31. SUSRET HRVATSKIH ZAVIČAJNIHKNJIŽEVNIKA

KRIŽEVCI, 29. rujna 2012.Hrvatski dom, velika dvorana

Organizatori:Hrvatski sabor kulture

Grad Križevci

Potpora:Ministarstvo kulture RH

Suorganizatori:Zajednica KUU Koprivničko-križevačke županije

Pučko otvoreno učilište Križevci

1

Organizacijski odbor:

BRANKO HRG, gradonačelnik Grada Križevaca MLADEN TENODI, pročelnik Upravnog odjela za društvene djelatnosti Grada Križevaca DRAŽEN JELAVIĆ, tajnik Hrvatskoga sabora kulture SLAVICA BENKO, predsjednica Zajednice KUU Koprivničko-križevačke županije MELITA HABDIJA, ravnateljica Pučkoga otvorenog učilišta KriževacaZDRAVKO OBRADOVIĆ, predsjednik Skupštine Hrvatskoga sabora kulture DEJAN BUVAČ, predsjednik Upravnog odbora Hrvatskoga sabora kultureMIRKO KOVAČEVIĆ, stručni suradnik u HSK-u za kazalište, književnost i likovnost

Prosudbeno povjerenstvo:

BOŽICA JELUŠIĆ, književnica SANJA NIKČEVIĆ, dr. sc., teatrologinja BORBEN VLADOVIĆ, književnik Tajnik povjerenstva:MIRKO KOVAČEVIĆ, književnik

Medijski pokrovitelj:

RADIO KRIŽEVCI

Nakladnik programske knjižice: Hrvatski sabor kulture Za nakladnika: Dražen Jelavić, prof. Urednik: Mirko Kovačević, prof. Fotografije i oblikovanje: Miljenko Marohnić, majstor fotografije

2

Tisak: AGRAF, Samobor SUDIONICI, NAGRADE I PRIZNANJA PROSUDBENOG POVJERENSTVA HRVATSKOGA SABORA KULTURE NA 31. KNJIŽEVNOM SUSRETU

Na književni natječaj 31. susreta hrvatskih zavičajnih književnika sto dvadeset i dvoje autora poslalo je svoje pjesničke, prozne i dramske uratke, pisane na 3 jednakovrijedna hrvatska narječja. Prosudbeno povjerenstvo – BOŽICA JELUŠIĆ, SANJA NIKČEVIĆ, BORBEN VLADOVIĆ I MIRKO KOVAČEVIĆ (tajnik Povjerenstva), svi članovi DHK-a, izabralo je šezdeset i dvoje književnih autora za 31.susret, od kojih je, temeljem izvrsnosti, proglasilo četvero dobitnicima plakete a njih dvadeset i dvoje nagradilo pohvalnicom.

PJESNIŠTVO NA KNJIŽEVNOM JEZIKU

Plaketa „Mihovil Pavlek Miškina“ – Gabrijel Barišić, Slavonski Brod

Pohvalnica – Kristina Štebih, Čakovec (pjesme: Povratak, Diobe ); Dijana Marković-Hitrec, Zagreb (Koncert za harfu, Poslijepodne jednog fauna), Ina Mihanović, Split (Kako, Trule su daske...) Mirjana Mikulec, Oroslavje ( Početak , Sjećanje na Božić); Slavica Sarkotić, Sisak (U šumu sam ukoričena, Život je tek vožnja); Zrinka Supek-Andrijević, Zagreb ( Jesen, Poslije).

Sudionici 31. Književnog susreta (i odabrani za Zbornik)

Aron Baretić, Rijeka (Klaun), Nada Bonić, Požega (Požegom hodam), Silvija Butković, Đakovo, (Netko), Katica Felštinski, Crikvenica ( Povratak), Dean Ganza, Zagreb, (Sanjajući boje), Goran Gatalica, Daruvar (Ljuku Paljetku), Ana Horvat, Čakovec (Jutro), Nina Kovačić, Zagreb (haiku pjesme), Slavica Mandić (Butković), Gunja (Stranac), Vesna Markulin-Dye, Zagreb (Prva noć u Australiji), Ljubica Martinović, Zagreb (Otac), Nikola Miličević, Retkovci ( Teci moja zamućena rijeko), Mirjana Miljković, Zagreb (Nevidljive žene), Ivan Nadilo, Metković (Davno na Korčuli), Mirjana Sačer Bobinac, Dubrava ( Ima li zmija noge?), Ankica Svirač, Zagreb (Vrtuljak života), Stjepan Šmit, Valpovo ( Otata), Marija Vukoja, Soljani (kraj Našica, Opet kiše) i Miroslav Vurdelja, Zagreb (Bijela pjesma).

3

DIJALEKTALNO PJESNIŠTVO

Plaketa „Mihovil Pavlek Miškina“ – Ljubica Šego, Bregana

Pohvalnica – Maja Cvek, Zagreb ( Roka noći, Zaziblji senje); Mirjana Fantauzzo, Rab ( Štokrlić, Moj nonić); Branka Jagić, Velika Gorica ( Drmeš veliki, Zaprte pod Buožem ključem); Rita Brgić-Stokić, Barban (Žmareni pensiri, Stara kamara), Tanja Stanić, Jurdani kraj Rijeke (Šetembar, Cip).

Sudionici 31. književnog susreta (i odabrani za Zbornik)

Sanja Damjan, Koprivnica (Pobeći), Nevenka Erman, Žminj ( Da se nažguo tla…) Marija Hegedušić, Hlebine (Dok još neje kesno),Zvonko Jurčević, Samobor (Maslina), Ana Krnjus, Pazin (Raskinjeni pensiri), Ljubica Komljenović, Dukovec, (Mak črljeni), Marija Maretić, Žminj ( Kad bi šlovek namisle imie), Vladimir Miholek, Đurđevac (Reč), Vladimir Šuk, Oroslavje (Slikar na španciru).

PROZNO STVARALAŠTVO

Plaketa „Ivo Kozarčanin“ – Damir D. Ocvirk, Pula (priča Usudi se, Santina);

Pohvalnica – Antonija Vranješ, Osijek (priča: Njima); Krešimir Fajdetić, Vinkovci (ulomak romana: Olujno svitanje); Gordana Burica, Šolta (novela: Britvulin); Dean Ganza, Zagreb (novela: Sjenčar); Miroslav Pelikan, Zagreb priča Jutro); Nada Jačmenica, Sveti Križ Začretje (priča: S cugem h Zagreb).

Sudionici 31.književnog susreta (i odabrani za Zbornik)

Vladimir Šuk, Oroslavje (priča: Vazdašnji urlab preštimani); Miroslav Varžić, Zelčin (novela: Ja, taloškinja); Katica Rajić-Popijač, Koprivnica (Crvene špicaste cipele); Luka Jokić, Đurđenovac (ulomak romana: U potrazi); Elizabeta Herceg, Koprivnica (ulomak autobiografije: Zaplavaj, Eržika); Mijo Kelečić, Oroslavje (priča: Kad krorodili nisko letiju); Josip Grosek, Zagreb (Marelica); Zdravko Živković, Donji Miholjac, (ulomak poglavlja romana: Žena ispod crnog vela).

4

DRAMSKO STVARALAŠTVO

Plaketa „Kalman Mesarić“ – Božidar Glavina, Prelog (komedija: Skrivačkanje);

Pohvalnica – Stjepan Škvorc, Belica (komedija: Pred vratima); Grupa autorica: Marica Boričević, Višnja Golub, Draženka Jagatić, Anđela Županić, iz Draganića (komedija: Sedmokim v Karlovac , s frtaljicu domof).

Sudionici 31.književnog susreta (i odabrani za Zbornik)

Stipe Bulić, Split (monodrama: Elegija iz Zagore ljute); Franjo Oreški, Pribislavec (parodija: Lovačko krštenje); Slobodanka Martan, Bjelovar (lutkarsko-scenska igra: Priča o zločestom strahu (ili moćan i jak može biti svak).

Gore spomenuti književni radovi dobitnika Plakete i Pohvalnice uvršteni su u ovu programsku knjižicu, a uz njihove radove za Zbornik su izabani i navedeni radovi svih sudionika 31. susretahrvatskih zavičajnih književnika.

5

KNJIŽEVNOST NA DVA KOLOSJEKA

U čuvenom djelu „Posvećeno kičmi“ Josif Brodski navodi kako „ Književnost treba biti (…) izražavanje pogleda na svijet pomoću jezika“. I zaista, iskustvo svih koji su se okušali u tom poslu, potvrdit će da pisati ne znači samo uspješno baratati riječima ili složiti kakvu okretnu rimu. Pisati, to poglavito znači imati ideje,biti strpljiv, radišan, načitan, slobodan za doživljaj, otvoren prema svijetu,a potom, voljeti jezik,istraživati njegove nebrojene mogućnosti. Pogled na svijet, pak, može biti i estetska i etička kategorija. On se gradi u širokom rasponu naše duševnosti,u spoznajnim kapacitetima, prepoznavanju vlastitog mjesta i misije u svijetu,te odnosu spram prirode i duhovnih vrijednosti. Sve to, dakako, možemo pretvoriti u živu riječ,bilo na književnom standardu ili dijalektu, koji je pak, mnogima materinji , prvi jezik koji su naučili govoriti. Tako razvijamo osobni stil, tražeći mjesto pod suncem i pokušavajući biti na visini svojih uzora,no u mnogoglasju težimo da se naš glas izdvoji raspoznatljivom bojom i intonacijom. Jedno od čestih pitanja, koje dobivam kao profesionalna spisateljica, glasi .“ Kako nastaju pjesme?“ Odgovaram „ Pjesma nastaje od prelamanja neke svjetlosti izdaleka kroz prizmu uma, od uzbuđenosti srca, od želje da riječju dosegneš ono, što ti je realno nedohvatno. Svjetlost dotakne neko mjesto u labirintu memorije, obasja detalj, podsjeti te i pokrene prizor; srce zakuca snažnije kad ga iznenadi sklad i ljepota prirode, neko djelo ljudskih ruku, blizina neke osobe; a ponekad, samo želiš poslati dovoljno jaku mantru,da pokrene događaj, tamo gdje predugo stoje tvoje strepnje i odakle ne stižu željeni odgovori. Je li poezija, dakle, oblik osobne magije? Mogla bi biti, da joj naše cinično vrijeme nije oduzelo svaku uzvišenost, pa umjesto da bude magijom, postaje tužnom manijom,čije simptome pred svijetom ne umijemo sakriti“. Dakako, nije sve tako crno. Uvijek će netko pisati pjesme, voljeti pjesme, živjeti za trenutke kad biva sam s olovkom i papirom. Usprkos kiču, ignoranciji, ravnodušnosti, poplavi trivijalnosti i beznađu epohe, svaka generacija ima svoje zaljubljenike u riječ, pjesnike,

6

pripovjedače, književne zanesenjake i poslenike. Loš i iskvaren jezik ulice, žargon politike, zbrkani izraz medija, na neki se čudesan način pročišćavaju u poeziji, da bismo postigli ravnotežu na vagi. Generalno govoreći, književni se život odvija na dva kolosijeka: kao „službena“ književnost afirmiranih pisaca, ujedinjenih u udruge, koji imaju redovit izdavački tempo, surađuju u časopisima, razvijaju literarnu aktivnost na više razina, te na paralelnoj ravni, gdje djeluju neprofesionalni pisci. Poput dvije kompozicije, te se grupe voze u maglene daljine, mimoilaze se ili susreću, razmjenjuju osmijehe, mašu, te povremeno prelaze u druge vagone, pomoću knjiga i naslova koji nastaju putem. I to je posve dobro, uz pohvalu piscima „iz sjene“, neobično važnima za održavanje stanovite „emotivne temperature“ u vlastitim sredinama, gdje njihova poezija i proza mnogo znače. Naime, oni imaju dojmljivu kvotu od nekoliko stotina objavljenih knjiga, i te su knjige otišle u ruke prijatelja, u knjižnice i škole, stvarajući onu široku bazu, bez koje „elitna“ književnost ne bi mogla živjeti. Riječi utiru široke putove, a njihovi sijači obnavljaju trajnu prosvjetiteljsku misiju, koja zapravo nikad ne prestaje. Stoga, da ponovimo, moramo čuvati ovakva mjesta okupljanja, poput našega Zbornika, gdje se za sudjelovanje izborilo 40-tak od 100-tinjak pjesnika,radujući se visini slovostaja koju su postigli naši autori. Među njima ima potpuno izgrađenih spisateljskih osobnosti ( Barišić, Štebih, Sarkotić,…) o čijem daljnjem uzlaznom putu stvaralaštva ne dvojimo. Isto tako, vjerujemo da će to sutra biti i druga imena, osobito među „zavičajnicima“ kajkavskog i čakavskog narječja. I ovom prigodom iznenadili su nas svježinom i krepkošću svojih uradaka. Sačuvavši i ime Mihovila Pavleka-Miškine u nazivu (i duhu) nagrade, držimo da ovaj natječaj u punoj mjeri opravdava svoj smisao. Mnogi našoj civilizaciji proriču kataklizmu i rasap, no mi vjerujemo u riječi C. Milosza: „Pa ipak, knjige će ostati…“. U toj vjeri, pozdravljamo i ohrabrujemo sve sadašnje i buduće sudionike natječaja.

Božica Jelušić, književnica

7

PJESNIŠTVO NA KNJIŽEVNOM JEZIKU

GABRIJEL BARIŠIĆ, Slavonski Brod – Plaketa Mihovil Pavlek Miškina 2012.

Rođen je 1975. u Slavonskom Brodu gdje je završio osnovnu i srednju Industrijsko-obrtničku školu. Diplomirao je biologiju i kemiju na Pedagoškom fakultetu Sveučilišta u Osijeku. Od srednjoškolskih dana piše poeziju i prozu, sudjeluje na brojnim književnim natječajima i susretima. Objavljuje u više glasila, biltena i zbornika, a tiskao je i 2 stihozbirke: Prvi glas naše nove opsjene (2006.) i Nadomjestak za nevinost (2011.). Za pjesništvo dobitnik Pohvanice 2011. i Plakete Mihovil Pavlek Miškina 2012. Vinogradska cesta 72, 35000 Slavonski Brod, e-mail: gabrijel.barisic@sb.t-com.hr

KROMOVA ŽUTA (poklonstvo Aldousu Huxleyu)

promotrih žute cvjetove žednjakana kamenastom suncuvoljele su ga mnogo pčeletako sitnog i blistavogostah i sam skamenjen

i ja sam bivao kao taj žednjaku jednom prošlom trenutkustojeći usred kotlinedok s brda poniraše moćna krila

otvaraju mi se stvariu daljnjem pokušajukako sam sklon podcijeniti sepripisujem čaroliji racionalne značajke

a samo su kao pčele prava krilaza briljantan cvijet mojeg dvojbenog jastva

11.RUJNA

samim sudionicimanastojanje je zagonetna riječa ja sam samo tražio uporište.svačiji sveti ljudi, kako vjerujemo,prenosili su pravu riječi one se nisu razlikovalesamo: kruhi: danasa evo danas te slavimoi bez obzira što te molimoza sutra i uvijekjoš od vremena manedaješ nam kruh za jedan dani kakvo je više to nastojanjekada svaki dan pokušavamo sačuvati kruh

8

poput psa zakopavajući gaa u svoj vrt puštamo kozu

POSEZANJE

Ovo je ljetou kojemKoncentrirašČuvstva kao sokOd sjećanjaNošeni vjetromglasovi šetačaBrbljaju i smiju seDolaze k tvojem licudok ležiš na ziduPrema Velikoj VodiBez suncobrana

To je prošlost koja dozivaŽeljom za boljeNe mora se dugo čekatiZa Probu

1, 2, 3Bogu se utječemoOdluka za Sinama kakve posljediceOd tebe ostaje ribaMultiplicirana

Veliki morski kanal, usjeknije pogodanza kupanjeAli zrak je neizbježan

Povedimo seRužno zvuči ZbogomNećemo krenuti nužnim putevimaveć k onome u čemu smo uživaliNe znam gdje je stalnostKad sve je podložno evolucijiDočekajmo svoje najbolje nadeMožda se pojaveveć s prvim maglama

KRISTINA ŠTEBIH, Čakovec – Pohvalnica HSK-a za 2012.

Rođena je 1979. u Čakovcu gdje je odrasla i školovala se. Kao novinar informativnog programa radi na čakovečkoj postaji Radio 1. Pisanjem se bavi od osnovne škole, za što je više put nagrađivana na srednjoškolskim književnim natječajima. Piše poeziju i dramske tekstove za Kazališnu družinu Štolcer istoimenoga pjevačkog zbora, sudjelujući i kao glumica u njihovu izvođenju. Drama Pismo z Galicije osvojila je na 50. FHKA nagradu za najbolji novi dramski tekst, a autorica je za njega na 29. književnom susretu HSK-a dobila Plaketu Mihovil Pavlek Miškina za najbolji prozni rad. Dosadašnju poeziju sabrala je i objavila u 2 stihozbirke: Molitve i čini (2007.) i Via lucis (2009.). kristinastebih@gmail.com

9

POVRATAK?

Odbit će sat u kom ću zašiti svoja ustaspustiti zastave i svinuti srce ugomoljiku iz koje je nekoćniknulotada će biti potrebno skinuti oči i ostaviti ih pticama na bunarskoj dasciPričekat će me minuta u kojoj ćusvezati ruke i dugo, dugo nećumoći letjetikada ću drijemati iza prohladnog onostranstvai grickati svodove svih odbačenih svjetova (nisu me uzalud šibali na poligonima strpljivosti)Ja se ovdje više ne tuđim i ne odvajamsamo dočekujem berbu proklijale toplinezasađene jednom ispod ključne kostizavrtjet će se taj korijen od obilja rasipati sjeme po mliječnim i krušnim stazamaJer trebat će nam još ono malo preostaleljubavi, kada ponovo udarim nogomu nečijoj utrobi i ponovo te sretnemu nekom pješčaniku i sagradimkulu do kraja visoku

samo cvrčcima i tebi, prijatelju moj DIOBE

Odlaske se ne najavljujeza njima se vrišti nad rupama u zemljio odlascima se piše na crnim četverokutimai lijepi ih se o seoske bandereodlasci se smiješe nekoliko godina mlađis nepotrebnih novinskih stranicao odlascima se ne govori svimao odlascima se i suviše dugo brineodlaske se baca niz stepenicei za njima se baca novacodlasci se ispraćaju čudnim jezicima,škripavim prometalima, trpa ihseu ustajale kofere i za njima se psujeodlaske ne vole djeca i psiodlaske se ispire slinom i suzamai za njima se pušta vodaodlasci odnose, iznose, kradu i srljajudižu ruku i razvijaju sličice sjećanjau tamnim zatrovanim komoramaodlasci zađu za uglove i više ih nitko ne trebao odlascima se baš ništa ne znai odlasci se dijele na polovine, tisućine i beskonačnine

10

Pa ni ja ne znam, odlazim li to od tebe ili

se samo zauvijek dijelim od sebe

SLAVICA SARKOTIĆ, Sisak – Pohvalnica HSK-a za 2012.

Rođena je u Vukojevcu, blizu Siska. Školovala se u Lekeniku i Zagrebu. Po zanimanju je ing.med. lab.citodijagnostike. Radi u Općoj bolnici „Dr.Ivo Pedišić“, Sisak. Pisanjem se bavi od osnovne škole, objavljivala u časopisima za djecu. Autorica osam knjiga: tri zbirke kratkih priča, tri zbirke poezije,( od kojih je jedna na kajkavskom dijalektu), 1 knjige poezije za djecu i 1 haiku zbirke. Sudionica više recitala, više puta nagrađivana. Zastupljena u više od trideset zbornika i u nekoliko antologija. Za haiku primila pohvalu na međunarodnom natječaju Vancouver, Canada .Više pjesama joj je uglazbljeno. Članica je DHHP- a i Književnog društva Sv. Jeronim iz Zagreba. Dobitnica nagrade „Albatros“ POUVG i tri godine zaredom nagrade MH Ogranak Vel.Gorica. Za doprinos književnosti dobila je jednu od nagrada grada Siska.

U ŠUMU SAM UKORIČENA

U šumu sam ukoričenaKao knjiga u koriceU njoj se listamI riječi se po meni prosipajuMahovina i opalo lišćeMi savezniciLjuljačku od graboveGrane nekad mi pravio djedKad mene boliJa idem u šumuNovu opravu od zimzelenaS crvenim bobicama oblačimU šumi je uvijek blagdanMeni su srne vidariceOdavno se znamoI kakove god oklope

Izmislili ljudi

Pih, kažem jaŠto mi tko možeNa ovome svijetuOd boli mene šuma braniNe treba daleko bježatiJa vazda čeznem živicaS trnjinama gdjeŠkropi me voda potočnaJa sam vječno zelenaU šumu sam ukoričena

ŽIVOT JE TEK JEDNA VOŽNJA

Život je tek jedna vožnja ringišpilom

11

Dok sve promotriš završi i prođe A ti vučeš karte životnoga špilaNadajuć se asu koji rijetko dođe

Na tome vrtuljku svi smo samo djecaZa sjedala naša vezuju nas lanciOko nas se vrte poljane od cvijećaPored nas prolaze rođaci i znanci

Život je tek vožnja od zvona do zvona

Utrka s vremenom, sati koji bježeSrebrni omotač svilenih bombonaI tanka nit što nas s osovinom vežeŽivot je samo jedna vožnja kratkaringišpilom s glazbom koja treštiNa plavetnom valu iluzija slatkaLuna park i kugla što nad nama blješti

MIRJANA MIKULEC, Oroslavje – Pohvalnica HSK-a za 2012.

Rođena je 3. I. 1959., diplomirana ekonomistica, zaposlena u Državnom uredu revizije u Krapini. Pjesme, priče i putopisne zapise objavila u časopisima i zbornicima: Večernjem listu, Hrvatskom zagorju, bjelovarskom Rusanu, zborniku Samo ti sebe dajem na dar Matice hrvatske Ogranka Bjelovar, zbornicima Hrvatsko zagorskog književnog društva, zbornicima HSK-a… Sudjeluje na pjesničkim susretima i recitalima: prva nagrada za pjesmu na štokavskom recitala Josip Ozimec u Mariji Bistrici, Pohvalnica za kajkavsko stvaralaštvo HSK-a, Recital kajkavske lirike Krapina, Susret riječi Bedekovčina. Članica je Hrvatsko zagorskog književnog društva i Društva za promicanje kajkavskog stvaralaštva Kajkaviana, Donja Stubica. Do sada objavila zbirku pjesama Koordinate postojanja u izdanju Partenon d.o.o., Zlatar 2007. 49 243 Oroslavje, Kralja Tomislava 6, mail : miriana.mikulec

POČETAK

Počelo je u rujnu, sigurna sam.Moram odrediti točan datumzavršetka svih početaka.

Datum napuštanja: neku radost više neću dočekati,

neku bol ponovo izdržati.A željela sam starost svućikao zmija košuljicu.

12

Da život oteče kao ponornica.Kao oblak nabubren

od trpljenja raspršiti se.Bez početka.

SJEĆANJE NA BOŽIĆ

U drvenoj kućina stolu gori svijeća.Aura svjetlostiobasjava stare slikeMiriši tamjan.Božićna grana okićena bombonima u staniolu,šareni cvjetovi od papira

omotani okolo raspela.Prašina spušta se na zdjelu zlatnih oraha.Tiho je, još spavajuperunike u gomolju.Suzom isprano vrijemenapušta kuću.Još samo sjećaš seda ti nedostaje.

ZRINKA SUPEK – ANDRIJEVIĆ, Zagreb - Pohvalnica HSK-a za 2012.

Rođena je 1942. u Zagrebu gdje se je odškolovala, završivši Arhitektonski fakultet. Sve radne godine provela je kao projektant u zagrebačkom Arhitektonskom projektnom zavodu Plan, sada je u mirovini. Odnedavno sudjeluje i objavljuje na više književnih natječaja i susreta, između ostalih i u Zborniku književnih i likovnih radova hrvatskih neprofesionalnih stvaralaca. Sudjelovala na književnim natječajima HSK-a 2010., 2011. i 2012., na kojima je 2011. i 2012. Pohvalnicom nagrađena za poeziju. Živi i piše u Zagrebu. 098 171342, e-mail: zrinj13@gmail.com

JESEN

Noćas sam nešto takolijepo sanjala,da se nisam htjela probuditi.Stiskala sam oči i željela zauvijek ostatimeđu cvijećem na toj livadida me ti čvrsto držiš za rukei zajedno gledamo kako Sunce zalaziza one naše planine.

Da, ali to tako nejde.Alarm na mobitelu je zazvonioi rekao mi da moram ustati.

A zašto zapravo da ustanem ?Vani je tako mrzlo i kiša pada,a tebe nema.Ah, kažem ja sebi, moraš ići dalje,

13

pa, pogledaj i crveno, mokro lišće je tako lijepo, zalijepilo se na crni asfalt i sada je i cesta šarena kao livada.

I, obukla sam čižme, uzela kišobrani pošla u jesen - sama.

POSLIJE

On je mirisao naSvježe opranu majicu.

Prostor je mirisao naVaniliju, jabuku i cimet.

Ona je mirisala naŠampon, mentu i puder.

Izmješaše se mirisiU dodiru, pogledu i žudnji.

Poslije, su On i prostorMirisali usnulo.

Samo je Ona mirisala sjetno,A ulice nadolazećom zimom.

DIJANA MARKOVIĆ – HITREC, Zagreb - Pohvalnica HSK-a za 2012. Rođena je u Zagrebu, čitav radni vijek provela u školi kao pedagoginja i profesorica francuskoga jezika.Nakon dva napredovanja u zvanju i rada s mladim učiteljima i stručnim suradnicima sada je u mirovini. Članica je Udruge umjetnika amatera"August Šenoa" od 1990.godine te članica predsjedništva udruge od 2010 godine. Čita pjesme na tribinama, objavljuje u zbornicima, sudjeluje na skupnim izložbama. Osvojila je prvo mjesto na 6. festivalu kajkavske lirike i glazbe" Kaj- Kustošija" 1997.godine. Priprema zbirku pripovijedaka i pjesama: "O malim i velikim ljudima"Adresa: 10000 Zagreb, Stupnička 18, tel. 619 14 95, e-mail diana.markovic-hitrec@skole.hr

POSLIJEPODNE JEDNOG FAUNA

S puta sađosmo na šumsku cestuOdjednom obgrle nas toplo smeđi tonoviBraunbrautgešenk od lišća

I mirisnih štapića cimeta pod nogama.Gle Fauna usred šumeUsnama čas prinosi brau,Čas frulu čarobnu.Bijeli labude što podari Ledi Helenu

14

Sad zaboravljena u rano poslijepodneSnatri u planini.

(Pjesma je nastala 2006., inspirirana razgovorom s dr. sc. Tomislavom Ladanom)

KONCERT ZA HARFU

Nježno te diramZlatnim vlatima pokrivamZemljice moja ljubice

Zvuci slatki oplakuju teSa izvora harfe mrmore.

Dobro jutro koračnicom Ja ti velim,Njom ti želim laku noć.

Ura već je, spati cajt je,Moram poć.Tika taka kuca vura

Ti me čuvaj ljubek mojSi l na moru il pri krajuUpam da ćeš doma doć.Tu je milo tak pri hižiDeca spiju sad uz pećZvrkec se je zmoril već.Zemljice moja, Zemljo, rijeko, Kud li šumišSnagom svojom krsti,Blagoslovi nas.

(povodom koncerta Rajke Dobronić u Zlatnoj dvorani, 1992.)

INA MIHANOVIĆ, Split - Pohvalnica HSK-a za 2012.

Rođena je 5.9.1970. u Splitu. Završila više škola (diplomirani je dizajner interijera) koje nemaju nikakve veze s pisanjem poezije što je tako naglo kao ponornica, nakon dugog toka dubinama, izašla van. Krajem 2011. izdala je zbirku pjesama „Dubinama“ u izdanju Naklade Bošković.Živi, piše i dizajnira u Splitu. Adresa: 21251 Žrnovnica, Put vrila 7, mob: 98 371 238, e-mail mihanovic.ina@gmail.com

KAKO

(kako)provući se kroz sjenu još jednoga tmurnog danaostaviti ga negdje za nama

zagubiti ga u bespućimazaboraviti(kako)nestati u oblacima sjećanjasanjati nova svitanjaomirisati nadanja

15

(kako)progledati širom otvorenim očimadok sve se urušavastajati uspravnona vlastitim nogama(kako)koračati naprijedkad nevidljiva sila nama upravljavuče nas natrag životna ironijašamara sudbina(kako)vratiti se sebi samimaodbaciti trenutke očajadisati punim plućima(kako)u ovim gustim maglamau ovim mutnim vodama(biti), ostati ono što jesam (ja)

TRULE SU…

Trule su daskeove pozornicena kojoj se dajemo

u bescjenje.

Utapamo riječiu ušima pogrešne publike.

Najljepše slike su namizblijedjelena rukama slijepih.

Izgaramo neprimjetno.

Tinjamo polakou snovima koji se tope na uzaludnoj žeravi želje.

Izgubili smo putkoračajući istom ulicomu nedogled.

Vratite nam natragNas.

DIJALEKTALNO PJESNIŠTVO

LJUBICA ŠEGO, Bregana – Plaketa „Mihovil Pavlek Miškina“ za dijalektalno pjesništvo 2012.

Rođena je 1948. u Sinju, živi u Bregani već punih 20 godina. Diplomirala je komparativnu književnost i francuski jezik na Filozofskom fakultetu u

16

Zagrebu gdje je u XII. gimnaziji kao profesorica, do lanjskog odlaska u mirovinu, predavala cijeli svoj radni vijek. Piše na čakavskom i književnom standardu poeziju i prozu, eseje i kritike. Pjesme su joj rasute po brojnim zbornicima književnih susreta i recitala, a prevodi s francuskog (Adamova, Claudela, Hugoa, Ionesca…) i na francuski hrvatske haiku pjesnike. Pjesme objavljuje na raznim poetskim web stranicama, a čitane su više puta na Radio Sljemenu i u inozemstvu. Vodi književne večeri i promocije u nekoliko hrvatskih gradova. Objavljene su joj 4 stihozbirke: Grožđe ljubavi, Ruža vjetrova, Od zlata koruna i Apolonov krug, a ovog proljeća dovršila je i svoj prvi roman Žažara.

BILI SVIT

i tako kufer stari moj i ja uz kneza nelipića ulicu iđemoi zastajkujemo i glavu okrićemo i mašemo i plačemoa kuća draga stara i oraj i murva u dvorui konobe dvi i mater na ponistritilo naginju i na prste noge male propinju se i mašu i plačudok kufer stari moj i ja uz kneza nelipića ulicu iđemou bili svit študirat iđemoi tako kufer stari moj i ja i kuća draga kamena i materglavu okrićemo i tilo naginjemo i mašemo i plačemoi u bili svit študirat iđemo

EPETA

lipi onjele mojnima ure da te se ne sitinda na te ne pomislin

da te ne zagrlinda ti ne protepano ma o mao lipa moja mapa mi se parida ruke te bile vridne vidinna molitvu sklapaš jiho ma o mao mila moja madicu korišma duša ti rida dok jih korišpa bi itilaeh itila bida ruke ti te bile lipe stisnenpa da jih jubin jubino ma o mao dobra moja maa svaka rič zlota vridila jeo ma o mao pridobra moja magovor čamudrogo i brontulajma mi epeta riči zlotne govorlipi onjele mojo ma o ma

17

PANÕDA

litò son ovò Gospodìnovo bãrbi na Fôr pôrtilautèkla od svèga son ča je zãrcalo nèmira i strôhako da son snoguôn zônjon otvorìla pòkriv i iz bronzîna izletìla vrìlogpìsme o spleenu ostãle su inbrokône u zãrcalu strôhai bilo je morskîe pìne bòtih bora čeprìša smuolîe pìsme čvôrčka barkarjûola sûncai vonja s môra i zvonìla je Òvomarija i brojìla son vèlega i môlega medvìdai čùlo se di žîedan tovôr rîče lãjonje pasà jîdnog na kadîeni i mãška na skalîni prèla jecîlo mìsto kako zãrcalo cakletãlo se na Grôd i zãrcalo nèmira dobòta son zaborãvilabãrba moj čovìk od lìbra panôdu i kãšu kùho i pjãte père u kâpju vodena gomìli od stinjô na sùncu bùri jùgu sûši hibãrba moj sùrfa na netu ko na bòtima i skype ìmoi s cìlin svîton na esperantu po cîli dôn ćakulòna škojù srìće i zdrôvja kapìla son da živòt je vijôj s rîedon krivih sinjôliha sâmo jedôn sinjôl jedinî je prôvi i vajò ga znàt unôćma bãrba moj kuntènat je i štràkuntenatovûod son posvè zaborãvila da ìgron šah sa smãrti i da glèdon smãrti ù očina bòtima maštrolà ne plìvon za delikônon Šinjûoron Srìćoni ne slùšon pìsmu mùžike iz oštarìje i glôs pivačìce čôrne i jazz i mùke nîe da son bãrba pok da grîen nã more pok da se ćapôn pòja pok da zaborãvin Grôdovûod nî potrìba na bòti sîedmoj na tikvicìma otplùtotovûod vajò ostàt i nã nebu sîedmon bitleptìr na pãrste mi sìe ko ča je jedôn pût Kjerkegeru sìepisàt son fermãla jèrbo nèvajo pisàt kad je Svietàckad se ù Grod vrôtin i kad mi bude posvè tîeškorastvorìt ću ormorè sve mojè da me zamantò vûonj levònde fôrskei onda ću kolačìć dalmatînski u prošèk smočìti bubamâra na dlôn će mi doletìt

18

i èpeta ću pìsme pisàt i kantàt o bãrbi i škojù Forùo Bergmanu i otòku Faaroo Brelu i Gauguinu na otòku Hiva Oai tãko će bàrš živòt mûoj naučìt svirìt jazz

TANJA STANIĆ, Jurdani (Rijeka) – Pohvalnica HSK-a za 2012.

Rođena je u Poreču, živi i stvara u Mučićima. Već se dugo bavi pisanjem, uglavnom na književnom standardu i istarskoj čakavštini. Prisutna je tek nekoliko godinama na blogu, a pjesme su joj objavljivane i nagrađivane na domaćim i međunarodnim pjesničkim natječajima i susretima (npr: Književno pero HKD-a Rijeka, Melničke večeri poezije u Bugarskoj , Garavi sokak, Inđija, Kapija istoka i zapada, Novo Sarajevo, Blogopedija..). Na 29. književnom susretu HSK-a u Karlovcu nagrađena je za pjesništvo Plaketom Mihovil Pavlek Miškina, a 2011. Pohvalnicom. Tiskala 2012. pjesnički prvijenac Torpedna knjiga br. 429. Sudjelovala na književnim susretima HSK-a 2010., 2011. i 2012. godine.

ŠETEMBAR

(Ivanu i Pauli, mijar devesto i nikega lita, kada je svit bija slip ) U šetembru zemja priko lipo zadaje i meke brazde duše muoje tiču nožice tojei moren ti sapu čuti i moren ti voči vitii pasti kako grozd grojzazrija i tepa na tuoja prsa bila i mekaprke ti si muoja najboja bendemjaa ja čovik kega vajka čekaš.

Ma, uvega šetembra, vragu se dopra mihi ni jedan smih dugo ni viti,

i brez anđeli nad glavon mi smo se frmali,priko trudni i priko sami u uvoj tote škurini di judi vonjaju kako šašini,kako da su more pocikale pensiresoldatske nan se glave klate i cile dane daž grdo sviri i

krepani dubi i krepani tićioko mene leže i ne znan ko san živ ili mrtav i ko je već ki zna ki dan, prke,

19

priko mene i priko mojih kostije pasalo toliko konji i smrtii strah me,tilo muojo, da se neću doma tornati.Zato te molin, da u šetembru,jušto kada uzrije i arja zadaje na briskve korunjske akanat na kraju reda pod smokvon se tače, ti se frmaj,pak mred redi pasaj,ja ću tamo biti i ti'š me viti,kako viška ili zrno grojza na tuoje rukekalati ću se da te taknen i juštounega šetembra jopet ćemo biti jena duša i tilo jeno ,ja i ti.

CIPNa cipu srca muojegati si cipjenna rukami tojimija san šenj šenjala i glasu tuojemuja san kanat dalai z sapon tuojon vitre san frmalana lancunu tila sojegaime san ti rikamalai toujoj duši ja sankušin, resti mi, zresti mi pod srcen moj sin!

MAJA CVEK, Zagreb - Pohvalnica HSK-a za 2012.

Maja Cvek – Knežijanka, rođena je 1. svibnja 1950. u Zagrebu, gdje i danas živi s obitelji. Cijeli svoj radni vijek provela je u poduzeću Končar radeći kao tajnica direktora.Sklonost pisanoj riječi njegovala je već u osnovnoj školi i pedagoškoj gimnaziji, a posljednjih petnaest godina aktivno se bavi pisanjem. Odlaskom u mirovinu potpuno se posvetila toj svojoj vječnoj strasti. Piše na književnom jeziku, a posebna ljubav joj je pisanje na kajkavskom dijalektu (zagrebačkim i varaždinskim idiomom). Objavila je pet zbirki poezije: Za moju dušu, Trenuci sjećanja, Osmijesi srca, Zagrebački vez i Zavuzlane senje. Sudjeluje na pjesničkim natječajima: Kaj u Kustošiji, Recital suvremene kajkavske poezije Dragutin Domjanić , Zelina, Recital suvremenog hrvatskog pjesništva Senje i meteori , Varaždin, Recital duhovno – refleksivnog pjesništva Josip Ozimec i Recital ljubavne poezije

20

Željka Boc, Marija Bistrica, Recital kajkavske poezije, Krapina i drugima. Za svoje radove je nagrađivana, a kao autorica prisutna je u 40 zbornika i zajedničkih zbirki te u časopisu za književnost, umjetnost i kulturu Kaj.

ZAZIBLI SENJE

Moj dragi vitiznanec, lepo bi te prosila...

zazibli senje,zvezde dosegni.Tam vu visinahdrobne čmrliju.Vre čutimkak buju bleščale,gda črne mislitrdo zaspiju.

Zazibli senje,verzuše slaži.Im se kaj delaš,to je popefka.Ju lepo nacifrajza drage pajdaše.Kak serce tvojenaj bode tepla.

Zazibli senje,poet fse more!Jezero đunđekof

ti v duši blešči.Bar jeden časekLudem bu lepo,če tvoj nokturnušzazvoni. Zazibli senje, Poet fse more…

ROKA NOČI

Med vejam veter se vleče.Reskuštra listje, pomekne tenje.Polukne mesec čez prste nočina otpreti oblok zazove senje.

Otpreju se joči.Tišči me vu čkomini roka noči.Pomalem, dušu otpira.Zdehen vetra vu času me zmislina jenu roku.

Več me ne dira.

Luče mesec čez prste nočina otpreti oblok vabi senje.Spati ni moči.

BRANKA JAGIĆ, Velika Gorica - Pohvalnica HSK-a za 2012.

21

Rođena je 1945.u Pešćenom. Piše pjesme i kratku prozu i objavljuje ih u raznim časopisima i glasilima: Hrvatsko Zagorje, Kaj, Republika, Vijenac, Luč, Hrvatski sjever, Zrin, Glasnik Turopolja, Poezija, Zov Srijema, Hrvatski kajkavski kolendar, Zbornik HZKD-a Klanjec… Sudjelovala na recitalima poezije: Dragutin Domjanić u Svetom Ivanu Zelini, Susret riječi u Bedekovčini, Senje i meteorji u Varaždinu, Josip Ozimec u Mariji Bistrici , Recital kajkavske poezije u Krapini, Kloštranski haiku susreti u Ivanić Kloštru, Haiku dan Dubravko Ivančan u Krapini, gdje su joj pjesme pohvaljivane i nagrađivane, a neke za krapinski Festival kajkavske popevke i uglazbljene. Do sada je objavila 6 stihozbirki: Napušteni dvorac, Ubijaju mi Hrvatsku, Ravnica u srcu, Traganja oko šutnje, Pijesek cajtov i Stijen naravnosti. 10410 Velika Gorica, Slavka Kolara 58, tel. 6217173, mob. 098 9037399.

DRMEŠ VELIKI

svijet tanca veliki drmeši nebe i zemlja i moučne im je vu črijevutebe čovek zasoptile se srčekeznemirene podrftava f taktu-muoram bolje /muorambržieše / muoram see -a see se je nekak zburile naheriležel več nije scentrierane

a ti muoj mali krajče si igda težil da bouš če i mali diel toga velikouga svijetavezda to jesi / osetišdobiš pljuske - fljuskeje to kak za tvoje dobre mali!nafči se neke ozbilji seprerazmi de si / dua si

pak ščipanja za lice

to negda i kak od dragosti / si misliš potezanja za vuhe / more i zaboleti

se sou to „vlieznice -vulaznice i cijenou imajou ali mali muoj krajkak mačkur krajnjec i houzar f pisani gačai ti si vezda dijel velikouga svietavelikoga mašlina i „halpcilindra“i tancaj tancaj i popievaj kak i veeeliki sviet i pod nogicami osetiš goreče mali komedijant

mali muoj dragi krajkak i s prstem fteknjenem v morje čez obloučec hiže sve nuos porini vun v ljufti kaj vudišeš iste-slične kak i veliki sviet

22

pod istem nebeskem škrljakem cmoljiš i slinišil smrdi il duši il v gotou peče

po goreče zemlje s pekla pepel i smetje „teče“

a potegnouti za male laseke kre vuha / uha

ZAPRTE POD BUOŽEM KLJUČEM

nigdar zviška cajtanekouga deti "na kipec"imeti ga za se bogovetne danekakva je bila roubača fizura kakvai mustač il ga i nije bile

ali naviek je kričal posel – deleprve nek i jele nigdar fraj rouke palci nijesou kroužili okuol svoje glave rouke uvek ftopljene vu puoslou prsti od dela „drveni“ grbavi kotrigi zdebljani kvrgavi rouke na puol žive a žile nabrekle kričijou spod kuože

kak korejnje s plitke zemlje cajt ne pita kaj bou prve popoucale

zdošel se cajt za posel došel zajt za „kipce“ ali kipe leži se u najsvetešnieše oblekepret putovanje

ekiem duojde cajt za „kipce“ i f sedeč čovek v mirou sedel i tak same ostal za navek i sam sebe pozabil

oča ve čuvam tve slike vu glave zaprte kak vu kmičnem vrmarou z domačemi stoulnjaki i plaftami tu mi se misel dagda nalukne i male svetla pusti a se je to zaprte pod Buožem ključem

same posel naviek posel / čovek oselse dek oči gledeti više nijesou mogle

(deti na kipec – fotografirati; zaputiti -zapamtiti )

RITA BRGIĆ-STOKIĆ, Barban - Pohvalnica HSK-a za 2012.

23

Rođena je u Puli, 2. 1. 1958.god., gdje je završila osnovnu i srednju školu. Živi u okolici Barbana – Manjadvorci, a zaposlena u "Glas Istre". Pula.,Pisanjem čakavske poezije bavi se još od školskih dana, do sada objavila dvije samostalne zbirke pjesama na čakavskom narječju "Dokle budu gori zvizde" 2011.god., "Vrutki vrimena“ 2012.Zastupljena svojim pjesmama u šest zajedničkih zbirki, objavila dječju slikovnicu "Bubamara", a priprema i knjiga proze "Još vajk dite". Nastupa na svim manifestacijama u Istri i na mnogim radio postajama. Predsjednica je Literarne udruge "Cvitak" iz Vodnjana i članica KUD-ova „ Barban“ i "Mate Balota" iz Raklja. mob. 098 1749116.

STARA KAMARA

Jutro, kad sunce te zbudisve je lipo,umekljano,koreni te trdo za ruku drže,u svakoj lozi niko je dite,ča stare užance drži,bačve priz dna užancami krga,u duši he bukiva i luštra. To su puštili stariji,takova san i ja. Zluštrala san kamaru staru,štramac - paljarica,do zglavlja škabelići kariga čista.Ufregala pode,barkune strla. Vidin,ustala je još jena mrva.Da se ne pozabi !! Prihitila koltru, prontala kadin,

bukaletu vina. A fali mi did

ŽMARENI PENSIRI Pod strihonrosa spi.Mrzle burepo korti taču klupkomojihžmarenih pensiri. Zapačivaju zaprte škureke su uzdavni usušile. Dopiren,lumbani kašetin.Klupko se skuživača spodobarazvrnjenoj roži. Nis ufenđena,u menijoš vajk je,

24

plamikpasanega vrimena,ki puhlja

i cito na starojmurvi počiva....

da sad kušeljan š njin…

MARIJA FANTAUZZO, Rab - Pohvalnica HSK-a za 2012.

Rođena je u Rijeci, studirala talijanski u Hrvatskoj i Italiji, osnovala i vodila tečajeve talijanskog u riječkoj školi stranih jezika „Mediterraneo “. Budući da je iz dvojezične sredine ( majka Hrvatica, otac Talijan, operni solista i suosnivač riječke Opere ) sklona umjetničkom izričaju na hrvatskom i talijanskom jeziku. Prevodi na oba jezika sve učestalije i književne tekstove. Čakavicu štuje i njeguje od najranijeg djetinjstva. U tisku je izbor pjesama „ Krpice iz života moga “ na hrvatskom jeziku, a u pripremi su i pjesme na talijanskom jeziku. Živi na Rabu, nadahnuta je rapskom čakavštinom i članica je Udruge „Uliks“ u Rabu.

MOJ NONIĆ

Moj je nonić samo za melipo povedali nježno me gjedal,samo za me je čuvali tiral se brige ovoga svita da mi na put hiti latice ljubaviskrletnoga cvita;va veštu od zlatakroz put me j' otpratila unbrelu velunad glavun mi nosilda suze ne vidin,leh sriću i sunce,pa su tako suzeke su na me past imalena njemu ostale

a da nikad nisan znaladokle god san jabuka zelena bilaal´ kad san bez njeg ostala

nikad već nikoga na putu života svoga nisan toliko ljubila.

ŠTOKRLIĆ

Samo štokrlić je ostalna ken su nas čuda tega navadilimene i moju malicu ;štokrlić ki je puno toga videl i znalna crveni kvoriod drva i letva kužine stoji

25

i štorije broji.Ma ko da neč čekaaš ni finil i ko da j' nekega dozival.

Morda će anđelić doletetda ga razveselinakon tuliko let.

PROZNO STVARALAŠTVO

REZULTATI NATJEČAJA ZA PROZU 2012.

Na Književni natječaj Hrvatskoga sabora kulture za 2012. godinu javilo se dvadeset i sedam autora iz raznih krajeva Hrvatske. Njihovi tekstovi pisani su na štokavskom standardu hrvatskoga jezika i na kajkavskom dijalektu. Ni jedan tekst nije na čakavskom dijalektu zbog čega je već dogovoreno da Hrvatski sabor kulture za sljedeći Natječaj organizira poticaje tamošnjih autora na prozno stvaralaštvo.Proze su uglavnom kratke priče, ali i ulomci iz većih cjelina, opširnijih pripovijedaka ili romana.

Formacijsko i stilsko određenje je tradicionalno i realistično, uglavnom pisano iz iskustva i perspektive autorove svakodnevice. Ni u jednom tekstu nema pomaka k modernističkom ili avangrdnome slogu koji u hrvatskoj književnoj baštini inače egzistiraju, a u suvremenoj da i ne navodim. I domaći i svjetski modernistički fundus trebao bi biti prisutniji u njihovoj lektiri, dakle kod potencijalnih literata. Navest ćemo sve prijavljene autore na ovogodišnji Natječaj: Miroslav Pelikan, Dragica Dragovan, Antonija Vranješ, Vladimir Šuk, Katarina Butković, Milenko Vasiljević-Čiko, Gordana Burica, Damir D. Ocvirk, Diana Marković-Hitrec, Luka Jokić, Aron Baretić, Katca Rajić-Popijač, Ljubica Šego, Marija Iličić, Krešimir Fajdetić, Zdravko Živković, Elizabeta Herceg, Mijo Kelečić, Josip Maruščec-Roko, Dražen Horvat, Vesna Markulin-Dye, Nikola Miličević, Miroslav Varžić, Josip Grosek, Nada Jačmenica, Gordana Vlašić i Dean Ganza.

26

Najbolje je ocijenjena i predložena za Plaketu pripovijetka Damira D. Ocvirka „Usudi se, Santina“. U ovoj priči glavna linija pripovijedanja je realistična, ali i druga linija, nimalo sporednija od prve, jest nadrealna. Obje linije se vrlo vješto isprepliću u blagim i suosjećjnim malim događanjima da bi donijele cjelovitu sliku sudbinskih gesta. Vrlo plastično je donijeta atmosfera mjesta radnje. Likovi su prozračni a ipak tragično realni. Priča odiše nekom poetičnošću ali ne na način forsiranoga poetiziranja koji često prozi samo šteti. Završetak teksta je točan i logičan pa je cijela kompozicija izbalansirana a priča zaokružena. Pripovijetka teče vrlo spontano i tečno te je čitatelj rado, sa zanimanjem i užitkom prati.

Valja za Pohvalnicu navesti tekst „Njima“ Antonije Vranješ. Ipričana je priča, vjerojatno, iz autoričina osobnoga iskustva i događaja, što je inače za „zavičajne“ pisce teško breme. Autorica se nije zadržala samo na svjedočenju, već je literarnim izražajnim sredstvima donijela autentičnu atmosferu u kupeu vlaka s plemenitim razumijevanjem događanja u životu glavnoga aktera.

Vrijedan spomena je i tekst „Olujno svitanje“ Krešimira Fajdetića. Ova oveća pripovijetka ili ulomak iz romana, napisana je sočno, sa zrelim literarnim deskripcijama kako makro vizure tako i detalja u kojem autor pokazuje, ono što literat mora imati, a to je oštar i umjetnički zapažaj. Priču krasi i vrlo vješto vođenje fabule. Autor treba još poraditi na pravopisnim konvencijama pa bi njegov literarni ostvaraj dosegao punu snagu. Još je cijeli niz zapaženih radova koje želimo izdvojiti: „Britvulin“ Gordane Burice, „Sjenčar“ Deana Ganze. „Jutro“ Miroslava Pelikana, „S cugem h Zagreb“ Nade Jačmenice, „Vazdašnji urlab preštimani“ Vladimira Šuka, „Ja, taloškinja“ Miroslava Varžića, „Crvene špicaste cipele“ Katice Rajić-Popijač, odlomak iz romana „U potrazi“ Luke Jokića. I Elizabeta Herceg, Mijo Kelečić, Josip Grosek, Zdravko Živković svojim su radovima blizu gore navedenim autorima.

Dolje potpisani ovogodišnji član Povjerenstva želi svim autorima, koji su poslali svoje prozne tekstove, puno zadovoljstva u daljnjem ispisivanju svojih maštanja i preokupacija.

27

Borben Vladović, član Prosudbenog povjerenstva

DAMIR D. OCVIRK, Pula – Plaketa „Ivo Kozarčanin“ za prozu 2012.

Damir D. Ocvirk rođen je 1954. u Vinkovcima. Nakon završenog Ekonomskog fakulteta i magisterija na Osječkom sveučilištu bavi se strukom te objavljuje u stručnim časopisima. Prozu na književnom jeziku piše i objavljuje zadnjih desetak godina. Jedan dio kratkih priča objavljen je u elektroničkom obliku na književnim portalima u zemlji i inozemstvu. Dobitnik književnih priznanja. Živi i radi u Puli. Nobileova27, 52100 Pula, mob. 0912516516, damir.ocvirk@inet.hr

USUDI SE, SANTINA!

Jedne tople večeri nakanila se Santina ka vrhu neke oronule zgrade, stubama drvenim, škripavim...I tad' poče gmizati hladna jeza njezinim suhonjavim udovima i srce treperiti u grudima slabašnim...a onda brižnoj nadođe blaga omaglica, te se prozoru zaputi. No, on bijaše gustom koprenom zastrt, dok nekoć predstavljaše zdenac izdašni - od zraka krjeposna i svjetla treperava. Polagano, snenih vjeđa, rastvori ona okvir zatamnjeni...ususret suncu na zalasku... Ali, crvena kugla se samo kratko ogledala u njezinim zjenicama, a onda u ništavnost potonula. Nebom je prošao još jedan bezlični dan, a ona u bolnoj šaci stisnula još jedan nokat slomljeni…„Da li će svjetlo nakon tame opet doći, ili će doskora i jutro na mene zaboraviti?“ - uzdahnula je tužno. Na prozorskom oknu lelujala se napuštena mreža pauka... „Zašto ka vrhu moram hodati mučno, dok prema dolje poletjeti je navijek lako?“.A onda se večernji lahor stade nezvan poigravati tananim vlasima njezine kose, te odnekud donese zvuke violinskih struna, milozvučne i rogoborive ujedno... - Moram ići dalje... - zajecala je smjerno te nastavila prema mračnom potkrovlju, ususret tim zvukovima čudnim al' toli zavodljivim.

28

Iza posljednjeg okretišta stuba neka vrata bijahu odškrinuta, a kroz njih dopiraše oni titraji čudni i jedna nit svijetlosti jarke... „Sve ima svoj kraj, osim zrake svjetlosti koja za početak samo zna“- prozbori usnama blijedim, i hrabro zakorači u sobičak svjetla prepun. A u njemu je, nehajno oslonjen na bijeli krevet, svirao violončelo starac u bijelom... „Zar se od mene opet iščekuju nešto neizvedivo?!“- upitala je očajna, te se iznemogla na rub kreveta posjela. - Dugo te čekam, Santina! - starac zažubori kristalno i oštro, pa violončelo odloži do njezinih uzdrhtalih ruku. „Zašto sad' meni podastire on tišinu tonova, koji se smjenjivahu tako beskonačno... kano jutro milo i noć rogoboriva!?“- promrmljala je tiho, žalosno gledajući violončelo umuklo. - Dohvati ga i sama dozovi jutro - starac nastavi umiljato, a zatim, razljućen mlitavosti njezinom, podvikne jezovito: - Usudi se, Santina! I srce stade nanovo treperiti u njezinom tijelu slabašnom, izgladnjelom...suhonjavom. - Usudi se, usudi se Santina! - starac je nastavio opetovano provocirati, kao da svira one tonove privlačne pa odbojne. Isprovocirana time, zabaci ona kosu preko desnog ramena i violončelo napokon dohvati; obgrli ga nogama tankim, pomilova lijevom rukom njegov dugi vrat, pa spusti oznojeni dlan desne ruke niz čvrste obline njegovog tijela.... -Večeras ćemo raditi nešto iz moje mladosti! - živnu starac, pa dovuče stalak s notama tik do Santine. - Libertango!? - Astor Piazzolla, moja obrada za violončelo solo. Upravo je dovršavam! - Onaj starinski, zaboravljeni ples!? -Ta verzija tanga je primjerenija vremenu današnjem,više gruba a manje romantična, pa čula si mene kako prekrasno sviram! - Ali, ja nikada… - Ovo je trenutak za nova iskustva! - Ali…- Usudi se, Santina! - zakreštao je starac.Ona poslušno osloni gudalo na žice violončela, te krene nesigurno... -Ne lutaj, odmah odredi put kojim želiš ići - reče umiljato starac, pa opet podvikne naglo: - Zato čvrsto drži gudalo u ruci i povedi odlučno!Prislonila je upali obraz uz glatki vrat violončela, a ono se poče otimati kano pastuh nezauzdani. - Ben ritmico, deciso* - poželio je starac, i ona ga započe šibati gudalom grubo pa osjećajno, pa opet grubo... I njegovo neposlušno tijelo poče se smirivati lagano, podajući se igri njezinih ruku koje glazbu violončela čudom čudnim spoznaše. -A sad' mu pjevaj nježno i sneno, budi topla i

29

meka - starac je žuborio.-Izvuci više vibrata, pritisni cijelim gudalom i otvori se. Njezini smežurani prsti su trnuli, a suha zapešća ognjem gorila... - Cantabile, dolce* ! .Zanjihala je kukovima nejakim, brzo i sve brže...i topli muževni tonovi prodriješe do njezinog srca ustreptalog... - Crescendo poco a poco*! - opomenu je starac, a oči osamljenice jače od jarkog svjetla zasjaše...jer napokon je prepoznala cilj...napokon je mogla činiti što poželi...uskoro će sve biti dozvoljeno... -Puno zvuka! - starac naredi oštro. - Con fuoco, appassionato*! Santina je poslušno hitala ususret novim vibracijama...moći koja je nadirala iz njegovog snažnog tijela...rukama njezinim sad' posve zauzdanog...a starac je zadovoljno žuborio: - Sada daj sve od sebe, jer više nema posustajanja... I vodila je ona tu igru hrabro; nježno pa grubo, nježno pa grubo…igru bez granica...žureći ususret novom iskustvu...žureći prema krugu beskonačnom…poput izmjena jutra i noći...tame i svjetla.. A onda je starac zakreštao promuklo: - Accelerando, stringendo,stringendoooo! - i Santina je čvrsto stisnula koljenima violončelo... Zadnji tonovi su došli izdaleka, očekivani a opet iznenadni…tihi i milozvučni pa glasni i rogoborivi....i osjetila je nepresušnu toplinu u svojem tijelu slabašnom...onu zraku svjetla koja samo za početak zna… -Fineee…- pisnuo je starac iznemogli, i ona olabavi bedra. Violončelo je mirno ležalo u njezinom krilu uzavrelom. Tišinu je remetilo jedino njezino ubrzano disanje… Napokon je podigla glavu, otpuhnula uvojke kose koji u međuvremenu padoše na njezine obraze zarumenjele - i znatiželjnim pogledom potražila starog voajera. Ali, pored kreveta stajaše mlad čovjek u bijelom: - Dobro jutro, Santina! - Zar je opet došlo jutro?!- Nakon svake noći dođe jutro! - Gdje sam!? …Na vrhu one, oronule, zgrade?! - Nije baš oronula, ali bi trebalo nekoliko prozora popraviti - poteče dječački osmjeh. - Jučer su vas dovezli u bolnicu jer ste pali u nesvijest zbog dugog izgladnjivanja, i sada se nalazite na Odjelu intenzivne njege. - Noćas sam čula neke zvukove grube a opet tako mile, doktore!? - Anoreksija je ozbiljna bolest. Morate više - Bila sam predebela!- Zar ste mislili da vas nitko neće voljeti, ako imate rumene obraze?! - Da li svirate violončelo, doktore? - Ne gospođice Santina, ne sviram violončelo! - Da li plešete tango? - Oduvijek sam želio naučiti tango, ali naš je studij težak. No, sada se odmarajte, poslat ću dežurnu sestru! Dječački osmjeh nestade, ali se pojavi žena u plavom: - Jutros imaš rumene obraze, to je dobar znak! - Noćas sam čula violončelo, sestro? - Moraš popiti čaj i nešto sama pojesti!

30

- Noćas sam čula zvukove grube, a opet tako mile?! - Neki bolesnici su mi to već kazali - sestra reče tiho, pa tako i nastavi: - Nekada je na ovom odjelu radio stari doktor Taner, koji je svirao violončelo.- Nekada ?! - Umro je prošle godine, baš u ovoj sobi. Zastoj srca na poslu! - Zar sam i ja tako bolesna!? - Kronična pothranjenost nije bezazlena, tvoje srce puno trpi! - Želim naučiti plesati tango, sestro! - Na ples možemo poći zajedno, jer već nekoliko tjedana i ja učim plesati tango. No, za tango trebaš imati dobrog partnera, s kojim plešeš kao da se spuštaš niz rijeku. Svatko pliva za sebe, a opet plivate zajedno. Improvizirate, usklađujete pokrete, malo ti vodiš a malo on. Bitan je ritam i ravnoteža tijela i duha, ali uvijek moraš biti svoja! - Tango je povremeno mio a povremeno grub, kao i naš život. - Tako je Santina! Ali, na tebi je da slijediš zvukove koje hoćeš! - Ja nemam partnera!? - Pozvat ćemo onog mladog doktora. Od kada mu je umro kolega povukao se u sebe. - Koji kolega?! - Pa onaj doktor Taner, koji je svirao violončelo! Kod njega je naš mladi doktor učio specijalizaciju. Nakon njegove smrti sluša, kada je dežuran, po cijelu noć glazbu u svojoj sobi u potkrovlju, pa si i ti vjerojatno noćas čula te silne violine ili violončela. - Molim vas, donesite mi čaj! Nakon njezinog odlaska Santina se k prozoru zaputi, te ga plaho otvori. Sunčeva kugla postajaše sve veća u njezinim zjenicama, crveni krovovi rodnog grada zablistaše na ranoj svjetlosti, sa ulica se podiže jutarnji žamor… - Sve ima svoj kraj, osim zrake svjetlosti koja za početak samo zna - pomaknu ona usnice u osmijeh, i osjeti kako krv ponovo nadire u njih. A onda je bolnička soba zamirisala po čaju od kadulje... Znatiželjno se okrenula od prozora i prišla ormariću pored kreveta. Tu zamijeti svitak papira, ostavljen uz šalicu s čajem, te ga pozorno razgrnu.. - Libertango!? - s nevjericom pročita notni naslov, a potom zabilješku ispod njega: - Obrada za violončelo solo (posljednja verzija) - dr. Stefan Taner?! I otpila je dugi gutljaj toplog čaja, koji je mirisao kao nikad.. - Želite li plesati, Santina ? Okrenula se smjerno, na vratima njezine bolesničke sobe stajaše opet mladi čovjek u bijelom. - Ali doktore, pa vi ne znate plesati, kao niti ja ! - Za tango je potrebno dvoje - poteče dječački osmjeh. - Dugo te čekam, Santina!

*( Značenje glazbenih izraza: ben ritmico, deciso - ritmično, odlučno; antabile, dolce - pjevno, nježno crescendo poco a poco - postepeno sve

31

jače /glasnije /; con fuoco, appassionato - vatreno, strastveno; accelerando, stringendo - suptilno ubrzavanje, prasnuti /stisnuti).

ANTONIJA VRANJEŠ, Osijek – Pohvalnica HSK-a za prozu 2012.

Rođena je 22. studenoga 1987. godine u Osijeku, u kojem nakon Upravne i ekonomske škole upisuje i diplomira Hrvatski jezik i književnost i Pedagogiju na Filozofskom fakultetu. Sad je poslijediplomantica interdisciplinarnog doktorskog studija Kulturologije, smjer Umjetnost i književnost u kulturi Doktorske škole osječkoga Sveučilišta. Između ostalog bila je članica Senata Sveučilišta Josipa Jurja Strossmayera te ispred Filozofskog fakulteta članica Studentskog zbora spomenutog Sveučilišta. Od 2006. članica je Društva pjesnika Antun lvanošić u Osijeku. Piše od desete godine i do sada je svoje radove objavljivala u nekoliko zbornika i zajedničkih zbirki, npr. u zbirci Društva A. Ivanošić Probuđeni sanjaju, Odbljesci kruga KLD-a Rešetari, Zborniku književnih i likovnih radova hrvatskih neprofesionalnih stvaralaca… Objavljuje i znanstvene radove.Adresa: Bele Bartoka 56, 31 000 Osijek, mob: 095 8512

NJIMA

Vlakovi imaju čudnu moć. Ni jedan čovjek ne poznaje takvu. Svakoga se dana bude u novom gradu i liježu u nepoznatom. Oni dočekuju strance i ispraćaju ljubavnike, jamče nove sastanke, a tek su rastanku svjedočili. U njima ljudi umiru, rađaju se novi. Muževi varaju svoje žene, ili žene pak varaju njih, svejedno je – laž ne poznaje ni rase ni dobi, a niti spola. U vlakovima ljudi spremaju isprike, odlaze na poslove, sahrane, vjenčanja... Maštaju o kakvom boljem životu. Vlakovi su uvijek tu, prolaze i vraćaju se, mijenjaju stanice, baš kao i ljudi navike. Nemaju jednoga vlasnika, niti uvijek istoga stanara. Oni nemaju adrese, a ipak obitavaju. Nemaju krova, a nisu podstanari, imaju sve... i nemaju ništa. I kako god, jedno je sigurno, vlakovi nemaju baš ništa zajedničko s jabukama, a eto ipak, oboje me tako jednako podsjeća na djetinjstvo i baku koju bi majka nekoć posjećivala. Iz

32

posjeta bi se majka vraćala vlakom i uvijek bi donosila puno jabuka. Mirisala bi na njih, tek svježe ubrane, pa i danas kada jedem to voće, sjetim se bake. Nisam ju baš dobro poznavala, no zahvaljujući njoj, od najranijega upoznala sam vlakove. I ljude. Sjećam se da sam bila svega šest ili sedam godina, nije mi moglo biti više jer znam da još nisam bila krenula u školu, kada sam se s majkom vraćala od bake. Sjedile smo u vlaku, u praznom kupeu. Kroz prozor sam gledala u noć kako se izmjenjuju električni stupovi na svakih par metara. Bilo je zanimljivo promatrati kablove kako se nadovezuju jedan na drugi. Činili su se tako beskonačno dugima, kao i povratak u Osijek. I ono stalno isto, sumorno kloparanje tračnica. Majka je čitala novine, a u kupeu je gorilo narančasto polusvjetlo. Rekla bih da je više bilo mračno no svijetlo. Nakon nekoliko sela u kupeu nam se pridružio muškarac. Sjeo je nasuprot od mene i majke. Imao je na sebi vojničku odoru i crne razgažene vojničke čizme. Ništa čudno, rat se još nije završio u cijeloj domovini. Kratko je šutio te započeo razgovor – odakle ste, kamo putujete... Vojnik je bio ugodno društvo, a meni je bio nekako drag jer me, zbog vojničke odore, podsjećao na oca pa sam tu malu pojedinost podijelila s njim. Stranac se nasmiješio, jasno se toga sjećam, kao da je od onda prošlo devetnaest dana, ili pak sati, a ne devetnaest godina... Kao da je bilo jučer. Vojnik je bio Vukovarac i upravo se vraćao u svoj grad i makar sam bila još vrtićke dobi „Vukovar“ je za mene predstavljao strah, simbol nečega strašnoga. Pričao je o ratu, ružnim, meni tada još nejasnim stvarima koje su se dogodile u njegovom gradu, o nekakvim logorima..., i bio je nekako tužan. Ili ga ja takvim pamtim. Ne znam što je od ovoga dvoje istina. Vojnik je dugo i puno pričao, i mada možda nije bio svjestan da ga i ja slušam, jer sam cijelo to vrijeme crtala u svoju bilježnicu, upijala sam baš svaku njegovu riječ. I još dok je pričao s majkom, upitala sam ga što je to Vukovar, neka mi ga nacrta i otkinula mu iz svoje bilježnice, koju bih uvijek na put nosila sa sobom, dva mala lista iscrtana svijetloplavim crtama. Dala sam mu i svoju istrošenu običnu grafitnu olovku, a stranac je crtao. Prvo pticu, dvije, tri, zatim oblake, travu i onda nešto, što nisam znala što je. Bilo je čudnoga oblika, podsjećalo me na sladoled, ali svejedno, bilo je lijepo. Na “sladoledu“ je bila nataknuta hrvatska zastava, vijorila se na vjetru. Na drugom je papiru nacrtao isto to, no u većem omjeru i nešto grubljim potezima olovkom. Potpisao se, napisao datum te mi poklonio nacrtani Vukovar. Spremila sam ga u bilježnicu... Vukovar je godinama

33

spavao u mojoj bilježnici na malim nepravilno istrgnutim papirima, čuvala sam ga kao uspomenu, no zapravo sam bila strašno ponosna na tako lijep crtež. Bio je samo moj. Hvalila sam se prijateljima kako sam ga zapravo nacrtala ja iako je svakome moralo biti jasno da dijete ne može i ne zna tako crtati.U godinama koje su uslijedile, dograđivali smo kuću pa se u silnim selidbama i premještanjima crtež zagubio, no ne i dvojba o tome što je zapravo na njemu. Znala sam da je to nekakav simbol Vukovara, nečega po čemu će ljuditi pamtiti taj grad, no meni je pak djelovalo tako zagonetno i strano, sve dok jednoga dana, kada sam bila već nešto starija, nisam shvatila da je simbol bio ranjeni vukovarski vodotoranj. Nevjerojatno je kako ga je nepoznati vojnik prenio na papir, sa svim onim smrtnim ranama koje su mu zadali. Kao da je ispred sebe imao fotografiju, ali tada sam bila premala da bih shvatila kako neke slike nosiš vječno u sebi. One su tvoj zalazak i novo buđenje, uvijek su tu, one su neodvojivi dio tebe. Pa tako i vodotoranj. U njegovim mislima, još uvijek je stajao i stajat će, ponosito, vremešno, prkosno, otimajući se vremenu i zaboravu, glumeći heroja. Jer on to i jest. Poput vlakova, kao i svaka naša uspomena. Kao i miris zrelih žuto-crvenih elstarica iz bakinoga sela čiji bi miris zagrlio cijelu sobu...I mada ne znam ime vojnika iz vlaka na liniji Slatina – Osijek iz polusvijetloga kupea, koji je sasvim slučajno poremetio tek prividan mir majke i djeteta, ovu malu crticu pišem njemu (i njima!) u spomen. Možda više nije ni živ. Možda je samo jedan od onih nekoliko stotina što su si život oduzeli nakon rata. Možda danas za njega pričaju da je lud. I smiju mu se, upiru prstom, kleveću, rugaju... Možda slomljen i sam hoda ulicama. A možda još uvijek samo želi zaboraviti rat i više se ne sjeća majke i njezina djeteta iz vlaka u kojemu je probudio, i bio jedan od onih koji će u meni probuditi, nešto što ljudi nazivaju domoljubljem. Danas, kada bih možda sasvim slučajno pronašla svoje male crteže, sigurna sam da bih potražila i njihovoga tvorca. No što bih mu rekla, sada znam – Vi ste Hrvatska!

KREŠIMIR FAJDETIĆ, Vinkovci - Pohvalnica HSK-a za prozu 2012.

Krešimir je Fajdetić rođen 5.6.1974. u Đeletovcima, gdje je završio i osnovnu školu. Prva dva razreda srednje škole za vatrogasnog tehničara polazi u Školskom centru „ Ruđer Bošković“ u Osijeku. Treći i četvrti razred

34

završava u Vatrogasnoj školi u Zagrebu. Trenutno radi kao vatrogasac u D.I. Spačva Vinkovci. Od malih nogu voli pisati a u tome veliki utjecaj ima ujak - pučki pisac. Do sada je objavio nekoliko pjesama u lokalnim listovima. Više puta sujelovao na književnom natječaju Hrvatskoga sabora kulture.

VISOVAC, SAMO STAN GOSPE OD MILOSTI (odlomak romana OLUJNO SVITANJE)

(…) Knjižnica samostana Gospe od Milosti sastojala se od nekoliko prostorija u kojima su po policama bile složene mnoge znane i neznane knjige po kojima je ovaj samostan bio nadaleko poznat. Bile su to mnoge rukom pisane knjige od ranih molitvenika, biblija pa čak i nekoliko stotina muslmanskih svetih knjga - kurana. Svaka vlast iza sebe ostavila bi samo još veću i bogatiju knjžnicu pa su se tu mogle naći knjige na latinskom, grčkom, turskom, ugarskom, njemačkom ,talijanskom,francuskom, na jezicima naroda kojima je ovaj samostan pripadao u nekim ranijim danima. Naravno da je bilo tu svezaka i na ostalim jezicima iz mnogih krajeva svijeta , a naravno i onih pisanih starohrvatskom glagoljicom, a i ovih novijih dijela. Kristijan Frančešević se napokon našao u raju, a bio je još živ. Dvadeset i četiri ljeta bila su na plečima ovog sto osamdest centimetara visokog mladića smeđe kose i očiju boje polja u proljeće njegove rodne Slavonije. Još davno prije ovog rata odlučio je postati svećenik i k tome još fratar, na opće čudo svih oko sebe. Bio je katolik i uvijek ga je Biblija privlačila, tim više što je bila samo početak onoga o čemu je htio puno znati. Odrastao je uz djela Jules Verna, Artura Klarka, Stephena Kinga te stripove o Zagoru, Martinu Misteriju i ostalim djelima koja su zračila avanturom, fantastikom i nadnaravnim. Odlučio je sve to produbiti pa je pošao na mjesto gdje je mogao naći djela koja su mu zaokupila maštu i vodila ga u avanture o kojima je sanjao sa svojim prijateljima, pecajući pod starim bosutskim vrbama. A to mjesto bila je sigurno ova knjižnica u kojoj se upravo nalazio slažući i evidentirajući kjnige i ostale spise. Kada bi našao nešto zanimljivo, on bi to pribilježio u svoj notes da kasnije tu zanimljivost u miru prouči. Sav je bio udubljen u proučavanje jednog francuskog putopisa pa nije ni primjetio dvojicu vremešnih fratara što mu stoje iza leđa. Stari gvardijan se nakratko

35

nakašljao da bi na taj naćin privukao pažnju mladog fratra,ali ovoga to nije omelo, samo je i dalje uporno čitao. Tada mu priđe pater Mislav i jednostavno mu zatvori knjigu i tek tada Kristijan uoći dvojicu starije braće. - Mladiću mislim da je vrijeme da pođeš na ručak - obratio mu se pater Mislav. Kristijan pogleda stari zidni sat i shvati da je opet zakasnio na objed. Stari fratar nastavi: - Onda šta te je sada opet omelo? Grčki ili turski spis?“Mladi se fratar napokon pribere i vrati u sadašnjost, pa odgovori :- To je bilo prošli mjesec, sada sam počeo kategorizirati dijela na francuskom jeziku i baš dobro da ste naišli. Malo prije nego li sam našao ovaj zanimljiv putopis došla mi je pod ruku knjiga na ruskom i ne znam kamo da je stavim.- Stari ga fratar pogleda malo začuđeno, a mladić mu pokaza nepoznatu knjižurinu i pozlatu na debelim koricama.- Na ruskom! Jesi li siguran ? Ako je ćirilica, mogla bi biti srpska ,crnogorska ili koja druga iz ovih krajeva. - Nije iz ovih krajeva . Malo sam je prolistao i baš je iz Rusije. -Bravo! Tražio si nešto nesvakidašnje po svim ovim knjižurinama, sad si to i dobio. -Kristijan i stari gvardijan zagledaše se u patera Mislava, a ovaj nastavi: -Rekao si da je knjiga iz Rusije, i da bi je stavio u ruski dio. To bi mogao biti mali problem jer taj dio ne postoji u ovoj knjižnici. Čak niti jednog djela nema pisanog ruskom ćirilicom. Od ruskih dijela imamo samo ona prevedena na hrvatski ili srpski, dakle, ništa izvorno. A da ti pravo kažem, ja tu knjigu prvi puta i vidim. Kako je samo ukrašena i nacifrana, sigurno bi je primijetio. Što si rekao, gdje si je pronašao? -Među francuskim djelima i bila je umotana u nekakvu kožu. - Nadam se da je i ruski jedan od jezika kojim se koristiš pa si je uspio otkriti, -umiješao se na kraju i gvardijan. Kristijan klimne glavom, uze svoj notes i vrati nekoliko stranica nazad te počne čitati: -Uspio sam saznati da je napisana ručno za grofa Musarskog i njegovu obitelj tisuću četiristo i dvadesete godine u nekom samostanu južno od Moskve. Po dopisanom u knjizi obitelj Musarski imala je svoje posjede oko Smolenska. A riječ je o pravom remek djelu i mislim da je ova Biblija neprocijenjiva. - Sada gvardijan uze nježno korice i rastvori ih te poče polako listati i diviti se uresima kojim su je već davno umrli umjetnici ukrasili. Iako nije poznavao rusku ćirilicu, po naslikanim sličicama – inicijalima točno je znao o kakvom je djelu riječ. Odmah je shvatio da se radi o značajnoj knjizi iz daleke prošlosti, okrenu se svojoj mlađoj braći i reče: -Uistinu ova je knjiga neprocijenjiva i mogla bi biti izložena u nekoj od samostanskih vitrina da

36

ju i drugi vide. - To baš neće biti moguće, jer pravno ova Biblija i nije naša. -Što to govorite mladi brate? Kako nije naša? Mi smo je našli u našem samostanu. -Jesmo brate Marko, i mladi brat je upravo rekao da je riječ o ruskom narodnom blagu koje pripada Rusiji. To bi bilo isto kao da je neki dužd našu Baščansku ploču odnio u Veneciju i pohranio je u svom podrumu, a da njegovi potomci polažu pravo na nju više od nas. Pa i sami smo svjedoci o sporu između Grčke i Britanije oko umjetnina s Akropole. Mi možemo biti sebični i zadržati knjigu, ali ukoliko Rusi za nju saznaju, može doći do polemike između Zagreba i Moskve jer nemamo nikakvih zapisa ili kakve darovnice na osnovi koje bi mogli zadržati ovo remek djelo. -Tako je i jedino što možemo učiniti je da ga dokumentiramo, fotografiramo i nakratko izložimo te objavimo pronalazak i tako steknemo slavu i možda pokoju donaciju iz Rusije. - Ovako ćemo, - reče gvardijan:- Brate Kristijane, vi ćete napraviti nekoliko snimaka i pripremiti opis knjige koji ću ja poslati sinu svoga brata u ministarstvo vanjskih poslova, u odjel zadužen za suradnju s veleposlanstvima, a oni će to službeno poslati Ruskom veleposlanstvu. Još ćete napisti da je knjiga u procesu restauracije pa ćemo tako odgoditi vraćanje te knjigu možemo izložiti da se i drugi dive ovom božjem djelu. To je sve, a sad mladi brate hitno u kuhinju da vam daju ručak, neću da mi za novinare izgledate mršavi i ispijeni. - Sva trojica se nasmijaše ovoj gvardijanovoj šali i odlučiše ga poslušati. (…)

GORDANA BURICA, Šolta - Pohvalnica HSK-a za prozu 2012.

Gordana Burica je rođena 1953. na otoku Šolti. Upravno-pravni studij završila je u Splitu i većinu radnog vijeka provela na Pomorskom fakultetu u Splitu. Bavi se planinarstvom. Piše poeziju i kratke priče na književnom jeziku i čakavici.

BRITVULIN

37

Odavno se zna da je dugo prije Roka i Cicibele ribarski život bio mukotrpan i siromaški.Prije četiri do pet desetljeća još uvijek je sigurno bio takav,a danas su ipak za ribare bolji dani.Surovost ribarskog života proživljavala su i ribarska djeca.Njihovi očevi, šibani žegama i hladnoćama, vjetrovima i valovima, više mokri nego suhi, živjeli su teške živote za nekad bolji,a nekad lošiji ulov. Bogatiji ulovi često se nisu mogli u potpunosti ni prodati ni darovati. Ribarske žene na glavama su nosile kašete ribe od sela do sela,a znalo se dogoditi da sve preostalo završi u nekoj jami ili nezatrpanoj rupi.Ponekad su se kupci morali pronalaziti i u drugim mjestima, na Drveniku, u Trogiru i slično. Tamo se riba odvozila na vesla,a kasnije s motornim brodicama.„Državni neprijatelj br.1“ ribarima je bio dupin kojeg se u spomenuta vremena nije doživljavalo tako idilično kao danas.Uzalud su ih ribari pratili, uzalud su pamtili ure kada su se pojavljivali, uzalud su odabirali posebne pošte i mreže koje je dupin zaobilazio.Čemerna jutra puna očaja i pokidanih mreža za koje bi im trebali čitavi dani krpanja bila su česta. Nakon toga bi se sjelo pod česminu ili u neki drugi hlad i krpalo, krpalo i krpalo. Vješte, naborane i ispucale ruke ribara, ogrubjele i zadebljale od bezbrojnih potezanja mreža, razvlačenja konopa, «tangavanja» mreža, veslanja po bonaci i fortunalu, započele bi krpanje očicu po očicu, «kavical» po «kavical», a sve to iglama od lopočike koje su sami «dilali», glatke kao da su od porculana. Dodatni alat bez kojeg se to nije moglo raditi bio je b r i t v u l i n.Maleni nožić, nešto poput današnjeg «švicarca» bio je osnovni alat svakog ribara, nešto od čega se nije odvajao.U mukama ribarskog života ponekad se događalo da upravo taj dragocjeni predmet ostane doma, a on je već došao u valu i sprema se započeti krpanje mreža.Ako bi žena primijetila što se dogodilo tada bi i mi, djeca, dobili zadatak. «Triba ocu odnit britvulin na Velu luku!»Bez obzira na naše godine, duljinu puta ili vrijeme nije bilo rasprave.Tako sam i ja kao djevojčica od sedam, osam godina sama odlazila u valu, a bojala sam se.Plašila sam se «viščica» i «vukodlaci» kojima su nas plašili u djetinjstvu, plašila sam se vuka i zmije, ali tko me je pitao!

38

Kroz polje je bilo lako. Do Skadra sam još mogla nekoga i sresti. No nakon toga je iz svakog grma moglo izaći spomenuto čudovište.Stišćući britvulin u ruci, sa srcem u petama, penjala sam se uz Stražu, žureći što sam brže mogla. Kad bih došla do Benkotove vode bilo je lakše, još samo strmi puteljak nizbrdo i eto me u vali. Približavajući se žalu i kućici znala sam osjetiti miris ognja, pečene ribe ili brudeta i mom veselju nije bilo kraja. Ali znalo se dogoditi da ribare ne bih našla. Bili bi na moru, a onda su moj strah i tuga ponovno uskrsavali.Da ih što prije dočekam, penjući se bih obišla sve škrape do izlaza u valu jer mi se činilo da sam im tako bliže. Ipak oni dolaze s mora.Kad bismo se konačno sreli i kad bi britvulin došao u ruke mog oca zadivljeno bih promatrala s koliko umijeća on reže končiće pokidanih mreža i povezuje ih drvenom iglom u cjelinu koja će opet u more i koja će nam donijeti ribu koja nas je prehranjivala.

DEAN GANZA, Zagreb – Pohvalnica HSK-a za prozu 2012.

Rođen je 1961. u Zagrebu u kojem je odrastao i školovao se, diplomiravši na Elektro-tehničkom fakultetu. Zaposlen je u Agrokoru na poslovima informatike. Veoma znatiželjan bavi se fotografijom, videom, ronjenjem, putovanjima i, dakako, pisanjem. Intenzivnije piše tijekom sudjelovanja uDomovinskom ratu, a objavljuje od 1989. Do sada tiskane su mu 4 knjige: 2 stihozbirke – Bijeg u stvarnost (2004.) i Život jednog sna (2010.), roman Djevojačkih suza, zbirka pripovijedaka Kapi tame, a završio je i treću pjesničku zbirku Sanjajući boje. Sudjelovao na književnim natječajima HSK-a 2008., 2010. i 2011. godine. e-mail: dean.ganza@zg.t-com.hr

SJENČAR

Sjenčao je polagano, kao da svaki potez mekom olovkom utiskuje život u neponovljiv crtež njegove nove zgrade. Ne baš njegove. Bio je samo sjenčar. Djelatnik poduzeća za izradu nacrta novih zgrada. Bijahu to robne kuće, trgovački centri, parkirališta, parkovi, domovi zdravlja, škole i bolnice. Stotine nacrta koje je trebalo posjenčati, udahnuti im život.

39

Bio je najbolji: precizan, predan poslu, savjestan, temeljit. Jučerašnji nacrt nosio je kući da ga tamo na miru dovrši. Ništa ga nije moglo spriječiti da na vrijeme ne bude gotov.

Sjedio je za stolom u kuhinji dok je žuto svjetlo povremeno žmirkalo od umora kao da trepće pred san. Čuo se jednoličan šum, poput vodopada iz daljine. To je njegova olovka klizila papirom. Misli su bile nečujne, ali su ispunjavale sav preostali prostor. Iznenada je i šum zamro. Tako se u tišini rađaju ideje. Promatrao je sebe izvana. Kao Bog što se spustio nisko nad tlo. Zapazio je kratak, iznenadan, ali nevidljivi udarac. Zaustavio je svaku kretnju, ali mišići ruke i dalje su drhtali lako nad papirom. Osjećao je isto što i onaj čovjek pogrbljen u kuhinji. Dijelio je njegove misli i osjećaje. Impulsi su bivali sve učestaliji i brži. Inspiracija je nadirala iza njih kao jedan golemi val poplave što nezaustavljivo ruši sve pred sobom. Osjetio je strah jer ne može obuzdati tu silnu, čudnovatu i sirovu prirodu koja izvire iz njega. Bilo je kao da netko s golemim koncima povlači njegove udove.

Impulsi nadahnuća bivali su sve češći. Bilo je dovoljno promatranje friganih riba u tanjuru uz usputno sjenčanje nacrta. Počeo je tražiti nešto zajedničko tom zbivanju, ali nije mogao pronaći ništa, osim sebe. Osjećati navalu inspiracije u trenutku sjenčanja za njega je u prvi mah bilo suludo. Ali bilo je moćno ćutiti nadahnuće, na neki način osjećao se darovanim. Unatoč svemu, nešto ga je tištilo. Da li je to bilo samo odrastanje? Svako odrastanje malo boli, predstavlja neugodu ili nas barem straši. Svaki je korak ka promjeni maleno odrastanje. Na nama je samo da shvatimo i prihvatimo tu promjenu, inače - propuštamo priliku.

Ne, nije ga plašio dolazak kompjutora koji su prijetili da će ukinuti njegov posao, da će ga zamijeniti. Plašilo ga je nadahnuće koje bi se iznenada i nekontrolirano pojavilo. Što je uzrok golemoj inspiraciji? A opet, nije li tako za sve? Da golema inspiracija pronađe svoj put i poput vulkana probije se napolje, na čuđenje svih oko nas.

Odlučio je učiniti korak dalje. Kupio je platno i uljane boje te podesio radno mjesto tako da je lijevo bio nacrt za sjenčanje, a s desne strane platno s uljanim bojama u podnožju.

Te subote opet je radio na nacrtu za novi Dom zdravlja. Ruka mu je klizila duž bjeline papira ostavljajući red i otkrivajući savršeno osjenčan

40

nacrt. Polako se bližila ponoć, a njegova je ruka poput klatna odbrojavala otkucaje sata na zidu. I tada, po ustaljenom ritmu i uz jednoličan šum, dogodilo se...

Drhtanje ruke i silina koja je započela nadirati iz grudiju bijaše samo prethodnica. Ispustio je olovku i mehanički okrenuo tijelo i ruke udesno. Dohvatio je kist, prepustio bujici da ga vodi. Pokreti postajahu ubrzani i glatki, divlji, ali precizni. Prsti su lelujali u igri kistova, boja i pokreta što su se zaustavljali na platnu. Ubrzo se pridružila i druga ruka. Nastavio se ples u ritmu nadiranja nadahnuća, poput nevidljive glazbe što se širi prostorom i očarava sve oko sebe. Trajalo je kao desetak glazbenih stavaka, svaki u svom ritmu i tonalitetu, u svom raspoloženju i drugačijoj veselosti. Tada se sve umirilo. Čulo se samo njegovo ubrzano disanje. Gledao je platno i sliku što je promatrala njega, pokušavajući dokučiti što se zbilo. Trajalo je dok nije započeo shvaćati da se dogodilo nešto neobjašnjivo, nešto veliko: sjenčar je postao slikar – umjetnik.

Dogodilo se to u malenom mjestu, nekad prepunom velikih imena, mjestu zaboravljenom od budućnosti, na obali hrvatskoga mora. Imena njegovih velikih ljudi pamte se i pišu velikim slovima, ali rijetko koje od njih u potpisu dobiva još i sjenu - sjećanje na polagano odrastanje...

MIROSLAV PELIKAN, Zagreb, - Pohvalnica HSK-a za prozu 2012.

Rođen je 17.5.1950. u Dežanovcu. U Zagrebu je završio gimnaziju i apsolvirao na Filozofskom fakultetu. Od sredine sedamdesetih djeluje kao slobodni novinar na planu kulture (likovna umjetnost i izdavaštvo), surađujući s dnevnim listovima i periodikom.U istom razdoblju objavljuje prozu i poeziju u dnevnom tisku i specijaliziranim časopisima i na 3. programu Hrvatskoga radija (niz autorskih emisija u ciklusima Poezija naglas i Hrvatska proza).Zaposlen je u Leksikografskom zavodu Miroslav Krleža.

JUTROKrunoslav Bukač, novinar, čovjek na pragu srednjih godina s ponešto sjedina u kosi i malo sala na trbuhu, probudio se s nekim čudnim i

41

tegobnim osjećanjem neugode i straha, podižući glavu tek malo da bi promotrio bijelom plahtom donekle pokriveno golo tijelo žene koja je mirno spavala pored njega. Oslonio se je na lakte i pogledao kroz prozor, jutarnja svjetlost je navirala ispunjajući polako polumračnu hotelsku sobu. Ustao je i otišao u kupaonicu. Tuširanje mu je iznimno prijalo, voda ga je osvježila. Dok se brijao, promatrao je svoje lice, neprestano se pitajući.-Što ti je to trebalo? Možeš li se uopće prisjetiti njezinog imena?Prisjećao se toliko da se poslije nekoliko čaša izvrsna vina i obilne večere na novinarskom domjenku našao posve neočekivano, sam u društvu plavokose žene. Oduvijek su ga privlačili takvi krhki tipovi, onako nježne, mazne s ugodnom bojom glasa i baš takva je bila žena s kojom je sinoć dugo razgovarao, mada se sada ne može sjetiti niti jedne riječi, osim boje njezinih očiju i nestašnog smiješka. Nikako da završi s brijanjem, stalno se promatrajući ispitivački u zrcalu. I onda, odjednom su se našli u njegovoj hotelskoj sobi. Još su nešto popili, no ne zna što. Polako je skidao dio po dio njezine odjeće, ona se samo slatko smijala, tek se sjećao da nije mogao otkopčati njezin grudnjak, ona mu je pomogla i njezine su nevelike okrugle grudi za tren prekrili njegovi užurbani prsti.Njezin miris bio je doista opijajući, sviđalo mu se ljubiti ženino tijelo dugo i polako. Strast se rasplamsala stapajući dva tijela u jedno.A sada, još se uvijek nije uspio obrijati, ne može se sjetiti ni imena, samo mu se miris žene uvukao pod kožu, još ga opija, još nije svoj, zarobljen je, sluti vlastitu nemoć kada se suoči s plavokosom ženom. Napokon je i brijanje bilo gotovo. Srećom je u kupaonici pronašao nešto odjeće, obukao se i tiho ušao u sobu. Krevet je bio prazan. Niti jedne njezine stvari. Mahnito je pregledavao sobu. Nije ostavila ni poruku. Nestala bez traga a niti ime joj ne zna. Možda je sretne za doručkom. Što će joj reći? Hoće li joj uopće pristupiti? Tko zna s kim je došla? Bilo bi glupo da je barem ne pozdravi. Samo pozdrav, toliko. Spustio se oprezno u prizemlje hotela i otišao u blagovaonicu. Pozdravio se je s nekolicinom kolega, no nje nije bilo. Tko zna može li je prepoznati nakon toliko alkohola. Po mirisu, po njemu je može prepoznati, jedino po tome . Osjećao je i sada tragove njezine blizine, gotovo da je može dotaknuti, toliko je bila moć njezinih noćnih dodira.

Dan mu je protekao u slušanju raznolikih izvještaja na simpoziju, neprestano se osvrćući, ne bi li je ugledao. Niti na ručku, ništa. Ni na

42

popodnevnom dijelu, nema je. Sve mu se više nametala narasla potreba za njezinom neposrednom blizinom, za njezinim dodirima. Dok je izlazio iz sale, pričajući s kolegama, dotakne ga nečija ruka.-Hej, oprosti, pa gdje si ti Bukač?Tražim te cijeli dan. Zastao je i ugledao krhku figuru plavokose žene.-I ja te tražim. -Oh, je li? -Da, tražim te od jutra. Ona se privine uz njega i poljubi ga u obraz.-Oprosti, moram ići. Bukač je razočarano gledao za odlazećom figurom žene i tada mu sijevne. -Ali, gdje je miris? Ne, to nije ona.I nekako kao da mu je laknulo, vrati se u salu. Po mirisu će je prepoznati i po očima i po osmijehu. Ne. to nije ona. II

Uobičajeni, nervozni redakcijski posao pomogao je Krunoslavu Bukaču da barem na trenutke zaboravi na kratkotrajno noćno druženje s još uvijek nepoznatom plavokosom ženom. Unatoč svih napora, dugotrajnom ispitivanju i brojnim razgovorima s kolegama uz uzgredno pitanje o tajanstvenoj ženi, Bukač nije saznao ništa. Nitko se nije mogao sjetiti plavokose žene, srednje visine s upečatljivim osmijehom, osim fotografa Marteka. -Misliš na onu malu plavu sa simpozija? Onu koja zgodno hoda? Možda je imam negdje. Daj mi dan, dva, pokušati ću nešto naći a onda si mi dužan uslugu kod šefa, dvije, tri lijepe riječi o meni. -U redu, daj što prije, pristane odmah Bukač.Martek se svojski potrudio i za dva dana donio nekoliko memorijskih kartica.-Imam, dvije ili tri moguće tražene osobe. Pogledaj, označi, pa mi javi. Ja ću je onda naći i ne zaboravi me spomenuti kod šefa. Bukač je pozorno pregledavao fotografije, no plavokosa koju je on tražio nije se pojavljivala. Pomalo je gubio nadu kako će se na neki čudesan način ipak dokopati traga i tada ju je ugledao. Odmah je prepoznao sivkasti kostim. Fotografija je bila besprijekorna, oštra. Nema sumnje, to je ona. Pozvao je Marteka. -To je ona. Saznaj. Poslije ću razgovarati.Već isto popodne Martek ga je nazvao. -Čuj, to je Zorićeva žena. Znaš koji Zorić? Da, veleposlanik u Francuskoj, od nedavna. Ona je prevoditeljica inače. Imam i neke telefone, piši. Ne zaboravi razgovarati sa šefom.

43

Nakon razgovora sa šefom Bukač je utipkao dobiveni broj. -Halo, dobar večer. Krunoslav Bukač, Gradski list, molio bih gospođu Zorić. -Samo trenutak, uzvrati glas s druge strane.-Halo, izvolite, Lana Zorić. -Dobar večer, Krunoslav Bukač. -Tko? Nisam dobro čula. -Krunoslav, Krunoslav Bukač. -Hm? -Upoznali smo se nedavno na simpoziju. -Oprostite to je neka greška, laku noć.Bukač je osjećao vrelinu bijesa, kipio je. Sada ga i ne poznaje, Lana Zorić. Nešto prije jedanaest sati, Bukač je još buljio u televizor, trgne ga telefon. -Halo. -Halo, ti nisi normalan. Zoveš me u rezidenciju. Ti stvarno nisi pri sebi. Da, osmjehne se Bukač. Ipak je to ona. -Ispričavam se, nisam mislio.....-Nemaš ti što misliti, uostalom zašto si zvao? -Zapravo, ne znam.... -Kako ne znaš?-Čuj, tvoj mi se miris uvukao pod kožu, oprosti, nisam te mislio dovesti u neugodnu situaciju, morao sam se čuti s tobom, možda se i naći s tobom. -Ti doista nisi pri sebi. Pa što misliš o meni? Što misliš tko sam ja? -Ne znam, no potrebna si mi. -Laku noć, poklopi slušalicu bijesna Lana Zorić.Iznova je redakcija svojim otrovnim isparenjima pomogla Bukaču da se vrati u jedinu realnost, u stvarnost života. No, svejedno i kada je mislio da ne misli, pomišljao je jedino i samo na čarobni mirisni trag Lane Zorić.

Nakon gotovo dva mjeseca od neugodnih razgovora s Lanom, ona ga je iznova nazvala i kratko mu, onako suho rekla, da će sutra biti u gradu pa se mogu naći negdje. I što sada Bukač? Gotovo se uspaničio. Nekako je izgledala drugačije, sasvim bez osmijeha, onaj tajnoviti miris nije se dao ni naslutiti. Dok su u određenoj neugodi pili kavu u Talijanskom restoranu, nakon hladnog pozdrav rekla mu je.-Ne znam što hoćeš od mene? Gledao je bez glasa u Lanino lijepo lice i nasmijao se kao dječak sjetivši se svoje muke s njezinim grudnjakom. -Što se smiješ?-Sjetio sam zgode iz one noći, tvoga grudnjaka koji se nije dao otkopčati. Nasmijala se.-Da, baš je bio drzak. Zašutjeli su. Bukač je jasno osjećao svoju tešku nemoć, nije bilo način da umiri žudnju. Ona jednostavno odbija, ne želi prihvatiti ništa što dolazi od njega, što je njegovo. Poslije nekoliko jedva izgovorenih rečenica rastali su se, jednako hladno. Bukač je zbunjeno otišao u

44

redakciju a plavokosa žena je ušla u taksi. Valja biti realan, ovo su guste magle u mome životu. Moram razgrnuti sivo pramenje i izvući se iz ove stupice, misli Bukač dok se penje stepenicama.U idućim tjednima se po svom ustaljenom običaju, ali samo zbog navike, kratkotrajno družio s nekoliko žena, većinom na novinarskim skupovima, nastojeći s tim novim tijelima izbrisati iz glave onaj svemoćni miris noći koji mu se nepovratno zario ispod kože. No, posve bezuspješno, šarmantni mirisni trag Lane nije hlapio, činilo se, postaje još jači. Vrijeme će mi pomoći, tješio se Bukač, samo vrijeme.Jučer se navršila godina dana od onog fatalnog susreta, godina teških mora i nemoći. Jučer ili danas, ne znam, misli Bukač i istodobno razmišlja o sutrašnjem redakcijskom sastanku s novim ulagačima.Možda sve bude u redu, ne budali Bukač, govori sam sebi, to je kraj jedne epohe. Međutim, sastanak se nije održao, ulagači još razmišljaju, istražuju novootvorene mogućnosti. Bukač se posve prepustio plimama i osekama novinarskog svijeta, dobro se održavajući na površini, vješto izbjegavajući virove i valove. U ovim mjesecima mnogo češće putuje po svijetu, upoznao je niz kolega, zanimljiva i korisna poznanstva, surađuje ponešto i s jednim brojem stranih medijskih kuća i dalje tražeći miris Lane ali je nepronalaziv. Nju, Lanu više nije vidio, čuo je da je sa svojim suprugom, bivšim veleposlanikom nestala negdje.

III

Dobro je i udobno doputovao do Pariza avionom, elegantno u prvoj klasi, u klasi koja i dolikuje njegovom statusu vanjskopolitičkog izvještača. Bukač se s taksijem prevezao do hotela Majestic u središtu ogromnog grada, žedno upijajući kadrove vrenja, koji su se postupno ukazivali pred njim.Oduvijek je bio oduševljen Parizom, još od studentskih dana kada je mahnito čitao francusku poeziju i tražio bliske točke sa svojim zapisima. Bukač se nije uistinu mnogo zamarao s pitanjima koja je pomalo panično otvarala Međunarodna konferencija. Za njega će i ovo izvještavanje biti pravi mačji kašalj. Prepustiti će se bez ikakva ustezanja svim opačinama što ih Pariz nudi, o kojima je davno govorio i njegov pokojni ujak s drhtavicom u glasu. Čim se smjestio u hotelu, doista lijepom i otmjenom, taksijem se odvezao u Pariški centar, mjesto održavanja konferencije. Prikupio je materijale, pregledao ih i napisao prvi izvještaj. Nije se dugo zadržao, ni

45

nepun sat u centru. Jedva je čekao da izađe i sljubi se s gradom. Na stepenicama se, pomalo neoprezan, umalo sudario sa ženom koja je ulazila. -Oprostite molim, rekao je na francuskom. -Ništa, ništa, odgovorila je ona i pogledala ga iznenađeno. -Krunoslav Bukač, ako se ne varam.Zagledao se u ženino lice jednako zapanjen. -Lana, Lana Zorić. -Dobar dan Krunoslave.-Dobar dan Lana. -Ovdje si poslom, pretpostavljam, pita ga Lana netremice ga gledajući.-Da, izvještavam s konferencije. Bukač pozorno promatra njezino lice, da to je Lana, malo je drugačija, posve bez osmijeha, ali to je ona, izvan je svake sumnje. -A ti? -Radim kao prevoditeljica u centru.-A muž, gdje ti je muž?, grune Bukač. Ona se nekako sramežljivo osmjehne.-Oh, davno smo se razišli, svatko na svoju stranu. -Tako znači. -Da, što je novo kod tebe?-Ništa osobito, ponekad se samo prisjetim kako te nisam mogao naći. -Da si to doista želio, sigurno bi me našao. Bukač oprezno stavi ruku na njezino rame. Šute. -Moram ići Bukač, vidimo se.U iduća tri dana Bukač je nekoliko puta susreo Lanu, pristojno su izmjenili pozdrave, progovorili par riječi. Više ju je puta Bukač opazio iz daljine i sam sebi predbacivao one misli, ne, nije se mnogo promijenila i dalje je neodoljivo privlačna. No, u tim kratkim susretima s njom, on je mogao izricati samo kurtoazne rečenice ne skidajući pogled s Laninog lica. Ipak nekako, tog zadnjeg dana, Bukač joj je rekao. -Mogli bi izaći negdje, ne dugo, samo kava, kolači.-Ne Bukač, ne mogu, hvala ti, možda drugi put. -Znaš dobro da kod nas nema drugi put.-Znam, zato ti tako i odgovaram. Ono što se jednom desilo bila je puka slučajnost, beznačajni slučaj, susret bez budućnosti. Bilo nam je lijepo i u redu, bilo je i točka. -Vjerojatno imaš pravo, oprosti.Tada se Bukač dosjetio kako ništa nije okusio od specijaliteta što ih je Pariz nudio, on je snatrio i ovdje o Lani i uludo utukao tri dana, tri dana koji su mogli biti za pamćenje.Ujutro prije odlaska, dok se brijao, Bukač je brojao svoje mnoge sjedine, pipkajući se po salastom trbuhu. -Doista, što bi s njom? Vrijeme me gazi. Iznenadi ga kucanje na vratima. Otvori ih. Lana.

46

-Došla sam se pozdraviti s tobom. -Uđi. -Dobro, samo na trenutak. Čuj, moram ići, imam puno obaveza. Tek što je ušla, izašla je. -Zbogom Bukač. Zbogom. Možda se još negdje uspijemo vidjeti. -Možda, promrmljao je novinar gledajući je kako odlazi, možda. IV

Nakon sjajnih kritika vanjskopolitičkih analiza, Krunoslav Bukač se poslije promocije knjige u Grand hotelu, vratio silno umoran u svoj otmjeni stan, prepun stilskog namještaja s nizom ulja na zidovima respektabilnih autora. Zapravo, mrzio je ovaj stan, zagušen bogatstvom i vječno prazan jer u ovaj stan novinar nije dovodio nikoga. Ovaj je stan bio njegovo posljednje utočište, prostor koji nije volio.Bio je zadovoljan svojom novinarskom karijerom, postigao je rezultate kao malo tko, dobro bilo je dosta i sreće i tuđih gluposti. Pod zadnje su ga zvali neka se aktivno uključi u politički život, no, to ga nije zanimalo.Odavno je prošao vrijeme uobičajeno za umirovljenje, želio se povući nekoliko puta, no jednostavno mu nisu dopustili jer su njegove kolumne imale brojne čitatelje i držale su nakladu lista.Nikako se ne može žaliti, izvanredno je zarađivao, bjesomučno trošeći, sada ni sam ne zna našto. Pa i knjiga je donijela lijepi prihod, no što će mu i ugled i još novca kada stupi u tišinom okovani apartman, u kome se jedino čuju brojni satovi, kako nesmiljeno tuku i govore mu, samo vrijeme traje, jedino vrijeme pobjeđuje, gubiš i nestaješ s pozornice života. Nakon gotovo cijeloga dana u redakciji, Bukač bi večeri u svom skrovištu provodio većinom uz glazbu, ponekad čitajući poeziju. Često je u tim trenucima zamišljao Lanino prisustvo, i vidi je kako hoda iz sobe u sobu i traži nešto, promičući pored satova koji nezaustavljivo tuku i ponekad mu se samo osmjehne i nestane. Sve je češće pomišljao da joj napiše nekoliko riječi, ali na koju adresu? Iako je znao, lako bi bilo pronaći barem jedno mjesto njezina življenja, dobila bi pismo a što bi se dalje desilo, to samo Lana zna. Sutra će je potražiti, sada će poslušati Smetanu do kraja, bilo bi šteta prekinuti svečanost slušanja.Zavali se u naslonjač, prekriži ruke na prsima i utone u tijek glazbe.Nije je potražio ni sutra, niti bilo koji drugi dan, odgađao je početak potrage za neki pravi, bolji trenutak koji će posve jasno naslutiti i tada ga ništa neće moći zaustaviti., neće stati sve dok je ne pronađe i barem za

47

trenutak je ne uvede u svoje utočište, i neka prođe samo jednom pored satova, on će ih zaustaviti, satovi će šutjeti i taj bezvremenski trenutak trajati će vječno.

NADA JAČMENICA, Sveti Križ Začretje - Pohvalnica HSK-a za prozu 2012.

Rođena je u Svetom Križu Začretje u Hrvatskom zagorju. Završila je Medicinski fakultet u Zagrebu te specijalizaciju iz fizikalne medicine i rehabilitacije. Već 30 godina radi u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju u Krapinskim Toplicama. Od srednjoškolskih dana piše poeziju, a posljednjih godina intenzivnije haiku pjesme. Uvrštena je u više zbornika poezije i haiku pjesništva u Hrvatskoj i u inozemstvu. Za svoje pjesništvo na kajkavskom primila je Pohvalnicu na 29. književnom susretu HSK-a, a za dramsko stvaralaštvo nagrađena je 2011. Plaketom Mihovil Pavlek Miškina. Osim poezije piše eseje, komedije, putopise i društveno angažirane tekstove. Svoje radove objavljuje u zbornicima, novinama i stručnim časopisima, a komedije joj izvodi Amatersko dramsko kazalište iz Svetog Križa Začretje. e- mail: n.jacmenica@hotmail.com

S CUGEM H ZAGREB

Prije dosta ljijet...Z nečivu imbrijelu h rebra i veljikemi merzlemi kapljami diježa za vratem, zrijevalji sme se h cug h Svetom Križu. Zamegljene okne nutre su čuvale toplu duhu rakije i cigaretljine. Gužva od pinkljece i ljudi. Sposelji sme, a nekteri su moralji i stati. Na kraju vagona dečki su se kartalji i sput kleli. Dvije klupi dalje bila je baba z dečecem teri je tak duge dergljal h orehe dok je nije rasipal. Zlecan se zgledal na mater i mam je počel pobirati. Imelji su suobu i male žugice tere su tihe žvergljale h koštule od šlap z luknjami za dihanje i zvezane s špagu. Tek sam pred Zagrebem hpetila da imaju i purana h cekeru teri je tek na zapadnjaku zabrbotal. Cijelji su put kremene sedele dvije mlade zgajbane snehe i već su h Trgovišću počeče ribati svoje svekerve. Pred Zaprešićem su već bile tak hude i čeljene kej bi je, da su im bile pri ruke, mam zažrijeljile. S druge pak mi je strani smucal mladi dečke teri je znam cijelu noć bil na zabave jer je bil ves zdrapan, a

48

cijelem je putem spal kaki zaklan. Pomalu je puzel se niže tak da mi je do Zagreba već skere h krilu spal.Nešći je male otper okne kej sme si hdehnuli zraka, a onda je pak došel pah rakije i cigaretljine. Na klupi iza nas jeden je muž brohal kej vol, a cigaretljin mu je sejene visel s čub. Kad bi došel do sape povijedal je da ide k pljučnomu doktoru, a onda je zdigel hadricu s cekera i sijem pokazal lopaticu teru je tomu doktoru nesel.Oko Nove Dvore h vagon je bljuhnul dečke čeljen kej rak. Sel si je kre muža teri je glji pripaljuval osmi cigaretljin i rekel mu da se je h drugom vagonu glji posvadil s pucu i da ona njega nebu vljijekla za nos i da on more imeti puc kuljike oče. Muž je i njemu prižgal jenoga i onda su se pomalu hmirili. Hutom toga je babin dečec rezljejal vodu teru su imelji za žugice, mati ga je maznula po riti, a on je kaki steklji skočil na ceker s puranem teroga je skere maznula kap od straha. Onda se na vrata stvorila zaplakana puca i počela stihoga hdijebati po vagonu i nekoga iskati. Kad ju je dečke zagledal, napravil se kej da ju ne pozna. Onda se obernul i gledel žez okne, a praf zapraf je h šajbe gledel gda bu prešla. Onda je ona briznula h plač i štijela pobeči, elji joj je babin dečec podel nogu pak se špopičila i kej jopica odbiježala van. Mati je dečeca pljusnula za vuhe i počelji sme se oblačiti. Hčere...Pak sam išla h Zagreb. H Svetom Križu sam kej pustinjak sama samcata čakala cug dok nije došel šief stanice teri me je poštene zasvinjaril kej nemam sitne penez za kartu. On se je branil da zate dvije karte na dan nema od česa imeti sitne za vernuti. Senek misljim da je bil krif, elji se nijesam stigla svaditi jer je hutom toge h Dukovcu glji zahuškal.Jedva sam spljijezala h vagon jer su pervu štijengu podstavilji na pošteni meter visoke kej si kuke raskleneš če očeš gere i još te dva moraju vljiječi. A onda se još dva put verneš naklu po cule. Zašla sam h vagon s platneni stolci h terom nije bile žive duše. Sam misljila da tije merti niti nebu išel dalje elji je onda s drugoga došepesala jena baba z veljikem kufrem pak sme si obadvije sele. H Štrucljevlju nije bile nikoga nutru niti van. H Zaboku je več bila druga priča. Najemput su nagernulji ljudi i deca kej da je zabadav. Sposelji su, a dva su poskrivečki pušilji na hodniku jer se h vagonu nesme.Jedva sam čakala da ljudi dojdeju kej bi se do Zagreba ljijepe moglji pospominati. Pozdravila sam jenoga staroga kremene elji nije niti trijepnul. Pogledala sam ga male bolje i vidla da h vuhu ima aparat s teroga je

49

fučkale kej z onoga lončeka h terom se kava kuha. Pak sam se obernula k onomu na druge strani elji mu je glji zazvonil mobitel pak je poček kričati kej da je onije drugi na drugom brijegu. Oko mene se behljala nekakva mlađarija. Si su imelji jednake patike, jednake traperice i rubače, pak sam pomisljila da je te nekakva vojska. Pogledala sam male po vagonu. Nišći se z nikem nije spominal. Ovijem mlajšem su nekakve žnuore visele z vuh, si su se nekak jednak klecalji i kosalji gumiju. Nekteri bi tuj i tam od nje napravil baluon i onda ga odurne poslal s čub van, naj ga sljinavoga si vidime.Počnem male šnjofati, a nigde duhe po rakije i cigaretljine. Elji i bez rakije nekteri s temi žnuorami su zgledelji nekak omamljeni i hmujani. Male starejši muž i baba su porinulji glave saki h svoje novine, pak sam onda, kad je već bila priljika i mukte i ja svoju k njim porinula.Za pet ran Boga, nič nijesam razmiela: Nenkteri su na vlasti spokralji veljike penaze, elji je nemreju hloviti jer su onie teri su gajilji flance nekakve marihuane hbilji šviercera z ljudmi dok je jena baba z Komora pomagala prati penaze prije nek je išla poslušat pevača teri je pijan opal s pozornice i ne zna se čijeve je dijete za teroga je gazda pune tvornic bez građevinske dozvole misljil da je njegove… Jezuš Marija, h kakvom sme te zverinjaku. Stisnula sam se bolje h kut i zaklopila oči. Cug je tihe klopotal, a ja sam čula male, žute, mehke žugice kak žvrgoljiju, vidla zlecanoga purana z ljubičastem brducem, dečeca z orijehi i ljudi kak se spominaju, spominaju...

Rječnik: behljala – smijala; bljuhnul – banuo; brducem (brduc) - puranov podbradak; cule-prtljaga ;derglja – učestalo dira; hdijebati - polako hodati; spljijezala - popela ; zabrbotal (brbotanje) - glasanje purana; zažrijeljile – zadavile; zgajbane - dobro uhranjene; žugice – patkice; žvergljale (žvergljanje) - glasanje patke

50

DRAMSKO STVARALAŠTVO

PLAKETA“ KALMAN MESARIĆ“ ZA DRAMSKO STVARALAŠTVO - BOŽIDAR GLAVINA: Skrivačkanje

Božidar Glavina na scenu dovodi dvojicu radnika koji su na privremenom radu u nekoj firmi ali pokušavaju biti na trajnom neradu - umjesto da rade skrivaju se u skladištu odakle i naziv komada. U tom skrivanju ih prekida voditelj smjene pokušavajući ih natjerati da rade. Njih dvojica u svom odmoru nakon gableca kuju planove o mogućem boljem životu: ako podignu kredit mogli bi kockati u velike novce pa možda i dobiti, a mogli bi i otvoriti firmu koja bi mogla raditi sve i svašta dok bi oni bili samo direktori koji ubiru novce. Likovi su živi i zanimljivi, a iz razlike njihovih želja i sposobnosti proizlazi duhovitost i apsurd neutemeljenih kovanja planova.

POHVALNICE

1.Stjepan Škvorc: Pred vratima

Miška leži na smrtnoj postelji i dok žena Bara traži svijeću – umre. Dolaze anđeli po njega, a kako se još ne zna ide li u raj ili pakao, zajedno sa Svetim Petrom gleda što se zbiva nakon njegove smrti. Miški je drago vidjeti kako Bara neutješno plače, ali kad dođe kum Franc, također udovac, stvari se ubrzo okrenu. Dolaze i sin i snaha i Miškin pajdaš pijanac sa novim tudumom. Kad svi odu, Franc tješi Baru koja je sklona da se uda za njega pa Miška zavapi Petru da ga pošalje pa makar i u pakao samo da to više ne gleda. No, Petar odluči da se Miško vrati nazad što izazove iznenađene među onima oko odra. Duhovito i s mjerom vođeno mijenjanje raspoloženja kako Miške (od bolesnika, preko duha koji prvo pokušava pregovarati o svojoj budućnosti hoće li u raj ili pakao a onda kad je primoran gledati što se zbiva u njegovoj sobi prvo se raduje pa nervira do bijesa) tako i Bare (gradiranje osjećaja od tuge za mužem do utjehe u naručju kuma. Dobro pripremljeno iznenađenje na kraju.

51

2.Grupa autorica: Boričević Marica, Golub Višnja, Jagatić Draženka, Županić Anđela (Draganić): Sedmokim f Karovac – s frtaljicu domov

Seljaci petkom idu na tržnicu u Karlovac prodavati domaće proizvode vlakom u sedam ujutro, a vraćaju se vlakom koji kreće frtalj do podne pa se komad i zove po vlakovima. Vrlo živ, duhovit i topao prikaz te dvije vožnje s brojnim likovima iz četiri sela (Draganić, Lazine, Guci, Domagović), grada Zagreba uz zaposlenike na željeznici tvore živu paletu likova koji u vlak donose razne proizvode za prodaju, razna narječja i razne priče. Od sitnog ogovaranja, sklapanja poslova do otkrivanja tajni. Potka priče je zgodna mlada udovica Bara koja izaziva ogovaranje ostalih žena i pažnju muškaraca – kako konduktera koji će zbog nje zaustaviti vlak tako i susjeda Franje koji je rado tješi u noćnim samoćama.

UVRŠTAVANJE U ZBORNIK

1.Bulić Stipe (Split): Elegija iz Zagore ljute Monodrama u kojoj lik priča publici priču o Zagori. O tome kako se svijet mijenja, izumiru sela i propadaju običaji. Pričice su nepovezane različite slike iz života a povezuje ili najavljuje ih stih gange. Najveća vrijednost je originalni jezik. 2.Oreški Franjo (Pribislavec, Međimurje): Lovačko krštenjeObičaj primanja mladog lovca u lovačko društvo parodija je suđenja i inicijacijskog obreda. 3.Martan Slobodanka: Priča o zločestom strahu ( ili moćan i jak može biti svak).

52

BOŽINAR GLAVINA, Prelog – Plaketa „Kalman Mesarić“ za dramsko stvaralaštvo 2012.

Rođen je 1962. u Prelogu, studirao ekonomiju i pravo u Mariboru, a radio u Čakovcu kao tiskarski radnik u TIZ-u Zrinski, kao referent za studenska prava na Visokoj učiteljskoj školi te sada kao odgajatelj u Učeničkom domu graditeljske škole. Nakon kraćeg političkog djelovanja (vijećnik županijske skupštine i dogradonačelnik Preloga) posvećuje se kulturi – voditelj je i jedan od osnivača Priločke amaterske scene. Piše poeziju i dramske tekstove s kojima na KAM-u (Festivalu kazališnih amatera Međimurske županije) ostvaruje zapažene uspjehe. Do sada je objavio 5 knjiga: dramu na standardu Ostanimo neprimijećeni (2002.), stihozbirku Herbija i druge falinge (2003.) te 3 zbirke igrokaza (uglavnom na međimurskom kajkavskom): Kaj se tu ima reči? (2003.), Komu to ftičeki popevljeju (2008.) i Pavučina (2010.).

SKRIVAČKANJE

Osobe: ZLATKO, FRANC, VODITELJ SMJENE

(Zlatko i Franc ulaze u skladište firme gdje su trenutno zaposleni.)

ZLATKO: Bogami je zima tu . . .FRANC: Te gazda nigdi ne kuri kak tre. Unda se čudi ka se ljudi zmržjeno

držido.ZLATKO: Istina, tak je ne moč delati.FRANC: A niti dok je preveč vroče.ZLATKO: Jaj, to mje još hujše . . .FRANC: Kaj smo došli sim?ZLATKO: Ka se malo počinemo . . .FRANC: Pak ve je bila pauza.ZLATKO: Posle gableca si je navek treba malo odehnuti . . . imaš kakve

cigaretline?FRANC: Otkod?ZLATKO: Dej malo premeči te sanduke ka se bo moč preteči.

53

FRANC: Naš valjda ležal?ZLATKO: Ne mislim niti stati.FRANC: Mogel bi dojti šef smene . . . znaš da nas stalno ziskavlje.ZLATKO: Ne zna de smo.FRANC: Nešče bo mo rekel. . . ne znam kaj si stalno spitavljeju za nas. Mi

druge puščamo pre miru.ZLATKO: De su ti drugi?FRANC: Zmečeju kamiona. Idemo im pomoremo?ZLATKO: Kaj si betežen? Nek sam zmečeju . . . ak im kaj treba – bodo rekli.FRANC: Kam se bomo dalje skrili?

ZLATKO: Bez panike. Vidiš, nikoga ga ne. Još malo pak bo polne . . . unda nekak zdržimo do tri . . . tek je pondeljek.

FRANC: Se mi ne skrivljemo malo preveč? Nekaj bi morali i delati.ZLATKO: Misliš da boš kaj vekšu plaču dobil ak se boš trgal?FRANC: Se drugi srdiju na nas . . .ZLATKO: Kaj te brige! Ionak smo primljeni samo na tri mesece. Posle pak

na burzu. Tre čuvati snago. Denes-zutra bo došel i nekov pošteni posel.

FRANC: Da bo to . . .ZLATKO: Janpot bo . . .FRANC: Ak nas bodo opče šteli negdi . . .ZLATKO: Kak je bilo fčera?FRANC: De?ZLATKO: Si igral kaj?FRANC: A to?! Malo . . . usput . . . žurilo mi se.ZLATKO: Ništ si ne dobil?FRANC: Pa . . . dvesto kuna. ZLATKO: A kuljko si pustil?FRANC: Menje . . .ZLATKO: Pecto, ha . . .FRANC: A kajbi! Z čega? Nema ja takve peneze.ZLATKO: Hitimo denes nekaj vuti stroj?FRANC: V zadnje vreme aparat ne davlje baš.ZLATKO: Janpot se mora zrigati.FRANC: Damo saki pol?ZLATKO: Ja sam dal zadnji pot, se zmisliš?

54

FRANC: Pedeset kuna . . . to smo zgubili za pet minot.ZLATKO: Konobarica veli da je on tip kaj stalno igra, on z Črečana . . . se ga

zmisliš? Zna biti tam . . . da je pobral dve hiljedarke prošli tjeden.FRANC: Meni je ne ništ rekla . . .ZLATKO: Ako se ne interesiraš . . . sam glediš v ekran i točeš po gombima.

Tre malo okoli promatrati . . . poslušati kaj drugi pripovedaju . . . ono, ka imaš sliku. Dok pemo dimo, stvarno bi mogli pogledati.

FRANC: Pa, dobro . . .ZLATKO: Znaš kaj sam si mislil?FRANC: Poveč . . .ZLATKO: Mogli bi nekvoga kredita zeti.FRANC: Kaj bomo ž njim?ZLATKO: Ono . . .nekaj si kupimo, pak . . . malo odigramo. Možda bi, ako

uključimo veljke cifre prije nekaj dobili. Razmeš? Nemreš dobiti ako igraš samo na železne. Morti bi čak i celoga kredita mogli vrnuti, ono . . . kak velidu, zabavno i korisno.

FRANC: A kak bi mi dva opče mogli dobiti kredita?ZLATKO: More se . . . more. Ti čak moreš zeti hipoteku na hižo.FRANC: I kaj posle . . . v jarku bom spal? ZLATKO: Opče nemaš nikvu maštu!FRANC: Za razliku od tebe . . . (Ulazi voditelj smjene.)VODITELJ: De ste vi dva?FRANC: Tu smo . . .VODITELJ: Dremljete, ha?ZLATKO: Došli smo sim pogledati ali ga je kaj sanduki za odnesti.VODITELJ: I? Jeste pogledali?FRANC: Je, jega ih . . . ve ih znosimo.VODITELJ: Ka nate do polneva sam razgledavali. Zakaj ste ne tam pre

kamionu?ZLATKO: Si se rivljeju okoli . . . i samo jani drugima smetaju.VODITELJ: Pak ste se vi meknuli . . . ka nate još vekšu gužvu delali.FRANC: Ionak ga jih tam preveč . . .VODITELJ: Dečki . . . ako vam je ne volja delati, ne morate. Ite dimo i

počinite si, dok nate imeli kaj jesti, si morti premislite i bote drugač gledali na posel.

ZLATKO: Ne, ne . . .mi očemo delati, kaj ne Franc?FRANC: Itekak!

55

VODITELJ: Zakaj vam ja to ne verjem? Primite se ili vas bom poslal gazdi.ZLATKO: Kaj sam nas dva glediste? A ovi drugi znadu celi den zabušavati i

nikomu ništ.VODITELJ: Koji to celi den zabušavljeju?ZLATKO: Nešterni . . .FRANC: Jega i takvi . . .VODITELJ: Taki se bom ja vrnul . . . (Izlazi.)ZLATKO: Si bi nas samo iskorištavali . . .

FRANC: Da bo plača? ZLATKO: Kaj ja znam! Velido da prvoga daje. Sam ako bo kaj kesnil . . . bogme se bom žalil.

FRANC: Treba se oglasiti . . .ZLATKO: Ovi šteri so mu na terenu dobidu pet pot več. Nas je ne štel

poslati. Dobro . . . to si bomo zapamtili.FRANC: Istina!ZLATKO: Tam di je dober posel i lepa plača, tam pošilja svoje, a nam

ostavlja ka bomo nanašali te sanduke na kamion i s kamiona.FRANC: To je nepravda!ZLATKO: Si sam na sebe gledido. Fučka im se za narod.FRANC: Kaj nešče delal za nje . . . (Vraća se Voditelj.)VODITELJ: Ne moč vas dva krstiti, ha?ZLATKO: Ve smo ran gledali kam bi jih mogli premetati.VODITELJ: Još janpot vam velim: Vun to morate znositi, a ne premetati

nutri! Kaj japanski govorim?ZLATKO: Razmem, razmem . . . nekak mje ne dobro, moram si malo sesti.VODITELJ: Neje ti dobro jer celo vreme i sediš.ZLATKO: Morti bom moral iti na bolovanje.VODITELJ: Mislim da boš prije mene stiral.ZLATKO: Rečem vam istinu . . . jedva sam denes došel na posel.VODITELJ: A kaj bi to bilo z tobom?ZLATKO: Ne znam . . . nekak se osečam . . . slab . . .VODITELJ: Nezainteresiran?FRANC: Čovek veli da je betežen.VODITELJ: Vi ste obadva na glavo betežni.ZLATKO: Moguče . . .zgledi da imam vručinu . . .VODITELJ: Vručinu?ZLATKO: Pa je! Probajte mi čelo.

56

VODITELJ: Čekaj ka si zemem letvu . . . Kak vas je ne sram? Drugi ljudi delaju za vas dva , a vi ste od jutra z prstom ne meknuli. Ne znam kak ste opče došli sim na posel.

FRANC: Kak plačate prekovremeno?VODITELJ: Kaj to tebe zanima?FRANC: Ako bomo slučajno ostali . . .VODITELJ: Ako bote vi ostali prekovremeno - to bi moglo biti samo zato jer

ste zaspali v skladištu.ZLATKO: Of tjeden smo mi puno naprajli.VODITELJ: Je, strahota . . . nado vam plačo mogli obračunati.FRANC: Mogli bi kaj gori dobiti . . .VODITELJ: Idem . . . i več se nam vrnul . . . Nemrem ja z tema . . . (Izlazi.)ZLATKO: Niti mi nemremo več tak dalje!

FRANC: Nemremo, i mej se čini . . .ZLATKO: Mislim da nemamo kaj čakati . . .FRANC: O čemu pripovedaš?ZLATKO: O tomu . . . da li se bo situacija premenila.FRANC: Kakva situacija? Rekel je da več na došel sim.ZLATKO: Moramo nekaj sami poduzeti . . .FRANC: U vezi čega?ZLATKO: Naše budučnosti.FRANC: Misliš na posel?ZLATKO: Kajpak!FRANC: Kaj mi dva moremo? Iti tam kamionu.ZLATKO: Ili moremo sedeti tu i čakati ka se privreda pokrene pak ka

dobimo delo koje si zaslužimo . . . a to meni zgledi da na tak fletno. FRANC: A morti bo . . . ak se i mi . . .ZLATKO: Ne verjem baš preveč . . . FRANC: A kajpak ?ZLATKO: Mi moramo nekaj drugo poduzeti!FRANC: Bil si negdi na pijači? Nekak ti ide prepovedanje denes. Nešče je

vupal rakiju donesti?ZLATKO: Ne, ne! Poslušaj! Došlo je vreme ka započnemo z privatnim

biznisom.FRANC: Mi dva?ZLATKO: Ak moreju drugi – moremo i mi.

57

FRANC: A kaj bi mi to delali?ZLATKO: E, to si ve treba malo premisliti . . . sigurno namo sanduke

premetali.FRANC: Meni je ne nikaj na pameti . . .ZLATKO: Dej . . . kaj v zadnje vreme ide dobro?FRANC: Ništ . . .ZLATKO: Gledi ga . . . nemrem stvarjati nove vrednosti z takvim

pesimistom.FRANC: Ja sam velim . . .ZLATKO: Kak ti se čini . . . marketing?FRANC: Kaj tje to?ZLATKO: To ti je . . . puno stvari ide vu to . . .FRANC: Ja ne znam niti jano . . .ZLATKO: Boš se nafčil.FRANC: Misliš?ZLATKO: Nit so drugi ne se znali otpočetka.FRANC: I kaj bi trebali napraviti, ka se moremo baviti z tem . . . kak si rekel?ZLATKO: Marketingom.FRANC: Marketingom.ZLATKO: Prvo moramo registrirati fermo.FRANC: Registrerati . . . ono, kak i auta?ZLATKO: Ne . . . ali slično.FRANC: Je?ZLATKO: I odebrati ime ferme. Kak bi se mogla zvati? Dej nekvoga predloga

. . .FRANC: «Dva pajdaši»?ZLATKO: To! Mam od prve! «Dva pajdaši» d.o.o.FRANC: Ja sam čul da se splati koze hraniti.ZLATKO: Naša ferma more i to! Se moreš registrerati! Kaj bi falilo: «Dva

pajdaši», poduzeče za marketing i uzgoj kozi. Ja se bom bavil z marketingom, a ti boš koze hranil.

FRANC: De bode ta ferma? Pri tebi domaj?ZLATKO: Nek bo pri tebi, ka naš mislil da sam v semu glavni . . . a po drugi

strani . . . ti si sam, a moja mama neče ka joj bodo hodali stranjski ljudi po gruntu.

FRANC: Trebal bi unda i nekov nameštaj . . . druga soba mi je čist prazna.

58

ZLATKO: Za prvo silo ne tre ništ. Posle, dok se obogatimo, bomo se namestili, nabavili kompjutora, telefone i se kak ide.

FRANC: Zapraf . . . imam nekvoga staroga stola v kleti. Malo se klima, ali bi zdržal jano vreme. Sam se e smeti preveč naslanjati na njega. I nekve dva stolce, nesu jednaki ali se moč sesti na nje.

ZLATKO: Pusti ve to . . . gledi napre.FRANC: A kam bomo dopeljali . . . stranke?ZLATKO: Namo se bavili z politikom . . .FRANC: Nesam to mislil, nego . . . one, kak se veli – poslovne partnere.ZLATKO: V restorane . . . hotele . . . kak i si privatniki.FRANC: Za to so tre penezi.ZLATKO: Ah, pak denes saki sakoga počeka. U stvari . . . niti namo te naše

poslovne partnere preveč napajali. Nek vidiju da smo ne rastrošni. Recesija je.

FRANC: Ja telefona nemam domaj . . .ZLATKO: Kupili bomo janoga mobitela za početak . . . v zadnje vreme so

skoro zabadav.FRANC: A avto?ZLATKO: Kakov avto?FRANC: Pa kak bomo hodali na dogovore? Z beciklinom?ZLATKO: Denes so ti beciklini nazaj popularni. Si privatniki se vozičkaju z

njimi.FRANC: Je, samo z kakvima?ZLATKO: Kak i pre avtima, tak i pre biciklinima so na glasu oldtajmeri.FRANC: Ali je niti jan ne tak spotrti kak so naši.ZLATKO: Avti, beciklini . . . to ti ne tak važna stvar.FRANC: Ve sam se zmislil . . .ZLATKO: Kaj?FRANC: Moj sosed je parketar . . . zgledi da i on dobro služi.ZLATKO: Rekel sam ti da ga ne nikvoga problema! Samo još i to dodamo:

«Dva pajdaši» ferma za marketing, uzgoj kozi . . . i polaganje podi. Zapraf . . . deli bomo mi nuter se čega se gojd zmislimo, tak ka bomo mogli biti sema konkurentni. Penezi bodo sam cureli . . .

FRANC: Kaj bomo točno mi dva opče delali?ZLATKO: Mi bomo direktori . . . pazili bomo kak drugi delaju.FRANC: Ha, to bo lepo . . .ZLATKO: Vozili bomo dobre avte . . . išli da gojd na more i hodali v klubove.

59

FRANC: Nogometne?ZLATKO: Kakov nogomet! Tam de je muzika . . . i puce.FRANC: I . . . unda bomo došli sim vu firmu . . . nišče nam na mogel ništ ako

bomo tu stali vu skladištu . . . kak gojd dogo.ZLATKO: Zakaj bi mi unda hodali sim stat v skladište?FRANC: A zakaj nebi? Ak bomo bogati, mogli si bomo i to privoščiti.ZLATKO: Dobro . . . kaj se mene dotikavlje, ti moreš v slobodno vreme

hodat sim i špancirati se po praznom skladištu, ak ti tak paše.FRANC: Nego . . . to nas na nikaj koštalo?ZLATKO: Štero? Hodanje po skladištu?FRANC: Ne, ovo z tom . . . registracijom.ZLATKO: A, to s fermom? . . . Pa ne . . . nekaj penez je tre, istina bog, ali to

si mi fletno povrnemo.FRANC: Bo petsto kuni dost?ZLATKO: Petsto kuni?! To ti je ne dost ka se mi dva napijemo!FRANC: Ja več nemam . . .ZLATKO: Još bi malo trebalo dodati.FRANC: Kuljko?ZLATKO: Kaj ja znam . . . moramo to se proveriti.FRANC: Znaš, onak otprilike?ZLATKO: Jani velidu ovak – drugi onak . . .FRANC: Kuljko velidu jani, a kuljko drugi?ZLATKO: Slažeju se da je par hiljada kuni v pitanju.FRANC: To mi nemamo . . .ZLATKO: Dobro, do penez je denes moč . . . na so srečo.FRANC: Kak?ZLATKO: Spomenul sam ti . . . ono, kredita zememo . . . i lepo započnemo

tam pri tebi. Čak, čak . . . moremo tirati biznisa i usput na automatima namlatiti dodatnoga kapitala. Denes so velke mogučnosti ako se čovek ozbiljno hapi dela.

FRANC: Ja bi ipak rado znal – kuljko je točno treba ka se ta ferma otpre. ZLATKO: Nikaj strašnoga . . . tak, okoli dvajstpet hiljada kuni.FRANC: Kuljko?ZLATKO: Tuljko . . . kuna več ili menje . . .FRANC: A je . . . bogme. Nikaj z toga, bar z moje strane.ZLATKO: Je, je . . . za biznis je treba malo hrabrosti. Ti jo, zgledi . . . nemaš.

60

FRANC: Imam . . . jer mislim ziti vun, odnesti te sanduke i pomoči dečkima. Posle sega, ve je treba imeti hrabrost i za to. Ak ti kaj drugo planeraš . . . srečno.

(Franc uzima sanduk i izlazi van. Nakon kraćeg oklijevanja Zlatko ga slijedi s drugim sandukom.)

STJEPAN ŠKVORC, Belica – Pohvalnica HSK-a za dramsko stvaralaštvo 2012.

Rođen je 15. 8.1953.godine u Belici u kojoj živi i danas, baveći se poljoprivredom. Piše od 1983. godine dramske tekstove za međimurske KUD-ove. Od 1994. u Međimurju kazališni amateri održavaju svoju županijsku smotru, koja 2004. postaje KAM - Festival kazališnih amatera Međimurja. Prvi put 1995. Društvo iz Međimurja - KUD iz Donjeg Vidovca, sudjeluje na nacionalnom FHKA i to s njegovom predstavom ''Na smrtni posteli''. Do sada je 15 dramskih družina izvelo preko trideset Škvorcovih dramskih tekstova u kojima su glumci bili nominirani i nagrađeni za najbolje uloge, a on je dobio nagradu za najbolji tekst 2012. godine. Piše međimurskom kajkavštinom i hrvatskim književnim jezikom.Adresa: 40319 Belica, Matije Gupca 37, tel. 040 845 464, mob. 098 166 8109

P R E D V R A T I M A

LICA : MIŠKA – Barin muž, BARA – Miškina žena, IVAN – njihov zet, MARA – Ivanova žena, FRANC – kum, TONI – Miškin pajdaš, SVETI PETAR , ANĐELI

Radnja se zbiva u kuhinji koja ima dva velika prozora. Kad Miška razgovara sa Svetim Petrom, prozori su osvijetljeni sa zadnje strane. Jedan će biti osvijetljen crvenim treptajućim svjetlom i taj prozor predstavlja pakao, a drugi je osvijetljen svjetloplavim svjetlom i predstavlja nebo. Noć je, a u

61

daljini se čuje grmljavina. Miška je bolestan i leži u krevetu, a Bara kod stola moli krunicu. Miška započinje.

MIŠKA: Jaj. Jaj. Jaj meni, jaj.BARA:(Priđe krevetu.) Miška. Miška. Me čuješ? Nej mi jofkati. De te boli?MIŠKA: Jaj , Barica. Jaj,meni. Tak mi je teško. Nebrem dihati, a i zima mi je.

Jaj meni. Gotovo je, Barica. Gotovo.BARA: Jezuš i Marija. Miška drogi, nekši si za istinu bledi. Skošljaj se kaj bo

ti leži. Dej kaj te malo poravnam. ( Poravnava ga. Petar iza zastora zove Mišku.)

PETAR : Miiiškaaa. Miiiškaaa. Miiiškaa.MIŠKA : Čuješ? Čuješ, Barica? Nešči me k sebi zove. To smrt ide po mene.BARA : Jo nikoga ne čujem. To vuni grmi. Somi smo v hiži. Smočim ti čelo

kaj bo ti leži.(Smoči krpu i briše mu čelo, a Petar ga ponovo zove.)

PETAR: Miiiška. Miiiškaaa. Miška.MIŠKA : Čuješ? Čuješ? Pok me zove k sebi. Gotovo je, ženica moja. Smrt

ide po mene. Nedaj me. Nedaj kaj hmrl. Jaj,meni jaj.BARA : Drogi moj, ne jarac da boš mi zaistinu hmrl. Majku mu storu. De su

Mara i Ivan tak dugo? Ron su denes morali v selo diti, a ti si se hujši i hujši. (Ona mu moči čelo. Grmljavina je sve jača. Svjetlo se počelo gasiti i paliti. Uskoro će nestati struje.)

MIŠKA: Ženica moja. Oo nekše svetlo se pred menom otpira. Božek. Nedaj kaj hmrl. Pomori mi. Prosim te. Pomori mi. Svećicu. Sveto svećicu mi vužgi!

BARA : To se svetlo vužiže, i vgašuvle. Odmaj bom ti svečicu vužgala. (Traži svetu svjećicu.) Odmaj bom našla svećicu. Jaj meni. Božek sveti i ljubljeni, de mi je to svećica? Predi bo mi Miška hmrl kak ju jo nojdem.Tu sam ju mela preprovljenu, a ve ga je ne. Mortik ju je Mara dnesla v drugu hižu. Idem poglednem. (Ona ode,a grmljavina je sve jača,a žarulja se ugasi. Petar zove Mišku.)

PETAR : Miška? Miška...?MIŠKA : Barica? Barica? Ženica moja. De si Barica?

Grmljavina prestane i nastane potpuna tišina. Miška je umro. Upale se sjetla na prozorima i počinje muzika ili pjesma koja označava prelazak iz

62

ovog svijeta na drugi. Za to vrijeme ulaze anđeli okruže Miškin krevet, dignu Mišku. On je mrtav ukočen. Jedan od anđela nosio je haljinu koju mu obuku. Haljina je duga do poda, a pola haljine je plave boje,a pola crvene. Iste boje kao i prozori. Jedan od anđela legne na Miškino mjesto ili stave lutku, koja će predstavljati Mišku,dok će on biti pred vratima nebeskim. Nakon toga se udalje.Miška ostane stajati . Ulazi Sveti Petar. Oko pasa ima dva velika ključa, a u ruci mu debela knjiga. Dok ulazi zove Mišku.PETAR : Miškaaa. Miiiškaaa. Miiiškaaa!MIŠKA : (Trgne se jer je oživio. Sada se nalazi pred vratima nebeskim.

Radnja se zbiva pod svjetlom prozora.) Što me to stolno zove? Pokoži se jampot! Kaj si stroho? Pokoži se!

PETAR : (Petar dođe k njemu a on se prestraši.) Miška. Miška! Jo te zovem.

MIŠKA : Što si ti? Odkod si kaj si tak blečeni. Jo. Jo,sam te do ve ne prinas videl. Majku mu vidim. Kakšu to opravu imam?

PETER : Miška. Mene se ne moraš bojati. Jo sam Sveti Peter.MIŠKA : Ti si Sveti Peter? Eee. Nej se šoliti. Neznam zakaj bi Sveti Peter

došel k meni v selo. Ti,čovek nampak govoriš.PETER : Nikaj se jo ne šolim. Jo sam za istinu Sveti Peter, a ti si ve na

drugim svetu. Ti si ne med živima. Malo predi si hmrl.MIŠKA : Jo ne verjem da si ti Sveti Peter. Ve dok dojde moja Barica, bomo

ju pitali sam jo živ ili mrtev.PETAR: (Uzme ga pod ruku i dovede do kreveta.) Dobro pogledni. Si to ti

tu na posteli?MIŠKA : Majku mu vidim. Ov tu na posteli je isti jo. Božek Sveti! To sam jo!

Jo ve nikaj ne razmim. Sebe vidim tu na posteli de spim a jo tu polek tebe stojim i s tobom se spominam. Jaj meni. Kaj se to z menom dogodilo? Kam sam jo to došel?

PETER : I jano i drugo si ti. Tu na posteli je tvoje mrtvo telo. A duša ti je z menom pred vrotima nebeskim.

MIŠKA : To nebre biti istina kaj jo bil hmerl. Znom da sam bil malo betežen, ali hmreti sam išče ne mislil.

PETER : Istina je, Miška, istina. Na onim svietu ti si mrtev čovek.MIŠKA : Ako je tak kak ti veliš, da sam jo mrtev, a ti si Sveti Peter. Kaj sam

jo v nebo došel?

63

PETAR : (Otvori svoju knjigu.) Išče si ti ne v nebi. Ooo. Čudaj tebi do neba fali. Čudaj..

MIŠKA : De sam unda ako sam ne v nebi? Poveč ti meni, zakaj sam tak blečeni? Pol oprave mi je plovo,a pol čerleno. Zakaj to?

PETAR : (Primi ga pod ruku i dovede do prozora.) Rekel sam ti da si ti pred vrotima nebeskim. Ovo tu su ti vrota od neba ,a ova tu su vrota od pekla.

MIŠKA : (Gleda sebe.) Je, a kam ve jo pem? Pol v pekel,a pol v nebo?. Znoš ti, Peter? Jo si mislim da sam si jo nebo zasljužil, a ne pekla.

PETER : (Pokazuje mu svoju knjigu.) Tu v moji knjigi života se piše kak je štera dušica živela na onim svietu, i kam bo išla dok hmerje. Z ovim ključima jo otkljenem ona vrota štera se moraju otprti. V moji knjigi zapisani su si tvoji grehi. Si. I veliki i mali. Se tu piše.

MIŠKA : Ako tak veliš. Otpri to svoju knjigu i poveč mi kam pem, v pekel ili nebo? Jo si mislim da sam ne bil joko veliki grešnik.

PETER : Sinek Božji. Dok dojde vreme jo bom otklenul ona vrota štera si si ti zasljužil. Miška. Išče boš jan čos tu z menom pred vrotima. Pogledni. Ide tvoja Bara.

BARA : (Ulazi sa zapaljenom svijećom.)BARA : Tu sam. Miškec moj. Tu sam. Komaj sam nekšu svećicu našla.

Neznam, je posvećena ili ne, ali dej Bog da je hasnilo, ako bi hmrl. (Ona ne vidi Mišku i Petra. Dođe do kreveta i stavi svijećicu mrtvacu u ruke. Miška je zapanjen.) Miška. Miška. Več si mi hmrl? Picek moj. Išče si mi topel. Drži svećicu,mortik bo kaj hasnilo kaj bo ti svietila i kozala pota na drugi svet k Božeku. Kak,majki si mi mogel hmreti, dok sam jo ne bila polek tebe a Mare i Ivana ga ne doma. Jaj,meni jaj! (Stavi svijeću na stol.) Ve ga niti struje ne. Jaj meni. Kak bom te soma blekla. Miškec moj Miškec, kak si mi mogel tak na nogloma hmreti?

MIŠKA : (Hoda oko Bare koja ga ne vidi niti ne čuje što joj govori.) Bara . barica. Kaj me ti ne vidiš? Ženice moja. Jo sam tu, polek tebe. Jo sam ne te na posteli. Jo sam živ. Kam glediš, k meni se brni. Barica. Prosim te, nej se plakati.

PETER : Nebre ona tebe i mene videti niti čuti. Ona tebe vidi mrtvoga na posteli i za tobom se ploče, a tvojega duha nebre videti.

MIŠKA : Kakši si mi ti Božji čovek kaj moreš dopustiti kaj se moja Barica za menom tak ploče? Kaj ne vidiš da bo se ji srce od žalosti za menom

64

respočilo? Ili me pusti nazoj doli, ili otpri jana vrota kaj nutri didem i nam posljušal jeno jovkaje!

PETER : Rekel sam ti. Dok dojde vreme, jana vrota bom ti otpral.BARA : (Uhvati se za glavu i nariče. Dođe do kreveta, klekne i plačući

nariče.) Jaj meni, jaj, jaj meni, jaj, možek moj drogi i ljubljeni. Reči ve ti meni, kak bom jo bez tebe živela? Jaj meni,jaj, Miška,moj Miška. Ve sam jo,sirotica,soma na ovim svietu ostola. Jaj meni, jaj. Čovek ,moj čovek. Kak si mi mogel to napraviti i mene somo staviti? Išče smo ne tak stori i mogli smo dugo skupa živeti. Jaj meni, jaj. Jaj meni, jaj. Več nam nigdor stobom spola,a ti znoš kak sam ti rada bila. Jaj meni, jaj. Nej bole bi ve bilo, kaj si tu polek tebe legla i skupaj s tobom na drugi svet dišla. Jaj meni, jaj. Jaj meni, jaj. Miška moj, Miška . Jaj. Jaj. Tožna i žalosna, jo.

MIŠKA : (Ljutito se obrača Petru.) Peter. Peter. Kak, majki, te srce ne boli? Čuješ ti kak se moja Bara za mene ploče? Srce bo ji od žalosti za menom počilo. Nazodje sirotica tu pred menom od žalosti hmerje. Ako sam si ne nebo zasljužil, odmaj otpri vrota od pekla i nutri me pusti kaj nam posljušal Barino jofkaje! Čuješ ti mene?

PETER : Išče je ne vreme došlo. Miška. Videl boš ti čudaj sega predi kak se ti štera vrota otpreju. (Bara tiho plače. Čuje se kucanje. Ulazi kum Franc.)

BARA : (Žalosno.) Slobono.FRANC : Dober večer, kuma.BARA : (Plačući.) Kumek drogi i ljubljeni. Neje dober večer. Neje dobro.

Neje dobro. Jaj meni, jaj. Neje dobro. Neje dobro. Jaj meni, jaj.FRANC : Kaj, je kumu tak hudo kaj si tak žalosna i zaplokana?BARA : Kumek moj drogi. Hodi ga pogledni. Hmrl je moj Miška. Jaj meni,

jaj. Jaj meni, jaj.FRANC : (Dođe bliže krevetu.) Božek Sveti. Kuma? Da je kum zdehnul?BARA : Malo predi ti je bokček dušicu spustil. Malo predi. Jaj meni.FRANC : (Zagrli Baru.) Kumika. Moje saučešće.BARA : (Plače na njegovom ramenu.) Kumek moj, kumek. Fola ti nejlepša.

Vidiš ve kaj se prinas dogodilo. Soma sam ti na ovim svietu ostola. Soma. Jaj meni, jaj.

FRANC : Znom da ti je ve teško. Znom, kumika moja. Prosim te. Liepo te prosim nej mi se preveč plakati, kaj ti na na zdrovje i lepoto škodilo. Nej se plakati.

65

BARA : Kak se nam plkokala? Reči,kak? Kaj ti ne vidiš da sam jo soma ostola? Poveč ti meni, kumek. Kak bom jo soma živela? Srce bo mi se od žalosti za Miškom respočilo.

FRANC : (Drži je za ruke.) Znom, kumika, kak je to dok ti porek hmerje i somo te stovi. Soma znoš da je meni moja Anika hmrla pred dve leti i jo sam ti som ostal kak ve ti. I jo sam mislil da bom od žalosti za jom hmrl. Fola Bogu kaj sam ne. Kumika. Ne moraš se preveč plakati. Ti si išče fajna i mloda dovica, i moreš si pomoći.

BARA : Kumek moj. Francek moj. Ti si to se preživel kaj mene čeka. Jo si nebrem premisliti kak bom jo živela bez svojega čoveka.

MIŠKA : Ali, Barica! Jo sam ti ne hmrl. Jo polek tebe stojim.PETER: (Povuče ga u stranu.) Zabadav se močiš. Nebre te ona videti i

čuti. Gledi i posljušaj dale.FRANC : Nikaj se ti, kuma, nej bojati. Jo sam ti dovec dve leti,a ti si ve

dovica ostola. A kum kumi mora prvi v nevoli pomoći.BARA : (Ponovo se nasloni na njega, a on je miluje po leđima.) Kak si mi

ti dober, kumek moj drogi. Fola ti kaj boš mi pomogel. Bog ti liepo ploti na tvoji dobroti.

MIŠKA : (Ljutito i uznemireno.) Peter. Kaj ti ne vidiš kaj ov moj kum dela z mojom Barom? Pogledni kak ju glodi po hrptu i riti. Pitaj Boga kakše ve jemo kak grešne misli hodaju po glovi i kak bo on joj pomogel. Ti. Ti si Sveti čovek i moreš to gledati i posljušati?

PETER: Se se to zapišuvle v moji knjigi. Se.FRANC : Boš vidla, kumika moja. Se tvoje rane bom jo zalečil. Smo mi

mlodi dovci, a Božek je štel kaj somi ostonemo. Zoto moramo jan drugomu pomoči, kaj bo nam leži.

BARA : Dobro veliš. Dobro. Moramo si pomoći. Se jano, malo mi je Miška prefletno hmrl.

FRANC : Mortik si je kum som kriv kaj je tak fletno zgotovil. I soma znoš kak je fest pil.

BARA : Bogec moj. Pijača mu je bila joko fina i makar je bil na smrt betežen, ne se mogel kupice staviti. Mortik je i sreća kaj je hmrl,kaj se na dale močil. Jetra su mu bila joko natećena,a i bubregi su mu ne delali kak mora biti.

MIŠKA : Bara. Barica. Kaj ti nemaš nikšu pamet? Kaj to govoriš? Po takšim si komaj čekala kaj ti hmerjem. Peter. Odmaj me pusti nazoj dimo!

66

Pre moji hiži se na dobro pripetilo. Ov moj kum već je zamotal moju Baru kaj je zobila za mene,a jo ji ležim tu na posteli mrtev.

PETER : Tiho. Tiho. Gledi i posljušaj dale. Svjetlo se nekoliko puta upali i ugasi i ostane svijetliti.)

BARA : Oooo. Fola Bogu, struja je došla. Kaj, kum. Si žejen? Donesem ti vino?

FRANC : Ne, kuma. Nam pil. A de su tvoji? Mara i Ivan?BARA : Nekam su v selo dišli.FRANC : Znoš, kuma. Ve dok smo somi jo bi te nekaj štel pitati predi kak

oni dimo dojdeju.BARA : Neznam de su tak dugo. Sreća kaj si ti došel, drugač bi me bilo

somo stroh z Miškom. A kaj si me to štel pitati?FRANC : Malo je prefletno za to. No bole kaj ti ve odmaj to rečem,kaj me

nej šteri dovec pretekel. Ve pogledni. Ti si ve dovica, a jo sam dovec. Znoš kumika, moja. Malo potli, dok ti pozobiš na ovoga tu na posteli. Mogli bi skup stati i oženiti se. Kaj si ti misliš?

MIŠKA : (Uhvati se za glavu.) Nori čovek! Nori čovek! Bogme,pamet je zgubil. Peter. Čuješ ti ovoga mojega kuma kaj nagovorja moju Baru. Pusti Božju strelu kaj bo mu kraj.

PETER : Pssst. Pssst.BARA : Kumek. Kumek,moj. Išče je moj Miška tu na posteli, a ti mene za

ženidbu prosiš. Ti mene na grieh nagovorjaš. Malo je ve prefletno se za to spominati.

MIŠKA : Fola Bogu i diki nebeski. Bara išče misli svojom glovom. Mislil sam da je pozobila na mene.

FRANC : Nikaj je to ne hudoga kaj sam te ve prosil za ženu. Reči i soma,kumika moja. Kaj mi nej bili liepi por? Boš vidla dok boš z menom. Odmaj pozobiš na ovoga tu na posteli. Od jega ga več na nikšega hasna niti koristi. On je svoje dol. On se ti ve tam gori z angeli ili z đavoli spomina. Bog zno,kam je dišel. V pekel ili v nebo.

MIŠKA Ovo je za ponoreti kaj čujem od ovoga tu prasca. Daj moje tielo nej bilo tu na posteli,te lopov bi se ve odmaj na moju Baru zarival. Peter. Ako naš nikaj napravil, jo bom ponorel tu pred tvojimi vroti.

PETER : Stiha, Miška. Stiha.BARA : Kum. Kuliko te jo razmim, ti si pozobil na svoju pokojnu. Sirotica

kuma.

67

FRANC : Nesam ju pozobil. Boš vidla,kuma. Vreme bo ti se rane zalečilo, a nejhuje bo ti unda dok ti dojde volja. Znoš, za one stvori, a naš si mela kaj v roke zeti. Kumika moja liepa. Tu sam jo kaj ti prevoščim ono kaj boš nucala.

BARA : (Nasloni se na njega.) Kak si mi ti dober,kumek moj. Nejlepša ti fola. Potli dok sprevod mine i ovoga mojega pospravimo na drugi sviet,bomo se za to spominali.

MIŠKA : Gotovo je. Gotovo je. Barica. Barica moja. Kaj si ti pamet zgubila kaj tak govoriš? Peter. Prosim te. Pusti me dimo kaj spoterem ovoga svojega pokvorjenoga kuma! Čuješ ti Božji čovek kaj te jo prosim. Dimo me pusti.

PETER : Stiha bodi. Nešči bo došel. (Čuje se kucanje.)BARA : Čuj, kum, nešči ide. To su sigurno Mara i Ivan. Sedemo si k

posteli. (Sjednu bliže krevetu.) Slobono. (Ulazi Toni sa bocom vina u ruci. Pijan je.)

TONI : Dober večer.ONI : Dober večer.TONI : Kaj je,Bara? Nekša mi zaplokana zglediš. Kaj je Miški tak hudo?BARA : (Plačući.) Tonek. Neje jemo hudo. Jemo je ve liepo. Sega se je

bogec rešil. Toni. Hmrl je tvoj pajdaš. Hmrl.TONI : Eeee,nej reči. Pred mesec dni dok sam bil privas ne zgledal kaj se

bil k smrti ravnal. I veliš, Bara. Pretegel se,bogec. ( Gleda mrtvaca i govori mu.) Pajdaš. Pajdaš. Kam si mislil kaj si to napravil? Kaj si ti pamet zgubil kaj si išel hmirat. Miška. Miška.

FRANC : Hmrl je kum. Hmrl. Dišel je, bogec,na drugi sviet. Tam bo mu bole kak nam.

TONI : Miška. Miška. Škoda kaj si zdehnul. O kak sam ti fino vino donesel. Da sam znal da boš hmrl,bil bi predi došel,mortik bi ti ova kaplica kaj hasnila. Miška. Miška. Ve bo tvoje mesto v krčmi prozno.

BARA : I ti boš taki za jim došel. Saki den si pijan kak je i on bil. Boš videl, Toni. I po tebe bo fletno smrt došla. Boš videl.

FRANC : Dobro ti kuma veli. Pogledni se kak si plovi. Kak sliva. To je od pijače. Dok si moreš pomoći, pomori si i stavi se alkohola dok je ne kesno.

MIŠKA: Čuješ ve ti, Peter, ovoga lopova? Ve Toniju dovle savete, a mene je trucal dok sam k njemu došel kaj jo čem predi crknem,kaj bo se on z mojom Barom plel. Majku ti tvoju. Tak te vudrim.

68

PETER: (Miška je želio udariti kuma,ali ga on zaustavi.) Nej se močiti. Znoš da mu nikaj nebreš. Ti si gori,a on doli.

TONI : Francek. Nej ti nikaj nampak govoriti. Vinčeko. Vinčeko. To ti je Božja kapljica. Vročtvo i zdrovjiče. A to kaj sam jo plovi po nosu, kaj ti veliš da je to od vina. To me je vuni veter prepuhal. Zima je kak noro. (Opet govori mrtvacu.) Oj, pajdaš. Pajdaš. Nebrem si premisliti kak si mogel tak na nogloma hmreti,a išče smo mogli skup na ovim svetu pijošiti. A kaj si ti pozobil da si nam ostal janu rundu dužen platiti.

BARA : Toni. Toni. Tebi sam pijača hoda po glovi. Bole bo ti kaj zmoliš janoga Očenaša za Miškinu dušicu.

TONI : Bara. Meni se čeni da jemu niti sto Očenaši ve nebre pomoći. Bogec. Bogec. Srce me boli dok se zmislim kakši si mi ti bil veseljok i kuliko si mogel spiti. Bogme. Nejveč od seji nas. Kaj ti misliš, ve bo tvoje mesto v krčmi prozno.Škoda. Škoda.

MIŠKA : Prav imaš,Toni. Bilo nam je liepo kak nikomu. Ti si ostal doli, a jo se močim oj gori pred ovim vrotima kak riba na suhoma. (Ulaze Mara i Ivan,a Bara odmah zaplače.)

ONI : Dober večer.BARA : Marica. Ivek. De ste tak dugo? Jaj meni, jaj. Deca. Deca. De ste vi

tak dugo? Jaj meni, jaj.MARA : Mama, kaj si tak zaplokana? Kaj se je dogodilo? Zakaj se pločeš?BARA : Deca moja. Tuliko sam sozici spustila kaj puna Mura bila. Miška

mi je hmrl. Deca. Japa je hmrl.IVAN : Mama. Kaj se vi to šolite? Kaj to govorite?BARA : Ne šolim se. Istina je. Tu si ga na posteli somi poglednite.

Poglednite si ga na posteli de je bogec moj za navek zaspal. (Mara i Ivan priđu krevetu i gledaju i zovu Mišku.)

IVAN : Japa. Japa. Me čujete?MARA : Božek drogi i ljubljeni. Japa je hmrl. Ivan. Mi smo ne bili dokma

dok se to dogodilo. (Ona plače.)IVAN : Kaj smo mi znali da bodo japa denes hmrli. Dok smo z doma išli,

liepo su zgledali i ne su se k smrti ravnali.MIŠKA : Marica. Ivan. Jo sam ne hmrl. Jo tu polek vas stojim. Kaj me ne

vidite?PETER : Miška. Rekel sam ti da te nebre nišči videti, a niti oni.

69

BARA : Dve vure su minule kak je Miška hmrl. Sreća kaj je kum došel v selo,a potli i Toni, pak me je ne bilo somo stroh z Miškom.

TONI : Viš,o Iva. Jo sam mu donesel provoga domoćega tudoma,ali je bogec hmrl,i nebre si malo gutnuti. Vele da je on joko hasnoviti dok si betežen. Pajdaš,pajdaš. Več naš nigdor ovo vročtvo i fino domoćo kapljicu pil. No. Nej se nikaj brigati. I tvojega resa bomo mi spili. Bez brige bodi. Na zdrovje,pajdaš. (Potegne iz flaše.)

FRANC : Dok sam došel. Kum je bil išče topel. Malo je prefletno dišel. MIŠKA : Čuješ ga, Peter. Čuješ ti toga lopova cigojskoga? Prasec jan. Ve tu

pred semi tak govoriš, a komaj si čekal kaj jo crknem kaj boš se ti na moju Baru rival?

MARA : Mama. A si komu povedala da je japa hmrl?BARA : Nikomu sam ne povedala. Nesam ga vupala somoga staviti,a vam

bi se ljudi norca delali,kaj ste ne bili doma i japino smrt čekali.IVAN : Mama. Japa su dugo betežni. Što si je mislil da bodo denes hmrli?

Idem jo k bratu kaj mu povem za japu.MARA : Jo idem po sosede kaj nam nam pomoreju japu bleči v novu

opravu. (Oni odu.)TONI : Idem i jo kaj v krčmi povem pajdašima da nam je Miška hmrl.BARA : Poveč jim sam Tonek. Poveč,kaj bodo si krčmorski pajdaši znali da

je Miška hmrl, kaj mu dojdete na sprevod.TONI : Bara. Bez brige ti bodi. Si Miškini vinski pajdaši bodo mu došli na

sprevod. Zmetali bomo se kaj mu i venca kupimo.Lefku noć. Pajdaš,vidimo se. (Toni ode.)

FRANC : Kumika. Idem i jo.BARA : (Uhvati ga za ruke.) Kumek. Kumek drogi. Prosim te. Nejdi nikam.

Prosim te. Bodi išče malo z menom. Prosim te, kumek.MIŠKA : Bara. Kaj si ti pamet zgubila? Kaj zastovljaš toga kurveša? Pusti ga

nej čem predi dimo dide!FRANC : (Privine je k sebi i miluje.) Ako je to toja želja. Kumika moja, ostal

bom tu s tobom.Rekel sam ti da bom ti pomogel živeti kaj naš soma.Kumika, kaj bo tebi želja, to bo menizapoved. Se bo dobro. Nej se nikaj brigati. Se bo dobro, kumika moja liepa. Se.

BARA : Fola ti,kumek. Kak si mi ti dober. Nejlepša ti fola. Odmaj mi je leži pre srcu dok mi tak veliš,i dok sam na tebe tak liepo naslojena.

MIŠKA : Žena moja droga i ljubljena. Barica. Kaj si ti pamet zgubila? Kak moreš tak govoriti? Peter. Meni se čeni da su se oni dvo i predi

70

shojali dok sam jo bil betežen. Ti. Ti, svetec jan. Duže boš me močil tu? Niti sam v peklu niti v nebi! Išče malo i šlageralo bo me. (Ponovno započne grmljavina.)

PETER : Miška. Išče sam malo boš z menom tu pred vrotima.BARA : Kumek. Bi ti štel iti z velečasnim na sprevodu?FRANC : Bodem išel. Nej se ti nikaj bojati. Sprevodil bom ovoga tvojega

sermačeka na drugi sviet. Kumika. Picika moja. Boš vidla kak bom pazil na tebe dok boš moja žena. Bole kak na Marijicu.

BARA : Nabomo se ve za to spominali. Nejpredi moramo ovoga mojega pospraviti od hiže na grobje.

MIŠKA : (Uhvati se za glavu.) Gotovo je. Gotovo je. Bara je već pozobila na mene. Vrota nebeska. Otprite se jampot! Makar ona od pekla kaj nutri didem,sam kaj nam pusljušal i gledal ovo strahoto.

FRANC : Obećaj mi kumika,da boš moja. Znoš i soma da je puno selo dovcov i dečkov a ti si fajna i mloda, i si bodo se za tebe grobali i koli tebe letali kak čmele koli meda.

BARA : Kumek. Znoš i som da bom ve jan čos morala malo žaljuvati za Miškom. Nej rada kaj za jan den na hudi glos došla.

FRANC : Uzme je za ruke i tako će ostati do trenutnka dok će Miška zvati Baru.) Znom,kumika. Znom. Jo bom te čekal kak dugo ti rečeš. Sam ti meni obećaj da boš moja.

MIŠKA : Peter. Peter. Zgorel sam. Bara je pola. Kuliko vidim,niti me je ne rada mela. Nej se ide k Vrogo. Idem jo v pekel kaj me je ne rada mela. Nej se ide k Vrogo. Idem jo v pekel kaj nam dale posljušal to strahoto.

PETER : Miška. Miška. Pomalim. Pomalim. Vrota pekla i neba su za tebe za ve zaprta. (Petar digne ruke. Grmljavina je sve jača. Nestane struje. Svijetli svijeća na stolu i prozori. Miška klekne pred Petra i sklopljenih ruku ga moli.)

MIŠKA : Prosim te. Prosim te, kak Boga. Otpri mi vrota od pekla kaj bom tam čekal Baru kaj ji šijeka zasuknem! Bogme. Nebo si je ne zasljužila. A i ov jeni kurveš bo došel. Dobil bo on kaj ga ide. Vi dvo. Bomo se mi zišli v peklo. (Ide prema prozorima,ali ga Petar zaustavi.)

PETAR : Miška. Miška.MIŠKA : Kaj očeš ti svetec pokvorjeni. Otkleni vrota od pekla.PETAR : Miška. Vreme je kaj se vrneš nazoj dimo. (Petar digne ruke. Miška

se ukoči. Svira glazba koja označava Miškin povratak među žive. Uđu

71

anđeli. Okruže Mišku. Skinu mu dugu haljinu, dovedu ga do kreveta,maknu mrtvaca i polegnu Mišku i zajedno sa Petrom se udalje. Kad oni odu, prestane muzika, a prozori se ugase a upali se žarulja.)

BARA : (Pusti Franca.) Fola Bogu struja je došla.FRANC : (Uzme je za ruke i klekne pred nju.) Kumika moja. Klečeč te

prosim,obećaj mi da boš moja žena predi kak što dojde.BARA : Kumek.Obećuvlem ti da bom tvoja že..(Nije do kraja izgovorila

zadnju riječ jer je Miška zajaukao.)MIŠKA : Jaj. Jaj. Jaj...BARA : Kaj, kumek, tak sam te stisnula kaj si zajovkal?FRANC : (Ustane i privine je k sebi.) Nesam zajovkal. Tak me nježno držiš

za roke kaj niti ne osjetim. Znoš,kumika. Več ve naš kuma. Znoš, Barica. Tak sam ti rad kaj je to strahota. Dok boš moja žena jo...(Zadnju riječ nije izgovrio do kraja.)

MIŠKA : Jaj. Barica. Jaj meni. Barica.BARA : Marija Bistrička. Kaj jo čujem Miškinoga glosa?FRANC : I jo sam čul nekše jovkaje. To nebre biti kumov glos. On je tu dve

vure mrtev i trdi kak kamen. Nedaj Bog kaj se kum nazoj oživel dok je cieli sviet pred menom i kumom. Nedaj Bog!

MIŠKA : Barica. Barica. De si,Barica? Hodi me malo poravnaj kaj bo mi leži.BARA : (Priđe zajedno sa Francom krevetu.) Miška? Miška? Majku mu

vidim. Ti si živ?MIŠKA : Barica. Tak mi je suho v zobej. Tak sam žejen.Imaš malo vinčeka ili

pivice kaj si spijem?BARA : (Uhvati se za glavu i tako će ostati do svršetka.) Oj,Vrog te dol.

Miška. Ti si živ. Ako si žejen, unda si stoposto živ ,a jo sam bila segurna da si zdovja v peklo.

FRANC : (Digne ruke prema nebu i zaviče.) Prokleto bilo. Kum je živ. Sam Đavol ga je pustil s pekla nazoj dimo,ve dok smo jo i kuma srečni mogli biti! (Zastor)

72

MARICA BORIČEVIĆ, VIŠNJA GOLUB, DRAŽENKA JAGATIĆ, ANĐELA ŽUPANIĆ, Draganić

- Pohvalnica HSK-a za dramsko stvaralaštvo 2012

SEDMOKIM V KORLAVAC, S FRTALJICU DOMOF

Uloge: KONDUKTERPUTNICI: DIMAGOVIĆANKE (mještanke sela Domagović) DRAGA i LOJZAPUTNICI IZ ZAGREBA: GOSPA VIOLETA i GOSPON VLADEK ;LAZINČAKI (mještani sela Lazina): BARA, MILKA, ŽUŠKA, ROZA, MARA, FRANJA, mama JAGICA, djeca JURICA i JANICA; GUČAK (mještanin sela Guci); TOMA JAJČAR (bavi se preprodajom jaja);DRAGANIĆAKI (mještani naselja Draganić): LJUBA, NACEK, JOŽEK;PUTNICI - ZAPOSLENICI NA ŽELJEZNICI (i mještani sela Lazina): ŽELJEZNIČARI – MATA i PERO

Predstava je duhovitog karaktera a radnja se odvija u vlaku na relaciji Zagreb-Karlovac (scena 1) i obrnuto (scena 2), 50-ih godina prošlog stoljeća u vremenu kad egzistencija seljaka uvelike ovise o gradu gdje seljaci imaju mogućnost na tržnici prodavati proizvode svojih gospodarstava i tako zaraditi nešto novca, dok ambiciozniji i sretniji pojedinci imaju priliku zaposliti se u državnoj službi i tako osigurati lagodniji život svojoj obitelji. Petak je sajmeni dan u Karlovcu, pa tako Lazinčaki, Gučaki i Draganićaki odlaze ranim jutarnjim vlakom u Karlovac (oko sedam sati – sedmak) i oko podne se vraćaju (polazak vlaka u frtalj dvanaest – frtaljica). Predstava se odvija u kupeu tog istog vlaka i opisuje razne događaje koji prate svakodnevicu naših likova, njihove brige, probleme, seoska ogovaranja i naravno ljubavne avanture. Ukratko predstava čini mozaik kratkih sličica iz života likova.

SCENA I.

DOLAZAK PUTNIKA NA ŽELJEZNIČKU STANICU U LAZINI (kroz gledalište)

73

TOMA JAJČAR: Izgleda da sam dešal dosta rani kd još nikiga nis stignal na cesti. Bogzna kuliko je vur? (Mara ide nakon nekog vremena. Zatim Franja, putem se ogledava unatrag – nekoga traži pogledom. Zatim zajedno idu Žuška i Roza.)

ŽUŠKA: Roza, kaj ni oni Franja pred nomi?ROZA: Vidi mi se da je. Po hodu ga je poznati.ŽUŠKA: Nek da je on – viš da se stalni ogleduje.ROZA: Valjda Baru načekuje. ŽUŠKA:Nek kak. Već to si znaju.(Ide Jagica s djetetom.)JAGICA: Odi moli – požuri se. Bumo zakasnili.JURICA: Kaj me tak vlečete mama? Ja nemrem tak brže.JAGICA: Odi moli, odi. Poteci malo. Ak buš bržljeje išal bum Ti nekaj kupila.(NA ŽELJEZNIČKOJ STANICI U LAZINI: Svi dolaze na stanicu – galama i

priča.)ROZA: Dobro jutri!ŽUŠKA: Dobro jutri !(Dolazi Milka na stanicu putem razgovarajući sama sa sobom.)MILKA: Dobro jutri žene!ROZA: Dobro jutri, Milka !TOMA: A kaj nam muškim ni dobri jutri?MILKA: A dobri , dobri jutri, dede. Dobri jutri i tebi Fronje. Kaj me nebu niki

pital kam idem?TOMA: A kam, kam ideš?! Valjda kam i si mi. V Korlavac.MILKA: A da, da. Idem s mličnim. Mama su mi spakovali….ROZA: Milka, a gde su ti mama? Kaj su te pustili samu?MILKA: A, da. Bome idem soma. A kaj ću. Mama su mi nekak betežni….TOMA: Čuje mi se da morti vlak ide! Dete žene pripravite se.(ZVUK ZVIŽDANJA VLAKA)ŽUŠKA: Joj, dede imate vražja vuhaTOMA: Molo, to me još jedini ni ostavilo, to i još jedna stvar(Komešanje i gužva – svi bi odjedamput htjeli u vlak.)VLAK STANE KONDUKTER IZLAZI VAN.(Redosljed ulaska u vlak: Jagica i dete, Toma jajčar, Žuška, Milka, Franja, Roza – Bara i Kondukter.)MILKA: Žuška, de mi poprimi košaruŽUŠKA: De pazi, buš mi jajca polupala, a to već mesec dan pribiram

74

ROZA: Joj žene, neka teče! Bu li ditekla ?MILKA: To je bome ma nevesta Bilanka, gospon kondukter dete vičite,

zastavite mašinu!(Kondukter zviždi)ŽUŠKA: Kega vraga se je tak dugo izdubala dema?TOMA: Ak sam ja iz Gudac peške mogal dojti na vreme onda je mogla i ona

kaj i je vlak pod nosu.ROZA: Ah, to je navek tak - ki je blizu taj je najzadnji.MILKA: Dede, vi ste svo jajca još snoć spakovali, a ona je sirota morala već i

v štali biti, podijiti i se napraviti prije nek je išla k'd je se nanji već 6 misac kak je divica.

ŽUŠKA: Da, da.... sirota, se je na nji, a i si su na nji.FRANJA: A ... ki si ?ŽUŠKA: A ki,ki ? Niki, niki .... samo TiBARA : Joj gospon kondukter - dobro da ste me zagledali!KONDUKTER: A takva žena ne može ostati neprimjećena. Dajte da vam

pomognem.BARA: Gospon kondukter vi ste baš jedan fini dobar čovik.KONDUKTER: A kaj ovo sve nije preteško za vas? Kuda idete?BARA: A idem an plac ... od tega živem. Ja nemam nikiga.KONDUKTER: Kak to mislite? Kaj Vi nemate muža?BARA: Ja sam vam sirota - već sam šest misac divica.KONDUKTER: O tako mlada a sama... tu stvarno treba pomoći.BARA: Joj, gospon kondukter kak ste Vi jako dobri – kak bum ja to Vam

vrnala?KONDUKTER: Pa, dogovorit ćemo se gospođo. Pooooooooolazak! (daje

znak kapom)(Zvuk polaska vlaka. Kondukter Bari pomaže unesti košare. Bara dolazi do ostalih.)MILKA: Joj, neveste jesi se zaprtila?BARA: Sape mi je nestalo....(izdihuje se) da ni ovege dobriga čoveka nebi

se mogla zaprtit.FRANJA: Dete vi meni te košare i otidite po svem poslu. (digne se)KONDUKTER: A, ne ne. To je moja dužnost. (Kondukter s Baru koketira)BARA: Franje, kaj i ti ideš f Korlavac?FRANJA: A moram si nekaj obaviti, imam nekakvega posla.ROZA: A moj Fronje i ja imam lepiga posla - bome moram k fiškalu.

75

FRANJA: A kaj je bilo?ROZA: Zlo! Moj mejoš v Zdenčina nebu više delal bedaka iz mene. S'd nek

izide mernik van pak bumo vidili ko je čije i de mora biti mejoš.BARA: Ak se ne varam taj tvoj mejoš je i moj mejoš - s'mo f Pentršćaku. I

meni je odoral, s'mo ja sireta nemam novac za sude tirati. Bogdar mu vrag na pogrebu sveću nesal. Ah, po memu moreju si orati i vuziti kd sam soma i nima mi gdoj pomoći niti me zagovoriti.

ŽUŠKA: (tiše) A bome moreju i jašiti!BARA: Ali Roza, ak tebi robi ja ti bum išla za svideka.DRAGA: Bara, ti iza Franje nikiga ne vidiš ?BARA: Joj Drage kaj si i ti tu? Tebe nis ni zapazila. Ščem d'nas ideš na plac?DRAGA: A vuzam ide, pripravila sam jajca, imam i nekakvega lanjskiga

kokota kaj će mi se kokoši potreti.TOMA: Dobar kokot. Dobar kokot. (Muškarci odobravaju.)BARA: Nis te pasoni petak niš pitala za našu Janicu, kak je ona?DRAGA: A jako dobro. Viš Lojza je njezina susida.LOJZICA: Kaj vi za Janicu pitate? Ona je jako vredna, makar je već za riditi.ŽUŠKA: Da – kaj je čitava?LOJZICA: Bome drugi mesec bu već ridila. Jako je već vampava.ŽUŠKA: Da, kaj je već prešlo devet mesac od svadbe?LOJZICA: A je, je. Rekla je mo susuda da bu taman devet misoc k'd bu

ridila.DRAGA: Joj, Lojzica, ti kaj da si od ščera. A kak bi drugač rekli !(Kratka pauza – čuje se nerazgovjetna priča)MILKA: Dede i vi ste saki petak tu, kaj ste za 8 dan tuliko jajac s'brali.TOMA: Nekaj sam s'bral v Č'glje i v Guci, a tu sam od Tinke zel pedesetŽUŠKA: Dede, a jesu li vam sa jajca friška? Da nisu to samo klopočki?(Žene se smiju)TOMA: Ko ne veruje – nek proba, nek popiplje.VIOLETA: Kako su prosti, Vladek ja ovo više ne mogu slušati.VLADEK: Smiri se Violeta, još malo i u Karlovcu smo.VIOLETA: Ali, pogledaj da li je ovo kokošinjac ili vlak. Poduzmi nešto. Sve

smrdi!VLADEK: Strpi se još malo. Razumiješ – to su seljaci.TOMA: Da gospodi seljak smrdi ali seljačka pečenka diši.ŽUŠKA: Ah, dede, pustite vi tu gospodu…(Dijete klekne na sjedalo i razgledava sve ostale)

76

ŽUŠKA: Mali, kam tebe mama pelja. Bu li te pridala na placu?JAGICA: Nebu, nebu tebe mama pridala. Idem mu cipeljice kupiti. Poslali

su nam striče iz Amerike par dolarićkov.ŽUŠKA: Joj, jesi onda baš čuda dobila?JAGICA: A jesmo, vidilo nam se čuda ali kd sam preminjila pri Bari

Dolarašici tega je malo ispalo. Tak da smo kupili smo jen složac kaj se vpira v naš slivar. I to kaj je ostalo to bum ditetu kupila cipeljice za zimu.

(ZVUK KOČENJA VLAKA - VLAK STAJE V DRAGANIĆI)KONDUKTER: Draganić – stanica Draganić!MILKA: Joj, kaj smo već na Draganići.KONDUKTER: Hajde, hajde, malo brže, brže..LJUBA: Čekaj teško mi je. B'š bi mi mogli pomoći malo.KONDUKTER: Nije to moj posao. Hajde, hajde, požurite se.LJUBA: Dobro jutri žene. Joj, bu li kakve sreće d'nas? B'š sam se potrla.KONDUKTER: Pooooooooolazak! (maše kapom)MILKA: Odi buš si sela, bumo se malo stisnale.LJUBA: Joj de, već sam sa iznemogla.(Ljuba vuče košaru i zapne gospođi Violeti za nogu. Strga joj se čarapa.)VIOLETA: A... Vladek, ovo je nepodnošljivo. Čarapa mi je pukla.LJUBA: Gospa, jes li morti ja to napravila?(Svi se pridižu i čude.)VLADEK: Ali Violeta, nemoj se ljutiti – to su seljaci. Znaš da ne mogu s

njima....VIOLETA: Ali Vladek, to su mi one najbolje čarape što si mi donio iz Beča.MILKA: A gospa, kaj vam je očica otišla. Nemojte se jaditi. To se do

zaštopati. K'j ne žene?VIOLETA: Ali Vladek, kako ću takva sada doći kod Hofmanovih. Što će

Almica misliti o meni?ŽUŠKA: Joj gospa, p'k ima v Korlavcu štumfi za kupiti. Ja vam bum

dipovedala gde.VLADEK: Das ist niks kaj got. Nemojte se Vi gospođo ništa brinuti, ja ću to

već sam riješiti.MILKA: Joj gospon kaj vi znate štopati štumfe? BARA: De Milka sim se okreniŽUŠKA: Ljube, kaj si se i Ti v Korlvac otpravila?

77

LJUBA: A, da. Rani sam se stala. Moji su telicu otirali na Turanj. Janica skorim ide zamuže, a Roza Rataićeva pridaje novu singericu p'k je to s'd prilika da kupimo mašinu.

ŽUŠKA: To bu dobar miraz.LJUBA: A dobila bu ona čuda tega, dikanačli smo da i bumo dali onaj

komad trša na Pavlijanu – i prvoskinjicu b'š se je ščer preganjala.ROZA: Jedini tak se budu je mogli i rišiti. FRANJA: Čuješ Ljuba, bome bu tvemu prijetu Janku opala sikira v med.ŽUŠKA: Se je to preštimana i previkana familija, nemre tam dojti bilo gdoj.BARA: Fala Bogu bolje da je takLJUBA: Bore lepa, a kak Ti sama boviš ? BARA: A sikak ...(kao kroz suze priča Bara...vadi maramicu iz fertuna). Kaj

ću Ti povedati, ščera je bš pasalo šest misac.LJUBA: A kaj ćeš tak ti je valjda sujeniŽUŠKA: Je te stro po nići ?MARA: Kaj ju bi bilo stra, se su susedi blizu. Kaj ne Franje?KONDUKTER: Dobro jutro! Karte na pregled molim!MILKA: Joj kam sam ftknala kartu? KONDUKTER: A vaša ?BARA: Gospon kondukter, znate ja sam ona s ku ste posla imali v LaziniKONDUKTER: A rado bi ja z vami imal posla, gospa ..... kak Vam je ime?BARA: Kršena sam BaricaKONDUKTER: Dakle Barica, vi ste u Lazini kasnili na vlak i niste dospjeli

kupiti kartu.BARA: B'š tak, gospon kondukterKONDUKTER: Dobro, dobro Barice. Da trebate povratnu kartu?BARA: A nek kak gospon. V jedanajsti vuri bum ja već nazat. Na frtaljici

idem domof.KONDUKTER: Jeste Vi pronašli kartu?MILKA: Žene, p'k ste se vidile da sam kartu kupila! Kam sam ju vrgla?

Morete me zapreti. Kak da je v črnu zmlju prepala. Žene, dete posvidečite da sam kupila kartu. A lepo su mi mama rekli da pozim na kartu.

FRANJA: De, poglej tu ti je pod klupu. Kaj ni to korta? Stolni se mezduljiš p'k ti je ispala.

MILKA: Joj je, da vidiš. Fala Bogu. Već sam se sa ošvicala od muke.

78

FRANJA: Milka, viš da nisi sama nikam sama za iti. Najbolje kd da te mama peljoju

MILKA: Da, lepo su mi mama rekli da pazim na kortu.KONDUKTER: Vaša karta, gospođo? (Kondukter istovremeno koketira s

Barom – mimikom joj daje do znanja da izađe iz kupea)ROZA: (vadi kartu iz zavežljaja). Čekajte gospon. Samo da odvežem

rupčićak. Bš mi se vuzal sda neda odvezati. (Kondukter odlazi)ROZA: Kumko, gde buš d'nas tržila na placu?MARA: Ja navek stijim nanim kraju di pateke.MILKA: Idemo i mi, Žuška tam ?ŽUŠKA: Ja imam sve kunte po Baniji, meni ni sila na placu stati.BARA: Milka, moram na stran, de mi na stvori pripazi.ŽUŠKA: Joj kaj ju je bš sd pritisnalo, Mogla je to dema obaviti.TOMA: Ni nju pritisnalo. Nju je nekaj zasrbelo.MARA: I meni se tak vidiLJUBA: Žene, bš vas bum nekaj pitala. Jedva sam dečkala petak. Je to bš

istina da se je neka vaša snaha lazinska tela pošundrati.ROZA: H mmŽUŠKA: Kaje, kaj sda se mučite. Da sam to ja nebi ni čekale da vas gdoj kaj

pita. Je, istina je. Još v Terak. LJUBA: Joj, a kaj je to bilo?ŽUŠKA: A kaj je bilo. Ženi se je pamet prekrenala. Ali to je duga pripovest

To ti bumo povedale k'da bumo išle domof. Valjda se buš vroćala na frtaljici?

LJUBA:Bum, bum – sikak se mislim vrnati s frtaljicu. Mrt i moji di tad oboviju trgovinu.

ŽUŠKA:Žene, a gde je naša Bara? Ni je već dugo. Da ni v šakret opala?ROZA: Žuška, ne Bara – nek Barica.MILKA: Joj, da gde je bš mo nevesta tak dugo?ŽUŠKA: Fronje, kaj ti nedeš viditi gde je Bara? FRANJA: Pokaj bi išal?ROZA: Valjda kondukter pazi vrata od zahoda?TOMA: Da znutarnje strane. Viš da kondukter stolni vodi brigu na nju. Kaj

se vi sikerate?ROZA: A evo naše Barice.ŽUŠKA: A kaj si se Ti Bore tak zapažorila? MILKA: Joj, nevesta – bš si krvava. Kaj ti ni mrt dobro?

79

BARA: Niš mi ni. Smo mi je malo vruće.MILKA: Joj nekak bš slabo izgledaš- ćemo konduktera zvati?BARA: De nevesta muči.MILKA: Joj nevesta. Bojim se mrsko sam snjala.. samu mutnu vodu. Znala

sam da to nemre na dobro ispasati.ŽUŠKA: Mutna voda je bolest.MILKA: Joj zoti jesu mo mama obetežaliFRANJA: Žene, pakujte se - evo nas v Korlavcu.(KOČENJE VLAKA)KONDUKTER: Karlovac – kolodvor Karlovac.VIOLETA: Oh – hvala Bogu – eto nas napokon.VLADEK: Dođi Violeta. Sve će biti u redu.LJUBA: Onda, vidimo se na frtaljici.(Svi se guraju van i odlaze u grad)KONDUKTER: Barica, je li Vam teška ta košara? Čekajte da vam

pomognem?BARA: A mogli bi gospon kondukter, k'da već imate volju.FRANJA: Bara, kaj ja sad nis dobar? Kaj ja nemrem košaru podignati? Ote vi

za svem poslom, ja bum Bari pomagal.BARA: Joj, kaj se vodite- se su dve košare. Saki nek zme jednu i imate oba

dva posla. (Bara se zadržava s kondukterom)MILKA: Nevesta, odi, odi ... ja te čekam.BARA: Odi ti smo – bum te ja već dešla.(Franja načekuje Baru ali ona i dalje razgovara s kondukterom)FRANJA: A bogara mu...buš si ti sama košaru nesla. (Franja ljutito odlazi.

Bara odlazi na kraju sama – kondukter maše.)

80

KAZALO

3 - SUDIONICI, NAGRADE I PRIZNANJA 6 – KNJIŽEVNOST NA DVA KOLOSJEKA – BOŽICA JELUŠIĆ 8 – PJESNIŠTVO NA KNJIŽEVNOM JEZIKU 8 – GABRIJEL BARIŠIĆ 9 – KRISTINA ŠTEBIH 11 – SLAVICA SARKOTIĆ 12 – MIRJANA MIKULEC 13 – ZRINKA SUPEK ANDRIJEVIĆ 14 – DIJANA MARKOTIĆ HITREC 15 – IVA MIHANOVIĆ 16 – DIJALEKTALNO PJESNIŠTVO 16 – LJUBICA ŠEGO 19 – TANJA STANIĆ 20 – MAJA CVEK 21 – BRANKA JAGIĆ 23 – RITA BRGIĆ STOKIĆ 25 – MARIJA FANTAUZZO 26 – PROZNO STVARALAŠTVO 26 – REZULTATI NATJEČAJA ZA PROZU – BORBEN VLADOVIĆ 28 – DAMIR D. OCVIRK 32 – ANTONIJA VRANJEŠ 34 – KREŠIMIR FAJDETIĆ 37 – GORDANA BURICA 39 – DEAN GANZA 41 – MIROSLAV PELIKAN 48 – NADA JAČMENICA 51 – DRAMSKO STVARALAŠTVO 51 – PLAKETA KALMAN MESARIĆ – SANJA NIKČEVIĆ 52 – BOŽIDAR GLAVINA 61 –STJEPAN ŠKVORC 75 – MARICA BORIČEVIĆ, VIŠNJA GOLUB, DRAŽENKA JAGATIĆ, ANĐELA ŽUPANIĆ

81

Za održavanje 31.susreta hrvatskih zavičajnih književnika Hrvatski sabor kulture srdačno zahvaljuje: MINISTARSTVU KULTURE REPUBLIKE HRVATSKE GRADU KRIŽEVCIMA ZAJEDNICI KUU KOPRIVNIČKO-KRIŽEVAČKE ŽUPANIJE PUČKOM OTVORENOM UČILIŠTU U KRIŽEVCIMA

Slika na naslovnoj stranici.

MIRICA DUBČIĆ iz DUBROVAČKE UDRUGE LIKOVNIH UMJETNIKA Na rubu grada, ulje / platno / špatula, 80 x 50 cm;

NAGRADA HSK-a ZA LIKOVNO STVARALAŠTVO 2012. GODINE

Slika na poleđini naslovnice:

ĐURĐA POŽGAJ iz KRIŽEVAČKOG LIKOVNOG KRUGA – sekcije koja je 2008. dobila Nagradu HSK-a za najuspješniju sekciju Križevci, ulje na platnu, 50 x 60 cm

82