне књиге, објављивање једног полтичког дела би од њега учинило

пожељног сарадника дневних новина као што је New York Times. Пишући за такве

новине, он би сигурно привукао пажњу администрације, која би му понудила сададњу.

Захваљујући томе, он би заузврат добило нове друштвене везе, његов статус

еминентног професора би се само повећао, и на крају би га учинило цењеним јавним

стручњаком.30

Захваљујући својој академској делатности, новинским колумнама и

телевизијским наступима, и Бжежински је крајем 60-тих постао еминентна фигура на

политичкој сцени САД-а.

Међутим, како би се постао један од главних фактора који су одлучивали о

међународним потезима Сједињених Држава, а не само поштовани члан

естаблишмента, потребан је био успех и на једном другом пољу – у изборној кампањи.

Бжежински и нова генерација, захваљујући својој репутацији, постали су саветници

неколицини председничких кандидата. Међутим, могло би се рећи да је Хенри

Кисинџер први постигао оно о чему је Бжежински сањао и на тај начин му утро пут за

његов каснији успон. Осам година, од 1960. до 1968. Кисинџер је радио у тиму Нелсона

Рокфелера31

, који је неуспешно покушавао да добије републиканску номинацију. А

онда 1968. године, Кисинџер је постављен за Саветника за националну безбедност од

29 Henri Bemford Parks, Istorija SAD, Beograd 1985, 748 -749 30 Charles Gatti, Zbig; The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski, John Hopkins University Press, 2013,

25 31 Нелсон Рокфелер (1908 – 1979), укук Џона Д. Рокфелера, бизнисмен, дугогодишњи гувернер Њујорка и

потпредседник САД-а у периоду од 1974 . до 1977. године.

16

стране новоизабраног председника Ричарда Никсона. Иако су и тада „мислиоци“32

били

утицајни, Никсон је за свог саветника изабрао човека потпуно другачијег профила. Овај

догађај је означио смену генерација, преношење штафете на млађу елиту и сигурно је

утицало на Бжежинског да поверује у снагу свог интелекта и своје могућности и крене

путем којим је пре њега пошао Кисинџер.

Те 1968. године он је видео да један човек, који није уживао исте повластице као

стара генерација и који при томе није рођен у границама Сједињених Америчких

Држава, може да се попне толико високо на друштвеној лествици и постане Саветник

за националну безбедност председника САД-а. Многе се паралеле могу повући између

Кисинџера и Бжежинског, паралеле које многим историчарима западну за око.33

Поред

сличних животних путева, обојица су били амерички пионири у заговарању и

спровођењу реалполитике.34

Међутим, можда би било боље рећи да она реалполитика,

како ју је дефинисао Лудвиг Рошау35

, у политичким круговима Сједињених Америчких

Држава почиње да се спроводи тек са појавом Бжежинског. Оне идеје које је фон Рошау

изнео у својим „Темељима Реалполитике“, Бжежински је инкорпорирао у своју

политику, верујући да стабилност у свету може да успостави само једна суперсила,

намећући своја правила. Сам Бжежински је веровао, исто као и Кисинџер, да је права

природа политике конфликтна и да несугласице међу појединим државама могу да

доведу до сукоба. Како би се спречили ти сукоби, он је веровао да се стабилност и мир

у свету могу успоставити једино темељним реструктурирањем међународних односа

који би ограничили, ако не и одбацили, национални суверенитет.36

Ограничење

националног суверенитета, према Бжежинском, могла је у дело да спроведе само једна

светска сила, а ту силу он је идентификовао са Сједињеним Америчким Државама.

32 („wise men“ енгл.) група спољнополитичких старешина чија је политика обликовала међународне

односе у раном периоду Хлаадног рата. Међу познатијим члановима су се налазили Дин Ачесон, Џорџ Ф.

Кинан, Аверел Хариман и Роберт Ловет. 33 Видети: Gerry Argyris Andrianopoulos, Kissinger and Brzezinski. The NSC and the Struggle for Control of

US National Security Policy, UK 1991 34 Појам „реалполитика“ се везује за почетак XIX века и име Лудвиг фон Рошау. Историчари често али

погрешно, везују настанак појма „реалполитика“ за имена као што су Клеменс фон Метерних и Ото фон

Бизмарк што и звучи примамљиво с обзиром на политику коју су они спроводили. За више детаља

видети: John Bew – Realpolitik: A History, Oxford University Press 2015, 21 - 25 35 У својој књизи „Темељи Реалполитике“ из 1853. године Лудвиг фон Рошау изнео терију да је, између осталог, одлучујући фактор у политици право јачег (што значи да суверенитет није „природно право“ већ

само одраз моћи) као и да је најефективнија влада она која успе да инкорпорира најјаче друштвене снаге

у држави, усмери њихову енергију и омогући баланс међу њима. Што је унутрашња хармонија једне

државе складнија, то је њен потенцијал већи. За више видети: John Bew – Realpolitik: A History, Oxford

University Press 2015, 32 36 Gerry Argyris Andrianopoulos, Kissinger and Brzezinski - The NSC and the Struggle for Control of US

National Security Policy, UK, 1991, 39

17

Међутим, Сједињене Америчке Држае нису биле једина светска сила у ери

Хладног рата. Иза гвоздене завесе37

постојала је још једна сила која је исто тако тежила

да успостави „стабилност и мир у свету“, такође намећући своја правила. А када у свету

постоје две силе, од којих свака жели да се наметне оној другој и од којих свака жели

да успостави „стабилност и мир у свету“ онако како то њој одговара, логично је да ће

између њих доћи до напетости и надјачавања, ако не и сукоба, све док на ногама не

остане да стоји само једна од њих. Та друга сила био је Савез Совјетских

Социјалистичких Република или скраћено СССР. По Бжежинском, разлике између

САД-а и СССР-а као и оне у њиховим политичким системима су биле огромне, иако је

њихов крајњи циљ био идентичан. Наиме, он је и Сједињене Државе, као и СССР и

Кину, видео као државе које желе да успоставе промене у светском поретку, али их

никада није стављао у исти кош. По њему, Кина и Русија, као револуцинарне силе, су

биле опасне по светски мир јер су подстицале конфикт и насиље како би

трансформисале постојећи међународни систем, па су због тога оне биле „лоше“ јер су

промене које су оне промовисале биле опасне по светску стабилност.38

За разлику од

њих, Сједињене Америчке Државе, иако су тежиле успостави светске стабилности, оне

никада нису промовисали насиље у те сврхе. Он ово објашњава чињеницом да

„креативно и иновативно“ америчко друштво има огроман утицај на друштва у

глобалу, али да и то има своје добре и лоше стране. Он каже: „ (...) оно истовремено

промовише и поткопава америчке интересе како су их дефинисали амерички

политичари; помаже да се унапреди сарадња у већој размери чак и када нарушава

постојеће друштвене или економске структуре; она и поставља темеље за добробит и

стабилност и појачава снаге које раде за нестабилност и револуцију ... Имплицитно и

често експлицитно по узору на амерички образац, модернизација представља

потенцијално веће економско благостање, али у том процесу ремети постојеће

институције, подрива владајуће обичаје и подстиче љутњу која се фокусира директно

на извор промена - Америку.“39

Такође је рекао: „Моје виђење америчке улоге у свету

37 Неколико месеци након завршетка Другог светског рата, Винстон Черчил говорећи на

Вестминстерском колеџу у Мисурију, на позив председника Трумана, стао је је страну САД-а говорећи чврстим гласом против Совјета и рекао да је у Европи спуштена гвоздена завеса. Черчил је тада рекао:

„Од Шћећина на Балтику до Трста на Јадрансокм мору, разапета је гвоздена завеса преко континента.

Колико сам видео код наших пријатеља Руса и савезника за време рата, убеђен сам да они ништа не цене

више од снаге, а најмање поштују слабост, посебно војну слабост“. За више видети: James Patterson,

Grand Expectations. The United States, 1945-1974, New York, 196 38 Gerry Argyris Andrianopoulos, Kissinger and Brzezinski. The NSC and the Struggle for Control of US

National Security Policy, UK 1991, 41 39 Zbigniew Brzezinski, Between Two Ages: America’s Role in the Technetronic Era, New York 1970, 24-34

18

је оптимистично. Ја заиста верујем да ово друштво има капацитет... да превазиђе

потешкоће инхерентне у овој тренутној историјској транзицији.“40

На тај начин,

промена коју промовише Америка је „добра“ пошто је конфликт, који из ње проистиче,

ненамеран.

Уклесан, у ове његове речи, налази се аргумент да једино Сједињене Државе

имају способност да поведу човечанство у стабилну будућност. Њене институције, као

што су либерализам и демократија, биле су као ватра у којој су се ковале велике идеје.

Захваљујући овоме створен је преседан одлучности и изузетности у америчком

друштву, којем није било равном ни у једном другом. И поред оваквог, можемо рећи

светог мишљења о Сједињеним Америчким Државама као спасиоцу човечанства,

највећи део опуса Збигњева Бжежинског односио се на СССР, њену историју, развој,

водеће идеје итд. Зашто? Наиме, он је СССР сматрао главним такмацем САД-а и

антагонистом Хладног рата. СССР је својом жељом да изведе светску револуцију и

успостави комунизам у целом свету, при том не презајући од насилних метода, била

опасна по светски поредак. Из тог разлога, неопходно је било да се пронађе начин како

да се Совјетски савез у томе спречи, али тај начин никако није смео бити насилан. Као

резултат таквог размишљања, 1964. Године он издаје књигу под називом Alternative to

Partition у којој износи свој начин размишљања и своју теорију како би тај задатак

требало извршити, теорију која ће постати окосница његове политике. Ту теорију, он је

назвао мирно ангажовање (енгл. Peaceful Engagement).41

Каква размишљања је ова

теорија садржала? Наиме, он није прихватио подељену Европу, насталу након Другог

светског рата, јер се плашио утицаја који Совјетски Савез, физички ближе западној

Европи од Сједињених Држава, може имати на исту. Из тог разлога, америчка влада је,

веома лукаво и на све могуће начине, требала да се укључи у политику источне Европе.

Пошто је 60-тих година XX века полако почео да се јавља политички отпор комунизму

у сателитским државама, по теорији мирног ангажовања Сједињене Државе су само

требале да охрабре тај отпор кроз културну, политичку и интелектуалну размену

Истока и Запада. Другим речима, сателитским државама огрезлим у сиромаштву након

Другог светског рата, требало је показати све чари Западног Света и богатство које је са

њима долазило.

40 Исто, 6 41 Више о овој теорији, њеним коренима и импликацијама, прочитати у поглављу Реалполитика у теорији

и пракси. СССР и „мирно ангажовање“.

19

3.2. Академска делатност

Када неко спомене име Збигњева Бжежинског, обично је прва асоцијација на то

његова државничка каријера. Међутим, можда ће звучати чудно, али он је само шест

година свог живота провео у државној служби, док је остале провео у академским

водама или разним комисијама, анализираући и проучавајући Совјетски савез и

међународне односе. Како знамо да је он живео деведесет година, ово нам оставља

временски простор од пуних шездесет и пет година, током којих је он стварао,

проширивао и мењао по потреби, своју геополитичку мисао кроз своје књиге. За то

време написао је више од десет великих радова који су се односили на теорију

тоталитаризма, Совјетски блок и геополитичке односе након завршетка Хладног рата,

као и много, по обиму и важности, мањих радова. Ово поглавље ће бити посвећено

његовим радовима који су се односили на теорију тоталитаризма и Совјетски блок, а

које је он писао током 50-их и 60-их година XX века, као и његовој професорској

делатности која је трајала преко педесет година.

Совјетологија 1950. године, када се Бжежински појавио на сцени, је још увек

била поље у формирању. Центри за проучавање Совјетског савеза на великим

универзитетима, као што су Колумбија и Харвард, још су били у формирању а радови

који ће дефинисати ране године овог поља су се тек требали појавити у штампи. У исто

време, на монтреалском МекГил универзтету, млади Бжежински је управо завршавао

своју мастер тезу на тему свих националности у оквиру Совјетског савеза. У овој тези

Бжежински је изнео низ закључака, сугеришући да би успон руско-совјетског

национализма, отуђивањем не-руског становништва, могао представљати основу за

„мултинационалну антисовјетску верзију Коминтерне“ и на тај начин на крају „у

великој мери помоћи стицању слободе тог не-руског становништва“.42

Управо су у

овом раду садржана два концепта који ће играти значајну улогу у каснијим радовима

Збигњева Бжежинског: први, покушаји да се искористе владајући социјално-научни

концепти док се истовремено проучава шира политичка визија СССР-а; и други: фокус

на комплексну везу између идеологија и институција.

Историја нас учи да сваког човека дефинишу одлуке које доноси у тешким

тренуцима. Бжежински је имао неколико таквих тренутака, и може се рећи да је у

већини случајева доносио добру одлуку. Један од тих тренутака догодио се у лето 1950.

42 Zbigniew Brzezinski, Russo-Soviet Nationalism, MA thesis, McGill University 1950, 145-146

20

године, исте године када је издао своју мастер тезу на монтреалском МекГил

универзитету. Као и сваки дипломац жељан академске каријере, и он је желео да

настави школовање, али није имао новаца. Међутим, срећа му се осмехнула.

Хладноратовски универзитети су тих година радили свом снагом и Бжежински је добио

посао асистента у Руском истраживачком центру, који му је донео толико потребан

новац за одлазак на Харвард.43

Прихватио је понуду и отишао на Харвард, где ће

провести наредних десет година. За то време написаће два значајна рада која ће га

сврстати у друштво младих, тек надолазећих совјетолога и упознати академску јавност

са његовом мисли.

Година 1956. представљала је велики успех за Бжежинског. Те 1956-те, са само

двадесет и осам година, он је издао две важне књиге. Прва је била његова прва

монографија под називом The Permanent Purge и друга Totalitarian Dictatorship and

Autocracy44

, књига на којој је као коаутор радио његов саветник и ментор у раним

годинама, Карл Фридрих. Можда је судбина хтела да ове две књиге, које ће дати важан

допринос како совјетологији тако и геополитици, изађу баш те 1956. године, исте

године када се Источна Европа први пут побунила против совјетског стиска. Одмах

након Стаљинове смрти 1953. године и „слабљења“ политичког надзора, нарочито

након Хрушчовљевог говора на Двадесетом конгресу КПСС 1956. године, у Пољској и

Мађарској дошло је до разговора о недостацима и манама комунистичког режима.45

Охрабрени чињеницом да је тада први пут један совјетски руководилац отворено

говорио о злочинима почињеним у Стаљиново доба46

, Пољску и Мађарску је понео

талас дестаљинизације. Међутим, на жалост национално и либерално орјентисаног

становништва те две земље, Совјетски савез је брзо повратио контролу над

„изгубљеним чедом“, потегнувши на Мађарску чак и тенкове. Управо су ове епизоде

показале, иако се на први поглед није тако чинило47

, да су комунизам и Совјетски савез

43 Посао му је обезбедио Мерл Фејнсон, тада редовни професор на Харварду, чија је ужа специјаност био

Совјетски савез. 44 „Непрестана чистка“ и „Тоталитарна диктатура и аутократија“, слободан превод на српски језик. 45 Волтер Лакер, Историја Европе. 1945 – 1992, Београд 1999, 372 46 Исто, 486 47 Одмах након контрареволуције и напада од стране СССР-а, широм Европе дошло је до великог таласа

негодовања. Страсти су се узбуркале, а током више месеци изгледало је да је совјетски напад заувек

уништио могућност приближавања Истока и Запада. Са друге стране, цинични посматрачи су

предвиђали да ће се ова епизода врло брзо заборавити, што су наредни догађаји само потврдили. Сам

напад није имао великог утицаја изван Западне Европе. Било је и негодовања у Уједињеним нацијама,

неколико западноевропских комуниста је из протеста напустило партију, али је комунистички табор

убрзо повратио некадашњу равнотежу снага. Совјетска одлука о нападу на Мађарску прихваћена је као

таква. Запдни државници, после прикладне паузе, су обновили односе са Москвом; према њима, то је

21

као његова инкарнација веома слични оном моделу тоталитарне државе каквог га је у

своје две књиге из 1956. године представио Бжежински.

Totalitarian Dictatorship and Autocracy била је једна од првих књига која је

тоталитаран модел државе директно упоредила са Совјетским савезом и једна од

најважнијих књига са којом се креће у изучавање тоталитарних система. Сам термин

„тоталитаризам“ датира у 20-те године XX века и узима се како би се описали

политички системи које су у тадашњој Италији и Немачкој створили Бенито Мусолини

и Адолф Хитлер.48

Међутим, употреба овог термина експлодирала је 50-тих година XX

века из више разлога: растућа опасност од стране Совјетског савеза, нарочито након

успешне пробе атомског оружја, настанак Народне Републике Кине и севернокорејска

инвазија њеног јужног суседа. У оваквим околностима, 1951. године излази књига Хане

Арент Извори тоталитаризма, књига која са правом може понети епитет авангардне.

Хана Арент је овом књигом приближила франкфуртску школу критике тоталитаризма

америчкој политичкој елити. По њеним речима, под тоталитаризмом, појединци су

били потпуно атомизирани, лишени могућности да се ефективније повежу.49

Сама

држава није била само доминантна већ и једина сила која је обликовала друштво.

Чињеница да је њена мисао имала мало додирних тачака са СССР-ом није утицало на

одличан пријем ове књиге.50

Отприлике у исто време Карл Фридрих, немачки

политички теоретичар на Харварду и пријатељ Хане Арент, дао је своју дефиницију

тоталитаризма, преформулишући неке њене идеје како би више одговарале совјетском

моделу. Године 1953. Фридрих је, у једном есеју, навео пет одличја тоталитарних

друштава: службена идеологија, „јединствена масовна партија правих верника“,

монопол над средствима за насиље и комуникације и „систем полицијске контроле“.

Као и Арент, и Фридрих је идентификовао тоталитаризам као симптом модерног

друштва, али је оставио по страни питање атомизације друштва и признао могућу

„еволуцију“ тоталитарног друштва.

била унутрашња ствар совјетске интересне сфере. Помоћ коју јеМађарска тражила у одлучујућим сатима

остала је без одговора, јер нико због Мађарске није желео нови светски рат. 48 За детаље погледати: Андреј Митровић, Време нетрпељивих, Подгорица 1998, 166-252. У седмој глави

ове књиге, под називом Ауторитарни национализам аутор описује околности у којима су настали фашизам у Италији и нацизам у Немачкој као и средства на која су се, приликом доласка на власт,

ослањала ова два политичка покрета и Roger Griffin, The Nature of Fascism, Great Britain 1991. У трећој и

четвртој глави аутор наводи карактеристике фашизма у Италији и Немачкој. 49 Hana Arent, Izvori totalitarizma, Beograd 1998, 326-331 50 „Њена обимна расправа о антисемитизму и расизму има мало додирних тачака са СССР-ом, док књизи

недостаје одговарајућих дискусија о коренима Стаљинове идеологије који се могу наћи у марксизму.“ За

више видети: Margaret Canovan, Hannah Arendt. A Reinterpretation of her Political Thought, Cambridge

University Press, 1992, Chapter 2

22

Три године касније, изашло је дело на којем је Фридрих радио заједно са

Бжежинским. Totalitarian Dictatorship and Autocracy је мало одступао од есеја из ког је

настао: тоталитаризам је виђен као модерни феномен који је попримио сличне облике у

међуратној Немачкој, Италији и СССР-у. Пет одличја тоталитарних друштава остала су

нетакнута, с тим да им је сада додат шести: тотална контрола над економијом.

Бжежински и Фридрих су одступили од тема које су интересовале тадашње политичке

теоретичаре, као што су улога идеологије, државне структуре и веза између политике и

друштва. Тоталитарној идеологији, они су придали мало важности, називајући је ништа

више до „отрцаног преписивања традиционалних идеја уређених на некохерентан

начин, чинећи их веома примамљивим слабим људима.“ Није било друштва о којем се

могло говорити; једино је породица представљала „оазу у мору тоталитарне

атомизације.“51

Ова промена, прихватање идеје атомизације друштва Хане Арент, коју

је Фридрих у оригиналном есеју оставио по страни, може се са разлогом преписати

Бжежинском.

Бжежинскова прва монографија, The Permanent Purge, имала је много

заједничког са Totalitarian Dictatorship and Autocracy, радом који је написао заједно са

Карлом Фридрихом и који је малопре описан. Оба рада дефинисала су тоталитаризам у

оквиру Совјетског Савеза. Његова прва монографија, The Permanent Purge, као што

наслов сугерише, узела је чистку као суштину совјетског тоталитаризма. Док су неки

посматрачи чистке видели као пароксизме хаоса и ирационалности, Бжежински их је

видео као „технике“ које се користе како би се „постигли одређени политички и

социјалноекономски циљеви.“52

Потказивања, исто тако, нису била резултат

„изопачености људске природе“ већ „добро промишљеног напора како би се

напредовало на друштвеној лествици.“ Пошто су чистке служиле некој функцији –

политичкој и економској сврси, елити као и појединцима, нудећи могућности за

напредовање – оне никада неће нестати.53

Док су чистке касних 30-тих година XX века

биле симбол совјетске тираније у многим књигама, Бжежински их је видео само као

„шлаг на торти“, алудирајући да је велики део посла био завршен много раније. Даље,

он је видео чистке као средство које је олакшало трансформацију економије, омогућило

нестанак једне иоле озбиљне претње Стаљиновој економској политици, као и олакшало

51 Carl J. Friedrich and Zbigniew Brzezinski, Totalitarian Dictatorship and Autocracy, 1956, 3,7,9-10, 18 52 Zbigniew Brzezinski, The Permanent Purge: Politics in Soviet Totalitarianism, Harvard University Press

1956, 8 53 Исто, 37, 62-72

23

трансформацију партије у „стаљинистичку.“54

Из свега приложеног може се извући

закључак. Оно по чему се његов прилаз тоталитаризму разликовао од Фридриховог и

других теоретичара, јесте његово интересовање за импликације како тоталитаризма као

облика владавине тако и чистки као његовог главног обележја.

Као што је већ речено, Бжежински је на Харварду предавао десет година, од

1950. до 1960. када му је ускраћен наредни мандат. Шта се десило? Наиме, Харвард је

тада био препун младих талената који су се борили за место редовног професора. Ту су

били, поред њега, Хенри Кисинџер, Самјуел Хантингтон, Стенли Хофман и други. Сам

Бжежински је признао да се за место није борио и да је веровао да ће му место бити

понуђено, што је било прилично наивно. На крају, мандат је добио Кисинџер и

Бжежински се тада нашао пред правим раскршћем. Онда је себи поставио питање:

„Шта ја стварно желим“? Како није желео да цео живот предаје исте лекције и истим

шалама дочекује нове генерације студената, одлучио је да прихвати место на

Колумбији, где је руководио Истраживачким институтом за питања комунизма.55

На

универзитету Колумбија, он ће остати до уласка у владу као Саветник за националну

безбедност председника Џимија Картера 1977. године, да би се вратио 1981. године,

када је његова служба у Вашингтону истекла. У Њујорку, он је брзо открио предности

великог града, као што су Савет за међународне односе и Foreign Affairs часопис, као и

телевизију. У марту 1962. године, појавио се као први предавач у телевизијског емисији

коју је организовао универзитет на тему светских проблема. За веома кратко време,

захваљујући својим активностима, успео је да изгради репутацију која је превазилазила

границе универзитета Колумбија. Најбољи показатељ овога јесу два покушаја

Харварда, током 60-тих година, да га врате на Кембриџ, укључујући и понуду редовног

професора. Навикнувши се до тада на предности великог града, Бжежински је обе

понуде одбио. „Рекао сам себи, Харвард је бољи универзитет од Колумбије, као што је

Оксфорд бољи универзитет од Сорбоне, али Сорбона је у Паризу, а Оксфорд је у

Оксфорду. Исто тако, Харвард је на Кембриџу, а Колумбија у Њујорку.“56

Вративши се са службе у Вашингтону 1981. године, Бжежински је наставио да

предаје на Колумбији. Међутим, већ крајем 80-тих и велики град га је заситио и кренуо

је да тражи нови академски дом, да би га исте године нашао на универзтету Џон

Хопкинс у Вашингтону. Иако ова понуда није са собом носила редовно професорко

54 Исто, 89, 145 55 енгл. Research Institute on Communist Affairs (RICA) 56 У интервјуу из 2012. године

24

место на универзитету, него предавачко и истраживачко место у „Школи за напредне

међународне односе“57

при овом универзитету, Бжежински је понуду прихватио јер она

са собом није носила бескрајне универзиетске обавезе, већ рад са пажљиво одабраним

студентима који су се истицали својим ангажовањем на универзитету. Првобитно је

имао избор између тог и универзитета Џорџтаун, али је на крају је изабрао први, јер је

по његовом сопственом мишљењу „Џорџтаун био превише академски настројен“.58

Веома важан обичај који је Бжежински успоставио, за време своје предавачке

каријере у Вашингтону, су били недељни ручкови који су окупљали како његове колеге

са универзитета, тако и људе чија је ужа специјаност била међународна политика, а

који су живели на територији Вашингтона. Међу људима који су овде учествовали,

ваљало би издвојити Хелмута Соненфелда59

, Кисинџеровог помоћника за Европу и

Френсиса Фукујаму, тадашњег уваженог професора у „Школи за напредне међународне

односе“ Џон Хопкинс универзитета. Ови састанци били се веома важни, јер су се на

њима размењивала мишљења и идеје о тренутној међународној ситуацији. Састанке би

увек први отворио Бжежински, а затим би сваки учесник имао прилику да изнесе своје

мишљење. Избор људи који су били позвани на ове недељне састанке био је веома

ригорозан, а изабрани су имали обавезу да се одазову позиву. Сам декан „Школе за

напредне међународне односе“ Џон Хопкинс универзитета у то време, Џорџ Пакард,

изјавио је да је „ангажовање Бжежинског најбоља одлука који сам донео као декан. Он

је са собом донео државничко искуство које је овом универзитету недостајало.“60

За предавачку каријеру Збигњева Бжежинског везане су многе анегдоте, које

показују да је он, и поред своје чврсте дисциплине и оштрог става против совјета, умео

да се нашали. Познате су приче како је се на свом првом предавању на универизету

Колумбија, студентима представио као совјетски војни аташе и упоређивао совјетску и

америчку страгегију ратовања, приказивајућу совјетску као супериорнију. Поред тога,

познате су за анегдоте у време Вијетнамског рата. Наиме, за време овог рата,

Бжежински је био мета својих студената јер га је, као саветник Џонсонове

администрације, подржавао. Једном приликом, на ходнику универзитета дошло је до

расправе између њега и његових студената. Када је саслушао њихове аргументе,

смиреним гласом им је рекао да се нада да немају више питања јер „жури да планира

57 енгл. .Paul Nitze School of Advanced International Studies (SAIS) 58 Исто, 169 59 Познат под надимком Кисинџеров Кисинџер, због свог утицаја на Хенрија Кисинџера 60 Charles Gatti, Zbig; The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski, John Hopkins University Press, 2013,

170-171

25

нове геноциде“.61

Џастин Вајс, француски историчар, у својој монографији о лику и

делу Збигњева Бжежинског, каже да се Бжежински није превише плашио оваквих

студената јер нису у довољној мери критиковали совјетску инвазију на Мађарску 1956.

и совјетски упад у Чехословачку 1968. године. Али и поред тога, како аутор наводи,

Бжежински је све своје студенте ценио, а и они су ценили њега.62

Једна од његових студентиња била је и Медлин Олбрајт, будући државни

секретар за време председника Била Клинтона. Њен опис Бжежинског као професора ће

бити пренет у целости: „Први пут сам упознала Бжежинског када је, још као професор

на Харварду, држао семинар на колеџу Велсли. У међувремену, издао је књигу

Совјетски блок, детаљно анализирајући како је Стаљин сторио своје царство. Тада је

још увек био у својим тридесетима, али већ много цитиран и све видљивији у

политичким круговима. За мене је било веома важно да присуствујем том семинару о

компаративном комунизму, тада једној новој идеји. И дан данас, са свим поштовањем

према осталим професорима, мислим да је ово најбољи семинар којем сам

присуствовала. Материјал је био нови, професор изазован, а сви студенти су себе

сматрали најбољим. Бжежински је присутнима додељивао дуга штива на руском језику,

без претходног преиспитивања наше способности да их разумемо. Пошто сам

познавала неке његове колеге, а и била сам доста старија од осталих студената, била

сам у могућности да видим његову људску страну. Међутим, за већину студената он је

био недоступан. Он је био брилијантан, није трпео брбљање и док је говорио пољским

нагласком, то је чинио у савршеним, јасним параграфима. Чак и у том тренутку, није

било сумње да ће играти важну улогу у спољној политици Сједињених Америчких

Држава.“63

У „Школи за напредне међународне односе“ Џон Хопкинс универзитета,

Бжежински је предавао до 1998. године. Међутим, то није значило да је престао да дели

своје огромно знање са другима. Остао је активан и чак задржао своју канцеларију на

овом универзитету, повремено се састајући са својим колегама и студентима. Искуство

које је стекао током академске и државничке каријере помогло му је да будући

председници САД-а, као што су Роналд Реган, Џорџ Буш старији и Барак Обама,

потраже његове савете који су се односили на спољну политику. Пажња која му је и

након 1981. године била посвећена, није се заснивала само на његовој бившој слави.

61 Justin Vaisse, Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press, 2018, 125 62 Исто, 130 63 Madeleine Albright, Madam Secretary. A Memoir, New York 2003, 51-52

26

Редовне публикације, његова појављивања у медијима, учешће у одабраним групама

које су се тицале међународних односа, његови савети који су допирали до највиших

државних врхова, као и његове повремене званичне или полу-званичне мисије,

потврдиле су га у очима јавности и политичара као изразитог стручњака – ауторитета

у свету међународних односа.

27

4. Државник

4.1.Реалполитика на делу. Кина, Арапи и Израел

Делатност Збигњева Бжежинског која је описана у претходним поглављима, као

што су писање књига и анализа међународних односа, а која се одиграла у „пре-

Картерово доба“, односила се углавном на рани XX век и понудила једну визију

будућности, али није успела да тачно утврди шта то Америка треба да ради како би

тамо стигла. Тек 1977. године, са постављањем на место саветника за националну

безбедност председника Џимија Картера, Бжежински је добио прилику да тестира

многе своје идеје које су се односиле на међународне односе и да демонстрира шта то

влада треба да уради како би испунила његову визију америчке надмоћи. Велику улогу

у пружању те прилике играла је сама личност председника Картера и његов

специфичан однос са својим саветником, о чему ће на наредним странама бити речи.

Свог будућег саветника, Џими Картер је упознао 1973. године кроз рад у

Трилатералној комисији. Ова комисија основана је 1973. године, на иницијативу

Дејвида Рокфелера64

и Бжежинског, као приватна организација са циљем да гаји блиске

односе Америке, Европе и Јапана. Тих 70-тих година XX века, Трилатерална комисија

је била на свом врхунцу. О томе колики је утицај имала говори и чињеница да су многи

њени чланови имали кључне позиције у Картеровој администрацији. Ту је био

потпредседник Волтер Мондејл, државни секретар Сајрус Венс и секретар одбране

Харолд Браун – што значи да је са Бжежинским и Картером, сваки члан „унутрашњег

круга“ спољнополитичког апарата администрације био члан те комисије. Већ наредне,

1974. године, Картер је Бжежинском саопштио да планира да се кандидује за

председника САД-а, а овај Картеру понудио своје услуге. Оно што је у овом случају

занимљиво, јесте чињеница зашто је он подржао баш Картера, власника фарме

кикирикија и до тада непознатог гувернера из Џорџије65

. Наиме, и саме демократе,

избор Џимија Картера као представника те партије на председничким изборима,

сматрале су за the longest of long shots.66

Колика је нада полагана у њега, говори и

чињеница да, када је саопштио мајци да ће се кандидовати за председника, она је

64 Дејвид Рокфелер (енгл. David Rockfeller, 1915-2017), банкар и бизнисмен, унук Џона Д. Рокфелера. 65 Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd 2003, 821 66 Long shot, типични енглески израз. Односи се на нешто што се покуша иако су шансе да то успе веома

мале.

28

упитала: „Председник чега?“67

Како би се схватили разлози Бжежинскове подршке и,

на крају, Картеровог успешног избора за председника САД, мора се размотрити

ситуација која је до тога довела.

Године 1974, након избијања скандала Вотергејт68

две године раније, дотадашњи

председник Ричард Никсон подноси оставку и на место председника долази дотадашњи

потпредседник Џералд Форд. Многим Американцима, ова афера, након студентских

протеста 1968. и мучног рата у Вијетнаму, представљала је кап у мору лоших одлука

ове администрације. Многи Американци су вероовали да нешто није у реду, да то више

није она Америка каквом су је сматрали, као стуб демократије, Америка која треба да

послужи као пример осталим државама и као главног кривца сматрали су сам

Вашингтон, унутрашњост Естаблишмента и овалну канцеларију уопште. У очима

многих американаца Никсон је био непријатељ, а Форд, који га је помиловао, знао је да

мора да се држи подаље од човека који га је поставио на место потпредседника. У

таквим околностима, појава Картера представљала је нешто ново. Он је причао тихим

тоном, увек имао осмех на лицу и чинио се другачијим од осталих политичара. Како се

идентификовао као „поново рођени“ хришћанин, наглашавао је своју посвећеност

породичном животу и високим стандардима личног морала што је учинило да људи

буду привучени његовим манирима, прихватајући његову улогу аутсајдера у злим

круговима Вашингтона.69

Те чињенице су вероватно биле разлог да Бжежински, као

одличан аналитичар, схвати ову ситуацију, ситуацију у каквој су се нашли

председнички избори, и понуди своје услуге Картеру. Поред овог, постојао је и још

један разлог, на први поглед дубоко скривен. Наиме, Картерово познавање

спољнополитичких односа је било ограничено. Бжежински је рачунао на ово

неискуство као потенцијалну прилику за себе да одигра јаку улогу у администрацији.

По његовим сопственим речима, Картеру „је био потребан неког попут мене да ради

оно што сам ја радио“, што је значило спроводити политику која је непријатеље САД-а

67 James T. Patterson, Restless Giant. The United States from Watergate to Bush v. Gore, Oxford University

Press 2005, 104-105 68 Афера „Вотергејт“ (егл. Watergate) избила је 1972. године. 17. јуна те године, Никсонови људи су, у сред изборне трке, упали у седиште Демократске странке, у зграду Вотергејт у Вашингтону и били

ухваћени на делу. Случај је доспео и у новине и наредних осамнаест месеци је трајала конгресна истрага

приликом које је откривено доста незаконитих радњи администрације. На крају, 9. августа 1974. године

Никсон је поднео оставку, а Форд, као нови председник, разрешио га је одговорности већ у септембру. За

више информација о овој афери, како је до ње дошло, како се одвијала и завршила погледати: Pol

Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd 2003, 808-817 69 James T. Patterson, Restless Giant. The United States from Watergate to Bush v. Gore, Oxford University

Press 2005, 105

29

стављала у одбранбени положај и чврсто се држати такве политике.70

Како су избори

показали, његова подршка се показала као добро прорачуната одлука и у новој

администрацији заузео је место саветника за националну безбедност.

Један од првих задатака, које је нова администрација себи задала, тицао се

нормализације односа са Кином. Управо на овом задатку почеће супарништво

Бжежинског и државног секретара Сајруса Венса, супарништво које ће се на крају

завршити Венсовом оставком.71

Камен спотицања била је спољна политика тј. тело које

је требало да је води. Наиме, доласком на место председника, Картер је, под

Бжежинсковим утицајем, реорганизовао операциону структуру националне

безбедности, тако што је у доношењу кључних одлука централно место осигурао савету

за националну безбедност, а маргинализовао Стејт дипартмент. Ово је значило да су у

доношењу кључних одлука на спољнополитичком плану главну реч имали саветник за

националну безбедност тј. Бжежински и његов савет, а не Стејт дипартмент и Сајрус

Венс као државни секретар.72

За овакав потез, Бжежински је налазио оправдање у

Картеровим изборним обећањима да неће дозволити појаву „новог Кисинџера“.73

Оно у

чему се он разликовао од Венса, јесте то што је он веровао да су уступци претходне

администрације само охрабрили Совјете и што је био вољан да успостави и искористи

односе са било којом државом само да их обузда. Управо ово је била велика разлика

која се највише оцртавала у питању Кине. Венс је био вољан да ублажи америчке

односе са Кином како би добио што боље односе са Совјетима. Са друге стране, став

Бжежинског био је да се Кина треба искористити као оружје у борби против СССР-а.

На крају, други предлог је прихваћен и спровођен, али до одређене мере.

70 Betty Glad, An Outsider in the White House. Jimmy Carter, His Advisors and the Making of America Foreign

Policy, Cornell University Press 2009, 29 71

Justin Vaisse, Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press, 2018, 279-286 72 Од формирања Стејт димпартмента и увођења функције државног секретара као његовог главног

представника 1789. године, вођење спољне политике је спадало под ингеренције ове установе.

Континуитет ће се нарушити за време председника Никсона који је у свом првом мандату

маргинализовао свог државног секретара Вилијама П. Роџерса у корист саветника за безбедност Хенрија

Кисинџера. У другом мандату ће Кисинџер постати државни секретар, тако да ће вођење спољне

политике поново потпасти под управу Стејт дипартмента. Оно што случај Бжежинског разликује од

Никсонове прве администрације, јесу честе свађе које су вођене између саветника за безбедност и државног секретара, као и Бжежинсков чест „рад на своју руку“. Више о његовим оваквим делатностима

у наредном поглављу. 73 У току изборне кампање 1976. године једна од главних брига Картера била је да се одвоји од Никсона и

Форда и себе прикаже у другачијем светлу. Једна од ретких ствари која је овим различитим људима била

заједничка био је Хенри Кисинџер, саветник за националну безбедност Ричарда Никсона и државни

секретар Никсона и Форда. Картер је ово искористио, и у својој кампањи напао дипломатију „усамљеног

ренџера“, како ју је он звао. У председничкој дебати 6. октобра 1976. године изјавио је да „што се тиче

споље политике, господин Кисинџер је био председник ове земље.“

30

Покретачка снага иза жеље Картерове администрације за „нормализаицју“

односа са Кином, био је Бжежински. Иако није познавао њену историју, економију,

културу и друштво, као што је познавао совјетску, Кина ће оставити дубок траг у

његовој политичкој мисли и каријери. Наиме, он је сматрао да је стварање једног квази-

савеза, упереног против Совјетског савеза, начин да се осигура победа у Хладном рату.

Свесно томе, посветио се задатку да успостави дипломатске односе са Пекингом,

задатку који је Никсонова администрација отпочела 1971/72. године, али није успела да

заврши. Бжежински је на Кину гледао као на антагонисту унутар совјетског блока.

Разумео је да је статус комунистичке Кине другачији од статуса источноевропских

комунистичких држава тј. да Москва има много мање утицаја на Мао Цетунга него на

било ког другог европског комунистичког лидера. Још 1960. године, он је предвидео

идеолошке несугласице између СССР-а и Кине, препознајући прве пукотине у

јединственом блоку. Већ наредне године ублажио је прошлогодишње тврдње, наводећи

да до раскида неће доћи због саме природе интернационалног комунизма. Тада је рекао

да је СССР-у, „дисидентска али усамљена Кина“ много дража него независна Кина.74

Међутим, када је крајем исте године постало јасно да је распад блока неминован,

Бжежински се фокусирао на његово значење и на адекватан амерички одговор на њега.

Одбацио је идеју да САД треба да ураде све како би ојачале совјетског лидера Никиту

Хрушчова у његовој борби са Маом, инсистирајући да СССР и даље представља главну

претњу. Надаље, уступци Хрушчову ризиковали су Маову даљу радикализацију, који

би уступке сматрао као доказ слабости и неодлучности западних лидера. На крају,

уступци би могли још више да охрабре Хрушчова у његовој борби са Маом.

Бжежински је надаље задржао овакав став и, када је 1977. године постао

саветник за националну безбедност, пружила му се прилика да своје идеје испроба у

пракси. Како у то време још није успео да убеди Картера да управљање

спољнополитичким пословима пребаци на савет за националну безбедност, Бжежински

је само могао да посматра Венсовову посету Пекингу у августу 1977. године. Венсова

упуства су од њега захтевала да затражи кинеско признање неког облика званичних

америчких односа са Тајваном, као што су конзуларни. Као државни секретар имао је

ауторитет да иде и даље, али се уздржао, вероватно се плашећи да ће тиме угрозити

74 Zbigniew Brzezinski, The Challenge of Change in the Soviet Bloc,

https://www.foreignaffairs.com/articles/russian-federation/1961-04-01/challenge-change-soviet-bloc, 26. март

2019.

31

ратификацију Уговора о панамском каналу75

у Сенату. Кинези су овакав став

протумачили као корак уназад у односу на политику Никсона и Кисинџера, па је

Венсова мисија пропала. Овакав исход одговарао је једино Бжежинском. Неколико

месеци, након ове неуспеле мисије он је наговарао председника да управо њега пошаље

за Пекинг. Веровао је да је боље позициониран за такав задатак него Венс или чак

потпредседник Мондејл: првог су Кинези видели као превише меког према Совјетима,

док други, као високо позиционирани члан администрације, није смео да ризикује

остваривање успеха несразмерног његовој позицији. Штавише, на крају је добио и

потпредседниково одобрење, који је желео дипломатски успех по сваку цену, као и

подршку секретара одбране Брауна, који је такође видео стратешку предност такве

сарадње.76

У таквој ситуацији, и сам Картер се сложио са оваквим закључцима, и пут

Пекинга послао свог секретара за националну безбедност.

Упутства која му је Картер дао, односила су се на јасну поруку кинеским

лидерима да су САД спремне да одговоре на совјетско наоружавање и коришћење

пуномоћника, нарочито Кубе, како би проширили свој утицај. Маја 1978. године,

стигао је у Пекинг, где је упознао централне фигуре у државној хијерархији Кине:

Хунаг Хуа, министра иностраних послова; Хуа Гуофенг, Маовог наследника на месту

лидера комунистичке партије; и Денг Сјаопинг, заменика премијера и најјачу фигуру у

влади Народне Републике Кине. Кинези су нарочито били задовољни тиме што је он

одлучио да дође баш на дан када се у Тајпеју одигравала инаугурација Чанг Чинг-

Куоа77

као председника „Републике Кине“ – наводни сигнал његове индиферентности

према Тајвану. Током састанка Кинези су инсистирали на томе да су Американци

својим акцијама у Камбоџи изгубили право да „држе лекције“ Кини о људским

правима, нешто што је била главна Картерова брига. Поред тога, захтевали су

повлачење америчких трупа из Јужне Кореје. Међутим, њихова главна брига била је да

САД заузму јасан став према Тајвану. Бжежински их је уверавао да је управо разлог

„нормализације“ односа Картерова одлука о „постојању само једне Кине“, али да

постоје „потешкоће“ – у складу са домаћом политиком, САД су могле да прихвате

75 Сенат је наредне 1978. године ратификовао два уговора по којима је Панамски канал требао бити

предат Панами до краја 1999. године. Уговори су изазвали оштру конзервативну опозиију и

ратификација је на крају једва добила потребну двотрећинску већину у сенату. За више видети James T.

Patterson, Restless Giant. The United States from Watergate to Bush v. Gore, Oxford University Press 2005,

121-122 76 Justin Vaisse, Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press, 2018, 315 77 Син Чанг Кај-Шека. Био председник Тајвана тј. Републике Кине од 1978. па до своје смрти 1988.

године.

32

једино мирно уједињење Тајвана са копном. Рекао је да ће САД наставити да повлаче

војску са острва, али је исто тако није оставио никакву сумњу да САД намеравају

остати у Јужној Кореји. Америчке дипломате које су присуствовале овом састанку,

касније су рекле да је Бжежински био много одлучнији у одбијању кинеских захтева

него што је то био Кисинџер.78

На крају, добивши обећање да ће уједињење острва са

матицом бити крајњи резултат признања, Кинези су донели одлуку да се прилика мора

искористити. Његова мисија је била успешна. Јануара 1979. године уследила је Денгова

посета Вашингтону и Бжежински је био на врхунцу моћи. Картер, Венс па чак и медији

су му приписивали заслуге за „нормализацију“ односа са Кином. Новонастало

пријатељство ће бити стављено на пробу већ неколико месеци касније, када је Конгрес

усвојио Закон о односима са Тајваном79

(енгл. Taiwam Relations Act), али ће се већ после

првих обећања Картера и Бжежинског ситуација стабилизовати.

Поред успеха у нормализацији односа са Кином, Бжежински је допринео још

једном великом успеху Картерове администрације – Споразуму у Кемп Дејвиду. Наиме,

од 6. до 17. септембра 1978. године Картер је био домаћин самита израелских и

египатских лидера у Кемп Дејвиду, где је постигнут договор који је довео до

формалног Египатско-израелског споразума у марту 1979, првог и најзначајнијег

корака према миру између Израела и његових арапских суседа.80

Овај споразум, који је

начино помак у арапско-израелском сукобу81

, представљао је једини случај на коме су у

складу и хармонији радили и Савет за националну безбедност и Стејт дипартмент.

78 Charles Gatti, Zbig; The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski, John Hopkins University Press, 2013,

80-81 79 У прекидању званичних односа са Тајваном, Картерова администрација је изјавила Чанг Чинг-Куу и

америчкој јавности да ће одржати незваничне економске и културне везе са Тајваном. Тајван ће се у овим

областима третирати као суверена нација, чак и ако није призната као таква. Администрација није

оставила никакву сумњу да је намеравала да и даље продаје оружје Тајвану. Денг, иако незадовољан

продајом оружја, одлучио је да не дозволи да се питање нормализације блокира. Из разговора са

Бжежинским, претпоставио је да ће продаја оружја постепено опадати и да ће САД напустити острво.

Међутим, Конгрес је имао другачију идеју. Наиме, кључни чланови конгреса су били љути због грубог

поступања администрације према Тајвану. Оно што је било још важније, они су желели да буду сигурни

да ће се острвљани моћи заштитити ако Пекинг одлучи да прибегне сили у својој жељи за уједињењем. У

таквој ситуацији, Картер је послао нацрт закона у Конгрес и Конгрес је закон прилагодио својим

потребама. Конкретно, Закон о односу са Тајваном је тражио од америчке владе да обезбеди Тајвану војну опрему да се брани, да задржи снаге САД на Пацифику довољно јаке да помогну ако се на то

Вашингтон одлучи и да упозоре Кину у случају да се одлуче на употребу силе. Денг је оваквим законом

био огорчен и убудуће ће сваки пренос војне опреме на Тајван изазвати бесне повике из Пекинга. За

више видети: Nancy Bernkopf Tucker, Dangerous Strait. The U.S. – Taiwan – China Crisis, Columbia

University Press 2005. 80 Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd 2003, 824 81 Више о арапско-израелском сукобу видети: Peter Calvocoressi, Svetska politika nakon 1945, Zagreb 2003,

363-421

33

Бжежинскови погледи о арапско-израелском сукобу почели су да се формирају

крајем 60-тих година XX века. Он је био један од ретких политичких аналитичара који

су решење арапско-израелског конфликта видели у стварању палестинског ентитета.

Заговарао је аутономну палестинску државну на Западној обали, удружену са Јорданом,

и хибридни статус за Јерусалим који би му омогућио да буде и палестинска и израелска

престоница. Такође је веровао да се то питање мора решити на једној конференцији. То

је била сушта супротност од корак-по-корак дипломатије којом се водио Кисинџер.

Веровао је да је потребно одвојити питање сигурности арапских земаља и Израела од

поседовања територија. Такође је заговоравао уклањање израелских насеља на Западној

обали и Гази и демилитаризацију окупираних подручја након што буду враћени

Арапима, залажући се за убрзано решавање сукоба. Иначе би до тада практикована

корак-по-корак дипломатија довела или до пат-позиције или до повећане арапске

раздвојености.82

Овакви, његови чврсти погледи на ситуацију на Блиском истоку између осталог,

привукли су Картерову пажњу. Чак је и у својим мемоарима навео следеће: „Неколико

људи који су га познавали рекли су ми да је Збиг агресиван и амбициозан и да је, када

су у питању контроверзне теме, склон тешким речима... Познавајући Збига, знао сам да

су неке од тих процена тачне, али оне су биле у складу са оним што сам ја желео“.83

Већ

почетком 1977. године уследили су први покушаји Вашингтона да се сазове једна

конференција која би решила арапско-израелски конфилкт. У марту, израелски

министар Јицак Рабин је посетио Картера, али се овај покушај неславно завршио.

Картер није околишао него је одмах „ставио карте на сто“ – Сједињене Државе желе

брзе преговоре, минималну промену граница, као и да се Палестинска ослободилачка

организација (ПЛО) укључи у преговоре – решено палестинско питање представљало је

кључ мира.84

За Израелце су овакви услови били неприхватљиви, нарочито након

одбијања САД-а да им прода неопхдно оружје. Про-израелске групе у Америци су

такође јавно изнеле своје незадовољство. Једина позитивна ствар, била је посета

египатског председника Анвара ел Садата Вашингтону у априлу, први у низу корака

који ће на крају довести до склапања споразума две године касније. Поред тога, један

од кључних момената догодио се већ маја 1977. године када је за израелског премијера

82 Daniel Strieff, Jimmy Carter and the Middle East. The Politics of Presidental Diplomacy, Palgrave

Macmillan, United States 2015, 19-39 83 Jimmy Carter, Keeping Faith: Memoirs of a President, A Bantam Book 1982, 52 84 Yehuda Avner, The Prime Ministers. An Intimate Narrative of Israeli Leadership, The Toby Press, New York

2010, Chapter 35-36

34

изабран Менахем Бегин. Картер је ову промену одмах искористио и Бегину понудио

сазивање нове конференције. Како је Вашингтон захтевао присуство и учешће ПЛО-а у

конференцији, а Бегин само присуство, изгледало је да ће и ова конференција пропасти

пре него што се састане. Међутим, изненада у новембру исте 1977. године, Бегин је

позвао Садата у Јерусалим, а овај тај позив одмах прихватио.85

О разлозима који су стајали иза овакве Садатове одлуке, може се само нагађати.

Вероватно је желео да се ослободи совјетског туторства и поврати синајско полуострво

снагом своје дипломатије. Такође, у то време је водио рат са Либијом, а египатска

привреда је била у расулу. Све ово је вероватно утицало на њега да затражи мир.

Обраћајући се Кнесету (израелски назив за скупштину), Садат је апеловао на мир

између Египта и Израела, на повлачење Израела унутар граница из 1967. и на право на

самоодређење и државност Палестинаца. ПЛО није ни спомињао. Већ крајем исте

године у Каиру су започети преговори који су означили почетак процеса којим је

завршен рат између Египта и Израела. Како није успео да активира сазивање једне

конференције, Картер је постао поборник ове египатско-израелске слоге, а САД су

преузеле улогу главног преговарача са Израелом и Египтом. То је довело до састанка у

Кемп Дејвиду у септембру 1978. године на којем је Вашингтон успео да наведе Садата

и Бегина да пристану не само на билатералне мировне споразуме него и на прихватање

нацрта за блискоисточно решење: Израел је требало да поступно напустити Западну

обалу, чиме би се створио аутономни палестински ентитет уз привремену израелску

присутност, док би се решење свих осталих проблема одгодило пет година. Као награду

за овакав „споразум“, Садату и Бегину су додељене Нобелове награде за мир.86

Ова

еуфорија, изазвана још Садатовом појавом у Јерусалиму, трајала је још годину дана.

Израел је наставио да спроводи непријатељску политику на северној граници и

Западној обали и чак извршио инвазију на Либан.87

Са друге стране, Садат је био

нападнут од готово читавог арапског света због тога што мировну нагодбу није

условљавао праведним и сигурним решењем за Палестинце, па је због тога и убијен

крајем 1981. године. Међутим, у ово време је Картер и Бжежински се већ напустили

положаје и на власт је дошла нова администрација. Оно што је било значајно јесте то

што се потписивање споразум којим је формално окончан египатско-израелски сукоб

догодило за време Картерове администрације.

85 Peter Calvocoressi, Svetska politika nakon 1945, Zagreb 2003, 414 86 Исто, 415 87 Исто, 417-421

35

Док је у овој епизоди Картерова администрација имала „среће“ да напусти

положај на време, дотле је због другог догађаја вероватно жалила што се на том

положају није задржала још који месец – због пада шаховог режима у Ирану и његових

последица. Тај догађај не само да је уздрмао склад између Стејт дипартмента и савета

за безбедност, до кога је дошло приликом преговора са Египтом и Израелом, него је и

обележио највише Бжежинског, а онда и читаву администрацију до краја мандата и

озбиљно оштетио њихова спољнополитичка достигнућа.

У периоду од 1953. до првих месеци 1979. године, Ираном је управљао шах

Мохамед Реза Пахлави. Реформама којима је покушао да модернизује државу,

повезаност с америчким капиталом, претерано богаћење и одвлачење богатства из

земље, недемократски режим власти с ослонцем на војску и насилно гушење опозиције,

све је то изазвало отпор народа, на чије чело су се ставиле верске вође. Први човек

револуције постао је ајатолах Рухолах Хомеини. Хомеини је био главни представник

противника световне власти и био је уверен да је модернизација по узору на Америку

погрешна – и дан данас је позната његово поређење Америке као са „великим сотоном“.

Почетком 1979. године, под све већим притиском револуционара, Реза Пахлави је

напустио Иран. Када је марта месеца на референдуму изгласана исламска национална

република Иран, власт династије Пахлави формално је престала. Хомеини је постао

свемоћан и увео режим који је био још нетолерантнији од шаховог, мада можда нешто

мање корумпиран.88

Картерова администрација се сада нашла пред питањем – шта се

може учинити, дипломатски или војно, поводом Хомеинијевог режима у Ирану.

Бжежински је саветовао председника да се предузме борбени став. Његова идеја била је

да охрабри шаха да сузбије револуцију. Са друге стране, државни секретар Венс је био

за блаже решење. На тај начин се поново распламсало супарништво између две

сукобљене групе, коме су допринели и медији непрекидно пишући о томе.

У таквој ситуацији, у недељу ујутру, 4. новембра 1979, у Вашингтон је стигла

вест да су радикалнији револуционари упали у америчку амбасаду у Техерану и

заробили десетине особе.89

Зашто се ово десило? Наиме, како је 1953. године Реза

Пахлави постављен на престо уз америчку помоћ, шах је сматран америчким оруђем, а

америчка влада саучесником у његовој лошој управи. Иако је након бекства из земље,

88 За више о династији Пахлави и иранској револуцији видети: Peter Calvocoressi, Svetska politika nakon

1945, Zagreb 2003, 430-440 89 Постоје различита мишљења о броју заробљених особа. Према Чарлсу Гатију, заробљених је било 66,

Питеру Калвокорезију 53, а према Џастину Вајсу 52.

36

шах побегао у САД у потрази за најбољим лекарима, овај његов потез је протумачен

као покушај Америке да га поново врати на престо. Осим тога, млади ратоборни

револуционари захтевали су повратак шаха у Иран како би му се судило због наводних

злочина против државе. Из тог разлога, упад у америчку амбасаду у Техерану и

заробљавање талаца био је један од потеза према постизању тог циља. Никаквих доказа

није било да се са таоцима лоше поступа, али се и само заробљавање сматрало великом

срамотом, па су преузети кораци како би се они ослободили.90

Наредних годину и по

дана, Бжежински је свако јутро одржавао састанке свог тима, испитујући сва могућа

решења за извлачење америчких грађана из Ирана. Док су Венс и Стејт дипартмент

разматрали опције забране увоза иранске нафте, „смрзавање“ иранске имовине у САД и

избацивања илегалних иранских држављана из земље, дотле су Бжежински и његов тим

радили на плану ослобађања америчких цивила употребом војске.91

Ситуацију је

отежала и совјетска инвазија Авганистана која се догодила у последњем месецу 1979.

године.92

Почетком априла 1980, Бжежински и његов тим су били спремни да делују.

Искористивши викенд када Венс није био у Вашингтону, они су наговорили

председника да одобри њихову мисију. На њега је вероватно утицала и осуда јавности

због неспособности да реши „талачку кризу“. План је био следећи: осам хеликоптера би

донело спасилачки тим у удаљену пустињу у централном Ирану, где би се пребацили у

теретне авионе који би их однели до места за искакање, неких 100 километара од

Техерана. Овде би их чекали камиони које би купили амерички плаћеници. Њима би се

тим одвезао у Техеран, напао зграду америчке амбасаде, савладали непријатеља и

ослободили таоце. Вративши се у Вашингтон, Венс је сазнао за одобрење ове мисије и

председнику најавио своју оставку, без обзира на исход мисије.93

На крају, мисија је

била неуспешна. Неколико хеликоптера се у старту покварило, а остали нису могли да

лете даље због лоших временских услова.94

Ова мисија је наштетила Бжежинсковом угледу, који ће након тога само

посредно учествовати у преговорима. Након тога, дуги и мучни преговори су

90 Ситуацију је још више закомпликовала совјетска инвазија у Авганистан неколико недеља касније.

Сједињене државе су сада постале заинтересоване за очување Хомеинијевог режима, јер је он, како се то

чинило, био једини који је могао спречити распад Ирана. Грађански рат на том подручју је био опасан не само из опште познатих разлога него и зато што је он могао дати СССР-у легитимитет да интервенише у

складу са уговором који је склопио са Ираном 1921. године. 91 James T. Patterson, Restless Giant. The United States from Watergate to Bush v. Gore, Oxford University

Press 2005, 125 92 Више о совјетској инвазији у Авганистан у наредном поглављу. 93 James T. Patterson, Restless Giant. The United States from Watergate to Bush v. Gore, Oxford University

Press 2005,, 126 94 Justin Vaisse, Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press, 2018, 337

37

настављени. Тек почетком следеће године постигнут је договор. Ирану је, на име

одштете, исплаћено осам милијарди долара и, оно што је било најбитније, таоци су

ослобођени. На жалост, нацији ове вести нису саопштили Картер и Бжежински, него

Реган.

38

4.2. Реалполитика у теорији и пракси. СССР и „мирно ангажовање“

Као што је већ речено Бжежински је СССР сматрао главним такмацем САД-а и

антагонистом Хладног рата. СССР је својом жељом да изведе светску револуцију и

успостави комунизам у целом свету, при том не презајући од насилних метода, била

опасна по светски поредак. Из тог разлога, неопходно је било да се пронађе начин како

да се Совјетски Савез у томе спречи, али тај начин никако није смео бити насилан. Као

резултат таквог размишљања, он 1964. године издаје књигу под називом Alternative to

Partition у којој износи свој начин размишљања и своју теорију како би тај задатак

требало извршити, теорију која ће постати окосница његове политике. Ту теорију, он је

назвао мирно ангажовање (енгл. Peaceful Engagement). У поглављу које се односило на

његову академску делатност, описане су идеје које су стајале иза ове теорије. У овом

поглављу ће бити приказано како је Бжежински, као саветник за националну

безбедност, те идеје пренео у праксу.

Бжежински је сматрао да САД, као оличење здравог демократског друштва и

социјалне и економске правде, служе као нада осталим нацијама у којима доминирају

идеолошки конфилкти и социјална и економска неправда.95

Као таква, она мора да

преузме водећу улогу и да води процес трансформације тих нација ка једној новој ери

интернационалне сарадње под њеним водством, наравно. „Амерички успех“, рекао је

„биће успех човечанства, његов неуспех, неуспех човечанства.“96

Међутим, САД нису

увек биле спремне да ту лидерску улогу лако прихвате. Почињући поглавље своје

Историје САД које говори о Сједињеним Државама након завршетка Другог светског

рата, Хенри Бемфорд Паркс каже следеће: „Пораз сила Осовине донео је Сједињеним

Америчким Државама моћ и престиж којима није било премца у читавој историји. Ипак

нема нације која је била мање заинтересована за славу и која се више опирала да

преузме владајућу улогу“.97

Анализирајући ову реченицу, можемо приметити да је

просечан грађанин Сједињених Држава након завршетка Другог светског рата био или

незаинтересован за улогу његове државе у светској политици или још увек није видео о

колико великој улози је ту реч. Међутим, ако је ово био случај са обичним грађанима,

то се свакако не може рећи и за тадашњу политичку елиту САД-а. Она је одлично

препознала послератну ситуацију и добро знала да после једног светског сукоба долази

95 Zbigniew Brzezinski, Between Two Ages: America’s Role in the Technetronic Era, New York 1970, 98 96 Исто, 99 97

Henri Bemford Parks, Istorija SAD, Beograd, 1985, 680

39

други. Међутим, њихов противник сада није био Хитлер и нацизам него Стаљин и

комунизам. За разлику од Хитлера, који се углавном ослањао на силу, Стаљиново

најопасније оружје је била вера експлоатисаних да ће победа комунизма значити

успостављање некакве утопијске заједнице народа. То је пред сам политички врх

Сједињених Држава поставило два пропорцијално зависна циља. Док се совјетско

надирање морало спречити силом, истовремено се морало спречити ширење комунизма

у свест људи, тиме што ће им се пружити боља алтернатива98

. У складу са тако

постављеним циљем, одмах након доласка на положај председника САД-а након смрти

Френклина Делана Рузвелта 12. априла 1945, Хари С. Труман заједно са својим

саветницима почиње да спроводи тзв. политику обуздавања99

. То је значило да ће

Сједињене Америчке Државе радити на томе да обуздају сваку агресију Совјетског

Савеза, ма где год се она појавила, уз истовремено ојачавање својих сопствених снага и

снага слободног света.

Анализирајући из свог угла, Бжежински је сматрао да америчка влада у

послератним годинама није понудила „реалну и ефективну спољну политику која се

односила на Источну Европу.“ Политика „обуздавања“, пасивна и нејасна у свом

приступу, резултирала је совјетском доминацијом источне Европе избегавајући да се

директно супростави совјетској експанзији.100

Током 50-тих и 60-тих година XX века,

америчка влада јесте вербално критиковала Москву због њене бруталности према

Мађарској и Чехословачкој, али је била невољна да се директније укључи у те спорове.

Он је сматрао да су ови случајеви америчког оклевања СССР-у ставили до знања да се

Америка неће укључивати у будуће сукобе, већ ће се тихо покоравати бруталној

98 Исто, 689-693 99 Енг. Containment policy. Корени „политике обуздавања“ могу се наћи у тзв. Дугом телеграму Џорџа

Кинана, амбасадора САД у Москви, из 1946. године. Кинан је био експерт руске историје и језика,

проучавајући их од завршетка колеџа 1925. године и уласка у политичку службу само годину дана

касније. Велики део своје дипломатске каријере посветио је изучавања совјестког модела, посматрајући

их из база источне Европе и Совјетског Савеза, у којима је био стациониран. Као конзервативац, није

веровао у демократску владу, плашећи се опасних утицаја широких народних маса. Уместо тога,

преферирао је да спољну воде стручњаци као што је и он сам. Међутим, совјетски систем сматрао је

брутаним и нецивилизованим. У Дугом телеграму, Кинан је описао Совјетски Савез као „Оријенталну

деспотовину у којој је екстремизам нормална форма владања, а странци су сматрани за смртне

непријатење“. Сматрао је да је Совјетски Савез „политичка сила која верује да се са Сједињеним

Америчким Државама не може успоставити modus vivendi, да ће међународни мир бити уништен, хармонија друштва сломљена, уколико Совјетски Савез осигура премоћ“. Текст овог телеграм ће касније

послужити као темељ на којем ће се изградити политика „обуздавања“, коју је Кинан идентификовао

само под називом „Mr. X“ јула 1947. године. За детаљан опис политике „обуздавања“ видети: John Lewis

Gaddis, Strategies of Containment. A Critical Appraisal of American National Security Policy during the Cold

War, Oxford University Press, 2005. 100 Zbigniew Brzezinski and William E. Griffith, Peaceful Engagement in Eastern Europe,

https://www.foreignaffairs.com/articles/united-states/1961-07-01/peaceful-engagement-eastern-europe, 29. март

2019.

40

спољној политици Совјетског савеза. По њему, САД су требале да напусте овакав

модел усаглашавања и заузму јасан став према тоталитарним режимима како би

поткопале СССР и демонстрирале своју преданост међународном либерализму.

Сам детант није нудио дугорочни оквир за такву модификацију америчке

спољне политике, посебно што је означавао даљу америчку неспремност да се

супростави совјетској империји. Детант је, по Бжежинском, фаворизовао СССР јер је

Москви дао право да надгледа комунистички свет у складу са сопственим политичким

принципима уместо у оквиру међународног партнерства. Смањење тензија није било

завршница Хладног рата, као пто су многи Aмериканци сматрали, него тренутни

губитак моћи и политичког сензибилитета САД који су оставили нацију – и државе под

доминацијом комуниста – изложену и политички парализовану. Мирно ангажовање је

понудило активну стратегијu која је имала за циљ да подстакне „већу меру политичке

независности“ за сателитске државе. На крају, то би довело до „стварања неутралног

појаса“ нација које би „хтеле да уживају потпуну слободу избора у унутрашњој

политици, а да не буду непријатељски настројене према СССР и не припадају западним

војним савезима.“101

Сходно томе, мирно ангажовање није имало за циљ да отцепи

источну Европу од СССР-а, јер би то изазвало међународне немире. Уместо тога, његов

циљ био је да повећа моћ држава источне Европе и да смањи снагу Совјетског савеза.

Културна и интелектуална размена између Истока и Запада требала је да

послужи као први корак у испуњењу малопре поменутих циљева. Размена мишљења и

идеја на научном и уметничком пољу, као и нуђење америчких стипендија

источноевропским студентима, све би то имало дугорочне последице на развој источне

Европе. Америчка влада је, поред тога, требало да финансира невладине организаицје

као пто је то био радио Слободна Европа. Његова способност да се пробија „иза

гвоздене завесе“ омогућила му је статус незамењивог оружја који је САД-у био

потребан по сваку цену.102

Америчка влада је такође морала да прошири и економске

везе са источном Европом. У склопу тога, требало је да усвоји политику „економских

награда“ према комунистичком блоку. Европска земља била би награђена уколико

повећа обим њене спољнополитичке независности од совјетске контроле или на

задовољавајући начин либерализује унутрашњополитички систем. Политика мирног

ангажовања је такође требала да реши многе традиционалне антагонизме у Европи.

101 Zbigniew Brzezinski, Alternative to Partition: A Broader Conception of America’s Role in Europe, New

York 1965, 118-121 102 Исто, 158-160

41

Успостављање добрих односа између источне и западне Немачке, решавање граничног

спора између источне Немачке и Пољске, као и посредовање у етничким напетостима у

Чехословачкој103

, све су то били амбициозни циљеви који су били витални у контексту

америчко-совјетског ривалства. Наиме, како Совјетски савез није успео да реши ове

суштинске проблеме, САД су сада добиле прилику да се појаве у улози међународног

преговарача. Решавајући ове проблеме у сфери утицаја СССР-а, САД би означиле своју

надмоћ као супериорније светске силе и приближиле источну Европу Западу у њеној

потрази за стабилношћу и вођству.

Циљеви које је у себи садржала политика мирног ангажовања били су циљеви

политике која је требала да положи темеље за америчко глобално вођство, а како би та

политика била успешна, САД су морале да поткопају совјетски систем. Поставши 1977.

године саветник за националну безбедност Џимија Картера, Бжежински се посветио

остваривању овог циља. Како је СССР требало да падне као жртва идеолошког

ревизионизма, политика мирног ангажовања – од културних и интелеклуалних

размена, преко економске иницијативе до смиривања европских тензија – била је у

суштини ревизионистички програм спонзорисан од стране америчке владе. Наиме,

елементи ове политике тежили су измени идеолошких темеља комунизма забадајући

клин између Москве и њених суседа, допуштајући на тај начин слободно

интерпретирање и аплицирање комунистичке доктрине од стране источноевропских

држава.

За остваривање једног оваквог опсежног циља, какав је био рушење совјетског

система, Бжежинском је од велике помоћи био хуманитарни фокус администрације

САД-а, којег је сматрао потенцијалним за америчку владу, како морално тако и

политички. „Моћ“, рекао је „мора да се користи за остваривање морално пожељних

циљева.“104

Иако је пре 1977. године његово искуство са људским правима било

ограничено, он је веома брзо интегрисао своју анализу СССР-а са Картеровом визијом

заштите људских права на основу Хелсиншког споразума.105

Резултат ове интеграције,

103 Све чешће су се чули гласови Словака који су тражили известан степен суверенитета, што Чеси нису

могли да прихвате; та затегнута ситуација коначно је довела до поделе земље на два дела. За више видети поглавља о Чехословачкој у: Волтер Лакер, Историја Европе. 1945 – 1992, Београд 1999 104 Zbigniew Brzezinski, Power and Principle: Memoirs of the National Security Adviser 1977 – 1981, New

York 1983, 49 105 Хелсиншки споразум, потписан 1. августа 1975. године, био је једини „успех“ Џералда Форда. Овим

споразумом, Совјетска Русија се одрекла права на употребу силе у оквиру свог сателитског царства, док

је он фактички признао status quo у источној Европи. Поред тога, споразум је предвиђао престанак

кршења људских права од стране држава потписница. Године 1977, када је постао председник САД,

Картеов циљ био је да натера СССР да либерализује унутрашњу политику и укине држање политичких

42

сматрао је, требала је бити употреба људских права као политичког оруђа против

СССР-а, оруђа које је коришћено са мешовитим успехом. За разлику од њега, Картер је

заштиту људских права сматрао „фундаменталним духовним обавезама“106

владе.

Упркос овој разлици, обојица су веровала да ће људска права играти веома важну улогу

у будућности. Сам Картер је веровао да ће „покрет за заштиту људских права доживети

експанзију која ће се захватити целу планету“ и желео је да „САД буду на челу тог

покрета.“107

За Бжежинског, долазак Картера на место председника САД-а, била је

прилика коју је чекао, намеравајући да искористи председниково неискуство, карактер

и пре свега тежње, како би остварио своју визију будућности. Људска права требала су

да играју важну улогу у развоју глобалне свести, а америчка улога водеће нације

слободног света „пружала је наду оним нацијама које су имале потешкоћа са

транзицијом у еру међународне сарадње.“108

Прилика да тестира своју политику према СССР-у, Бжежинском се указала само

дан након председничке инаугурације. Тог 21. јануара 1977. године, Андреј Сахаров109

упутио је писмо председнику САД-а, пружајући подршку његовој хуманитарној

политици и позивајући га да пружи помоћ совјетским дисидентима. Писмо је убрзо

завршило у новинама што је сада значило да администрација мора отворено одговорити

на писмо. Поступити другачије значило је наношење непосредне штете Картеру као

истинском борцу за људска права, а посредне Бжежинском као покретачкој снаги која

је стајала иза одлука поменутог борца. Један од разлога Сахаровљевог писма може се

наћи у одредбама Хелсиншког споразума. Наиме, неколико дана након потписивања

споразума, у Москви је основана група активиста, међу којима је био и Сахаров, која је

требала да прати његово спровођење. Ова група имала је потенцијал да у знатној мери

утиче на заштиту људских права у СССР-у јер је свој легитимитет црпила из одредби

Хелсиншког споразума и око себе окупљала активисте из књижевних, религиозних и

политичких кругова. Московска група је убрзо постала инспирација за настанак

оваквих група широм целог совјетског блока, стварајући тако мале али веома активне

портивника у психијатријским установама. Међутим, последице су биле сасвим супротне. У Совјетској Русији и њеним сателитима Хелсиншки споразум је игнорисан, а групе које су основане да прате његово

спровођење су разбијене и похапшене. Више о овоме на наредним странама. 106 Из Картеровог уводног говора на Нотр Дам универзитету, 22. маја 1977. године,

http://teachingamericanhistory.org/library/document/human-rights-and-foreign-policy/ , 30. март 2019. 107 Jimmy Carter, Keeping Faith: Memoirs of a President, A Bantam Book 1982, 144-145 108 Zbigniew Brzezinski, Between Two Ages: America’s Role in the Technetronic Era, New York 1970, 98 109 Совјетски нуклеарни физичар, дисидент, заговорник нуклеарног разоружања и борац за људска права.

Познат као један од твораца хидрогенске бомбе.

43

опозиционе организације владајућем систему.110

Совјетска влада постала је свесна ове

чињенице и ступила у акцију. Крајем 1977. године полиција је претресла куће

активиста и ухапсила неколико активиста, све са циљем да покрет сасеку у корену. Како

би спасао своје другове даљег гоњења, Сакаров је упутио писмо Западу, верујућу да је

Картерова преданост заштити људских права „озбиљна и искрена“.111

„Веома је важно

да станемо у одбрану оних који испаштају због своје борбе за правду, за уништена

права човека. Наша и ваша дужност“, рекао је „јесте да се боримо за њих.“112

У исто време, администрација је покушавала да успостави односе са тадашњим

генералним секретаром КПСС Леонидом Брежњевим како би остварила неку врсту

„личних односа“ између два лидера. Бжежински је сугерисао Картеру да пише

Брежњеву и увери га да „кампања за заштиту људских права САД-а није уперена

директно против СССР-а.“ Његова намера, учествовајући и у конструисању одговора

Сахарову и у креирању писма Брежњеву, била је да у исто време критикује Совјетски

савез и покуша да преговара са њима. Потреба да се одговори Сахарову и допре до

Брежњева захтевала је модификацију начина на који је администрација ступила у додир

са дисидентима, па је сугерисао Картеру да Сахарову одговори изражавајући само

опште осећање по питању људских права, сматрајући да ће овакав одговор Совјетима

бити лакше прихватљив. За разлику од Сахаровљевог писма, Картеров одговор требао

је да садржи неутралан став и да искључи специфичности. Оваква одлука само је

оправдала Бжежинсков став да људска права користи као политичко оружје, показујући

да је успостављање односа са Брежњевим важније од питања дисидената.

Одговором, који је већ у фебруару примио, Сахаров је могао бити ништа друго

него незадовољан. Сахаров је добио само уверења да ће америчка влада наставити да

„чврсто стоји иза обавезе да промовише заштиту људских права не само у САД-у него

и широм планете“ као и нејасна обећања да ће и даље пружати подршку дисидентима у

свакој држави113

. Као што је Бжежински намеравао, одговор уопште није помињао

угрожавање људских права у СССР-у. Веровао је, да ће оваквим маневрисањем, успети

да успостави добре односе са Совјетима, уверавајући у исто време нацију у Картерову

искрену намеру да се бори за људска права. Међутим, лоше је проценио. Истог

110 Andrei Sakharov, Memoirs, New York 1990, 456-457 111 Исто, 464 112 Foreign Relations of the United States, 1977-1980, Volume VI, Soviet Union, Document 2 113 Foreign Relations of the United States, 1977-1980, Volume VI, Soviet Union, Document 5

44

фебруара, Вашингтон је примио „бруталан, циничан, подругљив па чак и арогантан“114

Брежњевљев одговор. Брежњев је писмо, које је администрација упутила Сахарову,

сматрао делом „борбе за људска права“ коју администрација користи како би „вршила

притисак на совјетску владу.“ Одговор на Сахаровљево писмо, према њему, био је

„директно и агресивно мешање“ у унутрашње послове совјетског блока. Генерални

секретар КПСС је своје писмо завршио речима да је администрација САД-а „направила

грешку у свом приступу СССР-у“ и упозорио Картера да је стабилност америчко-

совјетских односа угрожена.115

Грешка коју је Бжежински направио имала је директне

последице пошто је овај инцидент зауставио развој америчко-совјетских односа за

наредне четири године, а за Совјете, Картер је постао вук у јагњећој кожи.

Већ јула 1978. године, Бжежинском се указала прилика да исправи грешку коју

је направио годину дана раније, тако што ће политички и идеолошки извршити

притисак на Совјете. Шта се десило? Наиме, то лето ФБИ је ухапсио двојицу совјетских

шпијуна „маскираних“ у припаднике Уједињених нација, а суд осудио на казну од по

педесет година затвора. Овај догађај, Бжежински је видео као прилику да преговара о

пуштању на слободу совјетских дисидената. Како је совјетска влада била бесна због

осуђивања њених шпијуна, веровао је да ће она учинити све како би те шпијуне

ослободила, а Картера је задобио уверењем да ће размена затвореника допринети

побољшању америчко-совјетских односа. Такође, успешна размена затвореника

омогућила би ратификацију SALT II116

програма бржом. Чврсто уверен да ће овај план

бити успешнији него прошлогодишњи, Картер му је дао зелено светло.

За разлику од прошлогодишњих дешавања, у којима је Бжежински учествовао,

али није имао одлучујућу улогу, ови преговори и њихово вођење су били у потпуности

у његовим рукама. То је био само још један знак огромног степена самосталности који

је Бжежински уживао у администрацији, самосталности коју је уживао само

захваљујући попустљивом карактеру председника Картера. Такође, прошлогодишња

лекција је била научена. Преговори о размени су држани у тајности и јавности ће бити

114 Zbigniew Brzezinski, Power and Principle: Memoirs of the National Security Adviser 1977 – 1981, New

York 1983, 155 115 Foreign Relations of the United States, 1977-1980, Volume VI, Soviet Union, Document 12 116 Преговори о ограничењу стратешког наоружања (енгл. SALT – Strategic Arms Limitation Talks)

представљали су разговоре између СССР-а и САД-а који су започети још у време Никсонове

администрације тј. 1969. године. Прва рунда разговора завршена је 1972. године потписивањем

споразума SALT I којима су смањени обострани бројеви офанзивних интерконтиненталних балистичких

ракета и одбранбених антибалистичких ракета. Као наставак овакве политике, покренути су разговори о

SALT II којима би се смањио број нуклеарног наоружања. За више видети: Henry Kissinger, Diplomacija,

Zagreb 2000, 498-522

45

саопштени тек по њиховом завршетку. Вођени су са совјетских амбасадором

Анатолијем Добрињином на неконвенционалан начин, како у Бжежинсковој

канцеларији тако и у Добрињиновом стану. Управо је ова приватност била од велике

користи Бжежинском, јер је имао могућност да прилагођава своје захтеве без опасности

од критике медија.117

Околности у којима је дошло до преговора, користио је као своју

предност. Био је чврсто уверен да ће Добрињин прихватити његове захтеве јер је

совјетска влада жестоко желела пуштање својих шпијуна. Током преговора, фокусирао

се стриктно на употребу ухапшених шпијуна као фактора предности. На почетку,

саставио је списак дисидената које је сматрао „погодним за овакву размену“ и

презентовао их совјетском амбасадору. Његова намера била је да види колико уступака

може да извуче Совјетима и – са изузетком неколико добро познатих активиста – није

превише марио које дисиденте ће ставити на списак. Како је то касније написао,

оригинални списак се фокусирао на број људи, а не на одређене поједнице.118

Једна од ретких индивидуа које је Бжежински желео да ослободи, био је

Александар Гинзбург. Гинзбург је био један од Сахаровљевих најближих сарадника

кога су Совјети ухапсили одмах након Картерове и Сахаровљеве коресподенције. Као

песник, заговорник заштите људских права и припадних московске групе, био је веома

познат у САД-у по свом добротворном раду.119

Његово хапшење и затварање пратиле

су и америчке новине, а јавност – као што је био случај са Сахаровим – очекивала је од

Картерове администрације да реагује. За многе Американце, Гинзбургово хапшење био

је симбол недодирљивости совјетске владе. Препознајући, или макар наслућујући

овакво струјање међу америчким грађанима, Бжежински је од почетка преговора

инсистирао на Гинзбурговом ослобађању, знајући да ће оно поново пружити подршку

јавности Картеровој политици за заштиту људских права. Након месеци преговарања,

договор је коначно усвојен. Поред Гинзбурга, Бжежински је успео да договори

пуштање још четири дисидента - једног баптисту, једног украјинског националисту и

двојицу јеврејских дисидената. Ослобађање овако шаролике групе активиста,

гарантовало је подршку Американаца различитих религиозних и политичких уверења.

Крајем априла 1979. године, совјетски дисиденти су стигли у САД. Чим су стигли,

западни свет је захватио талас одушевљења. У јавност је одмах пуштена вест о

117 Zbigniew Brzezinski, Power and Principle: Memoirs of the National Security Adviser 1977 – 1981, New

York 1983, 338 118 Исто, 338-339 119 George Gerich, Remebering Alexander Ginzburg, https://www.frontpagemag.com/fpm/132345/remembering-

alexander-ginzburg-george-gerich, 31. март 2019.

46

преговорима који су претходили њиховом ослобођењу, а хиљаде људи је похитало у

Њујорк како би дочекало дисиденте. Џими Картер ће касније написати да је ова размена

била један од „најзначајнијих достигнућа која се десила за време моје

администрације.“120

Заједно са успешним преговорима са Кином на лето 1978. године, ослобађање

дисидената годину дана касније представљало је највећи успех Бжежинскове каријере

као саветника за националну безбедност. Само дан након ослобађања дисидената,

примио је дирљив позив израелског премијера Менахена Бегина који је изразио своју

захвалност због ослобађања јеврејских активиста. Бжежеински је забележио овај

разговор, сећајући се да му је Бегин „захвалио од срца и рекао ми да сам заслужио

мицву. Мицва је наводно хебрејски концепт блаженог дела на коме је један човек

захвалан другом.“ Солидаришући се са председником, размену затвореника је назвао

„једним од најпријатнијих искустава у мом четворогодишњем мандату.“121

Размена је

имала управо онакав ефекат, какав је он желео да има. Она је одразила Картерову

преданост заштити људских права и демонстрирала Американцима да председник није

одустао од те борбе. За њега самог, преговори су били тестамент његових

преговарачких метода.

Одмах након овог успеха, поново су покренути разговори о склапању SALT II

споразума. Само неколико месеци касније, у јуну 1979. године, у Бечу су се састали

Џими Картер и Леонид Брежњев, где су ставили своје потписе на овај споразум који је

ограничио број вишеструких независно циљних средстава за улазак у атмосферу.122

Споразум је послат у Сенат на ратификацију, али је никада није дочекао. Док се

ратификација усвајала, Картер је Совјете оптужио за постављање војног наоружања на

Куби, али ће даља истраживања доказати да је оно стигло на Кубу још 1962. године, као

део договора којим су Кенеди и Хрушчов решили кубанску ракетну кризу. Ова епизода

ће одложити ратификацију SALT II у Сенату, дочекајући у том телу одлуку НАТО-а, у

децембру 1979. године, о размештању нових ракета по западној Европи.123

Само

120 Jimmy Carter, Keeping Faith: Memoirs of a President, A Bantam Book 1982, 146-147 121 Zbigniew Brzezinski, Power and Principle: Memoirs of the National Security Adviser 1977 – 1981, New

York 1983, 339-340 122 Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd 2003, 821 123 План Картерове администрације, разматран од почетка 1979. године, био је да се у одређеним

градовима западне Европе инсталирају нове ракете (енгл. Назив за њих је Pershing II). Оно због чега је

СССР био уплашен, била је чињеница да се те ракете биле петнаест пута јаче од њихових, а време за које

би стигле до Москве износило је мање од десет минута.

47

неколико дана касније, догодиће се совјетска инвазија на Авганистан.124

Вишеструки су

разлози зашто је СССР одлучио да изврши инвазију на Авганистан. Неки стручњаци

сматрају да је Кремљ хтео да заштити про-совјетску владу од побуњеника, док други

разлог инвазије виде у нафтом богатим пољима персијског залива. Картер је одмах,

највероватније по наговору Бжежинског, осудио инвазију као „најозбиљнију претњу

миру још од Другог светског рата“ и прогласио оно што ће остати познато као

Картерова доктрина. Овом доктрином је утврђено да су нафтне резерве у персијском

заливу од виталног значаја за САД и да би било оправдано интервенисати војном силом

у случају нечије друге доминације (тј. СССР-а) над овим регионом.125

Како би показао

своју озбиљност, ставио је ембарго на извоз житарица у СССР и повукао могућност

разматрања SALT II у Сенату. „Тога дана, када су Совјети званично прешли границу,

написао сам председнику Картеру: Сада имамо могућност да обезбедимо СССР-у

њихов сопствени Вијетнам.“, Бжежински је рекао у интервјуу 1998. године. И заиста,

Совјети ће у Авганистану остати наредних десет година, у рату који је дестабилисао и

деморалисао друштво и најзад довео до распада совјетске империје. Испоставило се да

ово јесте био њихов Вијетнам.126

124 John Lewis Gaddis, The Cold War. A New History, The Penguin Press, New York 2005, 121 125 Pol Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd 2003, 822 126 Године 1988, девет година након почетка рата у Авганистану, Бжежински је издао књигу под називом

Велики промашај: Рођење и крај комунизма у XX веку. У овој књизи он сматра да је совјетски систем био потпуни промашај, да покушај актуелних совјетских лидера да се реформише и ревитализује тај систем

нема шансе за успех, да су источноевропски сателити полако почели да одбацују наметнути

комунистички модел, практично све оно што је тада било више него очигледно. Он овде верује да је на

сцену ступио пост-комунизам, систем који полако настаје и у којем се самозвани „комунисти“ не односе

озбиљно према комунистичком учењу као упутству за друштвену политику. Бжежински верује да ће

пост-комунизам доживети транзицију у демократију, али износи погрешан закључак када каже да ће

процес транзиције трајати неколико деценија. За више видети: Zbignjev Bžežinski, Veliki promašaj:

Rođenje i kraj komunizma u XX vijeku, Podgorica 2001.

48

5. Аналитичар

5.1. Ново доба. Амерички примат крајем XX и почетком XXI века

Око поднева, 20. јануара 1981. године, Збигњев Бжежински је напустио Белу

кућу и започео ново поглавље у свом животу. Са педесет и две године, поново се нашао

„између два света“, атмосфери мислилаца, академика и политичких аналитичара, али

овај пут као цењени и утицајни познавалац међународних односа. Рећи да је био

ауторитет, не би се сматрало грешком. У овом периоду свог живота, он ће наставити да

доприноси бољем схватању међународних односа пишући књиге и саветујући,

незванично или полу-званично, највиши државни врх САД-а. Са огромном количином

искуства иза себе, остао је активан у сфери међународних односа анализирајући их из

дана у дан. Иако је наставио да пише књиге, његов рад у овом периоду живота се доста

разликовао од рада 50-тих и 60-тих година XX века. Његово службовање у

администрацији Џимија Картера, омогућило му је да доста боље схвати комплексност

међународних односа и да, у својим делима написаним у ери америчке хегемоније, да

јасне инструкције шта то САД морају да ураде како би ту хегемонију задржале.

Наредна два поглавља, базирана на овим анализама, говориће управо о овоме, о

међународним односима крајем XX и почетком XXI века – о успостављању америчког

примата, о изазовима који га очекују, о могућим опасностима који му прете од других,

рапидно растућих регионалних сила итд.

Године 1997. Бжежински је издао своје капитално дело, књигу под називом

Велика шаховска табла. Амерички примат и њени геостратешки императиви.

Почињући ову књигу, он је евроазијски континент назвао кључем глобалне

супремације. Онај који је контролисао овај простор контролисао је средиште моћи и у

различита времена, различити народи и државе Евроазије смењивали су се као водеће

светске силе. Међутим „пораз и колапс Совјетског Савеза представљао је коначан

степеник у рапидном успону...Сједињених Америчких Држава, као једине и, уствари,

прве потпуно глобалне силе.“127

Сада, по први пут у историји, једна неевроазијска сила

појавила се, не само као арбитар у односима евроазијских држава, него и као врхунска

светска сила. Зашто је то тако? Наиме, он наводи да је Америка успела да прошири свој

утицај широм планете јер је успела да успостави примат у четири одлучујућа домена

глобалне доминације: војном, захваљујући неупоредивом глобалном досегу;

127 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard. American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, Basic

Books, New York 1997, XIII

49

економском, с обзиром да представља главну локомотиву глобалног раста;

технолошком, јер задржава примат у одлучујућим подручјима иновација и

културолошком, јер ужива популарност каква до сада није забележена.128

Управо је

комбинација ова четири домена оно што осигурава да САД задрже светски примат.

Свет без примата САД-а биће свет са више насиља и нереда, а мање демократије и

привредног раста, неголи свет у којем САД настављају да утичу на обликовање

глобалних односа више од било које друге земље. Одржавање међународног примата

САД-а витално је за благостање и сигурност Американаца, као и за будућност слободе,

демократије, отворене привреде и међународног поретка у свету.129

Оно што су САД успеле да наметну, након колапса совјетског режима, јесте

приказ америчког начина живота као идеала, у чему су велику улогу одиграли четири,

малопре споменута домена. Америчка масовна култура доказала је своју магнетску

привлачност, посебно код младежи читавог света. Њена атрактивност можда извире у

хедонистичком начину живота Американаца, али њена глобална прихваћеност се не

може оспоравати. Поред тога, амерички телевизијски програми и филмови чине готово

половину укупног светског тржишта130

, америчка музика једнако је доминантна131

, а

широм света се имитира чак и амерички начин облачења. И на крају, САД су постале

утопијско уточиште за све оне који траже напредно образовање, с неких пола милиона

страних студената, од којих се многи од оних најспособнијих никада ни не врате у своје

земље. Надаље, демократски идеали, који се повезују с америчком политичком

традицијом, додатно појачавају оно што многи називају „амерички културни

империјализам.“ У данашње доба, америчко политичко искуство постало је стандард.

Све јаче наглашавање средишње позиције писаног устава, као и супериорност закона

над политичким опортунизмом добрим делом црпи снагу из америчког поимања

уставности.132

Привлачност и утицај америчког демократског система пропраћен је и

растућим занимањем за амерички економски модел, у којем се наглашава глобална,

слободна трговина и неспутано тржишно надметање. Како у свету постепено почиње да

превладава имитација америчког начина живота, истовремено се стварају још

повољнији услови за наизглед општеприхваћену америчку хегемонију. Као и у случају

128 Исто, 24 129 Samuel P. Huntington, Why International Primacy Matters, International Security, Vol. 17, No. 4, 1993, 83 130 Извор: Theatrical Market Statistics 131 Извор: International Federation of the Phonographic Industry 132 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard. American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, Basic

Books, New York 1997, 30-31

50

унутрашњег америчког система, и та хегемонија се базира на сложеној структури

међузависних институција. Атланска алијанса, означена као НАТО, повезује

најпродуктивније и најутицајније државе са Америком, осигуравајући САД-у положај

кључног чиниоца, па чак и у унутрашњим европским питањима. Чак се и међународне

финансијске институције, као што су ММФ и Светска банка, морају посматрати као део

америчког система.

За разлику од ранијих империја, овај огроман и сложен глобални систем се није

темељио на пирамидалној хијерархији. Наиме, Америка се налази у средишту овог

међузависног система, система у којем се моћ примењује кроз стално преговарање,

дијалог, дифузију и настојања за постизањем формалног консензуса, иако моћ долази

из једног јединог извора – Вашингтона. Управо ту се мора играти ова игра, и то по

америчким правилима.

Такав је био став Бжежинског крајем прошлог века, оптимистичан, слободно се

може рећи. Кроз редове Велике шаховске табле се провлачи његово мишљење да,

уколико САД повуку праве потезе, ништа не може угрозити њену хегемонију. Русија се

још увек опорављала од последица распада СССР-а, Немачка и Француска су,

надметајући се, само слабиле једна другу, а Кина је полако повећавала своју

регионалну моћ, али је ту опет био Јапан да је обузда. Међутим, већ почетком новог

миленијума, са појавом тероризма на тлу Америке, опорављањем Русије и јачањем

Кине, Бжежински је полако почео да преиспитује свој оптимистичан став и да сматра

да су САД направиле неколико грешака и довеле своју хегемонију у опасност. „Наслеђе

протеклих петнаест година“, говорио је 2007. године „није инспиративно.“133

Тројица

председника која су дошла један за другим, Џорџ Буш старији, Бил Клинтон и Џорџ

Буш су пропустили прилике за конструктивно америчко вођство у свету који је настао

након Хладног рата. Администрација Џорџа Буша Млађег, најгорег од све тројице,

показала је недостатке америчке дипломатије који су се окончали у катастрофалној

спољној политици која је девастирала кредибилитет САД-а и угрозила способност

Вашингтона као вође. Једна од Бжежинскових главних брига била је, да ли САД могу

да се опораве и да ли постоји „друга шанса“ за америчко вођство. Као резултат оваквих

размишљања, он је 2007. године издао књигу Second Chance: The Crisis of American

Superpower у којој је, између осталог, покушао да одговори на ова питања.

133 Q&A with Zbigniew Brzezinski, https://www.c-span.org/video/?197342-1/qa-zbigniew-brzezinski, 3.4.2019.

51

Почетком 90-тих година XX века, овакви знаци „слабости“ се још увек нису

осећали. „Највећа ствар која се догодила у свету...у нашим животима“, рекао је 1992.

године Џорџ Буш старији, јесте да је „Америка победила у Хладном рату.“134

Бжежински се слагао са овом чињеницом, узимајући колапс совјетског система као

полазну тачку америчког глобалног вођства. То је био тренутак када је председник

једноставно почео деловати као глобални лидер без икаквог званичног међународног

благослова. Од тада су постојала три „глобална лидера“ чијом политиком Бжежински

није био задовољан.

Година 1991. требала је да има сличан значај као 1945. Са сломом СССР-а,

Америка је могла постати прва глобална суперсила. Богата, и са огромним

кредибилитетом и војном силом, она је била у могућности да створи нови глобални

поредак, међународни систем који би јој омогућио да се ухвати у коштац са изазовима

који су јој се налазили на путу. Те године, Америка се суочила са три хитна задатка:

морала је одржати мир међу регионалним силама, затим да преузме улогу светске

полиције и решава локалне сукобе, као и да се бави глобалним питањима, укључујући

заштиту људских права и еколошки интегритет планете. Појава глобалне свести

учинила је последњи задатак нарочито истакнутим.135

Остваривање ових глобалних

циљева, омогућили би јачање атланске заједнице као срца либералног поретка, језгра

једне глобалне цивилизаије која ће повезати бивше противнике и земље у развоју у

мрежу сарадње и међузависности. Међутим, од завршетка Хладног рата па наредних

петнаест година, Сједињене Државе јесу напредовале, али нису успеле да постигну

значајан напредак ка стабилизацији либералног поретка на глобалном нивоу.

Први од тројице председника САД-а, који је постао глобални лидер био је Џорџ

Буш старији. Бжежински га поздравља као истакнутог дипломату који је заговарао крај

европске поделе, али његову владавину сматра временом пропуштених прилика, јер је

председник дао приоритет „традиционалној стабилности“ над постизањем „новог

светског поретка.“136

У источној Европи, Буш старији је био превише везан за застарели

хладноратовски поглед на свет да би схватио растући талас националне свести у

рушевинама совјетског царства. Овај неуспех га је навео да подржи московски центар,

134 George H. W. Bush’s Address Before a Joint Session of the Congress on the State of the Union,

https://www.presidency.ucsb.edu/documents/address-before-joint-session-the-congress-the-state-the-union-0,

3.4.2019. 135 Zbigniew Brzezinski, Second Chance: Three Presidents and the Crisis of American Superpower, Basic

Books, New York 2007, 6 136 Исто 56-60

52

а не његове националистичке антагонисте. Међутим, ако је Бушова политика у

посткомунистичком свету била неинспиративна, онда је Средњи исток био место

његовог првобитног греха. Његова неспособност да се обезбеди победа у Заливском

рату137

1991. године, као прилика за преобликовање политике региона био је неуспех

епских размера. Поред неуспеха да се ухвати Садам Хусеин, Буш старији је такође

пропустио да изгради израелско-палестинско поравњање. Бжежински тврди, мада мало

вероватно, да би напад 11. септембра138

и рат против тероризма били избегнути да је

Буш показао мало више одлучности.

Бушов наследник, Бил Клинтон, био је више усмерен на глобализацију од свог

претходника. Ипак, Бжежински сматра да је мантра глобализације била лоша замена за

дисципловану стратегију спољне политике. Клинтонов хаотичан стил, његов политички

опортунизам и потешкоће личне природе, све је то утицално на његову немогућност да

развије, артикулише и спроведе свеобухватну стратегију одговорне америчке улоге у

свету који је из дана у дан постајао све нестабилнији. Међутим, није све било тако

црно. Клинтонов највећи успех, или боље речено његове администрације, био је

ширење атланске заједнице како би обухватила бивше комунистичке државе источне

Европе. Највећим делом председник је успео да усклади ширење НАТО-а са америчко-

руским зближавањем. Међутим, бомбардовање бивше Југославије од стране НАТО-а,

као и чеченски грађански рат139

затегнуће ове односе када Бориса Јељцина на месту

председника Русије замени Владимир Путин маја 2000. године. Што се тиче глобалних

питања, Клинтон је остварио одређени напредак у правцу новог глобалног друштва,

стварањем Светске трговачке организације 1995. године. Као и Бушу, Бжежински и

Клинтону замера његову блискоисточну политику и немогућност израелско-

137 Повод за избијање Заливског рата била је ирачка инвазија Кувајта, 2. августа 1990. године, након

оптужбе Ирака да Кувајт нелегално црпи нафту из извора дуж ирачке границе. Инвазија је суочена са

тренутним економским санкцијама против Ирака од стране УН-а. Војне акције су започете у јануару

1991. године, а исход је био победа коалиционих снага, које су истерале ирачке снаге из Кувајта.

Међутим, главни циљ САД-а није испуњен – Садам Хусеин није свргнут са власти, а рат није донео

стабилност на Блиском истоку. За бише видети: Peter Calvocoressi, Svetska politika nakon 1945, Zagreb 2003, 440-458 138 Познат као 9/11 (енгл. nine eleven) била је серија од четири координисана терористичка напада

исламске терористичке групе Ал-Каида уперен против САД у рано јутро 11. септембра 2001. године. 139 Познати као први чеченски рат (1994-1996) и други чеченск рат (1999), вођени због незадовољства

Чечена руском владавином и њиховом жељом за независношћу. Први рат, у којем су Руси доживели

тешке губитке, завршио се de facto независношћу Чеченије, док су у другом руске федералне снаге у

великој мери успеле да поврате контролу над чеченском облашћу. За више видети: Tracey C. German,

Russia’s Chechen War, RoutledgeCurzon, London 2003.

53

палестинског поравњања.140

Ове недостатке он приписује одсуству једног

свеобухватног америчког мировног предлога, алудирајући на опсежне припреме које су

претходиле сусрету у Кемп Дејвиду 1978. године.

Последњем од тројице глобалних лидера, Џорџу Бушу, Бжежински даје

непролазну оцену.141

Веровао је да су САД за време Бушове администрације направиле

највише грешака које су уздрмале њену хегемонију и њену лидерску позицију у свету.

Иако је критиковао блискоисточну политику претходна два председника као

неодлучну, Бжежински је Бушову одлуку да нападне Ирак видео као прерано донешену

и наглу одлуку.142

Рат у Ираку143

скренуо је пажњу администрације са много важнијих

питања и повећао терористичку претњу САД-у. Сам председник је успео да „уједини

исламске терористе у њиховој мржњи према Америци“ и да „ојача екстремизам.“ Ирак

је девастирао кредибилитет Вашингтона као глобалног лидера, а Буш је, у исто време,

мало пажње обраћао на питања заштите животне средине и људских права. Одбацивши

ове обавезе, Буш није успео да изврши централни задатак глобалног лидера. Лоше

спровођену спољну политику Бушове администрације искористиле су Кина и Русија.

Оне су препознале слабост Америке и кренуле ка „новом геополитичком поравњању“,

мотивисане заједничком жељом да „скрешу америчка крила.“ То је нешто са чим се

нова администрација одмах, по доласку на власт, мора ухватити у коштац.144

Једина

добра ствар, коју Бжежински има да каже о тадашњем председнику јесте да је „за

разлику од царева, мандат председника САД-а ограничен на осам година.“145

Неколико година касније, тачније 2012. године, изашла је његова последња

књига под називом Strategic Vision: America and the Crisis of Global Power. У овој књизи

140 Zbigniew Brzezinski, Second Chance: Three Presidents and the Crisis of American Superpower, Basic

Books, New York 2007, 108-111 141 Zbigniew Brzezinski and Brent Scowcroft, America and the World. Conversations on the Future of American

Foreign Policy, Basic Books, New York, 2008, 81-83 142 Justin Vaisse, Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press, 2018, 390 143 Инвазија на Ирак 2003. започета је 20. марта од стране од коалиције од 48 земаља коју је су

предводиле Сједињене Америчке Државе и означила је почетак Рата у Ираку. Багдад је пао 9. априла

2003, а 1. маја амерички председник Џорџ В. Буш прогласио је крај већих борбених операција,

окончавања владавине Баас партије и збацивања ирачког председника Садама Хусеина са власти. Након

тога је уследио прелазни период. Сам рат изазвао је бројне контроверзе које се првенствено тичу укупних

трошкова овог рата. Дана 30. јуна 2009. године, након вишегодишњих унутрашњих борби са ирачким герилцима, трупе САД су предале контролу над градовима и суверенитет над земљом локалним

властима. Према плану америчког председника Барака Обаме, повлачења из преосталих изолованих база

окончано је до краја 2011. године. Више о контроверзама и економском трошку рата видети: Joseph E.

Stiglitz and Linda J. Bilmes, The Three Trillion Dollar War. The True Cost of the Iraq Conflict, New York 2008. 144 Zbigniew Brzezinski and Brent Scowcroft, America and the World. Conversations on the Future of American

Foreign Policy, Basic Books, New York, 2008, 88 145 Zbigniew Brzezinski, Second Chance: Three Presidents and the Crisis of American Superpower, Basic

Books, New York 2007, 176-177

54

он је по последњи пут, вероватно и даље под утиском „опадања“ Америчке моћи у

претходних петнестак година, изнео своје мишљење о изазовима који прете америчкој

хегемонији. Преиспитујући геополитичке односе садашњице, Бжежински је предвидео

да ће свет после 2025. године бити „не кинески, него хаотичан“146

– њиме неће

доминирати Кина која ће на месту глобалног хегемона заменити Америку, већ хаотичан

геополитички поредак са високим степеном неизвесности и ризицима за глобалну

добробит.147

Како би се такав сценарио избегао, САД морају настојати да формирају

шири геополитички темељ за конструктивну сарадњу на глобалној сцени. Конкретно

каже да само „динамична и стратешки орјентисана Америка, заједно са уједињеном

Европом, може промовисати већи и виталнији Запад, онај који ће бити способан да

делује насупрот растућем и све више активнијем Истоку.“ Сједињене Америчке Државе

су у протеклих неколико деценија одиграле кључну улогу у заштити и одржању

стратешких и еколошких добара. У мање хијерархијском (или можда неполарном)

светском поретку, растуће силе ће бити мотивисане да ураде све, од експлоатације

природних ресурса и отворености Интерента, до стицања нуклеарног наоружања, како

би успоставиле превласт на геополитичком плану. Дајући овакву визију будућности,

Бжежеински сматра да је за избегавање овакве опасности „нова америчка стратешка

визија од круцијалног значаја“.148

Међутим, и поред такве анализе, Бжежинског и у овој

књизи показује недостатак који је показао у већини осталих, а то је немогућност да се

на конкретним примерима објасни шта то Америка мора да ради како би

имплементирала његову визију будућности.

146 Овде се Бжежински донекле слаже са својим колегом, спољнополитичким стручњаком у Савету за

иностране односе, Чарлсом А. Капчаном и његовом визијом геополитичке карте у блиској будућности.

Запад је, као центар моћи, између XVI и XIX века био далеко испред других центара моћи Азије и

средњег истока, а од тада су најпре Европа па Америка доминирале светом. Међутим, данашња

доминација Запада је све више угрожена све већом моћи Истока, првенствено Кине. Иако многи

стручњаци сматрају да је доминација Запада угрожена, ипак су уверени да ће његове тековине –

демократија и капитализам – наставити да се шире, уверени да ће западни поредак и примат опстати.

Чарлс А. Капчан оспорава овакво гледиште, тврдећи да се свет налази на путу ка политичкој и

идеолошкој разноликости – надолазеће силе се неће приклонити ни западном вођству ни западном

поретку. Успон Запада, сматрао је, био је производ друштвених и економских услова јединствених за

Европу и САД. Постајући све јачи, други центри моћи ће сада пратити властите путеве ка модерности и прихватати властите концепције домаћег и међународног поретка. Купчан тврди да западни поредак неће

бити замењен новом великом силом или доминантним политичким моделом. Двадесет и први век неће

припадати Америци, Кини или било коме другоме. То ће бити ничији свет. Први пут у историји свет ће

бити међузависан – али без центра моћи и глобалног чувара. За више видети: Charles A. Kupchan, No

One’s World. The West, the Rising Rest and the Coming Global Turn, Oxford University Press, New York 2012. 147 Zbigniew Brzezinski, Strategic Vision: America and the Crisis of Global Power, Basic books, New York

2012, 75 148 Исто, 120

55

На основу виђеног, може се лако доћи до закључка да је Бжежински почетком

овог миленијума био веома забринут за амерички примат у свету и за очување истог.

Веровао је да, само искрена посвећеност задацима као што су заштита људских права и

еколошких добара може пружити дубљу моралну дефиницију америчке улоге као

светког лидера. САД, изгубиши прву прилику да успостави нови светски поредак, мора

да се поново наметне као светски лидер. У овоме јој још увек помажу она четири

домена, домена у којима доминира, а која су јој омогућила да постане глобална

суперсила. Иако је садашња међународна ситуација много другачија него крајем 80-тих

година XX века, Бжежински је уверен да ће САД добити другу шансу да једном за

свагда учврсти свој примат. Да ли ту шансу може да искористи, тест је о коме ће њено

лидерство зависити.

56

5.2. Евроазија. Велика шаховска табла

У претходном поглављу описано је како је изгледала америчка хегемонија

крајем XX и почетком XXI века – какви су кораци предузимани од стране

администрација како би се та хегемонија задржала и учврстила, али није било никаквих

речи о изазовима и опасностима који су претили да ту хегемонију угрозе. Управо у

овом поглављу, које ће се највише ослањати на дело Велика шаховска табла, покушаће

се дати одговор на та питања - какви то изазови и опасности прете америчкој

хегемонији у блиској будућности и да ли се они могу спречити.

Као што је већ речено, свет без примата САД-а биће свет са више насиља и

нереда, а мање демократије и привредног раста. У том контексту, начин на који

Америка управља Евроазијом је од критичног значаја. Сила која доминира Евроазијом

врши надзор над две од три најнапредније и привредно најучинковитије регије света.

Већ и површан погледа на карту света упуће на то какве предности са собом доноси

контрола над Евроазијом. Око 75% светске популације живи овде, а ту се налази и

већина светског материјалног богатства. Евроазија суделује са око 50% у светском

БДП-у.149

Све осим једне нуклеарне силе смештене су овде. Гледано кумулативно, моћ

лоцирана у Евроазији далеко надмашује америчку. Срећом по САД, Евроазија је

превелика да би била политички јединствена. Према томе, Евроазија представља

шаховску таблу на којој се наставља игра за светски примат, а контрола евроазијског

континента значи потпуну контролу.

Теорија да контрола евроазијског континента представља кључ ка глобалној

хегемонији, своје корене налази на почетку прошлог века у теорији о „срцу

Континента“ (енгл. Heartland Theory) Халфорда Макиндера.150

Ова теорија, која се

фокусирала на контролу „евроазијског светског острва“, представљала је главну

интелектуалну мисао на геополитичком плану почетком прошлог века.151

Износећи ту

теорију, Макиндер је рекао да онај „ко влада источном Европом, влада срцем

Континента; ко влада срцем Континента, влада светским острвом; ко влада светским

острвом влада читавим светом“152

наводећи да је време морске превласти престало и да

149

Извор: https://www.imf.org 150 Енглески географ, академик и политичар, живео од 1861. до 1947. године. Сматра се једним од

основача геополитике. 151 Christopher J. Fettweis, Sir Halford Mackinder, Geopolitics and Policymaking in the 21st Century,

https://ssi.armywarcollege.edu/pubs/parameters/articles/00summer/fettweis.htm, 2. април 2019. 152 Harold J. Mackinder, The Geographical Pivot of History, The Geographical Journal, 23, 1904.

57

ће у будућности копнена превласт преузети примат и да Евроазија представља кључ

светке доминације. Са оваквим ставом се слагао и Бжежински, али су, наравно,

постојале и разлике. Наиме, Макиндер је сматрао да се ова превласт може остварити

само употребом копнене технологије у војне сврхе.. Веровао је да ће технолошка

достигнућа на копну, као пто су пруге и аутомобили, омогућити човеку да премости

географски пејзаж Европе и фокус државне снаге пребаци са мора на копнену војну

силу. За разлику од њега, Бжежински је сматрао комбинацију технолошких достигнућа

на копну, мору и ваздуху као предуслов светског примата. Поред тога, како је

Макиндер изнео ову теорију у време када су САД тек почеле да напуштају политику

изолационизма, он је сматрао да ће контролу над евроазијским континентом

успоставити Русија, због свог географског положаја. Међутим, оно што је битног

значаја, јесте да је важност евроазијског континента препозната још крајем прошлог

века, да је Бжежински схватио ту важност и сматрао да Америка мора да чини све како

би задржала свој утицај у том делу света.

Ако су САД морале да раде све како би одржале свој утицај у Евроазији, то је

значило да јој је претила некаква опасност. Каква? Са једне стране, проблеме је могла

да изазове уједињена Европа, нешто на шта су САД морале да рачунају у блиској

будућности. Америка и Европа су још од завршетка Другог светског рата и стварања

НАТО пакта имале гостољубиве, али понекад и напете односе. Иако се по многим

стварима нису слагале, те несугласице никада нису успеле да угрозе корене сарадње на

којима је она успостављена.153

И сам Бжежински каже да су Европљани осуђивали

америчку хегемонију, али су се исто тако осећали сигурним под њом.154

Две

најзначајније државе у Европи, по њему су Немачка и Француска. Америка не може

просто да изабере једну од њих две, јер су јој обе важни савезници, али су исто тако и

савезници на које се мора обратити посебна пажња. Наиме, и Немачка и Француска

покушавају да се наметну свој примат у Европи, радећи при томе једна против друге.

Овакво самостално струјање било које од ове две европске државе је опасно по

интересе САД-а. Зашто? Слаба и подељена Европа, која или није у стању или не жели

бити прави партнер САД-а, далеко је већа претња трансатланским везама од Европе

која се понекад опире америчком преимућству.155

Европљанима се не свиђа амерички

153 Robert J. Lieber, No Transatlantic Divorce in the Offing, Orbis, Volume 44, Issue 4, 13, 2000. 154 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard. American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, Basic

Books, New York 1997, 60 155 Richard N. Haass, Foreign Policy in the Age of Primacy, Brookings Review, Volume 18, Issue 4, 5, 2000.

58

унилатеризам и доминација и уколико им се укаже прилика, предузеће кораке како би

их смањили.156

Управо из тог разлога, САД морају да гурају Француску и Немачку ка

успостављању пријатељских односа и у Европи успоставе неку врсту дуалног

вођства.157

Тек као таква, она би могла постати равноправни амерички партнер.

Сам Бжежински је сматрао да су САД и Европа доста слични. „Америка и

Европа“, рекао је „заједно служе као осовина глобалне стабилности, локомотива

светске економије и као спона глобалног интелектуалног језгра и технолошких

иновација. Поред тога, једнако важна чињеница је и да су они дом најуспешнијих

светских демократија. Према томе, начин на који се управља америчко-европским

односима треба да представља највиши приоритет Вашингтона“. Међутим, Европска

Унија још увек не иде у правцу стварања „Уједињених Држава Европе“. Она још увек

не ради на успостављању патриотских аспирација Европљана. Уместо тога, он овде

прави историјску паралелу, поредећи ЕУ са Швајцарском – то је скуп различитих

држава које су се удружиле како би окончале свађе и оствариле заједничке циљеве,

ограничавајући своје међународно ангажовање претежно на питања финансија и

трговине. Поред тога, европска „интеграција“ је у суштини нужно спор процес због

различитих интереса држава чланица. Једна од светлих тачака тренутног процеса

„интеграција“, која представља високо достигнуће у том процесу, јесте успех евра као

званичне валуте ЕУ. Његово прихватање је, макар до одређене тачке, ујединило државе

чланице, али опет не на политичком него на економском нивоу. Поред тога, што се

европска заједница буде више ширила то ће бити мања вероватноћа да ће ЕУ моћи да

води јединствену политику. На крају, Бжежински износи мишљење да САД требају да

подржавају проширење европске заједнице, првенствено из економских разлога, али да

најбоље што САД могу да очекује од овога је „Европа која је више економски ривал,

која стално проширује обим европске међузависности док заостаје у политичко-војној

независности и која признаје свој лични интерес да задржи Америку на европској

периферији Евроазије.“158

156 Исто 157 Бжежински је веровао да Европа не може постати јединствена држава-нација, због чврсте

укорењености различитих националних традиција, али може постати ентитет који кроз заједничка

политичка тела кумулативно одражава заједничке вредности, идентификује своје властите интересе кроз

универзализацију заједничких и зрачи привлачношћу на остале „станаре“ евроазијског простора. То је

значило да Европљани не смеју бити препуштени сами себи, јер би тако постали потпуно заокупљени

властитим унутрашњим проблемима. 158 Zbigniew Brzezinski, The Geostrategic Triad. Living with China, Europe and Russia, CSIS, Washington DC

2001, 18,22

59

Са друге стране, Русија је, као и Европа, могла да представља или потенцијалну

опасност или потенцијалног партнера у Евроазији. Након колапса комунистичког

режима 1991. године, пред Русима је стајало неколико дилема. Они нису били сигурни

где се Русија сада налази како на политичкој тако и на географској карти. Поред тога,

седамдесет и пет година комунизма оставило је Русију у социјалном хаосу и економски

и демографски уништену. У годинама након колапса СССР-а, Русију је захватило

много промена. Државе као што су Украјина, Азербејџан, Белорусија и многе друге,

формално су прогласиле своју независност. Питање које се одмах поставило било је

какав ће бити став Русије према Западу и какви ће у блиској будућности бити

америчко-руски односи.

Сам Бжежински није тачно знао какав ће став Русија заузети према западном

табору. Међутим, оно у чему је био јасан била је будућност америчко-руских односа.

Оно од чега су они највише зависили, била је судбина политичких трендова у Русији у

смислу даље демократизације земље. Свако руско скретање са овог пута, била је једна

више опасност по интересе САД-а. Такође, он је изнео неколико примера који

осликавају како су САД и Русија покушале да поправе своје односе након завршетка

Хладног рата.159

Године 2001. председник Џорџ Буш је отишао у своју прву посету

руском председнику Владимиру Путину. То је био први сусрет америчког и руског врха

на територији Русије након колапса СССР-а. Америчко-руски односи нарочито су се

побољшали након терористичког напада на куле близнакиње 9. септембра 2001. године.

Путин је био први страни државник који је назвао америчког председника и изразио

своје симпатије са породицама погинулих. Такође, у наредним месецима је изразио

спремност Русије да помогне САД-у у њеној борби са тероризмом, као и да прослеђује

поверљиве информације о терористима.160

Међутим, искрени односи између ове две

земље, веровао је он, успоставиће се тек када на власт у Русији дође про-западно

орјентисана група политичара, сценарио који није остварљив у блиској будућности.

„Садашња политичка елита“, рекао је „којој недостаје дисидената и коју углавном чине

ранији апартчики и водеће фигуре КГБ-а, није спремна да начини такав корак. Она

јесте одбацила комунистичку идеологију, али и даље ужива совјетску моћ“.161

159 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard. American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, Basic

Books, New York 1997, 100 160 James M. Goldgeiger and Michael McFaul, Power and Purpose. U.S. Policy Towards Russia After the Cold

War, Brookings Institution Press Washington, D.C 2003, 313 161 Zbigniew Brzezinski, The Geostrategic Triad. Living with China, Europe and Russia, CSIS, Washington DC

2001, 33

60

Највећа препрека успостављању искрених односа САД-а тј. запада и Русије јесте

питање Украјине. Према Бжежинском, најбоља и најнереалнија опција јесте улазак

Украјине и Русије у НАТО пакт – изражавајући уверење да ће се једног дана

северноатлански сигурносни систем протезати од Ванкувера до Владивостока.

Међутим, нереалне су шансе да се Русија прикључи том пакту, а још нереалније да

препусти Украјину. Питање Украјине почело је, нарoчито за време администрације

Џорџа Буша, да игра веома важну улогу у спољној политици САД-а. За време његовог

другог мандата, потпредседник Дик Чејни162

заузео је непријатељски став према Русији

и залагао се за ближе односе САД-а и Украјине како би се смањио руски утицај у

регији163

, а односи су се погоршали за време наранџасте револуције.164

Сама Украјина,

због свог географског положаја, као земља која се налази између Русије и осталих

земаља Европе, представља мост преко кога Русија може да се повеже земљама Европе,

уколико поврати моћ какву је имала након завршетка Другог светског рата. Са друге

стране, САД очајнички желе да привуку Украјину у свој пакт.165

На тај начин, она би

могла да инсталира своје војне базе на саму границу са Русијом и да јој на тај начин

представља опомену. Захваљујући оваквим комплексним односима, питање Украјине и

дан данас остаје питање од суштинског значаја у односима САД-а и Русије. Међутим,

на крају се увек покаже да време доноси промене. Амерички циљеви, веровао је

162 Неки аутори га сматрају најјачим потпредседником у историји САД-а, сматрајући га за архитекту

Бушове администрације. Постојала је чак интерна шала у Вашингтону, након што је откривено да Чејни

има проблема са срцем, да „Буша само један срчани удар дели од положаја председника САД-а.“ Чак га и

бивши председник Џорџ Буш старији, у својој књизи, назива човеком који је за време администрације

„градио своју империју.“ За више видети: Jon Meacham, Destiny and Power. The American Odyssey of

George Herbert Walker Bush, New York 2015. 163 Angela E. Stent, The Limits of Partnership. U.S-Russian Relations in the Twenty-First Century, Princeton

University Press 2014, 143 164 Наранџаста револуција је назив за низ протеста и политичких догађаја који су се одвијали у Украјини

крајем 2004. и 2005. године непосредно након другог круга председничких избора на којима је званично

победио тадашњи премијер Виктор Јанукович. Његов противкандидат Виктор Јушченко је те резултате

оспорио, тврдећи да су последица изборне преваре, а његове присталице започеле серију уличних

демонстрација у Кијеву. Његове захтеве је прихватио Врховни суд Украјине наредивши понављање

избора, а на којима је победио Јушченко. Наранџаста револуција се сматрала једном од обојених

револуција, а с обзиром да је Јушченко био заговорник уласка Украјине у НАТО и недвосмислено про-

западне оријентације Украјине, њен резултат се сматрао великом победом САД и ЕУ, односно поразом

Путинове Русије која је подржавала Јануковича. Након пет година председниковања Виктор Јушченко је

напустио власт, остваривши 2010. године историјски најгори изборни резултат за било којег председника

који се налазио на власти. Да је позадина револуције била борба Буша и Путина на геополитичком плану, сведочи и чињеница да је неколико месеци након ње одржан састанак НАТО пакта на коме се

расправљало о уласку Украјине у тај пакт. Она на крају није постала члан пакта, али је усвојен договор

да ће то евентуално постати. За више видети: Angela E. Stent, The Limits of Partnership. U.S-Russian

Relations in the Twenty-First Century, Princeton University Press 2014, 142-167 165 И сам Бжежински идентификује НАТО пакт са САД-ом, говорећи, на веома суптилан начин, да су

интереси НАТО пакта интереси Сједињених Држава. Поред тога, он је изједначио питање постојања

НАТО пакта и Европске Уније речима да „недељивост појмова европског политичког јединства и

европске сигурности морају бити аксиом.“

61

Бжежински, које се тичу се Русије, јесу далеко у будућности и тешко доступни, али не

и немогући.

Добар део књиге Велика шаховска табла, Бжежински је посветио Далеком

истоку. Он овде указује на два питања која ће, по њему, одлучити дозу америчке

присутности у том подручју и која ће утицати на њену способност да ту присутност

пројектују. Под један, САД морају да одреде колики је прихватљив обим појаве Кине

као потенцијалне регионалне силе, и под два, како САД морају да управљају Јапаном,

имајући у виду околности у том региону.166

Бжежински је сматрао да се геополитичка слика Далеког истока рапидно мења.

У тој регији, у годинама након Другог светског рата, а нарочито након пада СССР-а, на

шаховској табли су се сада појавила три важна играча – Кина, Јапан и Кореја. Кина

представља најбрже растућу и потенцијално доминантну силу источне Азије, док Јапан

почиње да тражи све независнију политичку улогу. Наиме, за Јапан, Америка је

представљала кишобран под којим се та земља могла сигурно опорављати од разорног

пораза, развити своју привреду и на основу тога постепено преузети позицију једне од

водећих светских сила. Међутим, сама чињеница постојања споменутог кишобрана

наметала је ограничења слободи јапанског деловања, стварајући парадоксалну

ситуацију у којој је једна светска сила истовремено и протекторат. Према Бжежинском,

Јапан је имао потенцијал да преузме лидерску позицију на Далеком истоку тако што ће

створити окружење које је погодно за мултилатералну сарадњу у азијско-пацифичкој

регији.167

Стварањем оваквог окружења, створиле би се многе предности за Јапан –

приближавање Кини, задржавање САД-а у Азији и значајан пораст јапанског утицаја.

На тај начин, Јапан би постао сила која би промовисала регионалну стабилност и

обуздавала Кину у њеној жељи за проширењем регионалне моћи, што је, наравно, у

интересу САД-а.168

Зашто је важно да се Кина обузда? Наиме, Кина ће, како време одмиче, играти

све већу улогу на Далеком истоку. Она већ прави прве кораке ка успостављању своје

надмоћи у овом региону, а на уплитање америчке политике на Далеком истоку, Кина

гледа као на интервенционизам, а не као на успостављање билатерланих односа две

земље. Појава Кине већ је навела њене југоисточне суседе на све већу попустљивост у

166 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard. American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, Basic

Books, New York 1997, 152 167 Исто, 182 168 Richard N. Haass, Foreign Policy in the Age of Primacy, Brookings Review, Volume 18, Issue 4, 5, 2000.

62

односу на кинеске интересе. Занимљива је чињеница како је током тајванске мини-

кризе 1996. године (приликом које се Кина упустила у неке претеће војне маневре и

забранила ваздушни и поморски приступ у зону око Тајвана, што је са друге стране

потакнуло демонстративно размештање америчке морнарице) министар спољних

послова Тајланда изјавио како је таква забрана нормална, његов индонезијски колега

како је то строго кинеска унутрашња ствар, а Филипини и Малезија су се прогласиле

политички неутралним по том питању.169

Постајући све моћнија, захваљујући

економском утицају на регион, Кина ће евентуално поставити један циљ испред себе -

да разбије моћ америке у овом региону до те мере да ће ослабљеној Америци бити

потребна регионално доминантна Кина као савезник или евентуално, али мање

вероватно, глобално моћна Кина као њен партнер.170

На САД-у је да остваривање овог

циља не дозволи. Поставља се питање - како?

Наиме, Тајван је једина слабост Кине, уколико уопште и јесте слабост. У Великој

шаховској табли Бжежински једва да спомиње тајванско питање, вероватно уверен, у

складу са Саопинговом девизом „једна земља, два система“, да се тајванска независност

никада неће материјализовати. Неколико година касније, у књизи под називом The

Geostrategic Triad, он је повезао тајванско питање са питањем либерализације Кине.

Веровао је да Кина, уколико се не буде политички развијала или чак идеолошки

назадовала, неће моћи да привуче Тајван матици, а да ће Тајван задржати разлоге за

потражњу америчког војног наоружања. Из тог разлога, са успешнијом политичком и

социјалном либерализацијом Кине, начини за решавање тајванског питања постају

могући. Међутим, како се демократија не може наметнути Кини, еволуција у том

правцу мора бити „под спољним утицајем“.171

Шта то значи? Ово охрабривање

либерализације треба да буде индиректно. Упорна идеолошка конфротација може се

показати контрапродутивном. Међутим, помоћ у успостављању владавине права у

Кини – нешто што је кључно за економски раст – може бити ефективно у подстицању

политичке демократизације. Подстицање тренда ка већој отворености према свету

може имати сличан политички утицај на либерализацију. Помоћ за разне кинеске

169 David M. Lampton, The Making of Chinese Foreign and Security Policy in the Era of Reform, 1978-2000,

Stanford Univerity Press 2001, 319-327 170 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard. American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, Basic

Books, New York 1997, 172 171 Zbigniew Brzezinski, The Geostrategic Triad. Living with China, Europe and Russia, CSIS, Washington DC

2001, 12

63

невладине организације које се баве развојем кинеског цивилног друштва и помоћ

локалним демократски изабраним званичницима, такође може бити корисна.

Најважнији проблем са којем се САД сусреће на Далеком истоку јесте питање

уједињења двеју Кореја. Све три силе које су заступљене у овом региону – Кина, Јапан

и САД – имају своје разлоге да Кореју ставе под своју интересну сферу. Кинеска

политика према Кореји вођена је жељом за регионалним приматом, како је то малопре

речено. Америчка и јапанска политика вођена је многим факторима, али ограничавање

кинеског преимућства у овом региону мора бити онај најважнији. Уједињењем

корејског полуострва, Корејци ће имати један јединствени државни и економски

систем, али треба узети у обзир какве ће ефекте ово оставити на Јапан и остале

регионалне играче.172

Бжежински избегава да јасно одговори на ово питање. Гледајући

на Северну Кореју као на „негативца“, вероватно сматра да, уколико уопште до њега

дође, уједињење ће се остварити само након пада или промене режима у Северној

Кореји. У тренутној ситуацији, једино Кина има предност у односу на остале играче,

као једина држава у овом региону која има нормалне односе са обе Кореје.

Са друге стране, Америка, у тренутној ситуацији подељене Кореје, још увек

може да представља опасност режиму Северне Кореје. Наиме, док год корејско

полуoстрво остане подељено, Америка ће моћи да оправдава своје војне базе у Јужној

Кореји, што са друге стране не угрожава њен однос са Јапаном. Међутим, уколико се

Кореје евентуално уједине, последице по Јапан могу бити катастрофалне. Наиме, од

стране остатка Азије он може бити виђен као црна овца Азије док год буде издржавао

америчке војнике на свом тлу. Како је уједињење Кореје мало вероватна ствар,

Бжежински је сматрао да би прекид америчко-јапанских односа у овом тренутку имао

катастрофалне последице. Наиме, одбацивање, или чак потпуно слабљење америчко-

јапанског споразума о сигурности одмах би Јапан учинило неотпорним на било какве

поремећаје до којих би могло довести свако озбиљније померање регионалних или

глобалних односа. У таквом случају једине би преостале алтернативе биле или

прихватити кинеску регионалну доминаицју, или започети програм масовног

наоружања – што би било не само скупо него и опасно. То је разлог овакве,

пријатељске и заштитничке америчке политике према Јапану. Њен крајњи циљ, према

Бжежинском, требао је од Јапана створити знатно моћнијег и утицајнијег еквивалента

172 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard. American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, Basic

Books, New York 1997, 157

64

Канади – државу коју свако цени због богатства и моћи, али које се нико не боји нити

према њој осећа одбојност.173

Све ово су проблеми који стоје испред Америке, као прве и вероватно последње

истински глобалне силе. Прве и последње из разлога јер ће, дугорочно гледано,

глобална политика постајати све мање компатибилна са концентрацијом хегемонске

моћи у рукама једне државе. Из тог разлога, као и због све већег утицаја малопре

поменутих држава, времена за решавање ових проблема је све мање. Како би решила те

проблеме, циљ САД-а мора бити двостран: задржавање доминантне позиције барем још

једну генерацију, или дуже; и стварање геополитичког оквира који ће бити у стању да

апсорбује неизбежне ударце и напетости друштвено-политичких промена. На крају, као

једина држава која ће држати положај глобалне силе, она мора пред себе да постави

следеће питање: „Шта ће Америка оставити свету као своју трајну оставштину?“ Шта

ће то бити, зависиће искључиво од ње и њене политике.

173 Исто, 190-192

65

6. Закључак

Закон о националној безбедности из 1947. године развио је савет за националну

безбедност, корак који је „затражио од председника да се ослања на колективне савете

ове институције, састављене од председника САД-а, потпредседника, државног

секретара и секретара одбране.“174

Проучавајући историју америчке спољне политике,

историчари су открили два различита обрасца председничке улоге у савету за

националну безбедност. Председнички систем оцртава први образац тј. наглашава

председника који је увелико укључен у креирање стратегије савета за националну

безбедност. Са друге стране, други образац наглашава председника који оставља

већину контроле свом државном секретару. Пишући своје мемоаре, Бжежински, у делу

који говори о овом савету, наглашава да је први образац био доминантан за време

Кенедијеве, Никсонове и Картерове администрације, а други за време Трумана,

Ајзенхауера, Џонсона и Форда. Ајзенхауер је први користио овај савет како би доносио

важне одлуке и планирао политику. Са доласком Кенедија на власт, количина власти

коју је савет имао је опала и тек је Никсон вратио овлашћења савету за националну

безбедност именујући саветника за националну безбедност чланом кабинета

администрације.175

Од свих пређашњих саветника за националну безбедност, Бжежински је био

најсличнији Кисинџеру. Администрација обојице је била састављена од јаких

спољнополитичких тимова и обојица су пореклом били из Европе. Ове две

администрације су поново учврстиле снагу савета, али је Збигњев Бжежински био тај

који је користио његову моћ много више него што је то било намењено. Историчарка

Бети Глад описује Бжежинскову улогу у белој кући говорећи да се „Картер превише

ослањао на свог саветника који је имао свој политички циљ и изванредну вештину

стварања политичког миљеа који би председника водио у смеру који је саветник

желео.“176

Анализирајући како ране радове тако и улогу саветника за националну безбедност

Збигњева Бжежинског, постаје јасно да је он своје идеје градио једне на другу. Његови

радови у пре-Картерово доба веома лепо објашњавају његово тумачење прошлости и

174 Zbigniew Brzezinski, Power and Principle. Memoirs of the National Security Adviser, 1977-1981, 81 175 Исто, 86 176 Betty Glad, An Outsider in the White House. Jimmy Carter, His Advisors and the Making of America Foreign

Policy, Cornell University Press 2009. 279

66

визију будућности. Та визија је, наравно, укључивала глобализован свет под

покровитељством Сједињених Држава. Совјетски Савез, као један заостали политички

систем, би се срушио и подвргао америчком утицају јер за њега у таквом глобалном

свету није био места. Бжежинскове активности за време Картерове администрације

демонстрирале су како то и шта то америчка влада треба да ради како би испунила

његову визију. Посебно, САД су требале да успоставе своју моћ и да се чврсто држе

насупрот тоталитарног џина. Велики постотак његовог самопоуздања током Картерове

администрације црпио је снагу из његових анализа. Пошто је Совјетски Савез био

суштински оштећен и на неповратном путу ка колапсу, Бжежински је имао слободу да

одбија споразуме за које је мислио да нису од користи Америци. Овако објашњени, ови

периоди његовог живота илуструју његову визију Сједињених Држава као светског

лидера.

Треба признати да је већина идеја Збигњева Бжежинског била успешна. Године

1991, када се СССР распао, чинило се да је управо то доказ тачности његових анализа.

Упркос недостацима његових теорија о тоталитаризму и мирном ангажовању, његова

предвиђања, да ће ревизионизам поткопати совјетски систем до тоталног уништења, су

се показала као тачна. Поред тога, и његов мандат као саветник за националну

безбедност такође је имао значајне успехе. Иако је администрација константно била

мучена разним проблемима, ослобађање совјетских дисидената и детаљи SALT II

уговора који су ишли у корист САД-а били су дело Бжежинског.

Са одласком Картерове администрације, савет за националну безбедност имао је

скоро па никакву моћ, Бжежински је писао у својим мемоарима. Некако се чини да је

ово уверење изговор који објашњава зашто је Бжежински радио ствари онако како их је

и радио. У својим мемоарима, он није објаснио зашто је његов систем био ефикаснији

од претходних погрешних који нису давали велику одговорност саветницима за

националну безбедност. Стиче се утисак да је ово написао само како би пружио

оправдање за своје поступке и како би показао да је начин на који је он реструктурирао

савет био исправан.

Међутим, нису све политичке одлуке Бжежинског биле успешне. Велика кривица је

пала на председника Картера, како за неуспешну спољну политику САД-а према Ирану

тако и за уништење иранско-америчких односа. Међутим, одређени део кривице морао

би сносити и сам Бжежински. Извршавање притиска на председника да се суочи и

формулише тешке одлуке био је посао Бжежинског. Наравно, као што је већ речено,

67

Бжежинскова политика је имала доста успеха, али у случају Ирана, он свој посао није

обавио. Успео је само у томе да екстремно промени улогу саветника за националну

безбедност, доносећи одлуке које неко на тој позицији није смео да доноси. Надаље,

Бжежински је свакодневно имао приступ председнику, попримајући улогу кључног

човека у дипломатској комуникацији и уредника дневог реда састанака и одлука. Све

ово, наравно, никада није карактерисало ниједног саветника за националну безбедност

ни пре, ни после њега. Један историчар је приметио да је „у области спољне политике,

он [Картер] Бжежинском доделио троструку улогу чувара светског мира, политичког

саветника и учитеља о природи светске политике.“177

Да ли би Бжежински добио

толику слободу деловања да је Картер био иоле јачи председник, питање је на које

никада нећемо добити одговор. Наравно, сакупљање толике моћи у рукама једног

човека је погрешна пракса. Међутим, уколико сваки успех има цену, онда је колапс

СССР-а, посматран као успех САД-а, плаћен превеликом моћи једног саветника.

Као што је већ речено у уводу, о Бжежинском, за разлику од Кисинџера, није много

писано. До пре неколико година, ни на једном светском језику се није могла наћи књига

која је у целости посвећена овом државнику. Недовољна заинтересованост за ову тему,

недоступност великог броја досијеа који су везани за име Бжежинског, неразумевање

сржа његове политике која је своје резултате показала тек годинама касније, све су то,

вероватно, разлози због којих су историчари заобилазили овог државника. Тек

средином друге деценије XXI века изашле су две књиге, на енглеском језику, посвећене

политичком деловању Збигњева Бжежинског. Аутори ових биографија, Чарлс Гати и

Андреј Лубовски, успели да на адекватан начин прикажу како је текао његов животни

пут од универзитетског професора до човека који се питао о најважнијим

спољнополитичким одлукама. Међутим, оба аутора пропуштају да поставе питање да

ли је Бжежински стварно имао превелику или можда чак неограничену моћ за време

свог службовања. Разлози који стоје иза оваквих њихових одлука су можда личне

природе. Чарлс Гати је био веома добар пријатељ Бжежинског. Обојица су предавала на

Универзитету Колумбија, а Гати је био чест гост на недељним семинарима које је

организовао Бжежински. Само треба прочитати Гатијево дело како би се увидело

колико је поштовање имао према овом државнику. Са друге стране, Лубовски је, као и

Бжежински, Пољак. Након увођења војног закона из 1982. године и завођења војног

режима Војцеха Јарузелског, Лубовски је, као присталица Солидарности, напустио

177 Исто

68

земљу и отишао у САД. Како је био отворени антикомуниста, на њега су вероватно

утицале идеје Збигњева Бжежинског и његово виђење СССР-а као једног трулог и

анахроног система. Наравно, сви ови разлози су једно велико можда. Гати и Лубовски

никада јавно нису изнели разлоге због којих су пропустили да критички преиспитају

моћ Бжежинског.

Неколико година након ове две биографије, тачније 2018. године, изашла је и трећа

књига која је у целости посвећена Бжежинском, написана од стране француског

историчара Џастина Вајса. По странама обимнија, по истраживању политичке и

академске каријере детаљнија, по пропуштању прилике о расправи превелике моћи у

рукама једног саветника, идентична. Разлози такве одлуке, као и у претходна два

случаја остају непознати. Можда је код ових аутора велику улогу играло оно што је

речено неколико пасуса раније. Уколико, заправо, сваки успех има цену, онда је колапс

СССР-а, посматран као успех САД-а, плаћен превеликом моћи једног саветника.

Задатак је на крају постигнут, цена је плаћена и о њој се више не прича. Можда.

Једини аутор који донекле преиспитује колика је била концентрација моћи у рукама

Бжежинског јесте Џери А. Андријанопулос.178

У својој књизи, која за разлику од

претходне три није биографија, Андријанопулос врши упоредну анализу политичке

делатности Кисинџера и Бжежинског. У делу књиге који говори о организацији моћи за

време Картерове администрације, аутор каже да је Картер током кампање обећавао да

ће окончати централизацију и злоупотребу власти тако што свој кабинет неће

подредити свом особљу.179

Поздравни говори, које су одржали државни секретар,

секретар одбране и саветник за националну безбедност указивали су на хармонију која

је требала да карактерише ову администрацију. Ово је требала бити велика промена у

односу на тзв. Lone ranger diplomacy Хенрија Кисинџера. На крају, овај рад је показао

како је хармонија била само представа и да су чланови Картеровог кабинета стално

имали несугласице које су се тицале организације моћи.

Држећи говор након избора на место саветника за националну безбедност,

Бжежински је рекао следеће: „Сматрам да је моја одговорност првенствено у јачању

процеса доношења одлука у које су укључени председник и, пре свега, његов примарни

саветник за спољнополитичке послове, државни секретар, као и секретар одбране,

финансија и други.“ Поред тога, Бжежински је рекао да не замишља свој посао у

178 Доктор филозофије, политикоглог, специјалиста за спољну политику САД-а и међународну односе. 179 Gerry Argyris Andrianopoulos, Kissinger and Brzezinski - The NSC and the Struggle for Control of US

National Security Policy, UK, 1991, 138

69

смислу доношења спољлнополитичких одлука, него у смислу помагања у доношењу

таквих одлука, консултовајући се пре свега са главним члановима кабинета. Међутим,

за разлику од Венса, Бжежински је јавно поновио своје ставове о детанту, SALT

споразуму и трилатералној сарадњи, показујући тиме да би он, упркос говору о

хармонији и сарадњи, могао бити присиљен да буде гласноговорник администрације

ако државни секретар свој задатак не испуни.180

На овај начин, Андријанопулос се

донекле дотакао начина на који је Бжежински замишљао своју улогу у администрацији

и на шта је све био спреман како би ту моћ учврстио. Поред тога, овај рад је показао

како је Бжежински на крају и био присиљен да преузме улогу државног секретара.

180 Исто, 139

70

Библиографија

Монографије:

1. Albright, Madeleine Madam Secretary. A Memoir, New York 2003.

2. Andrianopoulos, Gerry Argyris Kissinger and Brzezinski - The NSC and the Struggle for

Control of US National Security Policy, UK, 1991.

3. Arent, Hana Izvori totalitarizma, Beograd 1998.

4. Avner, Yehuda The Prime Ministers. An Intimate Narrative of Israeli Leadership, The Toby

Press, New York 2010

5. Bemford Parks, Henri Istorija SAD, Beograd 1985.

6. Bernkopf Tucker, Nancy Dangerous Strait. The U.S. – Taiwan – China Crisis, Columbia

University Press 2005.

7. Bew, John Realpolitik: A History, Oxford University Press 2015.

8. Brzezinski, Zbigniew Between Two Ages: America’s Role in the Technetronic Era, New York

1970.

9. Brzezinski, Zbigniew Alternative to Partition: A Broader Conception of America’s Role in

Europe,New York, 1965.

10. Brzezinski, Zbigniew and Scowcroft, Brent America and the World: Conversations on the

Future of American Foreign Policy, New York, 2008.

11. Brzezinski, Zbigniew Power and Principle: Memoirs of the National Security Adviser 1977 –

1981, New York 1983.

12. Brzezinski, Zbigniew Russo-Soviet Nationalism, MA thesis, McGill University 1950.

13. Brzezinski, Zbigniew Second Chance: Three Presidents and the Crisis of American

Superpower, Basic Books, New York 2007.

14. Brzezinski, Zbigniew Strategic Vision: America and the Crisis of Global Power, Basic books,

New York 2012.

15. Brzezinski, Zbigniew The Geostrategic Triad. Living with China, Europe and Russia, CSIS,

Washington DC 2001

16. Brzezinski, Zbigniew The Grand Chessboard. American Primacy and Its Geostrategic

Imperatives, Basic Books, New York 1997.

17. Brzezinski, Zbigniew The Permanent Purge: Politics in Soviet Totalitarianism, Harvard

University Press 1956.

18. Bžežinski, Zbignjev Veliki promašaj:Rođenje i kraj komunizma u XX vijeku, Podgorica 2001.

19. Calvocoressi, Peter Svetska politika nakon 1945, Zagreb 2003.

71

20. Canovan, Margaret Hannah Arendt. A Reinterpretation of her Political Thought, Cambridge

University Press, 1992.

21. Carter, Jimmy Keeping Faith: Memoirs of a President, A Bantam Book 1982.

22. Džonson, Pol Istorija američkog naroda, Beograd 2003.

23. Foreign Relations of the United States, 1977-1980, Volume VI

24. Friedrich, Carl J. and Brzezinski, Zbigniew Totalitarian Dictatorship and Autocracy, Harvard

University Press 1956.

25. Gatti, Charles Zbig. The Strategy and Statecraft of Zbigniew Brzezinski, John Hopkins

University Press, 2013.

26. German, Tracey C. Russia’s Chechen War, Routledge Curzon, London 2003.

27. Glad, Betty An Outsider in the White House. Jimmy Carter, His Advisors and the Making of

America Foreign Policy, Cornell University Press 2009.

28. Goldgeiger, James M. and McFaul, Michael Power and Purpose. U.S. Policy Towards Russia

After the Cold War, Brookings Institution Press Washington, D.C 2003.

29. Griffin, Roger The Nature of Fascism, Great Britain 1991.

30. Halet Kar, Edvard Šta je istorija?,Čačak, 2001.

31. Jenkins, Keith Promišljanje historije, Zagreb, 2008.

32. Johnson, Lloyd Albert A Toolbox for Humanity: More Than 9000 Years of Thought, Canada

2003.

33. Kissinger, Henry Diplomacija, Zagreb 2000.

34. Kupchan, Charles A. No One’s World. The West, the Rising Rest and the Coming Global

Turn, Oxford University Press, New York 2012.

35. Лакер, Волтер Историја Европе. 1945 – 1992, Београд 1999.

36. Lampton, David M. The Making of Chinese Foreign and Security Policy in the Era of Reform,

1978-2000, Stanford Univerity Press 2001.

37. Lewis Gaddis, John Strategies of Containment. A Critical Appraisal of American National

Security Policy during the Cold War, Oxford University Press, 2005.

38. Lewis Gaddis, John The Cold War. A New History, The Penguin Press, New York 2005.

39. Lubowski, Andrzej Zbig: The Man Who Cracked the Kremlin, New York, 2011.

40. Макијавели, Николо Владалац, Београд, 2003.

41. Meacham, Jon Destiny and Power. The American Odyssey of George Herbert Walker Bush,

New York 2015.

42. Митровић, Андреј Време нетрпељивих, Подгорица 1998.

43. Patterson, James Grand Expetations. The United States, 1945 – 1974, New York, 1996.

44. Patterson, James T. Restless Giant. The United States from Watergate to Bush v. Gore, Oxford

University Press 2005.

72

45. Sakharov, Andrei Memoirs, New York 1990.

46. Stent, Angela E. The Limits of Partnership. U.S-Russian Relations in the Twenty-First

Century, Princeton University Press 2014.

47. Stiglitz, Joseph E. and Bilmes, Linda J. The Three Trillion Dollar War. The True Cost of the

Iraq Conflict, New York 2008.

48. Strieff, Daniel Jimmy Carter and the Middle East. The Politics of Presidental Diplomacy,

Palgrave Macmillan, United States 2015.

49. Vaisse, Justin Zbigniew Brzezinski. American Grand Strategist, Harvard University Press,

2018.

Чланци:

1. Fettweis, Christopher J. „Sir Halford Mackinder“, Geopolitics and Policymaking in the 21st

Century, https://ssi.armywarcollege.edu/pubs/parameters/articles/00summer/fettweis.htm

2. George Gerich, Remembering Alexander Ginzburg,

https://www.frontpagemag.com/fpm/132345/remembering-alexander-ginzburg-george-gerich

3. George H. W. Bush’s Address Before a Joint Session of the Congress on the State of the

Union, https://www.presidency.ucsb.edu/documents/address-before-joint-session-the-

congress-the-state-the-union-0

4. Haass, Richard N. „Foreign Policy in the Age of Primacy“, Brookings Review, Volume 18,

Issue 4, 5, 2000.

5. Human rights and Foreign Policy, Jimmy Carter May 22, 1977,

http://teachingamericanhistory.org/library/document/human-rights-and-foreign-policy/

6. Huntington, Samuel P. Why International Primacy Matters, International Security, Vol. 17,

No. 4, 1993, 83.

7. Lieber, Robert J. „No Transatlantic Divorce in the Offing“, Orbis, Volume 44, Issue 4, 13,

2000.

8. Mackinder, Harold J. „The Geographical Pivot of History“, The Geographical Journal, 23,

1904.

9. Q&A with Zbigniew Brzezinski, https://www.c-span.org/video/?197342-1/qa-zbigniew-

brzezinski

10. Zbigniew Brzezinski and William E. Griffith, Peaceful Engagement in Eastern Europe,

https://www.foreignaffairs.com/articles/united-states/1961-07-01/peaceful-engagement-

eastern-europe

11. Zbigniew Brzezinski, The Challenge of Change in the Soviet Bloc,

https://www.foreignaffairs.com/articles/russian-federation/1961-04-01/challenge-change-

soviet-bloc