ДОБРОТОЉУБЉЕ

ПРЕДГОВОР

  Ево петог и последњег у руском и грчком

издању тома Добротољубља, који садржи сва поглавља грчког добротољубља изузев 1) "Две књиге" Петра Дамаскина, које постоје у преводу на рускиОптине пустиње, 2) "Поглавља Симеона Метафраста", извучена из беседа светог Макарија Египатског, која су штампана на руском заједно са беседама самог оца, 3) "Физичких, богословских и наравствених поглавља" светог Григорија Паламе, у којима има много тешког за поимање и изражавање и 4) "Поглавља" Калиста Катафигиота, која су сувише танана и првенствено умозритељна, силогистичка (како њихову карактеристичну црту означује само заглавље).

Наш зборник од тог изостављања, међутим, неће претрпети никакву штету, с обзиром да у виду има готово искључиво делатни, а не умозритељни живот. Из заглавља одељака свако, пак, може да види колико грађе пружа за поменути живот. Већ сама књига Калиста и Игњатија представља заокружено систематско излагање читавог хода духовног живота са уобичајеним његовим делатностима. Ни пре, ни после њих, нико нешто слично није предузео.

 Свети Теофан Затворник

Кратко сведочанство о њему

 Свети Симеон је био родом из Пафлагоније.

Васпитавао се у Цариграду код свог деде, који је припадао дворјанима. По завршетку учења кратко је био при двору, али је ускоро све оставио и ступио у Студитску обитељ, где се налазио његов старац Симеон Побожни, који је њиме руководио још од времена његовог школовања. Његов престроги живот је међу братијом изазвао незадовољство, те је по савету старца прешао у Oбитељ светог Маманта, где је по смрти старешине изабран за игумана и где га је патријарх Николај Хрисоверг рукоположио у јеромонаха. Средивши своју обитељ, свети Симеон се предао тиховању, оставивши иза себе достојног наследника, искусног Арсенија. Ипак, он није могао до краја да се наслађује спокојством тиховања. Против њега се подигла бура због његовог поштовања упокојеног старца Симеона Побожног, која га је избацила из Цариграда. Недалеко од Цариграда он је заволео место на коме се налазила стара црква Свете Марине. Поседник поменутог места, велможа Христофор Фагура, беше његов поштовалац. Он му га је уступио и на њему је Симеон устројио обитељ. Пошто је све средио у обитељи, он се опет повукао у тиховање. Након тридесетогодишњег спокојства у тиховању он се, почетком XI века, упокојио. Његове свете мошти су откривене 1050. године. Његов спомен се слави 13. марта, на дан његове кончине. Никодим Светогорац га је на поменути датум унео у свој Синаксар, премда у белешци испод текста стоји да му је спомен премештен на 12.

октобар. Он му је и службу написао.Свети Симеон је оставио много списа. Док је

руководио манастиром обично је говорио поуке у цркви, а за време тиховања је писао општехришћанске и подвижничке посланице и савете. [Монасима се] углавном обраћао кратким одломцима или поглављима.

Његов ученик Никита Ститат је саставио његово житије, сабрао његове списе и преписивао их још за његовог живота.

На новогрчком постоји књига са његових 92 слова, његових и старчевих подвижничких поглавља, а на старогрчком су 55 молитава у стиху. Слова и поглавља су преведени на руски и налазе се код атонских стараца.

Грчко Добротољубље је из списа светог Симеона узело његова подвижничка поглавља, укључивши и поглавља његовог старца. Нека његова поглавља су пропуштена, али су додата два његова слова из општег саборника.

И ми ћемо узети подвижничка поглавља светог Симеона и његовог старца. Узећемо и два слова, али ћемо их сместити на крају целог зборника, као што је случај у грчком Добротољубљу.

  ДЕЛАТНА И БОГОСЛОВСКА ПОГЛАВЉА

 1. Вера представља (спремност) да се умре за

Христа ради Његових заповести (у убеђењу да слична смрт доноси живот), да се сиромаштво

сматра богатством, немаштина и убогост - истинском славом и знаменитошћу, а околност да се нема ништа - да се све поседује. Она нарочито значи стицање неиспитљивог богатства познања Христа и гледање на видљиво као на прах и дим.

2. Вера у Христа не значи само пренебрегавати пријатности живота, него и трпељиво и благодушно подносити свако долазеће искушење, туге, скорби и непријатне случајеве, све док Бог не благоволи да погледа на нас, чиме се опонаша Давид, који је говорио: Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу (Пс. 39, 2), тј. трпећи скорби, ја сам се надао да ће ми Господ помоћи; и Господ је, видећи да непоколебиво очекујем да ми помогне, погледао на мене и указао ми своју милост).

3. Они који у било чему претпостaвљају своје родитеље заповести Божијој, у ствари немају веру у Христа. Наравно, и властита савест их изобличава у неверју, уколико је у њима уопште жива. Јер, највернији признак истински верујућих јесте да ни у чему никада не преступају заповести Великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

4. Вера у Христа, истинитог Бога, рађа жељу за вечним добрима и страх од мука. Жеља за добрима и страх од мука приводе строгом испуњавању заповести, а строго испуњавање заповести учи људе дубоком сазнању властитих немоћи. Сазнање наше истинске немоћи рађа сећање на смрт. Онај ко успе да сећање на смрт буде његова сапутница свакако ће упорно тражити да сазна како ће му бити по исходу и

удаљавању из овог живота. Ко се, пак, приљежно стара да сазна будуће, најпре треба да се лиши свега садашњег (тј. добара и ствари овога света). Наиме, онај кога је надвладало пристрашће према било чему од другога, чак и најништавнијем, не може да стекне савршено познање првога. Штавише, кад би, по промислу Божијем, унеколико и опитовао слично познање, од њега би (уколико одмах не остави оно за шта је привезан пристрашћем и уколико се свецело не преда стицању једино поменутог познања, не дозвољавајући себи чак ни да мисли на нешто друго) било одузето и познање које сматра да поседује.

5. Одрицање од света са жаром ревности и савршено удаљавање од њега за кратко време ће нам донети велику корист, уколико се истовремено потпуно удаљимо од свих животних ствари, нарави, погледа и лица, уз одбацивање тела и властите воље.

6. Уколико имаш намеру да се удаљиш од света, пази да у почетку, још док живиш у њему, својој души не пружаш телесна задовољства, па макар те сви сродници и пријатељи и принуђавали на њих. Њих, у ствари, демони подстичу како би погасили топлину твог срца. Јер, чак и да не омету испуњење твоје намере, она ће је свакако охладити и ослабити.

7. Уколико будеш храбро одбијао сва животна задовољства и удаљавао се од сваке утехе, демони ће код твојих сродника изазвати сажаљење, побуђујући их да плачу и ридају због тебе пред твојим лицем. Да је речено истинито, познаћеш по околности, да ће се твоји сродници,

уколико останеш непоколебив и у реченом искушењу, одмах против тебе разгорети јарошћу и мржњом, одвраћајући се од тебе као од непријатеља и не желећи да те виде.

8. Видећи да родитељи, браћа и другови тугују због тебе, подсмевај се демону који се наведеним разноврсно наоружао против тебе. Ипак, пожури да се удаљиш са страхом, приљежно "досађујући" Богу молитвом, да те удостоји да што пре стигнеш у пристаниште доброг оца, у коме би успокојио твоју намучену и обремењену душу. Јер, животно море нуди много чега чемерног и крајње погубног.

9. Онај ко из дубине душе жели да замрзи свет, треба да заволи Бога и да стекне непрестано сећање на Њега, што понајвише побуђује на радосно напуштање свега као смећа.

10. У свету немој остајати дуго ни због оправданих, ни због бесмислених разлога. Напротив, чим будеш позван, пожури да послушаш. Јер, Бог се највише радује нашој брзини (у испуњавању Његове воље). Наиме, боља је брза послушност са сиромаштвом, неголи спорост са мноштвом имања.

11. Свет и све што је у њему пролази. Бог је, пак, вечан и бесмртан. Стога сви који су ради Њега оставили трулежност треба да се радују. Трулежно је не само богатство и новац, него и свако задовољство и греховна наслада. Само заповести Божије су живот, као што их сви и називају.

12. Уколико си, брате, обузет пламеном ревношћу за спасење, трчећи дошао у

општежиће, или код духовног оца, немој се саглашавати када ти (било он, било братија саподвижници) буду предлагали купање, јела или неке друге утехе ради покоја тела. Напротив, увек буди спреман на пост, на злопаћење (добровољно лишавање), на крајње уздржање. Уколико ти твој отац по Богу нареди извесну утеху за тело, послушај га, одсецајући своју вољу. А уколико ти не нареди, са радошћу и трпљењем испуњавај оно што си усхтео (тј. на сваки начин се уздржавај од свега). Испуњавајући речено, испашће да увек постиш и уздржаваш се у свему, одрекавши се своје воље. Штавише, и пламен који постоји у твом срцу и који те подстиче да све [земаљско] презиреш, ти ћеш сачувати неугасивим.

13. Учинивши све са своје стране и не успевши да уздрмају намеру по Богу, или да омету њено испуњење, демони прилазе (братији) који су само по изгледу побожни и путем њих покушавају да ометају оне који су већ започели да се подвизавају добрим подвигом. Они им најпре, наводно побуђивани љубављу и саосећањем, саветују да се не удаљују од телесних утеха, како им тело не би изнемогло и како не би упали у мрзовољу. Затим, позивајући их на некорисне разговоре, они их наводе да читаве дане проводе узалудно. Најзад, уколико неко од ревносних послуша њихов савет и постане им сличан, они почињу да се смеју, готово се радујући његовој погибли. Уколико, пак, не послуша њихове речи, већ остане по страни од свега, пазећи на себе и будући далеко од смелости (тј. будући скроман и покоран

свима), они се покрећу на завист и наоружавају против њега, употребљавајући све начине да га чак истерају и из манастира. Јер, за нечасну сујету постаје несносно да види како им пред очима хвале истинско смирење.

14. Сујетни са болом пати гледајући како смирени, проливајући сузе, и Бога умилостивљује и људе подстиче на ненамерне похвале.

15. Цео се предавши свом духовном оцу, знај да је за тебе све што си донео изван постало туђе - и ствари и новац. Са њима немој ништа чинити без његове воље и од реченога немој ништа тражити од њега, ни мало, ни велико. Нешто можеш узети једино уколико ти он, по властитом произвољењу, нареди да узмеш, или ти својеручно преда.

16. Без воље твога оца по Богу немој ни помишљати да дајеш милостињу од новца који си донео са собом. Немој чак ни преко посредника да покушаваш да од њега добијеш нешто од новца. Јер, боље је бити и називати се сиромах, неголи растурати и давати сиромашнима новац када си већ почетник. Дело савршене вере је да се све, као у руку Божију, преда на вољу духовног оца.

17. Немој тражити ни гутљај воде да попијеш, чак и да се деси да гориш од жеђи, све док ти твој духовни отац, сам од себе покренут, не каже да учиниш речено. Притешњавај се и принуђавај у свему, наговарајући се речима: "Уколико хоће и уколико сам достојан, Бог ће свакако мом старцу дати да каже: "Напиј се". И ти ћеш се већ напити са чистом савешћу, чак и ако није време за пиће.

18. Онај ко је опитом познао духовну корист и ко је стекао истинску веру, имајући Бога за сведока истине, каже: "Ја сам у себи прихватио помисао да никада од свог оца не тражим ни да једем, ни да пијем, нити да уопште било шта узимам, све док га Бог не надахне да ми нешто слично нареди. И поступајући као што рекох, моја нада никада није била изневерена".

19. Онај ко је истински стекао веру у свог оца по Богу, гледајући га, мисли да види самог Христа, и будући са њим и следећи га - несумњиво верује да је са Христом и да иде за Њим. Он никада неће пожелети да поразговара са било ким, нити ће сећању на Њега и љубави према Њему претпоставити било шта од земаљских ствари. Јер, шта би било боље или корисније у садашњем и у будућем животу од пребивања са Христом? Шта је красније или слађе од умозрења Њега? Уколико се неко удостоји и беседе са Њим, свакако ће, [из речене околности], поцрпсти живот вечни.

20. Онај ко благонаклоно воли оне који га вређају, грде и причињавају му штету, те се моли за њих, свакако ће за кратко време постићи велики напредак. Имајући слично добро расположење у осећању срца, он доспева до бездана смирења из кога настају извори суза, у које се погружава читава троделност душе (тј. словесна, срчана и желатељна њена сила), те се ум узводи на небо бестрашћа и чини умозритељним. Окушањем тамошњих добара човек се подстиче да сва добра садашњег живота сматра смећем, те да и саму храну и пиће не прима са сладошћу и учесталошћу.

21. Подвижник не треба да се удаљава [само] од злих дела, него да се стара да буде слободан чак и од мисли и помисли које су противне (заповестима и вољи Божијој). Он у себи треба да је свагда заузет душеспасоносним и духовним сећањима, пребивајући безбрижан за животне ствари.

22. Онај ко обнажи цело своје тело, али на својим очима остави неко покривало, избегавајући да га узме и одбаци, неће моћи, и поред све остале обнажености, да види светлост. Ни онај ко је оставио све своје ствари, и новац, избавивши се и од самих страсти, неће моћи да види умну светлост - Господа нашег Исуса Христа и Бога, уколико и око своје душе не ослободи од сећања на животне ствари и рђавих помисли.

23. Светске мисли и присећања су за ум и око душе исто што и покривало које се ставља на [телесне] очи. Све док им допуштамо да постоје, ми нећемо ништа видети. А уколико их одагнамо сећањем на смрт, ми ћемо угледати истинску светлост, која просвећује сваког човека који долази на свет.

24. Онај ко је слеп од рођења не може да зна снагу писане речи, нити да јој верује. Међутим, уколико се икада удостоји да прогледа, почеће да сведочи да је оно што је написано и што се чита - истинито.

25. Онај ко види чулним очима зна кад је дан и кад је ноћ, док слепи не зна ни једно, ни друго. И онај ко је духовно прогледао и који види духовним очима, тј. ко је угледао истинску и незалазну светлост, [може] због немара и

непажње да се опет врати на пређашњу ослепљеност и да се лиши светлости. Налазећи се у добром стању чула, он добро осећа лишеност светлости, премда не зна због чега се речено десило. Онај, пак, ко је од рођења духовно слеп, ништа слично не зна ни по опиту, ни по дејству. Он само из слушања може нешто сазнати о ономе што никада није видео. Он ће другима причати о реченоме, премда ни он ни они који га слушају ништа поуздано не знају о стварима о којима разговарају.

26. Није могуће у исто време и тело пунити до ситости јелима, и духовно се наслађивати умним и божанственим добрима. Јер, човек се лишава кушања духовних добара у мери у којој служи стомаку. Напротив, човек ће се наситити храном и утехом духовном у мери у којој стањује своје тело.

27. Оставимо све земаљско, тј. из душа наших изагнајмо не само богатство и злато, и друге животне ствари, већ и саму похлепу према њима. Омрзнимо не само задовољства тела, него и његове бесловесне покрете, постаравши се да га умртвимо напорима и подвизима. Јер, преко њега се буде похоте и спроводе у дело. И све док је оно живо, наша душа по неопходности бива мртва, тј. тешко покретна или сасвим непокретна за сваку заповест Божију.

28. Пламен огња се увек подиже навише, нарочито уколико се разгрће вештаство у коме се заметнуо и распламсао. Слично се ни срце сујетног не може смирити. Јер, рекавши му нешто што му је на корист, он се још више узвисује. А уколико га изобличиш и уразумиш, он

снажно противречи. Уколико га, најзад, похвалиш и поздравиш, он се зло надима.

29. Човек који је научио да противречи сам себи јесте двосекли мач. Он убија своју душу и без свог знања, чинећи је туђом за вечни живот.

30. Онај ко противречи сличан је ономе ко се произвољно предаје противницима свога цара, тј. непријатељима. Противречење је удица којој као мамац служи оправдавање (тј. наводна заштита правде, самооправдавање и самозаштита). Њиме преварени, ми гутамо удицу (тј. кукицу удице) греха. Обично на описани начин кукавну душу духови злобе лове за језик и грло. И она се час подиже на горе, час погружава у хаотични бездан греха, будући осуђена заједно са онима који су отпали са неба.

31. Нека је на знање да онај кога срце силно боли, када га бешчасте или вређају, у ствари показује да у својим недрима носи древну змију. Уколико, пак, почне са ћутањем да подноси оно што му наносе или да противречи са великим смирењем, он ће змију учинити немоћном и раслабљеном (и сасвим је убити). Уколико, напротив, почне да противречи са горчином и да говори са дрскошћу, он ће змији додати силу, изливајући отров у своје срце и немилосрдно изједајући своју унутрашњост. Стога ће змија на крају, свакодневно будући оснаживана, прогутати саму намеру кукавне душе да се исправи и да буде исправна у добром поретку живота, одузевши јој сву снагу. И слични ће већ почети да живи за грех, будући сасвим мртав за правду.

32. Уколико хоћеш да се одрекнеш од света и

да се научиш јеванђелском животу, предај се искусном и бестрасном учитељу, како се не би научио ђаволском животу. Јер, код добрих учитеља су и поуке добре, а код лоших - лоше. Од рђавог семена и растиње је рђаво.

33. Молитвама и сузама умоли Бога да ти да бестрасног и светог учитеља. И сам испитуј Божанствена писма и нарочито делатне списе светих отаца како би, поредећи са њима оно што те учи учитељ и старешина, као у огледалу видео колико су сагласни међу собом. Потом оно што је сагласно са списима усвој и задржавај у мисли, а оно што није, добро расудивши, одложи, како се не би преварио. Наиме, знај да се у наше дане појавило много варалица и лажних учитеља.

34. Свако ко не види (тј. ко је слеп душом), а преузима да руководи друге, јесте преварант, те оне који иду за њим баца у јаму погибли, по речи Господњој: А слијепи слијепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15, 14).

35. Онај ко је слеп у односу према Једноме (Богу), слеп је и у односу према свему, а онај ко види у Једином (Богу), види у свему. Међутим, он је и удаљен од виђења свега и налази се у виђењу свега, и јесте изван свега видљивога. Будући у Јединоме, он види све и, будући у свему, не види ништа од свега. Гледајући у Једином, он кроз Њега види и себе, и све [ствари] и све [људе]. И будући сакривен у Њему, он ништа од свега не види.

36. Онај ко се у свом унутрашњем словесном и мисленом човеку није обукао у образ Господа нашег Исуса Христа, небеског Човека и Бога,

заправо јесте само крв и плот, те не може само помоћу речи да стекне осећај духовне славе, као што ни слепи од рођења не може да позна шта је светлост сунца једино на основу речи.

37. Онај, пак, ко види и осећа на речени начин, у ствари познаје значење онога о чему се говори, с обзиром да се већ обукао у образ небеског и да је већ доспео у меру човјека савршена, у мјеру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13). Потом он већ може добро руководити и стадо Христово на путу заповести Божијих. Онај, међутим, ко речено не зна и ко није сличан, заправо нема просвећена и здрава чула душе. За њега је много боље да буде руковођен, неголи да руководи уз опасност за себе и за друге.

38. Онај ко гледа свог учитеља и руководитеља као у Бога, не може да противречи. Онај ко мисли и говори да има и једно и друго (тј. да гледа у свог оца као у Бога и да противречи) треба да зна да је у заблуди, будући да не зна какво расположење према Богу имају људи Божији.

39. Онај ко верује да се у руци његовог пастира налази његов живот и смрт, никада неће успротивречити. Незнање реченога рађа препирање, које изазива духовну и вечну смрт.

40. Све док се не донесе пресуда, ономе коме се суди се даје реч самооправдања, тј. да на суду говори о ономе што је учинио. По разматрању његовог случаја и после доношења пресуде судије, он више ни мало, ни много не противречи онима који га кажњавају (ради извршења пресуде).

41. Пре него што ступи на суд (покајања, тј. у манастир) и открије оно што му лежи на срцу, монах може понешто да говори противећи се, било из незнања, било из помисли да сакрије нека своја дела. Међутим, по откривању и искреној исповести властитих помисли, он више никада до смрти не треба да противречи свом судији и владици по Богу. Јер, ступивши на поменуто судиште и у почетку обнаживши скривеност свога срца, монах од самог почетка живота у [манастиру] носи, уколико је при здравој памети и уколико зна силу тајинства, убеђење да је достојан безбројних смрти, премда и верује да ће се преко послушности и смирења избавити од сваке муке и казне.

42. Онај ко речено неизгладиво чува у свом уму, никада се, док га уче, уразумљују и изобличавају, неће срцем покренути на нешто неприлично. Јер, онај ко при реченоме пада у погубни грех противречења и неверја свом духовном оцу и учитељу, још се у овом кукавном животу сурвава у дубину ада, постајући станиште сатане и све његове нечастиве војске, као непокорни син погибли.

43. Молим те да, пошто си већ узео бреме послушности, речено често имаш у својим мислима, са сваким старањем се подвизавајући да не упаднеш, као што је речено, у ад на вечне муке. Напротив, сваког дана се топло моли Богу, говорећи: "Боже и Господе свега, који имаш власт над сваким дисањем и сваком душом, који једини можеш да ме излечиш, услиши моје мољење те змију, која се гнезди у мени кукавном, наиласком Духа Свесветога твог,

умртви и истреби. Научи ме и настроји да, премда сиромах и лишен сваке врлине, ипак припадам стопама оца мога, те његову свету душу орасположи на саосећање и милостивост према мени. Даруј ми, Господе, смирење у срцу моме и помисли које приличе грешнику, који је решио да се каје пред тобом. Немој до краја оставити душу која се једном сјединила са тобом, која тебе исповеда, која је тебе уместо целога света изабрала и свему претпоставила. Ти знаш, Господе, да ја желим да се спасем, премда ми моја лоша навика смета. Међутим, теби је, Владико, могуће и оно што људима није могуће".

44. Они који су на попришту благочашћа са страхом и трепетом положили добар темељ вере и наде, те своје ноге непоколебиво утврдили на камену послушности духовним оцима, слушајући оно што заповедају као да излази из уста Божијих, у ствари брзо напредују, на основу послушања без колебања са смирењем душе се бринући о испуњењу реченог. И на њима се остварује велико и прво дело које се састоји у одрицању од себе самих. Јер, испуњавање туђе уместо своје воље не само да укорењује душевно самоодрицање, него производи и умирање за цео свет.

45. Онај ко противречи своме оцу радује демоне. А ономе ко се до смрти смирава пред њим диве се анђели. Јер, он врши дело Божије уподобљујући се Сину Божијем, који је показао послушност Оцу своме чак до крсне смрти.

46. Безмерно и неправовремено скрушавање срца због нечега чулног помрачује и смућује ум, што из душе изгони чисту молитву и умилење,

усађујући у њу болно мучење срца. Отуда јарост и бескрајна безосећајност, чиме демони обично наводе и очајање на оне који су се латили духовног живота.

47. Уколико се са тобом, монаше, деси да (иако у својој души налазиш ревност и велику жељу за савршенством, услед чега силно стремиш да испуњаваш сваку заповест Божију, да не грешиш чак ни празном речју, те да ниуколико не заостајеш за древним светитељима, ни у делу, ни у знању, ни у умозрењу) видиш да те омета непријатељ, сејући кукољ малодушности и не допуштајући ти да се попнеш на висину светости, већ наводећи раслабљеност путем подстицања на страшљиве помисли да се не можеш спасти усред света и да не можеш без омашки испунити све заповести Божије, ти седи у угао, усамљен, те сабери и усредсреди своје помисли, дајући добар савет својој души и говорећи: Зашто си жалосна, душо моја, и зашто се смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу се исповедати Њему. Он је спасење лица мога, а не дела моја. Он је Бог мој (Пс. 41, 6). Ко ће се оправдати делима закона? И цар пророк говори: Јер, неће се оправдати пред тобом нико жив (Пс. 142, 2). Напротив, вером коју имам у Бога мог, ја се надам да добијем спасење као дар по неизрецивој штедрости Његовој. Иди од мојих очију, сатано. Ја се поклањам Господу Богу моме и од младости му служим, будући да може да ме спасе једино по милости својој. Одступи од мене. Нека те сатре Бог, који ме је створио по образу и подобију своме".

48. Бог од нас људи не тражи ништа осим да

не грешимо. И не ради се о испуњавању закона, него о ненарушивом чувању образа и горњег достојанства. Стојећи у њему по природи и носећи светлозарну одећу Духа, ми пребивамо у Богу и Он у нама, постајемо богови по благодати и синови Божији, знаменујући се светлошћу познања Бога (по речи: Знаменова се на нама светлост лица твога, Господе (Пс. 4, 7).

49. Мрзовоља и отежалост тела, који у душу долазе од лењости и немара, одводе од обичног правила и производе помрачење ума и малодушност. Отуда у срцу често почињу да се појављују помисли страха и хуле. Онај кога искушава демон мрзовоље често од тромости не може да нађе обично место молитве, предајући се лењости и често испитујући нападе неумесних помисли о Творцу свега. Стога, знајући узрок од кога ти речено долази, пожури да уђеш у уобичајено место молитве твоје. Павши пред човекољубивим Богом, моли се са срдачним стењањем, са патњом и сузама, иштући избављење од терета мрзовоље и злих помисли. И ускоро ће ти бити дата слобода од њих, уколико будеш напорно у упорно куцао (на двери милосрђа Божијег).

50. Онај ко је стекао чисто срце свакако је победио страховање. А онај ко га још чисти, понекад га савлађује, а понекад бива савладан њиме. Онај, пак, ко се уопште не подвизава (за чистоту) или је потпуно упао у стање неосетљивости (поставши пријатељ страсти и демона, уз сујету болујући још и од самоуверености и мислећи да је нешто, иако није ништа - Гал. 6, 3), или је роб који је предан у руке

страховања, те као детињаст умом, дрхти и трепти од страха на месту где нема страха ни бојажљивости за оне који се боје Бога.

51. Онај ко се боји Бога не боји се подизања демона на њега, нити њихових немоћних напада, као ни претњи злих људи. Будући као неки пламен и огањ који пржи, он одвраћа у бекство демоне чак и кад ходи по скривеним и тамним местима. Јер, они беже од њега (више неголи он од њих) како не би били опаљени лучама божанственог огња, које излазе из њега.

52. Онај ко је проникнут страхом Божијим не боји се да се налази међу злим људима. Имајући у себи страх Божији и носећи непобедиво оружје вере, он је способан за све и може чинити чак и оно што многима изгледа тешко и немогуће. Он између њих ходи као див међу мајмунима, или као лав који риче међу керовима и лисицама, уздајући се у Господа. Чврстином свог размишљања он их избезумљује и ужасава, поражавајући их словом мудрости као гвозденим жезлом.

53. Безбрижан, тј. слободан од печалне брижљивости за животне потребе не треба да буде само тиховатељ или послушник, већ и игуман, тј. старешина над многима, који све устројава. Јер, уколико се бринемо, ми показујемо да смо преступници заповести Божије, која каже: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути... Јер, све ово незнабошци ишту (Мт. 6, 25; 32), и још: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк. 21, 34).

54. Онај чије су помисли заузете бригама о животним стварима није слободан. Јер, старање о њима га држи у својим рукама и чини својим робом, без обзира да ли се брине за себе или за друге. Онај ко је слободан од реченога ни због себе, ни због других не брине о животним [стварима], било да је епископ, или ђакон, или игуман. Ипак, он није никада беспослен, не показујући ни најмању равнодушност ни према безначајним или ништавним стварима. Богоугодно све чинећи и уређујући, он остаје потпуно безбрижан читавог свог живота.

55. Пази да не разориш свој дом, хотећи да изградиш дом ближњега. [Изградити дом ближњега] јесте напорно и тешко изводљиво дело. Стога буди опрезан да се не би десило да, заузевши се око реченога, и свој дом разориш и његов не изградиш.

56. Уколико ниси стекао савршену беспристрасност према животним стварима и новцу, немој пожелети да ти буде уручено домостројитељство (надлежност над стварима и располагање њима) како не би био поробљен њима и како уместо награде за служење обитељи не би потпао под осуду за утајивање и крађу светиње. Уколико те, пак, настојатељ принуди на речено дело, обављај га као да рукујеш са горућим огњем. Разбијај већ први прилог помисли (о присвајању туђег) исповешћу и покајањем, те ћеш молитвом старешине остати неповређен.

57. Онај ко није постао бестрасан чак и не зна шта је бестрашће, уопштe не верујући да је бестрасних било на земљи. Онај ко се најпре,

није сам себе одрекао и своју крв усрдно пролио ради блаженог живота, тешко да ће помислити да је неко други речено учинио да би стекао бестрашће. Слично и онај ко мисли да поседује Духа Светога (иако га заправо нема), не верује када чује да су дејства Духа Светог препознатљива на онима који га поседују. Он подједнако не верује да је било ко у нашем роду раван апостолима Христовим и свим светима од века, те да је покретан дејством Божанственог Духа, да је под Његовим надзором или да га осећа Јер, свако по свом сопственом стању суди и о ономе што се говори о ближњима, тј. по врлини или гресима.

58. Једно је бестрашће душе, а друго - бестрашће тела. Бестрашће душе и тело освећује сопственим сијањем и изливањем светлости Духа. Друго, пак, само по себи уопште није корисно ономе ко га је стекао.

59. Сиромах из крајње беде кога је цар обогатио, узвео у висок чин, обукао у светло одело и одредио да стоји пред његовим лицем, самог цара гледа са чежњом и безмерно воли као доброчинитеља, весело гледајући на одело у које је обучен, будући свестан свога чина и спознајући своје богатство. Слично и монах који је искрено оставио свет и све светско, који је приступио Христу и, вучен добрим осећањима, узишао на висину духовног умозрења путем испуњавања заповести - и самог Бога нетварно види, као што јасно види и промену која се у њему дешава. Он увек види благодат Светог Духа која га обасјава, која се именује и одећом и царским плаштем, речено је за верне, управо и

сам Христос Господ у кога се они облаче.60. Многи људи сами читају Божанствена

Писма. Други слушају оне који их читају. Па ипак, малобројни успевају правилно да разумеју значење и смисао читанога. Једни сматрају да је оно што се чита у Божанственим Писмима немогуће. Други изравни смисао написаног сматрају тешко прихватљивим, те се лаћају да га тумаче по своме, рђаво га тумачећи. О ономе што је речено у садашњем времену, они расуђују да ће се догодити у будућности, а оно што је казано за будућност, они односе на прошлост или на свакодневно дешавање. Стога код њих нема правилнога расуђивања и истинског распознавања особина Божанских и људских ствари.

61. На све верне ми треба да гледамо као на једнога, мислећи да у свакоме пребива Христос. За свакога треба да имамо љубазно расположење, којим смо готови чак и душу своју за њега положити. Стога не треба да говоримо или мислимо да је било ко зао, већ све треба да видимо као добре, као што је речено. Уколико видиш да се неко бори са страстима, немој омрзети брата, него страсти које га нападају. Уколико, пак, видиш да некога мучи похота и лоше навике, имај према њему још веће састрадавање, како иначе и сам не би био искушан на сличан начин, с обзиром да си и сам склон променама и да стојиш под утицајем променљивог вештаства.

62. Онај ко је унеколико искварен због лицемерја, или крив за нека дела, ко је рањен неком страшћу или унеколико неисправан због

немара, неће бити примљен у број исправних у свему, већ ће бити одбачен као непотребан и неискусан како не би изазвао расцеп у савезу који треба да остане нераскидив и како не би довео до раздељења међу онима који треба да остану нераздељиви. Он би и код једних и код других изазвао тугу, с обзиром да би они који су испред (у врлини) били тужни због оних који су иза, а они који су иза - због раздвајања са онима који су испред.

63. Онај ко на пламен распаљене пећи баца земљу заправо гаси огањ. Слично и животне бриге и сваки вид пристрашћа према нечему, чак и последњем и најбезначајнијем, у ствари истребљује топлину срца која се разгорела у почетку.

64. Онај ко се са радошћу и савршеним осећањем одрекао од свега спољашњег, тј. од ствари и људи, и све заборавио, прескачући као стену свако пристрашће према њима (и остављајући их иза себе), биће туђ за свет и све што је у свету. Држећи свој ум у сабраности, он се увек поучава у сећању и мишљењу на смрт. Стога се он свагда и стара о ономе што се тиче суда и награда, будући њиме заплењен и као окован узама. Удубљивањем у речене помисли он у своје срце унедрује неизрециви страх.

65. Онај ко у дубину срца свога усели страх од суда, на позорници света изгледа као неки осуђеник, окован у узе. Он пребива у страху као онај кога немилостиви џелат вуче на место казне, мислећи само на страдања и муке које ће трпети у вечном огњу. Осећање мука у његовом срцу остаје неизгладиво због страха који га је

породио, не дајући му да се брине ни о чему људском. Јер, он као да се увек налази на крсту. Он као да у свој сили и болу осећа страдања крсне смрти, што му не' дозвољава да пази на било кога, или да мисли на људску част или бешчашће. Из све душе се сматрајући достојним сваког презира и бешчашћа, он не обраћа пажњу на увреде и понижења која му чине.

66. Онај ко је испуњен страхом од смрти гнуша се сваког јела, пића и украшавања. Он хлеб не једе и воду не пије ради задовољства, већ ради пружања телу оног што му је неопходно за одржавање живота. Он одбацује сваку својевољност и бива благоразумни слуга, испуњавајући све што му се нареди.

67. Онај ко се као слуга предао својим оцима по Богу из страха од мука неће почети да прави избор из онога што му наређују, што би олакшало бол његовог срца и разрешило узе страха, као што неће послушати ни оне који би га пријатељски, или варљиво, или наредбено подстицали на речено. Он ће претпоставити оно што повећава његов бол, пожелевши оно што јаче стеже поменуте узе и заволевши оно што џелата чини суровијим. У сличним расположењима он ће увек пребивати, не хранећи наду да ће се било када ослободити од заслужених крајности. Јер, нада на избављење олакшава бол срца, што за покајника није корисно.

68. За све који су почели да живе по Богу користан је страх од мука и бол срца, који он порађа. Онај ко без поменутог бола и уза страха замишља да постави почетак (добром животу) не

само да на песку полаже темељ својих дела, већ штавише машта да у ваздуху изгради дом без темеља. Наравно, речено је немогуће. Напротив, поменути бол убрзо рађа сваку радост, док узе раскидају сваку свезу греха и страсти, а џелат постаје виновник вечног живота, а не смрти.

69. Онај ко не почне да се удаљава од бола срца, који се рађа из страха од вечног мучења, већ га следи са произвољењем срца, по мери успеха све више се стежући његовим узама, у ствари ће све брже ходити напред. Он ће га довести и пред лице Цара над царевима. Дошавши до реченога, чим буде, макар и нејасно, погледао на Његову славу, одмах ће се раскинути узе његове, страх-џелат ће далеко побећи од њега, а срдачан бол ће се претворити у радост која ће у њему постати живи источник или бујни извор, који ће увек чулно точити реку суза, а духовно - тишину, кротост и неизрециву сладост, уз храброст да се са спремношћу слободно и несметано преда на свако испуњавање заповести Божијих. Речено иначе није могуће почетнику, него ономе ко се попео до средине напретка. За оне, пак, који прилазе савршенству, поменути извор постаје светлост при изненадној промени или измени срца.

70. Онај ко у себи има светлост Свесветог Духа пада на земљу (не будући способан да поднесе његово виђење), призива и вапије са ужасом и великим страхом с обзиром да је видео и окусио нешто што је изнад природе, речи и разума. Он постаје сличан човеку коме се из неког разлога разгорела утроба огњем, те због врелине и жарења пламена не може да трпи,

постајући сав измучен и не могући да остане у себи. Ипак, будући непрестано орошаван и прохлађиван сузама, он се још више разгорева огњем божанствене жеље, услед чега му сузе још обилније теку. Будући омиван њиховим изливањем, он сија још блиставије. И када се разгори и сав постане светлост, на њему се испуњавају речи (Богослова): "Бог се сједињује са боговима који га познају (будући да се Бог сједињује са онима које обожује и који га познају) у степену у коме се већ сјединио са онима који су се са Њиме спојили, откривши се у мери у којој су га познали".

71. Нека нас нико не вара празним речима, као што ни сами себе не треба да варамо: пре плача и суза ми немамо покајања, ни истинску намеру да се променимо, ни страха Божијег у срцима нашим, нити смо схватили да смо кривци, нити смо се осудили, нити је наша душа стекла осећање будућег суда и вечних мука. Јер, кад бисмо осудили себе, кад бисмо имали сличне покрете срца, кад бисмо имали слична осећања, ми бисмо одмах пролили сузе. Без њих суровост наше душе не може да се смекша, нити душа може да стекне духовно смирење, нити можемо постати смирени. Ко, међутим, не стекне речено, не може се сјединити са Духом Светим. Не сјединивши се, пак, са Њим кроз очишћење од свега страсног, он не може да се удостоји умозрења и познања Бога, нити скривеног поучавања у врлини смирења.

72. Спочетка од плача по Богу настаје смирење, од кога потом долазе радост и неизрецива веселост. Око смирења по Богу, пак,

расте нада на спасење. Јер, уколико човек себе из све душе сматра грешнијим од свих људи, утолико у њему све више, заједно са смирењем, расте и нада. Она цвета у његовом срцу и испуњава га увереношћу да ће несумњиво бити спасен посредством смирења.

73. Уколико човек дубље силази у дубину смирења и осуђује самог себе, утолико више плаче и испушта потоке суза. Међутим, по мери суза и плача у његово срце улази духовна радост. Заједно са њом се улива и израста и нада, дајући веродостојније уверење о спасењу.

74. Свако себе треба да разматра и да пази на себе разумно, како се не би уздао једино на наду без плача по Богу и смирења, нити опет само на смирење и сузе без наде и духовне радости.

75. Постоји привидно смирење, које произилази од немарности и лењости, те од силног осуђивања савести. Они који га имају често га сматрају путем ка спасењу, иако заправо није, будући да нема радостотворног плача који би био сједињен са њим.

76. Постоји и плач без духовног смирења. Они који плачу на речени начин такође мисле да сличан плач чисти грехове. Међутим, они узалуд обмањују себе, будући да су лишени сладости Духа, која се тајанствено рађа у мисленом скровишту, тј. скривници д?ше, не окушавајући од Господње благости. Стога се они брзо запаљују гневом и не могу да потпуно презру свет и оно што је у њему. Онај, пак, ко га није потпуно презрео и према њему није стекао мржњу из све душе, никада неће моћи да стекне чврсту и несумњиву наду на спасење, него ће

свагда лутати са сумњом. Он, наиме, своју наду није засновао па камену.

77. Плач има двојако дејство: као вода, он сузама гаси пламен страсти и душу омива од скверни, коју оне причињавају, а као огањ, присуством Духа Светог, оживотворава, загрева и омиришљује срце, распламсавајући у њему љубав и жељу за Богом.

78. Пази на себе и труди се да препознаш дејства која у теби настају од смирења и илача. Пази да приметиш корист коју ти доносе сваког часа. Код почетника они доносе још једну корист, наиме - одбацивање сваке земаљске бриге и пристрашћа, одрицање од свих људи (родитеља, сродника и пријатеља) и безбрижност и презирање свих ствари, тј. новца и свега, не само до последње нити, већ и самог тела свога.

79. Оне који се претварају да су врлински и чији се спољњи изглед разликује од њиховог унутрашњег човека, те који су понекад испуњени сваком неправдом, пуни зависти, љубоморе и смрада чулних сласти, многи поштују као бестрасне и свете, имајући неочишћено око душе и не будући способни да их познају по плодовима њиховим. Оне, пак, који живе у побожности, врлини и простоти срца, будући заиста свети, они не разликују од других људи, те пролазе поред њих са непажњом, не рачунајући их ни у шта.

80. Причљивог и самоистичућег они сматрају способнијим за учитеља и духовнијим, док ћутљивог и оног ко се чува од празнословља они сматрају грубим, необразованим и немим.

81. Високоумни и они који болују од ђаволске гордости удаљују се од онога ко говори у Духу Светом, с обзиром да им изгледа високоуман и гордељив. Они су, наиме, његовим речима више поражавани, неголи привођени у умилење и скрушеност. Онога, пак, који меље као жрвањ и говори по свом стомаку или по науци, они хвале и прихватају, премда о делу спасења све наопако тумачи. Стога међу њима нема ни једнога који би добро и као што јесте могао да распозна и види (људе и ствар спасења).

82. Бог говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5, 8). Чисто срце не чини једна, или две, или десет врлина, већ све заједно, сливши се, такорећи, у једну, којом се достиже последњи степен савршенства. Па ипак, ни у наведеном случају саме врлине не могу срце учинити чистим, уколико не дође дејство и посета Духа Светог. Ма колико искусно знао да рукује оруђем, ковач ништа не може да уради без садејства огња. И човек који све чини са своје стране (ради очишћења срца), користећи се врлинама као оруђем за остварење свог циља, ипак остаје неуспешан и недејствен без посете огња Духа. Јер, саме врлине немају силу да чисте нечистоту и скверну душе.

83. У божанственом крштењу ми добијамо отпуштење сагрешења, ослобађајући се од прародитељске клетве и освећујући се наиласком Светога Духа. Ипак, савршену благодат која се означава речима: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2. Кор. 6, 16), ми не добијамо у наведеном тренутку. Она је наслеђе оних који су се савршено утврдили у вери и

доказали је делима. Уколико после крштења скрећемо на скверна и рђава дела, ми потпуно губимо и само освећење. И већ покајањем, исповешћу и сузама које одговарају делима ми опет добијамо отпуштење грехова, а потом и освећење горњом благодаћу.

84. Кроз покајање се врши омивање скверни ранијих неприличних дела. После реченог очишћења долази до заједнице са Светим Духом, премда не једноставно, већ због силе вере, расположења (тј. чврсте решености да се стоји и не пада) и смирења оних који се кају из све душе. Штавише, неопходно је не само пројављивање наведених расположења, него и добијање разрешења грехова од духовног оца и кума. Стога је добро свакодневно се кајати, као што наређује заповест. Јер, речи: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 3, 2) налажу на нас свагдашње делање, које није ограничено одређеним временом.

85. Благодат Свесветога Духа се, као обручење или залог, даје душама које су се уневестиле Христу. Жена без обручења нема чврсту увереност да ће се несумњиво икада сјединити са мужем. Ни душа која не добије обручење или залог благодати Божије и која га свесно не поседује у себи, никада неће стећи веродостојно уверење да ће вечно пребивати са својим Владиком и Богом, или да ће се тајинствено и неизрециво сједињавати са Њим и наслађивати се Његовом неприступном красотом.

86. Обручење не бива извесно уколико саглашавајуће хартије, на којима се пишу услови

брака, не потпишу сведоци достојни поверења. Ни чврсто осијање благодаћу не бива пре испуњавања заповести и стицања врлина. Јер, вршење заповести и врлина су у духовном обручењу исто што и сведоци при закључивању услова [брака]. Њима свако ко жели да се спасе стиче савршене услове за обручење (тј. благодат Светога Духа).

87. У почетку као да се вршењем заповести пишу брачни услови, да би се врлинама запечатили и потписали. И већ Женик Христос невести души даје прстен, тј. заруку Духа.

88. Невеста пре брака од женика добија само залог обручења, а остало што је условљено и обећане дарове очекује после брака. И невеста Христова, тј. Црква верних и душа свакога најпре од Женика Христа добија само обручење Духа, а вечна добра и небеско Царство очекује по одласку одавде. Она се на њих нада на основу залога обручења, који јој све показује као у огледалу. Несумњивост стицања реченог се потврђује њеном сагласношћу са њеним Владиком и Богом.

89. Уколико се расрди стога што се женик задржао у одсуству или што је, заузет другим пословима, привремено одложио чин брака, невеста може да презре љубав и брачни договор, те да га избрише или поцепа. Она се истовремено, пак, лишава и свих нада којима јој је женик много обећавао. Слично се дешава и са душом. Јер, подвижник који себи каже: "Докле ћу ја да се злопатим (тј. да трпим свакаква лишавања)", те занемари подвижничке напоре и подвиге, пренебрегавајући заповести и

напуштајући свагдашње покајање, у ствари као да брише и раздире свој договор са Господом, услед чега се одмах лишава и залога обручења (благодати) и потпуно губи сваку наду на Бога.

90. Уколико почне јавно или тајно да живи са другим, и посвети му љубав, коју је била обавезна да пружи женику са којим се обручила, невеста не само да не добија ништа од онога што јој је обећао женик, већ треба да очекује и достојну казну и срамоту по закону. Слично се дешава и са нама. Уколико јавно или тајно замени љубав према Женику Христу са заљубљеношћу у било који други предмет и срце јој се зароби њиме, душа постаје мрска и одвратна Женику и недостојна сједињења са Њим. Јер, Он је рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17).

91. По наведеним признацима свако треба да распознаје да ли је добио заруку Духа од Женика и Владике Христа. И уколико ју је добио, нека се стара да је одржи и сачува, а ако се још није удостојио да је прими, нека се потруди да је путем добрих дела, неопходних делања и топлог покајања што пре стекне и потом чува вршењем заповести и умножавањем врлина.

92. Обручење Светим Духом је необјашњиво чак и ономе ко га је стекао, с обзиром да се стиче несхватљиво, одржава неодрживо и види невидљиво. Оно оживљава, говори и покреће онога ко га је стекао. Оно одлеће из своје скривнице, у којој је запечаћено, и опет се у њој налази неочекивано, чиме даје да се стекне убеђење да не дозвољава ни да се његова посета учини утврђеном једном за свагда, нити да се

његов одлазак учини неповратним и коначним. Стога онај ко га је стекао и кад га нема у себи (опипљиво) - као да га има, и када га има - као да га нема.

93. Уколико ноћу стоји иза врата и прозора који су са свих страна затворени, прекривени и потом отвори један прозор, човек ће одједном бити преплављен блиставом светлошћу, услед чега ће, не подносећи сијање, одмах затворити своје очи, замотати се и сакрити. Слично је и са душом. Уколико је одасвуд закључана у чулном, те некако умом својим, као кроз прозор, погледа у изванчулно и облиста се сијањем које постоји унутар обручења Светим Духом, она неће бити у стању да поднесе сијање божанствене непокривене светлости, те ће одмах почети да трепти својим умом, сва се сакривајући у саму себе и као бежећи у некакав дом, под покров чулног у људског.

94. Мудри Соломон говори: Хоће ли ко узети огња у њедра и хаљине да му се упале (Приче 6, 27). А ја кажем: "Зар онај ко у своје срце прими непокривени небески огањ Духа Светога неће да се разгори и облиста, зар неће засијати и зар неће стећи обасјање Божанством по мери свог очишћења и примања огња". Јер, примање огња долази после очишћења срца. И опет, очишћење срца иде за примањем огња. Наиме, срце прима божанствену благодат по мери очишћења, и опет - оно се чисти по мери примања благодати. Када се речено заврши (тј. и очишћење срца и примање благодати), човек свецело постаје бог по благодати.

95. У дому се кров држи на темељу, заједно са

осталим здањем, а темељ се (заједно са осталим здањем) поставља да држи кров, с обзиром да је и једно и друго неопходно и благопотребно. Ни кров се обично не прави без темеља (са осталим здањем), нити темељ (са осталим здањем) представља станиште погодно за живот. Слично се и у души благодат Светога Духа чува испуњавањем заповести, док се испуњавање заповести полаже као темељ за добијање дара благодати Божије. Ни благодат Светога Духа обично не остаје у нама без испуњавања заповести, нити испуњавање заповести Божијих бива потребно и корисно без благодати Божије.

96. Дом који нема кров услед немара неимара не само да ничему не служи, већ му служи и на подсмех. И онај ко је положио темељ испуњавањем заповести и подигао зидове високих врлина остаје недовршен, те за савршене остаје предмет сажаљевања, уколико не добије благодат Светога Духа, са душевним виђењем и осећањем реченога. А он се лишава благодати из два разлога: или што занемарује покајање или што је, поставши малодушан због безмерно великог дела стицања пуноте врлина, оставио неке од њих, које су, премда изгледају неважне, ипак суштински неопходне за потпуно зидање и окончање дома врлина. Јер, без њих дом не може да буде покривен благодаћу Светога Духа.

97. Син Божији и Бог је на земљу сишао да би нас, који смо му непријатељи, својим посредништвом помирио са Оцем и да би нас са собом свесно сјединио посредством Светог и једносушног Духа свог. Онај ко се лиши наведене

благодати, какву ли ће другу примити? Наравно, он се ни са Њим (Оцем) неће измирити, ни са Њиме (Сином) сјединити благодаћу Светога Духа.

98. Онај ко је постао причесник Светога Духа избавља се од страсних похота и сласти, али се не ослобађа и од природних телесних потреба. Ослободивши се од уза страсне похоте, окусивши бесмртну славу и сладост и сјединивши се са њом, он се принуђава да се непрестано узноси горе и пребива са Богом, не дозвољавајући себи ни на тренутак да одступи од умозрења Њега и ненаситог наслађивања Њиме. Међутим, као свезан са телом и трулежношћу, он се одваја од горњега, бива вучен на доле и враћа се ка земаљском. Стога се у њему јавља туга (због одвајања од горњег), која је слична тузи грешне душе при раздвајању од тела.

99. За телољупца, животољупца, сластољупца и светољупца одвајање од предмета његове љубави представља смрт. За љубитеља, пак, чистоте и невештаственог Бога и врлине, смрт представља и најмање удаљавање срцем од њих. Онај ко гледа чулну светлост постаје тужан и жалостан уколико затвори очи или му их други затвори, те не може дуго да подноси стање мрака, нарочито уколико је гледао важне и дивне предмете. Утолико пре ће се жалостити и туговати онај ко је просвећен Духом Светим и ко јасно (у виђењу на јави или мислено, у будном стању или у сну) види добра која око није видело, о којима ухо није слушало и која на срце човеку нису долазила, у која и сами анђели Божији желе да проникну, уколико буде отргнут

од њиховог умозрења. Њему ће речено праведно изгледати као смрт и отуђење од вечног живота.

100. Једни ублажавају пустињски живот, други општежитељни, трећи руководећи, којим се води, уразумљује и учи народ, те граде цркве од којих се обично многи хране и душевно и телесно. Ја не бих хтео ни једном да дам предност пред другима, нити да кажем да је један достојан похвале, а други порицања. Наиме, у свему и у сваком делу и делањима живот за Бога и по Богу јесте преблажен.

101. Обичан људски живот је устројен и тече као међудејство разних животних подухвата, вештина и искустава, при чему један једно, а други друго приноси и чини оно што је другима на потребу. Људи, дакле, једни другима дају и једни од других примају, задовољавајући своје природне телесне потребе. Слично се може видети и у духовном животу. Један врши једну врлину, други - другу, један проходи један пут живота, а други - други, премда сви заједно ходе ка једном циљу, један другоме помажући.

102. Циљ свих који живе по Богу јесте да благоугоде Христу Богу нашем и да се измире са Богом Оцем кроз примање Духа Светог, чиме се гради спасење. Јер, у реченоме се састоји спасење сваке душе. Уколико реченога нема код нас (као циља и дејства), узалудан је сваки други труд и испразно свако друго делање наше. Сваки животни пут је бескористан уколико онога ко ходи по њему не води ка [спасењу].

103. Онај ко је оставио свет и удаљио се у гору на тиховање, да би потом марљиво писао онима који су у свету, једне ублажавајући, а

другима делећи ласкања и похвале, личи на човека који се развео са блудном, распусном и злобном женом и отишао у далеку земљу како би избрисао и само сећање на њу, да би потом заборавио на циљ због кога се удаљио у туђину (на гору), те почео да пише са чежњом онима који опште са њом или се, тачније речено, оскрнављују, ублажавајући их. И премда се не оскрнављује телом, он се свакако оскрнављује срцем и умом, будући да произвољењем саосећа са њиховом везом са поменутом женом.

104. Они који живе усред света али чисте своја чула и срце од сваке греховне похоте свакако су достојни сваке похвале и ублажавања. Они, пак, који живе по горама и пећинама, али желе похвале и ублажавање од људи, достојни су сваког прекора и одбацивања. Они су пред Богом, који испитује унутрашњост, једнаки са онима који чине прељубу. Јер, онај ко страсно жели да се о његовом животу и делима чује у свету чини прељубу пред Богом, као и древни народ јудејски, као што говори Давид.

105. Онај ко се са несумњивом вером у Бога одрекао света и свега што је у њему, верује да милостиви и штедри Господ прима оне који му приступају са покајањем. Знајући да Он своје слуге кроз бешчашће води ка части, кроз крајње сиромаштво - ка богатству, кроз увреде и понижења - ка слави, кроз смрт - ка наследству и учешћу у животу вечном, он жури као жедни јелен ка бесмртном извору, усходећи ка горњем као по лествици по којој анђели узлазе и силазе, помажући онима који се пењу. На њеном врху седи Бог и очекује наш труд и усиље према сили,

наравно не стога што се радује што се ми трудимо, већ што, као човекољубив, жели да нам да награду као [неки свој] дуг.

106. Они који живе усред света и чисте чула и срце од сваке греховне похоте достојни су похвале и ублажавања. Они, пак, који живе у горама и пећинама, а желе похвале и ублажавање од људи, у ствари су достојни прекора и порицања. Они су пред Богом, који испитује срца, једнаки са онима који чине прељубу. Јер, онај ко страсно жели да његов живот, име и дела постану чувени у свету, врши прељубу пред Богом, слично древном јудејском народу, као што говори Давид.

107. Праведно је да [човек] понајпре под бреме заповести Христових савије свој врат, не скрећући у страну, не враћајући се уназад и не заостајући, већ право и усрдно ходећи у њима све до смрти, све више се обнављајући и чинећи себе уистину новим Божијим рајем, све док са Оцем Син кроз Духа Светог не уђе и почне да обитава у нама. И кад га већ на описан начин стекнемо у себи као Житеља и Учитеља, ма шта да нам нареди (да узмемо као служење) и ма коме шта да повери, нека се прихвати. И нека свако поступа како је Богу угодно. Ипак, пре времена не треба искати слично служење, нити га примати када га дају људи (сами од себе), већ треба пребивати у заповестима Владике нашег и Бога и очекивати Његове наредбе (да на себе узмемо извесно служење).

108. Пошто нам буде поверено служење у божанственим стварима и пошто се долично потрудимо, ми не треба да се противимо уколико

нас Дух усмерава да пређемо на друго служење, или делање или дело. Јер, Бог неће да смо залудни, нити да остајемо на делу од кога смо започели, већ да, напредујући, све више стремимо ка стицању бољега, наравно, руководећи се Његовом, а не својом вољом.

109. Онај ко се стара да умртви своју вољу треба да чини вољу Божију, тј. да у себе уместо своје уводи Божију вољу, насађујући је и унедравајући у своје срце. При свему треба марљиво пратити да ли расте оно што је насађено и унедрено, пустивши дубоко корење, тј. да ли је порасло и дало стабло. Потом [треба пратити] да ли је стабло срасло са калемом који је нарезан на њега и да ли је постало једно са њим. Најзад, треба пратити да ли је калем израстао, расцветао се и дао прекрасни и слатки плод, како земља која је у себе примила семе, и корен, на коме се дубоко утврдило непостиживо и неизрециво живоносно растиње не би остали непознати.

110. Ономе ко из страха Божијег одсеца своју вољу, Бог на њему невидљив начин даје своју вољу, чинећи да постане неизгладива у његовом срцу. Он му уједно отвара очи његовог срца како би је познао и даје силу да је испуњава. Све речено чини благодат Духа Светог, без које ништа не бива.

111. Уколико си добио опроштај свих својих грехова једноставно кроз тајну покајања и исповести или кроз примање светог анђелског образа [схиме], ти треба да у себи поседујеш источник благодарења и смирења. Јер, будући достојан бескрајних мука, ти не само да си их се

избавио, већ си се удостојио и усиновљења, славе Царства небеског. Имајући речено у свом уму и свагда га се сећајући, буди спреман и припремај се да собом не обешчастиш Онога ко те је створио и почаствовао и опростио ти безбројна сагрешења, већ да га свим својим делима прослављаш и поштујеш, да би те и Он, који те је успоштовао изнад сваке видљиве твари (у творевини), још више успоштовао (благодаћу) због [поменутог твог држања], именујући те својим најближим пријатељем.

112. Уколико је душа часнија од тела, утолико је словесни човек бољи и вишљи од целог света. Човече, немој гледати на величину онога што постоји у свету, помишљајући да је због величине часније од тебе. Напротив, гледајући на благодат која ти је дата и на достојанство своје умне и словесне душе, песмама прослављај Бога, који те је почаствовао више од свега видљивог.

113. Гледајмо и разматрајмо како ћемо прослављати Бога. А ми га не можемо прославити другачије неголи што га је прославио Син. Оним чиме је прославио Оца, и сам Син је био прослављен. И ми чинимо исто што (и Син) са марљивошћу, како бисмо прославили Оца нашег који је на небесима (који је благоволео да се назове [нашим Оцем]) и како би нас прославио славом Сина, коју је имао код Њега пре него што је свет постао (Јн. 17, 5). А ради се о Крсту, о умртвљењу за читав свет, о скорбима, искушењима и другим Христовим страдањима, која је поднео са потпуним трпљењем. И ми треба да подражавамо Његова страдања, те да њима прослављамо Оца нашега, као Његови

синови по благодати и сунаследници Христови.114. Душа која се није потпуно ослободила од

светских навика и пристрасности према видљивим стварима, у самим осећањима и расположењима свога срца не може без туге да подноси невоље које јој се дешавају, тј. клевете и искушења од демона и људи. Пристрашћем према људским стварима везана као узама, она се рањава због губитка у новцу, тешко је поражава скорб због губитка ствари и силно тугује због рана које се наносе њеном телу.

115. Онај ко је своју душу отргао од пристрашћа и привезаности за чулно, те се тесном везом сјединио са Богом, равнодушан је према новцу и стварима око њега, без туге подносећи њихов губитак, као да и нису његови, већ туђи. Он ће и сам бол који се причињава његовом телу подносити са радошћу и одговарајућим благодарењем, увек увиђајући, по речима божанственог апостола, да се наш унутрашњи обнавља из дана у дан чак и ако се спољашњи човек распада (2. Кор. 4, 16). Јер, другачије је немогуће са радошћу подносити скорби. За речено је неопходно савршено познање и духовна мудрост. Онај ко их нема, свагда ходи у тами безнађа и незнања, немајући никакву могућност да види светлост трпљења и утехе (молитве).

116. Ни један од оних који сматрају да су мудри стога што су прошли све науке и што познају спољашњу незнабожачку мудрост никада се неће удостојити да проникне у тајне Божије, нити да их види уколико се најпре не смири и у осећању свог срца не постане луд,

заједно са самоуверењем одбацујући и стечену ученост. Онај ко поступа на речени начин и са несумњивом вером следи људе који су мудри у божанственим стварима, ући ће, руковођен њима, у град Бога Живога, те ће, поучаван и просвећиван Духом Светим, видети и познати оно што нико од других људи не може да види и позна. Стога он постаје богоучен.

117. Ученици мудраца овога века богонаучене сматрају лудима, иако су сами заиста луди, будући испуњени спољашњом слуђеном мудрошћу, коју Бог претвори у лудост (1. Кор. 1, 20), и коју је богословски глас назвао земаљском, чулном, демонском, испуњеном завишћу и свађом (уп. Јак. 3, 15-16). Налазећи се изван божанствене светлости, они не могу да виде чудеса која су у њој. Штавише, и оне који се налазе у њој и поучавају о њој, они сматрају прелешћеним, премда су сами обманути и премда никада нису окусили од божанствених добара.

118. И сада постоје и међу нама ходе бестрасни и свети људи, испуњени божанственом светлошћу, који су умртвили удове своје који су на земљи, одвојивши их од сваке нечистоте и сваке страсне похоте. Они уопште не помишљају да чине било шта рђаво. Штавише, и кад их други вуку на речено, они не трпе никакву измену у бестрашћу, које је присутно у њима. Њих би познали и они који се презриво према њима односе и не верују им када их поучавају у божанственим стварима у мудрости Духа, када би добро разумели божанствене речи, које свакодневно читају и

певају. Јер, кад би савршено знали Божанствено Писмо, они би веровали у добра која нам је Бог обећао и даровао. Међутим, због своје надмености и немара, они не учествују у реченим добрима, те омаловажавају и оне који су се удостојили општења у њима и који их уче о њима, не верујући им.

119. Они који су испуњени благодаћу Божијом и савршени у познању и горње мудрости желе да излазе у свет и да виде оне који у њему живе једино да би их, напомињањем о заповестима Божијим, подстакли на добра дела и пружили им могућност за стицање неке награде, наравно уколико их послушају и убеде се. Јер, будући да их не води Дух Божији, они ходе у тами и не знају куда иду, нити да ли успевају у неким заповестима. (Они који живе у благодати иду ка њима са наведеним напомињањем, са жељом и надом) да једном прихвате истинско учење Светога Духа, пробудивши се из самоуверености која их је обузела, да искрено (а не са претварањем и самохвалисањем) обрате пажњу на вољу Божију, те да се покају и испуне је, поставши судеоници у неком од духовних дарова. Уколико се не деси да постану виновници поменуте користи за световњаке које посећују, они плачу због окамењености и ослепљености њихових срдаца. Они се враћају у своје келије и почињу даноноћно да се моле за њихово спасење. Јер, они који непрестано пребивају са Богом и који су испуњени сваким добром не тугују ни због чега другог.

120. Какав је циљ домостроја Оваплоћења Бога Слова, који се проповеда у

целом Божанственом Писму, премда га ипак не познајемо? Ништа друго до да, ступивши у општење са оним што је наше, постанемо учесници у ономе што је Његово. Син Божији је постао Син Човечији да би нас, људе, учинио синовима Божијим, благодаћу узводећи наш род у оно што је сам по природи, рађајући нас горњом благодаћу Светога Духа и одједном нас уводећи у Царство небеско, или, боље речено, чинећи да Царство небеско поседујемо у себи (Лк. 17, 21). Стога се ми не хранимо једино надом да ћемо ући у њега, већ будући од сада уведени у њега, узвикујемо: "Живот наш је сакривен са Христом у Богу" (Кол. 3, 3).

121. Крштење не искључује самовласност, [слободу] и самопроизвољење, [одлучивање], већ нам дарује слободу од тираније мучитељства ђавола, који више против наше воље не може да влада нама. По крштењу је већ у нашој вољи да ли ћемо самопроизвољно пребивати у заповестима Онога у чије смо се [Име] крстили, тј. Христа, Владике и Бога и ходити путем Његових наредби, или ћемо скренути са правог пута, опет се вративши ђаволу, противнику и непријатељу нашем.

122. Они који се после Светог крштења повинују захтевима лукавог и творе оно што му је угодно, себе отуђују од свете материце светог крштења, по Давидовој речи: Отуђише се грешници од материце (Пс. 57, 4). Јер, нико од нас се не мења или претвара у неку другу природу у односу на ону са којом је створен. Напротив, саздан Богом као добар (будући да Бог ништа зло није створио) и пребивајући

непроменљив по природи и суштини као што је створен, он чини оно што својом слободном вољом хоће и жели, било добро, било зло. Нож не мења своју гвоздену природу, било да се употребљава на зло или на добро. Ни човек не иступа из своје природе, премда чини и дела како хоће, као што је речено.

123. Не спасава се [човек] уколико једном некоме укаже милост, премда се и предаје огњу вечноме уколико само и једнога [потребитог] презре. Јер, огладнех и... ожеднех (Мт. 25, 35) није речено за један случај и за један дан, већ указује на читав живот. На исти начин, дадосте... напојисте ме... оденусте ме (Мт. 25, 35-36) и остало не указује на једнократно дело, него на свагдашње и према свима. Христос Господ и Бог наш је исповедао да сличну милост сам прима од својих слугу (у лицу потребитих).

124. Чак ће и онај ко је дао милостињу стотини потребитих бити на суду пред Христом и одговарати за избегавање храњења [сиромашних], уколико је могао да нахрани и напоји и друге, али је одбио оне који су га молили и вапијали. Јер, Он сам се налази и у свима њима, те га ми хранимо у сваком од сиромаха.

125. [Понеко једног дана] потребитима пружа све што им је неопходно за тело. Међутим, уколико сутрадан, премда има могућност да учини исто, пренебрегне неку братију и остави их да умиру од глади, жеђи и хладноће, он самог [Христа] оставља да умире, презирући Онога ко је рекао: Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40).

126. Господ је благоволео да прими на себе лице сваког сиромаха и да се уподоби сваком потребитом како се нико од оних који верују у Њега не би узвисивао над братом својим, већ како би свако, видећи у брату своме Бога свога, себе сматрао мањим и горим од брата свога, с обзиром да је мањи од свога Творца, те како би прихватао брата свога као што прихвата Њега, будући спреман да ради помоћи њему потроши и све своје имање као што је и Христос и Бог наш и своју крв дао ради нашег спасења.

127. Онај коме је наређено да се према своме ближњем односи као према самоме себи, треба да га у реченом односу има за цео живот, а не за један дан. Слично се и заповест да се даје свакоме ко тражи односи на читав живот. И од оног ко жели да му други (увек) чине добро очекује се да и сам чини добро другима.

128. Онај ко се према ближњем односи као према самом себи не може себи да дозволи да има нешто више од ближњега. Стога онај ко не дели изобилно све док и сам не постане сиромашан и док се не уподоби својим ближњим у ствари не може тачно да испуни заповест Владике. На сличан начин се и онај ко има барем грош или комад хлеба (показује) неспремним да да свакоме ко проси уколико од себе отпусти празног оног ко тражи помоћ од њега, или уколико не учини за ближњег оно што ближњи од њега тражи, отпуштајући га код другог који би могао да му укаже [помоћ]. И онај ко је сваког сиромаха и ништег хранио, појио, одевао и све друго за њега чинио, ипак ће бити убројан у оне који су презрели Христа Бога, који гладује и

жеђа, уколико презре само једнога и занемари га.

129. Како неки затварају Христа Господа само у једном сиромашном, када се Он нераздељиво раздељује и када је у сваком сиромашном? Претпоставимо у своме уму да постоји сто сиромаха, а један Христос? Јер, Христос остаје савршено нераздељив. Шта је урадио онај ко је дао по новчић деведесет деветорици сиромаха, а једнога изгрдио, ударио и отерао без ичега. И коме је, шта мислиш, речено учинио? Наравно, самоме Христу, који је рекао, који говори и који ће увек говорити: Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40).

130. Из реченога је очигледно да Господ усваја и прихвата као да је Њему самоме учињено оно што се чини за нашу сиромашну братију. И реч Господња: Ни мени не учинисте (Мт. 25, 45), не ограничава се само на оне према којима смо били немилостиви, којима смо учинили неправду, чијом смо се имовином окористили, или којима смо учинили зло сваке врсте, већ и на оне које смо презрели. И презир је довољан за нашу осуду с обзиром да, презирући их, ми презиремо самога Исуса Христа.

131. Може бити да речено свима изгледа тешко, те ће стога сматрати оправданим да кажу себи: "Ко може све тачно испуњавати како би свима угодио и све нахранио, и како никога не би оставио незадовољним?". Међутим, они треба да чују Павла, који говори јасним речима: Јер нас љубав Христова обузима па овако мислимо (2. Кор. 5, 14).

132. Главне заповести у себи садрже све делимичне заповести. Слично и главне врлине у себи садрже све делимичне врлине. На пример, онај ко је продао све своје и поделио сиромасима, и сам поставши сиромах, одједном је испунио све делимичне заповести, које се односе на речени [случај]. Стога он више нема потребе да даје просјаку или да одбија онога који хоће од њега да узме. Слично и онај ко је стекао непрестану молитву кроз једно испуњава све заповести о молитви. Он више не стоји под неопходношћу да седам пута на дан хвали Господа, или увече, изјутра и у подне, с обзиром да је већ у себи испунио све молитве којима се, иначе, ми молимо и појемо по уставу, у одређено време и часове. Подједнако, и онај ко свесно у себи има Бога, који људима даје познање, у ствари је прошао сво Свето писмо, као плод сабравши сву корист која се иначе може стећи од читања, немајући више потребу за читањем књига. Јер, да ли ће имати потребу за читањем онај ко је за саговорника стекао Онога ко је надахњивао оне који су писали Божанствена Писма и ко у себи има запечаћене неизрецивости скривених тајни? Напротив, он сам ће за друге бити надахнута књига, која у себи носи нове и древне тајне, које у њему пише прст Божији, с обзиром да је све извршио и у Богу починуо од свих дела својих, што представља врхунац савршенства.

133. Истечење које се дешава за време сна обично има многе узроке: стомакоугађање, таштину и демонску завист. Оно бива и од дугог бдења, због кога се тело потом разнежује у сну,

или од страха да не пострада [од реченога], или ради Божанствене литургије коју (као свештеник) треба да одслужи, или ради Светог причешћа (за које се припрема као прост сабрат). Са оним ко је заузет сличним помислима на свом одру, тј. ко се боји да не пострада од реченога, дешава се да заиста доживи [оно чега се боји] чим заспе. Исто се дешава и због зависти демона. Бива још да понеко дању види лепо лице и потом га слика у мислима, одлазећи најзад на спавање са блудним помислима. Не одбацивши их ради раслабљености, он доживљава истечење у сну, а понекад и још пре сна, док лежи на одру. Дешава се и да понеки немарни, као и ја, седе и разговарају о страсним покретима било страсно, било бестрасно, да би потом, одлазећи на сан, окрећући сличне призоре у свом уму, уснули у сједињењу са њима. Потом се у сну и подвргавају поменутој непријатности. Може се десити да је неко још за време разговора примио штету од другога. Стога треба да пазимо на себе и да се свагда поучавамо у речи пророка: Провиђам Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени, да не посрнем (Пс. 15, 8), затварајући слух за сличне речи. Други су се често подвргавали телесним покретима по престанку молитве (тј. по остављању молитве), као што смо показали у поглављу о молитви.

134. Ономе ко богословствује не приличи покајање, као што ни ономе ко се каје не приличи богословље. Јер, богословље је више од покајања колико је исток далеко од запада. Онај ко се налази у стању покајања и чини дела покајања, осећа се као болестан човек, који из

дана у дан живи у немоћи, или као сиромах који је одевен у закрпе и проси милостињу. Онај, пак, ко богословствује личи на човека који време проводи у царским палатама, у светлом царском руху, свагда се налазећи поред цара, разговарајући са њим и од њега самог слушајући јасно његове наредбе и све што хоће (подразумева се стање умозрења, а не научно богословствовање).

135. Умножавање познања Бога постаје узрок смањивања знања свега другог. Наиме, уколико човек више познаје Бога, утолико оскудева у познању свега осталог. Штавише, он све више доспева до свести да не познаје ни самога Бога. Обиље Његовог обасјања у духу бива Његово савршено непознање, док чуло које се узвисује изнад чулности постаје неосетљивост за све што је споља. И како се може назвати чулом оно што не зна ни шта је, ни какво је, ни где је оно у чему оно пребива, остајући изван сваке могућности да позна или схвати речено? А и како може бити доступно чулу оно што око није видело, ни ухо слушало и што у срце човеку није долазило?

136. Онај ко нам даје оно што је изнад чула, благодаћу Светога Духа нам даје и друго чуло које је изнад чула како бисмо њиме чисто и јасно осећали Његове дарове и уздарја, који су изнад чула.

137. Онај ко је глув за реч Божију, глув је и за сваки Његов глас. Напротив, онај ко слуша речи Божије, слуша (тј. способан је да слуша) све речи (сваку реч Божију). Он не слуша никога осим оних који говоре речи (поуке) благодаћу Слова. И он не слуша њих, него реч која се безгласно

изговара њиховим гласом.138. Када си доле, у земаљском, немој

испитивати оно што је горе, тј. небеско. Усходећи горе, немој бити знатижељан за доње све док не достигнеш врх, како се не би оклизнуо и пао, или боље рећи - како не би остао доле (мислећи да се пењеш).

139. Онај ко се обогатио небеском скривницом, тј. доласком и усељењем Христа, који је рекао: Ја и Отац мој... ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23), душевним знањем (тј. опитно, свесно и чулно) зна какву радост је добио и какву и колику скривницу има у царским ризницама свога срца. Разговарајући са Богом као пријатељ са пријатељем, он са смелошћу стоји пред лицем Онога који у њему обитава у неприступној светлости.

140. Блажен је онај ко верује ономе што сам рекао. Онај, пак, ко се делатно подвизава да посредством свештених подвига дође до познања реченога, јесте трипут блажен. Најзад, онај ко је посредством делања и умозрења достигао висину реченога стања и као син дошао до самога Бога, већ је анђео, да не кажем нешто више.

141. Онај ко стоји на обали мора види безмерну пучину воде. Он њене границе не достиже виђењем, већ види само један њен мали део. И онај ко се удостојио да путем умозрења угледа безмерно море славе Божије, да мислено види самог Бога, умним очима види Бога и бездан Његове славе, премда не сву, него само према својој мери.

142. Онај ко стоји на обали мора не само да га види, већ и улази у његову воду уколико хоће. И они који су достигли духовно (савршенство), уколико зажеле улазе у светлост Божију и сагледавају је и свесно учествују у њој по мери предузетих напора, труда и стремљења жеље.

143. Онај ко стоји на обали мора види све унаоколо и назире његово пространство све док стоји ван воде. Међутим, уколико уђе у воду и погрузи се у њу, он већ више ништа не види изван ње. И они који учествују у божанственој светлости све више доспевају у незнање (о свему што је ван Бога) уколико више напредују у познању Бога.

144. Онај ко улази у морску воду до колена или до појаса јасно види све што се налази изван воде. Сишавши, пак, у дубину и сав се погруживши у воду, он више не може да види ништа од онога што је напоље, већ једино зна да је у дубини мора. Слично бива и са онима који узрастају у духовном напредовању и усходе до савршенства познања и умозрења.

145. Они који напредују у духовном савршенству у [тренутку] просвећења или обасјања ума виде мислену славу Господњу, будући божанственом благодаћу мислено поучавани кроз виђење за виђењем, усходећи од умозрења постојећег ка познању онога што је заиста изнад свега постојећег.

146. Видећи само делимично неограниченост (духовних ствари) и спознавајући недостижност онога што виде, они који се приближавају савршенству [почињу] да се диве и долазе до запрепаштења. И уколико више улазе (не знајући

како) у светлост познања, утолико више схватају своју немоћ. И оно што им се јавља на неки начин у примраку (показујући се као у огледалу и загонетки, делимично обасјавајући ум који мисли о њему), уколико благоизволи да се појави у већој светлости (и по учествовању се сједини са онима које обасјава, увлачећи их све у себе, услед чега бивају у дубини Духа као у дубини безмерних светлих вода), заиста чини да необјашњиво усходе у савршено непознање, с обзиром да ступају у [област] која је изнад знања.

147. Будући једноставан, обнаживши се од сваке стране помисли и ушавши у једноставну светлост Божију, наш ум бива обузет и читав сакривен светлошћу, не могући да сретне било шта друго, нити да помишља о било чему другом. Он пребива у божанственој светлости, не могући да погледа изван ње, што и показује изрека да је Бог светлост највиша. И када се речено деси, долази до успокојења (починка) сваког умозрења.

148. Потом увекпокретни ум постаје непокретан и без мисли, сав се покривши божанственим облаком и светлошћу, пребивајући ипак у свесном умозрењу и осећању и окушајући добра међу којима се налази. Дубине Духа Светога нису као дубине морске. Оне су жива вода вечног живота. Све што се налази у дубинама Светога Духа јесте неухватљиво и необјашњиво. Ум у њих улази пошто прође све видљиво и мислено. Усред несхватљивих ствари он се креће и окреће, живећи изнад живота у животу, будући светлост у светлости и не будући

светлост с обзиром да је сам у себи. И он већ не види себе самог, него Онога који је изнад њега. Будући мислено измењен тамошњом славом, он више самог себе не препознаје.

149. Онај ко је доспео до мере савршенства бива мртав и жив, живећи више животом у Богу, с којим пребива. Јер, он више не живи себи, као што говори апостол: А не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20). Он бива и слеп и уједно види, с обзиром да гледа неприродним очима, уздигавши се изнад сваког природног гледања и добивши нове очи, које су неупоредиво боље од природних очију. Њима он и види изнад природе. Он бива и недејствен и непокретан с обзиром да је испунио свако сопствено дејство. Он бива и без мисли с обзиром да је постао једно са Оним ко је изнад сваке мисли и да је починуо на месту где нема дејства ума, тј. његових кретања кроз сећања, помисли или размишљања. Немајући могућности да постигне или позна непостижно и дивно, он на неки начин почива на њему савршеним починком, непокретношћу блажене неосетљивости, тј. нерадознало се наслађујући необјашњивим добрима са веродостојним и одређеним осећањем.

150. Ко се не удостоји да доспе до наведене мере савршенства и постигне речена добра, нека криви самога себе, и нека не говори у своје оправдање да је наведено дело немогуће или да у нама постоји савршенство о коме ми ништа не знамо. Увераван Божанственим писмом, нека он зна да је речено дело могуће, да је у својој истинској сили дејствено, те да се очигледно

дешава уз његову свест. Међутим, услед неиспуњавања и нарушавања заповести Божијих, свако у ствари сам себе лишава наведених добара, у сагласности са својом неисправношћу.

151. Бог је од почетка створио два света - видљиви и невидљиви, као и цара над видљивим [светом], који у себи носи одликовне црте оба света, тј. једног у свом видљивом делу - телу, а другог у свом мисленом делу - души. У поменута два света сијају и два сунца - видљиво и мислено. И сунце је за видљиви и чулни свет оно што је Бог за невидљиви и мислени свет, будући да се и именује Сунцем правде. Чулни свет и све што је у њему осветљава се чулним и видљивим сунцем, а мислени свет и они који се налазе у њему осветљавају се и обасјавају мисленим Сунцем правде. Чулно се осветљава чулним сунцем, а мислено - мисленим одвојено, независно једно од другога, како се не би слили и помешали међу собом, тј. ни мислено са чулним, ни чулно са мисленим.

152. Од свега видљивог и мисленог Бог је само човека саздао двојаким. Он има тело које је састављено од четири састојка, чуло и дисање, док је душа мислена, невештаствена, нетелесна. Она је неизрециво и неиспитљиво сједињена и несливено сарастворена и спојена са оним што је у телу. И ето шта је човек - смртно и бесмртно живо биће, видљиво и невидљиво, чулно и мислено, способно да види творевину и да позна мислене [ствари]. Два сунца раздвојено делују свако на свој свет. Она раздвојено делују и на сваку страну човека: једно осветљава тело, а друго - душу. И свако од своје сопствене

светлости даје одговарајућој страни или богато или оскудно - у зависности од пријемчивости онога ко се осветљава.

153. Чулно сунце је видљиво, али не види, а мислено Сунце виде достојни и само гледа све, а нарочито оне који на Њега гледају. Чулно сунце не говори и никоме не даје силу и способност да говори, а мислено Сунце и само говори пријатељима својим и свима даје способност и силу да говоре. Сијајући на чулну башту, чулно сунце топлотом својих зракова исушује само земљину влагу, не насићујући и не хранећи растиње и семење. Када засија у души, мислено, пак, Сунце пројављује оба наведена дејства, тј. исушује влагу страсти, чистећи уједно прљавштину и смрад који оне производе и пружајући мисленој земљи душе храну (чинећи је плодном), наиме божанствену благодат. Њоме се насићујући, младице врлина постепено расту у изобиљу.

154. Излазећи, чулно сунце осветљује чулни свет и све што је у њему: људе, звери и све остало. Оно подједнако простире своју светлост, царујући у подне, а затим се опет скрива, остављајући у тами места која је обасјавало. Засијавши, пак, мислено Сунце увек светли, безместно се смештајући у свему и уједно остајући изван својих творевина, неодвојиво одвојено пребивајући у њима, будући све у свему и не будући нигде искључиво у својој творевини (у смислу да га не би било на другим местима). Оно је све у видљивом и све у невидљивом, потпуно свуда присутно и уједно нигде искључиво.

155. Христос је начело, средина и крај. Он је и међу првима, и међу средњима, и међу последњима. Он је међу свима као међу првима. За Њега нема разлике између њих, као што за Њега нема ни варварина ни Скита, ни Јудејаца ни Јелина, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11; Гал. 3, 28).

156. Проничући све, од првих до последњих, од главе до ногу, света љубав све са собом спаја, сједињује, везује и обједињује, чинећи све крепким и непоколебивим. Пошто је упознају, она се сваком појединачно открива као једнака. Она је Бог, с којим и последњи постају први, и први - као последњи.

157. Мислене чинове небеских сила Бог просвећује по поретку, при чему божанствено изливање светлости кроз прво чиноначелство прониче у друго, потом у треће, па у остале. И свети, будући просвећивани светим анђелима, везујући се и сједињујући свезом Светога Духа, постају једнаки са њима и слични њима. И свети који се јављају из рода у род, од времена до времена, после светих који су им претходили, посредством испуњавања заповести Божијих сједињују се са њима и, добијајући благодат Божију, просвећују се слично њима, сачињавајући повезани златни ланац, при чему је сваки [у ствари] засебни беочуг, сједињавајући се са претходнима путем вере, добрих дела и љубави. И утврђујући се у Богу, поменути ланац је нераскидив.

158. Онај ко са свом љубављу и жељом у смиреноумљу не жели да се сједини са последњим (по времену) од свих светих, имајући

према њему извесно неверје, у ствари никада се неће сјединити ни са претходнима, те неће бити прибројан у ред претходних светих, чак и ако му изгледа да има сву веру и сву љубав према Богу и свима светима. Он ће бити одстрањен од њих с обзиром да није са смирењем хтео да заузме место које му је пре векова Бог одредио, те да се сједини са последњим светим (по времену), као што му је предодредио Бог.

159. Бог нам се открива у мери у којој хоће да буде познат, и достојни га виде и познају по мери у којој се открива. Међутим, реченог нико не може да се удостоји или да окуси уколико се претходно не сједини са Духом Светим, унапред трудом и знојем стекавши чисто, једноставно и скрушено срце.

160. Онај ко почне да даје часове из говорништва и мудрољубља ономе ко тек учи азбуку не само да му неће донети никакве користи, већ ће га одбити и од онога што учи, учинивши да заборави научено, с обзиром да не може да прими учење које му се нуди. И онај ко говори о последњим степенима савршенства почетницима, штавише онима лењивијима међу њима, не само да им неће донети користи, већ ће учинити да ће се вратити назад. Јер, погледавши на висину врлина и увидевши колико далеко су удаљени од њеног врха, они ће, помисливши да им је немогуће да дођу до њега, као некорисна одбацити и малобројна добра дела која су већ почели да чине, погруживши се у безнађе.

161. Чувши да човек који је савршен по Богу себе сматра нечистијим од свих људи, сваке животиње и сваке звери, да се радује кад га

бешчасте, да благосиља и захваљује кад га вређају, да трпи кад га прогањају и са сузама и болом у срцу се моли Богу за своје непријатеље, они над ким господаре страсти (држећи их у својој власти) понајпре не верују ономе што чују, упоређујући себе са њима и сматрајући да су им слични. Потом, будући изобличавани Божанственим Писмом и оповргавани светима, који су речено показали на делу, они схватају да не могу да достигну поменуту меру савршенства. Најзад, чувши да се не могу спасти уколико не почну и сами да поступају на сличан начин, они упадају у безнађе, не желећи да оставе своје греховне навике и да се покају.

162. Обилне сузе прате дубоко смирење, а њих прати посета Духа Светога. Пошто дође благодат Духа, коме се клањамо, у ономе ко се нађе под њеним дејством јавља се свака чистота и светост. Он сагледава Бога и Бог гледа на њега. Јер, Господ говори: На кога ћу погледати? На невољнога и онога ко је скрушена духа и ко дрхће од моје ријечи (Ис. 66, 2).

163. Човек може да побеђује страсти, али не може да их искорени. Он је добио власт да не чини зло, али не и да не помишља о њему. Права побожност се не састоји само у нечињењу зла, него и у избегавању помисли на њега. У ономе ко помишља на зло нема чистоте. Јер, како може бити чисто срце код онога ко се оскрнављује нечистим помислима, слично огледалу које тамни од прашине.

164. Мени се чини да чисто срце има онај ко не само што се не оптерећује и обремењује

неком страшћу, него чак и не помишља на рђаво и светско, чак и када би хтео. Он се само Бога сећа са незадрживом љубављу. Јер, око душе, тј. ум чисто у чистој светлости види Бога уколико га ништа не омета у умозрењу.

165. Мени се чини да је бестрасан онај ко се не само удаљава од дејствовања по утицају страсти, већ је туђ и за саму њихову похоту. Штавише, он је обнажен и од самог помишљања на њих, слободно се узносећи изнад небеса када усхте, одлазећи изван предела свега видљивог и чулног као да су му чула потпуно закривена. Његов ум пребива у натчулној области, премда са собом има чула, као што орао има своје перје (на висини са собом).

166. Ум без чула не пројављује своје дејство, као ни чула без ума.

167. Срце се може назвати чистим уколико у себи не налази никакву светску помисао, већ је читаво прилепљено уз Бога и сједињено са Њим, услед чега већ не прима ништа светско, ни тужно, ни радосно. Оно пребива у умозрењу, узносећи се до трећег неба, уздижући се у рај и гледајући наслеђе добара која су обећана светима. У сагласности са реченим, оно потом у складу са људским немоћима, представља себи и вечна добра. Ето шта служи као знамење срдачне чистоте и као верни признак по коме свако може да одреди меру своје чистоте и да се види као у огледалу.

168. Онај ко се налази изван куће не види оне који се налазе затворени у дому. Ни онај ко се распео и умро за свет нема никакво осећање за ствари и послове света.

169. Мртво тело нема никаква осећања ни према живим телима, ни према мртвим, која леже заједно са њим. И онај ко је благодаћу Светога Духа изашао из света и пребива са Богом, нема више осећања према свету, нити пристрашће према стварима света, премда и има телесне потребе.

170. На делу, у искуству, у сили и истини постоји смрт још пре природне [телесне] смрти, као што постоји васкрсење душе још пре васкрсења тела. Јер, уколико се смртно размишљање уништи бесмртним умом и уколико се смртност истера животом, душа као да васкрсава из мртвих, саму себе видећи чисто као што се виде они који се буде из сна. Она познаје истинитог Бога који ју је васкрсао. Помишљајући на Њега и благодарећи му, она излази из области чула и читавог света, испунивши се неизрецивом радошћу, услед чега се смирује сваки смртни покрет.

171. Једно ми сами уносимо (у спасоносни живот), а друго нам даје Бог. Уколико се више очистимо сопственим трудом и свештеним знојем, утолико ћемо више сијати божанственом светлошћу, све више се чистећи сопственим сузама. Јер, ми од себе приносимо сузе, за које од Бога добијамо светлост скрушености.

172. Приносећи нешто од свог сопственог, многи нису добили оно што обично Бог даје. Речено је јасно из онога што су учинили и што су доживели Каин и Исав. Јер, онај ко своје не принесе са исправном помишљу, са благочастивим расположењем, са вером и великим смирењем, не може да доживи да га Бог

погледа милостиво и да прими оно што му приноси. Не примивши га, пак, Он му не даје оно што обично пружа у сличним случајевима.

173. За свете је свет мртав, као и светски људи. Светски људи иако гледају, не могу да виде добра дела светих људи, нити да схвате, премда слушају, божанствене речи које им предлажу благодаћу Светога Духа. Ни духовни и свети мужеви не могу да виде лукава дела светских људи, нити да схвате њихове страсне речи. Иако гледају, они не виде оно што је у свету. Иако слушају оно што се односи на светске људе, због божанственог стања и расположења у коме се налазе, они као да не слушају, будући да немају осећање према реченоме. Стога не постоји никакво општење између духовних и светских људи.

174. Између таме и светлости постоји очигледна раздвојеност, будући да се не могу мешати: Какву заједницу има свјетлост с тамом?... Или какав дио има вјерни с невјерником (2. Кор. 6, 14-15). Слично раздвајање постоји и између оних који имају Светога Духа и оних који га немају. Јер, духоносци живе на небесима, поставши више анђели неголи људи, а други још седе у прародитељској тами и сенци смрти, приковани за земљу и земаљско. Једне обилно осветљава мислена невечерња светлост, а друге само чулна. Једни виде и себе саме и ближње, а други не знају и не верују да постоји васкрсење мртвих, суд и награда према делима, иако сваки дан виде и себе и ближње како умиру душевном смрћу.

175. Ти сам можеш истински да познаш да ли

у себи имаш Духа Светога по Његовим дејствима у теби, по речи светога Павла: А гдје је Дух Господњи ондје је слобода (2. Кор. З, 17), и још: [А ако је Христос у вама], онда је тијело мртво за гријех, а Дух је живот за праведност (Рим. 8, 10), и још: А који су Христови, разапеше тијело са страстима и жељама (Гал. 5, 24). Они који су се крстили у Духу Светом обукли су се у читавог Христа, постали синови светлости и ходе у невечерњој светлости. Видећи свет, они га не виде, и слушајући светске [ствари] - не чују. За светске људе је написано да гледајући не виде и да слушајући о божанственим стварима - не разумеју и не могу да схвате духовно, с обзиром да им изгледа као лудост. Слично треба размишљати и о онима који у себи имају Духа. Наиме, премда носе тело, они су бестелесни, као што говори апостол: А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама (Рим. 8, 9). Они су мртви за свет и свет за њих, као што о њима говори кроз себе: Мени се разапе свијет и ја свијету (Гал. 6, 14).

176. Човек је двојак, састојећи се из душе и тела. И свет је, слично, двојак, тј. видљив и невидљив. За сваки од њих одговарају посебна дела, по њиховом духу, и посебне бриге и послови. Слично налазим и у виђењима и сновима. Душа машта или мудрује у сну о ономе чиме је заузета и о чему разговара на јави. Уколико сав дан проводи у људским пословима и делима, она ће се испразно бавити њима и у сновиђењима. Уколико се, пак, све време поучава у божанственим и небеским стварима, она ће и за време сна улазити у њих и умудривати се

њима, по пророку који каже: И младићи ваши видјеће виђења (Дап. 2, 17). И она се не вара лажном сновиђењима, него у сну види истину и поучава се откривењима.

177. Уколико се желатељни део душе покреће ка страсти, утеси, насладама и задовољствима овога света, душа види снове који су им слични. И опет, уколико срчани део душе постане зверолик и свиреп према једнородним људима, и у сновима се виде напади звери и гмизаваца, ратови и битке, сукоби и препирање на суду са онима са којима смо у раздору. Најзад, уколико се словесни део душе надима у сујети и гордости, у сну се машта о винућима у ваздух на крилима или седењу на високим столицама судија и старешина народних, те о свечаним изласцима и сусретима.

178. Истинска виђења у сну (будући да их не треба називати сновима, већ виђењима) бивају само код оних чији је ум благодаћу Светога Духа постао једноставан и слободан од сваког притиска са стране страсти (и од ропства њима), чија је једина брига и старање за божанствено, чије све помишљање бива усмерено на будуће награде и уздарја, чији је живот изнад живота осталих, тј. безбрижан, нерасејан, тих, чист, пун милости, мудрости, небеског познања и других добрих плодова, који код њих ничу дејством Духа Светог. Код оних који нису слични њима, снови су лажни и неуредни, пуни обмане и очигледне прелести.

179. Онај ко умртви своју вољу свакако постаје безвољан, лишивши се воље. У живој и самопокретној твари нема ни једне безвољне.

[Безвољна је само] твар без чула и кретања. Растиње се креће некако изнутра и расте, премда се не каже да кретање и узрастање врше по својој вољи, с обзиром да је бездушно. Свака твар која има душу има и природну вољу. Дакле, онај ко умртви своју вољу подвигом и нарочитом пажњом и старањем, те постане безвољан, свакако излази из своје природе. Он више ништа неће својим хтењем, те ништа не чини сам - ни добро, ни лоше.

180. Од оних који су се удостојили да постану једно са Богом, сјединивши се са Њим дејством Светога Духа и окусивши неизрецива Његова добра, нико се не наслађује испразном и, рећи ћу, нечасном и ништавном славом коју пружају људи. Он не жели ни новац, ни скупоцену одећу, ни драгоцено камење (како га називају неразумни људи). Он не воли да прилепљује своје срце или да има пристрашће према пролазном и непостојаном богатству, које се преноси од једног на другог. Он не воли да је познат цару и начелницима, који у ствари нису истински начелници, властодршци и господари, будући да њима владају и господаре многе страсти. Он их и не сматра великим и високим и не мисли да својом блискошћу могу друге обући у славу. Он не жели да буде близак ни са другим, познатим и славним у овоме свету, као што нико од богатих не жели да постане сиромашан, или као што нико од великих и славних властодржаца и господара не жели да постане презрен и ништаван, без части и славе.

181. Онај ко много говори устима, у својој молитви није лако да позна све што говори. Онај,

пак, ко се моли са мало речи може да позна шта говори на молитви. Онима који не познају све добро шта говоре наложено је да много говоре, а они који су научили да познају шта говоре на молитви не могу да говоре много како се не би расејавали умом. Нема потребе да се Богу много говори. Напротив, треба говорити са разумним поимањем онога што се говори. Уосталом, уколико не постане причесник Духа Светога, човек уопште не може да се моли са разумним поимањем. Један од великих отаца је рекао да душа не може да се моли са разумним поимањем уколико се не сједини са Богом кроз Господа Исуса Христа у Духу Светом. Ми се молимо као што доликује једино силом Духа Светога. Онај ко мисли да се на прави начин моли и без Духа Светога у ствари хули на Њега, чак и да Бога прославља у песмама, с обзиром да је нечист и да се још није сјединио са Богом.

182. Онај ко стално гледа на чулно сунце и без своје намере трпи промену у гледању, тј. почиње да гледа другачије, с обзиром да не може ништа друго од видљивог да види, већ у свему види само сунце. И онај ко својим умом и срцем свагда гледа на умно Сунце правде и без своје намере трпи промену у умном гледању, стога што више ништа од земаљског не може да замишља, већ у свему види јединога Бога.

183. Једном су светог и блаженог Симеона питали какав треба да буде свештеник. Он је одговорио: "Ја сам недостојан да будем свештеник, али добро знам какав треба да буде свештеник. Најпре, он треба да је чист не само телом, него и душом, туђ сваком греху. Затим, он

треба да је смирен не само по спољашњем држању и владању, већ и по унутрашњем настројењу. Стојећи пред свештеном и светом трпезом и чулно видећи свете дарове, он треба мислено да сагледава Божанство. Штавише, он треба да стекне Онога ко је невидљиво присутан у даровима, свесно га имајући у свом срцу, како би са смелошћу могао да узноси мољења Богу, те да, беседећи као са пријатељем, говори: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје (Мт. 6, 9). Јер, поменута молитва показује да онај ко је изговара у себи има Сина Божијег по природи, заједно са Оцем и Светим Духом. Ето каквог сам презвитера ја видео. Опростите ми оци и братијо".

184. Подстакнут љубављу према ближњем и општом коришћу, он је [још нешто] испричао, наводно о неком другом, а у ствари сакривајући себе и бежећи од славе људске: "Ја сам чуо од једног монаха свештеника, који је према мени имао велико поверење, да никада није литургисао уколико није видео Духа Светог, као што га је видео када су га рукополагали и када је митрополит над његовом главом читао молитву свештеничког посвећења, док је Молитвослов био положен на његову смирену главу. Ја сам га упитао како га је видео и у ком облику. Он је рекао да је био једноставан и безобличан, као светлост. Видевши оно што никада није видео и задививши се, он је почео у себи да размишља о чему се ради. А Он му је тајанствено, али разговетним гласом рекао: "Ја силазим на пророке и апостоле и садашње изабранике Божије и светитеље. Јер, ја сам Свети

Дух Божији". Њему слава и сила у векове векова. Амин".

 ПОДВИЖНИЧКО СЛОВО СТАРЦА СИМЕОНА

ПОБОЖНОГ

  1. Брате,[1] на самом почетку свог одречења

од света потруди се да у себи насадиш добре врлине, како би и братству био користан и како би те Господ на крају узвисио. Немој према игуману имати нарочиту смелост, нити од њега тражи посебну част. Немој успостављати пријатељство са најзначајнијима у обитељи, нити се задржавај у њиховим келијама, знајући да ће иначе страст таштине почети да пушта корење у теби, при чему би и настојатељу постао мрзак. Који разуме нека разуме. Седи у миру у својој келији, ма каква била. Ипак, онога ко хоће да те посети и поразговара с тобом немој одбити ради очувања побожности. Јер, по савету оца беседећи са њим, ти нећеш претрпети штету, чак и да је од противних, тј. уколико није сагласан са тобом ни у правилу, ни у мислима.

2. Увек треба имати страх Божији и свакодневно разматрати и расуђивати шта је добро или рђаво учињено. Добро, пак, треба предавати забораву, како не би упао у страст таштине, а због супротног треба проливати сузе са исповешћу и напрегнутом молитвом. Поменути суд над собом врши на следећи начин: пошто прође дан и почне вече, почни да говориш са собом и запитај се како си, уз помоћ Божију,

провео дан. Да ли си неког осудио, или си неког увредио речју, или неког саблазнио, или страсно погледао на нечије лице, или си био непослушан настојатељу у свом послушању, занемаривши га, или си се разгневио на некога, или си на (црквеном) сабрању свој ум занимао нечим некорисним, оптерећујући се богослужењем из лењости и излазећи из цркве и са правила? Чак и кад би се нашло да си у свему набројаном невин, што је немогуће, будући да нико није чист од скверни макар и један дан само живео (Јов 14, 4) и будући да се нико не може похвалити да има чисто срце (Прич. 20, 9), ипак са многим сузама завапи Богу: "Господе, опрости ми све што сагреших речју и делом, у знању и незнању, будући да у многоме грешимо и не знајући".

3. Своме духовном оцу треба свакодневно да исповедамо сваку помисао. Оно што он буде говорио треба примати као из уста Божијих са пуним убеђењем (у његову непроменљиву истинитост). Никоме другоме не треба да причаш шта си питао оца и шта ти је одговорио, утолико мање се распитујући да ли ти је добро рекао и шта треба да учиниш да би се излечио. Јер, нешто слично би било неверје према оцу своме и погубно за душу. Оно се обично среће код почетника.

4. На све у општежићу треба гледати као на свете, а само себе самог сматрати грешним и последњим, држећи да ћеш од свих који се спасавају само ти бити осуђен на вечне муке у онај дан. Стојећи на служби, стално размишљај о реченоме, и немој престајати да плачеш са срдачном скрушеношћу, не обраћајући пажњу на

оне који се саблажњавају и подсмевају. Једино уколико приметиш да скрећеш у таштину, ти излази из цркве и речено чини у тајности, опет се потом брзо враћајући на своје место. Речено је за почетнике веома корисно, нарочито у време Шестопсалмија, читањаПсалтира и поука и у време Божанствене литургије. Пази, међутим, те никог немој осуђивати. У уму своме положи да те они који те виде како плачеш сматрају великим грешником и моле се за тебе. Уосталом, непрестано помишљајући и чинећи речено, ти ћеш стећи велику корист и привући Божију благодат, поставши судеоник божанственог блаженства.

5. Немој никоме ићи у келију, изузев код игумана, па и код њега што ређе. Уколико желиш да га питаш о некој помисли, приђи му у цркви. Са црквене службе иди право у своју келију и потом на дело свог послушања. После повечерја, положивши поклон игуману и испросивши молитве, опет са спуштеном главом и ћутањем жури у келију. Боље је рећи једно Трисвето са пажњом и отићи на спавање, неголи четири сата провести у бескорисним разговорима. Уосталом, божанствено осијање прати скрушеност и духовни плач. А када оно дође, одгоне се лењост и немоћ.

6. Немој ни са ким имати посебну љубав, нарочито са почетником, макар ти се његов живот и чинио врло добрим и нимало подозривим. Јер, дешава се да духовна љубав често пређе у страсну и постаје узрок многих некорисних скорби. Речено се највише дешава са онима који се ревносније подвизавају. Уосталом,

смирење и чиста молитва уче како да се поступа. Подробно говорити о реченоме не сматрам умесним. Који разуме нека разуме.

7. У односу према сваком брату у општежићу треба бити као туђ и странац, нарочито уколико си са неким у светском животу био познат. Међутим, све треба волети, притом подједнако. На побожне и подвижнике треба гледати као на свете, а за немарне, као што сам ја, треба се приљежно молити. Уосталом, као што смо и раније показали, ми све треба да сматрамо светима, трудећи се да се плачем очистимо од страсти. Осветивши се благодаћу, ми ћемо на све гледати подједнако и удостојити се блаженства чистих срцем.

8. Савршеним одвајањем од света, које је прилично твом имену, сматрај потпуно умртвљење своје воље, те беспристрасност према родитељима, сродницима и пријатељима, коју прати савршено одрицање од њих.

9. [Реченоме] још треба додати обнажење себе од свега имања кроз раздавање сиромашнима, по речи Господа, који је рекао: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19, 21), и стварни заборав свих лица која си срдачно волео телесном или духовном љубављу.

10. Такође, [треба додати] и исповедање свих скривености срца твог и свега што си у прошлости учинио, твом духовном оцу или игуману, као самом Богу, који испитује срца и утробе. И Јован је крстио крштењем покајања и сви су ишли да му исповедају своје грехе (Мк. 1, 4-5). Од реченога бива велика радост у души и

олакшање савести, по пророчкој речи: Кажи ти најприје гријехе своје, да се оправдаш (Ис. 43, 26).

11. Затим, [треба додати и решеност] да се у помисао стави убеђење да су после ступања у обитељ умрли твоји родитељи и пријатељи. Оцем и мајком треба сматрати само Бога и настојатеља. Стога од њих више ништа не треба тражити од телесних потреба. Уколико ти они по свом старању и пошаљу нешто, ти прими и помоли са за њих због њихове бриге о теби, а послано дај у гостопримницу или болницу са смирењем, с обзиром [да чиниш нешто што је одлика] последњих, а не савршених.

12. Свако добро дело чини са смирењем, сећајући се речи Господње: Кад извршите све што вам је заповјеђено, говорите: Ми то непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17, 10).

13. На сваки начин се чувај да не примаш Свето причешће уколико имаш нешто против некога, чак и у виду помисли, све док се са њим потпуно не измириш путем покајања. Уосталом, молитва ће те научити.

14. Свакодневно буди спреман на подношење сваке скорби, помишљајући да оне представљају избављење од многих дугова, свагда за њих благодарећи Светога Бога. Ето како се стиче непостидна нада, по речи великог апостола: Знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује (Рим. 5, 3-5). Јер, по нелажном обећању, оно што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (1. Кор. 2, 9) јесте наслеђе

оних који, уз помоћ Божију, показују пуно трпљење у скорбима. Уосталом, без благодати ништа не може да се учини као што треба.

15. У својој келији немој имати никаквих ствари, чак ни иглу, изузев рогоже, овчије коже, расе и онога у шта се одеваш (ноћу). Уколико је могуће [избегни] чак и подножје. Има шта да се каже о свему, али онај ко разуме нека разуме.

16. Од игумана немој тражити ништа што није установљено по уставу. Чак и речено узми само када те позове и сам ти преда, никако се не саглашавајући са помишљу која те наговара да промениш оно што ти је дато. Ма шта било, прими га са благодарношћу, као од Бога, будући задовољан. Немој помишљати да нешто друго купиш за себе, будући да је слична мисао неумесна. С обзиром да се одећа прља, треба је прати два пута годишње. За речено време треба испросити, слично сиромаху и туђинцу, са свим смирењем од другога брата нешто чиме би се оденуо. Када се опрана одећа осуши на сунцу, треба је опет облачити са благодарношћу. Слично треба поступати и са расом и свим другим.

17. Труди се по могућностима (без лењости) на делу послушања, а у келији прилежи на молитву са пажњом, скрушеношћу и честим сузама, не слажући се у срцу са помислима да си се преморио, те да због телесног труда унеколико треба да одузмеш од молитвеног труда. Ја ти кажем да си изгубио нешто велико уколико те превелики труд на делу послушања одвоји од молитве. И заиста је по реченоме.

18. Пре свих долази у цркву на богослужење и

после свих одлази, изузев крајње нужде, нарочито на јутрењу и Литургији.

19. Свако повиновање треба да имаш према свом игуману, који те је и постригао. Испуњавај без размишљања оно што ти налаже, све до смрти, чак и када ти нешто изгледа немогуће. И бићеш подражавалац Онога ко је био послушан до саме смрти, до крсне смрти. Треба у свему слушати не само игумана, него и сву братију, и онога коме је наложено да се стара о послушањима. Уколико ти, пак, наложи нешто што превазилази твоје снаге, учинивши поклон, ишти снисхођење. И уколико га не покаже, принуди се да испуниш оно што ти је речено, сећајући се да се Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12).

20. Са скрушеним срцем припадај ногама све братије као ништаван, непознат и готово непостојећи. Онај ко се буде на речени начин обраћао са свима, и држао се реченог живота биће, смем да кажем, прозорљив и предсказиваће много [ствари] уз помоћ благодати. Он се моли и за сагрешења друге братије, пребивајући нерасејан пристрашћем према вештаственом. Јер, духовна божанствена љубав му не дозвољава да склизне у нешто слично. Предсказивање није чудесно дело. Оно често бива и од демона. Онај ко разуме нека разуме. Уосталом, дешава се да онај ко почне да исповеда или прима помисли других бива лишен поменутог дара, будући да је заузет расуђивањем о помислима других. Међутим, уколико из великог смирења престане да слуша и говори о реченоме, њему се враћа претходно

устројење. Зашто се речено дешава, зна једино Бог. Ја, пак, обузет страхом, не смем да говорим о реченоме.

21. Имај свагда ум у Богу, и за време сна и у будном стању, при јелу и разговору, за рукодељем и сваким другим делом, по речи пророка: Провиђам Господа преда мном свагда (Пс. 15, 8). Сматрај себе грешнијим од сваког човека. Јер, уколико слична помисао дуго занима ум и срце, обично се унутра јавља неко осијање светлости, као неки зрак. И уколико је више иштеш са крепком пажњом, нерасејаном мишљу и великим трудом и сузама, утолико постаје јаснија. Постајући јаснија, она се више воли, а вољена очишћује. Чистећи, она чини [човека] боговицем, просвећујући га и учећи да разликује добро од зла. Уосталом, брате, неопходан је велики труд да се, уз помоћ Божију, благодатно осијање потпуно усели у душу и осветљава је, као месец ноћни мрак. Нарочито треба пажљиво гледати да се не прокраде прилог помисли таштине и самомнења, тј. да се не осуди неко ко чини нешто неприлично. Јер, видећи да се душа преко усељења благодати и успостављања мирног стања ослободила страсти и кушања, демони обично у њу полажу сличне помисли. Међутим, помоћ од Бога долази и разгони њихове замке. Нека у теби буде непрестани плач, не знајући за ситост у сузама. Пази да не пострадаш и због превелике духовне радости и умилења. А пострадаћеш уколико помислиш да су плод твог сопственог труда, а не благодати Божије. У супротном ће бити узети од тебе, те ћеш их у молитви искати и нећеш наћи.

И познаћеш какав си дар благодати изгубио. Господе, немој никада дозволити да се лишимо твоје благодати. Уосталом, брате, уколико се речено и деси са тобом, положи на Бога немоћ своју и уставши подигни руке своје, те говори у молитви: "Господе, помилуј ме грешнога, немоћног и јадног, и пошаљи ми благодат своју, не дозвољавајући да се искушавам више него што могу. Види, Господе, у какву бездушност и у какве помисли су ме бацили моји многи греси. Господе, мене не може да оправда мисао да је моје самомнење [умишљеност], које је узрок лишавања твоје благодатне утехе, дошло од демона. Јер, ја знам да им се они који са топлом усрдношћу творе вољу твоју лако супротстављају. Нису ме искушали они, него моја сопствена грешна расположења, која се крију у срцу моме. Кајем се за све, Господе, и молим те, уколико ти је благоугодно и за мене корисно, да опет уђе благодат твоја у слугу твога. И ја ћу се, видећи је, радовати са умилењем и плачем, будући просвећен увексветлим њеним сијањем и будући чуван од скверних помисли и сваке зле ствари, до свих рђавих дела и речи, којима свакодневно грешим у знању и незнању. Ја ћу се крепити у смелости пуној наде пред тобом и одсецањем властите воље, Господе, у скорбима које се свакодневно дешавају слузи твоме од демона и људи, помишљајући на добра која су уготовљена онима који те љубе. Јер, ти си рекао, Господе, да ће добити ко иште, и наћи ко тражи и да ће се отворити ономе ко куца (Мт. 7, 7). Реченоме додајући, брате и друго што ти Бог положи у срце, трпељиво пребивај у молитви, не

раслабљујући се досадом и мрзовољом. И благи Бог те неће оставити.

22. У келији коју си у почетку добио од настојатеља трпељиво пребуди до краја. Уколико помисао почне да те смућује због њене старости или опасности од пада, ти се поклони настојатељу и реци му је са смирењем. И уколико те послуша, радуј се, а уколико не - опет буди благодаран, сећајући се Владике свога, који није имао где главу да заклони. И више немој понављати молбу. Јер, уколико ти два, три или четири пута досађујеш настојатељу (и не будеш удовољен), најпре ће се у теби родити дрскост према њему, затим неповерење и најзад презир (услед чега ће се твој живот распасти). Стога, уколико хоћеш да проводиш миран и тих живот, немој од настојатеља тражити ништа што задовољава телесне потребе. При твом ступању у монаштво у почетку, о реченом уопште није било речи. Ниси ли ти, напротив, обећао да ћеш храбро, по заповести Божијој, подносити туђи презир и понижење? Дакле, уколико хоћеш да сачуваш веру и љубав према свом настојатељу и да га увек гледаш као светог, одржи следеће три ствари: немој тражити од њега оно што служи за телесни покој, немој себи дозвољавати смелост пред њим и немој често ићи код њега, као што неки чине, наводно ради користи од његових поука и руковођења. Јер, речено дело није монашко, већ људско. Уосталом, ја га не осуђујем. Реченоме додај [старање] да од њега не скриваш никакву помисао која ти долази. Уколико се будеш придржавао наведенога, ти ћеш без буре препливати море живота и нећеш

престати да сматраш свога оца светим, ма какав био. Уколико у цркви приђеш свом оцу да питаш за неку помисао, те нађеш да те је неко други предупредио истим поводом или неким другим, и увидиш да се на тебе не обраћа пажња, пази да се не ожалостиш и да не помислиш нешто неприлично. Напротив, стани далеко са стране и сачекај, скрстивши руке, док са другим не заврши разговор и позову те. Дешава се да оци нарочито слично поступају да би нас испитали или загладили раније наше погрешке у сличним околностима.

23. За време постова треба да се држиш следећег правила: за велики пост прескачи два дана, изузев уколико се деси празник, субота или недеља. У друге постове прескачи један дан, а у остале дане године једи једном дневно, изузев суботе, недеље и празника, премда не до ситости.

24. Старај се да за цело братство будеш поучан пример у свакој врлини, у смирењу, кротости, милостивости и послушности чак и у ништавним стварима, у негневљивости и непристрасности, у оскудољубљу и умилењу, у незлобивости и нељубопитљивости, у једноставности нарави и устрањивању од сваког човека, у посећивању болесних, у тешењу тужних, у доступности онима који траже корист у разговору по Богу (будући да је љубав већа од молитве), у сажаљивости према свима, у избегавању таштине, дрскости, изобличавања, захтевности у односу на настојатеља и других надлежних, чувајући поштовање према свим свештеницима, у пажњи на молитви, у искреном

настројењу и љубави према свима, у избегавању љубопитљивог изучавања Писма ради славе, чему ће те научити молитва са сузама и просвећење благодаћу. Уколико те неко пита о нечем приличном, поучи га о богоугодним и богоприличним делима како ти да благодат, са свим смирењем, из искуства живота наводно неког другог, не будући ташт у помисли. Немој одбијати ни онога ко од тебе тражи лека против неке помисли, већ прими његова сагрешења, ма каква била, молећи се за њега са плачем (што је знак савршеног састрадавања и љубави). Такође, немој одбијати од себе онога ко ти долази под изговором избегавања штете од слушања сличних ствари. Дејствујући из љубави, уз помоћ благодати Божије, ти нећеш претрпети никакву штету. Уосталом, да други не би имали штету, разговор (тј. примање помисли и савети о њима) треба водити на тајном месту. Уколико се, пак, као човек, и подвргнеш нападу неке помисли (што се неће десити уколико си се удостојио дејства благодати), ипак немој престати да помажеш, будући да нисмо научени да тражимо своју корист, него корист многих, како би се спасли (1. Кор. 10, 33). Треба да знаш да на себи имаш дејство благодати уколико заиста почнеш себе да сматраш грешнијим од свих људи. Буди безбрижан (за земаљско) и оскудољубив, те ћеш се удостојити реченога. Како, пак, бива све речено, не умем да кажем - Бог зна.

25. Часове бдења проводи на следећи начин: два сата читај (отачке књиге), два сата се моли у умилењу са сузама (сам, а не по молитвенику), затим додај канон који хоћеш

(из Осмогласника[Октоиха] дневни, или из Месечника [Минеја], или општи покајни), и дванаест псалама, најзад, на крају, ако је угодно, молитву: "Нескверна, Беспрекорна"... и молитву светог Евстратија: "Величајући, величам те"... Речено важи за случај кад су ноћи велике. А када су ноћи краће, и след молитава нека буде краћи, по сили коју ти је дао Бог. Јер, без Њега се ништа добро не може учинити, као што говори пророк: Од Господа се управљају кораци човека (Пс. 36, 23), и као што је рекао Господ: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Никада не треба да се причешћујеш без суза.

26. Једи оно што се предлаже, ма какво било. Слично нека буде и са вином, без роптања, држећи се уздржања. Уколико живиш сам, због немоћи једи сирово зеље (поврће, салате) са маслинама. Уколико ти неко од братије пошаље неко вариво, прими га са благодарношћу и смирењем, као странац, појевши га, ма шта било. Оно што остане пошаљи другоме брату, убогом и побожном. Уколико те неко позове на угошћење, једи све предложено, премда по мало, по заповести, држећи се уздржања. Уставши са трпезе начини поклон ономе ко те је позвао, по обичају странаца и сиромаха, заблагодаривши му речима: "Нека ти Бог узврати, свети оче". Труди се да ништа не говориш, чак и кад би могао понешто корисно да кажеш.

27. Уколико ти дође неко од братије кога је повредио настојатељ, управитељ или неко други, утеши га речима: "Веруј ми, брате, да ти се ствар десила ради твог испитивања. Често се и мени

слично дешавало и ја сам због малодушности био тужан. Међутим, пошто сам се убедио да ми се речено дешавало због испитивања, ја сам га подносио са благодарношћу. И ти поступај слично. Немој се жалостити, већ се, напротив - радуј сличним скорбима". И чак уколико би он упао у прекоревање и окривљавање (оних који су га растужили), ти га немој одбацити, већ се постарај да га утешиш по даној ти благодати. Јер, постоје многи начини расуђивања (који су пригодни за речену ствар). Према стању брата и његове помисли, ти му приђи и помогни му. И немој га никако неизлеченог отпуштати од себе.

28. Уколико је неки брат болестан и деси се да га дуго времена ниси посетио, ти га, желећи да га посетиш, најпре обавести и реци: "Веруј ми, оче свети, да сам тек сад сазнао за твоју болест и молим те да ми опростиш". Потом сам отиди и, дошавши, начини поклон, те после молитве реци: "Како си, оче свети? Како те милује Бог". Потом седи, сложи своје руке и ћути. Уколико и други буду код њега, дошавши у посету, пази да ништа не говориш ни из Писма, ни из науке, како после не би био тужан. Речено се најчешће дешава са најпростијом братијом.

29. Уколико се деси да си угошћен за трпезом заједно са другом побожном братијом, све што је предложено треба да једеш без размишљања, ма шта поставили. Уколико ти је неко дао заповест да не једеш рибу или нешто друго што је предложено, а онај ко ти је забранио седи у близини, приђи и замоли га да ти дозволи да једеш речено. Уколико га, пак, нема или знаш да ти не би разрешио, али нећеш да смутиш оне са

којима седиш за трпезом, једи без колебања, а после му све кажи, тј. како и зашто си поступио, иштући опроштај. А уколико нећеш ни једно ни друго, боље је да уопште не идеш у госте, од чега ћеш добити два добра плода: избећи ћеш демона сујете и братију ћеш избавити од смућења и непријатности. Међутим, уколико се ради о дебелој братији, ти одржи дату ти заповест. Уосталом, боље је и пред њима јести по мало од свега. Слично поступај и при утеси све братије (тј. када неко за сву братију предлаже трпезу) по апостолу који заповеда да једемо све што нам се принесе, ништа не испитујући савести ради (1. Кор. 10, 27).

30. Уколико неко од братије покуца на врата док твориш молитву у својој келији, ти му отвори и, севши, поговори са њим са смирењем о ономе што он предложи од душекорисних ствари. Уколико је, пак, оптерећен тугом, постарај се да га утешиш речју и делом. Потом, кад се удаљи, затвори врата и заврши своју молитву, наставивши од места на коме си био прекинут. Јер, утеха и излечење оних који долазе јесте једнозначна са измирењем (оних који су у непријатељству). Уосталом, са световњацима треба поступати другачије: са њима треба разговарати тек по завршетку молитве.

31. Уколико те за време молитве нападне страх, или се чује лупњава, или засија светлост или се деси нешто друго, немој се смутили нити уплашити, већ пре буди у њој још дуже неголи што је уобичајено. Јер, сметеност, страховање и ужасавање бива од демона како би се ти помео и раслабио, те оставио молитву. Њихов циљ је да

ти слична смућења пређу у навику како би те сасвим узели у своје руке и померали како хоће. Међутим, уколико ти за време молитве засија нека друга светлост, коју ја нисам способан да опишем речима, од које се душа испуњује радошћу и од које се рађа жеља за добрим, а сузе умилеља почињу да теку, знај да се ради о Божијој посети и заступништву. Уколико се слично стање одужи, ти обрати свој ум на нешто земаљско и смири се, како због обиља суза сам себи не би изгледао бољим него што јеси. Пази да никада не остављаш молитву из страха од непријатеља. Уплашивши се од страшилишта, дете бежи у наручја оца или мајке, напуштајући сваки страх. И ти потеци Богу молитвом, те ћеш избећи страх који наносе демони.

32. Уколико ти, док седиш у келији, дође неки брат и запита о телесној борби, немој га отпустити празног, већ му са умилењем буди од користи оним што ти да благодат Божија и што си стекао из сопственог искуства. И тек потом га отпусти. И кад буде излазио, поклони му се и кажи: "Веруј ми, брате, да се уздам у човекољубље Божије да ће отићи од тебе та борба, једино не треба да се предајеш и да се раслабљујеш (тј. попушташ)". Пошто изађе, ти замисли његову борбу и подигни своје руке Богу, помоливши се за брата са сузама и уздисајима, говорећи: "Господе Боже, који нећеш смрти грешника, устрој ову ствар како сам знаш на корист овоме брату". И видећи његову веру према теби и твоје састрадавање за њега из љубави и искрену молитву за њега, Бог ће му олакшати борбу.

33. Све речено, брате, јесте погодно за буђење и укрепљење умилења. Њега иначе треба испуњавати са скрушеним срцем, трпљењем и благодарењем. Јер, у њему је узрок суза, очишћење од страсти и прави пут у Царство небеско. Царство небеско јесте наслеђе оних који се подвизавају и само га подвижници задобијају. Уколико испуњаваш речено, савршено ћеш напустити раније навике и расположења, а може бити да ћеш се ослободити и самих узрока помисли. Јер, обично тама уступа пред светлошћу и сенка пред сунцем. Онај ко речено занемари у почетку, упада у раслабљеност и радозналост (занимајући се ништавним стварима), лишавајући се благодати и следствено упадајући у зле страсти. Он познаје своју немоћ (тј. пројављује немоћ и на опиту је упознаје), будући пун бојазни и страшљивости (једно не може, друго није у стању, иако је био дужан да их испуни). Онај, пак, ко испуњава речено не треба да мисли да га испуњава властитим силама, већ све треба да приписује благодати Божијој. Он најпре треба да се очисти многим сузама и прими осијање божанствене светлости (која се неће смањити макар је читав свет примио), те да са љубављу мислено пребива у будућем и сагледава га, као што му показује Бог. Он треба да се радује духовном радошћу по Апостолу, који говори: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23).

34. Онај ко је стекао речено нека пази на себе и пажљиво прати прилоге помисли. Јер, онај ко живи међу људима не може, чини ми се, да их

избегне, нарочито прилоге зависти и таштине, будући да га хвале световњаци због његовог славног живота и презира видљивих ствари. Дешава се понекад да видећи и слушајући како неко поступа неприлично, упада и у неприметно осуђивање. Стога он треба да се чува од радозналости о ономе што игуман и његови помоћници говоре или чине. Уколико, пак, побеђен страшћу, помисли или каже нешто са радозналошћу (тј. оно што је сазнао или да би нешто сазнао), нека се исправи покајањем. Нека он пази на себе и за време стајања у цркви, и за време испуњавања дела послушања. Јер, помисли таштине и у речено време обично нападају ревнитеље доброг поступања, нашаптавајући им да добро пазе на псалмопојање, да се моле без лутања ума, да друга братија лута помислима и да само они пребивају у умозрењу које буди духовно појање (певање псалама), те да мислено подражавају анђелске чинове. Међутим, речено је очигледно једино Богу и онима који су једнаког устројења као и они анђели. Дешава се да их помисли искушавају и на други начин, тј. осуђујући их или ублажавајући их. Уосталом, све речено ти можеш избећи уколико се чуваш и пазиш на себе са смирењем, љубављу, исповешћу и непристрасношћу.

35. Старај се да никог не ожалостиш ни речима, ни делом. Напротив, теши колико можеш, чак и оне које су други ожалостили. Ипак, никад немој да мислиш да си победио замке ђавоље, нити буди сујетан. Јер, њих не може да победи људска природа, већ само

благодат Божија. Они који живе у братству и потчињавању настојатељу треба да поступају као што је речено. O љубитељима тиховања (тј. онима који живе усамљено), не могу ништа да кажем. Уосталом, судећи по ономе што сам рекао, нека свако закључи и оно што је својствено тиховатељима. Тиховање захтева строжији и пажљивији живот.

36. Уколико си стекао пуну веру према неком од братије из општежића и исповедаш му помисли, пази да га никад не напустиш. Ти му свакодневно одлази и откривај помисли које наилазе и смућују те. Требало би да сви иду игуману да се исповедају. Међутим, неки неће да откривају своје помисли игуману због своје немоћи и неверја према њему. Стога ја и говорим из снисхођења. Уосталом, ти не треба да прелазиш од једног ка другом, слушајући непријатеља нашег који обично тајно нашаптава, да не оптерећујеш брата који прима твоје помисли честим долажењем, или да је стидно да често о себи говориш исте ствари, те да стога престанеш да идеш код једног и да пређеш код другог. Јер, уколико не послушамо речена наговарања, већ наставимо да идемо код првог, ми ћемо стећи према њему још већу веру и добити још већу корист и од његовог живота и од његових речи. За поменути живот нас нико неће прекоревати, већ ће, напротив, сви хвалити постојаност у чувању вере према њему једином. Уколико занемаримо често откривање својих помисли упашћемо у веће страсти и потом, стидећи се да их откријемо, упасти у јаму безнађа. Уколико пођемо код другог духовника

(што није дозвољено) који је у истом општежићу, сва братија ће нас осудити што смо оставили веру према претходном, а и Бог ће нас снажно осудити за речено. И сам духовник коме прелазимо свакако ће помислити да ћемо најзад и у односу на њега слично поступити. А свакако ћемо и поступити. И навикнувши се да прелазимо од једнога другоме, ми никада нећемо престати са прелажењем. Почећемо да распитујемо где се налазе стубници, затворници, тиховатељи и да одлазимо њима да се исповедамо, такође прелазећи од једног ка другом и губећи веру према свакоме. Најзад ћемо изгубити веру према свима, никоме не верујући и будући у свему неуспешни. И што је још несретније, потпашћемо под општу осуду и клетву. Стога се постарај да останеш до саме смрти у несумњивој вери према духовнику коме си се исповедао спочетка. Јер, као што сам рекао, уколико га презреш и пређеш ка другоме, упашћеш у многа искушења, почећеш да слично осуђујеш и све друге, сам себи припремајући пут у погибао. Но, Господе, Господе, избави нас од сваког неверја и подозривости и покри нас својом Божанственом благодаћу.

37. Можда ћеш и ти стећи ученике који ће имати веру према теби и који ће ти исповедати своје помисли. Уколико видиш да разговарају са неком побожном братијом, пази да се не саблазниш. Јер, демони и онима који исправно живе и добро управљају својим делима тајно нашаптавају да слични ученици не ходе исправно и у простоти срца, да код нас долазе да исповедају своје помисли без истинске вере

према нама, те да се покривају лицемерјем са циљем да уходе нашу слободу. Нашаптавајући нам речено, они буде незадовољство и неповерење према таквим ученицима. Ти, пак, немој да примаш сличне помисли када демони почну да ти их полажу, већ се са свом простотом и љубављу, ради Бога и ради самог добра, постарај да их исправиш и да им душевно будеш од користи, сматрајући њихов успех својом сопственом славом.

38. Уколико неки од твојих ученика стекне неповерење према теби, размотри узроке и поводе, који могу бити разноврсни. Он се или надуо, помисливши да је достигао савршенство и упавши у гордост, избегавајући да се више зове ученик и пожелевши да се сврста у учитеље, или се удебљао (тј. предао немару), заволевши тело и зажелевши да живи у пуној телесној угодности, или си ти раније њега волео више, а потом си заволео друге, те је пао у завист, или жели рукоположење а ти га ометаш, по делима која ти исповеда сматрајући да је недостојан свештенства, или му претпостављаш неког другог који је дошао после њега (будући да нешто слично изазива велику скорб код онога ко жели и не добија, нарочито уколико ти је дошао од младог узраста и ти си га по Богу јако волео), или си му некада, да би га подстакао на уздржавање од страсти, обећао да ћеш дати дозволу за рукоположење (с обзиром да духовници често имају обичај да младима дају обећање рукоположења како би их одушевили да одсеку наклоност коју, по злој навици имају, према извесним страстима), па је због своје

недостојности није добио, иако се надао због твог обећања, да би потом прешао на завист и изобличења против другог брата, која се спокојно не могу ни чути, а камоли изрећи. Осим реченога, бивају и други узроци неверја. На пример, када неко због немара упадне у слагање (са рђавим помислима) или у стварне грехе, те се из таштине стиди да их исповеди, а кроз ћутање постепено долази до савршеног неверја (своме оцу), или када те неко осуди и одвоји се од тебе, видећи да се налазиш под утицајем неке страсти. Признак њиховог одвајања од тебе, уколико си опитан, биће ти изглед њиховог лица или (уколико ти је речено неизводљиво) промена у уобичајеном спољашњем изгледу. Било да га учиш, или изобличаваш, или тешиш, он показује изглед као да прима твоје поуке, иако их, очигледно, прима слухом, али не и срцем. Јер, [твоје речи] су му непријатне и он их исмејава или се раздражује против њих. Дешава се да му, желећи да испиташ да ли је чист од страсти, наредиш да се причести или да нешто друго учини и он се одмах, без икаквог размишљања, сагласи како га не би изобличио. Лек за сличне јесте усрдна молитва Богу са сузама, умножење љубави, често саветовање, телесно успокојење и свагдашњи разговори, понекад кротки и сладосни, а понекад строги и изобличавајући, према прилици, како би послушали и смекшала се њихова нарав.

39. Уколико твој ученик каже за неку братију да су побожни и похвали их, ти прећути. Уколико те запита за њих, ти са смирењем одговори: "Веруј ми, оче, не знам. Будући малоуман, ја сам

дужан да пазим на свој немар. Сви други су свети и добри. Уосталом, свако ће пожњети оно што посеје". Ти немој никог посебно хвалити, нити осуђивати, нарочито уколико твом ученику дође помисао да према некоме имаш посебну веру. На речени начин он ће се исправити и избавити од поменуте помисли.

40. Уколико чујеш да два млада брата имају љубав међу собом у простоти срца, која је [потом] прешла у страсну рђаву љубав, и осетиш потребу да пресечеш њихову међусобну пристрасност при њиховим честим доласцима код тебе, пази да добро расудиш како треба да водиш разговор са њима да им, уместо користи, не би учинио штету. Дакле, уколико мислиш да нешто од оног што ти је речено личи на истину, позови једног од њих и разговарај са њим са истинском љубављу, са срдачним лицем и душевном пријатношћу. Причај му о многим и разним предметима и у своју реч прикривено унеси понешто о поменутој страсти. Потом му реци: "Ми, брате, треба да смо пажљиви стога што ходимо међу замкама и што не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века, против духова злобе (Еф. 6, 12), те наш непријатељ као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Петр. 5, 8). Он је већ многе велике подвижнике победио у борби. Утолико лакше ће савладати оне који су, слично мени, немарни. Пази на себе и чувај се од слагања са разним помислима, нарочито од дружења са неким братом, како се не би уплео у раније грехе, или чак и горе". Потом додај још понешто о другим корисним

стварима како би расејао свако подозрење и отпусти га. Другог, међутим, уопште не дирај. Уколико је онај са којим си разговарао делатан човек и истински духовни подвижник, он ће се на основу твојих речи разићи са њим. Он ће њихово дружење оставити или ради вере према теби, или ради стида, или ради таштине, или ради страха (што обично јесу разлози због којих неко, уз помоћ благодати Божије, без труда и подвига напушта неку страст). Међутим, уколико видиш да узајамно пристрашће младих остаје као и раније, ти позови другога, можда мање страсног, те му причај као и првоме, или чак и више. Потом додај и следеће: "Ја сам чуо да имаш љубав према некоме. Знајући вас обојицу, уверен сам да је љубав међу вама духовна. Ипак, да се не би други саблажњавали, послушај ме и, уколико имаш љубав и веру према мени, престани да разговараш са братом и да седиш насамо са њим. Јер, и игуман има добро мишљење о теби и намерава да те предложи за рукоположење". Затим почни да грдиш и прекореваш другога, говорећи да нема страха Божијег и да припада броју телесних људи. Реченим ћеш га орасположити да одустане од страсти или из духовне побуде, или из страсти таштине, тј. ради рукоположења, које си му помињао.

   

  

НАПОМЕНЕ:1.Следеће подвижничко и наравоучењско слово не припада Светом Симеону Новом Богослову, него његовом старцу - Симеону Побожном.

ПРЕПОДОБНИ НИКИТА СТИТАТ

Кратко сведочанство о њему

  Преподобни Никита, презвитер Студитске

обитељи и најближи ученик светог Симеона Новог Богослова живљаше у једанаестом столећу. Њега је свети Симеон упутио у све тајне духовног мудрољубља, услед чега је усвојио све његове врлине. Он је заиста постао друго упоредно сунце са својим учитељем, одражавајући у својој души све светлосне преломе његових дарова и учења. Потом се он неуспављивим трудом удубљивао у Божанствена Писма, и на делу се испробавајући и учвршћујући, сабирајући мноштво прекрасних увида на поретке духовног живота. Он је свој ум препунио божанственим и натприродним зрењима, породивши високе и премудре изреке, као што се [читалац] може уверити из предложене три стотине поглавља. Онај ко их назове тачним правилом делатног живота, руководством за непогрешиво познање, огледалом савршенства богодоличног живота, тј. најбогатијом скривницом наравствених поука и умозрења, заиста ће рећи праву истину. Оне су високе по мислима, а уједно и лепе у изразу. Стога је човек у недоумици о узроку сладости

коју уливају у душу, тј. да ли проистиче из мисли које се у њима крију, или из лепоте излагања.

  ПРВА СТОТИНА ДЕЛАТНИХ ПОГЛАВЉА

 1. Чини ми се да, у оквирима савршеног

тројства врлина (вере, наде и љубави), постоје четири узрока који онога ко је већ прешао почетак и достигао до тројства тајинственог богословља подстичу на писање душекорисних ствари. Први је слобода, тј. бестрашће душе, која је кроз напорно делање дошла до природног умозрења творевине, а потом ступила у примрак богословља. Други је чистота ума која се успоставља сузама и молитвом и од које се рађа благодатна реч, те точе токови увида. Трећи је усељење Свете Тројице у нас, од кога исходи изливање светлости Духа на корист свима који се чисте ради пројављивања тајни Царства небеског и откривања скривница Божијих у души. Четврти је дуг који лежи на свакоме ко је примио дар речи познања и који [има у виду] опомену Божију: Зли и лењи слуго... требало је стога моје сребро да даш мењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25, 26-27). Из истог разлога и Давид у страху говори:Благовестих правду у цркви великој; ево уста моја нећу спречити, Господе, ти знаш. Правду твоју не скрих у срцу моме, истину твоју и спасење твоје рекох; не крих милост твоју и истину твоју од сабора великог. (Пс. 39, 10-11)

2. Почетак живота по Богу јесте свецело

удаљавање од света. Речено удаљавање представља одрицање од душевних жеља и одбацивање земаљског размишљања. Усходећи ка божанственом размишљању, ми од телесних постајемо духовни, умртвљујући се за тело и свет и оживотворавајући се душом у Христу и у Духу.

3. Нелажно познање Бога, дубока вера уз презирање свега видљивог и врлинско делање туђе самољубљу јесу троструки конопац, који по Соломону не могу брзо да растргну лукави духови (Проп. 4, 12).

4. Вером чекамо да добијемо награду за напоре, услед чега лако подносимо напоре врлине. Уверивши се у речено Духом Светим, ми се љубављу узносимо као Богу.

5. Ми не потпадамо у удео оних који чине неприличне ствари чим претрпе нападе нечистих помисли. Међутим, уколико у души ослаби ревност, уколико ум, услед непажљивог и неуредног понашања, почне да лута по смућујућим и помрачујућим маштањима и уколико се јави лењост за богомислије и молитву, престаће и труд око врлине. И ми ћемо се већ и без чињења неприличних ствари убрајати међу оне који се произвољно ваљају у уживањима.

6. Уколико ослабе бразде владалачких [виших] чула, одмах се подижу страсти и покреће дејство ропских [нижих] чула. Јер, разрешивши се од уза уздржања, бесловесност их обично баца на предмете страсти и напаса на њима као на смртоносним пашњацима. И она су утолико ненаситија, уколико се дуже наслађују њима. Уколико су слободна од уза, она, наиме, не могу да се уздрже од уживања у ономе ка чему

природно стреме.7. Нека од чула, тј. вида и слуха су словесна и

више мудрољубива и владалачкија од других, тј. укуса, мириса и додира, која су бесловесна и животињска, назначена да служе словесним. Јер, ми најпре видимо и чујемо, а потом, покренути помишљу, дотичемо предлежећи предмет, те га после мирисања предајемо укусу. Дакле, последња три чула су више животињска и ропска, неголи прва два. На задовољавању [задња три] нарочито се труде звери и стока, чији су стомак и похота незасити, даноноћно се ненасито пунећи храном и незадрживо иштући парење.

8. Анђелски живот на земљи проводи онај ко дејство спољашњих чула замењује унутрашњим, тј. ко гледање замењује устремљивањем ума на зрење животне светлости, слушање - душевном разумношћу, окушање - расуђивањем словесности, мирисање - разумношћу ума, додиривање - срдачном бодрошћу. За људе он јесте и изгледа као човек, а за анђеле - сапостоји и схвата се као анђео.

9. Умним зрењем светлости божанственог живота ми примамо познање скривених тајни Божијих. Душевном разумношћу ми у наше срце полажемо узношење помисли са знањем и одвајамо добре мисли од лоших. Са расуђивањем словесности ми испитујемо врсте поимања, те она која произилазе из горког корена претварамо у слатку храну за душу, или потпуно одбацујемо, а погодна и зелена прихватамо, покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 5). Са разумном [силом] ума ми миришемо

мислено миро благодати Духа, услед чега се наше срце испуњава радошћу и весељем. Са бодрошћу срца свесно осећамо како Дух одозго освежава пламен жеље ка добру и како загрева душевне силе, замрзнуте хладноћом страсти.

10. Тело има пет чула: вид, слух, укус, мирис и додир, И душа има пет чула: ум, словесност, умно чуло, познање и науку. Пет чула душе сабирају се у три дејства: у ум, словесност и умно чуло. Умом схватамо замисли, словесношћу тумачења, а умним чулом - маштања божанствене науке и знања.

11. Онај ко има ум који исправно разликује мишљења, која настају од помисли и чисто прима божанствена поимања, словесност која тумачи природно кретање васцеле видљиве творевине, тј. прозире у смислове, [тј. назначења] бића, и умно чуло које прима науку небеске мудрости и знања, у ствари је, озарењима Сунца Правде, превазишао све чулно и достигао до натчулног, наслађујући се блаженством невидљивога.

12. Четири су опште силе ума: разборитост, оштроумност, поимање и досетљивост. Онај, пак, ко је са четири силе повезао и четири опште врлине душе, тј. ко је са разборитошћу ума сјединио здравоумље душе, са оштроумношћу разборитост, са поимањем праведност, и са досетљивошћу храброст, заправо је од две врсте вештаства саградио једну огњену небоходећу колесницу, за борбу против три општа челника и три силе из реда страсти, тј. против среброљубља, сластољубља и славољубља.

13. Онај ко је победио среброљубље сјединивши поимање са законитом праведношћу,

тј. са састрадалношћу, саосећајношћу пуном милости према једнороднима, [тј. човеку], надвладао сластољубље благоразумним здравоумљем, тј. великим уздржањем, победио славољубље (као најслабије) оштроумношћу и разборитошћу, тј. јасним разликовањем божанствених и човечанских ствари, погазивши га победнички као земљано и безвредно, у ствари је победио земаљско размишљање тела. Штавише, он га претвара у закон духа живота и ослобађа мучитељског закона тела, говорећи: Благодарим Богу јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона гријеха и смрти (Рим. 8, 2).

14. Онај ко иште људску славу, сматрајући је вредном, премда је ништавна, и пригрљује сластољубље са душевном ненаситошћу и похлепно се препушта среброљубљу, у ствари због високоумља и гордости постаје демонолик, или се усличује стоци због уживања стомака и подстомачних делова, или постаје сличан звери према ближњима због ненаситог и нечовечног среброљубља. Он, по речи Господњој, отпада од вере у Бога стога што прима славу један од другога (Јн. 5, 44), одвраћа се од здравоумља и чистоте стога што се ненасито наслађује распаљивањем подстомачних делова, потчињавајући се њиховим срамним нагонима и одваја се од љубави стога што се само о себи стара, ништа од свог имања не удељујући ближњима који имају потребе. Он се кроз све показује као неко многолико чудовиште, састављено од многих противречности и непријатељски расположено и према Богу, и

према људима, и према животињама.15. Уколико стоје и дејствују у свом поретку,

срџба, жеља и словесни део ума, човек постаје божанствен и боголик, услед чега увек здраво дејствује, уопште не скрећући од природне основе. Уколико се, пак, против природе удаљују од доличног начина дејствовања, примајући покрете који нису својствени природи, човек се показује, као што је речено, као неко многолико чудовиште, састављено од многих противречности.

16. Срџба јесте граница између жеље и словесног дела душе, служећи свакој као оружје, било да дејствује по природи или противприродно. Уколико жеља и словесна сила дејствују по природи, усмеравајући се ка божанственим стварима, срџба служи као оружје правде за сваку од њих против злобне змије, која им нашаптава и предлаже да окусе од телесних уживања и да ишту људску славу. Уколико се, пак, оне одвоје од природног кретања и окрену ка противприродном, своје упражњавање са божанствених преневши на људске ствари, она почиње да служи као оружје неправде, којим се оне боре и ратују са сваким ко им смета у остваривању похоте и нагона. Стога човек у Цркви верних поприма или делатне, умозритељне и богословске црте, уколико дејствује по природи, или, пак, скотске, зверонаравне и демонолике црте, уколико скреће на оно што је противприродно.

17. Онај ко понајпре своје душевне силе болним покајањем и усиљеним подвизима не преобрази и учини онаквима какве их нам је Бог

на почетку дао, саздавши Адама и удахнувши му дах живота, ни самога себе не може никада познати, нити стећи владалачку помисао над страстима (која неће бити ни надмена, ни знатижељна, ни лукава, већ једноставна, смиреноумна, туђа зависти и клевети), покоравајући сваку помисао на послушност Христу. Ни његова душа никада неће бити пламена и огњена у љубави према Богу, неће превазилазити границе уздржања, бити задовољна доступним и жељна покоја светих. Не стекавши, пак, речено, она не може никада имати кротко, мирно, негневљиво, благо, непобедољубиво, многомилостиво и тихо срце, будући да се противи сама себи. Услед смућивања својих сила, она постаје неспособна да прима у себе зраке Духа.

18. Како ће онај ко на себе поново не прими првобитно благољепије и трајно не изобрази особене црте образа Онога ко га је на почетку саздао по своме образу, моћи било када да се сједини са Оним од кога се одвојио несличношћу особених црта? Како ће онај ко је у себи угасио светлост и привукао супротно (тј. таму), моћи да се сједини са Оним ко је сама светлост? И не сјединивши се са Оним од кога је примио почело личности, из непостојећег поставши постојећи и над постојећим добивши власт, где ће бити вргнут по одвајању од Њега, будући да му није сличан? [Одговор] је очигледан онима који виде, премда ћу га ја прећутати.

19. Све док у себи имамо вештаство страсти и њихове узроке радо негујемо, избегавајући да их одбацимо, њихова сила ће нас надвладавати,

добијајући снагу од нас самих. Уколико их, пак, одбацимо од себе, очистивши срце своје сузама покајања и замрзевши прелест видљивих ствари, ми ћемо постати судеоници присуства Утешитеља, сагледавајући Бога у светлости и будући Њиме сагледавани.

20. Они који су се одрешили од уза [пристрасног] осећања према свету пребивају у слободи од сваке поробљености чулима, живећи јединоме Духу и са Њим беседећи. Они се Њиме крећу и Њиме се обично сједињују и са Оцем и Словом, који су му једносушни, постајући један дух са Њима, по светом Павлу. Они су неуловљиви за демоне. ІІІтавише, као судеоници божанственог огња постајући и сами огањ, они су чак страшни за њих.

21. Додир није делимично чуло, које пројављује своје дејство само у једном делу тела, већ опште чуло, распрострањено по читавом телу. Уколико, дакле, без потребе нешто додирне, гајећи још пристрасност према разнежујућим стварима, ум ће се поколебати страсним помислима. Уколико се, пак, дотакне нечега по природној потреби, већ се одрешивши од сваке нежности и савладавши чулност, оно не колеба душевна чула.

22. Уколико се ум пресели код натприродних ствари, чула стоје у свом поретку, бестрасно долазећи у додир са узроцима страсти, једино истражујући њихова назначења и природу и верно одређујући њихова дејства и својства, без икакве пристрасности или противприродног кретања у односу на њих.

23. Духовни подвизи и напори рађају душевну

радост, којој претходи умирење страсти. Последица реченога је да је оно што је за људе који су поробљени чулности тешко, за трудољубиве душе, које свештеним знојем стичу чежњу према Богу и које су рањене љубављу према божанственом познању, у ствари лако и веома сладосно. За оне који су предани покоју тела и наслађивању уживањима, напори и подвизи врлина су непријатни и сурови. Они се нису лаћали напора да сладост уживања оперу потоцима суза. За [душу, пак, која служи Господу], они су пожељни и добродошли. Јер, она мрзи уживања која јој причињавају патњу, одбацујући свако пристрашће према њима и свако телесно самољубље. За њу је скорбно само попуштање напора и пресецање подвига. Стога оно што [првима] служи на радост тела, души која је свецело наклоњена ка божанственом, у ствари причињава тугу. Оно, пак, што њој пружа духовну радост, за њих је узрок уздаха и патње.

24. Напори у почетку код свих изазивају патњу, с обзиром да приводе зноју и духовним подвизима. Уколико, пак, почну да се радо упражњавају у њима ради узрастања у врлини и достигну до средине напредовања, напори већ почињу да представљају извор дивног уживања и олакшања. А када, најзад, умртвљујуће размишљање тела буде прогутано бесмртним животом, који се даје наиласком Духа Светога у оне који истински пребивају у неуморним напорима и пружају се ка крајњим границама врлина, [јавиће се] неизрецива радост и весеље. Јер, у њима ће се открити чисти извор суза и слатког потока, који као киша лију умилење

одозго.25. Уколико желиш да достигнеш последње

границе врлина и да непогрешиво нађеш пут који води ка Богу, немој давати сан очима својим, ни трепавицама својим дремање, ни починак образима својим (Пс. 131, 4) све док многим напорима и сузама не нађеш место бестрашћа за изморену душу своју, док не уђеш у светилиште познања Божијег, док кроз Његову уличносњену Мудрост са разумношћу не прозреш у последње сврхе људских дела и док, презревши доње, са жеђу, слично јелену, не потрчиш на високе горе умозрења.

26. Кратки пут за стицање врлина за почетнике јесте ћутање уста, затварање очију и запушивање ушију. Јер, користећи се неделатношћу ч?ла и затворивши улаз у себе од споља, ум почиње да се загледа у себе самога и у своје покрете. Он ће одмах утврдити која сећања пливају по мисленом мору помисли и које помисли се гурају у пећницу његовог разума. Он ће познати да ли су оне чисте и без примеса горког семена, тј. да ли као да их анђео даје, или су мешавина плеве и сламе, коју сеју силе које су противне светлости. Он, дакле, као самодржац владика, стојећи усред помисли, разматра и одваја добре од рђавих, те једне полаже у своју мислену житницу, као [хлебове] замешене на божанственој води и испечене огњем Духа (од којих напредује и испуњује се светлошћу), а друге шаље у дубину заборава, стресајући са себе њихову горчину. Описано дело поседује само онај ко је мислено ступио на пут који незаблудно води на небо ка Богу, тј. ко је свукао

кукавне хаљине тамних страсти.27. Душа која је одлучно одбацила лукавство

и ћудљиво размишљање рђаве надмености, обогативши се једноставним и незлобивим срцем по наиласку Утешитеља, свагда пребива у Богу и у самој себи. Све што види и чује, она сматра верним и несумњиво истинитим, с обзиром да је прешла преко погубних провалија неверја, налазећи се изнад адске зависти.

28. У зачељу свих врлина ходи искрена вера, која душу води неколебивом мишљу и потпуно одбацује самољубље. Јер, онога ко је тек ступио на подвиг испуњавања заповести на делу понајвише омета управо најзлобније самољубље, [тј. жаљење тела]. Оно је сметња за напредовање чак и ревноснима. Оно у њих полаже мисао о неизлечивим болестима и страдањима тела, хладећи им жар душевне ревности и наговарајући их да напусте злопаћење ради врлине, које представља оптужбу самоугодљивог живота. Самољубље је бесловесна љубав према телу, које монаха чини самољубивим, душељубивим и телољубивим, одвајајући га од Бога и Његовог Царства, по преподобној речи: Ко воли душу своју изгубиће је. (Јн. 12, 25)

29. Онај ко је трудољубиво започео да испуњава заповести Божије и са топлим раченијем узео на своја рамена лаки јарам подвижништва, више не штеди здравље тела, не ужасава се од тежине врлинских дела, не одступа са болесним страхом пред напорима и не гледа на другог који се немарно и безбрижно односи према подвизима, већ са пламеном

жељом ходи стазом врлина са сваким злопаћењем, гледајући на себе самог и на заповести Божије, свакодневно са сузама бацајући семе своје на земљу живих, све док не никне зеље бестрашћа и порасте стабло божанственог познања, те израсте клас који ће донети зрно речи и пород правде.

30. Сматрам да напредовање душе бива брзо и хитро понајвише од вере, премда не једноставно од вере којом верујемо у Једнога Бога и Његовог Јединородног Сина, већ нарочито од унутрашње вере, којом верујемо да су несумњиво истинита сва Христова обећања, која је обећао и припремио онима који га љубе, као и све опомене и адске муке, који су припремљени ђаволу и његовим слугама. Слична вера убеђује душу која се налази у подвигу да достигне устројство светих и њихово блажено бестрашће, да пожури ка висини њихове светости и постане са њима наследница Царства Божијег. Уверивши се у речено, она ревносније стреми ка делању заповести. Ни мало се не колебајући, она се стара да подражава њихове напоре, надајући се да ће подвизима који су слични њиховим достигнути и њихово савршенство.

31. Спољашњи изглед лица се по природи преображава у складу са унутрашњим стањем душе. Према делању умног кретања душе и изглед лица, онима који га посматрају, показује подобно расположење. Изглед и расположење се, дакле, мењају у односу на божанствено или демонско порекло одговарајуће помисли, услед чега се понекад показује радосно и светло (с обзиром да се срце весели усхођењима у добра

сећања и бављењем Богом), док се понекад показује суморно и тамно (будући угорчано неумесним помислима). Стога унутрашња дејства човека не могу проћи непримећена од стране оних који имају извежбана чула душе. Уколико се ради о измени коју је изазвала десница Вишњега, они ће је одмах препознати с обзиром да су и сами њоме препорођени, поставши светлост и со ближњима. Уколико се, опет, ради о присуству непријатељских сила и смућењу помисли, биће им јасно, будући да су га одбацили, имајући уз божанствене дарове на себи најблиставије црте образа Сина Божијега.

32. Унутрашње делање души доноси или венце, или казну и муке. Уколико се, наиме, бави божанственим стварима и са љубављу обрађује поље смиреноумља, оно ће, имајући одозго росу од суза, неговати љубав и веру према Богу, а према ближњему састрадавање, чиме душа, одражавајући у себи красоту образа Христовог, постаје светлост за људе, зрацима врлине привлачећи погледе на себе и све побуђујући на слављење Бога. Уколико се, пак, буде занимало доњим и људским стварима, тј. уколико узбуркава и прокопава подземље греха, оно ће одоздо одавати смрад и мрак, изазивајући мржњу и одвратност према добру, чиме ће душа, одражавајући у себи земљани и неуобличени образ старог човека, изгледати као мрак за оне који јој се приближавају. Она ће неприличним делима и беседама развраћати незлобиве и неутврђене душе, побуђујући хуле на Бога. Најзад, душа ће добити уздарје према стању у коме при смрти буде затечена.

33. Онај ко негује рђаве помисли чини да му спољашњи изглед лица буде мрачан и суров, а језик неспособан за певање божанствених песама. Он свима постаје непријатан сабеседник. Онај, пак, ко негује добре и бесмртне младице у срцу има радосно лице са осмехом, милозвучни глас у молитвама, за све представљајући пријатног сабеседника. Из реченога за све који добро виде постаје јасно ко се још налази у ропству нечистих страсти, стојећи под невољним законом земаљског размишљања, а ко је законом Духа од њега ослобођен, у складу са речима Соломона: Лице цвета када је срце весело. Када је, пак, тужно и оно је снуждено (Прич. 15, 13).

34. Страсти се делима укорењују, а делима се, премда супротним, и исцељују. Неуздржање, уживање, преједање и расејани и распуштени живот у души образују страсно настројење и воде ка неумесним делима. Напротив, притешњавање себе у свему и уздржање, напори и духовни подвизи душу опскрбљују бестрашћем и преводе је из страсног у бестрасно стање.

35. Онај ко је најпре преко напорног и усиљеног подвижништва због смиреноумља био Богом удостојен великих дарова, да би потом отпао и био предан страстима и демонима мучитељима, нека зна да се погордио и нешто велико о себи узмаштао, са презрењем гледајући на друге. Он исцелење и избављење од страсти и демона који су завладали његовим животом може наћи једино у уздизању до ранијег доброг устројства кроз покајање, изабравши као добре посреднике смирење и познање своје мере. Под њиховим дејством и онај ко стоји на основи

врлина сматра себе нижим од читаве твари.36. Пред Богом и пред људима који живе у

Христу зло страсних дела са ставом неумерености јесте подједнако са злом надмености у врлинама кроз дух уображености. О делима првог и о ономе што тајно чини, срамно је и говорити (Еф. 5, 12). Слично је и надменост другога мрзост пред Богом (Прич. 5, 12). И један је одбојан Богу с обзиром да у њему не може да се успокоји, будући да је, по речи Божијој, тело (Пост. 6, 3), и други је нечист пред Господом стога што је горд.

37. Страст није исто што и грешно дело. Страст се креће у души, а греховно дело се видљиво врши телом. Сластољубље, среброљубље и славољубље су погубне душевне страсти, а блуд, похлепа и неправда су греховна дела тела. Похота, гнев и гордост су душевне страсти које долазе од неприродног кретања њених сила. Прељуба, пак, убиство, крађа, пијанство и остали телесни греси јесу грешна и страшна дела тела.

38. Постоје три главна начелника свих страсти и три противљења њима и три лица која се боре са њима и руше троглаву аждају. Почетник савлађује сластољубље, напредни - среброљубље, а савршени - славољубље.

39. Није једна и иста борба речене тројице против три начелника и силе [лукавог] духа који влада, него се разликује у сваком случају. Јер, одговарајући супарник води другачију борбу против сваког од тројице начелника. Они као природно оружје имају праведну срџбу.

40. Онај ко се обнажио ради подвига благочашћа и ко се уводи у борбу против страсти, сву своју борбу усмерује против духа сластољубља, силно га поражавајући уз помоћ сваковрсног злопаћења. Он исцрпљује тело неједењем, спавањем на голој земљи, бдењем и ноћним молитвама, а душу скрушава помишљањем на вечне муке и сећањем на смрт. Он и срце умива сузама покајања, чувајући га од оскрнављења слагањем и спајањем [са помислима].

41. Онај ко је своје наступање од почетка распростро до средине и зној од борбе са духом сластољубља отро сунђером првог бестрашћа, почевши откривеним очима да гледа на природу ствари, потом већ оружје вере подиже против духа безверног среброљубља, ум узвишавајући ка поучавању у божанственим стварима. Он словесност устремљује ка схватању назначења твари и ка разјашњењу њихове природе, а душу вером подиже од видљивог на висину невидљивог, негујући убеђење да је Бог, који је све из небића привео у биће, уједно и Промислитељ о својој творевини, окриљујући се надом на достизање божанственог живота.

42. Онај ко је уз помоћ умозрења и бестрашћа прошао средину и заобишао прелести светског чула, ступивши уз помоћ речи познања и Уличносњене Мудрости Божије у примрак богословља, већ силом смиреноумља подиже оружје против духа славољубља, чинећи душу умилном кроз свештена откривења и налажући јој да без бола пролива сузе. Он своје размишљање потире сећањем на људску немоћ,

уздижући га схватањима божанственог познања.43. Постом, бдењем, молитвом, спавањем на

голој земљи, телесним трудом и одсецањем своје воље са душевним смрдењем ми чинимо да је дух сластољубља безуспешан. Поробљавамо га, пак, сузама покајања, уводећи га у узе уздржања и чинећи га непокретним и недејственим уколико се увршћујемо у ред ревносних подвижника.

44. Оружјем вере и мачем Духа, који је реч Божија (Еф. 6, 17) ми побеђујемо духа среброљубља, кољући га и уједно се, уз помоћ речи мудрости, успињемо ка умозрењима постојећег, речју познања се узвисујући изнад ништавности видљивих добара и у царству љубави се успокојавајући под дејством богатих ризница наде у Бога.

45. На крилима бестрашћа и смиреноумља пливајући у ваздуху тајинственог богословља и улазећи у горњу дубину познања тајни Божијих уз Божанског Духа, муњама божанствених догмата и увида ми опаљујемо духа славољубља. Гледајући на исход људских дела, ми кишом суза и потоцима умилења давимо троколице његових демона, који против нас ратују надменошћу, таштином и гордошћу.

46. Онај ко је похоту телесну, похоту очију, и надменост живљења (уп. 1. Јн. 2, 16), тј. свет неправде (због љубави према којима постајемо непријатељи Богу) замрзео из душе и одрекао их се, у ствари се разапео свету и свет се њему разапео. Он је у телу разрушио непријатељство између Бога и душе, начинивши мир међу њима. Онај ко је умро на речени начин, тј. ко се свлачењем телесног размишљања помирио са

Богом, убио је непријатељство света у умртвљивању уживања кроз живот разапет свету, загрливши пријатељство према Исусу. И он више није непријатељ Божији (као пријатељ света), већ заправо пријатељ Божији, који се разапео свету и који говори: Мени се разапе свет и ја свету (Гал. 6, 14).

47. Бог напушта подвижника обично из следећих разлога: због таштине, због осуђивања ближњега и надимања врлинама. Уколико нешто од реченога уђе у душу подвижника, Бог га оставља. И он неће избећи праведну осуду за пад, све док, одбацивши оно што је било повод напуштања, не прибегне на висину смиреноумља.

48. Нечистота срца и оскрнављење душе не долазе само од скверних страсних помисли, већ и од превазношења свагдашњим постигнућима и од надимања врлинама, од многог размишљања о властитој мудрости и познању Бога, те од осуђивања немарне и лењиве братије. Речено је очигледно из приче о царинику и фарисеју.

49. Немој очекивати да добијеш олакшање од страсти и да избегнеш оскрнављење од страсних помисли које од њих долазе уколико још у себи носиш охоло и надмено размишљање о врлинама. Ти нећеш угледати поље мира у доброти помисли и нећеш ући у храм љубави са радошћу у свакој благости и тихости срца све док се надаш на себе и на своја дела.

50. Уколико се твоја душа страсно лепи за лепа тела, те се потом подвргава мучењу страсних помисли које се рађају, немој мислити да су заправо тела узрок буре помисли и

страсних покрета који у теби настају. Напротив, узрок је скривен у твојој души. Као што магнет привлачи гвожђе, и твоја душа привлачи штету од лица услед предрасположења и зле страсне навике. Сва створења Божија су веома добра, по речи самога Бога. Она немају ништа што би давало основу за хулу саздања Божијег.

51. Они који плове по мору и страдају од морске болести у ствари не трпе због природног својства мора, већ због неких унутрашњих сокова у њима самима. И душа се подвргава крајње силном потресу и бури страсти услед њеног расположења према злу, а не због лепоте лица.

52. У складу са унутрашњим расположењем души се представља и природа ствари. Уколико су њена умна чула у свом природном поретку и ум незаблудиво ходи око назначења догађања, словесношћу објашњавајући њихову суштину и кретања, она у природном поретку види и ствари и лица и сваку природу вештаствених тела, немајући никакав сакривени узрок заразе или штете. Уколико јој, пак, силе не дејствују по природи, устајући једна против друге, ни остало јој не изгледа као што је по природи. Све речено је више својом природном красотом не узводи ка познању Творца, већ услед њеног страсног стања сурвава у дубину погибли.

53. Не треба да ти изгледа необично или чудно уколико, будући остављен од Бога, паднеш у телесни грех, или грех језиком или помишљу, премда си водио напоран и суров живот. Пад ће бити твој и по твојој кривици. Јер, да најпре ниси помислио за себе да си нешто необично и важно (што није требало), или да се

ниси узвисио над неким у гордељивом размишљању о себи, или да ниси осудио некога због неке људске природне немоћи, ти не би био остављен по праведном суду Божијем и не би сам окусио немоћ. Ти си је, међутим, сада окусио како би се научио да не осуђујеш, да не мислиш о себи више него што ваља мислити (Рим. 12, 3), те да се ни над ким не узносиш.

54. Упавши у дубину зала, немој очајавати мислећи да не можеш да се подигнеш, чак и да се сурваш у последњи степен адске злобе. Чак и да се дом који је направљен од разних каменова врлине поколеба и подвргне паду све до земље свестрасних зала, основу благочашћа, која је раније усрдно постављена делатним врлинама, Бог неће заборавити због твог претходног напора и зноја. Довољно ће бити да срцем скрушеним због пада са уздахом призовеш Њега, сећајући се пређашњих дана. Погледавши, он ће те убрзо видети, будући да трептиш од Његових речи (Ис. 66, 2), те ће се невидљиво коснути очију твог болног срца. Напорима положен темељ врлина, Он ће узети под свој покров и дати ти силу још већу и савршенију од пређашње у топлини пламтећег духа, како би изнова трпељиво стекао врлинска дела, која си изгубио због зависти лукавога. И ти ћеш у духу смирења подићи дом још светлији од пређашњег ради вечног успокојења, као што је писано (Пс. 131, 4).

55. Бешчашће које нам се дешава од људи или демона, бива по праведном суду Божијем и Његовом домостроју ради смиравања сујетног надимања наше душе. Намера Бога, Управитеља нашег живота, јесте да свагда будемо

смирени, да не мислимо о себи више него што ваља мислити, него да мислимо смиреноумно (Рим. 12, 3), да не мислимо о себи високо, већ да гледамо на Њега и по могућности подражавамо Његово блажено смирење. Јер, Он је кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). Он, који је ради нас претрпео неправедну и позорну смрт, жели да и ми будемо [смирени]. Њему је, дакле, најугодније и најмилије да је свака истинска врлина праћена кротошћу, смирењем и љубављу према ближњем. Они нас најсилније уздижу из блата страсти. Без њих, пак, сва наша дела и врлине, сваки труд подвига јесу узалудни, бескорисни и неприхватљиви.

56. Онима који се уводе у врлински живот ради испуњавања заповести и избегавања грехова помаже страх од вечних мука. Онима који су кроз врлину достигли до умозрења славе Божије такође помаже страх, премда чисти. Из љубави он им изгледа веома страшан. Наиме, он им помаже у непоколебивом стојању у љубави Божијој. Они се страшно плаше да не отпадну од ње. Уколико падну, отпавши од свог циља, први устају чим се покају, при чему им долази први страх, окриљујући их добром надом. Друге, пак, по огрешењу и паду са висине умозрења славе Божије по зависти ђавола не прати одмах други страх. Њих обузима нека магла и опипљива тама, пуна бешчашћа, патње и горчине и уједно првим страхом од мука. И кад Господ Саваот не би скратио дане неиздрживе патње, не би се спасао нико од оних који падну на речени начин.

57. Уколико се душа успокоји од постојаног узнемиравања страсним помислима и уколико

мучна ватра тела увене, знај да ја унутра наишао Свети Дух, наговештавајући отпуштење грехова и дарујући бестрашће. Напротив, све док она осећа њихов мирис због њиховог честог досађивања и док се подстомачни [делови] тела распаљују, знај да је од ње далеко благоухање Духа и да се читава налази у неразрешивим узама страсти и чула.

58. Видео сам под сунцем, каже мудри, човека који мисли да је разборит. И ја сам сличне видео међу људима. Они се уздају у своја дела и имају високо мишљење у својој земаљској и телесној мудрости. Стога се они размећу пред једноставним људима, па чак и пред учитељима Христовим, који су божанствено скончали, ругајући им се и исмејавајући их због њиховог неуобичајеног језика и стога што нису хтели да опонашају изабрани и дотерани речник светске мудрости, нити да изналазе фактовно излагање у својим писаним учењима. Они, међутим, не знају да Бог не тражи и не воли дотеране речи и лепе изразе, већ добро значење мисли. Стога ћу им навести следећу изреку: Живи пас је бољи је од мртвог лава (Проп. 9, 4). И сиромашни и мудри младић је бољи од старог и несмисленог цара, који још није научио да обраћа пажњу [на добре узоре].

59. Страст хуле је љута и тешко савладива. Њен повод је горди сатански разум. Она напада на све који живе врлински по Богу, а нарочито на оне који су напредовали у молитви и умозрењу божанствених ствари. Стога на сваки начин треба чувати чула и имати страх Божији пред свим страшним тајнама Божијим, пред

свештеним образима и речима, пажљиво пазећи на нападе поменутог духа. Он је уз нас кад се молимо и појемо Псалме, те понекад, због наше непажње, нашим устима изговара клетве на нас саме и необичне хуле на Вишњег Бога, уводећи их у стихове Псалама и у речи молитве. Уколико, дакле, нешто слично почне да изговара нашим устима или да сеје у наш разум, ми треба да против њега усмеримо Христове речи: Иди од мене, сатано (Мт. 4, 10), испуњени сваког смрада и осуђени на вечни огањ. Нека твоја хула падне на твоју главу. Рекавши речено, одмах насилно окренимо ум, као неког заробљеника, на неки други божанствени или људски предмет, или са сузама га узнесимо на небо и ка Богу. И ми ћемо се, уз помоћ Божију, избавити од терета хуле.

60. Туга је штетна страст за душу и тело, дотичући се саме сржи. Међутим, штетна је само туга овога света, која људима влада због привремених непријатности, које су често и узрок смрти. Туга по Богу је, пак, веома корисна и душеспасоносна. Она пружа трпљење у напорима и искушењима, открива извор умилења код подвижника и оних који су жедни правде Божије и сузама насићује срце њихово, услед чега се на њима испуњавају речи Давидове: Да нас храниш хлебом суза и појиш нас сузама на меру (Пс. 79, 6) као вином умилења.

61. Делове душе који су растројени чињењем рђавих дела врло успешно обнавља туга по Богу, поново их постављајући у њихово природно стање. Она сузама отапа зиму страсти и облак греха, изгонећи их из мисленог ваздуха душе. Стога у помислима ума одмах постаје ведро, на

мору разума тишина, у срцу весеље и у изгледу лица промена. Гледајући на њу они који добро примећују успокојавају свој поглед и своје унутрашње расположење, те са Давидом могу да кажу: Ово је измена деснице Вишњега (Пс. 76, 11).

62. Немој примати помисли подозрења према ближњем које се сеју у тебе, будући да су лажне, погубне и свагда прелесне. Знај да преко њих демони покушавају да вргну у јарак погибли оне који су већ постигли успехе у врлинама. Они подвижнике могу да усмере у ров осуђивања и делатног греха једино уколико га наговоре да најпре прими лукава подозрења на ближњег, тј. на његове спољашње обичаје и расположења. Подводећи га на речени начин самог под суд и доводећи га до пада у грех, они чине да буде осуђен заједно са светом, по преподобној речи: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор. 11, 31-32).

63. Уколико из немарности демонима допустимо да у наше уши полажу подозрења према братији (не пазећи на кретање наших очију), ми ћемо бити доведени до осуђивања чак и савршених у врлини. Јер, онај ко са осмехом на лицу гледа и бива доступан свима за разговор може да изгледа као да пристаје на уживања и страсти. Други, пак, који гледа строго и мрачно, може да изгледа као гневљив и горд. Међутим, по спољашњим цртама не треба градити суђење о људима, будући да готово увек бива погрешно. Јер, међу људима се примећују велике разлике у

природним својствима, навикама и телесном саставу. На њих могу истински да гледају и истински да суде они који су умно око душе очистили многим умилењем. Имајући у себи безмерну светлост божанственог живота, они могу да познају тајне Царства Божијег.

64. Поставши делатељи срамних телесних дела, желатељна и срчана сила душе дела против природе, оскрнављујући тело срамним истечењем, а душу помрачујући горчином греха, чиме се отуђујемо од Сина Божијег. Стога оскрнављење нечистим истечењем из суштине тела треба да чистимо потоцима суштинских суза. На речени начин ће тело, које се оскрнавило уживањем са телесним истечењем, поново бити очишћено патњом туге преко природног тока суза. Мрак, пак, душе од горчине срџбе треба да прогонимо светлошћу умилења и сладошћу љубави Божије, поново се сједињујући са Оним од кога смо се раније отуђили.

65. Оскрнављење тела уживањем као претходећи узрок има сатанску љубав, којом довршује зло. И очишћење тугом пуном патње има као претходећи узрок топлину срца, којом довршује плач и сузе. Речено представља домострој Божије доброте према нама. Наиме, одбацујући и очишћујући труд уживања трудовима патње, а најсрамнија истечења тела током суза, ми из свог ума бришемо непотребне облике и ругобне слике из душе наше, како бисмо показали њену природну красоту још светлијом.

66. Онај ко по дејству злог духа чини блуд као плату добија уживање тела, док се његова

нечасна дела завршавају оскрнављењем. Онај, пак, у коме одозго дејствује Свети Дух, као плату добија душевну радост и његова добра дела се завршавају очишћењем и сузама, препородом и јединством и сједињењем са Богом.

67. Два природна истечења по суштини постоје у нама: семена и суза. Првим се прља хаљина душе наше, док се другим чисти. Стога је неопходно да оскрнављење које проистиче из наше суштине спирамо сузама које такође проистичу из ње. Јер, не постоји други начин да се очисти прљавштина наше природе.

68. Свако расположење душе која греши и креће се на изопачен начин, њен труд приводи једном кратком уживању. Свака душа, међутим, која се чисти од изопачене навике и расположења, распростире своје трудове на дуготрајно уживање пуно радости. И чудно је како уживање које спречава уживање, сасвим заслађује патњу која се рађа од уживања.

69. Понекад проливање суза умном чулу срца доноси горчину и бол, а понекад радост и весеље. Чистећи се покајањем као јаком ватром од отрова и скверни греха, поседујући сузе које оно изазива кроз божанску ватру и имајући помисао која као да нас тешким чекићем удара (изазивајући уздисаје који излазе из дубине срца), ми осећамо горчину и бол и мислено и чулно. Пошто се, међутим, реченим сузама довољно очистимо и пошто осетимо слободу од страсти, нас ће утешити Божанствени Дух, будући да смо стекли тихо и чисто срце. И ми се испуњавамо уживањем и неизрецивом сладошћу од радостотворних суза умилења.

70. Једне су сузе које се проливају у покајничкој скрушености, а друге које се проливају у божанственом умилењу. Једне као река потапају и руше тврђаве греха, а друге су за душу оно што киша представља за њиве и снег за растиње, хранећи клас познања и чинећи га пуним зрна и многоплодним.

71. Нису исто сузе и умилење. Напротив, између њих постоји велико растојање. Оне долазе од кајања због ранијег начина живота и претходних падова душе ради очишћења срца као огањ или врела вода. А оно долази одозго од божанствене росе Духа као утеха и прохлађење душе, која је топло ступила у дубину смиреноумља и окусила од умозрења неприступне светлости, са Давидом у радости Богу вапијући: Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у одмор (Пс. 65, 12).

72. Слушао сам како говоре да је немогуће навикнути се на врлине без одлажења у даљину и без бежања у пустињу, те сам се задивио како су смислили да неодредиво одређују местом. Наиме, навика у врлинама јесте васпостављање сила душе у првобитно благородство и спајање у једно општих врлина ради дејствовања које им је својствено по природи. Речено, међутим, не долази у нас споља, као нешто што улази, већ нам је прирођено од стварања кроз божанствено и умно чуло. И уколико се њима користимо у складу са природом, ми улазимо у Царство небеско, које је у нама, по речи Господњој. Пустиња је, дакле, сувишна уколико ми и без ње улазимо у Царство кроз покајање и свестрано држање заповести, што је могуће на сваком

месту владавине Божије, као што поје божанствени Давид: На сваком месту владавине Његове, благослови душо моја Господа (Пс. 102, 22).

73. Онај ко у мноштву царске војске под војводама и наредницима, премда штићен, борећи се није могао да покаже војничку храброст и племенитост против непријатеља, не поразивши ни једнога, како ће моћи сам да стане да ратује и бори се са хиљадама непријатеља. Како ће он, неискусан у ратовању, моћи да покаже неки војнички успех? Нешто слично је у људским делима немогуће. Утолико пре је немогуће у божанственим стварима. Јер, ко ће, побегавши у пустињу, познати нападе демона и јавне и скривене приступе страсти или сам на њих нападати уколико се најпре није добро научио одсецању своје воље усред братске заједнице и под руководством опитног путовође [упознао] дело невидљиве и мислене борбе. А уколико је речено немогуће, утолико пре је немогуће да он за друге успешно војује или да друге поучава у побеђивању невидљивих непријатеља.

74. Одсеци прекорни немар и нерад око заповести Божијих, достојан грдње, одбаци самољубље и беспоштедно се наоружај против тела. Тражи да научиш и да чуваш заповести Божије и осведочења из закона Његовог. Презри славу и бешчашће, замрзи уживалачку похоту тела, бежи од ситости од које се разгорева огањ испод стомака, заволи оскудицу и свакаква злопаћења, противи се страстима, своја чула окрени ка унутрашњости душе, своју

унутрашњост усмери на делање доброга. Постани глув за људска дела, сву своју силу употребљавај на делање заповести, плачи, спавај на земљи, пости, злопати се и тихуј. Познај, најзад, шта си сам, а не шта је оно изван тебе, буди изнад ништавности видљивих ствари, устремљуј мислено око на умозрење Бога, гледај на лепоту Господњу кроз красоту творевине. Потом, сишавши саопштавај братији о вечном животу и о тајинствима Царства небеског. Ето шта значи бежање од људи на делу кроз крајње подвижништво и шта је циљ пребивања у пустињи.

75. Уколико желиш да угледаш добра која је Бог припремио онима који га љубе, насели се у пустињу одрицања од своје воље и бежи од света. Каквог света? Похоте очију и тела и надмености помисли и прелести видљивих ствари. Уколико побегнеш од реченог света, теби ће рано засијати светлост путем увиђања божанственог живота. И исцељење твоје душе, тј. сузе ће ускоро засијати (Ис. 58, 8), те ћеш се изменити изменом деснице Вишњега (Пс. 76, 11). И рана страсти се већ неће приближити телу твоме (Пс. 90, 10). И премда ћеш бити усред света и људи, ти ћеш живети као у пустињи, уопште не примећујући људе. Уколико на речени начин не побегнеш од света, ни видљиво бежање од света ти уопште неће користити у напредовању у врлинама и сједињењу са Богом.

76. Бити монах не значи бити далеко од људи и света, већ - одрећи се себе, напустити прохтеве тела и ући у пустињу страсти, [тј. у бестрашће]. У наведеном смислу је ономе

великоме ави Арсенију речено: "Бежи од људи и спашћеш се". Јер, ми видимо да је он и после бежања из света бивао међу људима, пролазио кроз насељена места и живео са ученицима. Марљиво чувајући мислено бекство при чулном општењу, он није претрпео никакву штету од дружења са људима. Слично је и један други велики узвикнуо, излазећи из сабрања: "Бежите, братијо". Питајући га од чега да беже, он је показао на уста.

77. Боравак у заједници на једном месту је безопаснији од усамљености. О неопходности заједничког живота сведочи свештена реч Господа Исуса: Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). О опасности усамљеничког живота говори Соломон: Тешко усамљеноме. Јер, уколико падне, нема ко да га подигне (Проп. 4,10). И Давид ублажава оне који певају Богу у љубави и једномислију, говорећи: Блажен је народ који зна клицање (Пс. 88, 16). Он похваљује и заједнички боравак говорећи: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно (Пс. 132, 1). И за ученике Господње се у Делима апостолским говори да имађаху једно срце и једну душу (Дап. 4, 32). Најзад, и долазак Господњи није био у пустињи, него у насељеним местима, међу грешним људима. Дакле, неопходан је општи једномислени живот, док је усамљивање клизовито и опасно.

78. Господ говори: Потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). [Речено бреме на себе навлачи] онај ко је изгубио побожност и

немарно и без страха Божијег се понаша у сабору братије, у многима од једноставнијих изазивајући саблазан. Он својим дејствима, начином држања тела, лошим навикама, речима и беседом квари душе и добре и благе нарави.

79. Онај ко испуњава заповести не бива камен саблазни за људе, с обзиром да саблазни у њему нема (1. Јн. 2, 10). Мир је многи љубитељима закона твог, и нема им спотицања (Пс. 118, 165). Они су, наиме, светлост, со и живот, по речи Господњој: Ви сте светлост свету... Ви сте со земљи (Мт. 5, 14, 13). Они су светлост стога што имају врлински живот, што блистају у речи и што су мудри у разуму. Они су со стога што су богати божанственим познањем и силни у мудрости Божијој. Они су живот будући да словесним беседама оживљавају умртвљене страстима и изводе их из ада очајања. Светлошћу својих праведних дела сијајући пред лицем људи и освећујући их, они их пријатношћу и опорошћу својих речи подижу из разлењености и избављају од кварежа страсти. Они животворношћу својих речи оживљавају душе умртвљене грехом.

80. Страст таштине јесте трозубац таштине, надмености и гордости, који распаљују и кују демони. Они, пак, који се насељавају под покровом Бога небескога, њега лагано хватају и ломе му зупце. Они се на крилима смиреноумља уздижу горе и успокојавају на дрвету живота.

81. Уколико ти приступи поменути нечисти и подмукли бес и почне да ти, пошто си напредовао у врлини, прориче о висини престола, приводећи ти на памет и у помисли твоју делатност и превазносећи је као вишу од

других, те представљајући да си довољно силан да и друге душе руководиш, ти га мислено ухвати и не дозвољавај му, уколико си одозго добио силу, да ти побегне, већ га поведи и пођи са њим разумом и уобразиљом до неког твог ранијег рђавог дела. Обнаживши га пред њим, ти му реци: "Да ли су они који чине слична дела достојни да се попну на висину начелства. Да ли ти се они чине довољно погодним да руководе душе и да их спасене приведу Христу? Ти ћеш се можда и сложити, али ја ћу прећутати". И немајући шта да ти одговори, он ће ишчезнути као дим од стида, те више неће да ти много досађује. Уколико код тебе нема ничега рђаво учињеног или реченог, будући да ти је живот изнад света, постави себе пред заповести и страдања Господња, те ћеш одмах увидети да си пред пуном мером савршенства незнатнији неголи купељ воде у односу на море. Јер, људска правда је од Божије удаљенија неголи земља од неба или комарац од лава.

82. Онај ко је дубоко рањен љубављу према Богу нема довољно телесних сила да удовољи својој тежњи. Он трудовима и знојем подвижништва не може да насити своје расположење. Налазећи се у стању које је слично са крајњом жеђу, он ничим не може потпуно да насити унутрашњу жеђ која га опаљује. Он је спреман да се даноноћно налази у напорима, премда га телесне силе изневеравају. Претпостављам да су натприродним жаром љубави били надвладани и Христови мученици, те нису осећали муке, нити су могли да се насите у предавању на мучења. Они су сами себе

побеђивали пламеном љубављу према Богу, свагда налазећи да њихова страдања стоје далеко од мере њихове пламене жеље да страдају за Господа.

83. Онај ко себе упоређује у било ком смислу са неким од саподвижника или са братијом која живе са њим у ствари сам себе вара у незнању, не ходећи Божијим путем. Он или сам себе не познаје, или је скренуо са пута који води на небо, по коме ревнитељи ходе са самоунижавајућим размишљањем. Они њиме прелећу замке непријатеља, летећи у мисленом ваздуху на крилима бестрашћа и лепршајући у светлим местима, будући украшени скромношћу.

84. Надмени и онај ко се у охолости вара у разбору, никада у светлости умилења неће добити благодат смирења, због кога се светлост мудрости Божије даје онима који су скрушени срцем, као што је написано: У светлости твојој видимо светлост (Пс. 35, 10). Њега покрива ноћ страсти, у којој ходи сво шумско звериње људске природе и лавићи надмености, тј. беси таштине и блуда, ричући и иштући кога ће да прогутају и вргну у утробу очајања.

85. За оног ко живи по човечански и кога вуче дух надмености садашњи живот представља море зла, погружавајући његов умни [део] душе у сланост уживања. Оно троделност његових [сила] обремењује свирепим таласима страсти под дејством духа злобе. Њега угрожава страшна недоумица и велико бешчашће све док се његова душевна лађа и кормило крше о телесна уживања и док кормилар, тј. ум остаје у дубини греха и у мисленој смрти. Он ће се

избавити уколико се валови мора зла смире у дубини смирења и уколико сланост уживања своје токове преобрати у кишу суза, претворивши се у уживање светлоносног умилења.

86. Онај ко се уживањима и телесним делима служио до ситости, нека се до ситости потруди и у подвижничким напорима, зноју и злопаћењу, како би ситост одбијала ситост, патња - уживање, телесни напори - покој, и како би се стекла ситост весеља и радости у спокојству. На речени начин ти ћеш се насладити и мирисом чистоте и чедности и окусити неизрециво уживање од бесмртних духовних плодова. Ми обично и за одећу користимо прашкове за чишћење чулне нечистоте, којом се натопила до неупотребљивости.

87. Болести су корисне за оне који тек ступају у врлински живот будући да им помажу у исцрпљивању и смиравању пламтећег тела. Оне чине да слаби сила тела, да се стањује грубо земљано размишљање душе, при чему њена сопствена сила постаје већа и моћнија, по божанственоме Павлу, који говори: Јер, када сам слаб онда сам силан (2. Кор. 12, 10). Међутим, за оне који су напредовали у труду врлина, превазишли чула и достигли до небеских умозрења, оне су штетне, будући да их ометају у бављењу божанственим. Оне са патњом и невољом отупљују словесни део душе, замућујући га маглом нерасположења, те сувотом бола сушећи умилење. Свети Павле је знао за речено. Стога је, бринући о себи по закону расуђивања, рекао: Него изнуравам тело

своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9, 27).

88. Од неуредног и неједнаког уздржања код многих се често јављају болести, тј. уколико услед усиљеног ревновања око напора врлина безмерно и без расуђивања належу на крајње удаљавање од хране. Међутим, потом они телу, нашем природном непријатељу, чине уступке многим јелом и пресићивањем. Стога је неопходно умерено уздржање и за оне који ступају на пут врлина, и за оне који су прешли средину подвига, простирући се ка области вишег умозрења. Оно је мајка здравља, пријатељица чедности и добра супруга смиреноумља.

89. Знај да је бестрашће двојако. Оно се нарочито код ревносних пројављује на двојаки начин. По довршавању делатног мудрољубља, прво бестрашће се јавља код ревносних. Након напредовања у разноврсним напорима законитог подвижништвима у њима, наиме, умиру страсти, стремљења тела се обустављају и постају бездејствена, силе душе почињу да дејствују по својој природи, а ум се узводи у првобитно стање, поучавајући се разумно у божанственим стварима. Затим, са зачецима природног умозрења, њима долази друго, најсавршеније бестрашће у коме се њихов ум, након мисленог тиховања помисли, узводи у мирно устројство и постаје зритељан у божанственим стварима (кроз увиђање бољега и кроз раскривање тајни Божијих) и прозорљив у људским стварима (које се у даљини дешавају и које се имају десити). У оба вида бестрашћа дејствује један Дух. Он у

првом бестрашћу држи и везује, а у другом разрешује на слободу вечног живота, као што говори свети Павле (Рим. 6, 22).

90. Онај ко се приближио границама бестрашћа има исправна умозрења о Богу и природи бића. Од лепоте ствари и у сразмери са својом чистотом, он усходи ка Творцу, примајући обасјања Духа. Имајући добар став о свима, он увек мисли добро, све види светима и непорочним, износећи исправан суд о божанственим и људским стварима. Он ништа не воли од ствари овога света, које су људима веома миле. Свукавши се умом од сваког светског чула, он усходи ка небу и Богу, чист од сваке земаљске мрље и слободан од сваког ропства. Он се сав предаје мисленим добрима Божијим у једином духу и, гледајући Божанску красоту, воли да богодолично мислено пребива у божанственим местима блажене славе Божије у неизрецивом ћутању и радовању, изменивши се чулима и као анђео у вештаственом телу невештаствено општећи са људима.

91. Словесност налази пет подвижничких чула: бдење, поучавање, молитву, уздржање и тиховање. Онај ко своја чула споји са реченим чулима, наиме вид са бдењем, слух са поучавањем, мирис са молитвом, укус са уздржањем и додир са тиховањем, убрзо ће очистити ум своје душе. Њима га учинивши тананим, он ће га привести бестрашћу и зрењу.

92. Ум који је обуздао своје страсти и уздигао се изнад туге и радости, постаје бестрасан. Он се ни у тужним околностима не дави од скорби, нити се у пријатним разлива у радости, већ и у

тузи душу одржава радосном и у пријатностима - уздржљивом у односу на радости, како не би прешла меру.

93. Бесови имају велику јарост према онима који напредују у умозрењу. Они су даноноћно уз њих са нападима. Они или преко оних који живе са њима изазивају љута искушења на њих, или сами подижу лупњаву да би их уплашили. Понекад их нападају при њиховом славословљу, завидећи њиховом спокојству. Они се, дакле, на сваки начин старају да их узнемире, премда не могу да учине штету онима који су се посветили Богу. Уколико поред њих не би био анђео Господа Сведржитеља, који их чува, они не би могли да избегну њихове нападе и смртоносне замке.

94. Стојећи у подвигу делатног мудрољубља и врлина, пажљиво пази на нападе погубних бесова. Јер, уколико ти усходиш у напредовању у вишим врлинама, добијајући у својим молитвама већу божанствену светлост и благодаћу Духа Светога улазећи у откривења и неизрециве увиде, утолико они, гледајући те како усходиш ка небу, шкргућу зубима и марљиво шире замршене замке зла по мисленом ваздуху. На тебе, међутим, неће устати само телољубиви и зверски беси похоте и гнева, већ и богохулни духови у горкој зависти. Штавише, ваздушна начела и власти ће очигледно и скривено у голом уображењу почети да примају разне необичне и страшне образе како би изазвали неку штету. Ипак, упражњавајући се са бодрим оком ума у делању умне молитве и поучавајући се замислима природног умозрења дела Божијих, ти

нећеш имати чега да се бојиш стрела које лете дању, будући да они не могу чак ни да се приближе твом обиталишту (Пс. 90, 5, 10). Будући тама, наиме, њих одгони светлост која је у теби, док их божанствени огањ опаљује.

95. Духови злобе се крајње боје благодати Божанског Духа, нарочито уколико наиђе богато, тј. уколико сијамо чистотом услед дејства поучавања или чисте молитве. Не смејући из наведеног разлога да се приближе обиталишту које исијава, они једино маштањем или привидима, страшном лупњавом и изопаченим крицима покушавају да заплаше и смуте [подвижнике], како би их oдвојили од бдења и молитве. Чак и уколико легну да унеколико заспу на земљи, они их не штеде. Завидећи на њиховом кратком одмору од напора, они их нападају и неким грчевима узимају сан са веђа њихових, измишљајући како да им живот чине тежим и испуњенијим патњом.

96. Духови таме изгледа као да су обучени у танана тела, као што се из опита може помислити, било да се привидно представљају са намером да обману чула, било да се ради о осуди због древног пада. Ма како било, они се устремљују на борбу са подвижничком душом у тренутку кад њен роб, тј. тело клоне ка сну. Речено служи на испитивање душе, која већ стоји изнад немоћи смиреног тела. Наиме, испитује се њена срчана [сила] и храброст против оних који јој страшно прете са јарошћу и великим бесом. Рањена љубављу према Богу и испуњена главним врлинама, душа не само да им се супротставља праведним гневом, него их и беспоштедно туче,

уколико уопште имају неко чуло. А изгледа као да имају, услед оземљења након отпадања од прве Божанствене Светлости.

97. Пре битке и победе, беси често смућују душевно чуло, узимајући сан са његових веђа. Међутим, душа која је Духом Светим испуњена смелошћу и храброшћу, уопште не узима у обзир њихове нападе и горко беснило, једним животворним образом крста и призивањем Исуса и Бога рушећи њихове маштарије и саме их нагонећи у бекство.

98. Уколико си по делатном мудрољубљу изашао да отмеш плен непријатељских духова, пази и буди опрезан, одасвуд се наоружавши духовним оружјем. Знаш ли уопште чије сасуде си решио да отмеш? Наравно, непријатељске. Међутим, они су мислени и бесплотни, а ти још у телу служиш Цару духова и Богу. Знај да ће они сада снажније неголи раније почети да те нападају, бројније ти постављајући замке, све док не добију скривени плен и заједно са њим узму и тебе у ропство, многом горчином испунивши душу твоју, или док те не вргну у зла и паћеничка искушења кроз рањавање и мучење твога тела.

99. Не може добар извор да пушта нечисти и смрадни поток, који одаје светски запах. Ни срце које се налази изван Царства небеског никада не може да испушта ток божанственог живота, који издаје мирис умног благоухања. [Свети Јаков] говори: Зар може из истог извора тећи слатко и горко (Јак. 3, 11). Може ли трњик да даје маслине или маслина - жир? Стога, ни један извор срца не може у исто време да рађа и рђаву и добру

помисао. Напротив, по речи Господњој, добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло (Јак. 6, 45).

100. Без уља и огња светилник не може да гори и да светли онима који су у соби. Ни душа без Божанског Духа и огња не може очигледно да саопштава о божанственим стварима и да просвећује људе. Јер, сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости, и даје се као награда свакој души која воли Бога, у кога нема изменљивости ни сенке промене(Јак. 1, 17).

ДРУГА СТОТИНА ПРИРОДНИХ И ДУШЕСЛОВНИХ ПОГЛАВЉА О ОЧИШЋЕЊУ

УМА

  1. Почело љубави према Богу јесте

занемаривање видљивих и људских ствари, средина - очишћење срца и ума (од чега долази отварање умних очију ума и познање у нама скривеног Царства небеског), а крај - незадржива чежња за натприродним даровима Божијим и природна жеља сједињења са Богом и спокојства у Њему.

2. Мир душевних сила, очишћење ума и усељење Свете Тројице постоји у присуству љубави Божије, делања мислених дела и учествовања у неприступној светлости. Јер, Господ говори: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).

3. Словесност признаје три стања живота: телесно, душевно и духовно. Сваки од њих има своје сопствено расположење живота, само њему својствено и различито од осталих.

4. Телесно стање живота значи потпуно предавање уживањима и задовољствима садашњег живота. Оно нема ништа од душевног или духовног стања, чак и не жели да било шта стекне. Душевно стање се налази на средини између греха и врлине. Оно значи старање о подмиривању и здрављу тела и брига око људске славе. Избегавају се телесна дела, але не постоји старање око врлина, ни око греха. Око врлине не постоји старање услед суровости и напора [који за њу везан], а око греха - услед страха да се не изгуби људска похвала. Духовно стање значи избегавање оба прва стања и рђавости која им је својствена. Будући слободни од оба, [они којима је оно својствено] на сребрним крилима љубави и бестрашћа прелећу преко њих, не дозвољавајући себи ништа од забрањеног и избегавајући дивљину зла.

5. Они који живе телесно, који свагда у себи имају телесно размишљање и коју су потпуно тело, не могу угодити Богу. Њихово размишљање је помрачено и они уопште не учествују у зрацима божанствене светлости. Облаци страсти који су, наиме, на њих налегли, као високе стене од њих одбијају духовне зраке, те остају без светлости. Будући растројени у унутрашњим душевним чулима, они не могу да погледају на мислену красоту Божију, да виде светлост заиста истинског живота и уздигну се изнад ништавних видљивих ствари. Међутим, они као да су

постали стока, препунивши се светским осећањем и привезавши достојанство словесности за чулне и људске ствари. Они сав свој труд и старање окрећу на видљиве и пролазне ствари, ратујући међусобно због њих, па чак и душе своје полажући за њих. Прилепивши се за богатство, славу и телесна уживања, они сматрају да су лишени великих ствари уколико их немају. Њима је праведно, у име Божије, упућена пророчка реч:Неће Дух мој пребивати са овим људима довека јер су плот (Пост. 6, 3).

6. Они који живе душевно и који се називају душевним као да су полуумни и као да су укочени. Они никада немају никакво усрђе да се потруде на делу врлина и испуњавања заповести Божијих, већ само ради славе људске избегавају очигледно прекорна дела. Обузети самољубљем, које храни погубне страсти, они све старање окрећу на чување здравља и наслађивање тела, избегавајући сваку скорб, труд и злопаћење због врлине. Они и преко потребе негују тело, које нам је непријатељско. Држећи се реченог начина живота и понашања, они ум чине земљаним, дебелим од страсти и постају неспособни за примање мислених и божанствених ствари, којима се душа одваја од вештаства и сва устремљује ка мисленим небесима. Они страдају на речени начин стога што их је савладао вештаствени дух, услед чега воле своје душе и свему претпостављају испуњавање својих прохтева. Будући туђи Духу Светоме, они и не учествују у Његовим даровима. Утолико се код њих неће видети ни божанствени плодови, тј. не

само љубав према Богу и ближњему, радост у сиромаштву и невољама, душевни мир, искрена вера и свестрано уздржање, већ ни умилење, сузе, смирење и саосећање. Код њих је све пуно надмености и гордости. Они немају силе да улазе у дубине Духа. Они, наиме, немају светлости која би их руководила и отварала им ум за разумевањеПисма. Они чак и друге нерадо слушају кад им о реченоме говоре. Стога је праведно за њих рекао апостол: А душевни човек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост (1. Кор. 2, 14). Он не зна да је закон духован и да се једино духовно и може схватити.

7. Они који ходе у Духу и који су у потпуности примили духовни живот, угађају Богу, посветивши му се као назореји и свагда се старајући само о једноме, тј. да чисте своје душе подвижничким напорима и да чувају заповести Господње. Они су спремни и крв своју да пролију из љубави према Господу. Они тело своје исцрпљују постом и бдењем, дебљину срца стањују сузама, удове своје умртвљују злопаћењем, ум испуњавају молитвом и поучавањем, чинећи га светлим, своје душе ослобађају од телесних пристрашћа одбацивањем својих прохтева, постајући потпуно духовни. Стога их сви сматрају духовнима и заиста се праведно називају духовнима. Идући ка бестрашћу и љубави, они се окриљују на умозрење творевине, примајући познање постојећег кроз скривену мудрост у Богу, која се даје једино онима који су постали виши од униженог тела. На речени начин превазишавши свако светско чуло и просвећеном мишљу ставши

изнад чула, они постају светли разумом, те у Цркви и многобројном сабрању саопштавају благе речи из чистог срца. Они су за људе со и светлост, као што је Господ рекао: Ви сте со земљи... Ви сте светлост свету (Мт. 5, 13; 14).

8. Отпочините, и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11). Ето гласа Божанствене речи и онај ко хоће може је делатно познати. Онај ко се једном одрекао од многометежног живота и његове погубне сујете, са великом пажњом и тиховањем треба марљиво да испитује своју унутрашњост све док не позна да је Бог у њему, будући да је Царство Божије унутра у човеку. Штавише, и онај ко на речени начин поступа једва може након многих година из душе да изглади рђаве образе, потпуно обновивши древну красоту за Онога који му је даровао.

9. Претходно положени у нас отров зла јесте обилан. Стога је, да би се очистио, неопходан је велики огањ, тј. сузе покајања и добровољни подвижнички напори. Јер, ми се од скверни греха чистимо или добровољним напорима, или невољним скорбима. Уколико претходи оно што је по вољи, не постоји нужда за невољним. Уколико прво не доноси неопходно очишћење унутрашњости чаше и зделе (Мт. 23, 25), шаље се друго у већем степену како би се у нама васпоставило древно стање. Речено бива по домостроју нашег Вештака.

10. Исмејавају се над благочашћем и сами су исмејани делима они који се нису одрекли [света] као што приличи, од самог почетка не усхтевши да имају учитеља и руководитеља, следећи своју разумност и сами себи изгледајући

научени (Ис. 5, 21).11. Без велике опитности у лекарској науци

нико не може тачно знати узрок и лекарство телесних болести. Ни без дугог подвижништва се [не могу лечити] душевне болести. У препознавању, наиме, телесних болести лако долази до грешака, услед чега је на делу само малобројним доступно њихово тачно распознавање. Још лакше је погрешити у душевним болестима, будући да је њихово распознавање још теже. Уколико је душа превасходнија од тела, утолико је теже препознавати њене страсти од болести тела, које је чулно видљиво.

12. Главне и основне врлине су заједно са стварањем положене у човекову природу. Из њих се као из четири извора пуне водом реке свих других врлина, напајајући град Божији, тј. чисто срце, тешено сузама. Онај ко их је сачувао целовитим од духова злобе, или ко их је након пада многим напорима покајања подигао, у ствари је себи сазидао царски дом и палату, у којој обитава Цар свих. Онима који су се украсили на речени начин, Он даје и расподељује своје богате дарове.

13. Живот је кратак, будући векови бескрајни, а времена у овдашњем животу је мало. Човек, тј. велико и мало живо биће, коме је дато кратко време, у ствари је немоћан. Време је, дакле, кратко, човек нејак, а награда која се даје као плата за подвиге велика. Постоје и многа искушења и опасности, које му прете у кратком животу.

14. Бог хоће да се делање ревносних

подвижника подвргне великим испитивањима, а не да остане без искушења. Он на њих попушта огањ искушења и привремено сакрива своју благодат одозго, понекад допуштајући духовима злобе да узнемире тишину њихових помисли како би видео усмерење њихове душе, тј. коме хоће више да угађају - Творцу и Добротвору своме, или светском осећању и превари уживања. Потом им Он или удвостручава благодат, уколико напредују у Његовој љубави, или их бичује искушењима и скорбима, уколико су пристрасни према [земаљским] стварима, све док не стекну мржњу према видљивим стварима услед њихове непостојаности и док горчину уживања њима не потопе сузама.

15. Уколико мир помисли буде помућен од стране духова злобе, одмах и телољубиви беси и ловци пуштају учестале распаљене стреле похоте на ум који се брзо пење на висину. Уколико му је успињање пресечено, ум упада у неприлична и помешана кретања, те неуравнотежено тело почиње да устаје на дух. Оно голицањем и распаљивањем ум свлачи доле, желећи да га погребе у јаму уживања. И када Господ Саваот не би скратио речене дане и када својим слугама не би дао силу трпљења, нико не би остао (Мт. 24, 22).

16. Искусни и вешти бес блуда за једне постаје пад и ров блата, за друге - праведни бич и жезал, а за треће - душевно мучење и искуство. Прво се примећује код почетника који лењо и немарно вуку бреме подвига, друго - код оних који су доспели до средине у врлини уколико се спорије протиру ка њој, а треће - код

оних који су крило ума већ пружили ка умозрењу, тек пошто су направили силни порив ка савршеном бестрашћу. Свакоме се речено по домостроју одозго шаље на корист.

17. Пад и ров блата јесте бес блуда за оне који у савршеном немару проводе свој монашки живот. Он њихове удове распаљује огњем похоте, упућујући их у начине да творе вољу тела и без општења са другим телом. О реченоме је срамно и говорити и помишљати. Они оскрнављују своје тело, као што је казано (Јд. 8), једући плод сланог уживања. Они се у изгледу испуњавају мраком, са правом се лишавајући бољега. За њих је лекарство, уколико пожеле, топло покајање и сузно умилење, које се од њега рађа. Оно подстиче на избегавање зла, чистећи душу од скверни и чинећи је наследницом милости Божије. Имајући њега у виду, мудри Соломон је праведно рекао: Исцелење ће изгладити велике грехе (Проп. 10, 4).

18. Наведени бес праведно постаје бич и жезал за оне који се у првом бестрашћу усавршавају кроз делатно мудрољубље, напредујући ка већем савршенству. Јер, уколико се олење и ослабе силу свог подвижништва, унеколико непажљиво попримивши гледање светског чула и пожелевши људске ствари, по великој благости Божијој на њих се пушта речени бес као бич. Он почиње да их туче уколико помишљају помисли телесне похоте како би, не трпећи га, пожурили да се домогну тврђаве свог марљивог делања и пажње, те се још усрдније латили за своја спасоносна дела, попримивши напорнији вид живота. Будући доброљубив, Бог

неће да се душа која је већ напредовала врати светском осећају, већ да стално напредује и усрдно предузима савршенија дела, како се бич злобе не би приближавао њеном обиталишту.

19. Искуство и жалац и мучење по домостроју јесте речени дух и за оне који су прошли прво бестрашће и дошли до другог, како би се, будући да им досађује, сећали своје природне немоћи и при мноштву откривења од умозрења не би поносили, по речи Апостола (2. Кор. 12, 7). Видећи ко је онај ко се противи закону њиховог ума, они отресају и само танано греховно сећање из страха да не приме осећање према срамној нечистоти која се од њега рађа, те да око свога ума са висине умозрења не свуку наниже.

20. Свој ум су могли да сачувају неузнемиреним од најтананијих греховних сећања једино они који су се одозго, кроз Духа удостојили да приме животворну мртвост Господњу и у својим удовима и у мислима. Они носе тело које је мртво за грех, док су дух обогатили животом кроз правду која је у Христу. Код оних којима је дат Христов ум у речи мудрости, показује се и неузнемиравана животворна мртвост у познању Божијем.

21. У душе које се још чисте обично некако улази дух похоте и гнева. Због чега? Да би одбацили плодове Духа Светога, који постоје у њима. С обзиром да се и радост слободе у извесној мери разлива у поменутим душама, домостројна мудрост (која све устројава на корист и жели да свагда својим даровима привлачи њихову мисао и да их држи у непоколебивом смиреноумљу), дозвољава да их

нападну речени духови, чиме схватају да не треба да се превазносе над другима својом великом слободом и богатством дарова и да не треба да помисле да су својом силом и разумношћу стекли велику палату мира. Она сама, пак, сакрива своје дејство како би, поражени страхом од пада, чврсто стојали у чувању блаженог смиреноумља и у убеђењу да су још везани телом и крвљу, те искали утврђење својствено природи, у коме би могли бити сачувани силом Духа.

22. Наше искушења је саобразно са болешћу страсти која нас је обузела и са греховном трулежи која се у нама накупила. Судећи по њима, горка чаша опредељења Божијих раствара се за нас љуће или милосрдније. Уколико је вештаство греха које се у нама накупило од сластољубивих и животољубивих помисли лако излечиво и лако уступа пред лековима, Лекар душа наших даје чашу искушења која је растворена саосећањем, будући да се кажњавамо због људских немоћи, својствених човеку. Уколико је, пак, оно тешко излечиво, прошавши у дубину и изазвавши смртоносну трулежност с обзиром да је произашло од помисли надмености и крајње гордости, даје се нерастворена чаша са љутошћу гнева како би болест, будући ослабљена и стањена огњем непрестаних искушења, најзад отишла од душа наших под дејством смирења, које се од њих рађа, након што се слане помисли потопе у сузама и пошто се пред Лекаром душа наших у светлости смирења покажемо чисти.

23. Подвижници не могу да избегну искушења

која долазе једно за другим уколико не познају своју немоћ и уколико се не буду сматрали туђим свакој праведности и недостојним сваке утехе, сваке части и спокојства. Лекар душа наших, Бог има намеру да ми увек будемо смирени и скрушени, да се удаљавамо од свих људи и да га подражавамо у страдањима. Сам будући кротак и смирен срцем, Он хоће да и ми са кротошћу и смиреним срцем ходимо путем Његових заповести.

24. Смирење се не састоји у савијању врата, или у запуштеној коси, или у неуредном, грубом и бедном одевању, у чему иначе многи постављају суштину речене врлине. Она се, пак, састоји у скрушености срца и смирењу духа, као што је казао Давид: Дух скрушен и срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19).

25. Једно је смирени говор, друго смирење, а треће смиреноумље. Смирени говор и смирење се код подвижника пројављују при сваком злопаћењу и у спољашњим напорима врлина. Јер, сви они су упућени на телесна делања и вежбања, при чему им душа није увек утврђена на добром настројењу, те се при сусрету са искушењима смућује. Смиреноумље, пак, као божанствено и велико дело, јавља се само код оних који су наиласком Утешитеља већ прешли средину, тј. већ далеко отишли најкраћим путем врлина, посредством сваког смирења.

26. Проникавши у душу и тешким каменом налегавши на њу, смиреноумље је притиска и стеже, услед чега јој се сва снага исцрпљује у незадрживом изливању суза, од којих се ум

чисти од сваке скверни помисли, те долази до виђења Божијег, под чијим дејством је подстакнут да, слично Исаији, узвикне: O кукавни ја, јер се скруших, јер будући човек и имајући нечисте усне и живећи у народу који има нечисте усне видех Цара, Господа Саваота својим очима (Ис. 6, 5).

27. Уколико у тебе уђе дубоки смирени говор, сваки високи говор ће отићи од тебе. Уколико се смирење укорени у дубини твога срца, и сваки површни и дубоки смирени говор ће отићи од тебе. Уколико се одозго обогатиш смиреноумљем, и спољашње смирење и смирени говор језика ће нестати, по речи светога Павла: А када дође савршено, онда ће престати што је делимично (1. Кор. 13, 10).

28. Истински смирени говор је од истинског смирења удаљен колико и исток од запада. Смиреноумље које Дух Свети даје савршенима је савршеније и веће од истинског смирења колико је и небо више од земље, и душа од тела.

29. Онога ко при смиреном изгледу и оделу говори смирено, немој одмах сматрати и смиреним у срцу, као што ни онога ко говори високо и високосмерно немој одмах сматрати испуњеним надменошћу и гордошћу. Напротив, најпре их испитај и по плодовима их познај.

30. Плод Духа Светога јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 23). Плод супротног духа јесте мржња, светска малодушност, душевни неред, срдачно узнемирење, лукавство, љубопитљиво размишљање, немарност, гнев, неверје, завист, преједање, пијанство,

свадљивост, осуђивање, похота очију, надменост, гордост душе. По поменутим плодовима познај дрво. На речени начин ћеш веродостојно познати каквог је духа онај ко говори са тобом. На њихова обележја је још јасније указао Господ: Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт. 12, 35). Јер, дрвету одговара његов плод.

31. У онима у којима постоје и примећују се плодови Духа Светога и сам Бог обитава. Од њих извире бистри извор слова са мудрошћу и познањем, било да их чујеш да говоре смиреним речима, или да саопштавају узвишене ствари. У онима, пак, у којима се не примећују плодови и дарови Светога Духа, већ плодови супротног духа, постоји мрак незнања Бога, гомила страсти и станиште непријатељских духова, без обзира да ли смирено говоре и изгледају, или да ли говоре о високим стварима са изабраном одећом и спољашњим великољепијем.

32. Истина се не оцртава у лицима, у спољашњем изгледу и речима, нити Бог у реченоме почива, већ у скрушеном срцу, у смиреним духовима и у душама које су просвећене богопознањем. Примећујемо да се понеко на речима и спољашње поставља испод других, пред другима о себи употребљавајући смирене изразе ради ловљења људских похвала, премда је изнутра пун надмености, лукавства, зависти и злопамћења према ближњем. Понекад се, напротив, види да неко наизглед високомудрим речима ратује за правду или устаје против лажи и преступа божанствених закона, једино на истину гледајући, док је

изнутра пун скромности, смирења и љубави према ближњем. Он се, уосталом, понекад хвали у Господу, подражавајући светога Павла, који се хвали у Господу и говори: Најрадије ћу се хвалити својим немоћима (2. Кор. 12, 9).

33. Бог не гледа на спољашњост нашег говора или делања, већ на душевно расположење и намеру са којом чинимо видљива дела и говоримо о мисленим стварима. И људи који друге превазилазе у разумности више гледају на силу речи и конац дела, по њима доносећи непогрешиви суд. Међутим, уобичајеније је да човек гледа на лице, а Бог на срце (1. Цар. 16, 7).

34. Бог је одлучио да се у поколењима не прекраћује припремање Духом Светим Његових пророка или пријатеља ради уређивања Цркве Његове. Древна змија не престаје да бљује отров греха у уши људи на погубљење душа. Зар утолико пре Он ко је понаособ саздао срца њихова (Пс. 32, 15) неће са земље смирења подићи сиромаха, и са ђубришта страсти уздићи убогога (Пс. 112, 7), шаљући као помоћ наслеђу своме мач Духа, који је реч Божија (Еф. 6, 17). Преподобни се одричу себе започињући смирењем и пењући се на висину познања. Њима се одозго силом Божијом даје реч мудрости како би благовестили спасење Цркви Његовој.

35. Познај себе самог, тј. стекни истинско смирење, које те учи да се држиш смиреноумља и да скрушаваш срце. Њега делај и чувај. Уколико још ниси познао себе, нећеш знати ни шта је смирење, уопште се не дотакавши његовог делања и чувања. Јер, самопознање је

сврха делања заповести.36. Онај ко је својом чистотом достигао до

познања бића, познао је себе сагласно изреци: "Познај себе". Онај, пак, ко још увек није достигао до познања смисла назначења творевине и божанствених и људских ствари, познао је наравно ствари око себе и ван себе, али нимало није себе упознао.

37. Друго сам ја, а друго оно што је у вези са мном. Друго је, такође, оно што је у вези са мном, а друго оно што је около мене, и друго оно што је изван мене. Ја сам образ Божији, који се види у умној, бесмртној и словесној души. Јер, ја имам ум, тј. оца слова, нераздељивог од душе и једносушног са њом. Оно што је у вези са мном јесу усађене особине човека да царује и начелствује творевином, да је словесан и самовластан слободан. Оно што је около мене јесте оно што могу да изаберем сопственим произвољењем: да будем земљорадник, трговац, учен човек, мудрољубац. Оно што је изван мене је све оно што се наводи у друштвеним почастима и у светском благородству, тј. богатство, слава, част, благостање, високи чинови, или супротно, тј. сиромаштво, беславље, бешчашће, несрећа.

38. Онај ко је познао себе починуо је од свих дела по Богу и ушао у светилиште Божије, у мислено богослужење Духа и у божанствено пристаниште бестрашћа и смирења. Онај, пак, ко себе још није познао преко смиреноумља и познања у труду и зноју ходи путем овога живота. О реченоме је Давид говорио: И би преда мном труд (и мука), док не уђох у светилиште

Божије (Пс. 72, 17).39. Онај ко је познао себе (кроз велико чување

у односу на спољашњост, кроз напуштање светских дела и строго испитивање савести) изненадно ступа у душу и неко божанствено смирење изнад речи, које срцу доноси скрушеност и сузе топлог умилења. Онај ко испита његово дејство себе сматра земљом и пепелом и црвом, а не човеком, недостојним чак и живота стоке. Због превасходства дара Божијег [човек] доспева у дубину смиреноумља. Онај ко се удостојио да пребива у реченом дару испуњава се неизрецивом опијеношћу умилења. Изашавши из себе, он спољашњост не сматра ни у шта, тј. јело, пиће и одевање тела (изузев најнеопходнијега), будући да се променио изменом деснице Вишњега. (Пс. 76, 11)

40. Смирење је највеће међу врлинама. Јер, оне у које се усели кроз искрено покајање (узевши за сапутницу молитву са уздржањем), оно одмах чини слободним од ропства страстима, дајући мир њиховим [душевним] силама, сузама им чистећи срце и испуњавајући их тишином кроз наилазак Духа. Са реченим настројењем, њима постаје јасан смисао познања Божијег, те улазе у умозрење тајни Царства Божијег и смисао твари. И уколико се удубљују у дубину Духа, утолико се погружавају у дубину смиреноумља, услед чега у њима расте познање властите мере и немоћи људске природе. У њима расте и љубав према Богу и ближњем, услед чега постају убеђени да црпу освећење и од једног поздрава и блискости оних са којима опште.

41. Смиреноумље, умилење и чиста молитва

понајвише окриљују душу на чежњу ка Богу и љубав према људима. Смиреноумље скрушава дух, покреће поток суза и учи да се види властита немоћ, представљајући пред очима незнатност људских мера. Умилење чисти ум од свега вештаственог, просвећује око срца и чини да је читава душа блистава. Чиста молитва, пак, читавог човека спаја са Богом, чини да човек постаје судеоник анђелске трпезе, даје му да окуси сладост вечних Божијих добара, снабдева га ризницама великих тајни и распламсава љубављу, подстичући га да се усуди да своју душу полаже за пријатеље своје, будући да се већ уздигао изнад граница телесне ништавности.

42. Сачувај ми ти добри залог смирења које чини богатим, у које се на чување полаже сакривена ризница љубави, у коме се чувају бисери умилења, и у коме се као на престолу окованом златом успокојава Цар, Христос Бог, делећи дарове Духа Светога његовим приврженицима и удостојавајући их великих достојанстава: смисла Његовог познања. Његове неизрециве мудрости, прозрења божанствених ствари, предвиђања људских ствари, животворног умртвљивања у бестрашћу и најтешњег сједињења са Њим ради сацаровања са Њим у Царству Оца и Сина, као што му се сам молио, говорећи о нама: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја (Јн. 17, 24).

43. Уколико се онај ко се делатно труди у испуњавању заповести изненада испуни неисказивом и неизрецивом радошћу, изменивши се неком дивном и неописивом променом и

готово свукавши телесно бреме, заборављајући на храну, сан и друге природне потребе, нека зна да га је посетио Бог, производећи у њему животворно умртвљење, које га уводи у стање бесплотних. Реченог блаженог живота виновница јесте смирење, хранитељка и мајка - свето умилење, пријатељица и сестра - умозрење божанствене светлости, престо - бестрашће, крај - Пресвета Тројица, Бог.

44. Онај ко је достигао до реченог врхунца не може да буде задржаван узама чула ни за шта тварно. Он не обраћа поглед ни на какве животне утехе, не разликујући недолично од доличног. Као што Бог подједнако даје кишу и сунце и праведнима и неправеднима, злима и добрима (Мт. 5, 45), и он испушта и простире зраке своје љубави на све, не будући тесан у утроби, већ за све будући богат љубављу. Он осећа тесноту и тежину једино кад не може свима да чини добро колико би хтео. И као некада из Едема, јавља се други извор умилења из кога теку четири начела, тј. смиреноумље, чистота, бестрашће и висока нерасејана молитва, напајајући лице читаве мислене творевине Божије.

45. Они који нису окусили сладост суза умилења и који не знају за њихову благодат и дејство мисле да се оне ничим не разликују од оних које се проливају за покојницима, измишљајући многе врсте празних претпоставки и закључке пуне недоумица. Међутим, оне су нам урођене по природи. Уколико се гордост ума преклони ка смирењу, а душа скупи очи пред прелешћу видљивих добара, устремивши их

једино ка умозрењу прве невештаствене светлости, одбациће се свако осећање према свету и стићи ће утеха од Духа. И из ње, као вода из извора, потећи ће сузе, наслађујући јој чула и испуњавајући јој разум сваком радошћу и божанственом светлошћу. Штавише, оне скрушавају срце и ум чине смиреноумним у виђењу бољега. Ништа речено се не може наћи код оних који плачу и ридају из других разлога.

46. Није могуће да се покрене извор суза без најдубљег смиреноумља, као што није могуће бити смиреноуман без умилења, које настаје наиласком Духа. Јер, умилење се Светим Духом рађа од смиреноумља, а смиреноумље од умилења. Као карике на ланцу, они се држе једно другог и везују једном благодаћу, сачињавајући нераскидиву свезу Духа.

47. Светлост која од Духа Светог силази на душу обично одлази услед мрзовоље, немара и неопрезности у односу на речи и јело. Јер, немар у односу на храну и уопште сита трпеза, те неуздржање језика и незадржавање очију њу изгоне и чине нас помраченима. Уколико се, пак, напунимо тамом, све звери шумске нашега срца и лавићи, тј. страсне помисли са рикањем се разилазе по души, тражећи себи храну у страстима, покушавајући да украду скривницу коју је у нама положио Дух (Пс. 103, 20-21). Међутим, наша истинска пријатељица, тј. уздржање и анђелотворна молитва не само да не дозвољавају да се нешто слично деси у души, већ у уму чувају неугасиву светлост Духа, срце чине тихим и чистим, точе божанствено умилење, душу шире љубављу према Богу,

читаву је, у весељу и девствености, сједињујући са Христом.

48. Словесности је понајвише својствена чедност и здравоумље [чистота] душе, чија мајка и пријатељица јесте свеопште уздржање, а отац - страх Божији. Претворивши се у чежњу за Богом и сјединивши се са стремљењем према божанственим стварима, страх Божији душу чини слободном од страха, пуном љубављу и мајком божанствене словесности.

49. Сјединивши се са душом, страх је кроз покајање чини бременитом помислима о суду, услед чега је обузимају патње адске (Пс. 114, 3). Њу трзају уздаси и болови и стискања срца при помисли на будуће узвраћање за рђава дела. Кроз многе сузе и напоре умноживши у унутрашњости разума зачети дух спасења, она га и рађа на земљи срца свога. Ослободивши се од муке при помисли на ад и избавивши се од стењања под дејством [представа] о суду, она у себе прима чежњу и радост због будућих добара, сусрећући се са пријатељицом, тј. са чедношћу и здравоумљем, који је искреном љубављу сједињују са Богом. Сјединивши се, пак, са Богом, душа осећа неизрециво уживање, услед чега већ са уживањем и наслађивањем пролива сузе умилења, постајући туђа осећању за било шта светско. Она као у извансебности жури за Жеником, узвикујући му безгласним гласом: "За тобом и за мирисом твога благоухања журим. Реци ми где се налазиш, ти, кога је заволела душа моја, где напасаш, где почиваш у подне чистог умозрења, како бих се можда нашла у стаду праведника (Пес. 1, 3; 6). Јер,

светлост великих тајни је код тебе". И увевши је у скривницу скривених тајни својих, Женик чини да постаје умозритељница назначења творевине са мудрошћу.

50. Немој говорити у срцу свом да је већ немогуће да стекнеш чедност девствености након вишеструког разврата и беснила тела. Јер, након усрдног труда покајања уз злопаћење и душевну топлину, праћену реком суза умилења, руши се свака тврђава греха и гаси сваки огањ страсти, те се дешава ново рођење одозго наиласком Духа Утешитеља. И душа опет постаје палата чедности и девствености. Дошавши у њу у светлости неизрецивој и радости, натприродни Бог заседа на висину њеног ума као на престол славе, дајући мир њеним силама, говорећи: "Мир вам од страсти које вас нападају. Мир свој дајем вам ради вашег природног дејствовања. Мир свој вам остављам ради достизања натприродног савршенства". Исцеливши тројичним даривањем мира троделност душе, уздигавши је ка тројичном савршенству и сјединивши је са собом, Бог је већ чини потпуно девственом, добром, прекрасном, помазавши је благоухањем уља чедности, и говорећи: "Устани и приђи, блиска моја, добра моја, голубице моја, са делатним мудрољубљем. Јер, ето зима страсти прође, киша сластољубивих помисли оде, мимоиђе, и цвеће врлина са мирисом помисли се јави на земљисрца твога. Устани, дођи мени са познањем природног умозрења, дођи, голубице моја сама у покров и примрак тајанственог богословља и тврде као камен вере у мене, Бога" (Пес. 2, 10-14).

51. Од оних који су се удостојили добре измене и усхођења навише, блажен је онај ко је делатним мудрољубљем прескочио стену страсних навика и посребреним крилима бестрашћа са познањем узишао у мислени ваздух умозрења свега постојећег, а потом се подигао у мрак богословља, најзад починувши од свих дела својих у Богу блаженим животом. Он је у савршенству постао земаљски анђео и небески човек, прославивши Бога у себи, ради чега ће и њега Бог прославити.

52. Они који љубе закон Божији имају пуно мира и за њих не постоји узрок саблазни. Јер, Богу није угодно оно што се људима допада, него оно што можда људима не изгледа добро, али је по својој природи веома добро за онога ко зна смислове [назначења] бића и створења.

53. Изврсно је да човек умре за свет и да живи за Христа. Јер, у супротном, не може да се препороди, сагласно са речју Господњом: Ако се ко не роди одозго, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 3). Речено рођење се збива покоравањем духовним оцима. Јер, уколико у себе раније не примимо семе речи са учењем отаца и уколико нас не усвоје Богу, ми се не можемо поново родити. Дванаесторицу апостола је један Христос породио, а они седамдесеторицу апостола. Њих је усвојио Бог и Отац, као што Господ говори: Ви сте синови Оца свога који је на небесима (Мт. 5, 45). Стога и свети Павле нама говори: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих... Угледајте се на мене (1. Кор. 4, 15-16).

54. Уколико се [човек] не покори духовном оцу подражавајући Христа (који се покорио Оцу своме до крсне смрти), значи да се неће ни препородити. Онај, пак, ко није постао љубљени син доброга оца, и није се препородио Словом и Духом, како ће сам постати добар отац добрих синова и како ће родити добру духовну децу, сличну оцу своме по доброти? Другачије речено, плод ће свакако бити сличан дрвету.

55. Рђаво неверје је пород лукавог среброљубља и најпорочније зависти. Уколико је оно рђаво, није ли још рђавије оно што га рађа? Јер, оно синовима људским љубав према злату чини пожељнијом од љубави према Христу. Оно чини да се Саздатељ вештаства сматра нижим од творевине. Оне који се радо слажу да истину Божију замењују лажју, и да више поштују твар него Творца (Рим. 1, 25), оно учи да се њој служи више неголи Богу. Речени порок је веома рђав, услед чега се и назива другим идолопоклонством. Утолико је још рђавија душа која произвољно [својевољно] болује од њега.

56. Уколико хоћеш да будеш пријатељ Христов, омрзни злато и ненаситу љубав према њему. Јер, оно ка себи привлачи разум онога који га љуби. Оно га одваја од најслађе љубави према Господу Исусу, која се не пројављује у речима, него у испуњавању Његових заповести. Уколико пожелиш злато, свакако ћеш га, авај, добити, наравно, уколико се љубав према њему може сматрати добитком, а не великим губитком у односу на љубав према Христу. Знај да ћеш у реченом случају Христа потпуно изгубити, тј. Бога, који је глава људима и без кога им нема

живота и спасења.57. Уколико волиш злато, ти не волиш Христа.

Уколико не волиш Христа, а волиш злато, треба да схватиш коме речени насилник хоће да те уподоби. Ономе који беше ученик, премда неверни, и пријатељ, премда се показао као завереник, који је зло устао на општег Владику, бедно отпао од вере и љубави према Њему и бацио се у дубину очајања. Уплаши се реченога примера и бежи од злата и љубави према њему како би стекао Христа, указујући истовремено и истинску љубав према себи. Јер, видиш какав је удео онога ко је упао у наведени [грех].

58. Без призива одозго никада немој искати да добијеш првенство [у чину], тј. једино уз помоћ злата или људског посредовања, чак и ако приметиш да имаш снаге да помажеш душама. Јер, три могуће невоље могу да те сусретну, и једна ће се свакако десити: или ће негодовање и љутина Божија наићи на тебе кроз различите напасти и скорбне околности, при чему ће на тебе устати не само људи, него и скоро читава твар, те ће ти живот бити пун уздисања, или ћеш са великим бешчашћем бити свргнут пошто те надвладају други, или ћеш умрети пре свог времена, будући посечен из овога живота.

59. Нико не може да сматра ништавном славу и бешчашће и да буде изнад уживања и патње уколико се није удостојио да види чиме се ствари завршавају. Уколико, пак, увиди да се свака слава, свако задовољство и утеха, свако богатство и добробит завршавају ничим, с обзиром да смрт све односи и уништава и уколико позна очигледну испразност људских

ствари, он ће своја чула окренути према крају божанствених ствари. Он се, дакле, везује уз оне [ствари] које опстају и које не могу да пропадну. Иштући их, он постаје виши од патње и уживања земаљских: од патње стога што је у души победио сластољубље, славољубље и среброљубље, и од уживања - стога што је од душе одвојио светско чуло. Он је свагда једнак, без обзира да ли га поштују или бешчасте, да ли га окружују патње или угодности, за све благодарећи Богу и помишљу не силазећи доле.

60. Марљиви може и по сновиђењима да препознаје покрете и расположења душе, те да у складу са њима усмерава старање о устројству свог [духовног] стања. Јер, телесни покрети и душевна маштања се одвијају у складу са унутрашњим настројењем човека и његовим бригама. Онај ко има вештаствољубиву и сластољубиву душу, машта о стицању ствари и новчаним добицима, о женским облинама и страсним загрљајима, услед чега му се дешавају оскрнављења тела и одеће. Онај ко има лакому и среброљубиву душу у сну свагда види злато: час тражи уплате, час умножава постотке, час добијено сакрива у касу, час као да му се суди због немилосрдности. Ономе ко је гневљив и пун зависти причињавају се да га гоне звери или отровни гмизавци, услед чега осећа велики ужас и страх. Онај, пак, ко је у души пун таштине машта о својој слави, о бучним народним дочецима, и о чиновима и старешинствима која му се нуде и уручују, према чему и будан има склоност. Онај чија је душа горда и испуњена надменошћу види себе како се вози у блиставим

кочијама или како лети на крилима по ваздуху, док остали трепте пред величином његове власти. На сличан начин и богољубиви човек, као ревностан за врлинска дела и праведан у подвизима благочашћа, у сну види или догађање будућих ствари, или откривење страшних виђења, имајући душу чисту од утицаја вештаства. Будећи се, он се свагда налази у молитви са умилењем и мирном устројству душе и тела, са сузама на образима и беседом са Богом на устима.

61. Оно што нам се представља у сну су или снови, или виђења, или откривења. Снови у уобразиљи ума не остају неизменљиви. Њихови предмети се мењају, тј. једни потискују друге или се мењају у друге. Од њих нема никакве користи и само њихово маштање ишчезава заједно са буђењем. Њих марљиви треба да презиру. Виђења све време остају непроменљива, не преображавајући се једно у друго. Она остављају печат у уму, услед чега на многе године остају незаборавна. Она показују дешавања будућих ствари и души доносе корист, приводећи је у умилење кроз представе страшних изгледа. Она онога ко их види чине удубљеним у себе и пуним трепета због неизмењивог умозрења страшних ствари које су изображене. Марљиви ревнитељи речена виђења треба да сматрају драгоценим. Откривења су, пак, умозрења чисте и просвећене душе изнад сваког чула. Она представљају извесна дивна божанствена дела и схватања, тајноводство у скривене Божије тајне, догађање за нас најважнијих предмета и општу измену светских и

људских ствари.62. Од наведених врста [представљања] прва

су својствена вештаственим и телољубивим људима, за које је бог - стомак и неумерено насићивање и чији је ум обузет тамом услед немарног и страстима растрзаног живота. Над њима се изругују демони посредством маштања. Друга [су својствена] марљивима, који чисте своја душевна чула и на које виђено благотворно делује на схватање божанствених ствари и на [врлинско] усхођење. Трећа [су својствена] савршенима, који примају дејство Божанственог Духа. Они су са Богом сједињени богоречитом душом.

63. Сновиђења нису истинита код свих људи. Она се у владалачком делу ума не запечаћују се код свих, већ само код оних чији је ум очишћен и чија су душевна чула просвећена, који су напредовали до природног умозрења, који не брину о животним стварима, који се не старају о садашњем животу, чије је дуго гладовање образовало опште уздржање и које су зној и напори по Богу привели светилишту Божијем, тј. познању постојећега и вишој мудрости, чији је анђелски живот сада скривен у Богу и које је напредак у свештеном тиховању узвео на степен пророка Цркве Божије, о којима је у Мојсијевој књизи Бог рекао: Уколико буде пророк међу вама, јавићу му се у сну и у виђењу ћу говорити са њим (4. Мојс. 12, 6), и у [Јоиловој] књизи: И биће потом да ћу излити од Духа мога на сваку плот и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и старци ваши ће угледати снове и младићи ваши ће видети виђења (Јоил 2, 28).

64. Тиховање је стање ума избављеног од свих узнемирења, тишина слободе и душевне радости, неузнемиравано и неузбуркивано утврђење срца у Богу, светло умозрење, познање Божијих тајни, реч мудрости из чистог разума, бездан божанствених схватања, усхићење ума, беседа са Богом, неуспављиво око, умна молитва, неуморни велики покој у напорима и најзад сједињење и спајање са Богом.

65. Све док је душа растројена у себи услед неуредног дејства њених сила, те неспособна да у себе смести божанствене зраке, све док се не ослободи од ропства телесног размишљања и све док не окуси мир услед прекидања борбе неуздржљивих страсти, њој је неопходно велико ћутање уста како би и сама могла говорити са Давидом: А ја као глув не слушах, и као нем не отварах уста своја (Пс. 37, 14). Она увек треба да буде тужна и да са скрушеношћу ходи путем заповести Христових, све док је још жалости непријатељ и док чезне за наиласком Утешитеља. Јер, уколико пребива у умилењу и себе омива сузама, Он ће јој даровати праву слободу.

66. Уколико мед врлина који се припрема у тиховању превазиђе смирено тело услед подвига мудрољубља, уколико му душевне силе ступе у природно стање услед обарања телесног размишљања, уколико очисти срце сузама и постане способан да прима зраке Духа, обукавши се у нетрулежну животворну мртвост Христову, те уколико прими Утешитеља са огњеним језиком, седећи у пећи тиховања, подвижник је већ дужан да са смелошћу говори величину

Божију и у цркви великој благовести правду Његову (Пс. 144, 11; 39, 10), будући да је у унутрашњост примио закон Духа. Иначе ће, слично неваљаломе слузи који је сакрио таланат господара свога у земљу, бити бачен у огањ вечни. Пошто је свој грех омио покајањем и опет примио пророчки дар, Давид није могао да скрива Божије доброчинство, те се обраћао Богу: Ево уста моја нећу спречити, Господе, ти знаш. Правду твоју не скрих у срцу моме, истину твоју и спасење твоје рекох; не крих милост твоју и истину твоју од сабора великог (Пс. 39, 11).

67. Ум који је очишћен од сваке нечистоте за душу постаје звездано небо по својим бљештавим и светлим схватањима, имајући у себи Сунце правде које сија и у свет испушта светле зраке богословља. Пошто се словесношћу погрузи у бездан мудрости, он износи једноставне и непомешане изгледе ствари и јасна откривења сакривеног како би се обзнанила дубина и висина и ширина познања Божијег. Примивши речено у своја недра као природно, он потом речима објашњава дубине Духа свима који у себи имају Божанственог Духа, открива лукавство духова и саопштава тајне Царства небеског.

68. Телесну похоту и поигравање тела спречавају уздржање, пост и духовна борба. Душевно распаљивање и узнемиравање срца хлади читање Божанствених Писама, непрестана молитва - смирава, а умилење - стишава као уље.

69. Чиста молитва, туђа свему вештаственоме, понајвише човека чини

достојним сабеседником Богу. Она са Словом сједињује онога ко се моли нерасејано, у духу, омивајући душу сузама, наслађујући се сладошћу умилења и просвећујући се светлошћу Духа.

70. Количина у молитвеном псалмопојању је прекрасна, уколико је руковођена трпљењем и пажњом. Ипак, заправо каквота оживљава душу и доводи до плода. Каквота псалмопојања и молитве састоји се у мољењу умом у духу. Умом се моли онај ко, појући и молећи се, разматра оно што се садржи у Божанственом Писму и усходи схватањем у срцу своме кроз богодоличне мисли. Душа која се њима усхићује у ваздуху светлости, постаје озарена и још више се чисти, сва се уздижући ка небесима. Посматрајући красоте добара која су припремљена светима, она се и сама загрева жељом за њима. И у њој се одмах јавља плод молитве кроз точење извора суза из очију по дејству светлотворног Духа. Оне души пружају сладостан укус, услед чега често сасвим заборавља телесну храну. Речено и представља плод молитве који се од каквоте псалмопојања рађа у душама које се моле.

71. Плод Духа прати каквоту молитве. Каквоту, пак, прекрасно прати количина псалмопојања. Уколико нема плода, и каквота је сува. Уколико је она сува, утолико пре је сува количина. И премда и даје напор телу, она свакако за многе бива некорисна.

72. Чувај се непријатељских замки када се молиш и певаш Псалме Господу. Демони нас или варају, крадући осећање душе, или нас наводе да говоримо једно уместо другог, претварајући стихове Псалама у хуле и вадећи из уста наших

неприличне речи. Када почнемо Псалам, они наше речи наводе на крај и оно што се налази између распршавају из ума. Они нас задржавају на једном стиху не дозвољавајући, услед заборава који изазивају, да се сетимо наставка. Такође, када смо на средини Псалма они изненада из ума бришу свако сећање на претходне стихове услед чега се не сећамо ни шта смо говорили, нити можемо да га нађемо и поновимо. Они речено чине да би изазвали немар и мрзовољу, те да нас лише плодова молитве, убеђујући нас да смо се већ дуго молили. Ти, пак, крепко истрај и настави са псалмопојањем још спорије како би пожњео корист од молитве при умозрењу онога што садрже стихови и како би се обогатио просвећењем Светога Духа, који долази у душе молитвеника.

73. Уколико ти се речено деси када се стараш да појеш са разумношћу пази да се не олењиш и паднеш у мрзовољу, те телесни покој претпоставиш душевној користи, помисливши да је већ позни час. Чим приметиш да ти је ум заробљен, ти се заустави и усрдно се врати на почетак Псалма, чак и ако си већ на његовом крају. Ти почни испочетка и по реду читај исти Псалам, чак и кад би ти се много пута у сату десило да будеш заробљен [непажњом]. Радећи на речени начин, демони ће, не подносећи твоје трпљење и истрајност и силу ревности, побећи од тебе, покривени стидом.

74. Треба добро да знаш да непрестана молитва не одлази од душе ни дању ни ноћу. Она се не састоји у подизању руку, ни у молитвеном положају тела, ни у изговарању молитава

језиком (остајући невидљива телесним очима), већ у умном делању са сећањем на Бога, при постојаном умилењу. Њу схватају једино они који умеју да је схвате.

75. У молитви се може свагда пребивати уколико се помисли држе сабране под владалаштвом ума у пуном миру и побожности, уколико се прониче у дубине Божије и иште укус најслађег тока умозрења, који из ње истиче. Речено, пак, није могуће у одсуству мира. Непрестана молитва може да се успостави само у ономе чије су душевне силе умирене познањем.

76. Уколико ти за време молитве Богу дође брат и покуца на врата твоје келије, немој дело молитве претпоставити делу љубави, презревши брата који ти куца. Јер, речено је Богу угодно. Он од тебе у наведено време жели јелеј љубави, а не жртву молитве. Стога, остављајући дар молитве, пружи брату беседу љубави, подмирујући његову жељу. Потом, вративши се, принеси дар свој Оцу духова са сузама и скрушеним срцем, те ће се прави дух обновити у утроби твојој.

77. Тајинство молитве се не врши у одређено време и на одређеном месту. Јер, уколико дело молитве вежеш за часове, време и место, ти ћеш као по праву остало време да проводиш у испразним занимањима. Граница молитве јесте непокретно пребивање ума око Бога. Дело молитве јесте пребивање душе око божанствених ствари, а врхунац молитве јесте прилепљивање разумом уз Бога како би се са Њим било један дух, по одређењу и речи апостола (1. Кор. 6, 7).

78. Премда си већ умртвио удове тела, душевно оживео Духом и удостојио се натприродних дарова од Бога, ипак немој дозвољавати да словесна сила твоје душе лута, већ је приучи да се свагда креће у сећању на раније грехе и на адске муке, мислено гледајући на себе као на осуђеника. Запошљавајући свој ум реченим помислима и гледајући на себе као на осуђеника, ти ћеш сачувати скр?шени дух и у себи имати животворни извор умилења, који точи струје божанствене благодати. И Бог ће да те гледа и да ти даје Духа ради утврђивања твога срца.

79. Благоразумни пост, који прати бдење са богомислијем и молитвом убрзо свог делатеља приводи границама бестрашћа, уколико му се и душа у обиљу смирења облива сузама, горећи љубављу према Богу. Дошавши до њега, он ће бити уведен у духовни мир, који превазилази сваки слободни ум, љубављу га сједињујући са Богом.

80. Цар не размишља о слави и царству и не заноси се и не радује се државној власти колико се монах радује због бестрашћа и суза умилења. Размишљање првога вене заједно са царством, а блажено бестрашће одлази заједно са [подвижником] и пребива са њим у радости у бесконачне векове. Он се у садашњем животу међу људима креће као точак, унеколико се додирујући земље и онога што је на земљи по неопходним захтевима природе. Он се, међутим, читав узноси у мислени ваздух, у себи спајајући почетак и крај и урезујући видове благодатних дарова у венац смирења. За њега је обилна

трпеза умозрење постојећег, пиће - чаша мудрости, а покој - Бог.

81. Онога ко добровољно себе предаје врлинским напорима и са врелим усрђем ходи подвижничким путем, Бог удостојава великих дарова. Крећући се у напредовању ка средини, он долази до божанствених откривења и виђења, постајући све светлији и мудрији уколико се више напреже његов подвижнички труд. Усходећи, пак, на висину умозрења, он све више против себе изазива завист погубних бесова. Јер, они не могу равнодушно да гледају како се човек измењује у анђелску природу. Они се не лење да тајно на њега пуштају стрелу надмености. Уколико се, схвативши непријатељску замку, сакрије у тврђаву смирења, прекоревајући се, он ће избећи невољу гордости и бити уведен у пристаниште спасења. У супротном, оставиће га помоћ одозго и биће предан у руке духова злобе, који га ишту на невољно казнено обучавање стога што се није произвољно опитовао. Духови казненог обучавања јесу духови сластољубља и телољубља, злобе и гнева, који га смиравају љутим нападима, све док не позна своју немоћ. И оплакавши свој пад, он ће се избавити од васпитавања, те са Давидом узвикнути: Добро ми је што си ме унизио, да бих научио законе твоје (Пс. 118, 71).

82. Бог неће да нас свагда смиравају страсти, нити да се, гоњени њима, уподобљавамо зечевима, који му прибегавају једино као према камену прибежишта. Иначе, Он не би рекао: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви (Пс. 81, 6). Он жели да ми као јелени усходимо на високе

горе Његових заповести и да смо жедни животворних вода Духа. Прогутавши змије, јелени путем ватрености од дугог трчања по природи, како говоре, отровну природу змија дивно претварају у храну која није штетна. И ми сваку страсну помисао коју примамо у утробу разума треба дејством огњеног трчања путем заповести Божијих и силе Духа да претварамо, пошто је заробимо, у миомирисно и спасоносно делање врлина. На речени начин и ми ћемо сваку помисао кроз делање покоравати на послушност Христу (2. Кор. 10, 5). Јер, горњи свет не треба да се напуни телесним и несавршеним људима, него духовним и савршеним, који су се успели до човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).

83. Онај ко се увек креће у једном стању, не желећи да се пружи напред, личи на мулу која вуче млински точак, уопште се не померајући напред. Јер, онај ко се свагда бори са телом и ко се упражњава увек у истим телесним делањима, уз сво злопаћење причињава сам себи и велику штету, ни сам не примећујући, будући да не испуњава намеру Божије воље. Јер, по светом Павлу,телесно вежбање је за мало корисно (1.Тим. 4, 8) тј. док телесно размишљање не буде прогутано потоцима покајничких суза, док у тело не уђе животворна духовна мртвост и док се закон духа не зацари у нашој мртвој плоти. Душевна побожност, пак, која се, путем познања постојећег и бесмртног растиња, тј. божанствених мисли, сагледава као дрво живота у мисленом делању ума, свагда је и у свему корисна будући да изграђује чистоту срца и

доноси мир међу душевним силама, просвећење ума, чедност тела, здравоумље, свестрано уздржање, смиреноумље, умилење, љубав, освећење, небеско познање, мудрост речи и умозрење Бога. Онај ко се након многих подвига успео на речено савршенство побожности у ствари је прошао црвено море страсти и ушао у обећану земљу, у којој тече мед и млеко богопознања, тј. неисцрпна наслада светих.

84. Онај ко нема настројење да се уздигне изнад делимичног и мало корисног до свеобухватно корисног, у ствари још једе непросејан хлеб у зноју лица свога, сагласно старој одлуци Божијој. Стога је и душа његова без жеље за мисленом маном и медом, који је потекао за Израиљски народ из распукле стене. Онај, пак, ко је чуо подстрек: Устаните, хајдемо одавде (Јн. 14, 31), те по гласу Учитеља устао од напорног рада, у ствари је престао да једе хлеб патње, збацио са себе јарам чула, а затим се напио из красовуље мудрости Божије, познавши да је благ Господ. Јер, пошто је испунио закон заповести у служби речи, он се успео до горње собе и очекује наилазак Утешитеља.

85. По порецима и степенима мудрољубивог живота треба да се простиремо напред и да усходимо ка вишем, остајући свагда покретни у ономе што је по Богу и не познајући замор у добру. Од делатног подвижништва треба усходити ка природном умозрењу творевине, а од њега ка тајинственом словесном богословљу, у коме се човек успокојава од свих напора телесног делања, уздигавши се већ изнад свега телесног и доњег и добивши благорасудно

познање истинског разликовања ствари. Уколико, пак, још нисмо достигли речено разликовање, ми не знамо ни како да се простиремо напред и усходимо ка савршеноме, те се показујемо као лошији од световњака, који не знају за границу напредовања у друштвеним положајима, ни застој у уздизању, све док се не попну до највишег достојанства и прекину своју жељу с обзиром да су је испунили.

86. Душа која се са врелом усрдношћу чисти подвижничком напорима поприма озарење божанственом светлошћу и постепено почиње да види природну красоту коју јој је Бог на почетку дао, ширећи се у љубави према Саздатељу. По мери очишћења њој постају јаснији зраци Сунца правде и њена природна лепота се пред њом открива. И она умножава подвижничке напоре ради већег очишћења како би чисто схватила славу дара кога се удостојила и попримила древно благородство, те за Творца сачувала Његов образ чист и непомешан са било чиме вештаственим. Она никада себи не попушта и не престаје да додаје труд на труд, све док се не очисти од сваке нечистоте и скверни, поставши достојна да гледа Бога и разговара са Њим.

87. Отвори очи моје, и схватићу чудеса твоја из закона твога (Пс. 118, 18), вапије Богу онај ко је још покривен маглом земаљског размишљања. Незнање земаљског ума као магла и дубоки мрак покрива очи душе, чинећи је тамном и помраченом за разумевање божанствених и људских ствари, те неспособном да упућује свој поглед ка озарењу божанственом светлошћу или окушању добара које око није видело, ни ухо

чуло, и која у срце човеку нису дошла (1. Кор. 2, 9). Међутим, откривајући очи своје покајањем, душа све види чисто, и чује са познањем и схвата разумно. Штавише, она и узвишене мисли у свом срцу прима о реченоме. Окусивши потом и сладост реченога, она се просвећује у познању и словом мудрости по Богу свима саопштава о дивним божанственим добрима која је Бог припремио онима који га љубе. И она све убеђује да ишту удео у њима кроз многе подвиге и сузе.

88. Постоји седам дарова Духа. Набрајајући их, Реч Божија, [Свето Писмо], почиње од врха, од мудрости, и силази до краја, до духа страха Божијег, говорећи: Дух мудрости, дух разумности, дух савета, дух крепости, дух познања, дух побожности, дух страха Божијег (Ис. 11, 23). Ми треба да почињемо од очишћујућег страха, тј. страха од мука, како бисмо се одвојили од рђавог и потом се покајањем очистили од скверни греха, те достигли до чистог страха Духа. Према њему треба да идемо правим путем и да се у њему успокојимо у сваком делању врлина.

89. Онај ко почиње са страхом од суда и напредује у очишћењу срца сузама покајања, понајпре се испуњава мудрошћу, с обзиром да је, по реченоме, страх њен почетак (Прич. 1, 7). Потом се испуњава разумношћу и саветом, уз помоћ кога изабире душекорисне намере. Достигавши до реченога кроз испуњавање заповести, он усходи ка познању постојећег и стиче тачно знање божанствених и људских ствари. Потом, поставши сав станиште побожности, он усходи у горњи град љубави и

доспева до савршенства. И одмах га чисти страх Духа прихвата како би сачувао примљено скровиште Царства небеског. Будући крајње спасоносан, речени страх чини да онај ко је достигао висину љубави трепти и да буде спреман на сваки подвиг из бојазни да не падне са висине љубави Божије и да опет не буде вргнут у ужас мука.

90. Читање Писма је различито код оних који се тек уводе у побожан живот, различито код оних који су дошли до средине напредовања, и различито код оних који се пењу ка савршенству. За једне је оно хлеб трпезе Божије, који крепи њихова срца за свештене подвиге око врлина. Он пружа крепку силу за борбу са духовима који дејствују у страстима, и чини их храбрим борцима против демона, услед чега говоре: Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих (Пс. 22, 5). За друге је оно вино божанствене чаше које весели њихова срца, које их доводи у усхићење силом помисли, које њихов ум одваја од слова које убија и уводи у испитивање дубина Духа и чини да сав постане породитељ и налазач схватања, услед чега је и њима својствено да говоре: Чаша твоја напајајућа је као најјача (Пс. 22, 5). А за треће је оно јелеј Божанског Духа који умашћује њихову душу, кротећи је и смирујући изобиљем божанствених озарења и сву је уздижући изнад низине тела, услед чега са хвалом вапију: Намазао си уљем главу моју... И милост твоја пратиће ме ? све дане живота мога (Пс. 22, 5-6).

91. Све док се са напором делатним мудрољубљем у зноју лица усмеравамо ка Богу,

умањујући телесне страсти, са нама се насушним хлебом (који се припрема вршењем врлина и крепи људска срца) на трпези својих дарова храни и Господ. А кад се бестрашћем у нама освети име Његово и Он се зацари над свим нашим душевним силама, покоривши и умиривши одвојено, тј. ниско тело са високим помислима, у нама ће Његова воља бити као на небу, те ће ново и неизрециво пиће мудрости Слова (растворено умилењем и познањем великих тајни) пити са нама у Царству своме, које је ушло у нас. И кад постанемо судеоници Духа Светога кроз добру измену и обновљење ума, Бог ће бити са нама као са боговима, обесмртивши примљено [човештво].

92. Уколико незадржива вода страсних помисли ума буде задржана наиласком Духа Светога и слани бездан неприличних мисли и сећања буде обуздан уздржањем и сећањем на смрт, значи да лелуја Божански Дух покајања и да су наишле воде умилења, којима Бог и Владика наш, уливајући у умиваоницу покајања, омива мислене ноге наше и чини их достојним да ступају по дворишту Његовог Царства.

93. Поставши тело и савршени Човек али без греха, Бог Слово је нашу природу примио у своју Ипостас, Личност. Као савршени Бог, пак, он ју је пресаздао и обожио. Будући Слово Првога Ума и Бога, Он се сјединио са човековим словесним делом и окрилио га на горе, тј. да размишља и помишља на божанствено. Уједно, као огањ, Он је суштинском и божанственом ватром његову срчану силу учино способном да се живо супротставља непријатељским страстима и

бесима. Најзад, будући жељан сваке словесне природе и успокојене чежње, Он је желатељни део његов проширио унутрашњом љубављу за учествовањем у добрима вечног живота. На речени начин Он је целог човека обновио у себи, од старог га начинивши новим, како не би постојао ни један разлог за осуђивање Творца Слова у обнављању човека.

94. Свештено у себи извршивши наше пресаздање, Слово је потом сам себе принео на Жртву за нас кроз Крст и смрт, свагда предајући на жртвовање своје Пречисто Тело и свакодневно га нам предлажући као душехрањиву обилну трпезу како бисмо, окушајући га и пијући Његову Пречисту Крв, у осећању душе кроз Причешће постајали бољи него што јесмо, растварајући се са њима, из лошијег се претварајући у боље и двоструко постајући једно са двоструким Словом, тј. и телом и словесном душом, с обзиром да је Он оваплоћени Бог и да нам је постао једносуштан по плоти. И ми нисмо своји, него Његови. Он је нас сјединио са собом кроз бесмртну трпезу, учинивши да по усиновљењу постанемо оно што је сам по природи.

95. Уколико смо испробани у напорима врлина и очишћени сузама, те приступамо да окушамо од реченог Хлеба и да пијемо из наведене чаше, двоструко Слово се са кротошћу са две природне силе сједињује са нама, свецело нас претварајући у самог себе, будући да се оваплотио и да нам је по човештву једносуштан. Он као Бог и Оцу једносуштан све обожује словом познања и усваја као браћу која су му саобразна. Уколико, пак, приступамо помешани

са вештаством страсти и оскрнављени греховном скверни, Он ће, приближивши нам се својим огњем који по природи истребљује грех, потирати и истребљивати све нас, подсецајући нашу животну силу, премда не по благовољењу своје благости, већ будући нагоњен да се одвраћа од наше неосетљивости.

96. Господ се невидљиво приближава и ходи уз све оне који су из делатног мудрољубља започели да ходе путем Његових заповести. Пошто још увек немају савршено размишљање, њихова душа још има велике недоумице на делу врлина. Њихове очи се праведно у речено време спречавају да познају свој напредак. И Господ ходи са њима, помажући им да се избаве од страсти и пружајући своју руку помоћи да би вршили сваку врлину. Уколико продуже да остварују успехе у подвизима побожности и да иду ка бестрашћу кроз смирење, Слово већ неће да још увек остају заморени од напора око врлина, него да се пружају још даље и да усходе ка умозрењу. Наситивши их довољно хлебом суза, Он их благосиља светлошћу умилења, а ум им отвара за познање дубинаБожанствених Писама, те да чисто гледају природу и назначење постојећег. Сам се, пак, одмах скрива да би их подстакао и покренуо да марљиво ишту да науче шта је познање постојећег и које узвишење производи. Пошто га потраже са марљивошћу, они се подижу на више служење слова и свима проповедају васкрсење Слова, које познају из делања и умозрења.

97. Праведно Слово прекорева због спорости оне који се дуго задржавају на трудовима

делатног живота, не хотећи да се одвоје од њега и да потеку на виши степен умозрења. Он им говори:O безумни и спорога срца за веровање. (Лк. 24, 25) Ономе ко може да открије слово природног умозрења онима који по духу ходе дубинама Духа. Јер, одсуство хтења да се од почетничких подвига пређе ка савршенијим и да се од писаног тела Божанственог Писма дође до ума и разума слова јесте обележје лењиве душе, која не иште да окуси сладост духовне користи и која се зло одвраћа од свог напредовања. И с обзиром да јој је светиљка угашена, њој не само да ће бити речено: Идите продавцима и купите себи (Мт. 25, 9), већ ће јој се, након што пред њом буде затворена брачна одаја, додати: Иди. Заиста ти кажем, не познајем те. (Мт. 25, 12)

98. Уколико се Слово Божије приближи палој души, као некада граду Витанији, са циљем да васкрсне њен ум, који је умро од греха и који је погребен под трулежношћу страсти, разборитост и праведност га (погружени у тугу због умртвљености ума) сусрећу са сузама и говоре: "Да си био код нас, чуван и пажен, брат наш (ум) не би умро од греха" (Јн. 11, 21). Потом праведност жури да нахрани Слово старањем за много и вршењем врлина, предусрећујући га предлагањем пуне и разноврсне трпезе злопаћења, док разборитост претпоставља да се веже уз умно делање, уз мислене покрете Слова и слушање Његових умозритељних схватања, остављајући свако друго старање и напорно злопаћење. И Господ прву прихвата стога што се добро подвизава и труди да га предусретљиво

нахрани трпезом разноврсног делатног мудрољубља, премда је унеколико и прекорева што се брине о многим врстама злопаћења и што се стално стара за оно што није много корисно. Јер, једно је оно што се заиста тражи и једним се угађа Слову, тј. да се рђава помисао потчињава доброј, да се кроз зној врлина земљано размишљање душе окрене у духовно. Другу Он похваљује и привлачи себи с обзиром да је изабрала добри део духовног познања кроз које, уздигавши се изнад људских ствари, улази у дивне дубине Божије, добро купујући многоцени бисер Слова и гледајући у сакривене ризнице Духа. Она поседује неизрециву радост, која се неће одузети од ње.

99. Умртвљен страстима и оживотворен наиласком Слова Божијег, ум одбацује камен неосетљивости и разрешава се од греховних свеза и трулежних помисли уз помоћ слугу Слова, тј. страха од мука и напора око врлина. Окусивши потом светлост будућег живота, он се упушта у ход ка бестрашћу, те заседа на престолу чула. Чисто свештенослужећи тајинство виђења, он постаје сатрпезник Слова и заједно са Њим од земље усходи на небо, те сацарује са Њим у Царству Бога и Оца, починувши од свих искања својих.

100. Васпостављање које следи после разрешења од тела, које је уготовано сваком ревнитељу који се законито подвизавао, који је дошао до средине и усавршио се до мере раста пуноте Христове, биће јасно и очигледно кроз дејствено осведочење Духа. Вечна радост у свагдапостојећој светлости сачињава

блаженство реченог наслеђа. Непрестана радост обузима срца оних који су се законито подвизавали. Њих целива весеље Духа Светога, које се, по речи Господњој, од њих неће одузети. Онај ко се овде удостојио наиласка Утешитеља и Његовим се плодовима насладио у вршењу врлина, обогативши се Његовим Божанским даровима, бива испуњен радошћу и сваком љубављу, с обзиром да је од њега побегао страх. Он се са радошћу разрешава од уза тела и бива узет од свега видљивог са весељем. Он је још док беше жив заборавио на свако чуло, да би се потом успокојио у неизрецивој радости светлости на месту у коме је станиште свих који се веселе. Додуше, тело понеких у време разрешења и пресецања савеза са душом пати, слично женама које се тешко порађају.

ТРЕЋА СТОТИНА ПОЗНАЈНИХ ПОГЛАВЉА О ЉУБАВИ И САВРШЕНСТВУ ЖИВОТА

  1. Бог је бестрасни ум изнад сваког ума и

сваког бестрашћа, светлост и извор добре светлости, мудрост и слово и познање, Даривалац мудрости, слова и познања. У онима којима су даровани речени дарови ради чистоте и у којима се примећују, и образ бива очуван, услед чега постају синови Божији које води Дух, као што је написано: Јер, које води Дух Божији они су синови Божији (Рим. 8, 14).

2. Они који су подвижничким напорима постали чисти од сваке скверни плоти и духа свакако постају и станиште бесмртне природе

кроз дарове Духа. Они који су достигли до реченога пуни су добре светлости. Испуњени њоме у срцу тихим миром, они саопштавају добре речи и мудрост Божија тече из уста њихових са познањем божанствених и људских ствари. Њихова реч чисто саопштава о дубинама Духа. За такве нема закона (Гал. 5, 23), будући да су се једном за свагда сјединили са Богом и изменили се добром изменом.

3. Онај ко се са усрдним старањем и напором пружа ка божанственоме, постаје изображење образа Божијег душевним и телесним врлинама. Јер, он у Богу, и Бог у њему почива у сједињењу. Он јесте и види се као образ божанственог блаженства по богатству дарова Духа. Он постаје бог по усиновљењу, при чему Бог остварује његово савршенство.

4. Човек није образ Божији по телесном склопу удова (као што се из незнања може рећи), већ по мисленој природи ума, која се не описује телом, које стреми на доле. Налазећи се изван сваке твари и дебљине, Божанска природа не може да се опише. Она није одредива и није телесна. Она је изнад сваке суштине и слова. Она нема каквоту, није опипљива, нема количину, невидљива је, бесмртна, необухватна и стога нама несхватљива. И мислена природа, коју нам је [Бог] дао, такође је неописива и страна дебљини [тела], нетелесна, невидљива, неопипљива, необухватљива, те представља образ бесмртне и вечне славе Његове.

5. Будући Први Ум и Цар свих, Бог у себи има једносушно Слово са савечним Духом. Он никада није без Слова и Духа услед нераздељивости

природе, нити се слива са Њима услед несливености различитих Ипостаси у Њему. Рађајући по природи из своје суштине Слово, Он се не одваја од Њега, будући недељив у себи. Савечно Слово, које се не одваја од свог Родитеља, као саприродног и сабеспочетног има и Духа, који превечно од Оца исходи. Они имају једну и нераздељиву природу, премда се по разликовању Ипостаси деле на Лица, те се тројично поје Отац, Син и Дух Свети. Као једна природа и један Бог, Лица се никада не одвајају од савечне суштине и природе. Образ речене триипостасне и јединичне природе види се у човеку који је саздала, премда у његовом мисленом а не видљивом делу, у бесмртном и вечнонепроменљивом а не смртном и пропадљивом делу.

6. Неупоредиво виши од све твари коју је мудро саздао, Бог је Ум који је изван свега и унутар свега. Он рађа Слово без одвајања ради њеног очувања и шаље Духа ради њеног укрепљења. Учествујући у Његовој Божанској природи, будући Његов образ по мисленом [својству], тј. по нетелесној и бесмртној души, и имајући ум који по природи рађа слово из своје суштине (који уједно одржава читаву силу тела), и човек је изван и унутар вештаства и видљивог. Онај ко га је саздао није одвојен од [осталих] својих Ипостаси, тј. Слова и Духа. Ни човек по души није одвојен и разлучен од ума и слова, који имају једну природу и суштину, коју тело не ограничава.

7. Триипостасном Божанству се поклањамо у Оцу, Сину и Духу Светом. Троделним се види и

образ који је саздао, тј. човек. Он се душом, умом и словесношћу поклања Богу који је све саздао из ничега. У Богу су [Лица] по природи савечна и једносушна. И у Његовом образу су [речена три дела] саприродна и једносушна. По реченим цртама се примећује оно што је код нас по образу. По њему сам ја образ Божији, премда сам састављен и од блата и од образа.

8. Једно је образ Божији, а друго оно што се примећује на образу. Образ Божији је мислена душа, ум и слово, тј. једна и нераздељива природа, а оно што се примећује јесте начелственост, царственост и самовласност, [слобода]. Такође, друго је слава ума, друго - његово достојанство, друго - оно што је по образу, и друго оно што је по подобију. Слава ума је узношење горе, свагдапокретност ка горњем, оштровидност, чистота, разумност, мудрост, бесмртност. Достојанство ума јесте словесност, царственост, начелственост и самовласност, [слобода]. Оно што је по образу јесте поседовање личне, једносушне, нераздељиве и неразлучне душе са умом и словом. Ум и словесност припадају бестелесној, бесмртној, божанственој и мисленој души. Све речено је једносушно, савечно [откако је постало], нераздељно међу собом. Они не могу бити раздељени. Оно што је по подобију јесте праведност, истинитост, милостивост, састрадавање и човекољубље. У ономе у коме се примећују речена својства у дејству и постојаном пребивању, свакако се види и оно што је по образу и подобију. И они који делују по природи свакако су по достојанству виши од осталих.

9. У троделној словесној души се сагледавају два вида [дејствовања]: словесно и страдално. По образу свог Саздатеља, словесно је незадрживо, невидљиво и неодредиво чулима, с обзиром да је у њима и изван њих. Реченим дејством она, општећи са умним божанственим силама, кроз свештено познање бића по природи усходи ка Богу као свом Првообразу, наслађујући се Његовом Божанском природом. Њено страдално дејство се чулима уситњава на многе делове, подлежући страдањима и утехама. Реченим дејством она, приопштавајући се чулној, храњивој и растућој природи, подлеже утицајима ваздуха, хладноће и топлоте, имајући нужду за храном ради одржавања живота, ради узрастања и здравља. Мењајући се под дејством свега реченога, она се понекад препушта похоти, примајући бесловесну пожуду и скрећући од кретања по природи. Понекад се она срди и узнемирава бесловесним гневом, а понекад осећа глад, жеђ, жалост и бол, те се поново успокојава. Она се, дакле, овде час успокојава утехама, час трпи скорби. И њена речена страна се исправно назива страдалном, будући да се пројављује кроз страдања. Међутим, уколико словесност живота прогута оно што је смртно (2. Кор. 5, 4), пошто боље надвлада [оно што је горе], и живот Исусов ће се јавити у смртноме телу нашем (2. Кор. 4, 11), производећи у нама животворну умртвљеност бестрашћа и нетрулежну бесмртност по жељи духа.

10. Пре саздања свих ствари из ничега Творац свега је у себи имао познање о њиховој природи и назначење свих бића као Цар векова и

Предзналац. Он је и човеку, кога је створио по образу своме за цара творевине, дао да у себи има назначење, природу и познање свих бића. Да би постојао и живео, он, на пример, од земље (из које је створен) поседује суве и хладне сокове, од ваздуха и огња - топлину и влажност крви, од воде - влажност и хладноћу хладнокрвности, од растиња - растење, од животиња које личе на биљке - хранљивост, од бесловесних животиња - страдалност, од анђела - мисленост и словесност, од Бога - невештаствени дах, тј. нетелесну и бесмртну душу, која се пројављује у уму, словесности и у сили Духа Светога.

11. Бог нас је саздао по свом образу и подобију. И ми му постајемо подобни врлином и разумношћу. Врлина Његова је покрила небеса и Његове разумности је пуна земља (Ав. 3, 3). Врлина Божија јесте праведност, преподобност, истина, као што говори Давид: Праведан си, Господе... и истина је твоја око тебе (Пс. 118, 137), и још: Праведан је Господ... и преподобан (Пс. 144, 17). Ми смо му подобни и исправношћу и благошћу, будући да је добар... и праведан Господ (Пс. 24, 8). [Ми смо му подобни] и речју мудрости и по знању, који су у Њему. Он се и назива Мудрошћу и Словом. Ми смо му подобни и светошћу и савршенством, као што сам говори: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48), и: Будите свети као што сам ја свет. (Лев. 19, 2) Ми смо му подобни и смирењем и кротошћу, будући да говори: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29).

12. Будући образ Божији, наш ум се налази [у стању] које му је својствено уколико пребива [у делатности] која му је сродна, не допуштајући кретања која су далека од његовог достојанства и природе. Он радо воли да се креће у ономе што се односи на Бога. Он иште да се сједини са Оним од кога је добио почело, којим се креће и према коме стреми по својим природним особеностима. Он жели да га подражава човекољубљем и једноставношћу. Стога, рађајући слово, ум, пресаздава душе једноплемених људи, као друго небо, утврђујући их трпљењем кроз делатне врлине. Он их оживотворава духом својих уста, дајући им силу против погубних страсти. Стога и он постаје стваралац мислене твари и великог света, достојно подражавајући Бога, јасно слушајући слово које му се одозго упућује: Ако изведеш часно од недостојног, бићеш као уста моја (Јер. 15, 19).

13. Онај ко пребива у природном кретању ума и достојном употребљавању слова, остаје чист од вештаства и украшава се кротошћу, смиреноумљем, љубављу и саосећањем, просвећујући се обасјањем Светога Духа. Устремљујући се ка вишим умозрењима, он достиже до познања скривених тајни Божијих и благољубиво их саопштава словом мудрости онима који могу да слушају. Он не умножава свој таланат само за себе, већ допушта и својим ближњим да се њиме насладе.

14. Онај ко је једну [страну, тј. Дух] из двострукости [дух-тело] олакшао, учинивши га слободним од утицаја другог, пронашао је

невештаствени живот међу невештаственим духовима, и сам поставши мислен [дух], премда се телесно још креће међу другим људима.

15. Онај ко је достојанством и природом једнога [духа] савладао ропство двострукости [духа и тела], васцелу творевину је покорио Богу, сјединивши у једно оно што је подељено и измиривши све (Кол. 1, 20).

16. Све док су наше природне силе у међусобном нереду, распавши се на многе различитости, ми не можемо да учествујемо у натприродним даровима Божијим. Не учествујући, пак, у њима, ми остајемо негде далеко од тајинственог свештенодејства које врши мислено делање ума на небеском жртвенику. Уколико се, пак, ревносно проходећи свештене подвиге, очистимо од чулних привлачности и силом Духа саберемо различитости које су се у нама образовале, ми ћемо почети да учествујемо у неизрецивим Божијим добрима. И ми ћемо божанствена тајинства тајанственог свештенодејства ума достојно узносити Богу Слову на наднебеском мисленом жртвенику Божијем, као видиоци и свештенослужитељи Његових бесмртних тајни.

17. Јер тело жели против Духа, а Дух против тела (Гал. 5, 17). Међу њима постоји нека необјављена борба за превласт и победу над другом страном. Код нас се речено назива различитошћу, распоном, натегнутошћу или вагањем и колебивом борбом, при чему душа иде у смеру који одреди ум, тј. према некој ствари која је у вези са људском страшћу.

18. Докле год се расејавамо несталним

помислима и док се закон тела врши и одржава у нама, ми се растурамо на многе делове и удаљујемо од божанствене јединичности, не стекавши јединство које поседује. Уколико се, међутим, пропадљивост натопи сједињујућом силом и натприродном безбрижношћу, те ум постане свој, обасјавши се мудротворним озарењима и мислима, душа се богообразно сабира у јединицу, те постаје једно наместо многих различитости. Сјединивши се са Божанском Јединицом, она се у једноставности богоподобно уједињује, што представља васпосватљање душе у древно [стање] и наше обновљење на боље.

19. Незнање је зло изнад сваког зла. Оно је сама опипљива тама. Оне душе у којима се зачне чини помраченима, делећи словесност на многе делове. Оно душу одвлачи од сједињења са Богом. Од њега се сабира једино бесловесност. Незнање чини човека сасвим бесловесним и неосетљивим. Уколико се позамашно рашири, незнање постаје огроман бездан ада за душу која се савија под његовим теретом. И у њему се налази свака казна и патња и туга и уздах. Божанствено, пак, познање, које је светло и бескрајно преоблистано светлошћу, душе (које га примају ради чистоте) чини светловидним на богодоличан начин. Оно их испуњује миром, спокојством, радошћу, неизрецивом мудрошћу и савршеном љубављу.

20. Божанствена светлост са собом сједињује душе које опште са њом, својом једноставношћу их обједињујући са собом. Она их сједињује са својом јединственошћу и усавршава својом

савршеношћу, њихово око разума уводећи у дубине Божије и чинећи их видиоцима и тајницима и тајноводственицима великих тајни. Ти само узажели да напорима стекнеш чистоту, те ћеш на делу у себи угледати поменуто богоугодно дејство.

21. Озарења прве светлости која се путем знања збивају у очишћеним душама, чине их не само добрима и светловиднима, него их путем природног умозрења узводе у умна небеса. И божанствено дејство у њима не престаје на реченоме. Оно се зауставља тек кад се са мудрошћу и знањем неизрецивих [ствари] сједине са Једним и у Њему постану једно, уместо многих.

22. По поретку очишћења најпре треба да постанемо чисти и неупрљани од вештаствене злобе умних. Потом, по другом ступњу у поретку просвећења, које се савршава тајинственом и у Богу скривеном мудрошћу, наше умне очи треба да буду просвећене и свагда облистане. Узишавши до науке свештених знања, која словом служи ново и старо код пријемчивих, ми ћемо постати преносиоци њених скривених и тајинствених схватања, претачући их, свакако, у неупрљане слухове и удаљујући их од несавршених, како светиње не би биле дате псима, нити се бисер Слова бацао пред свињолике душе, које би га учиниле неупотребљивим.

23. Уколико примети да се пламен душе његове распростире на унутрашњу веру и љубав Божију, човек треба да зна да у себи носи Христа, који чини да се душа уздиже од земље и

видљивих ствари и који јој приправља обиталиште на небесима. Уколико, такође, види да му се срце испуњује љубављу и да са умилењем жели неизрецива добра Божија, он треба да зна да у њему дејствује Божански Дух. Најзад, уколико осети да му се ум испуњује неизрецивом светлошћу и схватањем небеске мудрости, он треба да зна да се већ збива и дејствује наилазак Утешитеља у његову душу, који му објављује ризнице Царства небеског, које су скривене у њему. И он већ треба да себе брижљиво чува као палату Божију и обиталиште Духа.

24. Ради очувања скривених ризница Духа неопходно је испразнити се од људских дела, што се обично назива тиховањем. Чистотом срца и сладошћу умилења, оно јаче распламсава љубав према Богу, одрешује душу од чулних свеза и убеђује је да следи слободу као начин живота. Оно њене силе доводи у природно стање, васпостављајући им првобитно устројство, које су имале при стварању, како не би остао никакав повод за осуђивање Творца доброга због измене Његовог образа и његовог окретања ка рђавом.

25. У свештено и божанствено савршенство са светлошћу узводи благоразумно и познатељно тиховање, уколико се, наравно, примењује и врши по правилу. Уколико онај ко мисли да тихује није достигао до реченог усхођења и савршенства, значи да још увек не тихује умним и савршеним тиховањем. Од унутрашњег смућења непокорених страсти он неће ни моћи да тихује, све док не узиђе на поменуту висину.

До тада ће само имати тело затворено између зидова, или у јамама или пећинама земаљским, растрзано неуредним и прелешћеним умом.

26. Душе које су достигле до крајњих граница чистоте и узишле на велику висину мудрости и познања, личе, готово на непосредан начин, на херувиме, будући да се својом науком приближавају Извору добара. Оне од Њега у себе примају чисто откривење непосредног виђења. Њиме обично само Богоначелство једино силе херувима, како неко рече, просвећује непосредно, у божанственим умозрењима и најузвишенијем усхођењу.

27. Од првих горњих сила једне су ватрене и хитре око божанствених ствари и имају непрекидно кретање око њих, а друге су боговидне, познавалачке и мудре. Њихово божанствено својство је да се свагда крећу око божанствених ствари. И душе су, како рекосмо, ватрене у божанственим стварима и хитре, мудре и познавалачке, те кадре да се узвисују у тајинственим умозрењима. Њихова одлика по сили и божанственом стремљењу јесте свагдакретање око Бога и непоколебиво учвршћење и обитавање у Њему. Штавише, оне имају и својство пријемчивости за просвећења, којом постају учесници у Богу. Оне речима изобилно и другима преносе просвећења и благодати Његове.

28. Бог је Ум и Узрок свагдашњег кретања свега. Сви умови у Њему, као у Првом Уму, имају постојано стајање и непрестано кретање. Речено се дешава онима који немају љубав према вештаству и страсно кретање, већ су свештеним

подвизима задобили чисто и неупрљано кретање. Речено им се дешава стога што, имајући божанствену љубав, један другоме и себи предају озарења која исијава Богоначелство, као Давалац добара. Они са љубављу преносе и другима мудрост тајни Божијих, која се крије у њима, како би се непрестано опевавала љубав Божија.

29. Око Бога стоје и крећу се душе које су своју словесност олакшале од вештаства и које су двојство које се стално бори са собом тело - дух учиниле заузданом колесницом која хита ка небесима. Оне се непрестано крећу око Бога, јер је Он средиште и Узрок кретања круга. Оне уједно стално и постојано стоје унаоколо, не могући да се растуре због свог јединства, нити да се окрену осећају и ниским прелестима људских ствари. Речено је, дакле, потпуна сврха тиховања. Њој оно одводи истинске тиховатеље. И премда се крећу, они ипак стоје, као што и постојано стоје, премда се крећу у божанственим стварима. И уколико се речено не збива, ми само мислимо да тихујемо, док се наш ум креће у вештаству и прелести.

30. Уколико великом марљивошћу и старањем достигнемо до древне красоте словесности и уколико нам се посрећи да озарењем Духа примимо мудрост и познање које нам се даје одозго, ми постајемо уверени да је први Извор и Узрок стварања свега мудар и добар према нама, који већ можемо да видимо по природи. И у нама више не постоји ништа због чега би се Он осуђивао за зло које се прилепило уз створење Његово, по застрањењу ка горем, тј. по

отцепљењу и паду, при коме је изгубило древну красоту, отпало од обожења, и при чему је зло насрнуло и ушло у њега, давши му своје бесловесно обличје.

31. Прву основу код оних који се пружају ка напретку представља познање бића, које код њих узрокује делатно мудрољубље. Друга [основа] јесте познање скривених тајни Божијих, у које се тајно уводе кроз природно умозрење. И трећа [основа] јесте сједињење и спајање са Првом Светлошћу, где се завршава и успокојава свако делатно напредовање и свако умозрење.

32. Сви умови се сами по себи појединачно окрећу на речена три начина према себи и према суштинском Бићу. И просвећујући ближње они их, као чисти духови, тајно уводе у божанствене ствари и усавршавају их небеском мудрошћу, сједињујући их са собом и са Јединицом.

33. Обожење у овом животу јесте умно и истинско божанствено свештенодејство, којим се свештенодејствује слово неизрециве мудрости и преноси се, према могућности, на оне који су се спремили. Обожење је Бог својом добротом од почетка даровао словесној природи због јединства вере. Они, дакле, који су својом чистотом достигли до учествовања у узвишеном стању, посредством познања божанствених ствари, постају богоподобни, пошто су узвишеним умним кретањима око божанствених ствари постали саобразни образу Сина Његовог. Они ће кроз усиновљење бити богови другим људима на земљи. Други ће се, опет, усавршавати у врлини кроз очишћење словом и свештеним дружењем са првима. У складу са

напредовањем у свом очишћењу, они ће учествовати у обожењу првих и постајаће заједничари сједињења са Богом. Најзад, пошто се сједине и постану једно са јединством љубави, сви ће се сјединити заувек са једним Богом. И биће Бог по природи међу боговима по усиновљењу, Узрочник добрих дела, те ништа из творевине неће моћи да послужи за Његово осуђивање.

34. Богоподобије, које је уопште [човеку] доступно, ревнитељ не може да достигне уколико се најпре врелим сузама не очисти од ружноће глиба зла које се привило уз њега и уколико се не прилепи уз свештенодејство светих Христових заповести. У супротном он не може постати судеоник неизрецивих Божијих добара. Онај ко жели да умно окуси божанствену сладост и уживање у потпуности се одриче од сваког светског чула. Из жеље за добрима која су припремљена светима он своју душу у целини посвећује умозрењу постојећег.

35. Богоподобије, које се стиче уз крајњу чистоту и пуну љубав према Богу, може да се очува непроменљивим једино при непрестаном уздизању и усхођењу умозритељног ума ка Богу, у чему се душа обично утврђује кроз постојано пребивање у врлинском тиховању уз непрестану, чисту, нерасејану молитву, уз свестрано уздржавање и усрдно читање Писма.

36. Не треба да журимо само да задобијемо мир својих унутрашњих сила, већ и да достигнемо до чежње за умним починком. Он зна да успокојава сваку тежњу ка добру са миром помисли и божанственом росом која силази са

небеса да исцели рањено срце и да га расхлади од огња који долази одозго и који разгорева Дух.

37. Душа која је дубоко рањена љубављу Божијом, пошто је окусила од умних дарова Његове сладости, више не може да остане у себи или у постојећем стању, не устремљујући се у небеска усхођења. Јер, уколико уз помоћ Духа напредује у усхођењима и уколико улази у дубине Божије, она се распламсава огњем чежње и истражује величину још дубљих дубина Божијих. Она жури да се приближи блаженој светлости, у којој престаје свако распростирање ума. У њој она завршава своје путовање у веселости срца.

38. Онај ко постане судеоник Духа Светога и Његов наилазак позна по извесном неизрецивом дејству у мирису у себи, које се приметно пројављује чак и у телу, више не може да остане у пределима природе, већ се мења добром изменом деснице Вишњега, те заборавља на храну и сан. Он презире све телесно, пренебрегава телесни покој, те читав дан пребива у напорима и зноју подвижничком, не осећајући умор нити икакву природну потребу, тј. ни глад, ни жеђ, ни поспаност, ни друге природне неопходности. Јер, љубав Божија се невидљиво са неизрецивом радошћуизлила у срце његово (Рим. 5, 5). Читаву ноћ проводећи у ватреној светлости, он кроз телесно упражњавање врши умно делање, наслађујући се бесмртном трпезом од бесмртног растиња мисленог раја. Узнешен у њега, Павле је чуо неизрециве речи, које не приличи да слуша човек који има пристрашће према видљивоме.

39. Уколико се једанпут распламса огњем подвижништва и обоји се водом суза, тело више не ублажава трудове, будући да престаје са многим подвизима и да се уздиже изнад делатног подвижништва. Примивши у себе спокојство и ћутање мира, оно се испуњава другом силом, другим полетом, другом крепошћу Духа. Задобивши душу за сарадника и видећи да му је стање надмашило телесни подвиг, тело мења своје природне покрете и обраћа их на умне подвиге. Бавећи се снажно умним делањем, оно за себе чува плодове бесмртног растиња у мисленом рају, из кога попут река истичу извори богодоличних поимања и у коме се налази дрво богопознања, које производи плодове мудрости, радости, мира, благости, доброте, дуготрпљења и неизрециве љубави. Делајући са преданошћу и негујући [рај], [душа] се удаљује од тела и улази у примрак богословља. У иступљењу она напушта све, будући да је ништа од видљивих ствари не задржава. И сјединивши се са Богом, она престаје да се подвизава и да чезне.

40. Шта је за нас марљиве више - видљиво или мислено? Уколико је видљиво, за нас већ ништа неће бити значајније и пожељније од пропадљивих ствари, нити ће душа бити боља од тела. А уколико је мислено, онда је Бог... дух; и који му се клањају, и духу и истини треба да се клањају (Јн. 4, 24). Стога телесно упражњавање постаје излишно уколико је [на дејству] умно делање душе, од кога [тело], које стреми доле, постаје лагано, те сво постаје духовно, сједињујући се са бољим.

41. Постоје три степена код оних који

напредују у усхођењу ка савршенству: очишћујући, просвећујући и тајанствени или савршени. Први је својствен почетницима, други - средњима, а трећи - савршенима. Усходећи по реду по три степена, подвижник доспева до Христовог узраста, постајући човек савршен, по мери раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).

42. На очишћујућем степену се налазе они који се уводе у свештене подвиге. Њему је својствено одлагање образа земљаног човека, избављење од сваког вештаственог зла и облачење у новог човека, који се обнавља Духом Светим. Његова дела су мржња према вештаству, исцрпљивање тела, удаљавање од свега што може да изазове страсне помисли, кајање због учињених [грехова]. [Њега прати] сузно омивање сланости греха, украшавање нарави благошћу Духа, очишћење унутрашњости чаше, тј. ума умилењем од сваке прљавштине тела и духа, те уливање у њега вина слова (које весели срце очишћеног човека) и његово приношење Цару духова ради окушања. Његов крај је делатно распламсавање огњем подвижништва, избацивање из унутрашњости сваког греховног отрова подвижничким напорима, прекаљивање кроз погружавање у воду умилења и усличавање мачу који силно сече страсти и бесове. Онај ко је кроз многе подвижничке напоре достигао речено погасио је силу урођеног огња, затворио уста лавова, тј. дивљих страсти, постао силан [духом], тј. од немоћног постао крепак, те као други Авсидијац [Јов] подигао победни знак трпљења, победивши кушача.

43. На просвећујућем степену се налазе они који су преко свештених подвига напредовали до првог бестрашћа. Њему су својствени познање бића, умозрење смислова [назначења] творевине и учешће у Светоме Духу. Његова дела су очишћење ума под дејством божанственог огња, мислено отварање очију срца и рађање слова са високим поимањима познања. Његов крај је слово мудрости које појашњава природу постојећег, познање Божанских и људских ствари и откривање тајни Царства небеског. Онај ко је достигао речено мисленим делањем ума, путем четири врлине се узноси на огњену колесницу, те се као други Тесвићанин [Илија] још у животу подиже у мислени ваздух и проходи небеске области, уздигавши се изнад телесне низости.

44. На тајанственом или савршеном степену се налазе они који су већ приспели у меру узраста Христовог. Њима је својствено да пресецају ваздух, да се узносе изнад свега, да се крећу у кругу горњих небеских чинова, да се приближавају првој Светлости и да духом испитују дубине Божије. Његово дело јесте да ум посматрача речених предмета испуњава познањем смисла промисла, правде и истине и разјашњења загонетки, прича и нејасних речи Божанственог Писма. Његов крај је тајноувођење онога ко се усавршио у скривене тајне Божије, његово испуњавање неизрецивом мудрошћу кроз сједињење са Духом, што га у великој Цркви Божијој показује мудрим богословом, који људе просвећује богословским поукама. Онај ко је дејством најдубљег смирења

и умилења достигао до речене мере, бива уздигнут до трећег неба богословља, као други Павле, те слуша неизрециве речи које не треба да слуша човек који је под утицајем чула. Он окуша од неизрецивих добара које око није видело и ухо слушало и постаје служитељ тајни Божијих, поставши Његова уста. Он их за људе врши речју, починувши блаженим покојем у Богу, као савршен у савршеном. Он са богословима пребива у општењу са највишим силама, тј. херувимима и серафимима, којима припада реч мудрости и уједно реч познања.

45. Живот људски се дели на два начина, док се његови циљеви деле на три. Један начин је друштвени и унутарсветовни, а други је изван друштва људскога и надсветски. Друштвени живот се дели на здравоумље [чистоту] и неуздржљивост. Вандруштвени се дели на мудрољубље, на природно познање и натприродно дејство. Први се, опет, или спаја са правдом, што значи да долази у стање по природи, или са неправдом, одакле доспева у неправду, губећи своје природно кретање. Уколико крене ка жељеном циљу држећи се правила, други доспева до безграничне Природе, натприродно се усавршавајући. Уколико, међутим, подвиг врши из славољубља, он промашује свој циљ и срозава се на неискусан ум, те као несавршен са разлогом бива одбачен из реда савршенства.

46. Дух Свети је светлост и живот и мир. Онај, дакле, ко се просвећује Божанским Духом, постаје миран и свој живот проводи у спокојству, из чега извире познање бића и мудрост Слова.

Он стиче ум Христов. Он зна тајне Царства, улази у дубине Божије и из дана у дан произноси људима добре речи живота из непоколебивог и просвећеног срца. Он је добар, имајући у себи Доброга, који говори старо и ново.

47. Бог је мудрост и оне који ходе у словесности и мудрости обожује познањем бића. Он их сједињује са собом путем светлости, чинећи их боговима по усиновљењу. Све створивши мудрошћу из ничега, Бог мудро влада и управља стварима у свету и мудро свагда дејствује спасење свих оних који му приступају са покајањем. И онај ко се удостојио да постане учесник најузвишеније мудрости због чистоте, као образ Божији свагда мудро извршава и дела вољу Божију. Он, дакле, сабира себе из спољашњости и распарчаности, те из дана у дан знањем неизрецивих ствари уздиже своју словесност према истински анђелским начинима живота. Водећи, у складу са остваривошћу, једновидно свој живот, он се сједињује са горњим силама, које се јединствено крећу око Бога. Са њима се он, као добрим водичима, узвишава до првог Начела и Узрока.

48. Онај ко се најузвишенијом мудрошћу сјединио са анђелским силама и уједно сјединио са Богом (будући да је стекао подобије Божије), свима приступа да мудрољубивим речима и дружењем. Као подражаватељ Бога, он божанственом силом оне који желе ослобађа од спољашњих и распарчаних ствари, сабирајући их духовно ка једновидном животу (што је већ учинио са собом). Мудрошћу, познањем к озарењем скривености он их узводи ка умозрењу

славе једне и прве Светлости. И пошто их сједини са анђелским бићима и чиновима који су око Бога, он их приводи јединству са Богом, будући да су постали облистани светлошћу Духа.

49. Четири опште врлине прати осам природних врлина, по две пратећи сваку, при чему свака од општих образује тројство. Разборитост, дакле, прати знање и мудро умозрење, праведност - расуђивање и саосећајно расположење, храброст - трпљење и стаменост, здравоумље - чистота и девственост. Као Творац и Тајноводитељ тројичне дванаесторице врлина, Бог мудро седи на престолу ума, шаљући Слово ради стварања врлина. Узевши од сваке почетне врлине, Слово, како рекосмо, ствара у души умни свет благочашћа. Као небо реченог света Оно распростире разборитост, пуну звезда за осветљавање живота, као два велика светила постављајући божанствено познање и природно умозрење за његово обасјавање и осветљавање. Као земљу Оно утврђује праведност, за бесплатну гозбу. Као ваздух Оно распростире здравоумље, тј. одмор и свежину правог живота. Као море Оно поставља храброст око слабости природе, ради обарања сатанских упоришта и узвишица. Градећи, дакле, овај свет, Слово у њега полаже Духа као силу за умно и непрестано кретање и неразлучно и трајно сједињење, сагласно са Давидовим речима: Словом Господњим небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова (Пс. 32, 6).

50. Духовно узрастање ревнитеља за спасење одговара узрастању Господа нашег Исуса Христа у [човештву]. Будући младенци у почетку, они се,

слично Господу Исусу, који се хранио млеком, хране млеком телесних врлина, или телесног вежбања, које је иначе за мало корисно онима који узрастају у врлини и постепено одлажу младалаштво (1. Тим. 4, 8). Пошто одрасту до младићког узраста и почну да се хране тврдом храном умозрења постојећег, будући да већ имају извежбана душевна чула (Јев. 5 ,14), они личе на Господа који је напредовао у узрасту и благодати, седећи међу старцима и откривајући им дубине и сакривености (Лк. 2, 46). А пошто постану савршени људи, доспевши у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13), они постају подобни Господу, који је свима проповедао реч покајања, који је учио народ тајнама Царства небеског, брзо се приближавајући свом страдању. Слично окончава и свако ко се усавршава у врлинама. Прошавши све узрасте Христове, он ступа у страдална искушења, која одговарају Његовом Крсту.

51. Док стојимо у пределима [телесног] вежбања, нас као младенце чувају надзорници и домоуправитељи како се не бисмо дохватали различите хране, како не бисмо користили додир, како се не бисмо загледали у лепоту, како не бисмо слушали песме, како мирис не бисмо [наслађивали] благоухањем, премда и јесмо наследници и господари читавог очевог [наслеђа]. Пошто, пак, дође пунота времена обучавања, завршивши се бестрашћем, у нама се од чистог разума рађа Слово и већ се налазимо под законом Духа. Избављајући нас од закона телесног размишљања, Оно нам пружа усиновљење. Пошто се речено оконча, Дух већ у

срцима нашим виче: Ава, Оче (Гал. 4, 6), показујући и дајући нам да разумемо наше синовство и нашу смелост према Оцу и Богу. Он пребива и беседи са нама као са синовима и наследницима кроз Христа, који се више не налазе под бременом ропства чулима.

52. У онима који су узнапредовали у вери као Петар, и повратили се у наду као Јаков и постали савршени у љубави као Јован, Господ се преображава пошто узиђе на високу гору богословља. Он блиста у њима појавом и цртама чистог слова као сунце, те поимањима неизрециве мудрости постаје блистав као светлост. Њима се открива Слово, стојећи између закона и пророштава. Са једне стране Он законополаже и поучава, док са друге открива [понешто] из дубоких и скривених ризница мудрости, свагда предвиђајући и предсказујући. Њих Дух покрива као светли облак, из кога им долази глас тајинственог богословља и посвећује у тајну Триипостасног Божанства, говорећи: "Ово је моја љубљена гора савршенства, која је по мојој вољи. Будите моја савршена чеда Духом савршеним".

53. Душа која је презрела све приземно и потпуно постала рањена љубављу Божијом, трпи једну необичну и божанствену извансебност. Пошто чисто увиди природу и назначење бића и позна сврху људских ствари, она више не подноси да се налази у свему и да се ограничава у телу које је садржи. Пошто изађе изван својих предела и уздигне се изнад осећаја, превазишавши природу свих бића, она улази у неизрециву тишину примрака богословља и

суочава се са красотом Бића у светлости схватања неизрециве мудрости према мери благодати која јој се даје. На богоугодан начин она се схватањима удубљује у Његово умозрење, са страхом љубави се наслађујући плодовима бесмртног растиња, тј. поимањима божанствених увида, чију узвишеност и славу у потпуности не може да изрази пошто се из извансебности врати у себе. Налазећи се у необичном дејству Духа, она доживљава похвално трпљење са неизрецивом радошћу и ћутањем. Начин, пак, реченог божанственог дејства, које је покреће, које се пројављује и које јој тајанствено говори о скривеном, она не може да објасни.

54. Онај ко сеје сузе умилења ради праведности, као плод живота ће убрати неизрециву радост. Онај ко са ревношћу иште Господа и са стрпљењем га ишчекује све док жито његових врлина не донесе плода, свакако ће пожњети зрело класје богопознања. Он ће се просветити светлошћу мудрости и постати светиљка вечне светлости, која осветљава све људе. Он неће позавидети себи и ближњима, под суд зависти сакривши светлост мудрости која му је дата, него ће усред Цркве верних говорити добре речи на корист многих, развивши старе загонетке, у складу са оним што је чуо са неба подстакнут Божанским Духом, са оним што је сазнао почивајући у умозрењу бића и са оним што су му свети оци саопштили.

55. Сваком подвижнику ће се, у дан његовог усавршавања у врлини, догодити да му горе делања божанствених заповести прокапљу најслађом благопријатношћу, будући да ће

царовати на Сиону, тј. чистом разуму. И са гора, тј. смислова врлина, потећи ће млеко, пружајући му храну, док ће он почивати на постељи бестрашћа. И сви источници Јудини, тј. извори вере и његовог познања, даће воде, тј. догме и приче и загонетке божанствених ствари. Из срца његовог, као из дома Господњег, потећи ће извор неизрециве мудрости и натопиће сува корита у долинама, тј. људе који су се сасушили од суше и жеге страсти. И он ће на себи видети остварење речи Господњих: Који у мене верује... из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7, 38).

56. Онима који ме се боје, вели Бог, грануће сунце правде и дела њихова ће их привести исцелењу. Они ће изаћи из тамнице страсти и скакутати као телци ослобођени од уза греха. И бациће под ноге безаконике и демоне и погазиће их као прах у дан васпостављања свога, који ћу ја навести, вели Господ Сведржитељ (Мал. 4, 25). Речено ће се свакако збити када се кроз све врлине буду уздигли и усавршили мудрошћу и познањем кроз општење са Духом.

57. Уколико на равној гори овога света и Цркве Христове високо уздигнеш заставу новога знања и подигнеш, сагласно пророку, глас мудрости коју ти је дао Бог, утврђујући својом речју и поучавајући браћу своју и откривајући им смисао Божанскога Писма како би разумели чудесне дарове Божије, приводећи их испуњавању заповести Његових, ти се немој бојати оних који завиде сили речи твојих и изопачују свако Божанствено Писмо. Јер, они су празни, тј. рушевине готове за станиште ђавола. Бог, наиме, записује речи твоје у књигу живота и

они ти неће наудити, као што ни Симон маг није наудио Петру. И ти ћеш, штавише, онога дана, видећи поменуте људе како ти постављају замке на твом путу, заједно са пророком рећи: "Гле, Бог мој и Господ је мој Спаситељ, и уздаћу се у Њега, спашће ме и нећу се уплашити. Јер, слава је моја и песма моја Господ, и Он ми постаде Спаситељ. Нећу престати да објављујем славна дела твоја по свој земљи".

58. Уколико си разумео да су насртаји страсти у теби неделатни и да се умилење и смиреноумље истачу из очију твојих, знај да је у тебе дошло Царство Божије и да у утроби носиш Духа Светога. Уколико још осећаш Духа да дејствује, да се креће и говори у дубинама твојим и да те покреће да говориш на великом сабору Цркве спасоносну истину Божију, немој спречавати уста своја бојећи се зависти од јудеомислећих, него стани и напиши на таблици, као што Исаија говори, оно што ти Дух открива. Јер, оно ће трајати дуго времена, заувек. Они које утроба боли од зависти јесу непокоран народ, деца копилад, који немају вере и не желе да чују да Јеванђеље дејствује и данас, стварајући пријатеље Божије и пророке. Они пророцима и учитељима Цркве говоре: "Немојте нам објављивати мудрост Божију", а онима који имају виђења природних умозрења веле: "Немојте нам говорити сличне ствари, него нам говорите и објављујте нешто друго, тј. речи заблуде које свет воли. Склоните од нас реч Израиљеву". Ти, пак, немој обраћати пажњу на њихову завист и речи. Јер, оно што ти се открива одозго ради користи многих чуће и они који су

сасвим глуви, и они који се налазе у тами животној. И очи слепих који се налазе у магли греха видеће светлост речи твојих и духовно сиромашни ће осетити радост због њих. Безнадежни људи ће се испунити радошћу, заблудели ће схватити разумност твојих речи, а они који ропћу против тебе научиће се да слушају речи Духа, док ће муцајући језици научити да мирно говоре.

59. Пророк Исаија каже: Блажен је онај ко у Сиону, тј. у Цркви Божијој, има семе учења речи својих, и синове духовне у Горњем Јерусалиму првородних. Јер, вели, речени човек ће скривати речи своје за одговарајуће време и сакриће се као да се скрива од бујице вода. И на послетку он ће се показати у Сиону, у Цркви верних, као славна река која струјама своје мудрости велелеино тече по жедној земљи. А они које заводе завидници, престаће да се уздају у њих, већ ће пружати уши своје да чују речи поменутога човека, док ће срца слабих душом слушати пажљиво. Слуге зависти му неће више говорити: "Ућути". Јер, као благочастив, он мисли разумно и не изговора лудости, као луди мудраци овога света. Његово срце не помишља сујетна дела безакоња, нити о Богу говори речи заблуде да би растурио гладне душе и жедне оставио незадовољнима. Стога ће речи његове бити на корист многих, макар завидљивци били незадовољни.

60. Ономе ко обитава у високој пећини снажне стене даће се до сита хлеб познања и красовуља мудрости све до опијености. Такође ће бити изобилна и вода коју ће пити. Он ће видети Цара

у слави Његовој и његове очи ће угледати земљу из далека. Душа ће се његова поучавати у мудрости и свима ће казивати о вечном месту, изван чијих граница не постоји ништа.

61. Васпитање Господње отвара слух свакоме ко има страх Његов, дајући му ухо да чује и васпитан језик да зна када треба да говори. Ко је, пак, онај ко разборите и мудре овога света показује неделатним и ко њихову мудрост показује као лудост, потврђујући само речи слугу својих? Нико други до Онај ко чини јединствена и чудесна дела на славу своју, ко и пресахлом срцу у пустињи отвара пут смирења и кротости и у сувом и безводном разуму [изводи] потоке неизрециве мудрости како би утолио жеђ изабраном роду Његовом, народу који је изабрао да казује врлине Његове. Он ходи пред онима који га љубе и боје га се и ради њих поравнава планине страсти и разара бакарна врата незнања, отварајући им врата Његовога познања и објављујући им Његове скривене, тајне и невидљиве ризнице. Он све чини да би познали да је Он Господ, Бог, који им је дао име Израиљ.

62. Ко узбуркава море страсти и смирује таласе његове? Господ Саваот, који све који га љубе спасава од греховне опасности и умирује буру помисли њихових. Он ставља речи своје у уста њихова и покрива их сенком руку својих, којима је распростро небо и утврдио земљу. Он даје онима који га се боје васпитан језик и разуман слух да би чули глас Његов одозго и објавили заповести Његове у дому Јаковљевом, тј. у Цркви верних. Они, пак, који немају очи да виде зраке Сунца правде, и уши да чују

преславна [дела] Божија, као удео свог незнања имају таму. И испразна је нада њихова, као и речи њихове. Нико од њих не говори по правди, нити може да расуђује по истини. Они се уздају у сујетне ствари и говоре испразне речи, те су бременити завишћу и рађају опадање. Јер, уши су њихове подрезане и не могу да чују, те се стога изругују речи познања Божијега, не желећи да га чују.

63. Какве мудрости има код оних које утроба боли од зависти према ближњем? Како ће рећи завидљивци, вели Јеремија: "Ми смо мудри и закон Господњи је са нама", када се распадају од зависти према онима који су мудрошћу и познањем Бога примили благодат Духа? Међутим, лажно знање књижевника и мудраца светских показало се као сујетно, будући да су промашили истинско познање. Они беху оцењени као недостојни мудрости Утешитеља. Стога су се и постидели видевши како се она умножава код рибара, те се уплашише силе речи њихових. Они беху ухваћени у мреже својих схватања, одбацивши истинску мудрост и познање Господа.

64. Зашто се завидљивци распадају од зависти према онима који су богато примили благодат Духа и огњени језик као перо брзописца, када су сами напустили извор мудрости Божије? Да су пошли путем Божијим, они би заувек обитавали у миру бестрашћа. Они би научили где се налази разборитост, где крепост, где разумност и познање бића, где многолетство и живот, где светлост очију и мудрост са миром. Научили би ко налази место мудрости и ко улази у њене ризнице и видели би

шта Бог преко пророка заповеда посвећеницима речи: Пророк који је видео откривењски сан нека исприча своје виђење, и онај ко прими реч моју нека истински исприча моју реч (Јер. 23, 28), и опет: Запиши у књигу све речи које ти казах (Јер. 37, 2). Дакле, они се никада не би распадали од зависти због поменутих људи.

65. Уколико Етиопљанин тј. црнац промени своју кожу и леопард своје шаре и завидљивци ће да помисле и изговоре нешто добро, с обзиром да су научени да проучавају оно што је зло. Јер, они подмукло задају ударац својим ближњима, будући лукави и лицемерни према својим пријатељима. Они не говоре истину, будући да се њихов језик навикао на сујетне и лажне речи. Схвати речено, дакле, јер ти због богопознања и речи завиде и исмејавају те. Стога, попут пророка Јеремије, сатвори усрдно молење, говорећи: Сети ме се Господе и дођи да ме избавиш од завидљиваца који ме гоне. Немој одоцнити, желећи детаљно да ме опробаш. Познај да ме исмејавају они који одбацују познање твоје. Дај крај зависти њиховој. И већ ће реч познања твога бити повод весеља и радости срца мога. Јер, никада не седох са онима који исмејавају познање твоје, већ осећах страх због присуства силе твоје, те остајах сам. Огорчих се веома због зависти њихове (Јер. 15, 15-17). И ти ћеш чути: Знам све добро. Али, уколико преобратиш заблуделог од заблуде његове, убројаћу те у пријатеље моје и стаћеш преда ме. И уколико преобратиш неког недостојног у достојног, бићеш као уста моја. Избавићу те од руку завидљивих злочинитеља, вели Господ, Бог

Израиљев (Јер. 15, 19; 21).66. Нека завидљиви мудраци чују завршетак

слова: назореји Божији су својим напорима постали чистији од снега. Они су својим животом постали бељи од млека. Красота њихове мудрости је узвишенија од сафира, а црте њихових речи - од чистог бисера. Напротив, они који су са уживањем кушали од световнога знања, умреше од глади пред изворима Духа. Они који су васпитавани у порфири мудрости јелинске, оденуше се у измет незнања и ставише на себе свезе које их свезаше. Јер, језик њихов се прилепи грлу њиховом, те изгубише слух свој, будући да одбацише истинску мудрост и познање Божанског Духа, не хотећи да је приме кроз напоре.

67. Смиравајући високо дрво и узвишујући смирено, сасушујући свеже дрво и оживљавајући сасушено, Бог слугама својим даје отворена уста пред великим сабором и реч да благовесте истину Његову са великом снагом. Јер, Њему приличи мудрост, разумност, сила. Као што преображава времена и прилике, Он измењује и душе које га ишту и чезну за Њим, дајући им власт над страстима и узносећи их из живота у живот. Он даје мудрост духовно мудрима и разборитост разумнима. Он открива дубине и скривености онима који испитују дубине Божије, дајући им познање нејасних загонетки. Јер, Он има светлост мудрости и познања и даје је где хоће.

68. Свакоме ко са стрпљењем врши спољашње и унутрашње заповести, гледајући само на славу Божију, даје се почаст небеског

познања, мир душе и непропадљивост, будући да је извршилац закона благодати, а не једноставно слушалац. Његово познање, које посведочују дела његова, Бог не превиђа, већ га поставља заједно са речима познања оних који су просијали божанственом мудрошћу у Цркви верних. Јер, код Бога нема лицемерја. Ономе, пак, ко се подвизава из себичности и не покорава се речима оних које води Дух, већ слуша само своју разумност и варљиве речи оних који имају само спољашњи изглед побожности и дејствују из славољубља и сластољубља, даје се туга и тескоба. Завист, срџба и гнев биће плата за прелест његову. У будућности, у дан, пак, кад Бог буде судио скривености људске и свакоме давао по делима његовим, када ће се помисли осуђивати или оправдавати, његове помисли ће бити под осудом.

69. Јер, није оно Јудејац што је споља, нити је обрезање што је споља, на телу, него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом (Рим. 2, 28-29). Слично, савршен у познању и мудрости није човек који поседује само спољашњу красноречивост, нити је крајњи ревнитељ благочашћа онај ко се стара за спољашње подвижничке напоре, већ онај ко је марљив у унутрашњем умном делању и чије речи излазе из чистог и доброг срца, које је просвећено Духом Божијим, а не из књига. Таквоме је похвала не од људи него од Бога (Рим. 2, 29). Јер, људи га или не знају или му завиде, док га Бог воли и познаје, као и они које Дух води.

70. Делима закона ни једно тело неће се

оправдати пред њим, Богом (Рим. 3, 20). Ко ће се, дакле, једино подвижничким напорима и знојем показати савршен пред Богом? Јер, делањем ми једино долазимо до навике у врлини, пресецајући дејство страсти, што још не [значи] достизање у меру пуноте Христове. Шта нас узводи ка пуном савршенству? Искрена вера, која представља основу "свега чему се надамо" (Јев. 11, 1), којом је Авељ Богу принео бољу жртву него Каин, и којом је посведочен да је праведник (Јев. 11, 4), којом је Авраам послушао када је био позван да оде и пресели се у обећану земљу (Јев. 11, 8). Она истинске ревнитеље узводи до крепке наде у примање великих дарова Божијих, приводећи их познању постојећег и доносећи им у срце неисцрпне духовне ризнице како би износили старе и нове тајне Божије и давали потребитима. Онај ко се удостојио да постане њен судеоник, усходи ка љубави према Богу и постаје савршен у познању Бога, улазећи у Његов покој и починувши од свих дела својих, као и Бог од својих (Јев. 4, 3).

71. Раније се Бог онима који су му се противили неверјем клео да неће ући у Његов покој. Због свог неверства они и нису могли ући у њега (Јев. 3, 11; 4, 6). Како, дакле, неки сада без вере једино путем телесног делања очекују да уђу у покој бестрашћа и савршенство познања. Јер, ми видимо да многи на речени начин нису могли да уђу и да почину од свих трудова својих. Стога свако треба да пази да се не деси да има лукаво срце или да је испуњено неверјем како се не би лишио покоја и свога савршенства, без обзира на пребивање у многим напорима. Стога

се човек и злопати свагда на делима делања и једе хлеб патње (Пс. 126, 2). Међутим, пошто му предстоји починак, он треба да се подвизава да са вером доспе у покој бестрашћа и савршенство познања, како не би паопо истом примеру непокорности (Јев. 4, 11), тј. како не би пострадао као што су пострадали они који су се противили из неверја.

72. Будући да смо чулни, словесни и умни, ми треба да и од себе Богу приносимо извесни десетак. Као чулни, ми треба добро чулима да примамо утиске од чулних ствари, кроз њихову красоту и исправно познање се узводећи ка умозрењу њиховог Саздатеља. Као словесни, ми треба добро да говоримо о Божанским и људским стварима, а као умни - да имамо непогрешива схватања о Богу, вечном животу, Царству небеском и о тајнама Духа, које су у њему сакривене како би се, након строгог испитивања, показало да здраво и беспрекорно и осећамо, и говоримо и мислимо о Богу. У реченоме се и састоји истинска и божанствена мера нашег савршенства и свештено приношење Богу.

73. Истински наш десетак Богу јесте душевна пасха, тј. прелазак [преко] сваке страсне нарави и читаве бесловесне чулности. У реченој пасхи се на жртву приноси Слово кроз умозрење постојећег, тј. једе се хлеб познања и пије часна крв у чаши скривене мудрости. Онај ко је окусио и прославио речену пасху принео је на жртву Јагње, које је узело грех света, те више, по речи Господњој, не умире, него живи у векове (Јн. 6, 50-51).

74. Онај ко је устао од мртвих дела, васкрсао је са Христом. Уколико је са Христом васкрсао у познању, њиме више неће завладати смрт незнања, будући да Христос... више не умире (Рим. 6, 9). Онај ко је, скренувши са природног кретања, давно умро кроз грех, једном је умро, а ко сада живи, Богу живи слободом Духа Светога, који га је подигао из мртвих дела греха. Умревши за удове тела и за животна дела, он више не живи за тело и свет, него у њему живи Христос, будући да у њему борави благодат Духа Светога. Он више не стоји под законом тела, будући да своје удове предаје као оружје правде Богу и Оцу.

75. Онај ко је своје удове ослободио од ропства страстима и предао их у ропство правди приближио се освећењу Духа Светога, узвисивши се изнад закона тела. Грех више неће владати њиме, с обзиром да пребива у слободи и под законом Духа. Крај ропства страстима није једнак са крајем служења правди. Први се обично завршава мисленом погибијом душе, а други води у вечни живот, који је сакривен у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 6, 23).

76. Закон тела влада човеком све док живи телесно. Умревши, пак, и умртвивши се за свет, он га се разрешава. За свет [човек] може да се умртви једино уколико умртви удове тела. Њих пак, умртвљујемо уколико постанемо судеоници Духа Светога. Ми, опет, постајемо судеоници Духа Светога уколико Богу приносимо плодове достојне Духа, тј. љубав према Богу из све душе и према ближњем у [најбољем] расположењу, срдачну радост због чисте савести, душевни мир

због бестрашћа и смирења, благост помисли ума, трпељивост у невољама и искушењима, доброту у сређености нарави, унутрашњу веру у Бога, која се уопште не устеже, кротост због смиреноумља и умилења, свеопште уздржање чула. Приносећи Богу наведене плодове, ми ћемо се већ налазити изван закона тела. И закон већ неће да нас кажњава због плодова које смо приносили смрти, живећи за тело. Јер, ми смо постали слободни од њеног закона, васкрсавши са Христом слободом Духа од мртвих дела.

77. Они који су примили и сачували неугасивом првину Духа у препороду купељи [крштењу], обремењени тежином тела, уздишу у себи очекујући усиновљење кроз пуноту у Утешитељу, како би угледали избављење свога тела од ропства трулежности (Рим. 8, 23). Јер, Дух им помаже у њиховим природним немоћима, заступајући се за њих уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26). Њихово размишљање је по Богу и њихова нада очекује да види откривење синова Божијих у њиховом смртном телу, тј. животворну мртвост Исусову, како би постали као синови Божији, које Дух води и како би се ослободили од ропства телу, те ушли у слободу славе синова Божијих, којима, као онима који љубе Бога, све помаже на добро (Рим. 8, 28).

78. Божанствено Писмо се схвата духовно. Ризнице које су у њему сакривене само се духовнима откривају Духом Светим. Душевни човек не може да прими њихово откривење (1. Кор. 2, 14). Јер, он не прихвата да мисли или да чује да неко други говори нешто што је изван оквира његових помисли. Он у себи нема Духа

Божијег, који испитује дубине Божије и који једино познаје шта је у Богу (1. Кор. 2, 10-11), већ вештаствени дух света, пун љубоморе и зависти, свадљивости и раздора, услед чега му удубљивање у смисао Писма и испитивање његових замисли изгледа као лудост. Он нема способности да га разуме, будући да се све што се садржи у Божанственом Писму испитује духовно (1. Кор. 2, 14), без обзира да ли се ради о Божанским или људским стварима. Он се подсмева онима који духовно духовним доказују (1. Кор. 2, 13), сматрајући да нису духовни и да их не води Дух Свети, већ да су причалице тј. да произвољно откривају духовни смисао Писма, извитоперујући и претумачујући, као некада Димас (2. Тим. 4, 10), њихове речи и божанствена схватања. Духовни, пак, [човек] је другачији. Под дејством Божанског Духа он све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2, 15). Јер, он има ум Христов, који нико не може објаснити (1. Кор. 2, 16).

79. Огњем ће се открити последњи дан и огњем ће се испитати свачија дела, говори свети Павле (1. Кор. 3, 13). Он додаје да ће дела која су по суштини нетрулежна (и која човек полаже у своје изграђивање) и усред огња остати нетрулежна. Она не само да неће изгорети, већ ће постати још блиставија, очистивши се савршено од незнатних мрља. Дела, пак, која су трулежна по вештаству (и која човек као неко бреме ставља не себе) свакако ће се разгорети и сагорети, оставивши га у огњу без ичега. Нетрулежна и постојана дела су сузе покајања, милостиња, саосећање, молитва, смирење, вера,

нада, љубав и свако дело које је учињено ради благочашћа. Док је човек жив, она у њему изграђују свети храм Божији, а кад оде - одлазе са њим и пребивају нетрулежна у векове. Дела, пак, која сагоревају у огњу, као што је свима очи гледно, јесу сластољубље, славољубље, среброљубље, мржња, завист, крађа, пијанство, злословље, осуђивање и свако рђаво дело које се врши телом из похоте и гнева. Сва наведена дела и док је човек жив (и док се распаљује похотом) труле заједно са њим, а када се одваја од тела - одлазе заједно са њим, премда и не пребивају са њим. Будући истребљена огњем, она свога починиоца остављају у огњу, у бескрајној муци у векове векова.

80. Познање Бога значи да је Бог познао [човека] који се назидао у њему кроз смиреноумље и молитву и да га је обогатио нелажним познањем Његових натприродних тајни. Онај, пак, у коме се примећује надменост, није се кроз њих назидао на њему, већ је вођен духом овог вештаственог света. Стога он ништа од божанствених ствари не зна како треба, чак и ако изгледа да понешто зна. Онај ко љуби Бога и који ништа не претпоставља љубави према Њему и ближњем, познао је дубине Божије и тајне Његовог Царсгва као што и приличи ономе кога води Дух Божији и кога је Бог признао као истинског делатеља раја Његове Цркве. Он љубављу врши вољу Божију, обраћајући душе и недостојне чинећи достојним речју која му је дата од Духа Светога. Он своје дело смиреноумљем и умилењем чини неукрадивим.

81. Сви смо се у Христу крстили водом и

Духом Светим и сви кушамо исту духовну храну и пијемо исто духовно пиће, тј. Христа. Међутим, већина од нас није по Божијој вољи (1. Кор. 10, 5). Јер, многи верни и ревносни Хришћани су своја тела измождили и стањили многим подвижничким напорима и телесним делањима, али нису истовремено имали и умилење у скрушеном и доброљубивом држању, нити саосећање у љубави према ближњима и самима себи. Стога су остали празни, лишени пуноте Духа Светога и удаљени од познања Бога. Утроба њиховог разума беше бесплодна, а слово неслано и помрачено.

82. Словесност од назореја иште на само да се делањем попну на Синајску гору, или да се претходно очисте, да убеле своје хаљине и да немају додира са женама, већ и да не угледају само озадину Божију (Изл. 32, 23), него самога Бога у слави Његовој, који им указује своје благовољење, који им даје таблице познања и који их шаље на назиђивање људи својих.

83. Слово не води све слуге и ученике своје на откривање скривених и високих тајни својих, већ само неколицину, којима је дато ухо за слушање, чије су очи отворене за виђење и којима је јасан нови језик. Узевши наведене и одвојивши их од осталих (који су такође Његови ученици), Он се пење на 'Гаворску гору умозрења и преображава се пред њима. И Он им не открива тајне Царства небеског, већ им очигледно показује славу и светлост Божанства. И Он им већ даје да сијају према цртама њиховог живота и слова као сунце у Цркви верних. Он преобраћа њихова схватања, дајући им белину и чистину пресјајне светлости.

Он полаже свој ум у њих, шаљући их да објављују ново и старо на назиђивање Цркве Његове.

84. Многи су са пуним усрђем обрађивали њиве своје и чисто семе сејали на њима, претходно посекавши трње и запаливши коров огњем покајања. Међутим, с обзиром да Бог на њих није пустио кишу Духа Светога са скрушеношћу, они нису ништа пожњели. Они су се осушили због недостатка кише, у себи не доневши многоплодни клас богопознања. Они из тела нису изашли са глађу за Речју Божијом, премда осташе оскудни у богопознању и са празним рукама, опскрбивши се тек неком незнатном количином хране.

85. Онај ко из својих уста износи речи које су корисне за назиђивање ближњега, као добар износи их из добре ризнице срца свог, по речи Господњој (Мт. 12, 35). Међутим, нико не може ући у богословље и рећи доличну реч о Богу без Духа Светога. Штавише, нико од оних који говоре Духом Божијим не може да говори против вере у Христа. Он говори једино оно што изграђује, што приводи Богу, што уводи у Царство, што обнавља древно благородство и што понеке од спасаваних сједињује са Богом. Пројава Духа се свакоме даје на корист (1. Кор. 12, 7). Стога онај ко се обогатио речју мудрости Божије и примио добри удео речи познања у ствари стоји под дејством Божанског Духа, представљајући дом неисцрпних ризница Божијих.

86. Нико од оних који су поверовали у Христа и крстили се не остаје без удела у благодати Духа, уколико се није потпуно предао у плен

дејству противног духа, оскрнавивши веру делима и саживевши се са немаром и безбрижношћу. Онај ко је сачувао неугасиву првину Духа, примљену на крштењу, или који ју је, угашену, опет разгорео делима правде, свакако ће одозго добити и Његову пуноту. Добро се подвизавајући, он се кроз пуноту Духа удостојава да прими реч мудрости како би поучавао у Цркви, или реч познања тајни Божијих по истоме Духу - како би знао тајне Царства небеског, или по истоме Духу искрену веру - како би веровао у обећања Божија као Авраам, или дар исцелења од истога Духа - како би лечио болести, или дар чињења силе, [тј. чуда] - како би истеривао бесове и чинио знаке и [чуда], или дар пророштва - како би предвиђао и прорицао будуће, или дар разликовања духова - како би препознавао ко говори са Духом Божијим, или дар тумачења различитих језика, или дар укрепљивања напаћених, или дар управљања паством или народом Божијим, или дар љубави према свима и њених плодова, тј. дуготрпљења, доброте и свих осталих. Онога, пак, ко нема удела у свему реченоме, не знам како бих оцртао као верног човека или на који начин би припадао броју оних који су се обукли у Христа кроз свето крштење.

87. Онај ко има љубави не уме да завиди из љубоморе, не узноси се као високоуман и дрзак, не надима се ни пред ким, не прави неред, чинећи оно што је неприлично у односу на ближњега, не иште само своју корист, већ и оно што је благотворно за ближњег, не раздражује се на онога ко га ожалошћује, не памти уколико

понекад од некога претрпи нешто лоше, не радује се уколико му пријатељи трпе неправду, већ се радује због њихове истине и правде, покрива све жалосно што наиђе на њега, свему са једноставношћу и незлобивошћу верује, нада се да добије све што нам је Бог обећао, трпи сва искушења, ником не узвраћајући злом за зло. Делатељ љубави никада не отпада од љубави према ближњем (1. Кор. 13, 4-8).

88. Од оних који су се удостојили да приме небеску благодат Светога Духа кроз различите дарове, једни су новорођенчад и несавршени и у божанственим даровима, док су други савршени људи и имају их у њиховој пуноти. По узрастању у делању божанствених заповести, први напредују у даровима. Испуњавајући се већим даровима Духа, они укидају претходне дарове новорођенчета. Стигавши, пак, до врхунца љубави и познања Бога, други, по апостолу, већ остављају делимичне дарове, тј. пророштва, разликовања духова, дарове помагања другима, управљања итд. Јер, онај ко је ушао у палату љубави не познаје делимично Бога, који је љубав. Напротив, разговарајући са Њим лицем у лице, он га познаје у пуноти, као што је и Он њега познао.

89. Онај ко се из ревности за духовне дарове постарао да стекне љубав и стекао је, не задовољава се да говори при молитви и читању само ради сопственог духовног изграђивања. Јер, онај ко говори само Богу језиком када се моли и поје, себе изграђује, као што говори [свети] Павле. Њему је неопходно, опет по [светом] Павлу, да "пророкује" ради изграђивања Цркве

Божије, тј. да ближње поучава вршењу божанствених заповести и да хитају да благоугоде Богу. У чему ће игуман који увек разговара само са собом и са Богом молитвом и појањем, бити некоме од користи, тј. уколико не разговара и са својим послушницима, или откривењем Светога Духа, или знањем тајни Божијих, или предвиђајућим пророчким даром, или поучавањем речима и мудрошћу Божијом? Јер, уколико им не да лако разумљиву реч поуке, писмену или усмену, ко ће се од његових послушника спремити за рат против страсти и демона? Заиста, уколико не иште да има издашну реч поуке и познање Духа за назиђивање пастве своје, пастир није ревнитељ дарова Божијих. Јер, када се само моли и много поје језиком, молећи се духом својим, тј. душом својом, он изграђује себе. Његов ум је, међутим, бесплодан, будући да не пророкује речју поуке и да не изграђује Цркву Божију. [Свети] Павле се већма од сваког човека сједињавао молитвом са Богом. Па ипак, он је више желео само пет речи из свог плодоносног ума да каже у Цркви како би поучио и друге, неголи хиљаде речи псалмопојања језиком. Дакле, ограничивши достојанство пастира само на псалмопојање и читање, духовни руководитељи су изгубили пут љубави.

90. Онај ко нам је дао биће од предложеног вештаства и умне суштине, супротности по природи сјединивши на чудесан начин у једну личност, дао нам је и блаженство речју мудрости и свога познања. Он је речено учинио са једне стране да бисмо духовним знањем видели

скривене ризнице мудрости Царства небеског, које нам је даровао, а са друге да бисмо речју мудрости својим ближњима обзнанили богатство доброте Његове и добра вечнога живота, која је уготовио на сладост онима који га љубе.

91. Онај ко се уздигао изнад претњи и обећања три закона достигао је до живота који се не подводи под закон. Он сам је постао закон Цркве и не бива под влашћу закона. Слободан живот не подлеже закону, будући изнад сваке природне нужности и застрањења. Онај ко је доспео до њега у ствари се ослободио, будући да је превазишао тело и постао огањ кроз општење са Духом. Он се васцело сјединио са Христом, који је изнад сваке природе. За њега је укинуто оно што је делимично и несавршено.

92. Онај ко је постао пријемчив за познање Првога Ума (који је Почетак и Крај свега, безграничан но себи и унутра и изван у односу на све друго), зна да је сам и да самује. [Он зна] и између самујућих да самује. Остајући сам, он не трпи штету у свом савршенству, ни боравећи са многима не трпи штету у усамљивању. Он је свуда исти и у свему сам, будући да је за једне почетак њихових кретања ка усамљивању и [за друге] савршени крај врлине који се налази пред њима.

93. Несместиво јединство и спој душе и тела, уколико је у сагласности са собом, савршава једно дело, било вештаства, било духовне природе. Уколико, међутим, није у сагласности, оно ствара братоубилачку битку, у којој свако прижељкује победу. Долази, међутим, словесност и примењује своју моћ, одмах

развејавајући [страст] победољубља и дајући првенство јединству, те поново успостављајући целину дела у природи и духу.

94. Од три основна дела наше душе, један [словесни део] влада и њиме се не влада, други [срчани] и влада и њиме се влада, а трећи [желатељни] не влада, али се њиме влада. Уколико се, међутим, део који влада постави под владавину једног од два дела којима се влада, по природи слободан се показује као слуга оном [делу] који је по природи слуга, излазећи из оквира владања и своје природе, услед чега се дешава велики застој међу њима. И све док постоји застој међу њима ми не видимо да је све покорено Слову (Јев. 2, 8). Уколико се, пак, део који влада одржи изнад других и доведе их под власт своју, разједињено се сједињује и саглашава, постижући мир са Богом. И пошто му се све покори, Слово предаје Царство Богу и Оцу.

95. Уколико начело четири главне врлине држи у потчињености пет чула и чува њихово свагдашње покоравање, природа тела, сачињена од четири састојка, не омета точак живота да се креће без препрека. Уколико се он креће на речени начин, силе наше не устају једна против друге, већ се страдални део жеље и срчаности саглашава са словесним. Попримивши своју природну власт, ум од четири главне врлине прави кочију, а од служебне петорице [чула] - престо. Победивши тлачитељско тело, он се са четири коња подиже на небо. Ставши пред Цара векова, он се овенчава венцем победе, у Њему налазећи покој од свих својих хођења.

96. Онима који постају савршени у време

умозрења и који се ослањају на стубове Духа, припрема се чаша и даје се хлеб царске гозбе. Њима се даје престо да почину и новац да се обогате. И ризница бисера и драгог камења је спремна за њих и небројено богатство им се даје у руке. Будући да су најхитрији у делима, делање их чини прозорљивим и припрема их да стану пред самог Цара, а не пред немарне људе.

97. Шта се од двога збива: да ли се Царство небеско подвижницима даје још овде или после смрти. Уколико се још овде даје, победа је неопозива, радосг неизрецива и наше усхођење у Рај слободно. Јер, Рај се налази право на божанственом истоку. Уколико се, међутим, оно даје после смрти, ми треба да испитамо да ли исход из овога живота бива без страха, шта је Царство небеско и Царство Божије и Рај, у чему се разликује једно од другога и које је време свакога од њих, те да ли задобијамо сво троје и како и када и после колико времена. Јер, онај ко се нашао у првом док је још у животу и носи тело, није изгубио ни друга два.

98. Горњи свет је још увек непотпун и очекује своје довршење, како би се васпоставио у својој пуноти од првородних Новог Израиља, који гледају Бога. Јер, горњи свет се употпуњује, пунећи се онима који хитају богопознању. И пошто се употпуни, ограђујући крајеве доњег света верних и неверних, постаће један јединствени сабор, дајући свакоме своју оцену и раздвајајући два несагласна реда. Горњи свет приводи себи начела и крајеве других и одређује их као неограничену ограду. Он сам се, међутим, не руководи нити управља другим начелом, које

би га ограничавало. Он има својство свагдакретања, услед чега се не сажима у себе, нити се распростире ван својих граница, већ је за друге суботовање, [починак] и успокојење сваког начела и покрета.

99. Небеске силе у целини, као песмопојци који предводе у појању, сврставају се у зборове на тројичан начин и тројично стоје крај Свете Тројице, којој приносе хвалоспев, служећи са страхом. Од њих једне су распрострте испод Начела и Узрока свега. Оне су му најближе и предводе у песмама. По реду, оне су престоли, херувими и серафими. Њихова одлика је огњена мудрост и познање небеских [ствари], а њихово главно дело јесте богодолична химна "Гел" на јеврејском језику. Друге силе су у средини, између претходних и потоњих, тј. власти, господстава и силе, које стоје око Бога. Њихова одлика је усмеравање великих ствари, делање чуда и остварења чудесних знамења. Њихово главно дело јесте трисвета песма "Свет, Свет, Свет". Друге силе долазе нама људима, будући изнад нас, а испод виших сила. Оне стоје око Бога и зову се начела, арханђели и анђели. Њихова одлика је да извршавају божанствене службе, а њихово главно занимање је песма "Алилуја". Уколико се, дакле, усаврши сваком врлином и узвиси сваким знањем и мудрошћу Духа и божанствене ватре, словесна људска природа преко божанствених дарова постаје блиска са реченим силама, будући да због чистоте себи привлачи одлике сваке понаособ. Са последњим бива блиска кроз служење и делање заповести Божијих, са средњима - кроз

састрадавање и заштиту људи, те кроз домострој великих и божанствених ствари и дејства Духа. Првима се, пак, она приопштава преко огњене мудрости слова и познања божанствених и људских ствари. Усавршавајући се и примајући дарове један за другим, људска природа се преко њих сједињује са Десетицом[1] - Богом, с обзиром да му је од себе принела првине десет редова.

100. Бог је Јединица и Тројица. Он почиње од Јединице и, будући да је Десетица, кружно се завршава у себи. Бог у себи има почетке и завршетке свега. Он је, међутим, изван свега, будући да је изнад свега. Онај ко се нашао у Њему, сместио је себе у смислове, [назначења] и познање бића. И премда стоји изван свега, он обитава у свему, знајући почетке и крајеве свих, будући да је Словом стекао умно јединство са Оцем и Духом постао савршен. Свесавршеној, Нераздељивој и Једносушној Тројици, којој се поклањамо у Личностима Оца, Сина и Духа Светога и која се слави као Једна Природа и Царство и Сила Божанства, приличи моћ у векове векове. Амин.

   

  НАПОМЕНЕ:1.Број десет је од давнина сматран символом

Бога. Питагорејци су га називали "тетракти" (четверац) јер је једнак збиру прва четири броја (1+2+3+4=10) сматрајући га највећим и савршеним, кореном и извором сваког стварања. Сличну символику користе и хришћански писци (Климент Александријски, Ориген).

 ТЕОЛИПТ, МИТРОПОЛИТ ФИЛАДЕЛФИЈСКИ

Кратко сведочанство о њему

  Велико филаделфијско светило, Теолипт је

био у пуној снази при Андронику Другом Палеологу, око 1325. године. Он је најпре проводио подвижнички живот на Светој Гори, а потом је призван да прими владичански чин у Филаделфији. Под његовим руководством и тајноводством се налазио Григорије Солунски, коме је дао прекрасне часове о свештеном трезвоумљу и открио тајне умне молитве док је још био заузет светским стварима, као што стоји у његовом житију, које је написао патријарх Филотеј.

Његово трудољубиво слово представља тачно и верно изображење правила скривеног делања у Христу. И поглавља која следе, у којима су божанствене мисли сједињене са чистотом изражавања, предлажу се заједно са осталим (отачким списима) стога што су веома поучна и драгоцена за оне који у кратком прегледу хоће да имају читаво богомудро учење духовног мудрољубља.

  

СЛОВО

у коме се објашњава скривено делање у Христу

и укратко показује у чему се састоји главно дело монашког чина

 1. Монаштво је високо и многоплодно дрво,

чији корен представља - одстрањивање од свега животног, гране - непристрасност душе и одсуство било каквог осећања за ствари које су остављене, а плод - богатство врлина и боготворна љубав и радост, која је од њих неодвојива. Апостол говори: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир и остало (Гал. 5, 22).

2. Удаљавање од света дарује прибежиште код Христа. Светом ја називам љубав према чулним стварима и телу. Онај ко се одстрањује од њих ради разумевања истине, постаје Христов усвојеник ради љубави према Њему. Одвојивши се од свега светског, он је купио један многоцени бисер, тј. Христа.

3. Ти си се у Христа обукао у спасоносном крштењу, одбацивши прљавштину (греховну) у божанственој купељи. У њој си стекао светлост духовне благодати и првобитно благородство. Шта је, пак, потом било? Или, боље речено, како је потом човек пострадао због неразумности? Љубављу према свету он је изменио божанствене црте, пристрасношћу према телу унаказивши образ. И мрак страсних помисли је зацрнио огледало његове душе, у коме иначе треба да се

огледа Христос, умно Сунце.4. Сада си опет прилепио душу своју за страх

Божији, познао помрачење светског настројења, схватио расејаност мисли коју у ум уводе животне бриге, увидео испразност [мисленог] лутања, у које човека неизбежно гура многометежни живот, ранио се стрелом љубави према тиховању, затражио мир помисли, по речи пророка: Тражи мира и иди за њим (Пс. 33, 14), зажелео душевно спокојство које се од њега рађа, по речи истог пророка: Поврати се, о душо моја, у спокој твој (Пс. 114, 7). Стога ти је на мисао и дошло благородство које си добио на крштењу по благодати и које си потом одбацио злим произвољењем, служећи страстима у свету. Сада си га поново васпоставио добрим произвољењем, дошавши у свештено училиште и обукавши часну одећу покајања, давши од све душе завет да пребиваш у манастиру до смрти.

5. И ти си већ други завет положио пред Богом. Први (си положио) кад си ступио у садашњи живот, а други (си положио) кад си узревновао за (добар) његов крај. Најпре си се ради вере сјединио са Христом, а потом си се покајањем прилепио за Њега. Најпре си обрео благодат, а потом си примио обавезе на себе. Најпре као млад ниси осећао достојанство које ти је даровано (премда си касније, достигавши узраст, познао величину дара те [околност] да носиш узду на својим устима), а касније си, налазећи се у савршеном разуму, јасно схватио силу обећања. Пази, дакле, (и држи реч) како не би, нарушивши обећање, био као неки сасуд разбијен у парампарчад и бачен у таму

најкрајњу, где су плач и шкргут зуба. Јер, осим покајања нема другог пута који води ка спасењу.

6. Почуј шта ти саопштава Давид: Вишњега си поставио за уточиште своје (Пс. 90, 9). Ти си изабрао болан живот, по духу Христовом. Пази да ти се не приближи зло које се лепи на нас при кретању у свету. Пошто си узео на себе покајање, пази да за тобом не иду похлепа, утеха, част, украшавање, необуздавање чула. Нека не стоје безаконици пред очима твојим (Пс. 5, 6), тј. лутање мисли, поробљеност ума, распуштеност помисли које се смењују, намерно скретање од правог пута и смућеност. Љубав према родитељима, браћи, сродницима и пријатељима нека те не среће (на твом путу). Ни непотребно и некорисно сусретање и разговор са њима нека код тебе нема места.

7. Уколико на речени начин заволиш одрицање од света и телом и душом, бич невоља неће се приближити твојој души и стрела туге неће ранити твоје срце, нити помрачити лице твоје. Они који су напустили сластољубиву нарав и пристрашће према раније наведеном отупљују жалац туге. Јер, Христос долази души која се подвизава и срцу даје неизрециву радост. Реченој духовној радости ништа и никада не могу да одузму ни сласти света, ни његове љуте горчине. Добра размишљања, спасоносна сећања, божанствена умозрења и речи мудрости служе подвижнику и чувају га на путевима његове богоугодне делатности. Стога он и гази сваку неразумну похоту и дрску јарост као гују и гуштера, те потире гнев као лава и сластољубље као змију. Узрок његовог напуштања сваке наде

у људе и поменуте ствари и прилепљивања уз Бога, праћеног Његовим свагдашњим умним призивањем у помоћ и богаћењем богопознањем, јесте следеће обећање: Јер, на мене се поуздао, и избавићу га; покрићу га, јер је познао име моје. Призваће ме, и услишићу гa и избавићу га од свих који га скорбе и прославићу га (Пс. 90, 14-15).

8. Видиш ли каква је борба оних који се подвизавају у Господу и какве су им награде? Потруди се да речено звање извршиш на делу, одбацујући помисли о стварима с обзиром да си се осамио телом. Пошто си променио одело, учини себе странцем (тј. туђим за све и у осећању срца), одбаци и саме речи (својствене свету), а не само сроднике по природи. Јер, уколико не прекратиш лутање мислима споља, нећеш моћи да устанеш против оних који ти спремају заседе унутра. Уколико не победиш оне који те нападају преко видљивих ствари, нећеш обратити у бекство невидљиве нападаче. Уколико прекратиш спољашњу разоноду и укротиш унутрашње помисли, ум ће почети да се уздиже ка духовним делима и речима (или да буде бодар у њима). И ти ћеш уместо поретка који се држи при општењу са сродницима и пријатељима пажљиво да испуњаваш поредак доброг делања. Уместо сујетних речи, које се развијају у светком разговору (на помрачење душе), твоју душу ће просвећивати и уразумљивати разматрање и објашњење Божанствених речи, које се крећу у сећању.

9. Одрешење чула налаже узде на душу, а узде на чулима дају слободу души. Залазак сунца

узрокује ноћ. Уколико, пак, Христос изађе из душе, наићи ће мрак страсти и обузети је, при чему ће је мислене звери растргнути. Када чулно сунце изађе, звери се сакривају у своје јазбине. А уколико Христос узиђе на небо срца које се моли, свако саосећање према свету престаје, телесна жеља ишчезава и ум излази на дело своје, тј. богомислије до вечери. И он делање духовног закона не ограничава само одређеним временом или одређеном мером, већ (се у њему подвизава) све док садашњи живот не дође до краја и душу натера да изађе из тела. Указујући на речено пророк говори: Колико заволех закон твој, Господе; сав дан поучење је моје (Пс. 118, 97). Он даном назива ток садашњег живота свакога. Дакле, прекрати спољашње беседе са спољашњима све док не нађеш место чисте молитве и дом у коме обитава Христос, који те просвећује и услађује познањем и посетом својом. Он те и подстиче да скорби за Њега сматраш радошћу и да светске сласти одбацујеш као пелен.

10. Ветрови подижу морске таласе. Уколико они не престану, валови не могу да се смире, нити море да се укроти. И лукави духови у души немарног подижу сећање на родитеље, браћу, сроднике и пријатеље, као и на пирове, празнике, позориште и све друге проналаске сластољубља, наговарајући га да се види са првима и да прими учешће у другима видом, језиком и телом, како би и садашње време узалудно потрошио, и како би му потоње, док сам седи у келији, пролазило у испразним сећањима о виђеном и слушаном. Ето како се

узалуд упропаштава живот монаха који дозвољавају да им се сећања на светске ствари запечаћују у сећању, као што ноге човека који ходи по снегу остављају своје трагове. Како ћемо убити звери уколико им дајемо храну? Како ћемо умртвити мудровање тела уколико и на делу и помислима будемо заузети неразумним дружењима и обичајима? И како ћемо моћи да поживимо животом у Христу, као што смо обећали? Траг ногу у снегу се уништава или од сунчевих зрака, или од воде која пада у виду кише, И сећања на предмете сластољубља и сластољубива дела, која круже у уму, нестају или Христовим осијањем у срцу кроз молитву, или кишом умилних суза (искрене скрушености).

11. Како ће монах који неразумно дејствује изгладити из ума представе које су се раније запечатиле? Уколико задржаваш обичаје света дело врлина се врши само телесно. У душу се печате и задржавају добра сећања и усељавају божанствене речи уколико честим молитвама, које се врше са врелим умилењем, из ума изгладиш сећање на ранија дела. Светлост сећања на Бога са вером и скрушеност срца као нож секу зла сећања. Подражавај мудрост пчела. Видећи да око њих лети мноштво оса, оне остају унутар кошнице, избегавајући штету од својих нападача. Под осама разуми општење са светом и световњацима. Избегавајући их са свим старањем, пребивај у скривници часне обитељи, те покушај даље да уђеш у унутрашњу стражарску тврђаву душе, где обитава Христос, од кога долазе мир, радост и непомутива тишина. Они су дарови Христа, умног Сунца, које

Он као неке зраке испушта из себе и као награду даје души која га прима са вером и добротољубљем.

12. Дакле, седећи у келији сећај се на Бога. Одвезујући ум од свега, безгласно га полажи пред Њега. И све расположење срца изливај пред Њим, прилепљујући се љубављу уз Њега. Сећање на Бога јесте умозрење Бога, који ка себи привлачи гледање и устремљење ума, озарујући га својом светлошћу. Пресекавши у себи све обликовне представе постојећег, ум се обраћа Богу и види га безоблично. И он свој поглед просвећује, без обзира на несавршено познање Сагледаваног услед Његове неприступне славе. Иако Сагледаваног не познаје због Његове непостиживости, ум истински зна да је Он Онај који јесте и који једини има надсуштаствено Биће. Хранећи своју љубав према Њему богатством благости која истиче из Њега и задовољавајући своја стремљења, он се удостојава свагдашњег успокојења у Њему.

13. Ето својстава истинског сећања на Бога. Молитва је мислена беседа са Господом. У њој се произносе речи молитве са свецелим устремљењем ока ума ка Богу. Уколико мисао често призива име Господње, а ум напрегнуто пази на призивање Божанственог имена, светлост познања Бога као светли облак осењује читаву душу.

14. После истинског и приљежног сећања на Бога долази љубав и радост. Пророк Давид говори: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4). После, пак, чисте молитве следи поменуто

познање Бога и умилење. Исти пророк говори: У који дан те призовем; ево познадох да си ти Бог мој (Пс. 55, 10): Жртва је Богу дух скрушен (Пс. 50, 19). Уколико ум и мисао стоје пред Богом са напрегнутом устремљеношћу ока према Њему и врелим мољењем, доћи ће и срдачно умилење. Уколико ум, реч и дух (срце) припадају Богу, први - пажњом, друга - призивањем, а трећи - умилењем, у ствари читав унутрашњи човек врши службу Богу, по заповести Господњој: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим (Лк. 10, 27) и остало.

15. Хоћу, уосталом, да знаш нешто како се не би десило да мислиш да се молиш, а да си у ствари далеко од молитве, те да испадне да се узалуд трудиш и да трчиш узалуд (Гал. 2, 2). За време усне молитве понекад се врши псалмопојање, а ум негде лута страсним помислима по светским предметима, услед чега губи схватање певанога. Слично бива и у мисленој молитви. Често мисао понавља речи молитве, а ум (пажња) је не прати, не устремљујући своје око Богу, коме се и обраћа беседа у молитви, већ неприметно скреће на друге помисли. И премда мисао обично говори речи, уму измиче познање Бога (тј. сећање на Њега и разумно стојање пред Њим). У реченом случају душа јесте неуредна и као несвесна, с обзиром да њен ум лута у неким маштањима и кружи или у нечему што га привлачи и што га поткрада, или у ономе ка чему сам својевољно одлази. А како ће се усладити молитва ономе ко се моли без свести пред ким се моли и о чему се моли, и уколико у души нема молитвеног

устројства. Како ће се развеселити молитвом срце онога ко има само изглед молитвеника, иако у себи нема истински успостављену молитву. Радује се срце оних који траже Господа (Пс. 104, 3). Господа иште онај ко са свом мишљу и са врелим расположењем припада Богу, одбацујући сваки светску помисао ради познања Бога и љубави, који извиру из честе чисте молитве.

16. Да бих објаснио какво-треба да буде сагледавање ума при сећању на Бога и мољење мисли за време чисте молитве, узећу поређење са телесним оком и језиком. Сећање (на Бога) за ум и молитва за мисли јесте оно што је зрак за око или изговарање речи за језик. Око кроз чуло вида прима утисак од предстојећег видљивог [предмета], не испуштајући никакав звук, већ самим опитом гледања стичући знање о видљивом. И ум се сећањем (познањем) са љубављу устремљује пред Бога, те се са врелим осећањима и ћутањем једноставног умозрења прилепљује уз Њега, озарујући се божанственим осијањем, кроз које прима залог будуће светлости. Изговарајући речи, језик ономе ко слуша открива невидљиве жеље срца. И мисао, често и ватрено произносећи кратке речи молитве, открива прозбу душе свевидећем Богу, док неодступном молитвом и непрестаном скрушеношћу срца озарује човекољубиву штедрост милосрдног Бога и прима богатство спасења. Срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19).

17. Ка схватању вршења чисте молитве може да те руководи и уобичајено понашање пред

лицем земаљског цара. Уколико се деси да добијеш приступ цару, ти ћеш телом (прикладно) стојати пред њим, док ћеш га језиком умољавати и очи према њему (умољавајуће) устремљивати. На речени начин ћеш привући царску наклоност. Слично чини и на молитви, било да си на црквеном сабрању или да се молиш у келијној усамљености. Долазећи у цркву на општу молитву Господу са братијом, пази да ти, док телом стојиш пред Њим и језиком произносиш псалмопојање, и ум буде пажљив према речима и према Богу, са јасном свешћу са ким беседи и коме се обраћа. Сећај се да ће се срце удостојити неодузимљиве радости и неизрецивог мира уколико се мисао усрдно и често занима молитвом. Усамљено седећи у келији држи се мислене молитве са трезвоумљем и скрушеношћу срца. И тебе ће осенити виђење због трезвоумља. У тебе ће се уселити познање због молитве. Најзад, на теби ће починути мудрост због умилења, изгонећи бесловесно сластољубље и усађујући божанствену љубав.

18. Веруј ми, истину ти говорим: при сваком свом труду поред себе неодвојиво имај мајку свега доброг, тј. молитву, која неће задремати док ти не покаже брачну одају и не уведе те унутра, испуњавајући те неизрецивом славом и радошћу. Одстрањујући све препреке унаоколо, она равна стазу врлина и чини је проходном за оне који ишту (спасење).

19. Ево погледај и начин мислене борбе. Беседа (тј. унутрашња реч у молитви) уништава страсне покрете, гледање (тј. устремљење) ума ка Богу прогони светске помисли, а умилење

одсеца телољубље. Очигледно је да молитва, састојећи се из неућутног призивања Божанственог имена, представља сагласност и јединство ума, речи и душе (срца). Господ говори: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). Призивајући душевне силе из расејаности по предметима страсти и сједињујући их међу собом и са самом троделном душом, молитва их измирује са Једним Триипостасним Богом. У почетку молитва, посредством разних врлина, из душе изглађује срамоту греха, а потом, посредством познања које јој је својствено, у њој изображава лепоту божанствених црта, најзад је износећи пред Бога. И душа одмах Творца признаје својим. Јер, речено је: У који дан те призовем; ево познадох да си ти Бог мој (Пс. 55, 10). И Он њу познаје, с обзиром да се каже: Позна Господ оне који су Његови (2. Тим. 2, 19). Она познаје услед чистоте образа. Сваки, пак, образ има природну чежњу према Првообразу. А бива позната ради подобија по врлинама, путем којих има познање о Богу и Њиме бива позната.

20. Онај ко жели да стекне царску наклоност употребљава тројаки поступак: или (доличним) речима моли (цара), или ћутећи стоји пред њим (са умољавајућим положајем), или се пружа пред његове ноге, с обзиром да једино он може да му помогне. И чиста молитва у себи уједињује ум, (унутрашњу) реч и дух (срце). Она речју призива име Божије, умом без расејаности гледа на Бога кога призива, а духом (срцем) пројављује скрушеност, смирење и љубав. На речени начин она стиче наклоност Беспочетне Тројице, Оца и

Сина и Светога Духа, Једнога Бога.21. Разноврсност јела буди жељу да се сва

пробају. И разне врсте врлина (духовних савршенстава) буде ревност ума (да их стиче). Ходећи, дакле, мисленим путем, понављај речи молитве и беседи са Господом, непрестано вапијући и не допуштајући мрзовољу. Моли се неодступно, подражавајући бестидну удовицу, која је покренула на милост неумољивог судију. И ти ћеш ходити духом, не обраћајући пажњу на телесну похоту. Ти светским помислима нећеш пресецати непрекидност молитве, већ ћеш бити храм Божији, у коме се нерасејано пева Богу. Проходећи мислену молитву на речени начин, ти ћеш се најзад удостојити да достигнеш непрестано сећање на Бога и уђеш у недоступне скривнице ума, те ћеш у тајинственим умозрењима гледати Невидљивог, један Јединоме Богу усамљено служећи и испуњавајући се познањем и љубављу.

22. Уколико видиш да почињеш да слабиш у молитви, узми књигу и пази на оно што читаш, усвајајући његов смисао. Немој брзо прелазити преко слова, већ их разматрај са расуђивањем (тражећи њихов смисао) и спознато слажи у ум као у ризницу. Потом почни да расуђујеш о прочитаном како би се твоје срце усладило његовим схватањем и како би прочитано остало незаборавно. Из реченога ће се у теби разгорети пламен при размишљању о Божанственим стварима, као што говори Давид: У размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38, 4). Храна услађује укус уколико се добро измеље зубима. И Божанствене речи хране ум и веселе срце

уколико се налазе у души кроз расуђивање. Исти пророк каже: Како су слатке грлу моме речи твоје (Пс. 118, 103). Учи такође напамет јеванђелске речи и изреке светих блажених отаца. Изучавај и њихова житија како би све речено имао као предмет размишљања током ноћи.

23. Уколико и после читања и размишљања о Божанственим речима буде било неопходно да још нечим оживиш мисао, која је ослабила на молитви и поново је учиниш живом и делатном, врши усмено псалмопојање тихим гласом са пажњом ума, не дозвољавајући себи да било шта од изговараног језиком остане без разумевања. Уколико нешто измакне пажњи ума, опет почни да читаш стих. Речено понављај све док ум најзад не почне неодступно са пажњом да прати оно што изговара језик. Ум је способан и да пева устима и да се сећа на Бога. Реченоме се научи из опита. Када беседи, човек и разговара са неким и гледа га очима. И онај ко пева Псалам може устима да пева, а оком ума да гледа на Бога.

24. Немој остављати поклоне. Преклањањем колена се изображава пад у грех, премда се подразумева и исповедање греха. Устајање са колена представља покајање, са наговештајем обећања врлинског живота. Свако коленопреклоњење врши са мисленим призивањем Христа како би, припадајући Господу душом и телом, Бога душа и тела учинио помирљивијим према себи.

25. Твој напорни молитвени подвиг ће бити потпомогнут уколико мислену молитву буде

пратило рукодеље, које није многобрижно. Сва указана делања, сједињена са молитвом (као оруђа) изоштравају пажњу, прогоне мрзовољу, души саопштавају младалачку живост и ум чине оштровиднијим и врелијим за упражњавање у умном делању.

26. Чим ударе у клепало ти изађи из своје келије, телесним очима гледајући на земљу, а мисао удубљујући у сећање на Бога. Ушавши у храм и допунивши чин молитвеника, немој језиком празнословити са монасима који стоје близу, нити умом лутај по испразностима, него језик занимај псалмопојањем, а мисао држи у молитви. По окончању богослужења иди у своју келију и почни да чиниш оно што је одређено твојим келијним правилом.

27. Дошавши у трпезу, немој да гледаш братска следовања, нити да разбијаш душу своју лошим посматрањима. Гледај само на оно што је стављено пред тебе и телу пружи храну, слуху - слушање онога што се чита, а души - молитву, како би, хранећи се телом и духом, свецело заблагодарио Ономе који на добро испуњава твоје жеље. Уставши, скромно и ћутећи уђи у своју келију, као трудољубива пчела радо се хватајући за труд својих добрих дела.

Уколико нешто радиш заједно са братијом, нека твоје руке раде, уста ћуте, а ум се сећа Бога. Уколико се неко да на празнословље, ти устани и учини поклон како би пресекао неприлични поступак.

28. Одгони помисли и немој им дозвољавати да ти прођу кроз срце, те да се задрже у њему. Задржавање страсних помисли оживљује страсти

и умртвљује ум. Стога, чим се приближе, при првој појави у уму, ти пожури да их поразиш стрелом молитве. Уколико буду наваљивале, ударајући на врата пажње и смућујући мисао, знај да ће добити поткрепљење од сакривене жеље, која претходи њиховом нападу. Оне узнемиравају и досађују души стога што као да полажу право на њу, с обзиром да се у њој већ покренуло произвољење. У реченом случају њих треба предавати изругивању кроз исповест. Јер, зле помисли се окрећу у бекство чим буду објављене. При појави светлости нестаје тама. И пред светлошћу исповести ишчезавају страсне помисли, које и саме јесу тама. Рецимо, помисли таштине и похотна страст се одмах прогоне стидом при исповести и злопаћењем при ношењу епитимије, која је добијена због њих. Потом већ сваковрсне помисли брзо беже са стидом, нашавши мисао слободном од страсти и заузетом непрестаном скрушеном молитвом.

29. Уколико подвижник (и поред напора да молитвом пресече помисли које га смућују, и премда их на време одсеца и уништава њихово често појављивање) није у стању да их се сасвим ослободи значи да сам негује њихове узроке, тј. телесни покој и светско частољубље, због којих не жури да их исповеда. Он нема покоја стога што у себи држи оно што непријатељима даје право да ратују против њега. Може ли онај ко је отео туђе ствари бити слободан од узнемиравања од стране онога коме их је отео? И може ли он, не враћајући оно што зло задржава, очекивати слободу од својих супарника? Међутим, уколико се подвижник укрепи у сећању

на Бога, те заволи унижење и злопаћење тела, исповедивши своје мисли не бојећи се стида, непријатељи ће се одмах удаљити. Поставши слободна, мисао ће држати непрестану молитву и непрекидно умозрење Божанственог.

30. Свако подозрење које се подиже у срцу против некога одмах одсецај, будући да разара мир и љубав. Сваку невољу која долази споља храбро прихватај стога што ти даје повод за спасоносно трпљење, за које ће ти на небесима бити даровани покој и утеха.

31. На речени начин проводећи своје дане ти ћеш благодушно проживети садашњи живот, испуњујући се блаженом надом. По смрти ћеш се са смелошћу преставити одавде и населити у места покоја, која ти је Господ припремио као уздарје за овдашње напоре твоје. И ти ћеш сацаровати уз Њега. Њему приличи свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Свесветим и Благим и Животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

  

ДРУГИХ ДЕВЕТ ПОГЛАВЉА

 1. Удаљујући се од спољашњег и сабирајући

се унутра, ум се враћа самоме себи и сједињује са својом природном мисленом речју. Том речју, која му је сапостојећа, он се хвата за молитву. Молитвом, пак, усходи ка познању Бога са свом љубавном силом и срдачним расположењем. И похота тела одлази, свако сластољубиво осећање престаје и лепоте земаљске више нису

пријатне. Оставивши иза себе све у телу и оно што је око тела, душа иде за красотом Христовом, ходећи часним делима и чистом мишљу и појући: Приведоше се Цару девојке за њом (Пс. 44, 15). Она Христа представља и гледа пред собом, по речи пророка: Провиђам Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени (Пс. 15, 8). Она се прилепљује уз Христа љубављу и узвикује: Очи су моје свагда ка Господу (Пс. 24, 15). Она са Христом беседи чистом молитвом, њоме га наслађујући и радујући, те говори: Њему ће мио бити разговор мој, и ја ћу се радовати Господу (своме) (Пс. 103, 34). Примајући молитвену беседу, будући вољен и именован и мољен за помоћ, Бог души дарива неизрециву радост. И душа, сећајући се Бога у молитвеној беседи, стиче радост у Господу, говорећи са пророком: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4).

2. Чувај чула и исушићеш наслађивање чулним. Бежи од мислених маштања о чулним сладостима и исушићеш сластољубље помисли. Ум који остаје без маштања с обзиром да не прима утиске и измене ни од сласних предмета, ни од похотних помисли, истрајава у чистој простоти. Налазећи се изнад чулних и мислених ствари, он Богу узноси своју мисао. Он само име Господа призива у дубини срца при непрестаном сећању, као дете у односу на оца. Саздан руком Божијом из праха земаљског, Адам поста душа жива дахом Божијим. И ум, врлинама пресаздан, бива измењен божанственом изменом, често призивајући Господа са чистом мишљу и врелим расположењем, будући оживљен и обожен

познањем и љубављу према Богу.3. Уколико иступиш из похоте за земаљским

стварима кроз непрестану срдачну молитву, уколико као неким сном починеш од помишљања на све што је после Бога и свецело се утврдиш једино на сећању на Бога, у теби ће се, као нека помоћница, саздати љубав Божија. Јер, срдачни вапај, који се рађа из молитве, истиче Божанствену љубав, која опет ум побуђује на откривање скривених ствари. И ум, усклађен љубављу, постаје плодотворан мудрошћу, чијим дејством саопштава дивне ствари. Јер, Бог Слово, који се срдачно именује у молитвеном призивању, узима разум, као ребро, и дарује познање. Његово место испуњујући добрим расположењем, Он дарива врлину, саздаје светлотворну љубав и приводи је ка вансебном уму, који спава и почива од сваке земаљске похоте. Речена љубав јесте друга помоћница ума, који је починуо од неразумне пристрасности према чулним стварима, побуђујући га ка речима мудрости. Гледајући из ње и наслађујући се њом, ум у опширној речи другима обелодањује скривена расположења врлина и невидљива дејства разума.

4. Изађи из свега чулног и остави закон тела, те ће се духовни закон написати у срцу твом. Онај ко по духу ходи не чини телесну похоту, као што каже апостол (Гал. 5, 16). И онај ко излази из чула и чулнога, тј. из тела и света у ствари доспева у стање хођења духом и духовног размишљања. Речено ти можеш разумети из онога што је Бог чинио Адаму пре непослушности.

5. Онај ко се подвизава у чувању заповести и пребива у рају молитве, непрестаним сећањем на Бога стојећи пред Њим, одстрањује од себе сластољубива дејства тела, све чулне покрете и све представе чулних ствари из мисли, умртвљујући страсти и грех и постајући причесник божанственог живота. Онај ко спава постаје сличан мртвацу, премда је жив: по телу као да је мртав, а по дејствима душе је жив. И онај ко пребива у духу као да је мртав за тело и свет, док је размишљањем духа жив.

6. Уколико схваташ шта певаш, стећи ћеш познање. Од познања се стиче свест или савест (у односу на познато). Од савести ниче вршење познатог на делу, а од њега расте плод опитног познања. Опитно познање узводи ка истинском умозрењу, од кога засијава мудрост, која светлозарним речима благодати испуњава мислени ваздух и онима који су напоље објашњава скривено.

7. Најпре ум иште и налази, а потом се сједињује са нађеним. Искање он врши разумом, а сједињење љубављу. Искање разумом бива ради истине, а сједињење љубављу ради добра.

8. Онај ко стоји изнад текуће природе ствари и ко је туђ похоти према пролазним стварима не гледа на доње и не жели земаљске лепоте. Он отвореним очима гледа на горње, гледајући горње лепоте и постављајући себи за циљ окушање чистог блаженства. Небеса су закључана за онога ко гледа само на вештаствена добра земље и ко је склон једино ка телесним задовољствима, с обзиром да има помрачене мислене очи. Онај, пак, ко презире

доње и од њега одвраћа поглед, има ум подигнут горе и види славу вечних добара, те достиже светлозарност која је обећана светима. Он прима љубав Божију, која на њега одозго силази, постајући храм Духа Светога. Он чезне за Божанственим, будући управљан Духом Божијим, те се удостојава усиновљења. И Бог показује благовољење према њему, с обзиром да се труди да му угоди. Јер, које води Дух Божији они су синови Божији (Рим. 8, 14).

9. Немој остављати молитву под изговором немоћи чак ни на један дан, све док има даха у теби, слушајући речи апостола: Када сам слаб онда сам силан (2. Кор. 12, 10). Радећи на речени начин стећи ћеш велику корист. И молитва ће те убрзо подићи уз садејство благодати. Јер, где је утеха Духа, немоћ и мрзовоља ишчезавају.

 СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ СИНАИТ

Кратко сведочанство о њему

  Свети отац наш Григорије је пострижен у

монаштво на Синајској гори, услед чега је и назван Синаит. Он је био у пуној снази за царовања Андроника Палеолога, око 1300. године. Дошавши на Атонску Гору и обишавши манастире и тиховатељна места, он је нашао многе оце који беху украшени познањем и чистотом нарави, премда су били ревнитељи делатног живота. О чувању, пак, ума, тиховању и зрењу они мало знађаху - чак им ни име нису схватали.

Он је у скиту Магула, насупрот манастира Филотеја, срео само тројицу (Исаију, Корнилија и Макарија) који су се унеколико бавили умозрењем. Видећи описано стање, он се разгорео ревношћу и почео да подучава трезвоумљу, чувању ума и умној молитви не само тиховатеље, који живљаху усамљено, него и општежитељнике. Штавише, он је у пределима Македоније успоставио три велике лавре. Обилазећи многа места и епархије, он је својим божанственим учењем све учио делању умне непрестане молитве. На речени начин он је обратио многе грешнике, од недостојних учинивши их достојнима, поставши виновник њиховог спасења. Његов живот је детаљно описао Калистос, свети патријарх цариградски, његов ученик. За време живота он је сматран општим учитељем свештеног трезвоумља. И по његовој смрти, његова дела која предлажемо, руководе ка њему. У њима се прекрасно као руководство изображава делатни начин умносрдачне молитве. Он поучава доброј нарави и борби са страстима, те добро објашњава знаке прелести и знаке благодати. Стога су његова дела корисна и почетницима, и напреднима и савршенима. Духовно богатство које је у њима сакривено наћи ће онај ко их неће читати само из знатижеље, те ће се обрадовати заиста неизрецивом радошћу. Он је скончао 1360. године, а спомен му се врши 8. августа.

  

ПОГЛАВЉА О ЗАПОВЕСТИМА И ДОГМАТИМА, ОПОМЕНАМА И ОБЕЋАЊИМА,

ПОМИСЛИМА, СТРАСТИМА И ВРЛИНАМА, ТИХОВАЊУ И МОЛИТВИ

 1. Истински словесан или природан (као што

беше на почетку), [човек] не може да постане уколико не стекне чистоту и бестрашће. Прва беше одузета због бесловесних чулних наклоности, а друго због - исквареног стања тела.

2. По природи словесни су само они који су се показали свети кроз стицање чистоте. Од мудрих у речи нико није имао чисту словесност, стога што су је од рођења кварили (неприличним) помислима. Вештаствени и причљиви дух мудрости овога века зналцима подноси речи, а необразованима - помисли. Он се у њима настањује, лишивши их личносне мудрости и умозрења, те неподељеног и јединичног познања.

3. Под познањем истине треба да схватиш нарочито осећање благодати. Остала познања треба називати пројављивањем њеног поимања и указивања на њене предмете.

4. Благодат се губи због неверја и немара, а стиче кроз веру и ревност. Они [који је стичу] крећу се напред, а они [који је губе] сасвим се враћају уназад.

5. Упасти у умну неосетљивост исто је што и бити мртав. Бити слеп умом исто је што и не видети телесним очима. Јер, први се лишио животодејствене силе, а други - божанствене светлости, која чини да се види и да се буде виђен.

6. Силу и мудрост само малобројни добијају од Бога. Једна учествује у божанственим добрима, а друга их пројављује. Речено учешће и предавање другима заиста је божанствено дело, које превазилази људске снаге.

7. Истинско светилиште још пре будућег живота јесте срце без помисли, у коме делује Дух. Јер, у њему се све врши и говори духовно. Онај ко није стекао речено, представља камен који је погодан да зидање божанственог храма, али није храм и свештеноделатељ Духа.

8. Човек је створен нетрулежан, тј. без животних сокова, какав ће и васкрснути. Међутим, он није створен као непроменљив, али ни као променљив. Он је заправо имао силу да се према жељи промени или не промени. Хтење, пак, није у стању да природи саопшти потпуну непроменљивост. Она ће бити награда будућег непроменљивог обожења.

9. Трулежност је пород тела. Јести храну и избацивати непотребно, гордо држати главу и спавати лежећи по природи припада зверима и стоци. Кроз непослушност и ми смо постали као стока, отпавши од богоподобних добара, која нам беху својствена. Од словесних ми смо постали скотски, и од божанствених - звероподобни.

10. Рај је двојак - чулни и мислени, тј. Едемски и благодатни. Едем је врло високо место, досежуће до трећег неба, као што саопштавају они који га описују, у коме је Бог посадио мирисно растиње сваке врсте. Он није потпуно нетрулежан, ни сасвим трулежан. Постављен између трулежности и нетрулежности, он свагда

изобилује и зрелим и незрелим плодовима и цвећем. Зрело дрвеће и плодови који падају на земљу не издају смрад трулежности, као дрвеће овог света, већ постају мирисно земљиште. Речено се дешава због преизобиља благодати освећења, које је у њему свагда присутно. Рај пресеца река океан којој је наложено да га стално наводњава. Она извире из њега, делећи се на четири друге реке, које текући вуку земљу и пало лишће и доносе их у област Индије и Етиопије. У реченој области сједињују се две реке, Фисон и Геон, често преплављујући поља. Потом се опет раздвајају, при чему једна натапа ливијску, а друга египатску земљу.

11. Постојећа творевина, као што говоре, у почетку није створена као трулежна, тј. непостојана. Она се по Писму покорила испразности, тј. човеку, не од своје воље, тј. не хотећи, него због Онога који је покори, са надом обновљења Адама, који се подвргао трулежности (Рим. 8, 20). И Онај ко је обновио и осветио Адама (премда му је у привременом животу тело још трулежно), обновио је и творевину (иако је од трулежности још није избавио). Избављење творевине од трулежности неки разумеју као измену у боље стање, а неки као савршену промену чулнога. Писмо свагда, пак, уобичава да тешке ствари посведочује преко једноставних и простих.

12. Они који примају благодат као да зачињу и постају трудни Духом. Међутим, дешава се да они избаце божанствено семе услед пада или стога што постају као удовице у односу на Бога

услед општења са непријатељем, који се крије у њима. Благодат напушта [човека] због дејства страсти (због наслађивања страсним покретима). Човек је се, пак, потпуно лишава због чињења грехова. Страстољубива и грехољубива душа се лишава благодати, избацује је и постаје удовица, претварајући се у станиште страсти, да не кажемо - демона и у садашњем и у будућем веку.

13. Гнев се укроћује и претвара у питомост понајвише храброшћу и милостивошћу. Оне као опсадна оруђа савлађују спољашње и унутрашње непријатеље.

14. Многима од оних који врше заповести изгледа да иду по путу, премда нису стигли до града и премда остају изван. Они, наиме, бесциљно обављају своје путовање, погрешно ходећи у беспућа, скрећући са правог царског пута, тј. упуштајући се у пороке који су поред врлина на правом царском путу. Јер, истинско испуњавање заповести не трпи ни недостатак, ни сувишак, већ захтева богоугодни циљ, тј. испуњавање једино Божије воље у свему. Уколико се не ради о реченоме, труд је узалудан, с обзиром да се не иде по правим стазама Божијим. При сваком делу и његовом обављању неопходно је да постоји речени циљ.

15. На свом путу, тј. у срцу ишти Господа кроз испуњавање заповести. Чувши како Јован вапије у пустињи, свима заповедајући да припреме пут и поравне стазе (Мк. 1, 3), схвати да говори о заповестима и срцима и делању. Јер, није могуће ићи правим путем заповести и беспрекорног делања без срдачне исправности.

16. Чувши да се у Писму пророчким гласом

саопштава: Штап твој и палица твоја (Пс. 22, 5), знај да се говори о суду и промислу, или о псалмопојању и молитви у наравственом смислу. Јер,кад нам суди Господ штапом карања (поуке), кара нас да бисмо се (научили) обраћењу (1. Кор. 11, 32). И када сами карамо оне који устају на нас штапом храброг псалмопојања, ми се утврђујемо у молитви. Имајући, дакле, штап и палицу у руци делатног ума, немојмо престати да карамо и себе и друге, све док не доспемо под промисао (тј. не предамо се Њему), како бисмо избегли и садашњи и долазећи суд.

17. У складу са заповешћу свему треба претпостављати свеобухватну заповест, тј. сећање на Бога: Сећај се Господа Бога свога свагда (Пон. 8, 18). Јер, ми се можемо сачувати оним што је супротно ономе због чега гинемо. Јер, заборавност је отпочетка избрисала сећање на Бога и мраком покрила заповести, огољујући нас од сваког добра.

18. Подвижници преко две заповести долазе у древно достојанство, наиме кроз послушност и пост. Јер, кроз дела која су им супротна у род смртника је ушло свако зло. Ипак, они који са послушношћу држе заповести брже усходе Богу, неголи они који се служе постом и молитвом. Послушност је приличнија, опет, почетницима, а пост - средњима, тј. зналцима и храбрима. Ипак, сачувати праву послушност Богу при испуњавању заповести у свему јесте удео само малобројних, с обзиром да представља веома тешко дело само најхрабријих.

19. Закон Духа живота, о коме говори апостол (Рим. 8, 2), дејствује и говори у срцу. Написани,

пак, [закон] делује у телу. Први ослобађа ум од закона греха н смрти, а други га неприметно чини фарисејем, [лицемерем], тј. оставља да телесно схвата и испуњава закон и ходи у заповестима из показности (Мт. 23, 5).

20. Склоп који се саставља и повезује духом (Еф. 4, 16) испуњавањем заповести на делу, представља, кажу, човека као савршеног или још несавршеног, судећи по напредовању. Дела по заповестима јесу тело, врлине (као обликована унутрашња расположења) - кости, а благодат - душа која оживљава, побуђује и помаже тело у вршењу заповести. Немарност или ревност у узрастању у Христу, човека показује или младенцем, или савршеним и у садашњем и у будућем веку.

21. Онај ко жели да увећа "тело" заповести, треба да се труди да стекне словесно и нелажно млеко мајчинске благодати. Јер, њоме се доји свако ко жели и иште да узраста узрастом у Христу. Божанствена мудрост као топлину из својих груди даје млеко на узрастање, док савршенима даје своју радост као храњиви мед на очишћење. Мед и млеко су под језиком твојим (Пес. 4, 11), пева се у Песми над песмама. Соломон је млеком означио храњиву и узрастајућу силу Духа, а медом - Његову очишћујућу силу. И велики апостол, указујући на различитост дејстава Духа, говори: Као малу децу млеком вас напојих а не јелом (1. Кор. 3, 1-2).

22. Онај ко жели да схвати смисао заповести без њиховог испуњавања, тј. једино кроз учење и читање, личи на човека који замишља сенку

уместо истине. Јер, схватање истине јесте удео оних који су постали њени судеоници (окусивши је у животу). Они који не суделују у њој и који нису посвећени у њу, покушавају да је схвате и поцрпу из "луде" [светске] мудрости. Њих је апостол назвао душевнима, тј. онима који не примају оно што је од Духа (1. Кор. 2, 14), премда се величају познањем истине.

23. Чулно око гледа на слова и из њих прима чулна схватања. И ум, уколико се очисти и дође у древно достојанство, гледа Бога н од Њега прима божанствена схватања. Уместо књиге, он има Духа, уместо пера - разум и језик (језик је мој трска - Пс. 44, 2), уместо мастила - светлост. Погружавајући разум у светлост и сачињавајући га од светлострі, он Духом пише речи у чистим срцима слушалаца. И он познаје пророчку изреку: И биће сви (верни) научени од Бога, и: Бог Духом научава људе знању (Ис. 54, 13; Пс. 93, 10).

24. Закон заповести треба да разумеш као непосредну веру која пројављује своје дејство у срцу. Јер, из ње извире свака заповест и врши се просвећење душа. Плодови истинске и делатне вере јесу уздржање, љубав и циљ, тј. богодаровано смирење, као почело и утврђење љубави.

25. Права слава [учење] јесте истинско познање видљивих и невидљивих ствари, тј. чулних са једне и мислених, словесних, умних и божанствених - са друге стране.

26. Услов Православља јесте чисто виђење и познање два учења вере, тј. Тројице и Две. Тројицу треба зрети и познати несливено и

нераздељиво у Јединици, као и две природе у Христу, у једном Лицу. Треба, дакле, исповедати и познавати Јединог Сина и пре Оваплоћења и после Оваплоћења у две природе, прослављаног у две несливене воље - Божанској и човечанској.

27. Рођеност, нерођеност и исхођење су три неизмењива и непроменљива својства Лица Пресвете Тројице, која треба благочастиво исповедати: Нерођеног и Беспочетног Оца, Рођеног и Сабеспочетног Сина и Савечног Духа Светога, који од Оца исходи и који се Сином предаје, као што говори свети Дамаскин.

28. Једина благодатна жива и дејствена вера у Христу са испуњавањем заповести у Духу привела би ка спасењу кад бисмо је чували на делу, не претпостављајући јој мртву и недејствену веру. Верноме је довољно да у себе положи образ вере и да успостави живот по дејственој вери у Христу. Међутим, сада неукост благочастиве учи мртвој и неосетљивој вери на речима, а не благодатној вери.

29. Тројица је једноставна Јединица, будући да је бескаквотна тј. без особина и несливена. Она је Тројица у Јединици. Један Триипостасни Бог у себи има у потпуности прожимајуће несливене Ипостаси, [Лица].

30. Бог се у свему триипостасно познаје и именује. Он све држи и о свему промишља кроз Сина у Духу Светом. И ни један од Њих, ма где био поменут, не именује се и не мисли се изван или засебно у односу на друге.

31. У човеку постоји ум, слово и дух. Ум не бива без слова, нити слово без духа, већ су

свагда и један у другом и сами у себи. Ум говори посредством слова и слово се пројављује посредством духа. По реченоме примеру човек носи слаби образ неизрециве и начелообразне Тројице, показујући своју сазданост по образу Божијем.

32. Ум је Отац, Слово - Син, а Дух Свети - Дух, као што уче богоносни оци, излажући догматско учење о Надсушној и Натприродној Светој Тројици и Једном Богу у Три Лица и предајући нам истинску веру и сидро наде. Знати јединог Бога, по Писму, јесте корен бесмртности, а познавати силу Триипостасне Јединице јесте потпуна праведност. У реченом смислу се може схватити и јеванђелско слово: А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога у Три Ипостаси и кога си послао Исуса Христа у две природе и воље (Јн. 17, 3).

33. Муке су различите, као уосталом и награде добара. Муке су све у аду, по речи Писма, у тамној и мрачној земљи, земљи таме вечне (Јов 10, 22), где грешници живе пре суда и где ће се вратити по изрицању [последњег Божијег] опредељења. Јер, речи Писма: Нека се поврате грешници у ад (Пс. 9, 18), и: Смрт ће их напасати (Пс. 48, 15) управо и значе коначну пресуду и вечну осуду.

34. Огањ, тама, црв, тартар одговарају сваковрсном сладострашћу, свеобухватној тами незнања, неутољивој жељи за задовољствима, смраду смрдљивог греха. Као зачеци и узорци адских мука, они већ овде почињу да делују у душама грешника, укоренивши се дугом навиком.

35. Страсне навике су залог адских мука, као што су стварне врлине залог Царства небеског. Треба схватати и називати [добрим делима] дејства по заповестима, а врлинама - навиком [укорењена добра расположења]. Слично се и греховна дела називају навиком.

36. Будуће награде и казне су подједнако [вечне], премда некима изгледа другачије. Једнима ће божанствена правда дати вечни живот, а другима - вечну муку. И једни и други, и добри и зли, који су проживели овај век, награду добијају по делима. Количина и каквота награде ће се определити врлинама или страстима, које су се навиком укорениле.

37. Огњена језера су сладострасне душе у којима, као у смрдљивом блату, смрад страсти храни неуспављивог црва неуздржања, незадржива похота тела - змије, зле похоте - жабе и пијавице, а скверне и погубне помисли - демоне. Речено стање већ одавде поприма залог тамошњег мучења.

38. Залог будућих мука је скривено присутан у душама грешника. И залог будућих добара је присутан у срцима праведника, дејствујући духовно и духовно се опробавајући. Јер, Царство небеско јесте врлински живот, као што је адско мучење - страсне навике.

39. Долазећа ноћ је, по речи Господњој, будућа тама, у којој нико не може радити (Јн. 9, 4). По другом тумачењу ради се о антихристу, који јесте и именује се ноћ и тама. У наравственом смислу ради се о посведневном немару, који, као мрачна ноћ, убија душу која се налази у сну неосетљивости. Ноћ чини да сви

спавају, представљајући образ умртвљености у смрти. И ноћ будуће таме чини грешнике мртвима и неосетљивима, опијене болом.

40. Суд овога света јесте неверје нечастивих, по јеванђелској речи: А који не верује већ је осуђен (Јн. 3, 18). Постоји и устројство суда промисла Божијег кроз невоље ради пресецања грешног живота и обраћења ка добром животу. Постоји и стремљење људских намера према делању добра или зла, по псаламском: Отуђише се грешници од материце (Пс. 57, 4). Праведни суд Божији делује у складу са неверјем, васпитавањем и делањем сваког човека. Он једне милује, а друге кажњава, једне увенчава, а друге шаље у ад. Јер, једни су потпуно нечастиви, а други верни али немарни, услед чега се кажњавају са човекољубљем. Последњи су постали савршени или у врлини или у злоћи, добијајући одговарајућу награду.

41. Уколико људска природа не буде Духом сачувана непорочна и чиста као што приличи, једно тело и дух у Христу у будућности неће моћи складно да се устроје. Јер, за свеобухватну и свеуједињујућу силу Духа је необично да стари плашт страсти пришива за нови хитон благодати.

42. Равночашће са Христом услед уобличења у Њему имаће онај ко је на дар примио обновљење духа и ко га је сачувао, неизрециво се удостојавајући обожења. А онамо нико неће бити са Христом или Његов уд уколико овде није постао судеоник благодати и уколико, према апостолу, у себи није стекао уобличење знања и истине (Рим. 2, 20).

43. Царство небеско је слично богосазданом шатору. И оно ће, као и Мојсијев, у будућем веку имати две завесе. У први шатор ће ући само свештеници благодати, а у други, који је мислени - они који су ступили у примрак богословља, тројично свештенослужећи, тј. умом, словом и духом, као савршени свештеници. Они имају Исуса као Обредоначелника и првог Свештеноначелника пред Тројицом, у шатору који је сачинио сам Христос, у који улажаху и примаху Његова богата обасјања.

44. Спаситељ је многим обитељима назвао различите степене усхођења и напредовања тамошњег стања. Царство је једно, али у себи има разлике као од земље до неба, с обзиром на врлину, познање и меру обожења. Божанствени апостол говори: Друга је слава сунца, а друга слава месеца, и друга је слава звезда; јер се звезда од звезде разликује у слави (1. Кор. 15, 41), премда све сијају на божанственом своду.

45. Сабеседник анђела и готово бестелесан и нетрулежан постаје онај ко је свој ум очистио сузама, васкрснувши већ овде душу своју силом Духа и тело речју учинивши светловидним и огњеном статуом божанствене лепоте, премда је по природи заправо земљани кип. Јер, нетрулежност тела јесте одбацивање сокова и дебљине [плоти].

46. Земаљско тело ће бити нетрулежно, без сокова и дебљине, неизрециво од душевног поставши духовно. Оно ће, дакле, уједно бити и земљано и небеско, услед боголике тананости. Оно ће бити васкрснуто онаквим какво је у почетку било створено, како би било саобразно

образу Сина Човечијега по свецелом учешћу у обожењу.

47. Земља кротких јесте Царство небеско или богомужно стање Сина Божијег у које смо ступили или ступамо, примивши благодат рођења кроз усиновљење и обновљења у васкрсењу. Света земља јесте обожена или очишћена природа, у складу са достојанством одговарајућих. По другом схватању, земља коју наслеђују истински свети јесте тиховатељна божанствена тишина мира који превазилази сваки ум. У њему ће се населити род праведних и ништа од постојећег га неће ометати, нити га узнемиравати.

48. Обећана земља јесте бестрашће, у коме, као мед и млеко, тече радост Духа.

49. Свети ће у будућем веку међу собом тајанствено општити унутрашњом речју, саопштаваном Духом Светим.

50. Уколико не познамо каквима нас је створио Бог, нећемо познати ни каквима нас је учинио грех.

51. Равни у духовном узрасту су они који су овде достигли пуноту савршенства у Христу.

52. Награде ће одговарати труду. Количину и каквоту, тј. меру показаће ред и стање свакога, у складу са његовим учешћем у њима.

53. Светитељи ће, као синови васкрсења, по нетрулежности и обожењу бити равноанђелски умови.

54. У будућем [веку], кажу, анђели и свети никада неће престати да напредују у умножавању дарова, стремећи ка све већим и

већим добрима. Умањење или прелазак од врлине ка греху онај век не дозвољава.

55. Овде савршеним човеком сматрај онога ко је примио подобије Христовог узраста као залог. У будућем веку савршене ће показати сила обожења.

56. У будућем [веку] степен достојанства и обожења [човека] ће одговарати степену савршенства у врлини према духовним узрастима.

57. Истинска слава јесте, кажу, познање или духовно умозрење, или тачно схватање догмата, или познање истинске вере.

58. Дивљење је свецело узвишавање душевних сила према познатим и у велељепној слави уједињеним [Лицима Божијим]. И опет, удивљење [изненађење] је чисто и свецело пружање ка Безграничној Сили, која постоји у светлости. Извансебност није само узношење душевних сила ка небу, него и иступање преко граница самог чула. Двострука љубав је опијеност духа која покреће чежњу.

59. Постоје углавном два вида љубавног иступљења у духу: срдачни и извансебни. Први је својствен онима који се још просвећују, а други - савршенима у љубави. Ум у коме дејствују оба постављају изван чула. Јер, божанствена љубав је опијеност духа којим се природне мисли устремљују ка вишем, при чему се чула удаљују од [спољашњих] односа.

60. Почетак и узрок помисли јесте сећање, које беше једноставно и јединствено, да би се по преступу човека расцепило. Потом се изгубило

сећање на Бога, нарушивши се сопственим силама, будући да је од једноставног постало сложено и од јединственог - разноврсно.

61. Лечење првобитног сећања од лукавог и погубног сећања помисли јесте његов повратак древној једноставности. Оруђе зла, тј. непослушност, не само да је разорило једноставно сећање душе на добро, него је покварило и све њене силе, помрачивши природну жељу за врлином. Оно се углавном лечи постојаним сећањем на Бога, које се утврђује дејством молитве. Растворена духом, она се узводи из природног у натприродно стање.

62. Узроци страсти су греховна дела, помисли - страсти, маштања - помисли, мнења - сећање, сећања - заборав. Заборав рађа незнање, незнање - лењост. Лењост рађа похотна жеља. Мајка жеље јесте превратно кретање, а кретања - дејство дела. Дело је плод бесловесне склоности ка злу и прилепљивања за чулно и чула.

63. У словесној сили душе рађају се и делују помисли, у срчаној - зверске страсти, а у желатељној - сећање на скотску похоту, у уму - маштарска уображења, а у разуму - мнења.

64. Наилазак злих помисли је као речни ток. У њима постоји подстицај, [прилог], за којим следи греховно слагање, слично бурној поплави, које прекрива срце.

65. Дубоким блатњавим јарком сматрај влажно уживање, прљавштину блуда и тежак терет вештаственог стицања. Оптерећен њима,

страсни ум се својим помислима погружава у дубину очајања.

66. Писмо често помисли назива смислом ствари, премда и смислове назива мислима. Речено се дешава с обзиром да кретање свега наведеног јесте невештаствено, премда узима облик у складу са стварима и преобликује се. Стога се оно што покреће препознаје и именује по појављивању.

67. Помисли су речи демона и претече страсти, као што су и смислови и мисли претече дела. Јер, није могуће да се учини нешто добро или зло уколико се претходно не појави помисао. Помисао је кретање безобличног прилога неке ствари.

68. Вештаство ствари по себи рађа једноставне помисли, а демонски подстицај рађа зле помисли. Када се пореде, природни смислови и помисли се разликују од противприродних и натприродних.

69. Смислови и помисли могу једнаком силом да изазову муњевите промене [у души], брзо од природних постајући против природне, или опет од природних - натприродне. Узроци промене једног облика у други и њиховог настајања за демонске помисли се налазе у вештаству, а за вештаствене - у помислима које произилазе од прилога. Слично су узроци божанствених помисли у природним, а натприродних - у природним. Свака врста се мења у сродан облик, при чему промена представља покретачки узрок и рађање, које се одвија на четири начина.

70. Примети да узроци претходе помислима, а

помисли маштањима. Маштања су пре страсти, а страсти пре демона. Као да постоји неки поредак и неки ред међу неуредним духовима око лукавог циља, при чему један прати другога и зависи од другога. Штавише, ни један не делује сам, него је подстицан другима. Нити се маштање претвара у кумира, нити страст делује без тајне и скривене демонске силе. Јер, иако је пао са неба и разбио се, сатана је ипак јачи од нас и подиже се на нас због наше лењости.

71. Демони пуне наш ум образима, или пре сами узимају облик и примичу се у складу са навиком владајуће страсти, која делује у нашој души. Јер, они страсну навику користе као узрок да маштање претворе у кумира. Они нам показују разноврсна и разнолика маштања у будном стању и у сну. Демони похоте се понекад претварају у свиње, понекад у магарце, понекад у женкољубиве и пламене коње, а понекад у Јевреје, нарочито демони неуздржљивости. Демони гнева се претварају у незнабошце, [кумиропоклонике], а понекад у лавове. Демони страшљивости се претварају у Исмаилћане, а демони непостојаности - у Идумејце. Демони пијанства и преједања [се претварају] у Агарјане, а демони лакомости понекад у вукове, понекад у тигрове. Демони лукавства [се претварају] понекад у змије, понекад у отровнице, а понекад у лисице. Демони бестидности [се претварају] у псе, а демони лењости у мачке. Дешава се да се демони блуда понекад претварају у змије, а понекад у гавране или вране. У птице се највише претварају душевни, тј. ваздушни демони. Наша машта тројако мења изображења духова услед

троделности душе, представљајући их у виду птица, звери и стоке, у складу са три силе [душе] - желатељном, срчаном и словесном. И три кнеза страсти се наоружавају против три силе душе, попримајући образ који је сродан страсти којом је обележена и приступајући јој.

72. Демони уживања често приступају као огањ или као огњено угљевље. Сластољубиви духови распаљују желатељну силу душе, смућујући уосталом и разум и помрачујући душу. Узрок похотне ватре, пометености мисли и помрачења душе углавном лежи у страсном уживању.

73. Ноћ страсти јесте тама незнања. И опет, ноћ јесте страстородна област у којој царује кнез таме и у којој духови злобе (тј. у преносном смислу - пољске звери, небеске птице и земаљски гмизавци) ричу, иштући да нас поједу као храну.

74. У време дејства страсти једне од помисли претходе, а друге следе. Претходе помисли маште, а следе страсти. Страсти претходе демонима, а демони следе страстима.

75. Почело и узрок страсти јесте злоупотреба, злоупотребе - склоност, склоности - кретање желатељне навике. Испитивање жеље јесте прилог. Прилог, пак, долази од демона, којима промисао дозвољава да покажу какво је наше самовлашће, [слобода].

76. Отров жалца греха на смрт јесте страсна навика душе. Јер, онај ко је добровољно дозволио да му страсти постану особина, већ се тешко покреће и мења.

77. Страсти се разноврсно именују. [Оне се обично] деле на телесне и душевне. Телесне се деле на скорбне и греховне, а скорбне се опет деле на болне и казнене. Душевне се такође деле на срчане, желатељне и словесне. Словесне се деле на маштарске и разумске. Од свих њих неке су произвољне по злоупотреби, а неке невољне по неопходности, тј. непорочне страсти, које су оци назвали пратећим или природним својствима.

78. Једне страсти су телесне, а друге душевне. Друге су желатељне страсти, друге срчане страсти, а друге словесне страсти. Опет, друге су страсти ума, а друге разума. Све оне опште и дејствују једна на другу, тј. телесне на срчане, словесне на умне, умне на страсти разума и сећања.

79. Срчане страсти су: гнев, огорченост, свадљивост, јарост, дрскост, сујета, надменост, и друго. Желатељне страсти су: лакомост, неуздржљивост, неуздржање, ненаситост, сластољубље и среброљубље и самољубље (као најљућа страст). Телесне страсти су: блуд, прељуба, нечистота, разврат, неправедност, стомакоугађање, лењост, расејаност, светољубље, животољубље и слично. Страсти словесног дела [душе] су: неверје, хула, лукавство, сплеткарење, љубопитљивост, двоједушност, увреда, клевета, осуђивање, понижавање, брбљивост, претварање, лаж, псовка, лудирање, подозрење, подсмевање, самоистицање, човекоугађање, лакомисленост, кривоклетство, празнословље и остало. Страсти ума су: самопоуздање, превазношење,

хвалисавост, препирање, завист, самозадовољство, противречење, непослушност, маштарење, измишљање, самопоказивање, славољубље и гордост (као прво и последње зло). Страсти разума су: сањарење, површност, поробљеност, помрачење, заслепљеност, удаљавање у [неприличност], прилози, слагање, нагињање [на зло], преокрет, извитоперавање и слично. Једном речју, све противприродно размешта се према три силе душе, као што у њима пребива и све добро, што је у складу са нашом природом.

80. Давид са дивљењем велегласно узвикује Богу: Чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему (Пс. 138, 6). Оно је недостижно за моје слабо знање и моје силе. Чини ми се, дакле, да је тело, у свом несхватљивом саставу и изградњи, такође тројично по облику, имајући јединствен склад чланова и удова. Оно је почаствовано бројем седамдесет два, који по математичарима, [бројесловцима] означава време и природу. Стога и оно, у складу са дејственим законима природе, представља оруђе славе Божије, које у природи пројављује Тројично великољепије.

81. Природни закони су каквотна спајања делова у дејству, који се називају и различитости, с обзиром да представљају подраздељке одговарајућих својстава. Или другачије, природни закон је могућност за дејство сваке врсте и члана. Бог покреће читаву творевину, а душа дејствује и покреће сваки део тела у сагласности са дејством уда. Испитајмо сада због чега су богоносни мужеви желатељну

и срчану силу понекад сврставали у телесне, а понекад у душевне силе. Међутим, речи светих нису у несагласности. Уколико их са тачношћу испитамо, видећемо да и једни и други говоре истину, мудро према потреби измењујући своје расуђивање о реченим предметима. Јер, и душа и тело су на неизрецив начин добили биће са назначењем да заједно постоје, при чему је душа завршена и заокружена од почетка, а тело - несавршено, с обзиром да расте кроз исхрањивање. Душа по себи од тренутка стварања има желатељну и срчану силу, које јој дају храброст и покрећу на љубав. Она такође има и словесну силу и ум. Бесловесна срџба и бесмислена похота нису особине које је добила при стварању. Слично важи и за тело, које је створено нетрулежно и без животних сокова. Тек од њих је, као последица, настала похота и зверолика срџба. После преслушања, тело је пало у трулежност и стекло дебљину бесловесних животиња, те је по неопходности следила и срџба и похота. И када господари, тело се срџбом и похотом супротставља вољи душе. Уколико се, пак, потчини словесности, смртно тело прати душу у чињењу добра. И пошто је дошло до спајања и мешања стечених својстава тела са душом, човек је постао сличан стоци, потпавши под закон греха по нужди природе. Од словесног, он је постао као стока, и од човека - звер.

82. Животворним удахнућем створивши душу словесном и умном, Бог јој није дао животињску срчану и желатељну силу, већ желатељну силу и уједно храброст за љубавну привлачност.

Слично, ни тело на почетку није створио, дајући му срџбу и бесловесну похоту. Њих jе тело попримило касније, после преслушања [заповести], поставши смртно, трулежно и зверско. Богослови стога говоре да је тело створено нетрулежним, какво ће и васкрснути, премда је и могло да поприми [трулежност]. Обоје су, пак, и тело и душа, попримили кварљивост, помешавши се по природном закону међусобног прожимања и предавања. И душа је попримила каквоту страсти, или пре - демона. Тело се уподобило бесловесној стоци под утицајем стања у које је упало и због надвладавања трулежности. Силе душе и тела су постале јединствене, чинећи једног бесловесног и несмисленог скота услед срџбе и похоте. И човек... се изједначи са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс. 48, 13) у свему, као што говори Писмо.

83. Почетак и рођење врлина јесте добро произвољење или стремљење ка добру, као што је Бог узрок и извор свакога добра. Почетак добра је вера, заправо Христос, Камен вере, наш Почетак и Основа свих врлина. У Њему ми стојимо и остварујемо свако добро дело. Он је крајеугаони Камен, који нас повезује са собом, и многоцени Бисер. Тражећи га, монах улази у дубину тиховања, продавши све своје жеље послушности заповестима, како би га стекао.

84. Врлине су равнозначне у смислу да се све своде и све воде ка једном циљу, сачињавајући један потпуни лик врлина. Ипак, постоје врлине које су веће од других, с обзиром да у себи садрже и смештају многе друге, па чак и све

остале, као што су божанствена љубав, смирење и божанствено трпљење. О последњем Господ говори: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). Он није поменуо пост или бдење. Ја, пак, мислим на трпљење по Богу, на царицу врлина и основу храбрих подухвата. Само по себи, оно јесте мир у борби, тихост у бури и непоколебива тврђава оних који су га стекли. Онај ко га је стекао у Христу Исусу, постаје недодирљив за оружје, за копље, за војске, за саму скупину и збор демона и непријатељских сила.

85. Иако се рађају једне од других, врлине своје биће дугују једној од три душевне силе, наравно изузев божанствених. Јер, узрок и почело четири рода божанствених врлина, тј. разборитости, храбрости, здравоумља [чистоте] и праведности, из којих се и у којима се образују друге, јесте божанствена духопокретна мудрост богослова, која се у уму четвороструко креће. Ипак, она их не изводи све заједно, него сваку посебно у своје време и како изволи: једну као светлост, другу као животодејствену силу и као надахнуту свагдапокретност, трећу као освећујућу и очишћујућу силу, четврту као росу непорочности, која радује и расхлађује зној страсти. Она савршено свакоме даје савршено дејство сваке од њих, као што је речено, на одговарајући начин.

86. Вршење врлина које се спроводи властитим усрђем души не може донети савршено уздање, уколико благодаћу не буду обраћење у суштинску навику. Свака од њих има својствени дар и особито дејство. Будући

дарована, она постаје неизмењива и непроменљива. Јер, они који су се удостојили реченога, у својим удовима као живу душу имају благодат, којом их врше. Без благодати читава скупина врлина обично је мртва. Они који их привидно имају и на делу испуњавају у ствари имају само сенку и призрак добра, а не стварни лик.

87. Дакле, четири врлине су опште: храброст, разборитост, здравоумље и праведност. Постоје и других осам наравствених особина које произилазе из њиховог сувишка или недостатка, које их са стране у близини прате и које називамо и сматрамо пороцима, док их свет сматра врлинама. Поред храбрости иду дрскост и страшљивост, поред разборитости - лукавство и незнавенство, поред здравоумља - неуздржање и неосетљивост, поред правде - лакомост и неправда или оскудица. Између њих, по средини иду не само опште и природне врлине, које су изнад сваког сувишка и недостатка, него и делатне [врлине]. Врлине као свог сарадника имају произвољење и исправност мнења, а друге, тј. пороци - исквареност и превазношење. Да праве врлине иду по средини сведочи и прича: Исправи све стазе добре (Прич. 2, 9). Све оне се налазе у три силе душе, у којима се рађају и изграђују, имајући за основу свога назиђивања четири опште врлине, а пре свега Христа. Природне врлине се чисте делатнима, а божанствене и натприродне дарује благост [Светога] Духа.

88. Једне од врлина су делатне, друге природне, а треће божанствене, тј. од Духа

Светога. Делатне су дело доброг произвољења, природне произилазе од уобличавања, а божанствене - од благодати.

89. Душа рађа врлине, али и страсти. Врлине она рађа у складу са природом, а страсти противприродно. У души узрок рађања добра или зла представља склоност воље. Она је као средиште за зраке или као језичак на ваги. Душа сарађује и садејствује склоности у складу са страном коју изабере. Намера човека може да се усмери на оба дејства, с обзиром да у себи има и врлине и страсти - врлине по рођењу, а страсти по самовољној склоности произвољења.

90. Писмо девојкама назива врлине услед свезе која их везује да душом, сматрајући да представљају једно тело и један дух са њима. Јер, лик девојке јесте символ љубави, а облик свештених девственица јесте показатељ чедности и чистоте. Наиме, обичај благодати јесте да, за оне који могу примити, божанственим стварима даје облик који је у вези са њиховим каквотама и да их без погрешке уобличава у складу са оним што им је сродно.

91. Има осам главних страсти: три велике - стомакоугађање, среброљубље и таштина, и пет које их следе - блуд, гнев, туга, лењост и гордост. И од супротних им врлина, три су главне - уздржање, оскудољубље и смирење, а пет их следе - чистота, кротост, радост, храброст и самоунижавање. За њима следи читав ред врлина. Не може, међутим, свако ко усхте да изучи и позна силу, дејство и посебан мирис сваке врлине и злоће, већ само онај ко их је и делом и речју извршио и "претрпео", од Духа

[Светога] примивши дар распознавања и разликовања.

92. Једне врлине делују у нама, а друге ми вршимо. У нама делују врлине, долазећи када треба, те колико и како хоће. Ми их, пак, вршимо према свом произвољењу, наравственој навици и способности. Врлине, међутим, у нама делују суштински, док их ми вршимо образно, обликујући наравственост нашу. Наиме, све наше врлинске радње јесу образ у односу на суштинске праобразе врлина. И заиста само малобројни по суштини учествују у умноме пре нетрулежне будуће сладости. Овде деламо и уживамо напоре и образе врлина, а не саме врлине.

93. Јеванђеље свештенодејствује онај ко учествује у просвећењу Христовом и дејствено може другима да га пренесе. Као неко божанствено семе, он сеје слово на душевним њивама оних који га слушају, по указању апостола: Реч ваша да бива свагда у благодати, зачињена сољу божанствене благости (Кол. 4, 6), да би донела благодат онима који слушају са вером (Еф. 4, 29). На другом месту апостол учитеље назива земљоделцима, а оне који се уче - обрађиваном њивом, очигледно једне представљајући као ораче и сејаче Слова Божијег, а друге као родну, плодну и бујну земљу врлина. Истинско свештенодејство није само вршење Божанских [Тајни], него и учествовање у добрима и њихово предавање другима.

94. Усмена реч која се изговара ради поучавања других бива различита с обзиром на различитост начина на које се сабира: једна бива

од учења, једна од читања, једна од делања, а једна од благодати. Вода је свагде једнака по природи, иако се понегде претвара и мења по својствима у складу са различитошћу земљаног вештаства које се налази под њом, тј. по укусу час бива горка, час слатка, час слана, час кисела. Слично је и са речју која је изговара различито, тј. саобразно са наравственим устројством свакога, изазивајући разноврсно дејство и доносећи неједнаку добробит.

95. Слово је дато читавој словесној природи ради коришћења. Душа од њега, као и од различитих јестива, прима различиту корист и осећа различиту сладост. Слово учења за њу јесте као васпитач који обуздава њену нарав. Слово од читања је као вода одмора (Пс. 22, 2), која је храни. Слово од делања јесте као место зелено (Пс. 22, 2), које је дебља. А слово благодати јесте каочаша... напајајућа (Пс. 22, 5) и увесељавајућа. Радост од благодати је неизрецива. Она је као уље које улепшава лице, које весели и чини светлим (Пс. 103, 15).

96. Душа заиста речено има у себи као живот. Штавише, и кад од других који је уче слуша, она осећа да их руководи љубав и вера. Један, наиме, слуша са вером, а други поучава са љубављу, без надмености и таштине предлажући речи о врлинама. И душа слово учења прима као васпитача, слово од читања као хранитеља, унутрашње слово делања као најслађег невестоукраситеља, а просвећујуће слово Духа као реч женика, који је сједињује са собом и радује. Свака реч која излази из уста Божијих јесте или слово које дејством Духа излази из уста

светих, или најслађе надахнуће Духа којим се само достојни наслађују. Јер, премда се сви словесни наслађују речју, ипак је само мало оних који се овде радују слову Духа. Највећи део зна само образ духовних речи по сећању и учествује у њима, још увек, пак, у осећању не суделујући у Речи Божијој, тј. истинском Хлебу будућег века. Јер, онамо ће се он обилно предавати достојнима на свако уживање, уопште се не трошећи, не исцрпљујући и не укидајући.

97. Без умног чула није могуће у осећају окусити уживање [које долази] од божанствених [ствари]. Онај ко је отупио чула постаје неспособан да опажа чулно, тј. не види, не чује, не мирише, будући сасвим раслабљен или полумртав. И онај ко је страстима умртвио природне душевне силе постаје неосетљив за дејство и учествовање у тајинствима Духа. Јер, онај ко духовно не види, не чује и не осећа заиста је мртав духом. У њему не живи Христос. Он се не креће и не дела у Христу.

98. Једнозначно и подједнако дејство имају и чула и душевне силе, нарочито када су здрави. Јер, душевне силе дејствују преко чула, а животворни дух је повезан са обадвоје. Човек је заиста болестан уколико има општу болест страсти, трајно лежећи у болници лењости. Иначе, чула чулне ствари и душевне силе умне ствари посматрају са јасноћом, нарочито уколико не постоји никаква сатанска борба, која се противи умном и духовном закону. Уколико се, пак, сједине у Духу и постану једновидни, они ће непосредно и суштински, тј. по природи познати божанствене и људске [ствари]. Они ће њихово

назначење јасно зрети, те према сили сагледавати и Узрок свега, Свету Тројицу.

99. Тиховатељ пре свега треба да има пет врлина као основу ка којој ће градити своје делање: ћутање, уздржање, бдење, смирење и трпљење. Три су, пак, богоугодна делања: псалмопојање, молитва и читање, којима се додаје и рукодеље у случају немоћи. Речене врлине не само да обухватају све остале, већ и једна другој улазе у састав. Од јутра, испразнивши се од свега, треба пребивати у сећању на Бога са молитвом и срдачним тиховањем. Први час се треба молити, други - читати, трећи - певати, четврти - молити се, пети - читати, шести - певати, седми - молити се, осми - читати, девети - певати, десети - јести храну, једанаести - одморити, уколико постоји потреба, дванаести - певати вечерњу. И добро проводећи поприште дана, он угађа Богу.

100. Од свих врлина треба као пчела сакупљати најкорисније како би се, унеколико учествујући у свима, припремио велики састав делања врлина, из кога ће се образовати мед мудрости на радост душе.

101. Послушај како је најпогодније проводити ноћно поприште. Ноћно бдење може бити тројако: [прилично] почетницима, напреднима и савршенима. У првом се половина ноћи преспава, а половина пребди, било од вечери до поноћи, било од поноћи до јутра. У другом се од вечери бди један или два часа, потом се спавају четири часа, и најзад се устаје на јутрењу, тј. на појање и молитву шест сати до јутра. Затим се пева први час и седи у тиховању, као што је показано, или

се врши поредак делања одређен за сваки час или, пак, непрестана молитва, на коју се подвижник навикава. У трећем се стоји на свеноћном стојању и бдењу.

102. Рецимо нешто и о храни. Литра[1] хлеба је довољна за свакога ко се подвизава у тиховању. Могу да се пију две чаше нераствореног вина, а воде - три. Треба јести јестиво које се задеси, при чему не треба гледати на жеље природе, него са уздржањем употребљавати оно што пружи промисао. Најбоље и најкраће руководеће правило за оне који хоће да живе као што приличи јесте да држе три свеобухватна делања врлина, тј. пост, бдење и молитву, којима се обезбеђује непоколебива стаменост свим врлинама.

103. За тиховање је понајпре неопходна вера и трпљење, те од свег срца, крепости и силе - љубав и нада. Уколико верујући овде и не добије оно што иште било због немарности, било због неког другог разлога, по исходу одавде ће свако добити осведочење о плоду вере и подвига и угледати слободу у Христу Исусу, који је избављење и спасење душа наших - Богочовек Слово. А онајкоји не верује свакако ће бити осуђен по исходу. Он је, уосталом, већ... осуђен, како говори Господ (Јн. 3, 18). Јер, онај ко служи уживањима и тражи славу од људи, а не од Бога, заправо није веран (Јн. 5, 44). И премда је на речима веран, и не примећујући он сам себе обмањује. И он ће чути: "Пошто ме ниси примио у срце своје, већ си ми окренуо леђа, и ја ћу те одбацити". Верни, пак, треба да има добру наду и да верује истини Божијој, посведоченој у

свим Писмима, исповедајући своју немоћ како не би потпао под двоструку и неизбежну осуду.

104. Усамљивање са знањем и ћутање о свему срце понајвише чини скрушеним и душу смиреном. Са друге стране, стање тиховања понајвише растројавају и лишавају божанствене помоћи главне страсти: дрскост, стомакоугађање, причљивост и многобрижљивост, надменост и госпођа међу страстима - охолост. Онај ко се радо са њима свикава са продужетком времена све више се помрачује, да би најзад постао потпуно неосетљив. Уосталом, уколико дође себи, те са вером и марљивошћу постави почетак у вршењу дужности, он ће опет добити оно што тражи, нарочито уколико га буде тражио са смирењем. Напротив, уколико се из немарности барем једна од речених страсти зацари у њему, и сав остали збир зала, са погубним неверјем на челу, напашће на њега потпуно му опустошујући душу. И услед демонских смутњи и метежа, она ће постати као неки Вавилон, те ће потоње бити горе... од првога (Мт. 12, 45). Он ће постати јаросни непријатељ и порицатељ тиховатеља, свагда против њих изоштравајући језик свој као нож и двосекли мач.

105. Воде страсти, које замућују и смућују море тиховања, могу да се препливају једино на лаганој и ненатовареној лађи потпуног оскудољубља и уздржања. Јер, од неуздржања у стварољубљу потоци страсти, потопивши земљу срца и наневши на њу сваковрсну трулеж и глиб помисли, помућују ум, помрачују срце и оптерећују тело. Они у души и срцу изазивају

немар, помрачење и обамирање, лишавајући их њиховог природног настројења и осећања.

106. Чак и душу ревносних подвижника самољубље, тј. хранитељка страсти понајвише чини раслабљеном, безбрижном и несмисленом. Напорима око врлине претпостављајући покој тела и сматрајући добрим мнење да се човек не треба произвољно оптерећивати делима, чак ни незнатним и лаким знојем око извршавања заповести, оно обично у души ствара раслабљеност у прохођењу попришта тиховања, производећи у њој силну и неодољиву раслабљеност за дела.

107. За оне који су се олењили за испуњавање заповести али и пожелели да одагнају мутно помрачење, најбољи и најпригоднији лекар јесте послушност у свему без премишљања са вером. Оно је животворни многосложни лек врлина за оне који га пију, те нож који одмах чисти ивице ране. Онај ко претпостави да реченим ножем са вером и једноставношћу делује, одједном ће одсећи све страсти. Он не само да ступа у тиховање, већ га кроз послушање у потпуности извршује, нашавши Христа и поставши и назвавши се Његов подражатељ и слуга.

108. Без делања и живота плача није могуће истрпети врелину тиховања. Онај ко плаче и помишља на ужасе пре и после смрти и пре њиховог доласка не може да нема трпљење и смирење, који представљају два темеља тиховања. Без њих ће онај ко је ступио у тиховање свагда као пратиљу његовог немара имати надменост, од које се размножава поробљеност и маштање, који нас гурају у

раслабљеност. Потом кћи лењости, тј. неуздржање тело чини увелим и немоћним, а ум - помраченим и окамењеним. И Исус се скрива, будући да је на разумном месту мноштво народа мисли и помисли.

109. Мучење савести у свом осећају у овом и будућем [веку] као свој удео немају сви, него само они који су се огрешили о [Право]славље и љубав. Речено мучење личи на страшног џелата који кривце мучи на различите начине, трајно мучитељски користећи ревност и изобличавање, при чему као да повлачи оштри мач. Пошто имамо савест, такозвана ревност или, према другима, природна срчаност своје кретање спроводи на три начина, тј. према противницима [демонима], природи и души. Она нам наређује да је као оштар мач наоштримо против непријатеља. Уколико ревност победи и души потчини двојицу, тј. грех и тело, преобратиће се у високу планину храбрости, досежући до Бога. Уколико се, пак, душа потчини реченој двојици, ревност ће постати немилостиви мучитељ, с обзиром да је мнење својевољно потчинила непријатељима. И већ душа чини најсрамотније [ствари], изгубивши своје врлинско стање и отпавши и одвојивши се од Бога.

110. Од свих страсти, две су нарочито жестоке и тешке: блуд и мрзовоља. Оне оптерећују и раслабљују јадну душу. Оне су тесно међусобно повезане и сједињене, услед чега је тешко са њима се борити и савладати их. Заправо, ми не можемо у потпуности да их победимо. Прва изобилно пребива у желатељној сили душе, премда обухвата оба природна

вештаства, тј. и душу и тело, разливајући своју уживање по свим удовима. Држећи владалачки [ум], друга као бршљан обухвата целу душу и тело, читаву природу нашу чинећи лењивом, раслабљеном и као одузетом. Оне се одгоне (премда се пре блаженог бестрашћа не побеђују у потпуности) уколико душа у молитви добије силу Духа Светога, која јој даје утеху, крепост и дубоки мир, веселећи је у срцу тиховањем. Блудна страст је почело, госпођа и царица и преимућствена сласт уживања. Заједно са својом сапутницом, тј. Лењошћу, наводећи тројке фараонове, она сачињава непобедиву кочију. Кроз њих су у живот нас кукавних ушли залози свих страсти.

111. Почело умне молитве јесте очишћујуће дејство или сила Духа Светога и тајинствено свештенодејство ума. Почетак тиховања јесте упражњавање [у молитви], средина - просвећујућа сила и зрење, а крај - иступљење или узвишавање ума ка Богу.

112. Духовно светилиште (још пре будућег надумног наслађивања) јесте тајинствено умно дејство ума на душевном жртвенику, на коме, као у заруци Божијој, свештенодејствује и причешћује се Јагњетом. Јести Јагње на мисленом жртвенику душе не значи само разумети га и причестити се Њиме, него и постати као Јагње, по Његовом образу у будућности. Овде имамо смислове, а онамо се надамо да ћемо добити саме ствари тајинстава.

113. Молитва код почетника јесте као весели огањ, који се из срца истрже, а код савршених - као мирисна светлост, која у њему дејствује. Или

опет: молитва је проповед апостола, дејство вере, или пре - непосредна вера, основа наде, дејствена љубав, анђелски покрет, сила, дело и весеље бестелесних, благовест Божија, осведочење срца, нада спасења, знамење освећења, символ светости, познање Бога, пројављивање крштења, очишћење у купељи [препорода], зарука Духа Светог, Исусово радовање, весеље душе, милост Божија, знамење измирења, Христов печат, зрак мисленог Сунца, светлоносац срдаца, утврђивање Хришћанства, потврда помирења са Богом, благодат Божија, мудрост Божија, или пре - почетак самомудрости, Божије јављање, дело монаха, живот тиховатеља, повод тиховања, обележје анђелског живота. И, зашто много говорити? Молитва је Бог, који све дејствује у свима, с обзиром да је једно дејство Оца и Сина и Светога Духа, сведејствујуће у Христу Исусу.

114. Да од Бога није примио жезал силе, Мојсије не би постао бог фараонов, нити би га казнио бичем, заједно са Египтом. Уколико у руци нема силу молитве, ни ум неће моћи да потре грех и противне силе.

115. Они који говоре или поступају без смирења слични су ономе ко прави дом у зиму или без блата. На опиту и познањем наћи и познати смирење јесте удео само малобројних. Они који покушавају да га опишу речима личе на оне који мере бездан. Ми слепи, понешто назирући о великој светлости, кажемо: право смирење не говори смирене речи, нити поприма смирени изглед, не приморава се да смирено о себи мисли и не прекорева себе да би изгледало

смирено. Речено представља почетак, повод и разне видове смирења. Међутим, само смирење јесте благодат и дар одозго. Свети оци говоре о два смирења: сматрати себе нижим од свих и Богу приписивати своја добра дела. Прво је почетак, а друго - крај. Онима који га траже предлаже се да у познању имају три помисли: да су грешнији од свих људи, да су срамнији од све твари, будући да се налазе у противприродном стању и да су јаднији од демона, будући њихови робови. Онај ко се смирава треба да говори: "Како да знам тачно грехе људи, тј. какви су и колики? Како да знам да ли су исти или превазилазе моје грехе? И пошто не знам, душо моја, ја сам испод свих људи, као земља и пепео под њима. И како да себе не сматрам срамнијим од читаве твари? Јер, она се држи оквира своје створене природе, а ја сам својим безбројним безакоњима пао у противприродно [стање]. Заиста, звери и стока су чистији од мене грешног. Ја сам нижи од свих, сурвавши се до ада и у аду лежећи још пре смрти. Ко не зна и не осећа да је грешник гори од демона, будући њихов роб и поданик, већ овде са њима затворен у таму? Заиста је гори од демона онај који им је потчињен. Стога ћу са њима, кукавни, наследити бездан. Налазећи се у подземљу, аду и бездану и пре смрти, како се у самообмани усуђујеш називати праведником, учинивши себе злим делима грешником, гадним и демоном? Тешко твојој прелести и заблуди, демонопоклониче, нечисти псу, који ћеш бити осуђен на огањ и таму".

116. Духопокретана мудрост, у складу са

богословима, јесте сила умне, чисте, анђелске молитве, чији признак јесте безвидност ума за време мољења. Он не види ни себе, нити било шта друго што има дебљину [просторност], будући одвојен и од чулнога светлошћу која у њему делује. Јер, ум постаје невештаствен и светловидан, неизрециво се сједињујући у један дух са Богом.

117. Постоји седам разних поступака који воде и руководе ка богоданоме смирењу. Они се узајамно подржавају и рађају једни из других: ћутање, смиреноумље, смирени говор, смирено одевање, самоукоревање, скрушеност и задњост, [држати себе у свему последњим]. Ћутање са познањем рађа смиреноумље, од кога се рађају три вида смирења: смирени говор, ношење смирене и бедне одеће и свагдашње самоукоревање. Речена три поступка рађају скрушеност, која долази од попуштања искушења и назива се домостројним [промислитељским] васпитавањем и смиравањем од демона. Скрушеност лако душу на делу наводи да [се осећа] нижом од свих и последњом, с обзиром да је сви надвладавају. Речена два поступка доносе савршено и богодано смирење, које се назива силом и савршенством свих врлина. Оно Богу приписује врлинска постигнућа. Дакле, прво је ћутање, из кога се рађа смиреноумље, које опет рађа три поступка смирења. Речена три рађају једну скрушеност, а она рађа седми поступак смирења - [сматрање себе] нижим од свих, или домостројно смирење. Домостројно смирење доноси богодано, савршено, непатворено,

истинско смирење. Прво смирење настаје на [следећи начин]: уколико не буде остављен самоме себи, не буде побеђен, поробљен и надвладан сваком страшћу и помишљу и [непријатељским] духом, не налазећи помоћи ни од дела, ни од Бога, ни од било чега, будући готов да падне чак у очајање и будући понижен у свему, човек не може да се скруши, сматрајући се нижим од свих, последњим и робом свих, горим чак и од самих демона, с обзиром да подлеже њиховом мучењу и да га побеђују. Ето домостројног смирења које пружа промисао Божији и због кога Бог даје друго, више смирење, тј. сведејствену и светворачку божанствену силу. Видећи се у њему као оруђе Божанствене силе, човек већ врши дивна Божија [дела].

118. Суштинско духовно зрење светлости, ум без маштања и лутања, истинско дејство молитве, која се из дубине срца непрестано излива, васкрсење душе и простирање [на горе], божанствено иступљење, напуштање овога света, потпуно иступљење разума из чула по дејством Духа, ишчупаност ума из његових сила, богопокретну анђелску побуду душе према бескрајним висинама није могуће наћи у нашем роду, будући да сада код нас, услед мноштва искушења, влада насиље страсти. Ум обично код површних има склоност да о свему реченоме машта пре времена. Међутим, због реченога изгубивши и оно мало добро стање које му је Бог дао, он се потпуно умртвљује. Стога уз велико расуђивање треба избегавати да се пре времена тражи оно што бива у своје време. Треба пазити

да се, маштајући о нечем другом, не одбаци оно што се има у рукама. Уму је по природи својствено да о реченом изграђује лака маштања и уображења, премда га још није достигао. Стога постоји велики страх да се [човек] не лиши и онога што му је дано, да изгуби чак и разбор, упавши у прелест, те да постане маштар, а не тиховатељ.

119. Благодат није само вера, него и дејствена молитва. Истинска вера, која у себи очигледно има живот Исусов, пројављује се духом кроз љубав. Стога је вера мртва и беживотна код онога ко не види да у њему делује [са љубављу]. Чак ни верним не би требало да се назива онај ко верује само на голим речима, немајући у ствари веру која дејствује у заповестима или духом. Њу треба показивати очигледно посредством постигнућа у делању добрих дела. Она треба да дејствује на светлости или да сија у делима, као што говори божанствени апостол: Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих (Јак. 2, 18), хотећи да покаже да се благодатна вера обнаружује делима по заповестима, као што се и заповести испуњавају на делу, постајући светле вером која је у благодати. Вера је корен заповести или пре - извор који их напаја за раст. Она се дели на два [дела], на исповедање и благодат, пребивајући ипак нераздељива по природи.

120. Мала и велика и скраћена послушничка лествица има пет степеника који узводе ка савршенству. Први - одрицање (од света), други - потчињавање (ступање у обитељ са заветом

извршавања монашког устава), трећи - послушање (потчињавање на делу, у животу), четврти - смирење, пети - љубав, која је Бог. Одрицање подиже из ада онога ко лежи и поробљеног ослобађа од вештаства. Потчињавање налази Христа и служи му, по Његовој речи: Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн. 12, 26). А где је Христос? Седи са десне стране Оца. Онај ко служи треба да буде где је и Онај коме служи, полажући радо ногу на прву степеницу усхођења по указаној лествици. Међутим, и пре него што сам почне да се пење, њему прилази Христос и са њим се пење. Дејствујући у потпуности по заповестима, послушање прави лествицу од разних врлина, полажући их у души као усхођења. Смирење које узвисује прихвата послушнога од послушности и узводи га ка небесима, предајући га царици врлина - љубави. Она га приводи Христу и представља га. Ето како онај ко се потчињава лагано по краткој лествици усходи на небеса.

121. Најкраћи пут усхођења кратком лествицом врлина ка горњем Царству јесте умртвљавање пет страсти које су супротне послушању: непослушности, препирања, самодопадања, оправдавања и погубне надмености. Они су делови и удови непокорног демона, који гута лажне послушнике и шаље их у бездан ка змају. Непослушност представља уста ада, препирање - његов језик, оштар као мач, самодопадање - његове оштре зубе, оправдавање његово грло, а надменост, која испраћа у ад - гутање свегутајуће утробе његове.

Онај, пак, ко је послушањем савладао прво, и остало одмах одсеца и брзо ступа ка небесима једном степеницом. Заиста нам је човекољубиви Господ учинио непостижно и неизрециво чудо допуштајући да једном врлином, или пре једном заповешћу можемо одмах да се попнемо на небо, као што смо и једном непослушношћу сишли и силазимо у ад.

122. Човек је као један други свет, који се назива и нови, као што божанствени апостол каже: Стога, ако је ко у Христу, нова је твар (2. Кор. 5, 17). Јер, са врлином човек постаје и назива се и небо, и земља и све што чини свет. Штавише, апостол каже: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). Стога треба сматрати да се они који са нама ратују скривено налазе у другом великом свету, који је по природи једнак са нашим душевним силама. Јер, три кнеза [злобе] нападају на три душевне силе, борећи се са подвижницима. И свако бива нападнут управо у ономе у чему успева и над чиме се труди. Змај, тј. кнез бездана, који своју силу пројављује кроз мирис и пупак, тј. станиште желатељног [дела], устаје на рат против оних који пазе на срце. Преко сластољубивог дива заборавности пушта он на њих ватрену силу распаљених стрела, као неко бурно и пенушаво море подижући у њима похоту, побуђујући их на сношај и наводњавајући их ненаситим потоцима уживања. Кнез овога света напада на оне који проходе делатне врлине, покрећући рат против срчаног дела. Он стално наоружава своје хорде и

напада их. Као у битки која бива у овом свету, или позоришту, или попришту он у мисленој борби за срчани [део] припрема разноврсне подвале преко дива лењости. Побеђујући и бивајући побеђиван од оних који се стално храбро боре са њим, он постаје виновник или њихових венаца или њиховог стида пред анђелима. Ваздушни кнез, најзад, напада на оне који се упражњавају у зрењу у разуму, наводећи на њих маштања, с обзиром да, заједно са ваздушним духовима злобе, може да дејствује на словесни и мислени [део]. Преко дива незнања он приводи у смућење и помрачује разум (као неко друго словесно небо), који је постао способан да се подиже горе. Да би га уплашио, он у њега уноси маштарске магловите образе духова и њихова преображења, привидно изазивајући муње и громове, буре и потресе. Сваки од три [кнеза] приступа одговарајућој сили душе и води борбу против ње. Сваки своје нападе усмерава према делу на који је усмерен.

123. И демони су некада били умови. Отпавши, пак, од невештаствености и тананости, они су попримили извесну вештаствену задебљалост, поставши телесни по чину и дејству које им је постало својствено. И они су, као и човек, изгубили анђелско уживање и лишили се божанствене сладости. Стога су, као и ми, почели у праху да налазе насладу, поставши некако вештаствени и стичући вештаствене страсне навике. Реченоме се не треба чудити с обзиром да је и наша словесна и умна душа, саздана по образу Божијем, не желећи да позна Бога, услед насладе вештаственим стварима

постала скотска, неосетљива и скоро безумна. Јер, навика обично претвара природу и мења јој дејство у складу са произвољењем. Други, пак, од духова су вештаствовидни и тешки и неуздржљиви, гневни, осветољубиви и разјапљују уста као зверови месождери за вештаственим уживањем и насладом. Они личе на крвожедне псе, који као ђавоимани једу своју драгу трулеж, и имају за ужитак и своје обиталиште дебела и пуначка тела. Други духови су разуздани и љигави, као пијавице и жабе и змије у језеру пожуде. Понекад бивају као рибе које се крећу унутар сланог уживања разврата, у коме налазе ужитак. Пливајући пучином препијања, љигава и млитава бића се радују влази бесловесних уживања, непрестано подижући у души таласе помисли и нечистота и буре и олује. Други су, коначно, лаки и танки, као ваздушни духови, упорно дувајући у зритељни део душе и распирујући јаке ветрове и маштања. Понекад се претварају у птице, али и у анђеле, те варају душу. Они дају облик сећањима на познате људе. Они извитоперују и преокрећу свако духовно зрење, нарочито код оних који се још увек налазе на ступњу борбе и нису достигли до чистоте и духовног расуђивања. Уопште, они се кришом, по уобразиљи, претварају у све духовно што постоји. Јер, речени духови се наоружавају у складу са духовним стањем и мером напредовања човека, и улазе доносећи прелест уместо истине, и уобразиљу уместо зрења. На речено се односи и сведочење Светога Писма, које каже: Звери пољске и птице небеске и гмизавци земаљски (Ос. 2, 14), очигледно

подразумевајући зле духове.124. Подизање страсти и телесна борба, која

се подиже против душе, у нама бива на пет начина. Понекад тело злоупотребљава оно што постоји, понекад иште да чини оно што је противприродно као да је природно, понекад га демони наоружавају против душе, будући да се радо са њима удружује, понекад и сама душа чини неприличности, усвојивши страсти, а понекад по попуштењу доживљавамо и борбу од зависти демона, који на нас устају да би нас смирили, пошто претходним начинима нису успели [да нас саблазне].

125. Три су главна узрока борбе која нам долази од свега и од свих: навика, злоупотреба постојећег и завист и напад демона по попуштењу. Тело устаје и жели против душе и душа против тела. Слично по навици и по дејству страсти тела устају на душу и душа својом изврсношћу против тела. И сам наш непријатељ понекад изненада и без разлога, не знајући за стид, са дрскошћу подиже борбу против нас. Немој, међутим, пријатељу мој, дозвољавати крвољубивој пијавици да сише крв из жила, будући да је ненасита. Ни змији, ни змају немој дозвољавати да се до ситости наједу праха, те ћеш лако победити гордост лава и змаја. Уздиши све док не свучеш доњи и не обучеш се у небески стан (2. Кор. 5, 2), уобличивши се по образу Исуса Христа, који те је саздао.

126. Заиста, они који су потпуно тело и који воле самољубље робују уживању и таштини, имајући у себи укорењену завист. Сушећи се од злурадости и огорчујући се успесима ближњега,

они клеветају добро као лоше, као пород прелести и не примају оно што је од Духа (1. Кор. 2, 14), тј. не верују у њега. Ослепљени и маловерни, они не могу да виде и познају Бога, те ће онамо праведно чути: Не познајем вас (Мт. 25, 12). Јер, верни који воли треба да верује када чује оно што не зна, или да учи оно што верује, или да поучава оно што је научио, како би без зависти умножавао дар код оних који примају са вером. Уколико, пак, не верује у оно што не зна, или понижава оно што није познао, или поучава оно што није научио, из зависти према онима који поучавају из делања, свакако ће се уврстити и убројати са онима који у себи имају горку жуч (уп. Дап. 8, 23).

127. Беседник је, по истински мудрима, онај ко општим знањем сажето обухвата сва бића, као једно тело, и разлаже их и саставља, показујући их једнако значајним и по различности и по истоветности. Он истински све поткрепљује доказима. И опет, беседник је углавном духовник, који пет растурених општих својстава бића, које је оваплоћено Слово саставило, разлаже и саставља обухватајући целину сажетом беседом, као говорник. И речено он другима не доказује само сувим доказима, као спољашњи [нехришћански] беседници, већ зрењима која му се духовно откривају у бићима, којима може и друге да просвећује. Истински мудрољубац је онај ко кроз бића спознаје Узрок бића, или онај ко спознаје бића из Узрока њиховог, пошто је достигао до надумног сједињења са Богом и до непосредне вере. Он није само научио, него је и претрпео [доживео

божанствене ствари]. И опет, мудрољубац је углавном ум, који је постао и живи као делатни и зритељни. Савршени мудрољубац је ум који је постигао наравствено и природно и богословски мудрољубље, или пре богољубље, тј. онај ко је Богом научен делању наравственог мудрољубља, смисловима природног [мудрољубља] и зрењу и тачности богословских догмата. И опет, божанствени беседник у божанским [стварима] је онај ко одваја главна бића од бића и небића, и показује смислове првих, и у њима, опет, сагледава њихове смислове на божанствени начин. И још, он упоређује чулни и видљиви свет са умним и невидљивим, и обрнуто, закључујући да је видљиви свет образ невидљивог и невидљиви свет праобраз видљивог. Јер, као што говоре, неизобразивим стварима предлажу се обличја, и неуобличивим - облици. Видљиви и невидљиви свет се духовно пројављују један кроз други. Стога он чисто види један свет у другом, и речју истине га обзнањује. Он не гради сунцелику реч истине уводећим или преносним речима, већ духовним знањем и силом образлаже истините речи обадва света и упечатљиво доказује да је видљиви свет наш васпитач, а невидљиви вечно божанствено обиталиште, које је очигледно приправљено за нас. Божанствени мудрољубац је онај ко се делањем и зрењем на непосредан начин сјединио са Богом и постао и назива се пријатељем Божијим, будући да се потрудио и заволео прву, творачку и истинску мудрост већма него било коју другу љубав и мудрост и знање. Словољубац, пак, а не дословно

мудрољубац (премда је слава кришом узурпирала име мудрољубљу, како вели велики Григорије), јесте онај ко љуби и истражује мудрост стварања Божијег, као њен крајњи одјек, не бавећи се мудрољубљем ради самоистицања и ради похвале и славе људске, како би био љубитељ мудрости Божије о природи, а не љубитељ вештаства. Књижевник који се учио Царству Божијем јесте свако ко делањем почива у зрењу Бога и истрајно пребива у тиховању. Он из ризнице срца износи нове и старе поуке, тј. јеванђелске и пророчке, или старозаветне и новозаветне, или поучне и делатне, или законске и апостолске. Делатни књижевник, дакле, обзнањује нове и старе тајне, научивши се богоугодном животу. Књижевник је сваки делатељ, који се још увек телесно бави делањем. Божанствени беседник је онај ко по природи стоји између знања и смислова бића и све доказује раздељујућом силом слова у духу. Истински мудрољубац је онај ко у себи осећа натприродно сједињење са Богом, на познајни и непосредан начин.

128. Они који пишу и говоре без Духа и хоће да назиђују Цркву, у ствари су душевни и Духа немају, као што говори божанствени апостол (Јд. 19). Они потпадају под клетву која каже: Тешко онима који су сами себи мудри и пред собом зналци (Ис. 5, 21). Јер, они говоре од себе, тј. из њих не говори Дух Оца, као што би рекао Господ (Мт. 10, 20). Они који пре стицања чистоте говоре по својим помислима у ствари су прелешћени духом надмености. О реченоме и Прича помиње: Видео сам човека који је сматрао да је

мудар, премда и од безумнога има више наде неголи од њега (Прич. 26, 12). Мудрост нам заповеда: Немојте сматрати сами себе мудрим (Рим. 12, 16). Испуњен Духа, божанствени апостол исповеда: Не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога (2. Кор. З, 5), и још: Као од Бога, пред Богом у Христу говоримо (2. Кор. 12, 19). Речи, међутим, поменутих нису сладосне и не просвећују, будући да их говоре црпећи из свог срца (као из неког блатњавог језера, пуног пијавица, змија и жаба похоте, надувености и неуздржања), а не посуђујући из живог извора Духа. Вода њиховог познања је смрадна, мутна и млака, услед чега они што пију осећају одвратност, вртоглавицу и мучнину.

129. Божанствени апостол говори: А ми смо тело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 27), и опет: Ви сте једно тело, један дух, као пито сте и позвани (Еф. 4, 4). Тело без духа јесте мртво и неосетљиво. Слично је неделатан и онај ко се умртвио страстима кроз немар према заповестима после крштења, услед чега изгледа као да није просвећен Духом Светим и Христовом благодаћу. По вери и препороду он има Духа, који је, међутим, због душевне умртвљености, недејствен и непокретан. Ми имамо једну душу, док тело има много удова. Па ипак, она их све држи, оживотворује и покреће. Наравно, речено се односи на оне који су способни да примају живот. Они, пак, који су се услед неке случајне немоћи осушили, остају мртви, непокретни, беживотни и неосетљиви, премда их она држи при себи. И Дух Христов, пребивајући сав у свим

удовима Његовим, покреће и оживотворава само оне који могу да суделују у животу. Оне, пак, који су немоћни, Он човекољубиво задржава као своје. Сваки верни по вери учествује у духовном усиновљењу. Ипак, он [може да буде] недејствен и непросвећен, лишавајући се светлости и живота у Исусу, уколико је немаран и неверан. Сваки верни, као уд Христов, има Духа Христовог. Међутим, код оног ко је неспособан за примање благодати, Он остаје недејствен и непокретан.

130. Постоје осам главних зрења: прво - безобличног, беспочетног и нествореног Бога, Узрока свега постојећег, Једног Тројичног и Надсуштаственог Божанства, друго - чина и стања умних сила, треће - састава бића, четврто - домостројног снисхођења Слова, пето - свеопштег васкрсења, шесто - страшног другог Христовог доласка, седмо - вечних мука, осмо - Царства небеског. Прва четири су прошла и већ се десила, а друга четири су будућа и још пред остварењем. Њих јасно сагледавају и признају они који су благодаћу стекли пуну чистоту ума. Онај, пак, ко реченоме приступа без светлости благодати треба да зна да у ствари изображава маштања, а не зрења. Њега маштарски дух обавија маштањима и уобразиљом.

131. И о прелести је неопходно да понешто по могућностима кажемо, с обзиром да је, по мноштву и разноврсности замки и начина, тешко препознатљива и готово неухватљива. Прелест се, кажу, јавља у два вида, или пре наилази и настаје - у виду маштања и дејства, премда у једној гордости има своје почело и узрок. Прва

јесте почело друге, а друга - почело треће, која [се појављује] у виду иступљења. Почело [привидног] маштарског зрења јесте надменост, које учи да се маштарски представља Божанство у извесном образном облику, за чиме следи прелест, која маштањима уводи у заблуду и порађа хулу. Потом она у души ђудљивим маштањима изазива страховања и на јави и у сну. Јер, после гордости долази прелест, потом хула, па страховање, па дрхтање, па иступљење из разбора. Ето првог образа прелести од маштања. Други вид прелести у облику дејства своје почело има у сладострашћу, које се рађа од наводно природне пожуде. Од реченог уживања се рађа незадрживост неизрецивих нечистота. Распаљујући читаву природу и помрачујући владалачки [део, тј. ум] са маштањем о кумиру сношаја, она га приводи у иступљење опијеношћу од распаљујућег дејства и чини поремећеним. У наведеном стању прелешћени се упушта у лажна пророковања и предсказања, наводно видећи извесне свете и слушајући њихове речи. Он их потом објављује, будући опијен мамурлуком страсти, мењајући нарав и попримајући ђавоиман изглед. Заведени прелешћу, световњаци сличне називају душицама. Они седе и пребивају поред храмова извесних светих, који их наводно одуховљавају, делују на њих и муче их, преносећи преко њих људима обавештења. Међутим, њих треба управно назвати ђавоиманима, прелешћеним и заблуделим, а не пророцима, који предсказују садашње и будуће. Демон распусности је помрачио њихов ум сладострасним огњем, те их

помера са разбора, у маштању им представљајући неке свете, дајући им да чују њихове речи и виде њихов лик. Међутим, дешава се да им се и сами демони јављају, смућујући их страховањем. Потчинивши их игу велијара [демона], они их против њихове воље гурају у прелест на делу (с обзиром да су им предани робови до смрти), да би их потом спровели и у ад.

132. Треба знати да постоје три главна узрока због којих прелест наилази на човека: гордост, завист демона и васпитно попуштење [Божије]. Њихови, пак, узроци јесу: лакомисленост, напредовање и греховни живот. Прелест од зависти и надмености се пре исцељује, нарочито уколико се човек смири. Међутим, прелест из попуштења, тј. препуштање сатани због греха, Бог често оставља до саме смрти ради отпуштања [грехова]. Дешава се да се и они који нису одговорни предају на мучење демонима ради њиховог спасења. Треба знати да чак и сам дух горде надмености понекад предсказује у онима који не пазе са тачношћу на своје срце.

133. Сви побожни цареви и свештеници истински се помазују у обновљењу [тј. примању нове благодати], као што су некада и древни праобразно били помазивани. Јер, они су били праобрази наше истине, премда не делимично, већ у потпуности сви све нас прадзнаменујући. Наше Царство и свештенство није једнако са њиховим по облику и виду, премда и имају исте символе. Уосталом, не постоји ни разлика у односу на природу, благодат или призив, којом би се разликовали они који се помазују.

Штавише, ми имамо један исти позив, веру и облик, који показује и пројављује, по слову истине, да се помазани, као чист и бестрасан, свецело посвећује Богу и сада и у будућности.

134. Устима својим говори мудрост, и поучењем срца... разумност (Пс. 48, 4) онај ко јасно из бића покаже Бога Слова, уличносњену [уипостасирану] Мудрост Бога и Оца. Он у постојећем сагледава смислове праобраза, који га зацртавају, дејственим и живим речима говорећи устима мудрост од мудрости. И пошто се у срцу просвећује силом преображавајуће разумности, којом се поучава у духу, он може да чини и разумношћу просвећује оне који га са вером слушају.

135. Велика противница истине и спроводитељка људи ка погибли јесте прелест, преко које се у душе немарних зацарује мрак незнања, који отуђује од Бога. Они Онога ко нас је препородио и просветио, не признају за Бога, или га признају само на речима, али не и на делу. Они верују да се Бог јављао само древнима, али не и нама. Сматрају да се сведочења Писма о Богу не односе на нас, него на друге или на оне који су га написали. Они хуле на Божије [учење], будући да поричу истинску побожност са познањем. Они Писма читају само телесно, да не кажем јеврејски, поричући могућност овдашњег подизања човека кроз васкрсење душе, претпостављајући да бораве у гробу незнања. Три страсти, тј. неверје, лукавство и лењост рађају и подржавају једна другу. Неверје је учитељица лукавства, а лукавство - сапутница лењости, чији је символ немар. Или обратно,

лењост је мајка лукавства, као што каже Господ: Зли и лењи слуго (Мт. 25, 26), а лукавство мајка неверја, будући да је сваки лукави уједно неверан, а неверујући уједно и небогобојажљив. Од небогобојажљивости се рађа немар, тј. мајка презира, којим се занемарује свако добро и чини свако зло.

136. Истинска слава и [поштовање] Бога и нелажно познање бића представља савршено, догматско Православље. Стога ми треба на следећи начин да славословимо Бога: "Слава ти, Христе Боже, слава ти што си благоизволео да се ради нас оваплотиш, Боже Слове Надсуштаствени. Велика је тајна твог домостроја. Спаситељу наш, слава ти".

137. По великоме Максиму постоје три различита беспрекорна и незазорна циља због којих се пишу списи. Први је да би се списатељи сами подсећали. Други - ради користи других. Трећи - из послушања. Из последњег разлога састављено је много списа за оне који смирено ишту реч [истине]. Онај, пак, ко пише о врлинама из човекоугађања, ради славе и истицања, у ствари губи своју плату. Он ни овде, ни у будућем веку неће имати никакве користи, већ ће бити осуђен као човекоугодник и лукави крадљивац Речи Божије.

   

 

 НАПОМЕНЕ:1.Литра има 327 грама, а састоји се од 12 унци, Прим. прев.

ПОГЛАВЉА

  1. Свако ко је крштен у име Христово треба да

прође кроз све Његове узрасте. Јер, он их је у крштењу примио као способност, а кроз заповести може да их оствари и спозна. Зачећу Христовом одговара обручење Духа. Његовом Рођењу одговара дејство радости, Крштењу - очишћујућа сила огња Духа, Преображењу - зрење Божанске Светлости, Распећу - умртвљење верног у односу на све, Погребењу - освајање божанствене љубави у срцу, Васкрсењу - животворно устајање душе, Вазнесењу - занос у Богу и узношење ума. Онај ко није прошао речене узрасте Христове и не осећа их, још увек је одојче и телом и духом, макар и био сматран од свих старцем и делатељем.

2. Страдања Христова дају животворно умртвљење онима који су га у свему подражавали. Јер, разлог нашег састрадавања Христу јесте сапрослављање са Њим. Страдања (тј. страсти) од уживања, напротив, пружају смртоносно умртвљење онима који их врше. Јер, добровољно учествовање у страдањима Христовим јесте распеће распећа и умртвљење смрти.

3. Страдати са Христа значи подносити искушења која нам се дешавају. Карање

Господње на оне који нису одговорни наилази због зависти демона и постаје виновник користи. Али, на нас, који смо одговорни за грехе, наилази као изобличење које нас призива на повратак и отвара нам уши. Стога је Бог онима који претрпе обећао венац у векове векова. Слава теби, Боже наш, слава теби. Тројице Света, слава ти за све.

 Страсна измена4. Мрзовоља је тешко савладива страст, која

раслабљује тело. Уколико се, пак, раслаби тело, раслабљује се и душа. А пошто се опусте обоје, сладострашћем се мења телесни састав. Сладострашће покреће чежњу, чежња распаљивање, распаљивање узбуђење. Узбуђење покреће сећање, сећање покреће маштање, маштање доноси прилог помисли. Прилог доноси спајање, спајање - сагласност. Сагласност одводи делу било рукоблуда, било разноврсних сношаја. И човек бива побеђен и пада.

 Добра измена5. Трпљење у сваком делу рађа храброст.

Храброст рађа расположење, расположење - истрајност, истрајност - узрастање. Узрастање на делу утишава неуздржљивост тела и умирује жељу сладострашћа. Жеља покреће чежњу, чежња - љубав, љубав - ревност, ревност - топлину, топлина - устремљење, устремљење - усрдност, усрдност - молитву, молитва - тиховање. Тиховање рађа зрење, зрење - знање, знање - поимање тајни. Крај тајни је богословље. Плод богословља је савршена љубав. Плод

љубави је смирење, смирења - бестрашће, бестрашћа - предвиђање, пророштво и предзнање. Речене врлине нико не поседује у савршеном стањуј, нити се одједном уклања зло. Напротив, са порастом врлине умањује се зло, да би најзад потпуно нестало.

 Искушења у снуПитање: На колико начина се дешава грешно

и безгрешно истечење?6. Одговор: Грешно се дешава на три начина:

блудом, рукоблудом и сагласношћу са помисли. Безгрешно се дешава на седам начина: заједно са мокраћом, од разне хране или покрета или пијења хладних напитака, или због раслабљености тела, или од превеликог умора, или од демонског маштања у сну на много начина. Код бестрасних се дешава само на први начин, тј. течност излази помешана са мокраћом, будући да су се на неки начин код њих опустили унутрашњи канали од многих подвижничких трудова, те им је божанственим очишћујућим и освећујућим дејством дат благодатни дар здравоумља. Последњи начин, тј. од маштања у сну, дешава се онима који су још увек острашћени и нејаки. Али, и овај случај, будући нехотичан, у ствари је без греха, као што [Свети] оци говоре.

Особина бестрасних је безгрешно истечење у ретким временским размацима, по промислу, док остатак течности нестаје од божанствене ватре. Код делатеља нужда је многовидна и испражњење безгрешно. Код страсника постоје

два вида - једноставно и зло, тј. истечење које се дешава у сну и на јави, због саглашавања са разним маштањима. Прво није за осуду, док је друго греховно и повлачи епитимију [казну].

Код бестрасних, речени покрет и истечење тела је по промислу једно, тј. један део течности се избацује заједно са мокраћом као текућина, док остатак нестаје од божанствене ватре. За делатне и средње кажу да постоје шест општих начина истечења који нису за осуду, којима се тело чисти и ослобађа од штетне течности која настаје природно и нужно: од хране, или покрета, или пијења хладног пића, или раслабљености човека, или одузетости од превеликог труда, или на крају, по демонској зависти. Код болесних и почетника постоје такође шест страсних начина: или од стомакоугађања, или оговарања, или осуђивања, или сујете, или због саглашавања са маштањима у сну и на јави, или, на крају, због демонског напада из зависти. Међутим, и речено се уврштава у намеру промисла да се очисти људска природа од пропадљивости, од убачених и њој страних текућина и од бесловесних тежњи, те да се васпита подвижник да се смирава, да пази и да се уздржава у свему и од свега.

7. Онај ко тихује у самоћи и храни се прилозима љубави других, дужан је да прима милостињу на седам начина. Први је да тражи оно што је неопходно, други - да узима оно што је неопходно, трећи - да оно што му дају прима као од Бога, четврти - да се узда у Бога и верује да је Наградодавац, пети - да буде делатељ заповести, шести - да не злоупотребљава оно

што му дају, седми - да не буде шкрт, него да и сам даје другима и да буде милосрдан. Онај ко се опходи на речени начин има радост, будући да осећа да његове потребе бивају намирене од Бога, а не од људи.

  

ДЕСЕТ ПОГЛАВЉА О ТИХОВАЊУ И МОЛИТВИ,И О ПОКАЗАТЕЉИМА БЛАГОДАТИ И

ПРЕЛЕСТИ, О РАЗЛИЦИ ТОПЛИНЕ И ДЕЈСТВА,ТЕ О БЛИСКОСТИ ПРЕЛЕСТИ КОД ОНИХ КОЈИ

СУ БЕЗ РУКОВОДИОЦА

 1. Требало би да можемо да кажемо, заједно

са великим учитељем[1], да немамо потребе за помоћ [Светога] Писма и других светоотачких речи, дивни Лонгине, већ да нас сам Бог учи, према пословици: "Сам Бог све учи". Ми, наиме, треба да учимо и бивамо поучавани од Бога и преко Бога ономе што нам је на корист. И не само ми, него и сваки верник [треба да чини слично], како би закон Духа био уписан на таблицама срдаца наших и како бисмо се удостојавали (што је предивно) да разговарамо са Христом чистом молитвом на непосредан и херувимски начин. Будући, пак, да смо одојчад у време нашег препорода светим крштењем, те нити благодат поимамо, нити смо свесни сопственог обновљења, не спознајући превелику величину части и славе коју примамо, нити [чињеницу] да смо дужни да се развијемо душевно и духовно кроз заповести и да умно сагледамо оно што смо примили, већина нас због сопственог немара и

страсних навика падамо у неосетљивост и помраченост. Ми, дакле, не знамо ни да ли постоји Бог, ни ко смо и шта смо крштењем постали, премда смо постали синови Божији и синови светлости и чеда и удови Христови. Уколико се, опет, крштавамо у зрелим годинама, ми осећамо само воду, али не и Духа. Препорађајући се духовно, ми имамо само просту и мртву, а не делатну веру и велимо да се налазимо у двоједушности. Стога смо тела и телесно живимо и ходимо. И уколико се деси да се покајемо, ми ипак схватамо и држимо заповести само телесно, а не и духовно. И уколико нас након много трудова благодат из човекољубља удостоји извесних својих пројава, ми је примамо као превару. Уколико, опет, чујемо да благодат делује у другима, ми је из зависти сматрамо прелешћу. Ми, дакле, остајемо мртви до смрти, без живота и дејстава Христових. И као што каже Свето Писмо, у тренутку смрти и суда узеће се од нас и оно што имамо због безверја или безнађа. Ми не схватамо да деца треба да личе на оца, тј. да буду богови од Бога и духовни од Духа, као што Господ вели: Што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3, 6). Иако смо постали верни и небески, ми смо тела, те стога Дух Божији не обитава у нама. Стога је Бог допустио несреће и ропства и много покоља, покушавајући да исправи, или да прекине, или да излечи зло јачим лековима.

2. Уз помоћ Божију (који даје силину речи онима који благовесте слична добра) испитајмо најпре како можемо наћи, или пре, како је Христос нађен, будући да га имамо духовно кроз

крштење, као што апостол Павле каже: Или не познајете себе да је Исус Христос у (срцима вашим) (2. Кор. 13, 5). Потом ћемо рећи и како се може напредовати, а затим и како сачувати оно што се обрете. Изврстан и сажет начин је да укратко проговоримо о крају и средини, с обзиром да имамо опширни [садржај]. Јер, много је оних који су се подвизавали да нађу оно што су тражили, да би потом своју жељу зауставили. Они не иду даље и неће ни ићи, него су задовољни почетком који су нашли. Наилазећи на препреке и скренувши на стазицу [беспућа] без да су схватили, они мисле да иду добро, премда бескорисно ходају мимо пута. Други, опет, пошто су достигли до пола пута просвећења, постају уморни, те из немара не настављају до краја, или се враћају назад равнодушним животом својим, поново постајући почетници. Трећи, најзад, достигавши до савршенства, падају из непажње због превазношења и враћају се назад, постајући једнаки по делу са средњима и почетницима. Почетницима, пак, приличи дејство Духа, средњима - просвећење, а савршенима - очишћење и васкрсење душе.

 Како ћемо пронаћи дејство Духа3. Дејство Духа, које смо тајинствено примили

у крштењу, налазимо на два начина. Као прво (говорећи уопштено), дар се открива вршењем заповести уз много труда и времена, као што говори свети Марко. И уколико вршимо заповести, утолико дејство јасније блиста над нама својим зрацима. Као друго, оно се

пројављује у послушању кроз зналачко и стално призивање Господа Исуса, тј. сећањем на Бога. Првим начином оно се налази спорије, а другим брже, уколико, наравно, човек научи да копа земљу са трудом и усрђем, тражећи злато. Уколико, дакле, желимо да нађемо и спознамо истину и да не упаднемо у прелест, иштимо једино да имамо целовито дејство срца без облика и изгледа, не тражећи да маштом гледамо обличја и ликове наводних светих или разне светлости. Јер, у природи прелести и у њеним начелима јесте лажним маштаријама варати ум неискусних. Ми треба да се подвизавамо да имамо једино дејство молитве у срцима нашим, које загрева и орадошњује ум наш и распламсава душу за неизрециву љубав према Богу и људима. На речени начин ће се доћи до смирења и скрушености, а не само до молитве. Молитва код почетника јесте свагдакрећуће умно дејство Светога Духа. У почетку она је као ватра радости која исијава из срца, а на крају као светлост која мирише божанственим дејством.

4. Проговорићемо сада о показатељима почетка дејства Духа код оних који га истински траже, а не као кушајући Бога, сагласно Мудрости Соломоновој, која вели да је "налазе они који је не искушавају и да се јавља код оних који не сумњају у њу" (уп. Муд. 1, 2). Код неких се оно види као светлост која се рађа. Код других - као веселост заједно са трепетом. Код трећих - као радост. Код четвртих - као радост помешана са страхом. Код неких - као трепет и радост. Понекад код неких - као сузе и

страх. Душа се, наиме, радује посети Божијој и милости Његовој, али се плаши и дрхти од Његовог присуства, будући да је одговорна за многе грехе. Код свих, опет, оно у почетку бива као неизрецива скрушеност и неописив бол душе, која је болна као жена у часу порођаја, као што кажеСвето Писмо. Јер, живо и делатно Слово, тј. Исус, улази дубоко до предела где се раздвајају душа и тело, кост и коштана срж, као што говори апостол, да би силом уништио острашћеност из свих делова душе и тела. Код неких се оно испољава као љубав према свима и непобедиви мир. Код других - као раздраганост, коју свети оци често називају поскакивањем, што представља силу духа и покрет живога срца. Оно се зове и пулс и уздах духа који посредује за нас пред Богом неизрецивим уздасима. Исаија га је назвао породом правде Божије. Велики Јефрем га назива убодом, тј. пробадањем, док га Господ назива извором воде који проистаче вечни живот (водом назива дух) и поскакује из срца и кључа од јачине силе.

5. Треба да знаш да постоје две врсте поскакивања, тј. раздраганости: смиреновидно (које се зове пулс и уздах и посредовање духа) и велико поскакивање срца (које се зове и поскакивање и скок, тј. пропињање, и узводећи лет живога срца ка божанственом ваздуху). Јер, душа, окриљујући се божанственом љубављу и ослобађајући се свеза страсти, покушава да полети у висину још пре него што се раздвоји од тела, чезнући да се раздвоји од тежине тела. Речено се зове и потрес (тј. кључање и кретање) духа, као у реченици: Исус се потресе у духу и

сам се узбуди говорећи: Где сте га метнули (Јн. 11, 34). Разлику између великог и малог поскакивања показује божанствени Давид говорећи: Горе узиграше као овнови и брда као јагањци овчији (Пс. 113, 4). Он је мислио на савршене и на почетнике. Јер, да је мислио на вештаствене горе и брда, било би сувишно да каже да поскакују, будући да немају живота.

6. Треба да знамо да божанствени страх не садржи преплашеност (под преплашеношћу не подразумевам трепет који произилази из радости, већ страхоту од божанственог гнева, тј. васпитног карања и богоостављености), већ веселост са бојажљивошћу коју изазива молитва са огњем страха Божијег. Под страхом не подразумевам уплашеност која се јавља од негодовања Божијег, тј. од казне, већ страх мудрости, који се назива почетком мудрости. Страх се дели на три дела (премда су оци говорили да се дели на два), тј. на уводни и савршени, и још на страх од гнева Божијег, који треба углавном звати застрашеношћу, тј. потресеношћу и скрушеношћу.

7. Има више врста уплашености. Једна је од гнева, друга - од радости, а трећа - од срчане [силе] (тј. када се збуде превелико кључање, како веле, крви око срца). Другачија је уплашеност која долази од остарелости, другачија од греха, тј. прелести, а другачија од проклетства, која је дата роду људском преко Каина. Међутим, подвижника на почетку напада уплашеност од радости и од греха. Речено се, међутим, не дешава код свих. Код једног постоји веселост са страхом, при чему благодат доноси

утеху души са пуно благопријатности и суза. Код другог постоји неприродно загревање, превазношење и тврдоћа срца, што распламсава душу и распаљује полне удове за телесно сједињење и заљубљеност, при чему се у машти унутрашње чини срамно дело пристанком на помисли.

8. Постоје две врсте дејстава код сваког почетника. Оно на два начина делује у срцу, при чему је један начин одвојен од другог. Једно дејство произилази од благодати, а друго од прелести. Велики Марко Подвижник сведочи говорећи: "Постоји дејство духовно, а постоји и дејство сатанско, које неискусан не разликује". И опет: "Постоје три врсте топлине, која се распаљује од дејства у људима: једна је од благодати, друга од прелести, тј. од греха, и трећа од изобиља крви", коју свети Таласије Африканац назива телесним саставом и саветује да је подешавамо и смиравамо умереним уздржањем.

9. Дејство благодати је распиривање ватре духа, која се креће у срцу радошћу и благопријатношћу, те утврђује, загрева и очишћује душу, привремено заустављајући помисли и привремено умртвљујући кретање тела. Њени знаци и плодови који пројављују њену истинитост јесу сузе, скрушеност, смирење, уздржање, ћутање, трпљење, сакривање од других и друго слично, из чега се уверавамо без оклевања.

10. Дејство прелести је распиривање греха, који душу распаљује уживањем и подиже сулуду жељу у телу за сједињељем са другим телима.

Она је сасвим непредодредива и немирна, по свегом Дијадоху. Она поседује бесловесну радост и превазношење и смућење и неодредиву и (да кажем) неухрањену пријатност. Она са млаким уживањем утиче превасходно на желатељни [део душе]. Као вештаство свог распиривања она поседује уживања, за сарадника имајући ненасити стомак. Од њега она црпи и подиже читаво тело. Од њега она узима повод да дејствује и распаљује душу и да је вуче ка себи. И навикавајући се на сладострашће, човек постепено избацује благодат из себе.

  

ПЕТНАЕСТ ПОГЛАВЉА О МОЛИТВИ И О ДВА НАЧИНА МОЛИТВЕ

 1. Постоје два начина сједињења, или боље

речено, два улаза са једне и друге стране умне молитве, која се духом врши у срцу. Реченим начинима се или ум налази у срцу пре молитве, прилепљујући се уз Господа, по Светом Писму, или дејство молитве, крећући се и напредујући у радосном огњу, привлачи ум и везује га за призивање Господа Исуса и сједињење са Њим. Јар, уколико дух делује у свакоме како хоће, по речима апостола, понекад једно стање код неких претходи другом стању и [обратно], као што смо навели. Понекад, пак, дејство делује у срцу како се страсти смањују сталним призивањем Исуса Христа. Потом се пројављује божанствена топлина, будући да је Бог наш огањ који спаљује страсти, како каже Свето Писмо. Понекад, пак,

дух привлачи ум себи и ограђује га у дубини срца, спутавајући његово уобичајено кретање. И већ се он, као заробљеник Асираца, не одводи далеко од Јерусалима, него се похвално враћа из Вавилона у Сион, са пророком говорећи:Теби приличи песма, Боже, на Сиону, и теби ће се одати молитва у Јерусалиму (Пс. 64, 2), и: Када врати Господ робље Сионско... обрадоваће се Јаков и узвеселиће се Израиљ (Пс. 125, 1; Пс. 52, 7). Под наведеним именима подразумевају се делатни и зритељни ум, који уз помоћ Божију побеђује страсти делањем и сагледава Бога зрењем, према својим могућностима. И као да је позван за богату трпезу, ум се радује божанственом насладом и пева: Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих (Пс. 22, 5), тј. демона и страсти.

 Како треба да вршимо молитву2. Изјутра сеј семе своје (мисли се на

молитву), али ни увече нека не почива рука твоја (Проп. 11, 6), како не би постојао прекид у току молитве и како можда не би пропустио час у коме ћеш бити услишен. Соломон наставља: Јер, не знаш шта ће бити благоугодно. Пошто ујутру седнеш на столичицу од једног педља, премести ум из владалачког [дела, тј. главе] у срце и држи га у њему, трудећи се савијен и болујући грудима, раменима и вратом, те узвикујући из ума и душе: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Пошто је речено тескобно, и напорно, и вероватно заморно услед понављања, што уосталом не произилази од самог честог храњења са три имена (Господе Исусе Христе),

будући да Писмо говори: Они који ме једу још више ће огладнети (Сир. 24, 21), ти пренеси ум на другу половину и говори: Исусе, Сине Божији, помилуј ме. Много пута изговоривши речено призивање, пређи опет на прву половину. Међутим, из лењости не треба често мењати наведене узвике. Јер, растиње које се често пресађује не успева да се укорени. Слично [неће успети да се укорене] ни молитвена кретања у срцу при честој промени молитвених речи. Уколико приметиш подизање и приступање помисли, немој се загледати у њих, чак и кад не би биле рђаве, већ држи свој ум у срцу безизлазно, призивајући Господа Исуса. И убрзо ћеш прогнати помисли и протерати демоне који их наводе, опаљујући их и невидљиво бичујући Божанским именом. Слично учи Лествичник, говорећи: "Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу ни на земљи нема јачег оружја".

 О дисању3. Исаија Усамљеник (као и многи други)

сведочи да ваздух треба да се задржава. Један каже: "Држи незадрживи ум", који притиска и расејава непријатељска сила, која се после крштења због нашег немара опет вратила у лењиву душу заједно са још горим духовима, као што говори Господ: И буде потоње горе човеку ономе од првога (Мт. 12, 45). Неко други учи: "Монах треба да се сећа на Бога као што дише", и још неко: "Љубав према Богу код њега треба да задржава дисање". Свети Симеон Нови Богослов говори: "Ограничи и дисање да не би дисао неометано". Свети Лествичник саветује: "Исусова

молитва нека се сједини с дисањем твојим, па ћеш видети каква је корист од тиховања". Апостол Павле уверава: А не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20), који дејствује и удахњује божанствени живот. И Господ говори: Дух дише где хоће (Јн. 3, 8), узевши пример у дувању чулног ветра. Очистивши се (у крштењу), ми смо примили обручење Духа и усађену реч(Јак. 1, 21), по речи брата Божијег Јакова, као семе које је посејано у нама. Он се са нама сјединио несместивим општењем, чинећи да се обожујемо, при чему сам не трпи умањење. Он нас сједињује са преизобилним Богом из благости. Међутим, ми смо постали немарни према заповестима, које у ствари чувају благодат, услед чега смо опет упали у страсти. Стога смо се, уместо дахом Духа Светог, испунили ветром злих духова, од којих се у нама јавља свако зевање и стиска [тј. неред], као што говоре оци. Онај, пак, ко је сачувао Духа и Њиме стекао очишћење, распламсава се Њиме и надахњује божанственим животом. Он Њиме говори, умује и креће се, по речи Господњој: Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас (Мт. 10, 20). На сличан начин и онај ко има супротног духа, чини и говори оно што је супротно, будући њиме савладан.

 О појању4. Лествичник каже: "Заморивши се, човек

устаје и моли се, па опет седне и храбро наставља да врши своје делање" (Слово 27). Он говори о умном делању, тј. да треба поступати на речени начин пошто се достигне чување срца.

Међутим, прилично је да се слично каже и за псалмопојање. Упитан о садржини појања, Варсануфије Велики је одговорио: "Часови и песме су црквена предања и добро су установљени ради [молитвеног] усаглашавања свих људи. Скићани, [тј. келиоти или усамљеници], пак, не читају ни часове, нити песме, [тј. каноне], него се у усамљености упражњавају. У рукодељу, поучавању и размишљању, и после извесног времена започињу молитву. Стојећи на молитви ти треба да говориш Трисвето и Оче наш, молећи Бога за избављење од старог човека. Ипак, не треба дуго остајати на поменутом молитвословљу. Напротив, твој ум треба целог дана да буде на молитви" (Одговор 74). Старац је наведеним речима показао да "усамљено поучавање" јесте срдачна молитва, а "кратка молитва" - стојање на псалмопојању. Јасно говори и велики Јован Лествичник: "Прво делање тиховања састоји се у избегавању бриге о било чему земаљском... друго - у ревносној молитви (тј. стајању на псалмопојању), а треће - у неукрадљивом делању срца" (Слово 27). Ето седишта молитве и уједно тиховања.

 О разликама појаца5. Питање: Откуда речена разлика? Једни уче

да се много поје, други - мало, а трећи - да се уопште не поје, већ да се [човек] само држи молитве, телесног труда, неког рукодеља и поклона, или неког другог напорног делања.

Одговор: Ево разрешења питања. Они који су делатним животом кроз многе напоре и дуге

године нашли дејство благодати, стекли су знање, па и друге уче. Они не верују онима који говоре да су зналачки по милости Божијој, као што говори свети Исаак, достигли речено за кратко време врелом вером. Они поменуте прекоревају, будући покрадени незнањем и самопоуздањем, уверавајући да је све што се дешава другачије неголи код њих представља прелест, а не дејство благодати. Они не знају да је пред очима Божијим лако да се сиромах изненада обогати (Сир. 11, 21). И Приче кажу: Почетак мудрости јесте да стекнеш мудрост (Прич. 1, 7). И апостол прекорева ондашње ученике, који нису знали за благодат, говорећи: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5), тј. уколико због лењости ие напредујете. Они ни дивна својства молитве, која дејсгвом Духа постоје код понеких, не прихватају због свог неверја и високоумља.

 Противречење реченоме6. Питање: Кажи ми зар онај ко пости,

уздржава се, врши бдење, стоји, чини поклоне, плаче и држи се оскудољубља у ствари не упражњава делање? Како ти, претпостављајући псалмопојање, говориш да без делатног живота није могуће држати се молитве? Зар речено није делање?

Одговор: Онај ко устима твори молитву а умом лута, у ствари нема користи. Уколико један зида, а други разграђује, ништа се не добија осим труда (Сир. 34, 23). Напротив, као што дела телом, [човек] треба да дела и умом, како се

телесно не би показао праведним, а у срцу био испуњен сваке мрзовоље и нечистоте. И апостол потврђује, говорећи: Јер ако се тим језиком, тј. устимамолим Богу, мој дух, тј. глас мој се моли, а ум је мој без плода... Молићу се Богу духом, а молићу се и умом... Волим рећи пет речи умом својим... неголи хиљаде речи језиком (1. Кор. 14, 14-15; 19). Свети Лествичник је сведок да он говори о (умној молитви). У Слову о молитви он каже: "Велики подвижник велике и савршене молитве каже: Волим рећи пет речи умом својим, и остало". Делања су многобројна и појединачна, а срдачна молитва је, по Лествичнику, велика и свеобухватна као извор врлина. Преко ње се стиче свако добро. Показујући превасходност делања, свети Максим говори: "Нема ничега страшнијег од помисли на смрт и ничега велељепнијег од сећања на Бога". Услед помрачености која долази од неосетљивости, незнања и маловерности, неки у садашње време не желе чак ни да чују да постоји благодат.

7. Сматрам да они који не поју много добро чине, удељујући част умерености (која је, по мудрима, у свему прекрасна). Наиме, [они пазе] да не истроше читаву душевну силу на делање, тј. труд псалмопојања, услед чега би се ум показао недовољно усрдним за молитву, не налазећи у себи довољно силе за њу. Напротив, унеколико појући Псалме, он треба већи део времена да проводи у молитви. Са друге стране, када се умори од честог мисленог вапијања и непрестаног усмеравања пажње на молитву, уму праведно треба дати известан одмор, из притешњености тиховања пуштајући га у ширину

псалмопојања. Ето прекрасног реда, ето учења мудрих.

8. Добро чине и они који уопште не упражњавају псалмопојање уколико напредују. Уколико су достигли просвећење, они немају потребу да псалмопојањем, већ треба да пребивају у ћутању, непрестаној молитви и умозрењу. Јер, они су сједињени са Богом и не треба свој ум да одвајају од Њега, погружавајући га у смућење. Свети Лествичник говори: "За послушника је пад - сопствена воља, а за тиховатеља - напуштање молитве". Ум сличних у ствари чини прељубу када одступа од сећања на Бога, тј. Женика, и љубављу се веже за незнатне ствари. Није могуће све, пак, научити реченоме поступку. Једноставни и неписмени послушници се могу научити с обзиром да је послушност ради смирења способна за сваку врлину. Непослушнима, пак, било једноставнима или ученима, речену науку не треба предавати како не би упали у прелест. Јер, самовољни не може да избегне надменост, коју обично прати прелест, као што каже свети Исаак. Не помишљајући на могућу штету, неки све поучавају својим напорима, тј. да држе сећање на Бога. [Они хоће да их] навикну на сећање да би га заволели, што је у ствари немогуће, нарочито за оне који су навикли да живе по својој вољи. Њихов ум је нечист услед немара и високоумља. Он није очишћен сузама, услед чега пре виде срамне кумире помисли, неголи молитву. Узнемиравани страшним именом [Божијим], нечисти духови који се гнезде у њиховом срцу реже на оне који их рањавају.

Дакле, уколико самовољни чује или буде научен [из књига] о реченом делању и пожели да га упражњава, свакако ће пострадати на један од два начина: или ће, присиљавајући се, упасти у прелест и остати неисцељен, или ће бити немаран, читав живот остајући безуспешан.

9. Рећи ћу и ја нешто што сам познао на незнатном опиту. Седећи у тиховању дању или ноћу, непрекидно се молећи Богу, без помисли и са смирењем, ум твој ће изнемоћи од призивања, тело ће те заболети, а срце ће, и поред силног и непрестаног призивања Исуса остати без топлине и веселости, из којих се обично рађа и подстиче ревност и трпљење подвижника. Ти стога устани и пој Псалме сам или са учеником, који је са тобом, или се прихвати размишљања о неком слову из Писма, или се погрузи у сећање на смрт, или узми рукодеље, или пази при читању, углавном стојећи, како би сморио тело. Уколико сам стојиш на псалмопојању, читај Трисвето, потом душевно или умно твори молитву, при чему ум треба да пази на срце. Уколико те нападне мрзовоља, читај Псалме, два или три, и умилне тропаре пригушено: јер, [тиховатељи] не поју, као што каже Лествичник. Да би добили веселост и радост њима је, по речима [преподобног] Марка, довољно да срдачно болују са чежњом за благочашћем и духовном топлином. После Псалама врши душевну или духовну молитву без расејавања и Алилуја. Ето поретка светих отаца Варсануфија и Дијадоха и осталих. Божанствени Василије говори да Псалме треба мењати сваки дан како би се подстицала усрдност и како ум не би

оптеретио појући стално исто. Уму треба давати слободу како би се још више учврстио у усрдности. Уколико заједно са верним учеником стојиш на појању, препусти му да чита Псалме, а ти скривено у срцу пази и моли се, чувајући се. Све чулне и мислене помисли које излазе из срца ти презири уз помоћ молитве. Јер, тиховање јесте одстрањивање помисли које нису од Духа и нису божанствене. [Треба] до погодног времена [пазити] да се оне не прихвате као добре, да се не би изгубило оно што је веће.

 О прелести10. Са тачношћу и познањем пази, љубитељу

Божији. Уколико, вршећи своје дело, угледаш светлост или спољњи или унутрашњи огањ, или неки образ, Христа на пример, или анђела, или неког другог, ништа немој примати како не би претрпео штету. Немој ни сам да, гледајући образе, у уму правиш уображења. Јер, све што се прима као спољашње и смућено преобликовање води ка прелести душе. Истинско почело молитве јесте срдачна топлина која спаљује страсти, усељава утеху и радост у срце непоколебивом чежњом и учвршћује срце несумњивим осведочењем. Оно што улази у душу, говоре оци, било чулно или духовно, а срце га не прима и сумња, у ствари јесте од непријатеља, а не од Бога. Уколико видиш да ти ум споља или одозго вуче нека невидљива сила, немој имати поверења и немој дозвољавати да буде одвучен, већ га одмах принуди на његово дело. Оно што је од Бога долази само по себи, говори свети Исаак, при чему човек не примећује

његово време. И непријатељ покушава унутар бедара да привидно представи духовно, једно подмећући уместо другог, тј. уместо топлине наводећи неуредно распиривање (чиме мучи душу преваром), уместо весеља побуђујући бесловесну радост и влажну сласт, који рађају надменост и високоумље. Он реченим прелестима успева да се прикрије пред неискуснима, представљајући превару као дејство благодати. Међутим, време, опит и осећај обично га откривају пред онима којима нису непознате његове замке. Грло разликује јела, говори Писмо. И духовни укус све јасно показује као што јесте, не подвргавајући се превари.

 О читању11. Лествичник говори: "Пошто си делатељ,

оно што читаш треба да представља делатно [штиво]. Јер, опитно остваривање делатног штива чини сувишним читање осталих књига" (Слово 27). Свагда читај о тиховању и молитви код светог Лествичника, светог Исаака, светог Максима, [светог Симеона] Новог Богослова и његовог ученика, Никите Ститата, Исихија, Филотеја Синајског и других, који су писали о реченоме. Остале списе привремено остави. Они нису неприхватљиви, али привремено не одговарају твоме циљу. Јер, предмети којих се они дотичу могу твој ум да одвуку од молитве. Нека твоје читање буде усамљено. Глас нека ти не буде обојен надменошћу и жељом за истицањем. Читање нека не буде брзо и са дотераном благојезичношћу, или са благозвучношћу слова или уживањем, да те не

би поткрадала неприметна страст да се допаднеш људима, иако нису присутни. Оно не треба да буде ни ненасито. Јер, у свему је најбоља мера. Оно не треба ни да је брзо, ни превише лењиво или немарно, већ побожно, трпељиво, постојано, разумно, са тактом, са умом и душом и словесношћу. Крепећи се душекорисним читањем, ум добија силу и навику да се снажно моли. Уколико, пак, читање буде супротно наведеном начину, ум се помрачује и раслабљује и изводи из себе. Владалачки [део, тј. ум] осећа бол у мозгу и постаје неспреман за молитву.

12. Обраћај пажњу и на намеру своју, тј. посматрај где се приклања. Гледај да ли по Богу, ради самог добра и ради душевне користи седиш у тиховању, појеш Псалме, читаш молитве и неку другу врлину чиниш. Пази да не будеш покраден без да приметиш и да се не покаже да по образу личиш на делатеља Божијег, а по срцу - на угодника људима. Јер, лукави има много замки. Он тајно прати усмерење наших намера, на сваки начин се трудећи да неприметно упропасти наше дело (што многи не знају), те да оно што се чини не буде по Богу. И премда он упорно ратује и бестидно приступа, ти треба да имаш чврсту намеру да јединоме Богу угађаш, те нећеш бити често поткрадан, макар се усмерење твоје воље невољно и вукло у страну и колебало. Чак и да по немоћи невољно падне и буде побеђен, човек брзо добија опроштај од Онога ко познаје наше намере и срца. Страст таштине монаху не дозвољава да напредује у врлинама, услед чега подноси напоре, али се на крају показује

бесплодан. Она огољује од плода врлинских напора сву тројицу - и почетника, и средњега и савршенога.

13. Ево шта бих још рекао на основу познања [из опита]. Монах никако не може да напредује без следећих врлина: поста, уздржања, бдења, трпљења, храбрости, тиховања, молитве, ћутања, плача, смирења, које једна другу рађају и једна другу чувају. Непрестани пост, исушујући похоту, рађа уздржање, уздржање - бдење, бдење - трпљење, трпљење - храброст, храброст - тиховање, тиховање - молитву, молитва - ћутање, ћутање - плач, плач - смирење. Смирење, обрнуто, рађа плач и све редом, при чему ћерке рађају мајке. Међусобно рађање и представља највећу врлину. Супротно је, опет, свакоме очигледно.

14. Неопходно је да наведемо и болне напоре реченог дела по поретку и да јасно покажемо како треба упражњавати свако делање, како нико не би, по чувењу без напора ходећи реченим путем, ни нас ни друге окривљавао што на делу није као што смо рекли. Јер, срдачни бол и телесни труд обично доказују да се ради о истинском делу. Преко њих се обнаружава дејство Духа Светога, које се на крштењу даје свакоме верујућем, премда се због немара према заповестима затрпава страстима. Оно по неизрецивој милости [Божијој] очекује наше покајање како на крају услед наше неплодности не бисмо чули: Узмите од њега талант (Мт. 25, 28), и: Ко нема, узеће се од њега и оно што мисли да има (Лк. 8, 18), и како не бисмо били послани у ад, на вечну патњу у геени. Свако телесно и

духовно делање које не садржи бол и труд никада не доноси плод ономе ко га упражњава. Јер, Господ говори: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Под напором подразумевај болно телесно осећање у свему. Многи су много година чинили и чине [подвиг] без бола. И пошто су без трудољубља и пламене срдачне готовости предузимали и предузимају напоре, они су се показивали и показују се туђи чистоти и заједници у Духу Светоме. Они, наиме, нису понели љутину болних напора. Јер, они који делају са немарношћу и лењошћу напрежу се много, по своме мишљењу, премда не сабирају никакве плодове. Они су дубоко неосетљиви стога што нису понели бол. Сведок за речено је онај ко говори: "Уколико у животу свом немамо болећиво срце, сви наши подвизи биће лажни и бљутави" (Лествица, Слово 7). Уколико живимо без напора и бола, мрзовоља нас гура у бескорисну презаузетост. И ми се помрачујемо, мислећи да ћемо у њој наћи покој (што је немогуће). И ми се једноставно везујемо са невидљивим неразрешивим везама, постајући троми за свако дело, будући да се у нама умножава млитавост, нарочито уколико смо почетници. Слично сведочи и свети Јефрем, говорећи: "Трудећи се, труди се са болом како би избегао бол узалудног труда". Јер, као што каже пророк, на земљи нашег срца ми нећемо зачети дух спасења уколико се удови наши не исцрпе од посног труда и уколико нас не обузме бол срца, као жену која рађа дете (Ис. 21, 3; 26, 18). Ми се, међутим, хвалимо многогодишњим пребивањем у

бесплодној пустињи и лењом тиховању, мислећи да смо нешто значајно. У време свога исхода, пак, сви ћемо несумњиво познати плод свога живота.

15. Нико сам не може да научи науку врлина, премда су се понеки искористили својим искуством као учитељем. Јер, уколико човек дејствује сам по себи, а не по савету оних који су узнапредовали, сведочи надменост, или пре - изазива надменост. Јер, Син ништа сам од себе не чини, већ говори што га је научио Отац (Јн. 5, 19). Слично и Дух... неће говорити од себе (Јн. 16, 13). А зар ће неко помислити да је достигао висину врлине која му омогућава да више нема потребе да туђим тајновођењем? У самопрелести, сличан пре поседује безумље, неголи врлину. Стога треба слушати оне који су на опиту познали бол и труд делатне врлине. Њу треба упражњавати под њиховим руковођењем, [истрајавајући у] изгладњујућем посту, горком уздржавању, трпељивом бдењу, заморним поклонима, непокретном стојању, непрестаној молитви, непатвореном смирењу, постојаној скрушености и уздисању, благословеном и сољу зачињеном ћутању и свеопштем трпљењу. Нико не треба да се стално налази у задовољству, нити да се пре времена или непринуђен старошћу или болешћу дуго и искључиво занима седењем на молитви. Писмо говори: Трудове плодова својих јешћеш (Пс. 127, 2), и још: Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12). Онај ко се трудољубиво стара да свакодневно врши наведена делања, у ствари ће са Богом у своје време сабрати плодове.

  

О НАЧИНУ СЕДЕЊА ТИХОВАТЕЉА НА МОЛИТВИ

И О ИЗБЕГАВАЊУ БРЗОГ УСТАЈАЊА

 1. Седи углавном на столичици, будући да је

напорно. Понекад, ређе и привремено седи на власеници ради извесне олакшице. Твоје седење треба да је трпељиво, [испуњавајући заповест светог апостола Павла]: У молитви будите истрајни (Кол. 4, 2). Немој бити неспокојан, немој брзо устајати са патничког напора, са мисленог вапијања и непрестаног стезања свога ума. Јер, пророк говори: Обузеше ме болови као жену која рађа (Ис. 21, 3). Савијајући се и сабирајући ум у срцу (наравно, уколико се отворило), призивај Господа Исуса Христа да дође да ти помогне. Уколико се и заморе твоја рамена и често те боли глава, ипак издржи са трпљењем, трудољубљем и љубављу, иштући Господа у срцу своме. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају(Мт. 11, 12). Господ је наведеним речима истински показао да треба да будемо истрајни и трпељиви у свему што рађа и телесне и душевне напоре.

 Како треба произносити молитву?2. Једни од отаца су говорили да треба

произносити целу молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, а други - половину: Исусе, Сине Божији, помилуј ме, што је лакше за немоћ ума. Јер, нико не може тајно сам

у себи да призива Господа Исуса без благодати Духа. Речено се чисто и савршено врши једино са Духом Светим. Иначе је [човек] као дете које још увек муца и не може да повеже целокупну молитву. Ипак, не треба често мењати речи молитве, пружајући уступак лењости, већ ретко, да би се обезбедила трајност. Једни опет уче да се молитва изговара устима, а други умом. Ја сматрам да треба користити оба [начина]. Јер, понекад ум нема снаге да сам у себи изговара молитву услед мрзовоље, а понекад се и уста умарају. Стога је неопходно молити се и устима и умом, а [свагда] тихо и без смућености, како глас не би нарушио осећање и пажњу ума и пресекао [молитву]. А кад се ум навикне на делање и почне снажно и целовито да се моли, добивши силу Духа, већ неће бити неопходно да се молитва произноси устима. Штавише, усна молитва ће бити немогућа, с обзиром да се [молитвеник] удостојио да се задовољава једино целокупним умним делањем.

 Како треба држати ум?3. Схвати да нико сам по себи не може

задржати ум. Њега може само Дух задржати. Он је, наиме, незадржив, премда не по природи (као увекпокретан), већ стога што је због немара усвојио скитање лево десно, спочетка се навикавши на њега. Кроз преступ заповести одвојивши се од Онога ко нас је препородио [у крштењу], ми смо изгубили јединство са Њим и у осећању изгубили мислено чуло. Саплевши се и одвојивши се од Бога, ум већ лута као заробљеник. И он не може да се заустави

уколико се не повинује Богу и уколико се не сједини са Њим у радости, уколико не почне често и трпељиво да му се моли и да му свакодневно мислено исповеда своја сагрешења. Јер, Он одмах опрашта све онима који са смирењем и скрушеношћу ишту опроштај и који свагда призивају Његово свето име. Псалмопојац каже: Исповедајте се Господу, и призивајте свето име Његово (Пс. 104, 1). Ум задржава и задржавање даха и стезање уста, премда само делимично, да би се опет расуо. Уколико се, пак, у срце усели дејство молитве, ум ће остајати код себе, поседујући радост и [слободу] од поробљености. Понекад, опет, и док се ум моли и налази у срцу, разум лута и разматра нешто друго. Он се потпуно покорава једино савршенима у Духу Светом, који су у Христу Исусу достигли нерасејано стање.

 Како одгонити помисли?4. Од почетника нико никада не може да

отера помисли, уколико их Бог не отера. Једино снажни могу да се боре са њима и да их прогоне. Међутим, ни они их не одгоне сами од себе, већ се са Богом подижу на борбу против њих, обучени у Његово свеоружје. Када ти долазе помисли, ти често и трпељиво призивај Господа Исуса, те ће побећи. Не трпећи срдачну топлину, коју даје молитва, оне ће побећи као огњем опаљене. "Исусовим именом бичуј противнике", говори Лествичник. Јер, Бог наш је огањ који спаљује злобу. Брз на помоћ, Господ ће брзо осветити оне који му даноноћно сведушно вапију. Онај ко нема дејство молитве њих

побеђује на други начин, подражавајући Мојсија. Јер, кад је он устајао и ка небу простирао своје руке и очи, Бог је прогонио [непријатеље] (Изл. 17, 11). Потом опет седи и започињи молитву са трпљењем. Ето какав начин употребљава онај ко још није стекао дејство молитве. Међутим, и онај ко има дејство молитве при кретању телесних страсти, тј. мрзовоље и блуда (љутих и тешких страсти) често устаје и простире руке своје ради [искања] помоћи. Ипак, због прелести он речено не чини дуго, већ опет седа како му непријатељ не би ум донео неко маштање одозго, показавши му привид истине. Јер, једино чистима и савршенима јесте својствено да имају ум који је безбедан од пада и горе и доле, и у срцу и свуда. Само они могу да га сачувају од штете.

 Како појати?5. Једни говоре да треба често појати, други -

ретко, а трећи - никако. Ти немој ни често појати (ради избегавања смућености), нити сасвим напуштај појање (ради избегавања раслабљености и немара), већ подражавај оне који не поју често. Јер, умереност је у свему прекрасна, као што говоре мудраци. За оне који проходе делатни живот добро је дуготрајно појање стога што не познају [мислена занимања] и због труда. Међутим, [оно није добро] за тиховатеље, којима је довољно да пребивају једино у Богу, молећи се у срцу и уздржавајући се од појмова. Јер, по Лествичнику тиховање представља одлагање појмова о чулним и мисленим стварима. Штавише, истрошивши сву своју силу на дуготрајно појање, ум више неће

бити у стању да крепко и трпељиво пребива у молитви. Лествичник такође говори да ноћу треба за молитву одвајати више времена, а за појање - мање. И ти треба на речени начин да поступаш. Уколико при седењу увидиш да молитва дејствује и не престаје да се креће у срцу, никада немој да је остављаш ради устајања на појање, све док те сама по промислу не остави. У супротном би ти, остављајући Бога у себи, стао да му се обраћаш споља, прелазећи од вишег ка нижем. Штавише, и у уму ћеш изазвати смућење, извукавши га из мирног затишја. Тиховање по свом имену има и своја делања, која упражњава у миру и тишини. Јер, наш Бог је мир, који се налази изнад сваког метежа и вике. Према начину нашег живота, и појање треба да буђе анђелско, а не телесно. Гласно појање јесте указање на умни вапај унутра, и предано нам је за случај разлењености и огрубелости, како бисмо доспевали у истински [прилично настројење]. Они који не познају молитву, која је, према светом Јовану Лествичнику, извор врлина, који напаја наше душевне силе као младице, треба много и без мере да поју, свагда се занимајући разним делањем. Они никада не треба да имају покоја од њих, све док од великог напорног делања не ступе у стање умозрења, пронашавши умну молитву која дејствује изнутра. Једно је дело тиховања, а друго општежића. Сваки ће бити спасен пребивајући у ономе у чему је призван. Ја се бојим да пишем због немоћних, знајући да се крећеш међу сличнима. Онај ко се по чувењу или учењу труди на молитви, у ствари се узалуд труди, немајући

руководитеља. Онај, пак, ко је окусио благодат треба умерено да поје, по речима отаца, више упражњавајући молитву. Уколико га нападне лењост, нека поје или чита делатна отачка поглавља. Лађи нису неопходна весла уколико ветар надува једра, с обзиром да јој ветар даје довољно пловљење за лако препловљавање сланог мора страсти. А уколико [ветар опадне и лађа] се заустави, неопходно је да се покрене веслима и барком. Неки у виду приговора указују на свете оце, или неке овдашње [монахе], који су вршили свеноћна стајања, све време проводећи у псалмопојању. Ми ћемо одговорити из Писма да није све код свих савршено, с обзиром да некима недостаје ревност и крепост. Оно што је мало уопште није мало за велике, и оно што је велико за мале уопште није савршено. Савршени, пак, све извршавају са лакоћом. Ни сада ни у ранијим временима нису сви били делатни [подвижници]. Нити су сви проходили и држали до краја један пут. Многи су од делатног живота прелазили на умозритељни. Напуштајући све, они су се успокојили и ступили у суботу, [покој], по духовном закону и обрадовали се у једноме Богу. Насићени божанственом сладошћу, која по благодати не даје да се поје или о нечем другом помишља, они су свагда били у удивљењу, достигавши, премда делимично и као залог, сврху својих жеља. Други су до краја, тј. до смрти проводили делатни живот и добили спасење, починувши у очекивању да у будућности добију награду. Неки су при смрти добили осведочење [о спасењу], по смрти издавајући миомирис као његов показатељ. Они

су, као и сви, имали благодат крштења, премда за живота због поробљености или незнања ума нису тајанствено општили са њом. Други и једно и друго, тј. и појање и молитвено искусно врше и проводе живот богат у увекпокретној благодати, ни у чему не сусрећући препреку. Други су до краја понајвише држали тиховање, иако су беху простодушни, сјединивши се са Јединим Богом и много добро поступајући. Њима је молитва била потпуно довољна. Савршени све могу у Христу Исусу, који им даје снагу. Њему слава у векове вековa. Амин.

6. Шта да се каже о утроби, царици страсти? Уколико можеш да је умртвиш или бар да је половично умртвиш, немој јој попуштати. Мене је, љубљени, она савладала и ја јој служим као роб и поданик. Она је сарадница демона и обиталиште страсти. Преко ње се дешава пад наш и наше устајање, уколико се држи поретка. Преко ње смо изгубили и прво и друго божанствено достојанство. Јер, после кварења које се давно десило, ми смо обновљени у Христу. Потом смо опет отпали од Бога преко занемаривања заповести (које иначе чувају и увећавају благодат у напредовању), премда се из незнања надимамо, мислећи да смо уз Бога. По питању телесне исхране постоје велике разлике, као што говоре оци. Једноме је неопходно мало, а другоме много ради подржавања природних сила. Свако се подмирује храном према својим силама и навикама. Међутим, тиховатељ свагда треба да буде гладан, не дајући себи храну до ситости. Јер, уколико је стомак претоварен, ум се помрачује, те човек не може крепко и чисто да

твори молитву. Под дејством испаравања од многих јела нагоњен на сан, он жели што пре да легне и заспе, при чему безбројна маштања у сну испуњавају ум. Стога је ономе ко жели да добије спасење и ко се принуђава да ради Господа живи у тиховању, довољна литра хлеба и три или четири чаше воде или вина. Он може умерено да једе и осталу храну како се задеси, не допуштајући себи ситост. И мудрим употребљавањем јела, тј. једењем сваке хране, он ће са једне стране избећи надимање, а са друге стране показати да се не гнуша творевине Божије, која је веома добра, за све захваљујући Богу. Ето расуђивања оних који исправно размишљају. Немоћнима у вери и у души уздржање од хране је више корисно. Њима апостол наређује да једу зеље (Рим. 14, 2), будући да не верују да ће их Бог сачувати. А шта теби рећи? Ти си тражио правило. Међутим, оно је обично тешко, нарочито за тебе старога. Ни млађи не могу увек држати вагу и меру. А како ћеш ти? Ти треба слободно да поступаш у примању хране. Уколико будеш побеђен, покај се, те употреби ново усиље. И немој престајати да чиниш речено, падајући и устајући и једино себе прекоревајући, а не другог. И имаћеш покој, мудро падовима стичући победу, према Писму. Ипак, немој преступати границе које смо раније одредили. И биће ти довољно. Јер, тело више укрепљују хлеб и вода, неголи друга јела. Стога је пророк, све остало сматрајући у ништа, рекао: Сине човечији, једи са вагом хлеб свој и воду под меру пиj (Јез. 4, 9). Узимање хране има три границе: уздржање, довољност и ситост.

Уздржање значи бити унеколико гладан и после јела. Довољство значи не бити гладан, нити бити сит. А ситост значи бити унеколико преоптерећен. А јести и после ситости представља врата стомакоугађања, кроз која улази блуд. Знајући тачно све речено, ти изабери најбоље према својој сили, не преступајући границе. Јер, савршенима је, по апостолу, својствено да буду и сити и да гладују, будући да све могу [у Христу који им моћ даје] (Фил. 4, 12-13).

 О прелести и о другим предметима7. Пази, хоћу да ти пружим тачно познање о

прелести како би се чувао од ње и како из незнања не би себи причинио велику штету, погубивши душу своју. Јер, човеково самовлашће се лако преклања на општење са непријатељима, нарочито код неискусних, којима и управљају. Непријатељи њих, наиме, неуморно прате. Близу и около почетника и самовољника демони обично распростиру замке помисли и погубних маштања, припремајући ров за пад. Јер, њихов град се још налази под влашћу варвара. И није за чуђење уколико се неко од њих превари, или иступи из ума, или прими прелест, или види нешто што је туђе истини, или говори нешто неприлично из неискуства и незнања. Говорећи о истини из свог незнања, често понеко говори једно уместо другога, не умејући да правилно искаже како ствари стоје. Он приводи у смућење слушаоце, на тиховатеље извргавајући увреду и подсмех својим безумним дејством. И није никакво чудо што се

почетници варају и после многих напора. Слично се дешавало многима који су тражили Бога и у садашња и у пређашња времена. Сећање на Бога или умна молитва је виша од свих делања. Као љубав Божија, она је глава врлина. Међутим, онога ко бестидно и дрско жели да приђе Богу и да га исповеда чисто, принуђавајући се да га има у себи, демони лагано умртвљују, уколико им буде допуштено. Јер, он дрско и безобразно тражи оно што не припада његовом стању, у надмености се напрежући да га пре времена постигне. Штедар према нама и видећи да смо брзи на високе [ствари], Господ не дозвољава да често упаднемо у искушење како би се свако, познавши своје високоумље, сам од себе обратио ка доличном дејствовању и како не би постао подругивање и подсмех демонима, те плач за људе. [Он нарочито помаже] онима који речено дивно дело траже са трпљењем и смирењем и нарочито са послушношћу и распитивањем код искусних, како уместо пшенице не би посејали кукољ, уместо сладости - горчину, и како уместо спасења не би нашли погибао. Силнима и савршенима приличи стална борба са самим демонима, на које стално треба да усмеравају духовни мач, тј. реч Божију (Еф. 6, 17). Немоћни, пак, и почетници се користе бекством као тврђавом, са побожношћу и страхом избегавајући борбу и не усуђујући се да пре времена ступају у њу, чиме избегавају смрт. Ти, пак, уколико добро тихујеш, очекујући да будеш са Богом, никада немој да примаш никакав чулни ни мислени образ, ни споља ни изнутра, макар се

радило о образу Христа, или анђела, или неког светог. [Немој прихватати] ни светлост која ти долази кроз машту или се запечаћује у уму. Ум сам по себи има силу да машта и лако може да сачини образе онога што жели код оних који не пазе много на себе, сами себи чинећи штету. И сећање на добре и рђаве ствари обично одмах у осећају ума оставља печат њиховог образа, уводећи га у маштање. Стога је онај ко трпи речено пре јесте маштар, неголи тиховатељ. Ти, дакле, пази да се не сложиш и да не поверујеш било чему, макар се радило и о нечем добром. Понајпре треба да питаш искусне, у потпуности испитавши ствар, како не би претрпео штету. Свагда буди опрезан према реченоме, чувајући ум без боје, изгледа и образа. Често се и оно што је Бог слао ради испитивања и венца окретало на штету многима. Господ наш хоће да испита наше самовлашће, тј. где је усмерено. Онај ко без распитивања код искусних прима оно што види разумом или чулима, чак и да је од Бога, лако пада у прелест, будући брз на прихватање. Стога почетник треба да пази на срдачно дејство, које је незаблудиво. Све остало он не треба да прима све док се не умири од страсти. Бог не негодује на онога ко са тачношћу пази на себе, тј. уколико из опрезности пред прелешћу оно што је од Њега не прима без распитивања и неопходног испитивања. Штавише, Он га похваљује као мудрог, премда је на неке и негодовао. Уосталом, не треба све питати, него само онога коме је поверено руковођење и других, ко блиста животом и ко, по Писму, иако сиромашан, многе богати (2. Кор. 6, 10). Многи неискусни су

учинили штету многима несмисленима, услед чега ће по смрти бити суђени. Јер, не приличи свима да руководе друге, већ само онима којима је, по апостолу, дато божанствено расуђивање (1. Кор. 12, 10), тј. разликовање духова, које добро од рђавог раздваја мачем речи. Свако има своје природно, делатно или научено знање и расуђивање, али немају сви духовно расуђивање. Стога мудри Сирах и говори: Они који граде мир са тобом су многи, али саветник нека ти буде један од хиљаде (Сир. 6, 6). Није мали труд наћи незаблудивог руководитеља и у делима, и у речима, и у схватањима. Незаблудив је онај ко има сведочење из Писма и за делање и за разборитост, држећи се умерености у ономе о чему треба разабрати. Велики је, наиме, труд неопходан да се очигледно постигне истина и да се буде чист од онога што је супротно благодати. Јер, ђаво има обичај, нарочито код почетника, да под видом истине подмеће своју прелест, своју лукавост претварајући у духовност. Стога је онај ко се труди да достигне чисту молитву у тиховању дужан да ходи са великим трепетом, са плачем се распитујући код искусних. Он непрестано треба да пролива сузе због грехова својих, држећи се скрушености и бојажљивости да не допадне ада или не отпадне од Бога, будући одлучен од Њега и у садашњости и у будућности. Видевши некога да живи у плачу, ђаво се удаљује, бојећи се смирења које се рађа од суза. Онога, пак, ко са надменошћу машта да достигне високе [ствари], имајући сатанску а не истинску жељу, он лако хвата у своје мреже као свога слугу. Стога највеће оружје представља

држање себе у молитви и плачу, како молитвена радост не би довела до пада у надменост. [Човек] треба да претпоставља радостотворну тугу како би остао без штете. Туђа прелести, молитва је топлина, заједно са молитвом Исусу, који у земљу срца нашег полаже огањ. Она је топлина која спаљује страсти као трње. Она у душу полаже весеље и тишину, не прилазећи јој са десне или са леве стране, нити одозго, већ исходећи из срца као извор воде од Животворног Духа. Једино њу пожели да стекиеш и нађеш у свом срцу. Свој ум чувај од маштања и држи га обнаженим од појмова и помисли, те се не бој. Јер, Онај ко је рекао: Не бојте се ја сам, не плашите се (Мт. 14, 27), заиста је са нама. Ми иштемо да нас увек покрива и не треба да се бојимо или да уздишемо, призивајући Бога. Уколико су неки скренули, повредивши се умно, знај да су се држали самовоље и високоумља. Јер, онај ко у послушности са распитивањем и смиреноумљем иште Бога, никада неће претрпети штету благодаћу Христовом, који хоће да се сви људи спасу. Уколико се са њима и деси искушење, десиће се ради испитивања и увенчавања, будући праћено брзом помоћу од Бога, који га попушта из само Њему познатих разлога. Јер, оци говоре да онај ко живи исправно и беспрекорно се понаша, удаљујући се од човекоугађања и високоумља, неће претрпети штете чак и да читава хорда демона на њега подигне безбројна искушења. Они, пак, који дејствују са дрскошћу и самовољом лако трпе штету. Стога тиховатељ увек треба да се држи царског пута. Јер, претеривање у свему обично

прати надменост, коју затим следи прелест. Дах ума треба да задржаваш, за време молитве унеколико стежући уста, али не и дах у носу, као што чине неуки, како не би претрпео штету од надувавања. Три врлине треба са свом тачношћу држати у тиховању, сваког часа испитујући да ли свагда пребивамо у њима. Ми треба да пазимо да нас не поткраде заборавност, те да не почнемо да ходимо ван њих. Ради се о уздржању, ћутању и самоукоревању, тј. смирењу. Оне су свеопште и једна другу подржавају и чувају. Од њих се рађа молитва и непрестано узраста. Почетак [дејства] благодати у молитви се код неких различито пројављује, с обзиром да, по апостолу, и раздељивање Духа бива разнообразно, тј. како самхоће (1. Кор. 12, 11). Оно се и код нас пројављује по узору пророка Илије Тесвићанина. Код неких долази дух страха, рушећи горе страсти и кршећи камен, тј. жестока срца. Од реченог страха тело као да се пробада клинцима и као да постаје мртво. Код других се јавља потрес или невештаствена и суштинска (будући да је несуштинска безлична и непостојећа) радост у утроби (коју су оци назвали поскакивањем). Код других, најзад, нарочито код оних који су напредовали у молитви, Бог изазива танан и миран поветарац светлости, пошто се Христос, по апостолу, усели у срце (Еф. 3, 17) и тајанствено засија у духу. Стога је Бог говорио Илији на Гори Хоривској (З. Цар. 19, 12) да се Господ не налази у једном или другом (тј. у делимичним дејствима почетника), већ у тананом поветарцу светлости (указујући на савршенство молитве).

8. Питање: Шта чинити уколико се демон преобрази у анђела светлости и превари човека?

Одговор: Човек има потребу за великим расуђивањем како би добро распознавао разлику добра и зла. Дакле, немој из лакомислености брзо да се поводиш за оним што се представља, него буди тежак [спор] и са великим испитивањем добро примај, а зло одбацуј. Ти свагда треба да испитујеш и разматраш, па тек потом да верујеш. Знај да су дејства благодати очигледна. Премда се и преображава, демон не може да их предаје. Дејства благодати, као што су кротост, снисходљивост, смирење, мржња према свету, пресецање уживања и страсти, он не може [да предаје]. Демонско дејство јесте надменост, високоумље, страшљивост и свако зло. По реченим дејствима можеш препознати да ли је светлост која ти је засијала у души од Бога или од сатане. Салата по изгледу личи на рен, и сирће по боји личи на вино. По укусу, пак, грло распознаје и одређује разлику сваке од наведених ствари. И душа која има расуђивање мисленим чулом може да распознаје дарове Духа Светога и призрачна маштања сатане.

   

  НАПОМЕНЕ:1.Са светим Јованом Златоустом, I беседа на

Јеванђеље по Матеју, прим. прев.

 НИКИФОР УСАМЉЕНИК

Кратко сведочанство о њему

  Преподобни отац наш Никифор је поприште

својих аскетских подвига имао на Светој Гори Атонској. Скончао је нешто пре 1340. године. Био је наставник и руководитељ у изучавању узвишеног подвижничког мудрољубља Григорију Солунском (Палами), који и сам сведочи о реченоме. Пазећи на себе у безбрижном тиховању и неизрециво се сјединивши са надсветским Богом, он је у срцу стекао блажено просвећење благодаћу. Богато искусивши божанствени дар, он и нас отачки руководи својим списом. Сабравши места о трезвоумљу, пажњи и молитви из списа и житија светих отаца, он на крају додаје савет и из свог опита, све призивајући да путем умносрдачне молитве усходе ка најприснијем општењу са Господом.

  

МНОГОКОРИСНО СЛОВО О ТРЕЗВОУМЉУ И ЧУВАЊУ СРЦА

 Ви који желите да добијете благољепно

божанствено просвећење Спаситеља нашег Исуса Христа, који иштете да срдачно у осећају добијете наднебески огањ, који се трудите да на опиту и у осећају окусите примирење са Богом,

који сте оставили све светско да бисте нашли благо сакривено у пољу срдаца ваших и стекли га, који желите да се душевне свеће ваше још одавде светло засветле, одрекавши се свега садашњега, који хоћете да свесно и опитно познате и примите Царство небеско које се налази у вама - приђите и рећи ћу вам науку вечног небеског живота, или боље, начин који без труда и зноја онога који дејствује по њему уводи у пристаниште бестрашћа, избављајући га од страха од прелести или пада у демонске замке. Поменути страх је умесан уколико се крећемо изван реченог живота (коме намеравам да вас научим), тј. уколико смо негде далеко од њега у непослушности, када и са нама бива нешто слично што беше са Адамом. Удруживши се, наиме, са змијом, он је презрео заповест Божију. Поверовавши јој, он је окусио од забрањеног плода, најевши се његове прелести до пресићења. Стога је себе на најжалоснији начин срушио у дубину смрти, таме и трулежности, заједно са свим својим потомцима.

Вратимо се, братијо, себи самима, са одвратношћу замрзевши савет змије и свако ниско пужење. Јер, ми се са Богом можемо помирити и ородити једино уколико се најпре вратимо сами себи према силама својим, уколико уђемо у себе саме, одвојивши се (што је вредно дивљења) од светског лутања и сујетне многобрижљивости, навикнувши се да неодступно пазимо на Царство небеско које је у нама.

Преподобни монашки живот је назван уметношћу над уметностима и науком над

наукама стога што нам обећава дивна и неизрецива блага, која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку недођоше (1. Кор. 2, 9), а не нека добра која су слична одвашњим трулежним стварима. Он нас не подстиче да од бољега на њих управимо свој ум, сахранивши га у њих, [већ да се окренемо небескоме]. Стога борба наша није против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века (Еф. 6, 12).

Уколико је садашњи век тама, бежимо од њега настројењем ума и срцем. Нека немамо ништа заједничко са непријатељем Божијим: Јер, који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4, 4). Ко може помоћи непријатељу Божијем? Стога подражавајмо оце наше иштући благо које се налази у срцима нашим. И нашавши га, снажно га држимо, негујући га и чувајући, ради чега смо и од самог почетка створени. Можда ће се наћи неки други Никодим, почевши да спори и да говори: "Како може човек, ушавши у срце, да дела и борави". Он је и Спаситељу говорио: Еда ли [човек] може по други пут ући у утробу матере своје и родити се (Јн. 3, 4). Нека сличан чује да Дух дише где хоће (Јн. 3, 8). Уколико смо, пак, ми у дешавањима делатног живота сумњичави због маловерја, како ћемо ући у тајне умозритељног живота? Јер, усход ка умозрењу јесте делатни живот.

Неверујући се не може убедити без писмених доказа. Стога ћемо у наше слово ради користи многих сместити црте из житија светих и њихова писмена расуђивања да бисмо потврдили речену

истину и како би се свако убедио и одбацио сваку сумњу.

Почећемо од нашег првог оца Антонија Великог, потом по реду прелазећи на следеће, сабравши, колико је могуће, њихова дела и речи и предложивши их на уверење невернима.

 Из Житија преподобног оца нашег АнтонијаЈедном су ка ави Антонију ишла два брата.

Када им је нестала вода, један је умро, а други је био близу смрти. Немајући силе да иде, он је лежао на земљи и очекивао смрт. У исто време Антоније је, седећи на гори, позвао монахе који су се затекли код њега и рекао им: "Узмите бокал воде и пожурите по путу за Египат. Од двојице који су ишли по њему један је већ умро, а и други ће брзо, уколико не пожурите. Ето шта ми је откривено док сам се молио". Дошавши до реченог места монаси су заиста једног нашли мртвог и сахранили га, а другог су оживели водом и довели код старца. А растојање беше један дан пута. Можда ће неко питати због чега свети Антоније није [монахе] послао пре смрти првога. Међутим, питање није исправно. Одлука о смрти брата није Антонијево дело, него Божије. Бог је о једноме изнео речени суд, а о другоме је открио. Светоме Антонију припада само дивно дело. Наиме, он је седео на гори са трезвоумним срцем и удостојио се да му Господ открије оно што се дешава далеко од њега. Видиш ли да је свети Антоније постао богозритељ и прозорљив ради трезвоумља срца. Јер, Бог му се јавио у срцу у почетку као огањ, по речима Јована Лествичника, који чисти свога миљеника, а потом

као светлост која просвећује ум и чини га боговидним.

 Из Житија Теодосија

ОпштежићеначелникаСвети Теодосије је био рањен слатком

стрелом љубави и везан њеним узама. Он је узвишену Божију заповест: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк. 10, 27) испуњавао делима. Речено може да се оствари једино уколико се све природне силе душе устреме једино према чежњи за Спаситељем. Он је имао умно делање, које му је омогућавало да буде страшан и кад је тешио, као и љубазан и сладак и кад је прекоревао. Говорећи са другима, он беше нaјкориснији. Уједно, он је био способан да сабира своја чула и усмерава их враћању унутра. Он се усред метежа наслађивао тишином у унутрашњости као да живи у пустињи. Он је био једнак и усред гужве и у усамљености. Ето, и велики Теодосије се ранио љубављу према Саздатељу, сабирајући своја чула и уводећи их у унутрашњост.

 Из Житија Арсенија ВеликогСвети Арсеније се држао правила да никоме

не пише и да ни од кога не прима писма, и уопште да скоро не говори. А могао је он лако да говори веома красноречиво, као што други лако говори једноставно. Ипак, он је више ћутао да би избегавао таштину и жељу да се истакне. И на црквеним сабрањима он се старао да стане

негде где не види друге и где га други не виде. Он се никада није мешао у гомилу братије, већ се некуда скривао. Ето како се он старао да пази на себе и да у унутрашњости држи свој ум сабраним, како би се лакше узносио ка Богу. Божанствени муж и земаљски анђео нам је у наслеђе оставио [јасан] пример.

 Из Житија Павла ЛатрскогБожанствени Павле је готово све време

проводио у горама и пустињама, имајући дивље звери за суседе и сатрпезнике. Он је у лавру силазио једино ради посете братије, коју је обично учио да нису малодушни и да не напуштају напорна и болна дела врлина, већ да се са пажњом и расуђивањем држе јеванђелског живота и сведушно супротстављају духовима злобе. Он им је излагао и начин како да постану крепки, тј. да се одвикавају од ранијих страсних расположења и да се удаљавају од нових насађивања страсти. Видиш ли како божанствени отац своје неискусне штићенике учи начину да се одвраћају од налета страсти. Речени начин је чување ума, будући да је његово дело (одбијање помисли).

 Из Житија светога СавеПриметивши да је неко од оних који су се

одрекли од света изучио монашка правила, постао снажан да чува ум свој и да се бори са непријатељским помислима, те да је сасвим одбацио из мисли сећање на светске ствари и дела, свети Сава му је давао келију у лаври

уколико је имао немоћно и болешљиво тело, док је здравима и крепкима разрешавао да сами направе посебну келију. Видиш ли како је свети Сава изнад свега од својих ученика тражио чување ума. Он није дозвољавао да живе у засебној келији уколико нису имали навику у реченом делању. Шта ћемо да радимо ми који узалуд седимо у својим келијама и чак не знамо шта је чување ума?

 Из Житија аве АгатонаБрат је питао аву Агатона: "Аво, реци ми шта

је веће: телесни труд или чување срца". Ава му је одговорио: "Човек је сличан дрвету. Телесни труд је лишће, а чување срца - плод. По Писму,свако дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3, 10). Очевидно је, дакле, да ми све старање треба да посветимо плоду, тј. чувању ума. Уосталом, нама је неопходно и покривање лишћем и украшавање, тј. телесни труд". Дивно је свети порекао све оне који немају чување ума, већ се хвале једино делањем врлина. Он је рекао да се свако дрво које не доноси плод, тј. чување ума, већ има само лишће, тј. спољашњу исправну делатност - сече и полаже у огањ. Страшна је твоја, оче, одредба.

 Из посланице аве Марка Николају"Уколико хоћеш, чедо, да у себи стекнеш

властити светилник мислене светлости духовног познања како би без спотицања могао да ходиш по дубокој ноћи овога века и како би ти Господ управљао корацима (Пс. 36, 23), с обзиром да си

веома усхтео јеванђелски пут, тј. да са најтоплијом вером и молитвом постанеш испунитељ Христових заповести, показаћу ти диван начин и духовни пут, који не захтева телесни труд, или подвиг, већ само духовни труд, тј. пажњу ума и мисли, уз садејство страха Божијег и љубави. На речени начин ти ћеш увек лако моћи да обраћаш у бекство непријатељске војске". "Дакле, уколико хоћеш да извојујеш победу над страстима, молитвом и садејством Божијим буди унутар себе, сишавши у дубину срца и пратећи три силна џина, тј. заборав, лењост и незнање, који су потпора мислених непријатеља, преко којих све остале страсти дејствују, живе и крепе се у душама сластољубивих. Ти ћеш, пак, многом пажњом и настојањем ума уз садејство одозго наћи многе непознате зле џинове, те ћеш се потом већ лако, опет уз помоћ пажње и молитве, избавити од њих. Јер, ревношћу за истинско познање, за сећање на Реч Божију и сагласношћу са њим доброг произвољења и живота, уз стојање у срцу са пажњом, које се уз помоћ дејствене благодати марљиво чува, нестаће и истребиће се и сами траг заборава, незнања и лењости".

 Из светога Јована Лествичника"Тиховатељ је онај ко бестелесну природу, тј.

душу своју приморава да се задржи у пределима телесног дома, што представља редак и диван подвиг". "Тиховатељ је онај ко је рекао: Ја спавам, а срце моје бди (Пес. 5, 2). Закључај врата келије за тело, врата језика за речи, и унутрашње двери срца за зле духове". "Кад

седиш на висини, пази (уколико уопште знаш како) и видећеш када и одакле, колики и какви све лопови хоће да уђу и покраду твој виноград. Заморивши се, стражар устаје и моли се, па опет седа и храбро наставља да врши своју дужност". "Друго је чување помисли, а друго - стражарење над умом. Друго је узвишеније од првог (премда и теже) колико је исток далеко од запада". "Лопови се не усуђују лако да дођу на место где виде да лежи царско оружје. Ни мислени разбојници не могу лако да покраду онога ко је уз срце, као стражу, поставио молитву".

Видиш ли речи које откривају дивио делање великог оца? Међутим ми, ходећи по тами, без пажње пропуштамо душеспасоносне савете Духа и не слушамо их као намерно глуви.

 Из аве Исаије"Одвојивши се од левог [пута, тј. од греховног

живота], човек тачно схвата сва своја сагрешења пред Богом. Јер, човек не види своје грехе док се не одвоји од њих горким растанком. Они који су доспели до поменутог ступња, ридају, моле се и стиде пред Богом, сећајући се пређашњег злог пријатељства са страстима". "Почнимо, братијо, да се подвизавамо по силама својим, и Бог ће нам помоћи због велике милости своје. Уколико нисмо успели да сачувамо срца своја, као оци наши, употребимо сву усрдност да макар, како захтева Господ, тела сачувамо безгрешним. И верујемо да ће Он у време глади, која нас је задесила, и на нама учинити милост, као и са свима светима својим".

Велики отац теши крајње немоћне, говорећи: "Уколико нисмо сачували срца наша, као оци наши, сачувајмо макар тела наша безгрешна, као што захтева Бог. И Он ће на нама учинити милост". Велика је штедрост и снисхођење његово.

 Из Макарија Великог"Најглавније дело подвижника састоји се у

улажењу у срце и започињању борбе са сатаном, у мржњи према њему, у супротстављању његовим помислима и у ратовању са њим. Онај ко само споља сачува своје тело од разврата и блуда, а изнутра чини прељубу пред Богом, блудничећи у помислима, неће имати користи од девственог тела. Девојка коју младић лукаво превари и упропасти, постаје мрска свом женику због прељубе. Јер, написано је: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт. 5, 28). Јер, постоји телесни блуд, а постоји и блуд душе, која ступа у општење са сатаном".

Очигледно велики отац противречи раније наведеним речима аве Исаије. Ипак, у ствари је другачије. Јер, и он нам саветује да чувамо тела наша, као што Бог хоће. Међутим, Бог неће само телесну чистоту, већ и духовну, као што се излаже у јеванђелским заповестима.

 Из Дијадоха"Онај ко увек пребива у свом срцу далек је од

свих красних ствари овог живота. Ходећи духом, он не може да позна телесну похоту. Он свој пут

проходи ограђен врлинама. Оне служе као чувари при вратима његовог града чистоте. Стога све замке ђавола против њега остају безуспешне".

Добро је рекао свети да замке непријатеља остају безуспешне уколико пребивамо негде у дубини срдаца наших, утолико више уколико се дуже унутра задржавамо.

 Из Исаака Сирина"Постарај се да уђеш у своју унутрашњу

скривницу и угледаћеш небеску скривницу. Јер, оне су једно. И једним уласком видећеш обе. Лествица у оно Царство је сакривена у теби, тј. у твојој души. Омиј се од греха и наћи ћеш унутра степенице за усхођење, по којима ћеш се попети у њега".

 Из Јована Карпатског"Неопходни су велики подвиг и молитвени

труд да би се достигло непомућено стање мисли, тј. неко друго срдачно небо, у коме обитава Христос, као што говори апостол: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5)."

 Из Симеона Новог Богослова"Након што је човека преко непослушности

учинио изгнаником из раја и одвојеним од Бога, ђаво је са демонима добио доступ да мислено колеба словесну силу сваког човека и дању и ноћу, код некога много, код некога мало, а код

некога превише. Од реченог човек може једино да се огради непрестаним сећањем на Бога, тј. уколико у срце своје запечати крст, утврдивши ум у непоколебивости. Ето чему воде сви напори мисленог подвига, којим је сваки Хришћанин дужан да се подвизава на попришту вере. Уколико је другачије, он се узалуд подвизава. Због реченог подвига предузима и сва разноврсна духовна упражњавања свако ко Бога иште путем произвољних лишавања, са намером да приклони штедрост свеблагога Бога да му опет дарује првобитно достојанство и да се Христос изобрази у његовом уму, као што говори апостол: Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19)."

Да ли сте схватили, братијо, духовни начин који оне који га се држе брзо узводи бестрашћу и богозрењу? Да ли сте се убедили да читав делатни живот Бог сматра лишћем на дрвету без плода, те да се свака душа која нема чување ума узалудно труди. Постарајмо се да не скончамо бесплодни, како се читаву вечност не бисмо бескорисно кајали.

 Из самог НикифораПитање (Никифору): Из наведених

сведочанстава сазнајемо за делање оних који су угодили Богу, те да постоји делање које душу брзо ослобађа од страсти, везујући је за љубав према Богу. Ми сада не сумњамо, већ смо потпуно убеђени да је оно неопходно свакоме ко се бори у Христу. Но, молимо те да нас научиш шта је пажња ума и како да се удостојимо да је стекнемо. Јер, нешто слично нам је потпуно

непознато.Одговор (Никифора): У име Господа нашег

Исуса Христа који је рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5), и Њега самог позвавши за Помоћника и Саделатника, ја ћу се по мојим силама постарати да покажем шта је пажња и како се, по Божијем благоизвољењу, у њој успева.

Пажњу су неки од светих називали чувањем ума, други - чувањем срца, трећи - трезвоумљем, четврти - мисленим тиховањем, пети - још друкчије. Ипак, сва имена значе једно исто. Слично и за хлеб кажу и крух, и кришка и парче. Шта је, пак, пажња и чиме се одликује, убрзо ћеш сазнати.

Пажња је признак искреног покајања. Пажња је призивање душе самој себи, мржња према свету и усход ка Богу. Пажња је одбацивање греха и стицање врлина. Пажња је несумњиво убеђење у отпуштање грехова. Пажња је почетак умозрења, или боље, његов услов. Јер, Бог се преко ње јавља уму. Пажња је тиховање ума, или боље, његово стојање (или учвршћење од лутања), дато му по милости Божијој. Пажња је пресецање помисли, палата сећања на Бога и скривница трпљења свега што долази. Пажња стога јесте виновник вере, наде и љубави. Јер, онај ко не верује не може да подноси скорби које му долазе споља. Онај, пак, ко скорби не подноси радо не може да каже: Заступник мој јеси ти, и уточиште моје (Пс. 90, 2). А онај ко Вишњега нема за своје уточиште неће ни бити дубоко искрен у својој љубави према Њему.

Највеће од свих великих делања постаје

наслеђе многих, или чак и свих кроз учење. Ретки су они који га добијају од Бога без учења, због њиховог самопринудног труда и вреле вере. Међутим, оно што ретко бива није закон. Стога треба тражити неварљивог наставника како би се, по његовом изображењу, научило распознавање десних и левих недостатака и преувеличавања на делу пажње, који долазе по дејству лукавог. Сам пострадавши и будући искушаван, он ће нам објаснити шта је неопходно и верно нам показати мислени пут којим ћемо потом лагано ходити. Уколико, пак, нема на видику сличног наставника, треба га искати не жалећи труда. Уколико се при свом искању не нађе, ти са скрушеним духом и сузама, призвавши Бога и помоливши му се приљежно са смирењем, чини што ћу ти рећи.

Нека ти је на знање да оно што удишемо јесте општи ваздух. Ми га удишемо због срца, које представља узрок живота и телесне топлоте. Срце, наиме, доводи ваздух удисања до себе као средство којим ће споља, преко издисања, пренети део своје топлоте, како би у себи сачувало исправну загрејаност. Узрок, или пре - слуга реченог поступка јесу плућа, која је створио Саздатељ као редак склоп, који као неки мех уноси и износи ваздух без тешкоћа. И срце са удисањем дише, одбацујући топлоту, беспрекорно вршећи речено дејство које му је одређено ради одржавања живота.

Дакле, сабравши ум свој у себе, поведи га путем дисања, тј. путем ваздуха који долази до срца, те заједно са удахнутим ваздухом принуди да сиђе у срце и остане у њему. Приучи га, брате,

да не излази брзо из њега, будући да ће у почетку осећати тескобу због затворености унутра и скучености. Међутим, кад привикне, он неће више волети да лута напоље, с обзиром да унутра неће бити без радости и весеља. Човек који се врати кући након одвојености не зна шта ће од радости што се опет видео са женом и децом, те их грли и не може да се наразговара са њима. Слично се и ум, сјединивши се са срцем, испуњава неизрецивом радошћу и весељем. И он увиђа заиста да је Царство небеско унутра у нама. Гледајући га у себи, он чистом молитвом иште да пребива и укрепи се у њему, све спољашње сматрајући недостојним пажње и потпуно непривлачним.

Када на описани начин уђеш у срдачно место, као што сам ти показао, узнеси благодарност Богу. Прослављајући Његову благост, ти се држи реченог делања свагда, те ће те научити ономе што другим путем не би никада спознао. Треба да знаш да ум твој, утврдивши се у срцу, не треба да остане ћутљив и празан, већ да непрестано твори молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, и да никада не престаје. Јер, она чини да ум не машта, те да постане неуловљив и неприкосновен за непријатељске прилоге, свакодневно га све више уводећи у љубав и чежњу Божију.

Уколико, пак, брате, и поред много труда не можеш да нађеш област срца, као што сам ти рекао, учини оно што ћу ти рећи, те ћеш уз помоћ Божију наћи тражено. Познато ти је да се словесност (говор) код сваког човека налази у прсима. Јер, док наша уста ћуте, ми унутра у

прсима говоримо и саветујемо се са собом, као што и молитве творимо и псалмопојање вршимо. Дакле, поменутој словесности, изагнавши из ње сваку помисао (што можеш уколико хоћеш), дај следећу молитвицу: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. И подстакни је да једино њу свагда изговара унутра, [избегавајући] сваку другу помисао. Уколико речено делање будеш неодступно држао са свом пажњом, са временом ће ти се несумњиво открити срдачни улаз, о коме сам ти писао раније, што смо сами из искуства познали.

И теби ће, уз многожељену и сладосну пажњу, доћи и читав лик врлина: љубав, радост, мир и остало, ради којих ће потом сваку твоју прозбу испунити Христос Исус, Господ наш, са којим нека је Оцу и Светоме Духу слава, сила, част и поклоњење сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА, СОЛУНСКИ АРХИЕПИСКОП

Кратко сведочанство о њему

  Свети Григорије се родио у Цариграду од

благородних и знатних родитеља. Он се рано лишио оца, те га је васпитала мајка, заједно са браћом и сестром. По завршетку образовања, он је изјавио жељу да прихвати монашки живот. Његова жеља се поклопила са жељом мајке и браће и сестре, те је цела породица ступила у монаштво. Свети Григорије је мајку и сестру убројао у једну женску обитељ, а сам се са

браћом упутио на Атон. Њих је сместио у неком манастиру, а сам се предао на послушност дивном и светом старцу Никодиму. Он га је добро научио свим монашким подвизима и делима не само на речима, него и на делу и не само ради знања него и ради живота. Стога је он ускоро постао млади старац, удостојивши се јављања Мајке Божије, која га је прихватила у своје заступништво и заштиту.

По престављењу његовог старца, свети Григорије је ступио у Лавру. У њој је проживео неколико година у страху Божијем и послушању према свима и у љубави према свима. Оставивши Лавру, он се потом настанио у пустињу, где је проходио крајње суров живот, горећи љубављу према Богу, коме се душом и телом предао на служење. Стога је он победио све нападе демона, удостојивши се божанствених откривења. Он је добио и дар да исцељује болесне душом и телом, те да чини знамења и чуда. Проживевши довољно година у пустињи, он је, по наредби Божијој, примио свештенички чин, те је вршио тајне Божије као анђео Господњи, све присутне приводећи умилењу и плачу.

Њега су сви поштовали као светог мужа, као богоносца, пророка и прогонитеља демона. Међутим, невоље, напасти и искушења од људи, демона и нарочито од јеретика ни њега нису заобишли. Он је све током двадесет три године слатко трпео, све окрећући у славу Божију. Својим злоумишљењим мудровањем Варлаам Калабријски је у његово време нарочито смућивао Цркву Божију. Међутим, он је сусрео

силног противника у светом Григорију, који је победоносно одбијао његове нападе на истину. Он га је поразио као непријатеља Божијег на сабору који је цар Андроник сазвао. Позван на сабор, свети Григорије је разоткрио јеретичка мудровања Варлаама и у лице му изложио њихову лажљивост, због чега је био осуђен и прогнан. Заједнички удео доживео је и други јеретик, Акиндин.

Поглавари су, дакле, били поражени, али су остали њихови бројни ученици, који су наставили да смућују Цркву и да саблажњавају православне. Било је неопходно да се противдејствује. Налазећи да је свети Григорије најподеснији за наведено дело, сабор је одлучио да га рукоположе за солунског архиепископа. Он га је задужио на речено дело, што је он усрдно и успешно испуњавао за време три цара и три патријарха, изобличавајући и уразумљујући заблуделе и беседама, и списима и на многим помесним саборима.

Речени труд он није остављао до краја свог живота током тридесет година свој архипастирства. Међутим, речено дело није било једино. Сам ревнујући на напредовању у духовном животу од младости, он се неуморно старао и о руковођењу других у првом хришћанском делу, побуђујући, утврђујући и речју и списима (којих беше много) указујући на пут и странпутице. Његови подвижнички списи су смештени у Грчком добротољубљу, одакле их преносимо у наш зборник подвижничких списа.

  

СВЕЧАСНОЈ МЕЂУ МОНАХИЊАМА, КСЕНИЈИО СТРАСТИМА И ВРЛИНАМА И О ПЛОДУ

УМНОГ ДЕЛАЊА

 1. Због мноштва оних који су ме нападали, ја

имадох намеру да се потпуно уздржим од сваког писања. Међутим, пошто си ме ти, поштована мати, непрестано молила и писмима и напомињањем преко других, ја сам се опет латио за дело ради утехе и назиђивања оних који ишту спасење. Теби самој нису неопходни никакви савети с обзиром да си, благодаћу Христовом, са старачким узрастом стекла и седину мудрости. Ти си дугогодишњим делањем изучила свештене јеванђелске заповести, свој живот делећи на трудове послушања и тиховања, којима си убелила своју душу и учинила је способном да прими божанствена слова и да их задржи. Међутим, душа која је заробљена љубављу према духовном учењу никада не може да се њиме насити. Стога мудрост и говори о себи: Они који ме једу још више ће огладнети (Сир. 24, 21). Господ и даје да се слична божанствена жеља усели у душу. Он каже да се од Марије неће одузети добри део који је изабрала(Лк. 10, 42).

2. Теби су поменути списи можда неопходни и ради кћери великога Цара, које живе под твојим васпитавањем, и ради невеста које хоћеш да обручиш Бесмртном Женику. Он је ради нас истински примио наш образ, а ти, подражавајући му, на себе примаш лик почетнице, која има потребу за учењем. Међутим, ја нисам способан да друге учим, понарочито не сличном учењу. Ипак, ради послушања и ради заповести да се да

ономе ко тражи, ја ћу са спремношћу да испуним дуг љубави у Христу оним што сада имам.

3. Знаш, поштована мати, или боље нека знају преко тебе девојке које су изабрале да живе по Богу, да у души постоји смрт, премда и јесте бесмртна по природи. И љубљени Богослов говори:Има грех на смрт... а има грех не на смрт (1. Јн. 5, 16-17), подразумевајући, наравно смрт душе. И велики Павле говори: Жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10), наравно, смрт душе. И опет: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5, 14). Из каквих мртвих он призива да се васкрсне? Из мртвих од телесних жеља, које војују на душу (1. Пт. 2, 11). Стога је и Господ мртвима назвао оне који живе по духу овог испразног света. Он, наиме, једном од својих ученика, који је искао да оде и погребе свог оца, није дао дозволу, већ је наредио да га следи, остављајући мртвима да сахрањују своје мртваце. Мртвима је Господ назвао оне који још живе, али су мртви душом.

4. Удаљавање душе од тела јесте смрт тела, а одвајање Бога од душе јесте смрт душе. Заправо, права смрт и јесте смрт душе. На њу је указивао Бог када је у рају, дајући заповест, рекао Адаму: У који дан окусиш са забрањеног дрвета, смрћу ћеш умрети (Пост. 2, 17). И његова душа је реченог часа умрла, иако је његово тело наставило да живи све до девет стотина тридесет година. Дошавши преко прегрешења, смрт није само душу учинила неприкладном и човека достојна клетве, већ је и тело начинила подложним болестима и страстима, на крају га предавши смрти. Након умртвљивања

унутрашњег човека кроз непослушност, и земљани Адам је чуо: Земља да је проклета у делима твојим. Трње и коров ће ти рађати и у зноју лица свога јешћеш хлеб свој, докле се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити (Пост. 3, 17-19). У будућем препороду, са васкрсењем праведника васкрснуће и тела безаконика и грешника једино стога да би били предани другој смрти, тј. вечној муци, црву који не умире, шкргуту зуба, тами најкрајњој, мрачној огњеној и неугасивој геени, по речи пророка који каже: Биће сажежени безаконици и грешници заједно, и неће бити никога да угаси (Ис. 1, 31). Ради се, наиме, о другој смрти, као што нас је научио свети Јован у Откривењу. Чуј и великога Павла који говори: Јер, ако живите по телу, помрећете; ако ли Духом дела телесна умртвљујете, живећете (Рим. 8, 13). Он говори о животу и смрти оних који ће бити у будућем веку, животом називајући наслађивање вечним Царством, а смрћу - вечну муку. Преступ Божије заповести постаје узрок сваке смрти и за душу и за тело, и ововековне и оне коју ће сачињавати бескрајна мука.

5. Праву смрт и представља раздвајање душе од божанствене благодати и сједињење са грехом. Они који имају ум треба да избегавају и да се боје речене смрти. За оне који добро размишљају, она је страшнија од саме паклене муке. Њу и ми треба на све начине да избегавамо. Напустимо све и оставимо све, одрецимо се свега и у узајамним односима, и у делима, и у жељама што нас одвлачи од Бога и проузрокује речену смрт. Онај ко се буде ње

бојао и чувао, неће се бојати приближавања телесне смрти, имајући у себи истински живот, који управо смрћу постаје неодузимљив. И смрт душе јесте прва смрт, и живот душе јесте прави живот. Живот душе јесте сједињење са Богом, као што је и живот тела - сједињење са душом. Одвојивши се од Бога кроз преступ заповести душа умире, а сједињењем са Богом кроз послушност заповести душа оживљава. Стога Господ у Јеванђељу говори: Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн. 6, 63). Испитавши на делу речено, свети Петар му је рекао: Ти имаш речи живота вечнога (Јн. 6, 68). Но, оне су животодавне само за оне који их слушају, док онима који их не слушају бивају на смрт. И апостоли су, будући Христов миомир, за једне били мирис смрти за смрт, а за друге мирис живота за живот (2. Кор. 2, 15-16).

6. Речени живот није само живот душе, већ и тела, с обзиром да га обесмрћује кроз васкрсење. Он га избавља и од смртности и од бескрајне смрти, тј. будуће адске муке. Он и њему даје вечни живот у Христу, живот без труда, болести и брига, заиста бесмртни. После смрти душе, тј. после преступа и греха, следила је смрт тела, а са њом повратак у земљу и претварање у прах. После, пак, телесне смрти, следи друга смрт душе, тј. осуда на геену. И по васкрсењу душе, тј. по њеном повратку Богу кроз испуњавање Божанствених заповести, следи васкрсење тела, које ће се опет сјединити са душом. По телесном васкрсењу већ следи истинска бесмртност и савечност са Богом достојних, тј. оних који су од телесних постали духовни и који су, слично

анђелима, постали способни да живе на небу. Апостол говори: Бићемо... узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити (1. Сол. 4, 17). Син Божији је из човекољубља постао Човек и потом умро телом кроз одвајање душе од њега. Међутим, Он се од њега није одвојио и својим Божанством, услед чега га је, васкрснувши га, узнео на небо у слави. И они који овде поживе по Богу неће се одвојити од Њега ни при одвајању од тела, а по васкрсењу ће узети и тело код Њега, улазећи заједно са Њим у радост неизрециву, где као претеча за нас уђе Исуc (Јев. 6, 20). И они ће се заједно са Њим наслађивати славом која ће се открити у Христу. Јер, они неће бити причесници само Господњег Васкрсења и Вазнесења, него и читавог Његовог Божанственог живота. Њему ће, пак, бити туђи они који су свој живот провели телесно, показавши се у време свог исхода без икаквог општења са Богом. Сви ће, дакле, васкрснути али сваки у своме реду, као што говори апостол (1. Кор. 15, 23). Онај ко је овде духом умртвио дела телесна онамо ће живети са Христом божанственим и заиста вечним животом, а онај ко је овде телесним похотама и страстима умртвио дух, онамо ће, авај, бити осуђен заједно са творцем и узрочником зла, будући предан неиздржљивом и непрестаном мучењу, што и представља другу, већ непролазну смрт.

7. Где је започела истинска смрт, тј. изазивач и узрок временске и вечне смрти и за душу и за тело? Зар није у области живота? Због чега је човек био сместа изгнан из раја Божијег чим је стекао смртоносни живот, који му не одговара?

Слично и истински живот, узрок истинског и вечног живота и за душу и за тело треба да добије свој почетак у области смрти. Онај, пак, ко не ревнује да га у души стекне овде, нека се не вара пустом надом да ће га добити онамо, или да ће се некако удостојити човекољубља Божијег у оно време. Јер, оно ће бити време само праведног награђивања (а не помиловања и штедрости), време гнева и откривања праведнога суда Бога (Рим. 2, 5), време показивања моћне руке и високе мишице (Пс. 135, 12), која непокорне баца на муку у ад. Тешко ономе ко упадне у руке Бога живога (Јев. 10, 31). Тешко ономе ко онамо искуси гнев Господњи, и ко овде страхом Божијим није познао моћ гнева Његовог (Пс. 89, 11), не успевши да делима привуче на себе човекољубље Божије. Речено је, пак, дело садашњег времена. Бог нам је и дао овај живот да бисмо имали место за покајање. Уколико њега не би било, човек би одмах по сагрешењу био лишен живота. И каква би од њега била корист и каква потреба? Стога очајање не треба да има места међу људима. Лукави, међутим, на много начина покушава да људе вргне у њега, штавише не само оне који немарно живе, већ и оне који се добро подвизавају. Време живота, дакле, јесте време покајања. Сама чињеница да је грешник жив већ служи као сведочанство да ће га Бог милостиво примити уколико пожели да се обрати. Јер, у садашњем животу је самовлашће [тј. слобода] увек у дејству. Пред самовлашћем као предмет лежи или пут указаног живота или смрти. Оно што је достижно његовој вољи јесте да одбаци

или изабере и једно и друго. И где се у реченоме може наћи место за очајање? Наиме, увек и сви имају могућност да стекну вечни живот уколико хоће.

8. Видиш ли колико је велико човекољубље Божије? У почетку Он се не користи праведним судом против наше непокорности, већ дуго чека, дајући нам време за обраћење. За речено време дуготрпљења Он нам даје власт да му постанемо синови (Јн. 1, 12) уколико хоћемо. Шта ја говорим - да му постанемо синови? Још више - да се сјединимо са Њим и да будемо један дух с Њим (1. Кор. 6, 17). Уколико за време дуготрпљења ми и пођемо супротним путем и заволимо смрт више од живота, Он нам не одузима дану нам власт или слободу да му се вратимо, већ нас и сам призива да се вратимо и обилази нас, иштући начина да нас врати делима живота, сагласно причи о посленицима винограда, од самог јутра до вечери живота (Мт. 20, 1-16). Ко, пак, зове и унајмљује? Отац Господа нашег Исуса Христа и Бог сваке утехе. Ко је, опет, виноград на чије обрађивање Он призива? Син Божији је рекао: Ја сам истински чокот (Јн. 15, 1). Ка Христу нико и не може да дође, како је сам рекао у Јеванђељу, ако га не привуче Отац (Јн. 6, 44). А ко су лозе? Ми. Чуј шта Он потом говори: А ви сте лозе... И Отац мој је виноградар (Јн. 15, 5; 1). Отац нас кроз Сина мири са собом не урачунавши нам грехе (2. Кор. 5, 19) и призива нас као незапослене и беспослене (иако је и беспосленост грех с обзиром да ћемо и за празну реч дати одговор - Мт. 12, 36), а не као оне који чине неприкладна дела.

9. Бог нас, као што сам рекао, стално изнова призива, превиђајући раније учињене грехе. На шта нас Он зове? На рад у винограду, што значи на труд над лозом, тј. над собом. Потом Он и награду обећава и даје (колико је само велико човекољубље Божије) стога што се трудимо над самима собом и за саме себе. Он [као да] говори: "Дођите и примите живот вечни, који вам изобилно дајем. И за труд хођења ка животу и за саму жељу да га добијете од мене ја ћу вам, као дужник, дати награду". И ко неће да исповеди благодат и да узнесе благодарност Избавитељу од смрти и Дародавцу живота? Он још обећава да дода и награду, штавише - неизрециву награду. Он каже: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10, 10). Шта значи у изобиљу? Не само пребивати и живети Његовом силом, него бити и Његова браћа и сунаследници. Речено у изобиљу јесте награда која се даје онима који притичу ка животворном чокоту и представљају лозу на њему, тј. који се труде над самима собом и сами себе обрађују. Шта заправо раде? Одсецају од себе све што је непотребно и некорисно, чак и оно што спречава да се доноси род који је достојан житнице Божије. Шта, заправо? Богатство, утехе, сујетну славу, све текуће и пролазно, сваку душевну и телесну, срамну и штетну страст, свако слушање и гледање и сваку реч која може души да направи штету. Јер, онај ко све речено не одсече и ко своје срце са највећим старањем не очисти од сличних израслина, у ствари никада неће донети плод за вечни живот.

10. И они који живе у супружанству могу да

достигну речену чистоту, премда веома тешко. Стога они који су од младости добили благовољење Божије преподобно беже од брака, оштрим оком ума гледајући на онај живот и поставши љубитељи тамошњих добара. Јер, Господ је рекао: Јер, о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели на небу (Мт. 22, 30). Онај ко, дакле, жели да буде анђео Божији, по правди још овде, подобно синовима онога васкрсења, стоји изнад телесног општења. Повод ка греху је у почетку потекао од жене. Стога ономе ко жели да никада никакав случај за саблазан не да непријатељу, себе удаљава од брака. Тело је само по себи тешко савладиво и тешко покретљиво на врлину. Ми га, пак, носимо на себи као непријатеља који је срастао са нама. Хоћемо ли га ми моћи покорити уколико смо везани многим и разним делима (жена, деца, послуга), увеличавши тешкоће на труду око врлина. И какву ће слободу (добивши заповест да за њу ревнује) имати она која се природним свезама везала за мужа, децу и све истокрвне? Како ће безбрижно седети уз Господа она која је узела на себе бригу за многа лица? Како ће избећи смућења и узнемирења она која је окружена великом скупином?

11. Дакле, истинска девственица, која жели да се уподоби Светој Дјеви и Сину од Дјеве, тј. Женику душа које преподобно живе у девствености, не само да избегава телесно супружанство, већ и свако светско саживљење, одрекавши се свих сродника. Она са смелошћу може да говори Христу са Петром: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли (Мт. 19, 27).

Земаљска невеста оставља оца и мајку ради телесног женика, са којим се везује по Писму. Зар је чудно што и девственица чини нешто слично, остављајући их ради надсветске брачне одаје и [небеског] Женика? И зар је умесно да они чије је живљење на небесима (Фил. 3, 20) имају сроднике на земљи? Не будући дете плоти, већ духа, како ће она имати телесног оца, или мајку или крвне сроднике? Отуђивши се од сопственог тела и отуђујући се, по могућности, као она која је већ оставила плотски живот, како ће имати однос са туђим телима? Уколико, по пословици, слично воли себи слично и приљубљује се уз све оно што му личи, и дјева ће постати слична са онима са којима се дружи и поново пасти у ропство болесне љубави према свету. Пријатељство према свету јесте непријатељство према Богу(Јак. 4, 4). И невестоводитељ духовне брачне одаје, Павле говори нешто слично (Рим. 8, 6). Она би се подвргла опасности не само да раскине брачни савез са небеским Жеником, него и да му постане непријатељ.

12. Но нека те не чуди и нека ти не смета што Писмо не пребацује онима који се у браку брину о светскоме, а не о Господњем (1. Кор. 7, 32-34). Онима, пак, који су Богу обећали девственост оно забрањује да се чак и дотичу било чега световнога, уопште им не допуштајући да проводе живот у удобностима. Истина, апостол Павле се обраћа и онима који су у браку: Остало је мало времена: од сада и они који имају жене нека буду као да их немају... и они који овај свет употребљавају као да га не

употребљавају (1. Кор. 7, 29; 31). Речено је, пак, чини ми се, много теже од девствености. Искуство такође показује да је пост лакши од уздржавања у јелу и пићу. Праведно би било рећи да се наше слово не обраћа онима који се не хватају дела спасења. Онај, пак, ко се стара за своје спасење зна да је девствени живот много остварљивији и мање напоран од брачног живота.

13. Оставимо, међутим, [причу]. Ти девственице, невесто Христова, лозо Чокота живота, држи на уму оно што је речено. Господ говори: Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар... Сваку лозу која род рађа Он чисти да више рода роди (Јн. 15, 1; 2). Речено старање о теби сматрај указањем на плод твоје девствености и на љубав Женика према теби. И реченоме се радуј много и постарај се да му узвратиш потпуном преданошћу. Рећи ћу и нешто друго. Уколико се помеша са бакром, злато се назива лажним, а уколико се бакар обложи златом или се позлати - постаје светлији и бљештавији. Уколико они који нису девственици желе твој [начин живота] свакако су достојни похвале. Међутим, уколико ти желиш њихов, упадаш у бешчашће стога што те твоја жеља враћа у свет било ступањем у однос са онима који живе у свету и животом са њима (иако си умрла за свет), било настојањем да се насладиш оним чиме се наслађују они и њихови сродници, оним што представља светско задовољство, тј. богатством, знатношћу, славом, утехом. И најзад би ти могла и да отпаднеш од воље Женика свога. Јер, све слично Он прекорева

у Јеванђељу, говорећи: 'Тешко вама, богатима. Тешко вама који се смејете. Тешко вама, ситима. Тешко вама када о вама сви људи добро говоре'. Због чега их прекорева? Стога што су умрли душом. А невеста живота какво сродство може имати са мртвима? Какав додир може она имати са онима који ходе супротним путем? Пут којим они иду јесте простран и широк. И уколико се не уздрже, попримивши и нешто од твога, сасвим ће упасти у погибао. А ти уским вратима и тесним путем улазиш у живот (Мт. 7, 13). Уским вратима, пак, и тесним путем не може да ходи онај ко се надима славом, препуштајући се задовољствима и обремењујући се богатством и имањима. Међутим, слушајући да је речени пут живота широк немој мислити да је и без жалости, с обзиром да је пун многих и тешких скорби. Широким и пространим га називају стога што је много оних који иду њиме и што је свако од њих обложен мноштвом пролазних ствари. Твој је девственице, пак, пут веома тесан. Ни двоје не могу заједно да иду.

14. Због чега су многе од оних које најпре беху заузете светом и изгубивши мужеве и оставши саме, напустиле свет из ревности за надсветски начин живота и пошле твојим путем како би се удостојиле истих венаца? Апостол Павле заповеда да сличне поштујемо будући да су приљежне на молитви и мољењима са надом на Бога (1. Тим. З, 5). Чак и оно што је непријатно на реченом путу пружа својеврсну утеху с обзиром да помаже стицање Царства небеског и постаје узрочник спасења. На супротном путу је и пријатно и непријатно подједнако смртоносно.

Јер, каже се: Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10). Стога Господ ублажава оно што је супротно светским добрима, говорећи: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 3). Због чега је Он рекавши - блажени сиромашни, додао и - духом? Да би показао да је ублажавања достојно заправо смирење душе. И телесно сиромаштво је блажено и води у Царство небеско, премда треба да га прати и душевно смирење, да је са њим тесно сједињено и да представља његово начело. Ублаживши, дакле, сиромашне духом, Господ је дивно показао где је корен и узрок видљивог сиромаштва светих, тј. у њиховом духу. Примивши у своје недро благодат јеванђелске проповеди, дух из себе испушта извор сиромаштва који напаја сву земљу (Пост. 2, 6), тј. спољашњег човека, чинећи га рајем врлина. И речено сиромаштво је достојно Божијег ублажавања. Јер, неко може произвољно да буде оскудољубив и ништ ради славе људске. Он, међутим, није сиромашан духом, већ лицемер. Лицемерје се рађа од самомнења, које је супротно сиромаштву духом. Онај ко има скрушен и смирен дух свакако мора да се радује видљивом сиромаштву и смирењу, с обзиром да се сматра недостојним славе, удобности, утехе и сличног. Онога ко себе сматра недостојним свега реченога Бог ублажава као сиромашног. И он је заиста сиромашан, не заслужујући своје име само једном половином. Сви слични слушају и следе Господа Исуса, Сина Божијег. Они га и подражавају, будући да је рекао:Научите се од

мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29). И њихово је Царство небеско, будући да су сунаследници Христови.

15. Душа је троделна и сагледава се у три силе: словесној, срчаној и желатељној. Свим силама она је болесна. И Христос, њен Лекар, лечење почиње од последње, тј. од желатељне силе. Храна гневу (ствари срчане силе) јесте жеља (ствар желатељне силе). Обоје, пак, при рђавом усмерењу, хране гордост ума (ствар словесне силе). Стога никада нећеш видети здраву срчану силу душе пре лечења желатељне, ни здраву мислену силу пре лечења обе друге.

16. Уколико испиташ, наћи ћеш да је први зли пород жеље похлепа. Жеље које људима помажу да сачувају и одрже живот нису порочне. Оне су од младих ноктију срасле са нама. Среброљубље, пак, нешто касније прираста уза све што постоји. Оно, дакле, своје начело нема у природи, него у произвољењу. Свети Павле га је са правом назвао кореном свих зала (1. Тим. 6, 10). Навешћемо нека од зала која порађа: тврдичлук, ситничавост, отимање, крађу и сваки вид лакомства, које је апостол назвао другим идолослужењем (Кол. 3, 5). Оном, пак, злу које само не порађа, оно даје храну и подршку. Све, наиме, оно што се рађа од стварољубља јесу страсти душе која нема ревности за врлине. Страсти које зависе од произвољења лакше се лече, неголи страсти које имају начело у природи. Страсти које порађа среброљубље тешко савладивим чини неверовање у Божији промисао. Онај ко не верује у промисао надом се

опире на своје богатство. Он чује речи Господње:Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19, 24), али Царству не даје велики значај (премда је небеско и вечно), већ жели земаљско и пролазно богатство. Оно, пак, чини велику штету и кад се не поседује ономе ко га жели, већ стога што га жели. Јер, Павле говори: А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку ђаволску (1. Тим. 6, 9). И када је присутно, када се има у рукама и код куће, оно показује своју ништавност околношћу да га неразумни, које искуство не опамећује, ипак још увек желе. Јер, несретна страст не долази од сиромаштва, него пре сиромаштво (осећај беде) долази од ње. Она долази од безумља. Стога је веома праведно по њему и општи Владика свих, Христос именовао онога који је разрушио житнице своје и саградио веће (Лк. 12, 18). Јер, како да није безуман онај ко ради ствари које не могу да принесу никакву суштинску корист (будући да нико не живи од сувишка свога - Лк. 12, 15), оставља оно што је најкорисније.

17. Монах који има страст не може да буде послушан. Уколико јој упорно буде удовољавао, он ће бити у великој опасности да телом неизлечиво пострада. Гиезије и Јуда (из Старог и Новог Завета) јесу убедљиви примери. Код једног се појавила губа као указање на неизлечивост душе, а другоме је, обесивши се на крвној њиви, по средини пукла и просула се сва утроба (Дап. 1, 18).

18. Одрицање од свега претходи послушности. Без првога ни друго не може да

следи. Оно је основно начело монашког живота. И како би онај ко се најпре није одрекао сваког стицања могао да предузме било какав подвиг реченог живота? Неко ће рећи: "Шта не ваља уколико је неспособан за послушност? Он може да тихује, живећи сам и предајући се молитви". Нека он чује шта је Господ рекао: Јер, где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт. 6, 21). Како ће се мислено пружити пред Оним који седи са десне стране Величанства на висинама (Јев. 1, 3) онај ко гомила скривнице на земљи? Како ће наследити Царство небеско онај коме страст похлепе не дозвољава чак ни у уму да га чисто држи? Стога је и речено: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско(Мт. 5, 3).

Видиш ли колико је страсти Господ одсекао једним блаженством? Међутим, похлепа је само први пород зле похоте. Она има и други пород, који још више треба избегавати, па и трећи, не мање зао.

19. Шта је друго? Славољубље. Јер, растући узрастом, још пре телесне љубави и још док смо младићи, нас сусреће страст славољубља, као неки њен зли зачетак. Ја имам у виду облик славољубља који се састоји у украшавању тела и разметању одећом, што оци називају светском таштином. Друга врста таштине сусреће се код оних који се одликују врлином и за собом вуче самомнење и лицемерје, којима непријатељ покушава да поткраде и расеје наше духовно богатство.

20. Све речене страсти налазе потпуно излечење у осећању и љубави према горњој

почасти (уз све сматрање себе недостојним ње), у подношењу понижавања од људи (уз сматрање себе достојним њега), и у претпостављању славе Божије слави људској, по речи пророка: Не нама, Господе, не нама, него имену твоме дај славу (Пс. 113, 9). Штавише, чак и ако учини нешто похвално, [човек] треба Богу да га приписује и Њему да благодарно узноси славу, а не да је себи присваја. Он ће се радовати што је на дар добио врлину, уопште се не превазносећи њоме, с обзиром да ништа своје нема. Штавише, он ће се смиравати, имајући даноноћно своје мислене очи обраћене Богу, псаламски говорећи, као очи слушкиње у руке госпође своје (Пс. 122, 2), пазећи да се, одвајајући се у добру од Онога ко га даје и чува, не би сурвао у пропаст зла, како обично пострадају слуге самомнења и таштине.

21. Излечењу речених помаже удаљавање од општења са другима, усамљенички живот и седење у келији са свешћу о немоћи свог произвољења и сматрањем себе немоћним за живот у заједници са другима. Речено заправо јесте сиромаштво духом, које Господ ублажава.

22. Уколико призове у ум срамоту која обично прати страст таштине, човек ће се по својим силама потрудити да је избегне. Онај, наиме, ко од људи тражи славу, обично због дела ради ње сусреће бешчашће. Онај ко се стара о лепоти, ко високо мисли о себи због знатности предака, због сјаја одеће и сличних ствари, у себи показује детињу незрелост ума. Јер, све речено је прах. А има ли шта ништавније од праха? Отуда она којој рухо не служи само за покривање и

грејање тела, него и за показивање и гиздање украшавањем и бојама, не само да пред присутнима открива бесплодност душе, него и блудну бестидност. Слични нека чују Онога ко говори: Ето, који меке хаљине носе по царским су дворовима (Мт. 11, 8). Међутим, наше живљење је на небесима (Фил. 3, 20), говори свети Павле. Немојмо дозволити да због мекоте хаљина будемо збачени са неба у шаторе кнеза овога века.

23. Слично страдају и они који добра дела чине ради славе људске. Јер, иако су добили удео у небеском животу, они су, авај, своју славу настанили у прах (Пс. 7, 6), навукавши на себе Давидову клетву. Њихова молитва не усходи на небо и сва љубав пада доле, не будући обложена крилима божанствене љубави, која наша земаљска дела узводи горе. Они, дакле, предузимају напор, али не стичу награду. Међутим, зашто ја уопште говорим о неплодности њихових напора? Они доносе плод који, међутим, сачињавају - посрамљење, непостојаност помисли, поробљеност и сметеност мисли. Псалам говори: Јер, Бог разасу кости човекоугодника; постидеше се, јер их Бог сатре (Пс. 52, 6).

24. Речена страст је најтананија од свих. Стога подвижник не само да треба да се чува спајања [тј. разговора] или да бежи од слагања са њом, него и сам прилог [тј. приступање] да већ сматра слагањем и да се чува од њега. Поступајући чак и на речени начин, он ће једва успети да предупреди брзину пада. Уколико буде поступао на речени начин, прилог му чак може

бити повод за скрушеност. У супротном, он ће припремити место за гордост. Онај, пак, ко њу прими постаје тешко уразумљив, тј. непоправљив. Јер, она је ђаволски пад. Међутим, и још раније, страст човекоугађања чини велику штету онима који је стекну с обзиром да и у односу на веру трпе бродолом, по речи Господа који каже: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн. 5, 44). Шта имаш у слави људској, о човече, или боље рећи, у празној речи славе, која у ствари нема оно што именује, него га и ускраћује. Поред других штета, она порађа и завист, која је једнака убиству, будући да беше узрок првог убиства, а потом и богоубиства.

25. Да ли је она у било чему корисна природи? Да ли је подржава и храни или је лечи кад се повреди? Нико, наравно, нешто слично не може рећи за њу. Напротив, онај ко хоће детаљно све да испита о њој, свакако ће наћи да већим делом представља саветницу за срамна дела. Проповедници незнабожачког учења тврде да без ње ништа добро у животу није настало. Међутим, ми који носимо име Онога ко је човекољубиво собом помазао нашу природу, имамо друго учење. Он сам гледа наша дела. Гледајући на Њега, Њиме и за Њега чинећи све најбоље, ми све у Његову славу усмеравамо, уопште немајући у виду угађање људима. Ми следимо светога Павла, врховног тајника нашег Законодавца, који каже: Јер, кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10).

26. Трећи пород душе која је болесна похотом

јесте стомакоугађање, од кога долази свака телесна нечистота. Због чега га називамо трећим и последњим, будући да је смештено у нашу природу од самог рађања, једнако као и природни покрети који се односе на рађање деце. Због чега ми на последње место стављамо телесну похоту? Стога што она припада нашој природи. Оно што је природно уједно је и невино, будући створено благим Богом на коришћење за добро. Природни покрети не указују на болест душе. Болесна је душа оних који их злоупотребљавају. Грешна страст, почетак телесних страсти, болест душе и сластољубље постоје кад ми старање за тело претварамо у похоту (Рим. 13, 14). Они долазе споља, али их душа усваја и постају део ње. Стога Господ говори да из срца излазе зле, помисли које га скрнаве (Мт. 15, 19-20). И пре Јеванђеља закон говори: Пази на себе да скривена реч у твом срцу не би постала безакоње (Пон. 15, 9). Зле помисли су из душе. Међутим, оне у душу улазе одоздо, кроз чула. Оне се задржавају у представама о чулним стварима, које се доводе у покрет опет чулима, нарочито очима, које издалека могу да привуку оно што служи оскрнављењу. Очигледно осведочење за речено јесте наша прамајка Ева. Она је најпре видела да је [плод] добар за гледање и красан за познање (Пост. 3, 6), а потом се сложила са помишљу срца, коснула и окусила забрањено дрво. Стога смо добро рекли да победи срамних страсти претходи прелешћеност лепотом ствари и лица преко очију. Отуда и отачка заповест да не гледамо на лепоту туђих тела, нити да се својом

наслађујемо.27. Телесне страсти се зачињу и ступају у

покрет од страсних помисли. Стога и лечење треба од њих да започне. Онај ко жели да угаси пожар, али пламен пресеца при врху, у ствари неће успети у делу гашења. Уколико, пак, уклони вештаство које гори, пожар ће се одмах смањити и утихнути. Слично је и са блудном страшћу. Уколико се извор помисли не исуши изнутра молитвом и смирењем, већ се [човек] само постом и умртвљењем тела наоружа против њих, у ствари ће се неуспешно трудити. Напротив, уколико се извор освети смирењем и молитвом, као што смо рекли, освећење ће се пренети и на спољашње тело. Слично нас саветује, мени се чини, и апостолска реч, која нам заповеда: Опашите бедра своја истином (Еф. 6, 14). И један од отаца мудро указује да ће се подбедрене и подстомачне страсти утишати уколико умозритељна сила укроти похотну.

28. Неопходно је и умртвљивање тела, и сразмерно уздржавање у јелу и пићу. Иначе ће тело постати необуздано и почети да притиска помисли. Телесне страсти се најуспешније лече умртвљивањем тела, које прати молитва и смирење срца, тј. сиромаштво духа, које је ублажио Господ. Уколико, пак, неко хоће да се обогати освећењем, без кога нико неће видети Господа (Јев. 12, 14), нека пребива у својој келији, умртвљујући тело и са смирењем истрајавајући у молитви. Јер, за онога ко добро пребива у усамљености, келија постаје пристаниште здравоумља [тј. чистоте]. Све спољашње, наиме, нарочито оно што се дешава

на трговима и празничним шетњама, бива испуњено блудним састојцима, који кроз слух и вид проничу у душу монаха који им се приближава, погружавајући га у срамне помисли и покрете. Овај грешни свет се може назвати и горућим огњем, који оне који су у њему чини својим запаљивим вештаством, сваку врлину у њима обраћајући у пепео. Огањ који не опаљује једном се обрео у пустињи (у купини). Ти, пак, уместо у пустињи, седи у келији, по силама се скривајући док не прође врелина страсти. Када она прође боравак на отвореном ваздуху неће штетити. И већ ћеш и ти бити сиромашна духом, стекавши господство над страстима и будући сјајно ублажена од Онога који је рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 3).

29. И неће ли праведно бити ублажени они који се уопште не надају на богатство, већ на Њега јединога, живећи у смирењу пред Његовим лицем? Осиромашимо и ми духом, смиравајући се, умртвљујући плот и заволевши оскудољубље, како би и наше било Царство Божије и како бисмо се удостојили добре наде.

30. Смештајући (изреке о блаженствима) на почетак Јеванђеља, као неки његов сажетак, Господ већ првом изреком (о сиромаштву духом) обухвата многе врлине, одсецајући многа рђава расположења и избацујући их из блаженства. У њој постоји још нешто. Шта, заправо? Указање на разна искушења која смиравају. Њих треба радосно да носи онај ко хоће да донесе плод Одгајивачу душа наших. Растиње зими треба да промрзне како би донело плод. И скорби

искушења су неопходне ради наше духовне плодности. Онај ко храбро не поднесе тешко бреме искушења која га сусрећу неће донети плода који је достојан небеских житница и скривница. Сваки ревнитељ савршенства пролази кроз преузимање произвољних и невољних трудова и лишавања да би до њега дошао. Нека од њих долазе споља, а нека настају у кући. Међутим, произвољни су мање благотворни него они који долазе споља, мимо наше воље. Љубав према Богу се најбоље испитује скорбима непроизвољних искушења. Произвољна лишавања припремају душу за подношење непроизвољних. Јер, онај ко је при првима навикао да ни у шта рачуна не животне пријатности и славу, већ ће лако подносити и друга. Сиромашни духом по самом духу сиромаштва не само да се не смућује скорбима које наилазе, већ се сматра достојним и већих, с обзиром да има потребу за најјачим лекарствима покајања. Он живи даноноћно очекујући сваку невољу, те свако искушење прима као нешто што му припада. Он се радује када она наилазе, сматрајући их очишћењем душе. У њима се он предаје најскрушенијој и најдејственијој молитви, услед чега су заправо извор и заштита његовог доброг душевног настројења. Стога он нема злопамћење према онима који су га увели у искушење, већ им указује благодарност и моли се за њих као за добротворе. Стога и сам не само да добија опроштај учињених грехова, по обећању Спаситеља, већ се удостојава и благослова Божијег и Царства небеског, будући ублажаван Господом ради његове

дуготрпељивости у духу смирења.31. Поред оних који су стекли неотуђиво

богатство сиромаштва у духу, Једини Блажени као причеснике свог блаженства објављује и оне који плачу, говорећи: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). Због чега је Христос Господ тесно повезао плач са сиромаштвом? Стога што се он никада не раздваја од њега. Међутим, апостол говори да жалост при светском сиромаштву доноси смрт души, а жалост при сиромаштву по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Штавише, за непроизвољним сиромаштвом следи непроизвољни плач, а за вољном - вољни. Дакле, плач који се ублажава везује се са сиромаштвом по Богу. Подразумева се да он бива ради њега, од њега као од узрока у свему зависећи. Једино у вези са њим он је духован и вољан. Међутим, погледајмо како блажено сиромаштво рађа блажени плач.

32. Ми смо нешто раније указали на четири вида духовног сиромаштва - у размишљању, у држању тела, у животном стању и у искушењима у сну. Слушајући, међутим, њихово одвојено излагање нека нико не помисли да су они и у стварности одвојени. Јер, они се обично сви заједно пројављују. Сви су они део једног блаженства, које уједно показује да им је корен и источник у нашем духу. Примајући у своју унутрашњост благодат Јеванђеља, он из себе, као што је речено, пушта извор сиромаштва који напаја читаву нашу земљу, тј. нашег спољашњег човека, чинећи га рајем врлина.

33. Од сваког од четири вида сиромаштва

рађа се посебан плач, са одговарајућом утехом. Од сиромаштва у држању тела са смирењем (које сачињава глад, жеђ, бдење и уопште свако лишавање и умртвљивање тела, те строго чување чула) рађа се не само плач (жалост, туговање), него и сузе. Од ухрањености и свестране задовољености тела рађа се неосетљивост, огрубелост и жестокост срца. Од уздржања и оскудне хране, пак, рађа се скрушеност срца и умилење, којима се уништава свака горчина од телесних лишавања и стиче тиха сладост у животу са њима. Без скрушености срца је немогуће, кажу, да се избавимо од греховних осећања. Срце, пак, до скрушености доводи тројако уздржање: у сну, у храни и у телесном одмору. Кроз срдачну скрушеност се ослободивши сличних осећања и њихове горчине, душа поприма духовну утеху. Због ње Господ и назива блаженима оне који плачу. Свети Јован, који нам је изложио духовну лествицу, говори: "Жеђ и бдење скрушавају срце. Скрушено срце испушта сузе. Онај ко испита речено засмејаће се, блаженим смехом (Лк. 6, 21) се утешивши, као што је обећао Господ" (Лествица, Слово 6). Од богоугодног телесног сиромаштва се, дакле, рађа плач, који блажено теши оне који су га стекли. Како, пак, он настаје од самоунижавајућег размишљања и божанственог смирења у дубини душе?

34. Са смирењем душе свагда сапребива самоунижење. Оно се у почетку доводи до силног напрегнућа страхом од вечних мука, стављајући пред очи страшно сапребивање у једном мучилишту са непријатељима Њему се

додаје и страх од помисли да су муке неизрециве и да нема речи којима би се исказале. Ужас додаје и [мисао о њиховој] бесконачности. Врелина, хладноћа, тама, огањ, узе, страшилишта, уједање неуспављивих црва - све се сабира у једну казну. Ипак, свиме реченим се још увек не стиче представа о читавом тадашњем ужасу, судећи по реченоме о супротном стању: И што у срце човеку не дође (1. Кор. 2, 9). И како ће само бити бескористан и неутешан плач који нема краја! Овде се код оних који греше од познања властитих сагрешења покреће плач који је смекшан надом на помиловање. Онамо, пак, код изобличених и осуђених, при одузимању сваке добре наде и при очајању због немогућности спасења, невољно прекоревање и угризи савести заправо плачем безмерно увеличавају предстојећу муку. И сада плач, и увек плач. И свест о непрестаности његовој рађа нови плач. И тама ће на таму наилазити, и пламен на пламен, без икакве прохладе. И све обухвата бесконачан бездан очајања.

35. Сада је плач драгоцен. На њега обраћа пажњу сам Бог, који је сишао до нас својом посетом и који је онима који плачу обећао утеху, с обзиром да сам јесте и назива се Утешитељ. Јеси ли видео плач који излази и смирене душе и доноси утеху? Уосталом, самоунижење и само по себи, као неко мислено тоцило за умни део душе, тешко притиска и скрушава, истискујући спасоносно вино које весели срце нашег унутрашњег човека. Вино јесте скрушено умилење које плачем уништава страсти и душу

испуњава блаженом радошћу, избављајући је од љутог терета. Стога су блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4).

36. Они су блажени због оскудољубља, или због сиромаштва у поседовању, уколико је праћено са сиромаштвом духа. Јер, једино је у реченом случају оно богоугодно. Чуј и разумно обрати пажњу како од реченог сиромаштва долази плач и утеха, која у њему постоји. Оставивши све и одрекавши се злата и сребра и сваког имања, одбацивши све или раздавши по заповести и одвојивши душу од бриге о реченом, човек јој даје могућност да се обрати бризи о самој себи, будући да је слободна од животних дела, која је споља расејавају. Одвојивши се од свега чулног и подигнувши се из утопљености у бригу о реченоме, ум почиње да гледа свог унутрашњег човека. И угледавши његово лице до одвратности упрљано од лутања по доњем, он понајпре жури да га умије плачем. Потом, по скидању са њега ружног покрова (будући да се душа више не расејава стварима које је нису достојне), он без смућења улази у душине унутрашње скривнице, где се тајно моли Оцу. И Он му пре свега даје мир помисли као готово сместилиште за благодатне дарове, те уједно и савршено смирење, тј. родитељку и чуварку сваке врлине. И не ради се о смирењу које се састоји од лаких за све смирених речи и држања, већ о смирењу које посведочује благи Божанствени Дух и које изграђује Дух који се обнавља у утробама нашим (Пс. 50, 12). У њима (миру и смирењу), као у чврсто ограђеном мисленом рају, ничу сваковрсна дрвета

истинских врлина, усред којих се подиже царска свештена одаја љубави, док у предверју цвета неодузимљива неизрецива радост, као зачетак будућег века. Јер, оскудољубље је мајка безбрижности, безбрижност - пажње и молитве, пажња и молитва - плача и суза, док плач и сузе, пак, изглађују све предузимано (тј. раније грехе). По њиховом изглађењу се већ лако ходи путем врлина, с обзиром да се одстрањују све сметње и да савест постаје беспрекорна. Из свега реченог се точи радост и блажени душевни смех. И горке сузе се претварају у сладост. И слатке су грлу... речи Божије, већма од меда и саћа у устима [човековим] (Пс. 118, 103). У молитви се прозба претвара у благодарење, а поучавање у сведочанствима Божијим постаје радост срца са непостидном надом. И опитује се оно што саопштава Псалам: Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33, 8), тј. весеље праведних, радост увређених, утеха понижених и успокојење оних који плачу Бога ради.

37. Међутим, распростримо даље реч нашу, верујући ономе што су говорили оци наши и друге у речено убеђујући, по речи апостола из писанога: Веровах, зато говорих; и ми верујемо, зато и говоримо (Пс. 115, 1; 2. Кор. 4, 13). Из нас треба да буде прогнана свака страст, која се гнезди унутра и да се ум, као што је речено, врати себи и другим душевним силама, вршењем врлина украсујући душу. Простирући се ка савршеноме и све делатна додајући усхођења, он се све више омива уз Божију помоћ и већ не само што одбија рђаво, него уопште све долазеће изгони напоље, чак и уколико припада добром

уделу. Уздигавши се изнад свега мисленог и свих немаштарећих помисли о њему, он све по љубави и из љубави према Богу оставља, као глув... и као нем (Пс. 37, 14) стојећи пред Њим. И више ништа спољашње не удара у врата ума стога што благодат држи унутрашњост у најбољем устројству и обасјава је неизрецивом предивном светлошћу, усавршавајући унутрашњег човека. И кад на речени начин Дан... осване и Даница се... роди у срцима нашим (2. Пт. 1, 19), по пророчкој речи, истински човек излази... на истинско дело своје (Пс. 103, 23). Користећи се светлошћу, он се лаћа пута којим се пење на вечне горе, постајући у њој гледалац надсветских ствари.

38. Стога божанствени Нил каже: "Право стање ума јесте мислена висина, слична небеској боји, коју за време молитве посећује светлост Свете Тројице". И опет: "Уколико неко хоће да види ум у правом стању, нека се испразни од свих помисли. И угледаће га сличног сафиру или небеској боји. Међутим, нешто слично се не може без бестрашћа. Јер, неопходна је Божија помоћ и изливање Његове Божанствене светлости". И свети Дијадох говори: "Света благодат кроз крштење нам даје два добра, од којих једно безмерно превазилази друго: најпре нас обнавља у води да би засијало оно што је у нама по образу Божијем, изглађујући сваку греховну нечистоту у нама, а затим у нама почиње да дејствује заједно са нама. Дакле, пошто ум почне пуним чулом да окуша благост Светога Духа, ми треба да знамо да благодат почиње да у нама на ономе што по образу изображава оно што је по подобију. Чуло, дакле, показује да се образујемо у подобије.

Савршенство, пак, подобија ми ћемо познати у просвећењу". И опет: "Духовну љубав нико не може стећи уколико се уз пуно осведочење није просветио Духом Светим. Уколико кроз божанствено просвећење савршено не прими оно што је по подобију, ум неће постати причесник савршене љубави, макар имао све друге врлине". Слично говори и свети Исаак: "Облагодаћени ум за време молитве види своју чистоту, која је слична небеској боји. Њу су и старци Израиља називали местом Божијим, угледавши га на гори". И опет: "Постоји чистота ума у којој, за време молитве, просијава светлост Свете Тројице. Удостојен речене светлости, ум и телу, које је сједињено са њим, саопштава многе знакове Божанске красоте. Стојећи између Божанске благодати и дебљине тела, ум му саопштава силу за оно за што само нема силе. Отуда и богообразна и неизрецива врлинска настројеност, непокретна или тешко покретна на зло".

39. Ето до какве висине узводи блажени плач смирене срцем и сиромашне духом. Рећи ћемо о њему још нешто. Он прати и све облике непроизвољног или светског сиромаштва. Јер, како да се не жалости онај ко је оскудан у новцу, ко невољно гладује, ко је обремењен напорима и понижаван? Међутим, његов плач је неутешан све док траје беда, нарочито уколико у трпљењу нема истинско познање. Јер, он чулне сласти и горчине не потчињава разуму, већ им се сам потчињава, те их, злоупотребљавајући превртљивост ума, увеличава преко потребе не само без користи, већ и на велику штету за душу.

Он себе, пак, излаже јавном изобличењу с обзиром да не верује снажно Јеванђељу Божијем, пророцима који су му претходили и ученицима који су следили за њим. Јер, они су послани да благовесте неоскудно богатство које се стиче кроз сиромаштво, утеху без туге - кроз лишавања, избављење од вечног мучења и скорби (припремљених за оне који су заволели овдашњи распуштен живот и који нису хтели да уским вратима и тесним путем прођу у живот) - кроз трпљење надолазећих искушења. Добро је рекао апостол Павле да жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10). Истински живот душе јесте Божанствена светлост која долази од плача по Богу, као што су рекли оци. Смрт, пак, душе јесте лукави мрак који на њу долази од жалости овога света. O њему свети Василије Велики говори: "Грех, који своје биће добија оскудевањем добра, неправдом образује мислени мрак". И божанствени Марко говори: "Како ће онај ко је обузет злим помислима, видети грех који је скривен испод њих? Грех представља мрак и маглу душе, која кроз зле помисли, речи и дела наилази на њу. Не угледавши општи грех, када ће се он помолити због њега и очистити? Онај, пак, ко се не очисти, како ће наћи место чисте природе? Не нашавши га, како ће угледати унутрашње обиталиште Христово".

40. Постојаном молитвом, дакле, треба искати речено обиталиште. Њега не треба само стећи, већ и очувати. Јер, има оних који су га стекли, а потом изгубили. Голо познање о њему или случајно искуство имају можда и они који су спори на учење и млади. Постојано, пак, делање

са трпљењем немају чак ни сви побожни и многоискусни старци. Са реченим се слаже и небески Макарије (по познању) и читава скупина преподобних.

41. Наведени мрак своје постојање добија од свих прегрешења. Уколико испиташ и жалост овога света, наћи ћеш да се рађа и подржава од свих страсти. Она носи образ и као зачетак, предверје или залог будућег бескрајног плача, који ће доћи на оне који нису хтели да изаберу плач који ублажава Господ, који не само што овде доноси утеху (служећи уједно као залог вечне радости), већ и врлину учвршћује, чинећи да душа постане непреклоњива на рђаво. Јер, уколико онај ко је осиромашио, смирио се и унизио по Богу, напредујући ка бољем, уједно не стекне и плач, остаће колебив, те ће се мишљу враћати на оно што је оставио и желети оно што је одбацио, правећи од себе преступника. Уколико, пак, остаје постојан у расположењу према блаженом сиромаштву и, пазећи на њега, у себе смести плач, он ће бити непоколебив у односу на оно што је оставио, не скрећући зло ка ономе од чега је раније, чинећи добро, бежао. Апостол говори: Јер, жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Стога неко и од отаца говори: "Плач чини и чува [човека]". Плод плача није само [околност] да човек скоро постаје непоколебив у односу на зло, тешко се враћајући на раније грехе, већ и околност да чини да греси као да нису ни постојали. Јер, будући да човек у почетку плаче због њих, Бог их сматра невољним. Оно, пак, што је невољно, не урачунава се у кривицу.

Онај ко плаче због беде сведочи да је непроизвољно [трпи], услед чега заједно са онима који хоће да се богате, или који су се обогатили, упада у... замку ђавољу (1. Тим. 6, 9). И уколико не пожури да побегне из речених замки, он ће сам себе послати у вечне муке. Ономе, пак, ко је сагрешио пред Богом, али се покајао и у плачу због грехова проводи своје дане, по правди ће греси бити урачунати у непроизвољне, [нехотимичне]. И он ће, заједно са онима који нису сагрешили слично њему, без саблазни (за њих) ходити путем који води у живот вечни.

42. Ето плода напорног плача, са којим се сједињује страх Божији. Пружајући се напред, он се дивно сједињује са љубављу Божијом и доноси најслађи и свештени плод утехе по благости Утешитеља. Речени плод окуша онај коме је плач постао особина. Он је за оне који га нису окусили нешто нечувено и неизрециво. Сладост меда нико јасно не може да изрази речима онима који га нису окусили. Ни сладост радости и благодати која је од Бога нико не може да се објасни онима који их нису искусили.

43. Почетак плача јесте извесно искање зарука Божијих, које изгледају недостижне. Јер, при силној жељи, они који желе заруке изричу извесне предзаручне речи, предајући се плачу. Они раздиру срце пред Жеником и призивају га са ридањем. Крај плача је савршено брачно спајање у чистоти. Стога је Павле назвао великом тајном сједињење супружника у једно тело, говорећи: А ја говорим о Христу и о Цркви (Еф. 5, 32). Они постају једно тело. Слично

и људи Божији постају један дух са Богом, као што је негде исти апостол рекао: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1. Кор. 6, 17). Где су они који говоре да благодат која обитава у светима јесте нешто тварно? Нека они знају да изричу хулу на самог Духа, коме свети постају причесници.

44. Да бисмо објаснили оно што говоримо навешћемо и други, још изразитији пример. Почетак плача је сличан повратку блудног сина. Он свог делатеља испуњава стидом и нагони да говори исте речи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк. 15, 21). Његов, пак, крај је сличан сусрету и загрљају небеског Оца. Удостојивши их се по богатству неизрециве штедрости, син се испуњава радошћу и смелошћу, те прима и даје целив, улази у дом заједно са Оцем и обедује са Њим, осећајући небеску радост.

45. Дођите са блаженим сиромаштвом духа и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Богом нашим (Пс. 94, 6), како бисмо омили раније грехе, учинивши себе непокретнима на зло, удостојивши се причешћа Духа Утешитеља и остајући Њиме утешавани. Њему нека је слава са Беспочетним Оцем и Јединородним Сином сада и увек и у векове векова. Амин.

  ДЕСЕТОСЛОВ ХРИШЋАНСКОГ ЗАКОНА

 1. Господ Бог твој је један (Пон. 6, 4) у Оцу и

Сину и Светоме Духу познат: у Оцу нерођеном, у Сину рођеном безвремено и бестрасно као Слову, које се, помазавши собом оно што је од нас примио, именовало Христом и у Духу Светом, такође из Оца, премда не рођеном, него исходећем. Он је једини Бог и истинити Бог у Три Ипостаси, један Господ по природи, вољи, слави, дејству и свим својствима Божанства нераздељиви.

2. Њега јединога љуби и Њему јединоме послужи свом помишљу својом, свим срцем својим, свом снагом својом и нека Његове речи и Његове заповести буду у срцу твоме како би их чинио, поучавао се у њима, говорио о њима седећи у дому, идући путем и лежући и устајући (Пон. 10, 12). Свагда се сећај Господа Бога твога и Њега јединог се бој. Никада га не заборављај, нити заповести Његове. И Он ће ти дати силу да твориш вољу Његову. Јер, Он од тебе тражи једино да га се бојиш, да га љубиш и да ходиш по свим путевима Његовим (Пон. 10, 12).

3. Он је хвала твоја, Он је и Бог твој. Немој се без мере дивити бестрашћу и невидљивости надсветских анђела, нити крајњем лукавству сила које су отпале оданде, њиховој подмуклости и злобности, [те намери] да нас варају. Немој се усудити да помислиш да они имају нешто равно Богу. Немој се загледати у величину неба и многообразност његовог кретања, ни на бљесак сунца, ни на светлост месеца, ни на сијање других звезда, на пригодност ваздуха за дисање и на велику корист мора и земље. Бој се да нешто из реченог себи учиниш богом. Јер, Њему

све служи као Његова творевина, Његовом речју из небића у биће призвана. Јер, Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 32, 9).

4. Њега јединога слави, Њему се јединоме прилепљуј љубављу, Њему се кај даноноћно због вољних и невољних грехова својих. Јер, Он је милосрдан... и милостив, дуготрпељив и многомилостив (Пс. 85, 15), вечни Доброчинитељ, који је обећао да дарује бескрајно Царство небеско, безбрижан и бесмртан живот, светлост невечерњу на сладост онима који Га поштују и љубе, који му се поклањају и чувају Његове заповести. Међутим, Он је и Бог ревнитељ, Судија праведни и страшни Осветник, који узвраћа онима који га не поштују, који му се не покоравају и који остављају Његове заповести. Он је припремио муку вечну, таму најкрајњу, шкргут зуба, неуспављивог црва првом лукавом одступнику и онима које је прелестио и који га следе, оставивши свог Творца делима, речима и помислима.

5. Немој градити себи никаквог лика ни од онога што је горе на небу, ни доле на земљи, ни у води испод земље како би му служио и клањао се као Богу (Изл. 20, 4). Јер, све је творевина јединога Бога који је, у последње векове из девствене утробе примио тело, јавио се на земљи и поживео са људима. Пострадавши ради спасења људи, умревши и васкрсавши, Он се узнео на небо са телом и сео са десне стране величанства на висинама. Са телом ће Он опет доћи да суди живима и мртвима. Стога из љубави начини икону Онога ко се ради нас очовечио, те се преко ње сећај на Њега, преко

ње му се поклањај, преко ње узводи ум свој ка телу Спаситеља, достојном поклоњења, које седи у слави са десне стране Оца на небесима. На исти начин сачини и иконе светих и поклањај им се, премда не као боговима, што је забрањено, него ради сведочанства твог општења са њима, љубави и поштовања према њима. Свој ум узводи ка њима преко икона, као што је и Мојсије начинио иконе херувима и поставио их у Светињу над Светињама. Најзад, и сама Светиња над Светињама беше образ наднебеских ствари. И Светиња је носила образ целог света. Мојсије ју је назвао Светињом не да би славио твар, него Бога који је створио свет. Ни ти немој сматрати боговима иконе Господа Исуса Христа и светих, него се преко њих поклањај Ономе који нас је по образу своме спочетка створио. Потом је Он, по свом неизрецивом човекољубљу, благоизволео и сам да прими наш образ, по коме је и постао описив.

6. Поклањај се не само икони Христа Господа, него и образу Његовог Крста, који је знамење Његове победе над ђаволом и над читавом војском противничких сила. Стога они и трепте и беже када га виде изображеног. И пре појаве првообраза, он је био високо прослављен код пророка, пројављујући велика и дивна чуда. И при другом доласку Господа Исуса Христа, који ће доћи да суди живима и мртвима, Крст (на коме се распео) ће ићи пред Њим као страшно и велико знамење Његове силе и славе. Ти га слави сада како би тада са смелошћу могао да погледаш на њега и да би се прославио заједно са њим. Једнако се поклањај и иконама светих, с

обзиром да су се сараспели Христу, на свом лицу изображавајући крст и присећајући се њиховог стварног учешћа у страдањима Христовим. Подједнако поштуј и гробнице светих и остатке њихових моштију, будући да од њих није одступила благодат Божија као што од поклоњења достојног тела Христовог није одступало Божанство у време Његове животворне смрти. Чинећи речено и прослављајући оне који су прославили Бога и који су се кроз дела показали савршени у љубави Божијој, и тебе ће заједно са њима Бог прославити, те ћеш певати са Давидом: А мени су веома цењени пријатељи твоји, Боже (Пс. 138, 17).

7. Немој узимати имена Господа Бога свога узалуд (Изл. 10, 7), лажно се кунећи и заклињући ради нечег земаљског или из страха људског или из стида или ради сопствене користи. Кривоклетништво јесте одрицање од Бога. Стога немој журити да се заклињеш, већ на сваки начин избегавај заклетве. Плаши се да преко ње не упаднеш у кривоклетништво, које отуђује од Бога и [човека] убраја у безаконике. Напротив, буди истинит у свим речима својим, чиме ћеш им пружити тврдоћу заклетве. Можда ће се некада десити да се без велике потребе вежеш заклетвом. Упусти се у речено само уколико се ради о нечем што је саобразно са божанственим законом, с обзиром да ћеш поступити по закону. Ипак, кривицу што си несмотрено поступио очисти милостињом, молитвом, плачем и злопаћењем тела, умилостивљујући Христа, који је рекао: Не куните се никако (Мт. 5, 34). Уколико

се, пак, ради о нечем безаконом, пази да због (неразумне) заклетве не пређеш и на безаконо дело, како не би био судеоник пророкоубице Ирода. Оставивши, пак, безакону заклетву без испуњења, ти потом на себе наложи закон да се не кунеш и заклињеш без разбора, журећи да умилостивиш Бога још болније се користећи наведеним лекарствима.

8. Један дан у седмици (који се назива Господњим стога што је посвећен Господу, који је у њему васкрсао из мртвих и пружио предуверење и предуказање на опште васкрсење свих) светкуј (Изл. 20, 10-11) и немој обављати никакво свакодневно дело изузев неопходног. Свима који су под тобом и са тобом пружи одмор како би заједно са тобом славили Онога који нас је стекао својом смрћу и који је нашу природу саваскрсао у свом Васкрсењу. Сећај се будућег века и поучавај се у свим заповестима и наредбама Господњим. Испитуј самога себе да ли си преступио или запоставио нешто и исправи се у свему. Реченог дана посећуј храм Божији и буди на свим службама црквеним. Причешћуј се Светим 'Гелом и Крвљу Христовом и полажи почетак исправног живота. Обнављај се и припремај за примање будућих добара. Ради њих се земаљским добрима немој користити на зло, што уосталом важи и за остале дане. Да би био уз Бога у дан Господњи, остављај све осим онога што је неопходно, тј. без чега се не може живети. Имајући, дакле, Бога као место свог прибегавања, ти нећеш преступати заповести, него ћеш избећи распаљивање огња страсти и бреме греха. И ти ћеш светковати дан

суботни [тј. дан одмора], суботујући кроз избегавање зла. Са даном Господњим уподобљавај и велике установљене празнике, слично поступајући и од истог се уздржавајући.

9. Поштуј оца свога и мајку (Изл. 20, 12), с обзиром да те је преко њих Бог увео у живот. После Бога, они су виновници твог постојања. Стога их и ти после Бога поштуј и љуби, уколико је љубав према њима у складу са љубављу према Богу. Уколико, пак, није, удаљи се од њих. Уколико ти буду препрека, нарочито у стварима истинске и спасоносне вере (као неправославни), ти их не само напусти, већ их се и одрекни, као уосталом и свих других сличних. Јер, Христос Господ је рекао: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може бити мој ученик. И ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик (Лк. 14, 26-27). Ето како се треба односити према телесним очевима, пријатељима и браћи који ометају спасење. Оне, пак, који су једноверни и не ометају спасење треба поштовати и волети.

10. Уколико треба да поштујемо телесне очеве, утолико пре треба да поштујемо и волимо очеве који су нас родили по духу. Јер, они су твоје биће претворили у благобиће, саопштили ти светлост познања, научили те да очигледно будеш у истини, препородили те бањом препорода, положили у тебе наду на васкрсење и бесмртност, на бескрајно Царство и наслеђе и од недостојног те учинили достојним вечних добара, из земаљског - небеским, из временског - вечним, сином и учеником не човека, него

Богочовека Исуса Христа, који ти је дао дух усиновљења, као што је сам рекао: И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос (Мт. 23, 9-10). Ти треба својим духовним оцима да указујеш сваку част и љубав, с обзиром да се част која им се указује узноси ка Христу Господу и Духу Светоме, којим примисте Духа усиновљења (Рим. 8, 15) и ка Оцу небескоме,од кога свако очинство на небесима и на земљи има своје име (Еф. 3, 15). Постарај се да за читав живот имаш духовног оца и да му откриваш сваки грех и сваку помисао, те да добијаш отпуштење и лекарство. Јер, њима је дато да свезују и раздрешују душе. Све што они свежу на земљу биће свезано на небесима, и све што раздреше на земљи биће раздрешено на небесима (Мт. 18, 18). Речену благодат и власт они су добили од Христа. Стога им се повинуј и немој им противречити како не би изазвао погибао душе своје. Онај ко противречи телесним родитељима у ономе што закон Божији не забрањује по закону бива предан на смрт. Утолико пре ће онај ко противречи духовним оцима из себе изагнати Духа Божијег и погубити душу своју. Стога се саветуј са својим духовним оцима и слушај их до краја како би се спасла душа твоја и како би наследила вечна и нетрулежна добра.

11. Немој чинити прељубу (Изл. 20, 14), како уместо Христовог уда не би био уд блуднице (1. Кор. 6, 16) и како не би био одсечен од Божанственог тела и бачен у геену.

12. Кћи свештеника се по закону спаљује уколико се оскрнави блудом (Лев. 21, 9), будући да је осрамотила оца. Утолико пре ће бити осуђен на вечне муке онај ко је оскрнавио Тело Христово на сличан начин.

13. Уколико не претпоставиш девственост и ниси дао завет Богу, ти треба да у Господу узмеш једну закониту жену, те да са њом једном живиш, као свој сопствени сасуд држећи је у светињи и од свих других се свим силама уздржавајући. Ти ћеш потпуно моћи да се од њих уздржиш уколико се будеш чувао од неумесног општења са њима, уколико се не наслађујеш блудним речима и слушањем, уколико и сам поглед телесни и душевни будеш одвраћао од њих према могућностима и уколико се навикнеш да се са знатижељом не загледаш у лепоту лица. Јер, сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт. 5, 28). И он је нечист пред Христом, који гледа у срце. Од реченога кукавни упада и у срамна телесна дела, тј. не само у блуд, прељубу и друге природне грехе, већ и у свакакве неприродне неприличности. Одсецајући, пак, од себе горке корене, ти нећеш доносити смртоносне плодове, већ ћеш принети плод чистоте и светости, која је у њој и без које нико неће видети Господа (Јев. 12, 14).

14. Немој убити (Изл. 20, 13) како се не би лишио усиновљења Ономе ко оживљује мртве и како својим делима не био постао син исконског човекоубице. Убиство произилази од удараца, ударци од увреда и свађе, увреде од гнева, а гнев од штете или повреде, или ударца, или

увреде, које нам други чине. Стога је Христос и рекао: Ономе који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу(Лк. 6, 29). Ономе ко те удари немој узвратити ударцем и ономе ко те увреди - увредом. На речени начин ћеш и себе и онога ко те је повредио избавити од греха убиства. И ти ћеш добити опроштај онога што си згрешио пред Богом, с обзиром да је речено: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк. 6, 37). Онај, пак, ко те је увредио и ко ти је учинио зло добиће казну, тј. вечну муку. Јер, онај ко каже брату своме: "Будало", биће крив паклу огњеноме (Мт. 5, 22), рекао је Христос. Уколико са кореном можеш да истргнеш зло и у душу уселиш блажену кротост, узнеси славу Христу, Наставнику и Сачинитељу врлина, без кога, као што смо научени, не можемо да учинимо ништа добро. Уколико, пак, не можеш да останеш негневљив, прекори себе када се разгневиш и покај се пред Богом и пред оним ко је од тебе чуо или претрпео нешто зло. Јер, онај ко се покаје у почетку греха неће доћи до његовог краја. И онај ко не тугује због малих грехова, свакако ће преко њих упасти и у велике (Сир. 19, 1).

15. Немој красти (Изл. 20, 15) како те Онај ко зна сакривено (Дан. 13, 42) не би предао на вишеструке казне, с обзиром да га презиреш. Боље је, напротив, да и оно што имаш тајно дајеш потребитима како би од Бога, који види тајно, добио стоструко више и живот вечни у будућем веку.

16. Немој сведочити лажно против ближњега свога (Изл. 20, 16) како се не би уподобио ономе ко је у почетку оклеветао Бога пред Евом и како

не био проклет као он. Боље је да сакријеш пад ближњега свога, уколико другима не би учинио штету, како се не би уподобио Хаму, већ Симу и Јафету и удостојио се благослова.

17. Немој пожелети ништа од онога што припада ближњему твоме, ни имања, ни новца, ни славе, нити ишта друго (Изл. 20, 16). Јер, жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15). Не желећи туђе, дакле, уздржи се и од отимања из лакомства. Боље и од свога поклањај сиромасима и према могућностима указуј милост потребитима, не одбијајући онога ко хоће да позајми од тебе. Уколико нађеш нешто што је изгубљено, сачувај га за власника, макар био и непријатељски према теби расположен. Јер, реченим ћеш га примирити са собом, добром победивши зло, као што наређује Христос.

18. Чувајући све речено свим својим снагама и живећи по реченим правилима, ти ћеш у своју душу сместити скривницу побожности и угодити Богу. И Бог ће те ублажити, као и они који су по Богу, те ћеш постати наследник вечних добара. Нека бисмо их се сви удостојили благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и поклоњење са Беспочетним Његовим Оцем и Свесветим, Благим и Животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

  

О СВЕШТЕНИМ ТИХОВАТЕЉИМА

 Питање њему:Добро си учинио[1] оче, што си на моју ствар

поменуо речи светих. Видећи како си разрешио моје сумње, ја сам се запрепастио због очевидности истине, премда сам се и прибојавао да се, као што сам говориш како се свака реч бори са речју, и твојим речима не нађе оповргавање. Међутим, ја сам престао да се бојим кад сам чуо да је само сведочанство добрих дела непоколебиво и кад сам схватио да свети говоре исто што и ти. И како онај ко им не верује може да очекује да му се верује? Зар он не одбацује и Бога светих, који је рекао апостолима: Ко се вас одриче... одриче (Лк. 10, 16) саму Истину? Зар се могу искатељи истине сагласити са њеним противником? Молим те, оче мој, послушај набрајање других ствари које сам чуо од оних који се читав живот баве јелинским образовањем и кажи шта сам мислиш о свему, поново додавши суђења светих. Они, дакле, говоре да рђаво чинимо што се старамо да ум свој закључамо унутар тела. Они говоре да је неупоредиво потребније и корисније да се сваковрсно простире изван тела. Они истовремено силно осуђују неке од наших, пишући против њих стога што почетницима саветују да гледају у себе и да кроз дисање унутра уводе свој ум. Они, пак, говоре да ум није одвојен од душе. Уколико, пак, није одвојен, већ сједињен са њом, како га опет уводити унутра? Они их још окривљују стога што наводно уче да Божанствену благодат треба усељавати кроз ноздрве. Ја, међутим, знам да је речено само

клевета (с обзиром да нисам чуо да било ко од наших говори нешто слично) и закључујем да су и други напади такође злобна клевета. Јер, они обично против људи измишљају оно што не постоји, док оно што постоји злобно изврћу. Ипак, ја те молим, оче мој, да ме научиш како и због чега са нарочитим старањем ми ум уводимо унутра, не сматрајући да је рђаво да га закључамо у телу.

 Његов одговор:Они који у тиховању пазе на себе имају

корист од држања ума унутар тела.1. Брате. Зар не чујеш како апостол говори да

су тела наша храм Светога Духа који је у нама (1. Кор. 6, 19), и опет да смо храм Божији (1. Кор. 3, 16), као што и Бог говори: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог (2. Кор. 6, 16). Зар ће неко од оних који имају ума сматрати неприличним усељавање ума у оно што се удостојило да постане станиште Бога? Како је и Бог на почетку уселио ум у тело? Зар је и Он лоше учинио? Сличне речи, брате, приличе јеретицима који говоре да је тело зло и да је творевина злог начела. Ми злом сматрамо пребивање ума у телесном мудровању, а не његово пребивање у телу. Јер, тело није зло. Стога свако ко се прилепљује животом уз Бога заједно са Давидом вапије: Ожедне тебе душа моја, колико пута теби (чезне) тело моје(Пс. 62, 2), и: Срце моје и тело моје обрадоваше се Богу Живоме (Пс. 83, 3), и са Исаијом: Утроба моја као гусле јечи и унутрашњост моју си обновио као стену (Ис. 16, 11), и: Ради твога страха примисмо

у утробу... Духа спасења твога... и нећемо пасти (Ис. 26, 18). Премда тело назива смрћу, говорећи: Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7, 24), апостол у ствари мисли на чулно и телесно мудровање. Примењујући речено на духовну [област], он га је исправно назвао телом, премда не једноставно телом, него телом смрти. Стога он нешто раније, показујући да не окривљује тело, већ греховно стремљење које је дошло као последица пада, говори: Ја сам... продан у ропство греху (Рим. 7, 14). Онај, пак, ко је продан, није роб по природи. И опет он говори: Јер, знам да добро не живи у мени, то јест, у телу моме (Рим. 7, 18). Видиш ли да он злом не назива тело, него оно што живи у њему. Стога зло није ум, него закон у удима нашим који се бори против закона ума нашега, и поробљава нас законом греха који је у удима нашим (Рим. 7, 23). Стога се ми противимо закону греха и изгонимо га из тела, усељавајући у њега ум као епископа (који све надзире и свиме управља). И он полаже закон свакој сили душе и сваком делу тела установљује оно што му приличи. Он чулима преписује шта и у којој мери треба да примају (што се у духовном закону назива уздржањем), страдални део душе настројава на најбоље расположење (чије име је љубав), а словесни део побољшава, одгонећи све што омета да се разум узноси ка Богу (што по духовном закону називамо трезвоумљем).

2. Онај ко уздржањем очисти своје тело, ко љубављу гнев и похоту учини поводом за врлину, а ум научи да са чистом молитвом стоји пред Богом, у ствари стиче и у себи види благодат

која је обећана онима са чистим срцем. Он може са Павлом да говори: Јер, Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима (2. Кор. 4, 6-7), тј. у телима. Дакле, да ли ћемо ми учинити нешто недостојно величини ума, уколико га будемо држали унутар тела? Нешто слично ће рећи само онај ко је потпуно недухован, имајући само људски ум, потпуно обнажен од Божанске благодати.

3. Наша душа је обдарена многим силама, док се телом, које оживљава, служи као оруђем. Којим се, пак, делом тела као оруђем у својој делатности служи њена сила коју називамо ум? Нико никада није помишљао да ум пребива у ноктима или трепавицама, у ноздрвама или образима. Јер, сви су сагласни да је он у нама. Људи се само не слажу у односу на унутрашњи део којим се он користи као оруђем. Једни га постављају у мозак као у неки узвишени престо, а неки му одређују престо у средишту срца. Са реченим смо и ми сагласни, појашњавајући да се словесна сила у срцу не налази закључана као у неком сасуду, с обзиром да није телесна, као што није ни изван њега, с обзиром да је сједињена са њим, већ се у њему налази као у свом оруђу, што нисмо научили од људи, већ од самог Саздатеља човека, који у Јеванђељу говори: Не погани човека оно што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека. Јер, из срца излазе зле помисли (Мт. 15, 11; 19). Слично говори и Макарије Велики: "Срце управља свим [телесним] деловима. И уколико благодат обузме сва

одељења, срце господари над свим помислима и удовима. Јер, у њему су ум и све душевне помисли". Дакле, срце је скривено станиште ума и први телесни део словесне силе.

4. Ми у нашем старању, дакле, да са трезвоумљем надзиремо нашу словесну силу и да њоме право управљамо и да је исправљамо можемо успети једино уколико унутра у срце (које је сместилиште помисли) саберемо ум, који је спољашњим чулима расејан. Стога и блажени Макарије након наведених речи говори: "У њему треба гледати да ли је благодат написала законе духа". Где - у њему? У главном [телесном] делу, на престолу благодати, где је ум и све душевне помисли, тј. у срцу.

5. Видиш ли како је неопходно да они који су намерни да пазе на себе у тиховању свој ум враћају и закључавају у тело, понајвише у ономе што је најунутарњије тело у телу, што називамо срцем. По псалмопојцу, сва је слава кћери Цареве унутра (Пс. 44, 14). Зашто бисмо је ми онда тражили негде напољу? Апостол [каже]: Посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава, Оче(Гал. 4, 6). Како онда да се ми у срцу не молимо са Духом? По речи Господа, пророка и апостола: Царство Божије унутра је у нама (Лк. 17, 21). Зар неће и онај ко се усрдно стара да ум изагна из себе уједно бити и изван Царства небеског?

6. Онај, дакле, ко хоће да се супротстави греху, да стекне врлину и да се удостоји венца за врлински подвиг или да обрете залог реченог венца, тј. духовно чуло, свакако мора ум да врати у тело или унутар себе. Постављати ум

изван самог тела, а не изван телесног мудровања како би стицао умозрења јесте врхунац јелинске [незнабожачке] заблуде, корен и извор њиховог зломислија, проналазак демона, мајка незнања и кћи неразумности. Стога они који, по наговору демона, говоре нешто слично, у ствари иступају из себе не схватајући шта говоре. Ми, пак, ум уводимо не само унутар тела и срца, него и унутар самих себе.

7. Нису ли стога достојни осуде они који говоре да ум није одвојен од душе, већ сједињен са њом, услед чега не може опет да се уводи унутра? Изгледа да они не знају да је једно природа ума, а друго - његова делатност. Или, можда и знају, али су произвољно стали на страну варалица, тј. на складу речи градећи варљиве софизме. Не примајући једноставност духовног учења они, по светом Василију Великом, увежбани у дијалектичким противречностима, преко супротности лажноназванога знања и софистичке убедљивости изврћу силу истине. Слични и морају да буду они који нису духовни, али себи дају слободу да расуђују и уче о духовноме. Њима, међутим, није непознато да са умом није као са оком, које види остале видљиве ствари, али не и само себе. Он се, наиме, устремљује на посматрање других ствари (што велики Дионисије назива управним кретањем ума), а потом се враћа у себе, дејствујући обратним кретањем према себи, самог себе гледајући (што исти отац назива кружним кретањем).

8. Штавише, дејство ума у коме понекад бива изнад себе, сједињујући се са Богом, у ствари је

за њега најбоље и њему најсвојственије. Видиш ли, говори свети Василије Велики, (до чега узлази) ум који се не расејава у спољашњим стварима. (Онај, пак, ко узлази има потребу да се врати. Стога он говори) да се враћа у себе, од себе се узносећи Богу незаблудивим путем. Свети Дионисије, незаблудиви зритељ духовних ствари, каже да ум у реченом свом кретању не може да упадне у неку заблуду. Отац прелести, обмане и заблуде, који свагда жели човека да одвоји од реченог пута и да га наведе на онај који садржи и његове прелести, никада до сада, колико нам је познато, није налазио себи помоћника који би се постарао да [наочиглед] добрим речима привуче њему. Сада је, пак, изгледа, нашао себи сараднике који, као што си сам рекао, слажу речи које приводе њему, покушавајући све да убеде да је за време молитве много боље држати ум изван тела, чак и онима који су изабрали тиховатељски живот, не стидећи се ни Јована, који нам је оставио "Лествицу", која узводи на небо и који је одређено и одлучно рекао да је "тиховатељ онај ко бестелесну природу (душу) настоји да задржи у пределима телесног дома" (Слово 27,6). У складу са њим учили су нас и сви наши духовни оци. И како ћемо ум усредсредити у самом себи уколико га не закључамо унутар тела?

9. Видиш, брате, да не само духовно, него и уопште људски расуђујући, по неопходности мора да се призна да су они који су желели да припадају самима себи и да заиста по унутрашњем човеку буду монаси, уводили ум унутар тела и држали га у њему. Ни почетнике

није неумесно учити да пазе на себе и да навикавају да кроз дисање свој ум уводе унутра. Јер, онога ко још није умозритељ, нико од добромислећих неће одвајати од извесних начина за увођење ума у себе самог. Код оних који су недавно ступили на речени подвиг ум, премда га сабирају унутра, ипак често одскакује напоље. Стога они морају често да га опет враћају унутра. Не навикавши се, пак, он опет исклизава као врло покретан и тешко задржив пажњом на умозрењу јединога. Стога неки саветују да се уздржавају од брзог дисања, унеколико га задржавајући, како би заједно са дисањем и ум задржали у себи све док се, уз помоћ Божију, не навикну и приуче га да не скреће на оно што га окружује и да се не меша са њим, поставши силан да се усредсреди на једно. (Задржавање дисања), уосталом, као што свако може да види, следи само по себи по пажњи ума (или га прати), будући да се при усиљеном размишљању о нечему дух (дисање) не узима и избацује брзо, нарочито код тиховатеља душом и телом. Суботујући, [тихујући] духовно и почивајући од свих дела својих, колико је умесно, они успоравају разноврсна кретања душевних сила, нарочито у области познања, чулног опажања и уопште сваког кретања тела које стоји у нашој власти.

10. Речено је својствено онима који су напредовали у тиховању. Јер, уколико душа савршено уђе у саму себе, речено долази само по себи по нужности, без труда и нарочитог старања. Почетницима се, пак, ништа од реченога не даје без напорног труда. Трпљење

само по себи иде иза љубави. Јер, љубав... све трпи (1. Кор. 13, 7). Ипак, ми се са самопринуђавањем учимо да добро вршимо дело трпљења, како бисмо достигли љубав. Они који су испитали речено дело смеју се онима који, премда нису испитали, пишу супротне уставе. Јер, реченим стварима не учи реч, него делатни труд, и опит од труда, који доноси корисне плодове, удаљујући се од бесплодних речи људи који воле препирке и који воле да се истичу.

11. Неко од великих учитеља говори да се по преступу (паду) унутрашњи човек обично саглашава са спољашњим (са спољашњим положајима и покретима). Стога треба прихватити [и мишљење] да ономе ко се стара да свој ум окрене у себе самог веома помаже окретање унутра и установљење у грудима властитих очију, уз избегавање њиховог лутања тамо-амо. Уколико се очи обрате спољашњости, ум се расејава по стварима које се виде. Уколико се, пак, врате назад, оне ће природно унутра повући и ум онога који се напреже да му да обратно кретање, сабравши га из спољашњости у унутрашњост.

12. Мојсије говори: Пази на себе да не буде тајна реч безакоња у срцу твоме (Пон. 15, 9). Пази на себе, тј. на целог себе, а не да пазиш на нешто од свога, а да на друго своје не пазиш. Пази на све. Чиме, пак, треба да пазиш? Наравно, умом. Јер, ничим другим се не може пазити на целог себе. Стога њега постави за чувара душе и тела. Њиме ћеш се лако избавити од злих страсти телесних и душевних. Дакле, стој сам пред собом, самог себе подстичи, самог себе

надзири, или боље - чувај, посматрај и разматрај. И необуздано тело ћеш потчинити духу, те у срцу твом никада неће бити тајне речи безакоња.

13. Уколико дух владаоца, тј. злих духова и страсти, наиђе на тебе, говори проповедник, немој оставити место своје (Проп. 10, 4), тј. ни један део своје душе и ни један уд свога тела без надзора. И ти ћеш победити и духове који ниско искушавају, са смелошћу и без испитивања се супротстављајући и онима који испитују срца и утробе, претходно се сам испитавши. Свети апостол Павле говори: Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени (1. Кор. 11, 31). Окусивши блажено осећање светог Давида (о свудаприсутности Божијој: Куда ћу поћи...) и сам ћеш рећи Богу: Јер, тама се неће помрачити од тебе, и ноћ ће се као дан просветлити... Јер, ти си створио бубреге моје (Пс. 138, 12; 13). Он као да каже да ће сву желатељну силу своје душе учинити Његовом. И уколико се у телу нађе нека искра жеље, и она ће узлетети ка Њему, привиће се уз Њега и прилепиће се за Њега. Код оних који су предани чулним и пропадљивим уживањима жеља душе се у потпуности предаје телу, услед чега у целини бивају тело. И Дух Божији неће пребивати у њима (Пост. 6, 3). Слично и код оних који су ум свој устремили Богу и душу привикли на жељу за Божанственим и тело постаје настројено да се узвисује и окуша божанствено општење. И тело, дакле, постаје посед и дом Божији, преставши да у себи има живо непријатељство према Богу и дажели против Духа (Рим. 8, 7; Гал. 5, 17).

14. Које место је погодније за духа који нас ниско напада - тело или ум? Није ли тело у коме, по речима апостола, ништа добро не живи (Рим. 7, 18) све док човек не прими закон Духа живота(Рим. 8, 2). Њега не треба остављати без пажње. Иначе, како ће бити наше? Како ћемо га задржати? Како ћемо одбити нападе на њега лукавог уколико и спољашњим начинима не научимо да пазимо на себе (нарочито уколико сазнамо како да се супротстављамо духовима злобе)? Ја не говорим само о почетницима, с обзиром да је и међу савршенима било оних који су се користили сличним начинима за време молитве, те били услишени Богом, чак и пре Христа, тј. пре Његовог доласка код нас. И сам Илија, савршен у боговиђењу, сави се на земљу и положи лице своје међу колена своја (З. Цар. 17, 42), те сабра ум свој у себе и приступи Богу, прекративши вишегодишњу сушу.

15. Они од којих си чуо супротне ствари, брате, изгледа да болују од фарисејске болести, с обзиром да неће да надзиру и чисте чашу изнутра (Мт. 23, 26), тј. срце своје. Они се не слажу са отачким предањем, већ покушавају сами по себи да председавају пред свима као нови учитељи. Они не допуштају смирени спољашњи положај за време молитве, који је имао оправдани цариник, и друге убеђујући да га избегавају на молитви. Господ у Јеванђељу говори: А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу (Лк. 18, 13). Њега у спољашњем положају подражавају они који пазе на себе у време молитве. Њих називају омфалопсихима (тј. онима којима је душа у

пупку), подсмевајући им се и лажно их оптужујући. Јер, ко од њих каже да је душа у пупку? И они показују да су очигледни злобни клеветници, исмевачи људи достојних похвале, а не исправљачи заблуделих. Они не пишу ради истине, него из сујете. Они не привлаче трезвоумљу, већ удаљују од њега. Јер, они се на сваки начин труде да због спољашњег начина (који се употребљава), унизе само дело и оне који су му привржени. Они су и онога ко је рекао: Закон је твој у утроби мојој (Пс. 39, 9), и онога ко је рекао Богу: Утроба моја јечи као гусле и унутрашњост моју си као стену обновио (Ис. 16, 11) спремни да назову килиопсихима (тј. онима којима је душа у утроби). Уопште, они унижавају све који телесним положајем и покретима изображавају оно мислено, божанствено и духовно. Међутим, њима они ниуколико не чине штету, већ напротив, постају виновници њиховог блаженства и умножавања венаца на небесима. Сами ће, пак, остати изван свештених завеса, не удостојивши се да угледају чак ни сенку истине. Чак се треба бојати да ће се подвргнути и вечној казни стога што су не само напустили свете, већ их и речима нападали.

16. Живот Симеона Новог Богослова ти свакако познајеш. Он је био диван за све и прославио се натприродним чудима. Онај ко његове списе назове списима живота неће бити далеко од истине. Ти познајеш и преподобног Никифора, који је много година провео у тишини и тиховању, да би се потом населио у најпустија места Свете Горе. Он је на себе узео труд да из речи светих отаца извуче и нама преда правило

свештеног трезвоумља. У њему се за оне који желе јасно излаже дело трезвоумља, против кога, као што кажеш, неки устају.

17. И зашто бих приводио древне оце? Мужеви, који су нешто пре нас живели и потврђени и засведочени Духом Светим, све речено су нам усмено предали: истински богослов, верни зритељ истине Божијих тајни, Теолипт - достојни предстојатељ Филаделфијске Цркве, из које, као из светилника, просвећује читав свет, Атанасије, који је много година украшавао патријаршијски престо и чију је гробницу са моштима успоштовао Бог, Нил из Италије, ревнитељ Нила Великог, Селиот и Илија, који ниуколико не заостају за њим, Гаврило и Атанасије, који су се удостојили пророчког дара. Сви они и многи други пре њих и после њих похваљују речено предање и оне који желе убеђују да га прихвате, премда нови учитељи тиховања, који нису ни траг његов видели, учећи (или боље рећи брбљајући) на основу својих смишљања, а не на основу опита, покушавају да га унизе и одбаце, не причињавајући онима који их слушају никакву корист. Ми смо, пак, лично разговарали са некима од наведених светих, имајући их као учитеље. И како бисмо смели оне који су опитом и благодаћу научени да не рачунамо ни у шта, претпостављајући им оне који се из надмености усуђују да уче, састављајући лукаве речи?

18. И ти се одвоји од њих, разумно са Давидом говорећи себи: Благослови, душо моја, Господа, и све што је у мени име свето Његово (Пс. 102, 1). И предајући се на послушност као ученик оцима,

слушај како упорно саветују да свагда ум уводимо унутра и унутра га задржавамо.

  

О МОЛИТВИ И ЧИСТОТИ СРЦА

 1. Бог је сама благост, милосрђе и бездан

благовољења. Онај ко ступи у јединство са Њим свакако ће се удостојити Његовог милосрђа. Са Њим се човек сједињује кроз стицање богоподобних врлина према могућностима и богоопштећом молитвом и мољењем. Општење преко богоподобних врлина марљивог ревнитеља чини способним за примање божанственог сједињења, премда га не изазива. Тек силна молитва која свештенодејствује чини да се човек пружа према Богу и сједињује са Њим, будући по природи свеза словесне твари са њеним Саздатељем, наравно уколико њено дејство кроз топло умилење и скрушеност превазиђе страсти и страсне помисли. Јер, све док је страстан, ум не може да се сједини са Богом. И све док је страстан, он се не удостојава милости Божије, иако се моли. Уколико, пак, одбацује страсне помисли, утолико поприма плач и скрушеност. Саобразно са скрушеношћу и умилењем, он се удостојава и милостиве утехе. Дуго пребивајући у реченим осећањима са смирењем, он најзад преустројава страдалну силу душе.

2. Уколико бива тројичан, јединични ум, пребивајући јединичан, постаје сједињен са Богоначелном Тројичном Јединицом, затварајући сваки улазак за прелести, погрешке и заблуде и

уздижући се изнад тела, света и светодршца. Избегавши њихове замке, он свецело пребива у себи и у Богу, осећајући духовну радост која извире изнутра. Јединични ум је тројичан, пребивајући један у враћању себи самоме и у усхођењу кроз себе Богу. Враћање ума себи јесте чување себе, а усхођење Богу се врши молитвом. И онај ко пребива у сабраности ума и у пружању ка Богу, кроз силно самопринуђавање притешњујући брзопроточност својих мисли, мислено се приближава Богу, сусреће неизрециво, окуша од будућег века и духовним осећањем познаје да је благ Господ, по речима псалмопојца: Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33, 8). Поставити ум у стање тројичности како би, остајући један исти, и чувао и био чуван и вршио молитву, није тешко. Међутим, крајње је тешко дуго време пребивати у реченом стању, које порађа нешто неизрециво. Труд над сваком другом врлином је мали и веома подношљив у односу на речено. Стога многи, напуштајући тесноту молитвене врлине, не добијају широке дарове. Они, пак, који трпе речено удостојавају се божанственог заступништва, које им даје силу да лако све предузимају и подносе, са задовољством се пружајући на предстојеће. За њих тешко постаје лако. Њиховој природи се саопштава анђелска сила којом врше оно што је изнад природе, по речи пророка: Они који трпе Господа доживљавају промену крепости, окриљавају се као орлови, трче и не замарају се, ходе и не трпе глад (Ис. 40, 31).

3. Умом се назива и дејство ума, које се

састоји из мисли и разумевања. Ум је и сила која их производи, која се у Писму још назива срце. По реченој сили ума, која је најважнија наша сила, душа у нама јесте словесна [смислена]. Код оних који упражњавају молитву, првенствено једнословну, дејство ума се састоји у помислима и лако се чисти. А душа која их порађа не може да се очисти уколико се и све друге њене силе не чисте. Јер, душа је нешто јединствено, премда има много сила. И она се читава прља уколико се у било коју њену силу прокраде зло. Оне, наиме, због јединства душе, све стоје у општењу са њом. Свака од сила пројављује различито дејство. Стога је могуће да посебном пажњом и марљивошћу неко од дејстава привремено буде чисто. Међутим, из реченога не треба закључити да је и сва сила чиста. Јер, стојећи у општењу са другима, она може да је више нечиста, неголи чиста. Стога онај ко је властитом пажњом и марљивошћу за време молитве пројавио чисто дејство ума и умерено се просветио светлошћу познања или умним озарењем (умозрењем) у ствари прелешћује себе уколико се сматра чистим, будући да упада у лаж и самомнењем широко отвара врата ономе ко свагда покушава да нас обмане. Уколико се, пак, знајући нечистоту свог срца, не узнесе умереном или случајном чистотом, он ће, уз помоћ ње, јасније видети душевну нечистоту и других сила, те напредовати у смирењу, додавати плач и скрушеност и тражити сврсисходни лек за сваку душевну силу. Он ће делањем чистити свој делатни део, познањем - познајни и молитвом - умозритељни, достижући истинску, савршену и

чврсто укорењену чистоту срца и ума, која се никада не може стећи без савршенства у делању, постојаности у скрушености, без умозрења и молитве у умозрењу.

  

СВЕТОГОРСКА СВЕСКА У ОДБРАНУ СВЕШТЕНИХ ТИХОВАТЕЉА

(Онима који по свом неискуству и непокорности светим [оцима] одбацују

тајинствена дејства Духа, која на надсловесан начин дејствују у онима који живе духовно, и пројављују се делима, не

доказујући се речима)

 Догме које су сада већ саопштене и познате

свима и проповедају се јавно, беху тајне Мојсијевог закона, које су једино пророци предвиђали, будући надахњивани Духом. Обећана добра светима у будућем веку јесу тајне јеванђелског живота, које сада делимично бивају видљиве и дају се као обручење само онима који су Духом удостојени да их виде. Међутим, уколико у оно време није радо слушао пророке како говоре о савечном и превечном Слову и Духу Божијем, неки Јудејац је могао затворити уши своје, верујући да слуша речи које су забрањене за благочастиву веру и које су опречне проповеди која је учила благочастиве: "Господ Бог твој је један Господ". Слично се може и сада некоме десити, уколико не буде благочастиво слушао тајне Духа, које су познате само онима који су се врлином очистили. Касније

остварење ондашњих пророштава показало је да су тадашње тајне сагласне са онима које су се откриле и у које сада верујемо: Отац и Син и Свети Дух, Триипостасно Божанство, једна проста, несложена, нестворена, невидљива, умом необухватљива природа. Слично и када се у одређеном времену буде открио будући век по неизрецивом пројављивању једнога Бога, који има Три савршене Личности, [Ипостаси], пројавиће се тајне које су по свему сагласне са објављеним. Треба обратити пажњу да је догма о Три Ипостаси Божанства касније била објављена до крајева земље, никако не поричући схватање једнога Бога. Па ипак, она је код оних пророка била тачно позната и пре збивања ствари. Њу су лако прихватили они који су били убеђени речима пророка. На сличан начин ни ми не пренебрегавамо догме свог хришћанског исповедања, ни оне које се јавно проповедају, ни оне које се тајинствено достојнима откривају Духом. Једни их не пренебрегавају јер су посвећени у њих својим искуством, одрекавши се новца и људске славе и злих телесних уживања ради јеванђелског живота. Они су, штавише, своје одрицање потврдили покоравањем онима који су узнапредовали у узрасту у Христу. Пошто су се успокојили у себи и у Богу и тиховањем и искреном молитвом избавили од сваког старања, они су превазишли себе и сјединили се са Богом. Тајинственим надумним сједињењем са Њим, они су се посветили у надумне тајне. Други су их, опет, научили кроз поштовање, веру и љубав према њима. И ми, чувши великог Дионисија, у његовој Другој посланици Гају, како боготворећу

благодат Божију назива Божанством, Богоначелством и Доброначелством, закључујемо да је Бог (који је дарује достојнима) изнад "Божанства" (боготвореће благодати). Ипак, Бог не потпада под умножавање, нити било ко говори о два Божанства. Напротив, боготворећа благодат Божија, како изражава божанствени Максим, пишући о Мелхиседеку, јесте нестворена и увекпостојећа, произилазећи из вечног Бога. Он је на многим другим местима назива нерођеном и уипостасњеном светлошћу, која се појављује достојнима, тј. пошто је постану достојни. Она, наравно, не постаје тек тада. Њу исти светитељ назива светлошћу наднеизрециве славе и чистотом анђела, док је Велики Макарије назива храном бестелесних, славом Божанске природе, красотом будућег века, Божанском и небеском светлошћу, неизрецивом и умном светлошћу, обручењем Светога Духа, светим уљем радости.

Онај ко, дакле, прибраја Месалијанцима и назива двобошцима оне који боготворећу благодат Божију називају нествореном и нерођеном и уипостасњеном (уколико сличан постоји), нека зна да се противи светима Божијим, те да се избацује из удела спасених и отпада од једног и јединог по природи Бога светих, уколико се не преуми (покаје). Онај, пак, ко верује и покорава се и саглашава се са светима и не оправдава се, налазећи изговоре за грехе, али не познаје начин тајне, премда и не одбацује оно што се јавно говори, нека не сматра недостојним да тражи и учи од оних који знају. Јер, он ће научити да нема ничег недоследног у

божанственим речима и стварима, нарочито у најтемељнијем, без којих ни на који начин ништа не може да постоји, нити уопште никаква богодолична тајна.

Онај ко сматра да се савршено јединство са Богом збива само подражавањем и општењем са Њим, без боготвореће благодати Духа, као што се иначе збива између људи који имају исте навике и узајамно се воле, те онај ко боготворећу благодат Божију сматра својством словесне природе, која се стиче само подражавањем, а не натприродним озарењем и неизрецивим Божанским дејством, које достојни виде невидљиво и несместиво умују, нека зна да је, и не знајући, упао у месалијанску заблуду. Јер, уколико обожење бива по природној сили и уколико се смешта у природне оквире било би нужно да онај ко се обожује постаје бог по природи. Нека, дакле, он не покушава да своју заблуду припоји онима који стамено стоје, изазивајући прљавштину на неукаљанима у вери. Напротив, нека одложи своје размишљање и нека научи од прекаљених, или од њихових ученика, да је благодат Божанства сасвим несместива и да не постоји никаква сила у природи која би могла да је прими, будући да више не би била благодат, већ пројављивање дејства једне природне силе. Обожење, наиме, не би било ништа преславно уколико би се збивало силом која је пријемчива за обожење, с обзиром да би оправдано било дело природе, а не дар Божији. И онај ко се обожује могао би да буде бог по природи и да дословно носи речено име. Јер, природна сила бића није ништа друго

до неприкосновени покрет природе ка дејству. Како, међутим, обожење изводи обожаваног из њега самог, уколико се само садржи унутар граница природе, ја не могу да схватим. Дакле, благодат обожења је изнад природе, и врлина и познања. Све речено је, по светом Максиму, бескрајно ниже од ње. Јер, сва врлина и подражавање Богу које можемо да постигнемо, чини врлинског човека подобним за божанско сједињење. Благодат, међутим, савршава само неизрециво сједињење. Њоме читав Бог прожима читаве достојне људе, и читави свети целовито прожимају читавог Бога, узимајући читавог Бога на своје место и задобијајући самог Бога као награду за успињање ка Њему. Он се сједињује са њима као са својим удовима, на начин на који је душа испреплетена са телом, будући да их је сам удостојио да буду у Њему.

Онај ко тврди да су Месалијанци они који говоре да ум столује у срцу или мозгу, нека зна да се зло супротставља светима. Јер, Атанасије Велики вели да је словесни део душе у мозгу, док Макарије Велики вели да се дејство ума одвија у срцу. Сагласни са њима су готово сви свети. Речи божанственог Григорија Ниског да ум као бестелесан није ни унутар, ни изван тела, нису опречне мишљењу наведених светитеља. Они веле да је ум унутар тела, с обзиром да је сједињен са њиме. Образлажући садржај другачије, они се незнатно разликују од њега. Јер, ни онај ко говори да се Божанство, као бестелесно, не налази ни на каквом месту, уопште се не супротставља ономе ко говори да се некада Слово Божије настанило у девичанску

и свенепорочну материцу, по неизрецивом човекољубљу надмислено сједињен са људском природом.

Онај ко назива привиђењем и символом светлост која је заблистала око ученика на гори Тавору, тј. да настаје и нестаје, те да не постоји по себи и да није изнад сваког схватања, већ да је дејство ниже од схватања, у ствари јасно противречи ставу светих. Јер, свети је и у свештеним песмама, и у својим списима називају неизрецивом, нествореном, вечном, невременом, неприступном, изобилном, бескрајном, безграничном, несагледивом и анђелима и људима, првообразом и неизмењивом красотом, славом Божијом, славом Христовом, славом Духа, зраком Божанства и слично. Тело Христово се прославило од тренутка када га је узео на себе и слава Божанства постала је слава тела. Међутим, слава је била невидљива у видљивом телу за оне који не могу да сместе оно што је и анђелима несагледиво. Он се, дакле, преображава, уопште не узимајући нешто што није било, нити претварајући се у нешто што није било, већ објављујући ученицима оно што је истински било, отварајући им очи и од слепих учинивши их кадрима да виде. Иако је остао исти, Он је ученицима изгледао другачији него што је раније изгледао. Јер, Он је истинска светлост, красота Божанске славе, која је у [реченом] тренутку заблистала као сунце. Нејасна је [описана] слика, али је немогуће без недостатка описати нестворено у творевини.

Онај ко говори да је само суштина Божија нестворена, а не и Његова вечна дејства (јер је

наводно од њих узвишенији, будући да дејствује све што се дејствује), нека чује шта каже свети Максим: "Све што је бесмртно, па и сама светлост, и све што је врлинско, па и сама врлина, и све што је добро, па и сама доброта, и сва бића, па и само биће, очигледно су дела Божија. Међутим, прве [ствари] имају временски почетак постојања, с обзиром да некада нису постојале, док друге немају временски почетак, будући да не постоји време када није било врлине, доброте, светлости, бесмртности". И опет: "Доброта и све што се обухвата појмом доброте, и уопште сваки живот и бесмртност и једноставност и стаменост и неограниченост и све што се сматра повезаним са суштином Божијом, у ствари су дела Божија и немају временски почетак. Никада, рецимо, врлини није претходило непостојање, нити било чему од свега што смо навели, премда оно што учествује у њима има временски почетак. Јер, свака је врлина беспочетна и нема времена старијег од ње. Јер, једини њен вечни породитељ јесте Бог. И Бог је безброј пута бескрајно изнад свих бића, и оних у којима се узима учешће и оних која учествују". Нека он, дакле, учи из реченога да се не потчињавају времену ствари које су примиле постојање од Бога. Неке од њих су беспочетне, никако не нарушавајући појам једине по природи беспочетне и Тројичне Јединице и Њене натприродне једноставности. Потпуна недељивост Бога има као своју нејасну слику ум, који никако није сложен, изузев његових урођених поимања.

Онај ко не прихвата духовна стања која се

запечаћују од духовних дарова душе на телу оних који напредују по Богу, и назива бестрашћем својство умртвљења страдалног дела душе, али не и својство дејства ка узвишенијем, са свецелим одвраћањем од злих ствари и обраћањем да добрим, са одбацивањем злих својстава и стицањем добара, у ствари се својим ставом одриче и живота бића са телом у непропадљивом будућем веку. Уколико, дакле, и тело заједно са душом узме учешћа у неизрецивим добрима, засигурно ће учествовати и сада, по могућности, у благодати коју Бог дарује тајанствено и неизрециво уму који је очишћен. И оно ће, дакле, примити божанствене ствари, на начин, наравно, који му је прикладан, док ће се страдални део душе преобразити и осветити, не умртвљујући се, међутим, по својствима. Такође ће се освећивати расположења и деловања тела, будући да ће се већ остварити заједница душе и тела. Јер, по светом Дијадоху, ум оних који су се ослободили животних добара ради наде будућих добара, будући да се креће чило због безбрижности, осећа неизрециву божанствену доброту и предаје, сходно свом напредовању, и телу своје добро стање. И радост која се јавља у души и у телу јесте непогрешиви знак бесмртног живота.

Другу светлост опажа ум, а другу чуло. Чуло опажа чулну светлост, која чулне ствари показује као чулне. Умна светлост је знање које постоји у појмовима. Не схватају исту светлост вид и ум, све док свако од њих делује по сопственој природи и у природним условима. Међутим, уколико достојни буду посрећени да приме

духовну и натприродну благодат и силу, и чулом и умом ће видети оно што је изнад сваког чула и сваког ума "на начин који зна једино Бог и они који примају божанствена дејства" (да употребимо израз великог Григорија Богослова). Реченоме смо се научили изСветог Писма. Речено смо примили од отаца наших. Речено смо спознали својим малим искуством. Речено записа најчаснији између јеромонаха, брат наш господин Григорије, под насловом О свештеним тиховатељима. И ми речено потписасмо као тачно и сагласно предању светих, да би се уверили они који читају.

 Протос часних светогорских манастира,

јеромонах Исаак.Игуман часне, царске и свештене Лавре,

Теодосије јеромонах.Постојао је и потпис игумана Манастира

Ивирона, на њиховом језику.Игуман царског Манастира Ватопеда,

јеромонах Јоаникије.Постојао је и потпис игумана Српског

манастира на њиховом језику.Најмањи јеромонах Филотеј, сматрајући исто,

потписах.Најмањи јеромонах и духовник часног

Манастира Есфигмена, Амфилохије.Најмањи јеромонах и духовник Ватопеда,

Теодосије.Игуман Светог Манастира Кутлумуша,

Теостирикт јеромонах.

Грешни Герондије Марулис, члан сабора стараца часне Лавре, мислећи исто, потписах.

Најмањи монах Калистос Музалонски.Неугледни јеромонах Герасим, пошто видех и

прочитах што је истинољубиво и прихватих, потписах.

Неугледни старац и најмањи монах Мојсије, мислећи исто, потписах.

Најмањи и неугледни монах Григорије Страволангадски, наводни тиховатељ, размишљајући и сматрајући исто, потписах.

Старац и најмањи јеромонах Исаија из Скита Магула, мислећи исто, потписах.

Најмањи монах Марко Синаита.Најмањи монах Калистос из Скита Магула.Постојао је и потпис старца тиховатеља из

Сирије на његовом језику.Најмањи монах Софроније.Најмањи монах Јоасаф. Смирени епископ Јерисоса и Свете Горе, Јаков,

отхрањен светогорским и светоотачким предањима, и сведочећи да је, са изабраним Светогорцима који потписаше, сагласна и да потписује цела Света Гора, потписах и сам, саглашавајући се и запечаћујући. И заједно са свима допуњавам и следеће: онога ко се не слаже са светима, као што се ми слажемо и свети оци наши нешто пре нас, нећемо примити у општење.

  

 

  НАПОМЕНЕ:1.Свети Григорије Палама је написао три тријаде слова под називом: "О свештеним тиховатељима". У овој књизи се наводи друго слово прве тријаде. - Прим. прев.

 ПАТРИЈАРХ КАЛИСТОС КСАНТОПУЛОСИ ЊЕГОВ САПОДВИЖНИК, ИГЊАТИЈЕ

КСАНТОПУЛОС

Кратко сведочанство о њима

  Најсветији патријарх цариградски Калистос

Ксантопулос је живео у време Андроника Другог Палеолога (1360. године). Научивши се подвижништву код светог Григорија Синаита, чије опширно житије је касније написао, он је проводио подвижнички живот на Светој Гори Атонској, у Скиту Магула, који се налази у близини Манастира Филотеја. Живео је са својим тајником Марком читавих двадесет осам година. И са Игњатијем, такође Ксантопулом, беше веома близак, те се чинило да имају једну душу. Поставши потом патријарх и полазећи за Србију заједно са клиром ради измирења са гамошњом Црквом, он је пролазио кроз Свету Гору, где му је Максим Капсокаливит предсказао скори крај,

говорећи: "Овај старац више неће видети паству, будући да се иза њега већ чује надгробна песма: Блажени непорочни на путу [свом] (Пс. 118, 1)". Дошавши у Србију он је стварно трулежни живот заменио за нетрулежни.

Расуђујући о Исусовој молитви Симеон Солунски о реченој двојици великих подвижника говори следеће: "У наше дане су о овој молитви узвишено писали Духом покретани богоносни оци Калистос, патријарх Новог Рима, и једнодушни му саподвижник, преподобни Игњатије у књизи коју су богомудро саставили, излажући потпуно савршено познање о њој. Иако су били изданци Царског Града, они су оставили све и најпре девствено и монашки поживели у послушању (у обитељи), а затим удвоје нераздвојно проводили заиста небески подвижнички живот, једино у Христу пребивајући, како је сам Христос желео, молећи се за нас Оцу (Јн. 17, 11). Сачувавши у потпуности мир, који је свети Павле желео својим ученицима (Фил. 4, 7), они су мирно прешли у други живот, где поседују узвишени мир чисто сагледавајући Исуса, кога су савршено заволели и тражили, једино са Њим пребивајући и светлошћу Његовом ненаситно се наслађујући. Залог реченога они су још овде стекли, очистивши се кроз умозрење и делање и удостојивши се небеског просвећења, чији одблесак је био виђен на њиховим лицима као на лицу Стефана".

  

Уводне напомене

 Тиховање представља вид духовног живота

који је достојан поштовања и који је можда најузвишенији пут тајинственог савршенства у Христу и божанственог сједињења. Црква је украшена мноштвом светих, тиховатеља који су доспели до највиших нивоа савршенства. Њихово учење сажима божанствену љубав и нестворена блистања, која је у њиховим богоносним душама дејствовао "нествореносапорестонисатворац" Свети Дух. Међу светим тиховатељима, који су познали и "трпели" божанствене [ствари] налазе се и животом слични, једнодушни и благодаћу богоподобни Калистос и Игњатије

Ксантопули, из средине четрнаестог века, пореклом из истоименог византијског манастира. Они су до силног савршенства достигли на пољу тиховања. Први је потом био позван на цариградски трон, као Калистос Други, док је преподобни Игњатије до кончине свога живота остао прост јеромонах. Обојица су, пак, пуни Духа Светога, саставили богомудро дело које следи, о тиховању и разним стадијумима у напредовању по реду. Ради се о делу особитог светодуховског опита, које сажима васцело учење посвећеника тиховања, које су свети Григорије Синајски и Палама уобличили и обогатили душевновештинским поступцима, који су употребљавани у првим стадијумима умне и срдачне молитве.

Свети тиховатељи, писци дела о коме је реч, заиста предају опитни и умозритељни поступак и тачно правило тиховатељског живота, почињући од основних човекословних [антрополошких]

претпоставки, пролазећи кроз различне духовне стадијуме, да би достигли до савршеног сједињења са Богом у Светом Духу. Опипљива је чињеница да све што излажу и заступају нису гносеолошки изуми, маштања, осећајна таласања, неки вид сатанских или природних вежбања источњачког порекла, већ личносне истине, које су окусили и доживели у савршеној истинитости, које су усклађене са светодуховским опитом претходних светих отаца, на који се често позивају. Сто поглавља представљају озакоњење васцелог тиховатељског предања, које садржи све стадијуме и степене божанствених искустава њихових светих писаца, потврђиваних односним упућивањима на тиховатељске списе. Њихов значај се састоји у поступности и редоследу божанствених искустава. Свакако је очигледно да средиште свих пројава божанственог опита светих Ксантопула представља углавном умносрдачна молитва са божанственом љубављу као врхунским завршетком, којом су биле обузете њихове свете душе, што се одражава у њиховим најслађим записима и упућивањима на духовнољубавне изразе Божанственог Писма.

Састављачи Добротољубља нам дају животописне податке о блаженим Ксантопулима. Они су се волели и били као једна душа "у два тела". Свети Симеон Солунски их назива "богоречитим, богоносним, христоносним и обоженим". Међутим, ми не знамо довољно о њиховом натприродном животу. Ипак, висина њихове светости постаје осетна преко њихових божанствених речи, које су љубавно бремените

дејствима Светога Духа. Ми не знамо ко је кога превазилазио, пошто се сто поглавља предају као заједнички плод, у коме постаје духовно осетна "поскакујућа вода" у њиховим освећеним срцима. Као што је речено, сто поглавља су миомирисни цвет личног опита светих. Да би донели користи својој браћи у Христу, као братољубиви, они су поткрепили своја поглавља односним упућивањима на разне богослове и свете оце тиховатеље. Живећи средином четрнаестог века, у коме се, захваљујући тиховатељским споровима, развило опширно духовно, тиховатељско и богословско списатељство, било је разумљиво да и сами употребе светодуховске ризнице, које су потврдили Сабори из 1341, 1347. и 1351. године. Стога стално примећујемо тиховатељско учење, које је развио свети Григорије Палама, премда се његово име не наводи, будући да у речено време још нису били утихнули одјеци Паламиних противника.

Сто поглавља свакако представљају сажетак учења Цркве о тиховању у свим његовим пројавама, у читавом његовом распону, у његовим одречним и потврдним странама, од нижих нивоа тиховатељског образовања, до крајњих његових исхода, тј. до божанственог сједињења. Премда у њима преовладава струја умносрдачне молитве, ипак се пружају и умозритељни и одрицајни [апофатички] садржаји, услед чега се више пута понављају имена Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника. Уколико поседује Сто поглавља светих Ксантопула, тиховатељ може

незаблудиво да дође до последњег свог циља, што не значи да не постоје и други путеви и други простор развоја душевних сила у сарадњи са Духом Светим, који је псалмопојца надахнуо истином: Показао си ми путеве живота (Пс. 15, 11), која искључује искључивост ма ког пута.

  

ПОУКА ТИХОВАТЕЉИМА У СТО ПОГЛАВЉА

 1. О неопходности да једни друге

поучавамо у добруКао чеда светлости и наследнике Божије и

сунаследнике Христове, по обећању Божанском нас би требало да учи сам Бог (Јн. 6, 45), да неизрециво носимо у срцу јасније од пламена исписани Нови Завет и да се управљамо благим и правим Духом, требало би да живимо анђелоподобно и да немамо никакве потребе да нас било ко учи: Познај Господа (Јер. 31, 34). Међутим, пошто нас са једне стране наше одвајање од доброг и приклањање злу од младости, и са друге стране - превара и непомирљиво непријатељство према нама љутог велијара [тј. ђавола], уче да се, удаљивши се од спасоносних и боготворних заповести, носимо по душегубним провалијама и, што је жалосније од свега, да против себе самих и расуђујемо и дејствујемо, услед чега, по речи Божијој,нема онога који разумева или тражи Бога, те смо сви, скренувши са правог пута, постали непотребни (Пс. 13, 2-3), телесни и безблагодатни, ми имамо велику потребу за узајамним подстицањем на

добро и сарадњу у реченоме.2. Поуке се пишу по молби неког брата и

као испуњење отачке заповести. Проси се помоћ Божија за писање, а читаоцима за разумевање и испуњавање прочитаног

Пошто си ти, чедо наше духовно и вољено, по речи Господњој, са жељом да испиташ Божанствена животворна Писма и да постанеш непогрешиво посвећен у њихове тајне, често молио од нас непотребних поуку и писано правило на корист себи, а, може бити, и другима, како сам говориш, ми смо коначно сматрали да треба да испунимо, уз Божију помоћ, твоје похвално искање, из љубави према теби и ради користи твоје заборавивши на нашу васпитачицу - лењост и подражавајући теби у твом стремљењу ка добру и твом неуморном трудољубљу, а изнад свега убојавши се Божије осуде, која очекује свакога ко скрива свој таланат, а уједно и желећи да испунимо отачку заповест коју су нам оставили наши оци и учитељи духовни - наиме, да и другим богорачитељима тј. [богољупцима] поверимо оно чему смо се од њих научили. Бог, пак, Отац љубави и уопште свих добара свештедри Дародавац, који је удељивао речи и бесловесним животињама, нека би нама, неспретним и немим, даровао потребну реч којом би се отворила уста наша на корист оних који слушају, а теби и онима са тобом, по речи твојој, нека би придодао ухо мудро и разумно да слуша, те да (као што му је драго) непогрешиво живите по реченоме: јер, без Њега, као што је написано, ми не можемо учинити ништа душекорисно и спасоносно (Јн.

15, 5). И још: Ако Господ не сазида дом, узалуд се мучи градитељ (Пс. 126, 1).

3. Скица намераване поукеЦиљ управља сваким делом. Наш циљ је да по

сили својој искажемо све што може помоћи твоме напредовању. Твој, пак, циљ је да са свом тачношћу усмериш свој живот сагласно са оним што ће бити речено. Стога пре свега другог треба објаснити на чему можемо, гледајући на пуноту домостроја Христовог, положити проверени темељ здања живота, потом здање окончати и најзад, у своје време или како Бог помогне, поставити одговарајући кров - све градитељством Духа.

4. Основно начело поучавањаОсновно начело нашег поучавања уз помоћ

Божију се састоји укратко у следећој намери: неопходно је на сваки начин и уз сав напор старати се да се живи по указањима свих боготворних заповести Спаситеља, да би се њиховим испуњавањем дошло опет до савршеног духовно-благодатног образовања и обновљења какво нам је на почетку низашта било даровано у светој купељи. Ако ти је драже, поменути дар можемо одредити и као одбацивање старог Адама са његовим делима и похотама, како бисмо се обукли у новог и духовног, који је Господ Исус Христос, како говори божанствени Павле: Дечице моја, коју опет с муком рађам док се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19), и опет: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27).

5. Слава благодати светог крштења. Шта

је помрачује, а шта васпостављаО каквој се благодати ради и како се је

удостојавамо, шта је помрачује, а шта чисти, објасниће свети Златоуст, који сија душом и речју више него злато и који говори: "Одражавајући славу Господњу, ми се преображавамо у тај исти лик (2. Кор. 3, 18). Речено је било јасније за верујуће из апостолског времена, када су дејствовали дарови чудотворства. Штавише, кад се крштавамо, наша душа, будући очишћена Духом, постаје светлија од сунца, те не само да постајемо способни да гледамо на славу Господњу, него и сами примамо од ње извесно сијање. Чисто сребро, лежећи наспрам сунчевих зракова, и само испушта зраке не само од сопствене природе него и од сунчевог блеска. Слично и душа, очишћена Духом Божијим и поставши сјајнија од сребра, у себе прима зрак славе Божије и собом одражава њену светлост. Стога и говори апостол: Одражавајући славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик из славе у славу, тј. из славе Духа, која се у нас усељава, у славу нашу, којој приличи да је од Духа Господа.

Нешто касније он продужује: "Хоћеш ли да ти речено јасније и очигледније покажем на апостолима? Сети се Павла, чија је одећа имала чудотворно дејство, опомени се Петра чија је сенка показивала чудотворну силу. Да у себи нису носили образ Цара небеског и да њихово блистање није било недоступно, њихова одећа и сенка не би показивале поменуту силу. Јер, одећа Цара је страшна и за разбојнике. Хоћеш ли да видиш како и кроз тела прониче њихова

унутрашња светлост? И погледавши на њега (тј. Стефана], каже књига Дела апостолских, видеше лице његово као лице анђела (Дап. 6, 15). Међутим, речено још није ништа у поређењу са славом која је сијала унутар њега. Јер, оно што је Мојсије некада имао на лицу своме, они су носили у души својој. И још много више, будући да је оно код Мојсија било [више] чулно, а њих више духовно. Тела која имају способност да примају и одражавају светлост, будући обасјана телима из којих извире светлост, и сама разливају на блиска им тела светлост која се одражава на њима. Слично бива и са вернима. Они који речено окусе одвајају се од земаљског и мисле само на небеско. Међутим, ми при свему реченоме морамо горко да застењемо. Јер, удостојивши се великог благородства, ми чак и не схватамо шта се о њему говори стога што га убрзо губимо, приклањајући се чулноме. Неизрецива и страшна слава остаје код нас дан или два, а затим је гасимо, гомилајући [на себе] буру животних дела и густим облацима одбијајући њен сјај" (7. бес. на 2. Посл. Кор. ).

На другом месту он говори: "Тела угодника Божијих облаче се у славу, која се не може видети, [тј. телесним] очима. Нека знамења и нејасне наговештаје реченога Бог је благоизволео да пружи у Старом и Новом Завету. Мојсијево лице је засјало великом славом, услед чега га очи Израиљаца нису могле гледати, а у Новом је још много више засјало лице Христово".

Да ли си сада чуо речи Духа? Да ли си познао силу тајне? Да ли си спознао какве су муке нашег

потпуног духовног препорода у светој купељи, [тј. крштењу]? Какви су плодови, пунота и почасти победе и колико стоји у нашој власти да умножимо или умалимо натприродну благодат, тј. да је пројавимо или затрпамо? Њу затрпава бура животних брига и мрак страсти, који се од њих рађа и који јој (слично вихору или дивљем потоку, нападајући на нас и потапајући душу) не даје да одахне ни да погледа на оно што је уистину добро и блажено, за што је и саздана. Пребијену и измучену валовима и димом чулних страсти, он душу помрачује и погружава у неприличности. Њу [тј. благодат], пак, пројављује оно што је супротно - што се рађа из боготворних заповести код оних који не ходе по телу, него по духу. Јер, речено је: По Духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5, 16). Она их, као душекорисна и спасоносна, као по лествици узводи на сам врх савршенства, на највиши њен степен, до љубави која је - Бог.

6. У светом крштењу ми ни за шта добијамо Божанствену благодат. Уколико је покријемо страстима, ми је опет можемо очистити испуњавањем заповести

У божанственом крилу, тј. у свештеној купељи у потпуности као дар примамо савршену божанствену благодат. Уколико је, међутим, потом било како (због злоупотребе земаљским стварима или због многобрижности око животних дела) поново прекријемо маглом страсти, ми је кроз покајање и испуњавање боготворних заповести можемо наново задобити и изнова стећи натприродну њену светлост, те угледати њено јасно пројављивање. Њено

пројављивање се открива по мери човекове ревности да буде веран вери, али изнад свега помоћу и благовољењем Господа Исуса Христа, како говори свети Марко: "Христос, као савршени Бог, савршено даје онима који се крсте благодат Светог Духа, која са наше стране не прима никакав додатак, него се само раскрива и пројављује у нама саобразно испуњавању заповести. Она, напротив, у нама развија веру, све док не достигнемо сви у јединство вере: у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13). Стога, Уколико ми нешто после препорода у нама и додајемо, ипак је све Њиме и од Њега већ било положено у нас".

7. Онај ко живи по Богу треба све заповести да врши, иако већи део делатности треба да посвећује првима од њих, као родитељкама осталих

Рекли смо да се почело и корен свег дејствовања које нам је својствено састоји у животу по спасоносним заповестима, док се граница и плод (који се од нас очекује) састоји у долажењу до савршене благодати Духа Светог, која нам је у почетку дарована кроз крштење, и која је, премда је још у нама (будући да се Бог не каје за своје дарове, као што говори апостол - Рим. 11, 29), пригњечена страстима, пројављујући се само кроз испуњавање боготворних заповести. Стога нама свакако предстоји да се усрдно постарамо да путем напорног испуњавања свих заповести очистимо скривену у нама благодат Духа и да је пројавимо у себи, како би се јасно увидела Блажени Давид говори: Светилник је ногама мојим реч твоја и

светлост стазама мојим (Пс. 118, 105), и: Заповест Господња је светла, просвећује очи (Пс. 18, 9), и: По свима заповестима твојим управљах се (Пс. 118, 128). Онај, пак, ко је легао на груди Господње говори: Онај који држи заповести Његове у Њему пребива и Он у њему (1. Јн. 3, 24), и: Заповести Његове нису тешке (1. Јн. 5, 3). И сам Господ учи: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам (Јн. 14, 21), и: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (ст. 23), и: Ко мене љуби, речи моје држи (ст. 24).

Изнад свега је неопходно постарати се око првих и изворних међу заповестима, које су као мајка осталих. Њима треба посвећивати највећи део труда. И уз Божију помоћ, ми ћемо без спотицања достићи циљ који смо поставили на почетку доброг подухвата и сврху нашег стремљења, тј. пројављивање у нама благодати Светог Духа.

8. Почетак сваког богоугодног подухвата јесте призивање са вером имена Господа нашег Исуса Христа, а са њим и мира и љубави, који исијавају из њега

Почетак сваког богоугодног подухвата јесте призивање са вером спасоносног имена Господа нашег Исуса Христа, као што је и сам рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5), а са Њим призивање и мира и љубави. Мир - будући да апостол говори да се треба молити без гнева и двоумљења (1. Тим. 2, 8), а љубав - будући да

је Бог љубав... Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1. Кор. 4, 16). Они (тј. мир и љубав) не само да молитву чине благопријатном, него се и сами опет из молитве рађају и исијавају као нераскидиве божанствене луче, узрастајући и долазећи до савршенства.

9. Са сваком од ове три заповести и са све три заједно ми добијамо обиље свих блага

Са сваком од три [заповести] и са све три заједно нама се даје и у нама се умножава обиље свих добара. Јер, уколико са вером призивамо име Господа нашег Исуса Христа, ми се тврдо надамо да ћемо добити милост и истински живот, који су у Њему сакривени. При честом призивању имена Господа нашег Исуса Христа унутар срца, они се точе као из неког непресушног божанственог извора. Миром који превазилази сваки разум и који нема границе, ми се удостојавамо помирења са Богом и са ближњима. Љубављу, пак, чија је слава неупоредива (пошто је крај и глава закона и пророка и пошто се и сам Бог њоме назива) ми се у потпуности сједињујемо са Богом кроз изглађивање нашег греха правдом Божијом и уз помоћ благодатног усиновљења, које дивно дејствује у нама кроз љубав. Јер, љубав покрива мноштво грехова (1. Пт. 4, 8). Љубав све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1. Кор. 13, 7).

10. Господ наш Исус Христос их је у дане спасоносног страдања оставио ученицима својим као закључне заповести и божанствено наслеђе, као уосталом и по Васкрсењу

Када се приближио [добро]вољном страдању за нас и кад се јавио апостолима по Васкрсењу, кад је имао да се узнесе ка Оцу своме по природи и нашем по благодати, као истинити и чедољубиви Отац, свеблаги и најслађи Господ наш Исус Христос је исте [заповести] оставио свима својима као неке последње налоге и слатке утехе, као драгоцене и поуздане, такорећи, залоге, или још боље - као Богом даровано наслеђе. Када је настало Његово спасоносно страдање, Он је својим ученицима саопштио: И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити (Јн. 14, 14), и: Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн. 16, 23-24). И опет, Он им је после Васкрсења говорио: А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће демоне, говориће новим језицима, и остало (Мк. 16, 17). Сагласно са реченим саопштава и девственик, Јован јеванђелист: А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим која нису записана у књизи овој. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име Његово (Јн. 26, 30-31). И свети апостол Павле [говори]: Да се у име Исусово поклони свако колено, и остало (Фил. 2, 10). И у Делима апостолским је написано: Тада Петар, испунивши се Духа Светога, рече њима: Нека је на знање свима вама и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, кога ви распесте, кога Бог подиже из мртвих, стоји овај пред вама здрав. И нешто мало

ниже: Јер, нема ни у једном другом спасења. Јер, нема другог имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 8-12). И опет Спаситељ [говори]: Даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мт. 28, 18). Речено је јасно и из онога што је Богочовек Господ рекао апостолима пре Крста: Ово сам вам казао да у мени мир имате (Јн. 16, 33), и: Ово је заповест моја: да љубите једни друге (Јн. 15, 12), и: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 25), и: Као што Отац мене љуби, и ја љубим вас; останите у љубави мојој. Ако заповести моје држите остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца мога и остајем у љубави Његовој (Јн. 15, 9-10). И по Васкрсењу се Он често види како даје мир, јављајући се својим ученицима и говорећи: Мир вам (Јн. 20, 21). Апостолу Петру, коме је поверио првенство над ученицима, три пута је рекао: Ако ме љубиш, Петре, више од других, напасај овце моје (уп. Јн. 21, 17), показујући да је поверавање бриге о пастви неко уздарје за најватренију љубав према Њему самом (Господу Исусу Христу). Неће бити далеко од нашег циља или нашег предмета уколико неко каже да се из три наведене врлине рађају три друга дивна плода, наиме: очишћење душе, просвећење и духовна зрелост.

11. У наведене три, смештене су све врлине

Онај ко усхте са свом пажњом тачно да испита, наћи ће да на поменутој трострукој и нераскидивој врпци виси Богом саткана порфира свих врлина. Јер, живот по Богу јесте нека

драгоцена златоткана нит, у којој се једна врлина тесно спаја са другом и све се саглашавају међусобно, будући да све назиђују једно дело, наиме, обожују човека који искрено живи са њима, обогаћујући га као прстеновима који се спајају: спасоносним призивањем најслађег имена Господа нашег Исуса Христа са вером, и, ако хоћеш, са надом и смирењем, а такође и миром и љубављу. Они су уистину богонасађено троструко и животодавно дрво, од кога они који га се благовремено дотичу и причешћују као што треба, сабирају бескрајни и вечни живот, а не смрт, као првосаздани.

12. Дар и посета Светог Духа удељује се вернима од Бога Оца у Христу Исусу, и у Његово свето име

Дар и посета Светог Духа даје се вернима од Бога Оца, Христом Исусом, у Његово свето име, као што је сам надбожански и душељубиви Господ Исус Христос рекао апостолима: Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама (Јн. 16, 7), и: Када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходии остало (Јн. 15, 26), и опет: Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје (Јн. 14, 26).

13. Свети оци и Дух Свети, који живи у њима, преподобно су нам определили да се молимо Господу нашем Исусу Христу и да од Њега иштемо милост

Стога веома мудро славни руководитељи наши и наставници, заједно са Духом Светим који живи у њима, све нас, а особито оне који су

пожелели да ступе на поприште боготворног тиховања, да се посвете Богу и одвоје од света и са разумом тихују, саветују да се изнад сваког другог дела и бриге најпре Господу моле и од Њега ишту милост са несумњивом надом, имајући као [своје] непрекидно дело и занимање - призивање свесветог и најслађег имена Његовог, свагда га носећи у уму, у срцу и у устима, и стално се принуђавајући да у Њему и са Њим и дишу, и живе, и спавају, и бде, и ходе, и једу, и пију - и уопште, у свему делају. Јер, у Његовом одсуству нам се приближава све штетно, не остављајући места ничему душекорисном, а у Његовом присуству се све противно прогони и ни једно добро не недостаје, него се све лако испуњава, као што и сам Господ саопштава: Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Са вером призвавши поштовано и за сваку творевину страшно име, које је изнад сваког имена, и ми недостојни ћемо, уз помоћ Божију, подићи једра наше речи и са стремљењем кренути напред.

14. Онај ко је пожелео да без падања у Господу ходи путем тиховања, пре свега треба са потпуним одрицањем од свега да изабере и савршено повиновање

У име великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који је рекао: Ја сам светлост и живот и истина, пут и врата ка Оцу (уп. Јн. 8, 12; 14, 6), и: Ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи (Јн. 10, 9-10), пази на оно што ти говоримо и искрено саветујемо. Пре свега, изабери за себе, по речи божанственој,

савршено и непритворно повиновање и одрицање. Стога се са свом усрдношћу постарај да потражиш и нађеш себи руководитеља и нелажног наставника (његова истинитост нека се показује у потврђивању његових речи кроз сведочанства изБожанственог Писма), духоносног, који води живот сагласан са својим речима, високог у умозрењу [тј. сагледавању], смиреног у мишљењу о себи, у свему благонаравног, и уопште, по богопреданим речима, онаквог какав треба да буде учитељ у Христу.

Нашавши га, и везавши се за њега телом и духом као очељубив син за рођеног оца, пребивај убудуће потпуно у његовим заповестима, са њиме се у свему саглашавај, гледајући на њега као на Христа, а не као на човека, одгонећи од себе свако неверје и сумњу, као и свако своје мишљење и самовољно хтење. И корак по корак иди за својим учитељем, имајући потпуно послушање према њему без расуђивања и имајући га као неко огледало и као савест своју. Уколико нешто противно некад у твој ум и посеје ђаво, који је противан свему доброме, ти од њега одскочи као од блуда или од огња, говорећи мудро против обмањивача, који ти потура сличне мисли: "Не руководи руковођени руководитеља, него руководитељ руковођенога", и: "Нисам ја над својим оцем, већ је он нада мном добио право суђења; нисам ја њему, већ је он мени постављен за судију", као што [говори] Лествичник (уп. Лествица, слово 4).

Стога, за оног ко је решио да растргне обвезницу својих грехова и да се удостоји да

буде уписан у божанствену књигу спасаваних, нема проверенијег начина [ка остварењу реченога] од наведеног образа живота, тј. послушања. Јер, по божанственом Павлу, Син Божији и Бог наш, Господ Исус, ради нас поставши сличан нама и мудро остварујући Очево благовољење о нама, иђаше реченим путем (послушања), и кроз њега се удостоји Очевог прослављења, тј. због угађања Њему по човештву [своме], будући да је унизио себе и био послушан до смрти, чак до смрти на крсту, услед чега и Њега Бог високо уздиже, и дарова му име изнад сваког имена (Фил. 2, 8-9). И зар ће се било ко дрско усудити да нерасудљиво каже и да се понада да ће се удостојити славе Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа и отачких награда уколико не изабере да ходи стазом којом је ишао Руководитељ и Учитељ наш Исус Христос? Јер, уколико хоће да буде као и учитељ његов, ученик је дужан да непоколебиво и са свом усрдношћу гледа на живот и дела руководитеља као на пример и најбољи узор, и да се принуђава да му у свему подражава. И о самом Господу нашем Исусу Христу написано је да је био послушан оцу и мајци својој (Лк. 2, 51). И сам је о себи Спаситељ рекао: Нисам дошао да ми служе, него да служим (уп. Мт. 20, 28). Да ли се, дакле, за онога ко живи другачије, тј. без руководства, својеглаво и самовољно, може мислити да живи божанственим животом и сагласно са Речју Божијом? Ни на који начин! И Лествичник говори: "Онај ко иде без водича лако скреће са пута и лута. И онај ко самовољно проводи монашки живот лако гине, па макар и познавао сву

светску мудрост". Стога многи (да не кажемо - сви) од оних који не ходе путем послушања и који остају без савета уистину жању веома мало (премда због труда свога и зноја и маштају, као у сну, да много сеју), а неки, авај, уместо пшенице жању плеву, будући да свој живот воде својеглаво и по самовољном мудровању (од чега нема ништа горе). О реченоме сведочи и Лествичник, пишући: "Ви који се спремате за поприште духовног исповедништва; ви који хоћете да на свој врат ставите јарам Христов; ви који од сада настојите да сопствено бреме пребаците на туђа плећа; ви који се журите да драговољно сами себе продате у ропство, да бисте у замену добили праву слободу; ви који пливате подржавани рукама других, како бисте прешли преко ове бескрајне пучине - знајте да сте крочили на пут кратак и каменит, на коме вреба само једна заблуда, која се зове самовоља. Онај ко се самовоље потпуно одрекао, чак и у стварима које му изгледају добре, духовне, богоугодне, стигао је на циљ пре него што је и коракнуо. Јер, послушност је неверовање себи у свакоме добру до краја живота" (Сл. 5).

Стога и ти, схвативши разумно, и пожелевши да се подвижнички научиш добром и неодузимљивом делу (уп. Лк. 10, 4) небу-усмереног тиховања, следи добро установљене законе, као што ти је показано, и најпре свеобухватно обгрли послушност, а затим и тиховање. Немој покушавати да прекорачиш границе које су положили оци, као што је написано (Прич. 22, 28), и сећај се реченога:Тешко усамљеноме (Проп. 4, 10).

Положивши добар почетак темељу, током времена ћеш поставити и славни кров на твоје духоносно здање. Код оног чији почетак није искусан, како је неко рекао, и све остало бива климаво. Напротив, код оног чији је почетак опитан, и све остало је благољепно и долично, премда се понекад дешава и супротно, што уосталом бива по нашој вољи.

15. Обележја истинске послушности уз помоћ којих, уколико их има, истински послушник проходи послушање без падова

O реченом начину живота речено је много тешко разумљивог. Стога га и они који су га прихватили различито упражњавају. Ми ћемо теби указати на неке његове црте. Уколико се речених обележја будеш држао као правила и ослонца, моћи ћеш да живиш са непогрешивом исправношћу. Можемо ти рећи, као што се нама чини, да истински послушник мора да се држи пет врлина. Он најпре треба да има чисту и нелажну веру према (руководитељу) своме, те да на њега гледа као на самог Христа и да му се повинује као [што би се повиновао самоме] Христу, као што и говори Господ Исус: Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк. 10, 16), и као што учи апостол: Све што није од вере, грех је (Рим. 14, 23). Затим, треба да се држи истине, тј. да истинствује на делу и у речи и у тачном исповедању помисли, будући да је написано: Начело твојих речи је истина (Пс. 118, 160), и: Истину тражи Господ (Пс. 31, 24). И Христос говори: Ја сам истина (Јн. 14, 6), због

чега је и назван само-истином. На трећем месту, [он не треба] да твори своју вољу. Јер, како се каже, за послушника је велики губитак и велика штета кад чини своју вољу. Он свагда мора да одсеца своју вољу добровољно, тј. не по принуди свога оца. Као четврто, он никако не треба да противречи или да се препирестога што роптање и свађа нису својствени побожнима. И свештени Павле пише: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1. Кор. 11, 16). Уколико се речено забрањује уопште свим Хришћанима, утолико пре се забрањује монасима који дају завет потпуног повиновања у свему. Препирање и свадљивост произилазе из самоуверености, коју прати неверје и високоумље, док, напротив, избегавање препирања и свадљивости произилази из верног и смиреноумног настројења. И као пето, он треба да испуњава врлину тачног и искреног исповедања своме настојатељу (руководитељу). Ми и на постригу (док као да предстојимо страшном престолу Христовом, пред Богом и Његовим светим анђелима) дајемо, поред других обећања, и завет да ћемо за почетак и крај (наших жеља и дела) имати исповедање тајни срца (помисли и жеља). И божанствени Давид је рекао: Исповедих безакоње моје Господу и ти си оставио нечастивост срца могa (Пс. 31, 5). А Лествичник [каже]: "Ране које се откривају не само што се не погоршавају, него се лакше и лече" (Сл. 4).

Онај ко пет путоказних врлина почне мудро и разумно да испуњава, без [сваке] сумње нека зна да већ сада, као неки залог, прима саучесништво

у блаженству праведних. Ето особина славне послушности, њеног корена и основе. А сада почуј какве су њене гране, какав плод и врх.

"Од послушности - смирење, говори опет Лествичник, од смирења - расуђивање, од расуђивања - прозорљивост" (Сл. 4), што је већ дело јединог Бога и изузетан и натприродан дар, који дарује блажено обоженим. Поред реченог нека ти је познато да ће по мери верности и искрености твог послушања у теби извирати и смирење, и опет, по мери смирења - расуђивање. Исто се може рећи и о врлинама које даље следе. Стога се подвизавај, колико имаш силе, да без спотицања идеш путем послушања, чиме ћеш се без скретања устремити и ка осталим [врлинама]. А уколико на стази послушања будеш храмао, знај да ни осталу дужину пута који ти предстоји, тј. живота по Христу, нећеш остварити добро и темељито, те нећеш бити увенчан венцем који се даје победницима. Стога нека ти послушање и његова горе наведена обележја буду као неки путевођа, као неки компас којим се користе морепловци да би нашли прави пут, како би, гледајући на њега без скретања, могао безбедно да препловиш велико море врлина и да достигнеш тихо пристаниште бестрашћа. А уколико нека бура и олуја и наиђу на тебе, све ће се десити по мери твог послушања. Истинском послушнику ни сам ђаво не може учинити штете, како говоре свети оци. Да бисмо ти укратко показали часну узвишеност преславног послушања, сетићемо се још једне изреке светог оца.

Најсветлији светилник живота по Христу, нови

Веселеил небеске лествице, опет говори: "Оци одређују појање Псалама као оружје, молитву као бедем, а непорочне сузе као умиваоник. Блажену послушност они схватају као исповедање, без којег нико од страсника неће видети Господа" (Сл. 4). Речено је довољно, како нам се чини, да заиста истакне и похвали преблажено послушање путем неподраживог обрасца. Додуше, ми и из опита можемо да увидимо колико је послушање велико дело уколико обратимо поглед на оно што се раније догодило, и размотримо шта је био узрок наше повреде и смртности. Јер, ми нисмо од почетка били саздани у стању у коме смо сада. И опет, који је узрок нашег обновљења и бесмртности. Наћи ћемо да је узрок првог, тј. наше озледе била Адамова самоувереност, самовоља и непослушност, из којих се и састоји занемаривање и преступање божанствене заповести. Начело, пак, другог, тј. нашег обнављања и нетрулежности јесте једновољност другог Адама, Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа са Богом Оцем и послушност Њему, од чега и следи чување Његових заповести. Ја не говорих сам од себе, говори Спаситељ, него Отац мој који ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповест Његова живот вечни. Што год, дакле, ја говорим, онако говорим како ми је рекао Отац (Јн. 12, 49-50). Код праоца и свих који су по његовом лику, корен и мати свих зала јесте надменост. У Новом Богочовеку, Исусу Христу и код оних који решавају да живе по Његовом обличју, почетак, извор и основа свих блага, пак, јесте смирење.

Сличан поредак и чин, као што видимо, негује и пренебесни, виши и свештени свет свих боголиких анђела, као и наша земаљска Црква. И ми се учимо да верујемо да се они који се удаљују од реченог основног закона и бирају да живе по дрској самовољи, одвајају од Бога и пресветог небеског наслеђа и од васељенске Цркве, услед чега бивају изгнани и шаљу у најкрајњу таму и адски огањ. Слично ће пострадати, сматрамо, и лукави злочинци, који су на страни палог данице и зломислећи јеретици, тј. брбљивци који се повремено јављају, као што описују богописане речи, будући да се због самовоље и гордости најжалосније одстрањују од божанствене славе и свештеног сабора оних који су благоугодили Богу.

Неко од мудрих је рекао да се супротно лечи супротним. Пошто је узрок свега жалосног за нас у непокорности и гордости, а свега радосног у повињавању и скрушености, онај ко жели да живи без сагрешења треба да пребива у послушању код искусног и нелажног оца, који је дуготрајним подвизима стекао познање божанствених ствари и чији је живот украшен врлинама, и да сваку његову заповест и сваки савет сматра гласом и саветом самога Бога. Јер, спасење је, говори мудри, у многим саветима (Проп. 11, 14), и: Човек без савета је сам себи непријатељ. Уколико је неки од многопоштованих отаца и успео да без реченог подвига послушности стекне боготворно тиховање и савршенство у Богу, радило се о особитом откривењу Божијем, што бива веома ретко. Оно, пак, што је ретко, као што је негде

написано, није закон Цркве, као што ни једна ласта не чини пролеће. И ти, верујући да је истинско послушање нека припрема за узвишено тиховање, остави оно што је по особеном промислу бивало ретко и управљај се према ономе што је опште за све прописано свечасним оцима, те ћеш се и ти удостојити награде одређене за оне који правилно живе.

Шта, дакле? На случајан пут, неиспитан на делу, ретко ко решава да ступи без поузданог предводника, као што се на море нико не пушта без искусног крманоша и као што се нико неће латити неке науке или заната без учитеља који познаје ствар. Ко ће се онда усудити да приступи изучавању науке над наукама и вештине над вештинама, да ступи на тајанствену стазу која води Богу и да се спусти у бескрајно мислено море, тј. у монашки живот, који је сличан животу анђела, те да са самоувереношћу дође до краја без руководитеља, без искусног и истинитог крманоша и учитеља? Ма ко био, он заиста вара себе и пре ступања на пут већ је залутао као онај ко се неправилно подвизава. Напротив, онај ко се потчињава отачким упутствима, већ је дошао до краја, премда ни корака није направио. Јер, одакле бисмо иначе могли знати како да се боримо против тела или како да се наоружамо против страсти и демона? Како ћемо се без њих научити да разликујемо добро од рђавог, када се уз врлине лепе рђаве страсти, које некако увек стоје поред њихових врата? Како ћемо без њих научити да обуздавамо телесна чула и да, као струне на гуслама, доводимо у сагласност душевне силе? Штавише, како ћемо без њих

моћи да разликујемо гласове, откривења, наговештаје, божанствена виђења, те замке, прелести и ђаволске привиде? Једном речју, како ћемо се удостојити да достигнемо до сједињења са Богом, да се научимо боготворним свештенодејствима и тајнама без посвећења кроз истинске и просвећене тајноводитеље? Заиста, речено никако није могуће, никако, будући да видимо да и изабрани сасуд, најблаженији Павле, тј. уста Христова, светлост света, сунце васељене, свеопшти учитељ, жури ка апостолима да би заједно са њима размотрио своју благовест. А због чега? Да како, говори, не трчим или не трчах узалуд (Гал. 2, 2). [Такође], видимо да и сама Мудрост, Господ наш Исус Христос, говори о себи: Ја сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме је послао (Јн. 6, 38). И за Светог и Животворног Духа Он саопштава да неће говорити од себе, него да ће говорити оно што чује (Јн. 16, 13).

Гледајући на боготворно правило, кога се држи све небеско и земно са трепетом, [сетимо се], обузети одушевљењем и ужасом, наше немоћи и лењости и опасног положаја оних који се, због лакомислености и самоуверености, решавају да живе својеглаво, тј. без икакве главе, на растројење и погибао своју. Заиста је наш подвиг страшан. Уз њега су безбројни грабљивци, непрестане заседе пирата, безбројни бродоломи. Стога се од многих само неколицина спасавају. Међутим, они нека путују како хоће, будући да ће се свачије дело, као што је писано, огњем испитати какво је(1. Кор. 3, 13), и: Јер, ти ћеш свакоме дати по делима

његовим (Пс. 61, 13). Заправо, нека не путују једноставно како хоће, него нека ходе и живе како приличи. Нека ти Господ да разборитост у свему (2. Тим. 2, 7). А ти и свако ко жели да живи по Богу из изрека Писма, као од неке срме, схвативши сво златно и духовно ткање блажене послушности, потруди се да, као што је раније указано, нађеш себи нелажног и савршеног учитеља. А јака храна је, по христоносном Павлу, за савршене, чија су чула навиком извежбана за разликовање и добра и зла (Јев. 5, 14). Тражећи на речени начин, тј. са трудом и вером, ти ћеш без заблуде достигнути жељени циљ. Јер, сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се, говори Божанствено Писмо (Мт. 7, 8). И он (нађени учитељ) ће те по реду и поретку свему приличном и богоугодном научити. Он ће те довести и до још богоугоднијег и духовнијег, тј. до онога што не може свако и што није свима доступно, уколико увиди да се усрдно држиш умерености у свему, простоте и уздржања у јелу и пићу, у покривалима и одећи и да се задовољаваш оним што захтева време, што је прилично и потребно, не тражећи ништа излишно, што разнежује и наслађује чула, као што [иначе] поступају они који неразумно живе, и који сами на себе и на своје спасење подижу мач. Јер, велики апостол говори: А кад имамо храну и одећу, будимо задовољни (1. Тим. 6, 8).

Међутим, ти и од нас желиш да се поучиш и да од нас имаш писмено изложење свега што се тиче почетка, средине и краја живота у Христу. Уосталом, Христос ће пружити десницу своју да нам помогне у разрешавању твог питања и ми

ћемо се потрудити, зидајући на пречасном и савршеном послушању као на тврдој и непоколебивој основи многоопевани дом читавог духовног здања, тј. боготворно тиховање. Дакле, ослањајући се на отачке изреке које су произнесене од Духом покретаних, ми говоримо:

16. Онај ко искрено и по Богу жели да тихује треба поред Православне вере да се постара да има и добра дела, и остало

а) Спаситељ говори: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мојега који је на небесима (Мт. 7, 21). Стога се и ти, вољени, уколико желиш боготворно тиховање (које онима који му искрено приступају даје да и овде примају јасне пројаве Божијег Царства небеског, а у будућем веку још потпуније и савршеније) не само на голим речима, него уистину и на делу, потруди да поред Православне вере поседујеш и добра дела. Даље, имај мир са свим људима колико до тебе стоји (Рим. 12, 18), ничим се не расејавај, немој бити многобрижљив, тј. немој дозволити да тобом овладају сујетне бриге, буди ћутљив и тих, за све благодаран и свестан своје немоћи. Изнад свега нека ти око буде неуспављиво, бодро и пажљиво према свему што се свакодневно дешава са тобом, према разним и многообразним искушењима. Бори се са трпљењем и великодушношћу са сваком узнемиреношћу и сваком жалошћу која наилази на тебе.

Што се тиче првог и другог, тј. да је поред Православне вере неопходно да се украшаваш и добрим делима, нека ти недвосмислен учитељ

буде преславни брат Божији, који говори: Вера без дела је мртва, као и дела без вере, и: Покажи ми веру твоју без дела твојих (Јак. 2, 26; 18). И пре њега, Наставник свих и Учитељ, Господ наш Исус Христос је рекао ученицима својим: Идите и научите све народе крстећи иху име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 19-20). И (Григорије) Богослов говори да "Бог од сваког крштеног човека очекује три врлине: праву веру од душе, здравоумље, [наравствену чистоту] од тела и истину од језика".

б) Двојака вераОбрати пажњу [на околност] да је вера, по

богопреданим речима, двојака: једна општа за све православне Хришћане, у којој смо спочетка примили крштење и с којом ћемо најзад и отићи одавде, а друга - наслеђе ретких људи, тј. оних који су кроз испуњавање свих боготворних заповести сву своју наду утврдили у Господу до мере да се, по речи Господа (Мт. 11, 23), у време молитве уопште не двоуме у срцу око оног што траже од Бога, него са вером ишту и одмах добијају потребно, дошавши до стања да буду по образу и подобију Божијем и обогативши се божанственом светлошћу благодати. Речену јаку веру су блажени стекли од чистих дела, одлучно одбацивши од себе свако знање, премишљање и колебање и сваку бригу и све, потпуно се погрузивши у божанствену опијеност вере, наде и љубави према Богу, изменивши се, по божанственом Давиду, добром и блаженом изменом деснице Вишњега (уп. Пс. 76, 11).

О првој вери сада немамо времена да

опширно говоримо. Међутим, погодно је време [да поговоримо] о другој, која се као неки божанствени плод рађа и цвета од прве. Она је као неки корен и глава узвишеног боготворног тиховања. "Мајка тиховатеља је вера: ако немаш вере, говори Лествичник, како ћеш уопште бити тиховатељ" (Сл. 27)? И божанствени Давид говори: Веровах, зато и проговорих (Пс. 115, 1), а велики апостол Павле саопштава: Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев. 11, 1), и: Праведник ће од вере живети (Јев. 10, 38). И Спаситељ је, кад су га ученици молили да им дода вере, рекао: Кад бисте имали вере колико зрно горушично, рекли бисте овоме дуду: ишчупај се и усади се у море, и послушао би вас (Лк. 17, 6); а други пут:Ако имате вере и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако речете: дигни се и баци у море, догодиће се! И све што узиштете у молитви верујући, добићете (Мт. 21, 21-22). Такође и преподобни Исаак пише: "Вера је истанчанија од знања, будући да се знање односи на чулне ствари. Удостојивши се живота који потреса побожност пред Богом, сви свети уз помоћ вере пребивају у наслађивању натприродним животом. Под реченом вером не подразумевам веру којом се верује у различност прослављаних Божанских Ипостаси или у једну природу Божанства, која све надвисује, и у предивни домострој Оваплоћења и примање наше природе (премда је и сама крајње узвишена), него веру која сија у души од светлости благодати сведочанством ума, која укрепљује срце да буде непоколебиво у

верности нади далекој од сваке сумње, која се не пројављује у приклањању слуха ушију, него у умозрењу духовним очима скривених тајни у души, тј. благодатног богатства које је сакривено од очију синова плоти, а откривено Духом онима који се хране на Христовој трапези, веселећи се законима Његовим, као што је рекао: Ако заповести моје држите послаћу вам Утешитеља, Духа Истине, кога свет не може примити... и Он ће вас научити свему (Јн. 14, 17; 16). Он указује човеку на свету силу која обитава у њему у свако време, која га увек покрива и одбија од њега све штетно. Њу духовни ум осећа очима вере. Она је сам Утешитељ, који силом вере као огњем запаљује душевне силе, те се душа устремљује горе, пренебрегава сваку опасност у нади на Бога, на крилима вере се подиже изнад сваке видљиве творевине, и увек пребива као опијена, у занесености божанственим старањем о нама и у чистом умозрењу божанствене природе. Јер, док не дође савршенство тајни и док се не удостојимо очигледних њихових пројављивања, вера између Бога и светих свештенодејствује неизрецива тајинства (тј. прима их, садржи и сагледава), којих нека бисмо се, благодаћу Христовом, удостојили и ми, овде - као са залогом, а у Царству небеском - у самој стварној истини, заједно са онима који га љубе" (Сл. 28).

в) Треба да будеш у миру [са свима]О трећем, тј. о [неопходности] да треба да

будеш са свима у миру, силно те подстичу савети и изреке блаженог Давида и речи христоносног Павла, које су громогласније од трубе. Један саветује: Мир велики имају они који љубе закон

твој и немају саблазни (Пс. 118, 165), и: Са онима који мрзе мир, бејах у миру" (Пс. 119, 6), и: Потражи мир и иди за њим (Пс. 33, 15), а други поучава:Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев. 12, 14), и: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим. 12, 18).

г) Не треба да будеш расејанО четвртом, тј. да не треба да си расејан,

уразумљује те преподобни Исаак, говорећи: "Уколико је похота пород осећања, нека умукну најзад они који уверавају да имају мир ума и при многој и сујетној расејаности. Са наведеним метежњацима немој имати општења".

д) Не треба да будеш многобрижљив и неспокојан

О петом, тј. да не треба да будеш многобрижљив и неспокојан ни због оправданих, ни због неоправданих ствари, нека ти као поука послужи оно што говори Господ у Јеванђељу: Не брините се душом својом шта ћете јести, или пита ћете пити; ни телом својим у шта ћете се обући. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице... нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете?... Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер, све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш на небесима да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за

сутра: јер, сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога (Мт. 6, 25-28; 31-34). И свети Исаак говори: "Уколико се не ослободиш од брига, немој тражити светлости у души својој, нити тишине и тиховања при распуштености чула својих" (Сл. 1). И Лествичник [говори]: "Мала длачица узнемирава око, и мала брига упропашћује тиховање. Тиховање је одбацивање свих помишљаја (на земаљско), и одрицање чак и од брига које су саме по себи природне. Онај ко је одиста постигао тиховање, не мисли више ни на сопствено тело. Јер, Онај ко је обећао да ће се побринути о њему, не лаже" (Сл. 27).

ђ) Треба да будеш ћутљивПоредак слова нас принуђава да ти кажемо и

о шестом, тј. да треба да будеш ћутљив. Говори ти, наиме, о [ћутљивости] и свети Исаак: "Изнад свега заволи ћутање стога што те приближава плоду. Њега језик не може да изрази. Најпре се принуђавамо ћутању, а затим се од ћутања у нама рађа нешто што приводи самом ћутању. Нека би ти Бог дао да осетиш оно што се рађа из ћутања. И уколико почнеш да живиш реченим животом, у теби ће засијати светлости коју не умем изрећи. Уколико на једну страну положиш сва дела свог (иночког, тиховатељског) живота, а на другу ћутање, наћи ћеш да ћутање претеже на ваги" (Сл. 41). "Ћутање је тајна будућег века, а речи су оруђа овога света" (Сл. 42). "Онај ко брани устима својим да расуђују (да много говоре), чува срце своје од страсти. А онај ко чува срце своје од страсти, стално гледа Господа" (Сл. 8). И светом Арсенију је божанствени глас два пута узаконио: "Арсеније,

бежи, ћути, пребивај у тиховању, будући да је у њима корен безгрешности" (Изреке отаца).

е) Треба да будеш тиховатељски расположен (да волиш усамљеност)

И о седмом, тј. да треба да проводиш тиховатељни живот, убедљивије ће ти указати Василије Велики и свети Исаак. Први говори: "Тиховање је почетак очишћења душе", а други: "Граница тиховања је ћутање о свему", [тј. свестрано]. Наведеним речима је први укратко означио почетак (тиховања), а други - [његов] крај. И у Старом Завету је речено: Почините и познајте да сам ја Бог(Пс. 45, 11). И свети Лествичник говори: "Првенствено делање тиховања састоји се у [намери] да се не води брига ни о чему земаљском, ни дозвољеном ни недозвољеном. Јер, онај ко отвара врата дозвољеним земаљским делима, неминовно ће пасти и у недозвољена. Друго делање је ревносна молитва, а треће - неукрадљива делатност срца. Природно је да човек који није научио слова не може ни књиге да чита; још мање је могуће да они који нису савладали први задатак, извршавају с разумом остала два" (Сл. 27). И опет, свети Исаак пише: "Најдраже дело тиховања треба да буде непрестано очекивање смрти. Онај ко без речене помисли ступа на тиховање, не може понети оно што смо ми на сваки начин дужни да трпимо и носимо" (Сл. 41).

ж) За све треба да благодариш БогуДовољан учитељ за осмо, тј. да за све треба

да благодариш Богу, нека ти послужи божанствени апостол Павле, који заповеда: На свему захваљујте (1. Сол. 5, 18). Њему додај и

преподобног Исаака, који пише: "Благодарност оног ко прима побуђује дародавца да поклони дарове веће од првих. А онај ко је неблагодаран за мало, и у великом је лажљив и неправедан" (Сл. 2). И још: "Посредник између дарова Божијих и човека јесте срце, које је непрестано покретано благодарношћу, а посредник између искушења и душе јесте помисао роптања, која свагда кружи у срцу". Такође: "Уста која свагда благодаре примају благослов од Бога, и у срце које истрајава у захваљивању изненадно силази благодат".

з) Треба да си свестан своје немоћиКолико се велико благо сабира у оном ко је

достигао до познања своје немоћи (што је девето по реду), разумећеш уколико проникнеш у шести Псалам божанственог Давида, у коме се говори:Помилуј ме Боже јер сам немоћан (ст. 3). И на другом месту он каже: Ја сам црв, а не човек, подсмех људима и руг народу (Пс. 21, 7). И свети Исаак говори: "Блажен је човек који познаје своју немоћ стога што речено познање за њега постаје основа, корен и почело сваке доброте. Јер, чим позна и заиста осети своју немоћ, човек одмах притешњава душу у њеној сујетној гордељивости, која [иначе] помрачује разум, те ризничи себи заштиту" (Сл. 61). И још: "Човек који је дошао до познања своје мере, достигао је савршенство смирења".

и) Неопходно је да одважно подносиш искушења

Последњи одељак речи, која испуњава нама намеравани број десет, назначује да је неопходно да храбро подносиш разна и

многообразна искушења, која ће те задесити и да им се супротставиш трпљењем и мушкошћу. Почуј, дакле, шта је написано у Светом Писму. Христоносни Павле говори: Јер, не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12), и још: Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јев. 12, 8), а такође: Јер, кога љуби Господ, онога и кара, и бије свакога сина кога прима (ст. 6). И мисао брата Божијег, Јакова, у првој глави његове Посланице, истиче: "Човек без искушења јесте неискусан". Свети Илија Екдик говори: "Ниједан Хришћанин који исправно верује у Бога не треба да се предаје немарности, него да увек очекује искушења и да је готов да их прима, како се не би, када наиђу, смућивао и сматрао их необичним, него како би са благодарношћу претрпео тежину скорби, сећајући се шта пева са пророком: Искуси ме Господе и испитај (Пс. 25, 5), и још: Казна твоја ће ме најзад исправити (Пс. 17, 36). Обрати пажњу - није рекао: Казна твоја ће ме оборити, него: Најзад ће ме исправити (Цветник).

Немој тражити узроке искушења и одакле долазе, него се само моли да их благодарно поднесеш, као што говори свети Марко: "Када наиђе искушење, немој тражити због чега или ради чега је наишло, него (се побрини) да га благодарно и незлопамтљиво поднесеш" (О оправдању делима). И још: "Нема човека који би могао да угоди Богу без искушења. Стога треба благодарити Богу за сваки скорбни случај". Такође: "Свака жалост изобличава настројење

наше воље, тј. да ли се нагиње на десно или на лево. Жалост која се деси назива се искушењем стога што подвргава испитивању скривена расположења онога ко је трпи". Свети Исаак поред многог другог говори: "Искушење је корисно за сваког човека. Јер, уколико је било корисно за Павла, нека се свака уста затворе и сав свет нека буде крив Богу (Рим. 3, 19). Подвижници се искушавају да би нешто додали своме богатству, слаби - да би се сачували од штетног, спавалице - да би се пробудили, далеки - да би се приближили Богу, своји Богу (домаћи Божији, тј. они који су у дому) - да би са смелошћу пребивали у Њему. Син који се није извежбао (у подношењу тешкоћа) не прима на корист своје богатство из дома оца свога. Због чега Бог најпре искушава и мучи, а затим открива дар благодати? Слава Господу који нас горким лекарствима води у сладост здравља! Нема човека који не трпи у време учења и нема онога коме не изгледа горким време у коме пије од отрова искушења. Без њих је немогуће стећи снажни (душевни) састав. Али, ми немамо силе [чак] ни да их претрпимо. Јер, како би глина, која је блато, могла имати снаге да поднесе наилазак воде, кад је божанствени огањ не би учинио крепком? Уколико се сакријемо под иго воље Божије, и уколико се са смирењем и непрестаном жељом будемо молили, ми ћемо кроз трпљење и све остало стећи у Христу Исусу, Господу нашем" (Сл. 37). И у Књизи Мудрости Сираха је речено: Чедо, ако приступаш да служиш Господу, припреми душу своју на искушење... и претрпи и немој бити брз у време пробе (Сир. 2, 1-2).

Треба се надати на Бога и од Њега очекивати корист

Котву наде (Јев. 6, 19) утврди у Богу, који нас може спасти и од Њега очекуј прекид искушења у одговарајуће време. Јер, као што говори апостол: Веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај (1. Кор. 10, 13). Послушај шта још говори Писмо: Невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, а нада не постиђује (Рим. 5, 3-5). Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13). Трпљењем својом спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка... Блажен је човек који претрпи искушење јер кад буде опробан примиће венац живота који Господ обећа онима који га љубе (Јак. 1, 2-4; 12). Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18).Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје; и изведе ме из рова мучења и из муља блата, и постави на камен ноге моје, и управи стопе моје; и стави у уста моја песму нову, оду Богу нашем (Пс. 39, 1-4). И блажени Симеон Метафраст пише: "Душа која је везана узама љубави према Богу ни у шта не сматра страдања, него се наслађује жалостима и цвета у злопаћењу. И када уопште не страда за Љубљеног, она још више страда и бежи од утехе као од муке".

17. О двојаком страху Божијем: почетном и савршеном

Нећемо се олењити да сада кажемо и о двојаком страху Божијем, будући да свети оци, у поретку врлина, страх стављају после вере.

О првом страху Божијем - почетномЗнај, љубљени мој, да је страх двојак: један

почетника, а други - савршених. О првом страху је написано: Почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110, 10; Прич. 1, 7); приђите чеда, почујте ме, и страху Господњем ћу вас научити (Пс. 33, 12); страхом Господњим се свако уклања од зла (Прич. 15, 27), и: Где је страх, постоји и вршење заповести. И преподобни Исаак говори: "Страх Божији је почетак врлине. Њега сматрају породом вере. Он се сеје у срцу када се ум одвоји од светске сујете, како би своје разбијене мисли сабрао од расејаности непрестаним удубљивањем у будуће васпостављање свега" (Сл. 1). [Он] такође [каже]: "Почетак истинског живота у човеку јесте страх Божији. Он, пак, не може пребивати у души истовремено са расејаним мислима", и још: "Постави мудро као основу свог хођења страх Божији, те ћеш за мало дана стати пред двери Царства, не лутајући по путу".

О другом, савршеном страху БожијемО другом или савршеном страху Божијем је

речено: Блажен је човек који се боји Господа и који се много труди око заповести Његових (Пс. 111, 1); блажени су сви који се боје Господа, који иду по Његовим путевима (Пс. 127, 1); бојте се Господа сви свети Његови, јер нема недостатка

онима који га се боје (Пс. 33, 10); тако ће се благословити човек који се боји Господа (Пс. 127, 5);страх Господњи је чист, траје довека (Пс. 18, 10). И свети Петар Дамаскин пише: "Обележје првог страха јесте мржња према греху и гнев према њему, као што се човек гневи на звер која га је ујела. Обележје, пак, савршеног страха јесте волети врлину и бојати се колебивости, будући да нема човека који би био непроменљив. Стога смо у овом животу дужни да се при сваком делу бојимо превртљивости" (Књ. 2, Сл. 3). Стога се и ти, разумно слушајући, потруди да заједно са свим указаним врлинама непрестано у себи држиш као што приличи и први страх. Јер, он је као нека скривница и спремиште сваког доброг дела, чак најкрепкије. Истрајавајући у њему, увек ће ти стопе бити управљене на вршење свих заповести Господа нашег Исуса Христа. Пружајући се даље реченим путем, стећи ћеш и савршени страх, чисти, због љубави према врлини, по милости благог Бога нашег.

18. Уколико време захтева, ми за заповести и за веру Господа нашег Исуса Христа не треба ни живот да штедимо

Уз речено, треба да знаш да за животворне заповести и веру Господа нашег Исуса Христа ми треба, уколико време захтева, радо да изгубимо и саму душу своју, тј. да не поштедимо ни живот свој, као што и сам Господ Исус Христос говори: Ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати (Мк. 8, 35), несумњиво и без премишљања верујући да је и васкрсење и живот и све што је спасоносно - сам Богочовек Исус Спаситељ, као што је сам

рекао: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек (Јн. 11, 25-26). И још: Јер, Бог тако заволе свет да је Сина свог Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3, 16), и такође: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10, 10). Пребивајући у поменутој настројености и заборављајући прошло, те пружајући се ка будућем, као што је речено (Фил. 3, 13), трчи са Христом Исусом Господом нашим својим путем, не обазирући се назад (Лк. 9, 62).

Сада је, како нам се чини, прикладно да се изложи извесни природни начин улажења у срце пажњом путем дисања блаженог Никифора, будући да потпомаже усредсређивању помисли ума. Навевши сведочанства многих светих отаца о унутарњем животу, подвижник најзад и сам говори следеће:

19. Природни начин улажења у срце пажњом кроз дисање са изговарањем молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Поменути поступак много помаже усредсређивању помисли ума

"Познато ти је, брате, како дишемо: удишемо ваздух и издишемо га. На реченоме се држи телесни живот и од њега зависи топлота тела. Дакле, севши у своју тиховатељску келију, сабери свој ум и путем дисања га уведи унутра, принуђавајући га да заједно са ваздухом који удишеш уђе у срце. У њему га и задржи. Држи га, али га не остављај да ћути и да је без посла, него му дај следећу молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Нека му она

буде непрестано дело и нека га никад не оставља. Јер, она га, чувајући га од маштања, чини недоступним за демонске нападе, узводећи га до божанствене чежње и љубави. Међутим, брате, узми на себе труд да свој ум приучиш да не излази брзо из срца. У почетку ће му бити веома тесно у унутрашњој закључаности, али ће затим, пошто се навикне, изгубити склоност да се креће по спољашњим предметима. Јер, Царство Божије је у нама. Ономе ко га унутра угледа и осети путем чисте молитве, све спољашње постаје непривлачно и губи сваку вредност. Њему унутра већ није тужно и жалосно. Човек који је дуго био изван куће по повратку не зна шта ће од радости што види жену и децу. И ум, из расејаности опет се сјединивши са душом, постаје пун неизрециве сладости и радости". Ето шта је изрекао блажени отац, имајући намеру да научи ум да се, под утицајем природног начина, пажњом врати у себе од свог уобичајеног лутања, заробљености или маштања, те да се кроз пажњу поново сједини са самим собом, објединивши се са молитвом. Са молитвом он силази у срце и у њему стално пребива. Као објашњење реченог неко други од богомудрих, опитом навикавши на свештено делање, наводи следећу примедбу:

20. Још о природном начину призивања Господа Исуса Христа заједно са дисањем

Онај ко жели да се научи реченом делању треба да зна да ћемо, приучивши свој ум да заједно са улажењем ваздуха улази унутра, из опита сазнати да може приступати улажењу само уколико одбаци сваку помисао, начинивши

се усамљеним и нагим и остајући без икаквог другог сећања изузев призивања Господа нашег Исуса Христа. Излазећи, напротив, и окрећући се спољашњем, он се одмах расејава многоразличним сећањима.

21. И свети Златоуст учи молитви у срцу са речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.

И велики Златоуст говори: "Молим вас, братијо, никада немојте нарушавати и занемаривати правило речене молитве". А нешто касније [он каже]: "Монах је дужан било да једе, било да пије, седи или служи, путује или нешто друго дела - да непрестано изговара: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, како би име Исуса Христа, силазећи у дубине срца, смирило змију која држи тамошње пашњаке, а душу спасло и оживотворило. Непрестано, наиме, буди са именом Господа Исуса, да би срце прогутало Господа и Господ срце, и да двоје буду једно". И опет, он говори: "Немојте одвајати срце своје од Бога, него пребивајте са Њим. Своје срце увек чувајте сећањем на Господа Исуса Христа, све док се име Господње не укорени у њему и док не почне да мисли једино о [начину] како да се Христос прослави у њему".

22. Сведочанства светог Лествичника и Исихија о истоме

И Лествичник такође говори: "Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим, те ћеш видети каква је корист од тиховања" (Сл. 27). Такође и свети Исихије говори: "Уколико истински желиш да стидом покријеш помисли, да благодушно тихујеш и без труда будеш

трезвоуман срцем, нека се уз твоје дисање прилепи молитва Исусова, те ћеш за мало дана речено видети на делу" (погл. 182).

23. Онај ко жели да је мислено трезвоуман, нарочито почетник, треба да, ради подеснијег бављења молитвом, живи у тиховатељској и мрачној келији, стога што се у њој ум и разум на природан начин сабирају

Као главно и давно узакоњено [дело] велики свети оци (што је очигледно из сведочанстава на која смо указали) наводе начин молитве, размишљања и трезвоумља у Господу нашем Исусу Христу, Сину Божијем уз [коришћење] Његовог светог и спасоносног имена. Силазећи заједно с дисањем унутар срца, треба од Њега искати милости. Они додају још и напомену да увек, а нарочито у време установљено за молитву, сваки онај ко се труди да је мислено трезвоуман у срцу (утолико пре почетник), треба да се сакрије у тиху и мрачну келију, као што о поменутом блаженом делању божанствени оци и учитељи тајноводе и заповедају. Гледање и посматрање очима онога што се види и опажа обично расејава и развлачи мисли. Међутим, у тихој и мрачној келији, као што је речено, мисли престају да лутају и множе се, а ум се, хтео не хтео, постепено утишава и сабира у себе, као што говори свети Василије: "Ум се враћа у себе уколико се не расејава спољашњим и уколико се кроз чула не расипа по стварима света".

24. Избегавање лутања ума пре свега подарује Господ наш Исус Христос, уколико се Његово свето име призива у срцу. Природни, пак, начин силажења у срце

путем дисања, усамљивање у тиховатељском и тамном месту и све остало само на известан начин потпомаже призивање

Више од свега, поменути подвиг се успешно врши умом уз садејство божанствене благодати, уз срдачно, чисто и нерасејано призивање Господа нашег Исуса Христа, а не једино природним начином силажења у срце путем дисања или усамљивањем у тихом и тамном месту. Никако!

Свети оци су речено смислили једино стога што потпомаже сабирање мисли, враћање ума од обичног лутања ка себи самом и усредсређивање његове пажње, као што је казано раније.

Од њих (од сабраности мисли и усредсређивања пажње) ум почиње непрестано да се моли чисто и без лутања, као што говори свети Нил: "Пажња која тражи молитву, најзад ће је наћи, будући да после пажње више него било шта друго долази молитва, за коју треба да имамо највеће усрђе" (погл. 179). Ето како треба гледати на поменуту ствар. Ти, пак, чедо, желећи живот, и волећи да видиш добре дане, и у телу живи као бестелесни, држећи се следећег правила и устава.

25. Како тиховатељ треба да проводи време од вечери до буђења од сна

По заласку сунца, призвавши у помоћ свеблагог и свесилног Господа Исуса Христа, седи на столичицу у тихој и тамној келији и, сабравши ум од уобичајеног лутања и расејаности, путем дисања тихо га сведи у срце, држећи молитву: Господе Исусе Христе, Сине

Божији, помилуј ме! Сједињене са дисањем некако уводи и молитвене речи, као што говори Исихије: "Са својим дисањем сједини трезвоумље и име Исусово, и неодступно сећање на смрт, и смирење. Јер, и једно и друго доноси велику корист" (погл. 189). Уз молитву, осим реченог, треба да имаш и сећање на суд и награду за добра и рђава дела, сведушно се сматрајући грешнијим од свих људи и нечистијим и од самих демона. Помишљај да ћеш стога најзад бити вечно мучен у аду. Уколико ти при некој од речених помисли дође скрушеност, плач и сузе, потруди се да истрајеш на њој све док сузе не прођу саме од себе. Уколико се, пак, још ниси удостојио дара суза, прихвати подвиг и моли се са смиреноумљем да их стекнеш, будући да се њима чистимо од страсти и скверни и постајемо судеоници спасоносних расположења, као што говори Лествичник: "Ватра прождире сламу. И чиста суза сагорева сваку прљавштину, мислену и видљиву" (Сл. 7). И други отац говори: "Онај ко хоће да се опере од рђавости своје, нека користи плач. И ко жели да стекне врлине, нека их стиче плачем. А уколико немаш скрушености, знај да поседујеш сујету, која души не даје да се скруши". Уколико сузе не дођу, ти, пазећи на речене помисли, поседи са молитвом око час, те устани и пропевај са пажњом мало повечерје. Потом опет седи и држи се претходне молитве колико имаш снаге, чисто и без расејаности, без икакве бриге о било чему, без икакве помисли и маштања, са потпуним трезвоумљем, око пола часа. Најзад, знаменовавши се часним и животворним крстом, а такође и постељу своју,

седи и ступи у размишљање о будућем наслађивању и мучењу, о непостојаности и лажности свега временског, о изненадном наступању смрти, тј. општег удела, и о страшном посмртном и предсмртном испитивању. Сети се укратко свих својих сагрешења и топло испроси опроштај за њих, са свом тачношћу размотривши како си провео прохујали дан. Затим легни на постељу своју, држећи се молитве, по речи онога који каже: "Са молитвом Исусовом и усни и спавај". Одспавај пет или шест сати. Уопште, спавање подешавај са дужином ноћи.

26. Како, уставши од сна, време проводити до јутра

Пробудивши се из сна, најпре узнеси славу Богу. Призвавши га за заступника, започни своје најглавније дело, тј. да се молиш у срцу без маштања и чисто. У молитви проведи око једног часа. Ум сам по себи већином бива тих и тиховатељни, а ми имамо заповест да првине и оно најбоље приносимо Богу на жртву, тј. да своје прве мисли у чистој срдачној молитви неуморно простиремо пред Господа нашег Исуса Христа. Свети Нил говори: "Онај ко увек све своје прве мисли као зрели плод приноси Богу, припрема [терен] да му молитва буде услишана" (погл. 126). Потом пропевај полуноћницу.

Уколико, пак, не будући још постојан у савршеном тиховању, не можеш да започнеш како смо рекли из једног или другог разлога (што се често дешава са онима који тек започињу речено делање, а понекад, премда ретко, и онима који су узнапредовали, али још нису достигли савршенство - будући да само

савршени све могу у Христу који им даје моћ - (Фил. 4, 13) ти, уставши од сна и успоставивши, колико ти је могуће, бодро трезвоумље, отпој најпре полуноћницу са пажњом и разумевањем онога што се поје.

Потом седи и моли се у срцу чисто и нерасејано, како је показано, један час, или боље - колико ти да Дародавац добара. Лествичник говори: "Већи део ноћи посвети молитви, а мањи део појању Псалтира. Дању, пак, прикупљај снагу за борбу" (Сл. 27).

Уколико и након подвижничког принуђавања још увек будеш савлађиван отежалошћу и разлењеношћу сна, устани и напрегни се, све се држећи молитве и старајући се како знаш да се доведеш до бодрог стања (свети Исаак: "Изађи напоље и прошетај"). Потом седни и помоли се као што је написано, увек са марљивошћу се старајући да са чистом молитвом беседиш са чистим Богом.

Затим устани и разумно отпевај шестопсалмије, педесети Псалам и неки канон. Потом опет седи и са бодрим трезвоумљем се искрено помоли пола часа. Уставши опет, отпевај хвалитне [стихире], обично славословље и први час. Затим сатвори отпуст.

Оно што читаш изговарај гласно колико је потребно да чујеш својим ушима, будући да је заповеђено да Богу приносимо плод усана. Из све душе и свом мишљу благодари човекољубивог и премудрог Бога, који се брине о нама и који нас је по безмерној милости својој удостојио да успешно пређемо пучину прошле

ноћи и да видимо светло поприште данашњег дана. Помоли се топло да дарује да безбедно прођемо и мрачну и свирепу буру демона и страсти.

27. Како треба живети од јутра до обедаОд јутра до обеда, сав се у целини

препустивши јединоме Богу и Њему се моливши са скрушеним срцем како би ти, немоћноме, лењивом и безбрижном, био Помоћник, постарај се, према силама, да све време проведеш у чистој срдачној молитви без маштања у читању. Читајући установљено из Псалтира, Апостола и Светог Јеванђеља, труди се да стојиш, као уосталом и при произношењу молитава Господу Исусу Христу и Пречистој Богородици. Остала читања из Светог Писма можеш вршити седећи. Затим, у одређено време, са пажњом отпој уобичајене часове, које су свети оци премудро установили, са свом силом и душом одбијајући лењост, тј. учитељицу свега рђавог. Заједно са страстима, избегавај и поводе за њих, ма како мали и незнатни изгледали.

28. Неопходно је избегавати лењост. И онај ко тихује треба да чува црквено предање

Свети Исаак говори: "Чувајте се, вољени, лењости, у којој се крије права смрт. Без ње монах не може да падне у руке оних који покушавају да га заробе. У онај дан Бог нас неће осудити због Псалама и због пропуштених молитава, него стога што се њиховим пропуштањем отвара улаз демонима. А они, нашавши пролаз, улазе и затварају врата наших очију. Потом нас они насилнички испуњавају

сваким нечистотама, које нас подвргавају божанственој осуди и најстрожој казни. И ми постајемо робови због пропуштања малога, што је Христа ради требало сматрати достојним великог старања, као што је написано: "Онај ко своју вољу не потчињава Богу, пада под иго Његовог противника". Стога оно што изгледа као незнатно ти сматрај стеном против оних који намеравају да нас заробе. Његово вршење у келији су ради заштите нашег живота мудро установили они који су успоставили црквени поредак. Они који немају мудрости његово изостављање сматрају неважним, не узимају у обзир штету која од њега долази. Међутим, код њих је и почетак пута и средина у ствари необуздана слобода, која је мајка страсти. Стога је боље подвижнички се принуђавати на испуњавање и оног незнатног, неголи његовим пропуштањем давати место греху. Јер, крај јадне слободе јесте жестоко ропство" (Сл. 71).

Нешто касније он опет каже: "О, како су слатки страсни подстицаји. Дешава се да понекад понеко и може да одсече страсна дела, те да удаљавањем од њихових предмета у себе унесе неки мир, обрадовавши се покојем од њих. Међутим, он не може да заустави страсне подстицаје. Стога ми и ненамерно трпимо искушење. Тј. ми се жалостимо због страсти (које устају), али волимо одуговлачење њихових подстицаја или страсних сласти. Ми грех не желимо, али са наслађивањем прихватамо подстицаје који нас приводе њима. Стога они за нас постају узрочници за грех на делу. Онај ко воли страсне сласти, по нужди им се потчињава,

те и без своје жеље постаје роб страсти. Престаће да греши [само] онај ко мрзи своје грехе, и добиће опроштај онај ко најпре исповеди своја сагрешења. И прво служи као узрок истинског смирења, а друго - скрушености, због стида који се рађа у срцу" (Сл. 71). Он још [каже]: "Једини неопростиви грех јесте онај због кога се не кајемо" (Сл. 2). Уосталом, о реченоме је довољно.

Пошто отпојеш наведене часове, седи и једи, држећи и за време јела молитву како би, по заповести, благодаћу Божијом дошао до навике да се непрестано молиш. Међутим, нека реч о храни, која, по неизрецивој премудрости Саздатеља, подржава тело

унеколико сачека. Најпре изнесимо реч о храни која укрепљује и оживљава душу, тј. о свештеној и боготворној молитви по светим оцима, што је потпуно исправно с обзиром да је душа драгоценија од тела.

29. О молитви и о неопходности да се свагда молимо

Наше тело, по изласку душе, постаје мртво и смрдљиво. Слично је мртва, јадна и смрдљива и душа која се не подстиче на молитву. Велики пророк Данило нас добро учи да је лишеност молитве горчија од сваке смрти. Он је сматрао да је боље умрети неголи и трен провести без молитве (Дан. 9). Реченоме нас добро учи и свети Златоуст: "Онај ко се моли, беседи са Богом. Свако зна колико је велико да човек разговара са Богом, премда нико не зна да изрази величину речене части. Јер, она превазилази и анђелско достојанство". Он још [каже]: "Молитва је

заједничко дело анђела и људи. У делу молитве нема ничега средњега (што представља границу) између једне и друге природе. Она те одваја од бесловесних и сједињује са анђелима. И онај ко се читавог живота стара да се упражњава у молитви и служењу Богу брзо по животу, части, благородству, мудрости и схватању постаје сличан анђелима". Он још [каже]: "Видећи душу ограђену врлинама, ђаво не сме да јој се приближи, бојећи се силе и снаге коју јој пружа молитва, која је храни више неголи што јело храни тело". Он још [каже]: "Молитве су живци душе. Тело уз помоћ живаца стоји у поретку, живи, креће се и јесте истрајно. Уколико их неко пресече, читав склад тела се нарушава. Слично и душа уз помоћ светих молитава долази до благог устројства, поприма истрајност и лако ходи путем благочашћа. Уколико се лишиш молитве, ти ћеш бити као риба изван воде. Јер, њој је живот вода, а теби - молитва. Њоме се [човек] може пронети кроз ваздух, као кроз воду, узићи на небо и стати близу Бога". Он још [каже]: "Молитва и мољење људе чине храмом Божијим. Злато, драго камење и мермер украшавају царски дом. Слично и молитва украшава храм Христов, тј. душе верујућих. Може ли молитва добити већу похвалу од околности да нас чини храмом Божијим, те да у живу душу уводи Онога кога небо не може да смести". Он још [каже]: "Сила молитве се може увидети и из [живота] апостола Павла. Као са крилима, он је облетео целу васељену, живео у тамницама, бивао подвргаван бичевању, носио окове, живео у крви и невољама, изгонио демоне, васкрсавао мртве,

заустављао болести. У грађењу спасења људи он се није надао ни на шта речено, већ је молитвама ограђивао душу. Након знамења и васкрсавања мртвих, он је журио на молитву као на главни подвиг који овенчава дело. Јер, молитва дарује и васкрсење мртвих и све остало. Јер, у животу светих молитва има дејство које вода има у дрвећу". Он још [каже]: "Молитва је виновница спасења, извор бесмртности, непоколебива ограда Цркве, несавладива тврђава. Она је страшна за демоне и спасоносна за нас у делу благочашћа". Он још [каже]: "За царицом која улази у град следи свако богатство. Слично и после молитве, која улази у душу, улази и свака врлина". Он још [каже]: "Шта темељ значи за кућу и молитва значи за душу. Усадивши је у душу као основу и корен, марљиво треба назиђивати и здравоумље [наравствену чистоту], и старање о сиромашнима и испуњавање свих Христових закона". Он још [каже]: "Неугасива и непрестана светлост за ум и душу јесте марљива молитва. Стога зли непријатељ наш у ум полаже безмерну нечистоту помисли. Сабравши много тога о чему нисмо ни помишљали, он оптерећује душу за време молитве". Он још [каже]: "Молитва је велико оружје и велика ограда". И Богослов говори: "На Бога треба помишљати чешће неголи дисати". И свети Исаак каже: "Без непрестане молитве [човек] се не може приближити Богу". Он још [каже]: "После молитвеног труда, полагање у ум неког старања доводи до расејавања мисли". Он још [каже]: "Молитва при којој се тело не умори и не скруши срце личи на недоношче из утробе. Она је без душе". И свети

Лествичник каже: "По својој каквоти, молитва је сапостојање и јединство човека и Богом. По своме дејству, она је одржавање света, помирење са Богом, мајка суза - и њихова кћер у исти мах, умилостивљење за грехе, мост којим се прелази преко искушења, грудобран који штити од сваке муке, разбијање демонских напада, служба анђела, храна свих бестелесних, будуће весеље, бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник благодатних дарова, невидљиво напредовање, храна за душу, озарење ума, секира за очајање, потврда наде, ослобођење од туге, богатство монаха, ризница тиховатеља, смањивање гнева, огледало духовног напретка, показатељ духовних мера, откривач духовног стања, предсказивач будућих добара, предзнак вечне славе. За онога ко се истински моли, молитва је суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда" (Сл. 28). Он још [каже]: "Молитва је одстрањење од видљивог и невидљивог света". И свети Нил каже: "Уколико желиш да стекнеш молитву, одреци се од свега, те ћеш све наследити". Он још [каже]: "Молитва је усхођење ума Богу". Он још [каже]: "Молитва је разговор ума са Богом" Он још [каже]: "Хлеб је храна за тело, а врлина за душу. Духовна, пак, храна за ум јесте молитва".

О реченом на сличан начин расуђујте.Сада је погодно време да према нашој сили

нешто долично кажемо о телесној храни, о њеној мери, количини и каквоти.

30. О телесној исхрани, тј. како тиховатељ треба да се храни

Написано је: Сине човечији, са мером једи

хлеб свој и са мером пиј воду (Јез. 4, 9-10), тј. према потреби, како би, будући задовољан и подвизавајући се по Богу, могао да будеш жив. Јер, неко од отаца каже да нећеш примити Духа уколико не даш крв. И велики Павле каже: Него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9, 27). И божанствени Давид [каже]: Колена моја изнемогоше од поста, и тело се моје измени јелеја ради (Пс. 108, 24). И Богослов [каже]: "Богу се највише угађа злопаћењем и телесним лишавањем ради Њега. Његово човекољубље се највише привлачи сузама". И свети Исаак [каже]: "Христос се свагда стара о телу онога ко се злопати (тј. ради Њега трпи телесна лишавања), као што се мајка стара о детету. Он је увек близу његовог тела" (Сл. 58). Он још [каже]: "При пуном стомаку нема виђења тајни Божијих". Он још [каже]: "Они који сеју са сузама примају прегршт радости. Слично се радошћу испуњавају и они који се злопате (предузимају произвољна телесна лишавања) ради Бога". Он још [каже]: "Блажен је онај ко је заградио улаз у себе сваком сладострашћу, које нас раздваја од нашег Саздатеља" (Сл. 75).

Он још [каже]: "Дуго време искушаван са десне и са леве стране, вишекратно познавши себе на речени начин, примивши безбројне ударце противника и удостојивши се тајно велике помоћи, ја сам током многих година стекао опитност и по благодати Божијој у искуству сазнао следеће:

Основа свега доброг, повратак душе из ропства непријатељу и пут који води ка

светлости и животу садрже се у следећим поступцима: сабирању у себе и свагдашњем посту. Себи, дакле, као правило треба поставити мудро и благоразумно уздржавање стомака, неисходно пребивање на једном месту и непрестано бављење богомислијем.

Отуда долази покорност чула, трезвоумље, кроћење свирепих страсти које се буде у телу, тишина помисли, светли покрети мисли, ревност за дела врлине, високе и танане представе ума, сузе без мере које се точе у свако време, сећање на смрт, чисто здравоумље удаљено од сваког маштања које искушава мисао, проницљивост и далековидост, дубока и различита схватања која ум постиже уз помоћ божанствених речи, унутрашњи покрети који се дешавају у души, разликовање и одвајање духовног и код светих сила и истинских виђења и код испразних маштања.

Отуда страх на путевима и стазама који у мору мисли одсеца лењост и нерад, пламен ревности који поништава сваку опасност и превазилази сваки страх, пламеност која пренебрегава сваку жељу и изглађује је из ума, уједно доводећи до заборава свако подсећање на прошлост, слобода истинског човека, душевна радост и васкрсење са Христом у Царству.

Онај ко занемари два наведена поступка нека зна да ће се оштетити у свему што је речено. Штавише, уколико пренебрегне речене две врлине, он ће уздрмати и саму основу свих врлина. За онога ко их се придржава и прихвата, оне су почетак и крај божанственог делања у души, те врата и пут ка Христу. Онај, пак, ко их

запусти и удаљи се од њих, стићи ће до два супротна порока, тј. телесног лутања и нечасног стомакоугађања. Они су почетак пута који је супротан наведеноме, дајући у души место страстима" (Сл. 75).

На другом месту он пише: "Они који су немарни и слаби у почетку подвига упадају у бојазан и смућеност не само од сличних борби, већ и од шума лишћа на дрвећу. Њих савлађује и мала невоља, глад у случају оскудице и незнатна немоћ, те се одричу од подвига и враћају назад. Истински и искусни подвижници се не преједају зељем и поврћем, већ се хране сувим биљем. Они се не решавају да било шта окусе пре утврђеног времена, те при телесној изнемоглости леже на голој земљи. Њихове очи једва гледају од прекомерне исцрпљености тела. Чак и кад су због невоље блиски раздвајању са телом, они не дозвољавају победу над собом, не напуштајући крепко произвољење, будући да самопринуђавање Бога ради и труд ради врлине желе више од привременог живота и спокојства у њему. Они се веселе кад на њих наилазе искушења, будући да се кроз њих усавршавају. У љубави Христовој се не колебају ни усред тешких напора. Све док су у животу они пламено желе да са храброшћу истрајавају у нападима. Они уопште не одступају будући да се кроз њих усавршавају" (Сл. 60).

Саглашавајући се са сличним саветима и покоравајући се ономе ко је рекао: Ходи царским путем, не скрећући ни десно ни лево (Прич. 4, 27), ми ћемо ти изложити средњи устав о храни, који се састоји у следећим правилима:

31. Како подвижник треба да се храни у понедељак, среду и петак

У три дана седмице, тј. други, четврти и шести увек се држи деветке, наиме једи једанпут на дан (у девети час [дана, тј. 3 поподне]), узимајући шест унци [180 грама] хлеба. Суве хране не треба јести до ситости, а воде треба пити до три или четири чаше, следећи 69. правило светих апостола, којим се установљује: "Уколико епископ или свештеник или ђакон или читалац или појац не пости у среду или петак и у свету четрдесетницу пред Пасху, нека се свргне (изузев у телесној немоћи), а световњак нека буде одлучен". Пост у понедељак су касније установили свети оци.

32. Како он треба да се храни у уторак и четвртак

У два дана, тј. у уторак и четвртак храну примај два пута дневно, једући такође шест унци хлеба, неко скромно вариво и нешто суве хране. Такође пиј и вина, уколико га употребљаваш, растворивши га водом, три до четири чаше. Увече узми три унце хлеба, нешто од суве хране или неког поврћа, и вина са водом једну чашу, или највише две, када је велика врућина.

Жеђ, уосталом, много потпомаже сузе, које прати бдење, као што говори Лествичник: "Жеђ и бдење скрушавају срце, а из скрушеног срца се изливају сузе" (Сл. 6). И свети Исаак каже: "Трпи жеђ Бога ради како би те напојио својом љубављу".

Уколико и у речена два дана радије примиш храну једном дневно, врло добро ћеш поступити

с обзиром да је пост и уздржање прва врлина, тј. мати, корен, извор и основа свега доброга. И један од спољашњих мудраца говори: "Изабери најбољи живот. Навика ће га потом учинити пријатним". А [свети] Василије Велики [каже]: "Сметње не постоје уколико имамо произвољење са чврстом решеношћу". И један други богоносни муж каже: "Почетак плода јесте цвет, а почетак делатног живота - уздржање".

Можда ће речено, као и оно што следи, некима изгледати тешко или чак немогуће. Онај, пак, ко узме у обзир плод до кога се долази и ко пред очима буде држао славно стање до кога се обично долази, свакако ће га, уз помоћ Господа нашег Исуса Христа и своју ревност према снази, сматрати лаганим. Он ће истинитост реченога потврдити и речима и делима, утврђујући његову лаку остваривост. И свети Исаак говори: "Оскудан хлеб на трпези чистога чисти душу која је окусила од сваке страсти... Са трпезе оних који посте и пребивају у бдењу, трудећи се у Господу, узми за себе лек живота и пробуди своју душу из умртвљености. Јер, међу њима се налази Љубљени, освећујући њихову храну и горчину њихове оскудне трпезе претварајући у своју неизрециву сладост. Његови духовни и небески служитељи осењују њих и њихову свету храну" (Сл. 8). Он још [каже]: "Мирис испосника је веома сладак и сусрет са њим весели срца разумних... Богу је пријатно понашање уздржљивих" (Сл. 8).

33. Како треба јести у суботу. Такође и о бдењима и о начину узимања хране код њих

У сваку суботу, изузев Велике, треба два пута да узимаш храну, као што је наведено за уторак

и за четвртак. Речено одређују и свештена правила. Штавише, ти уочи сваког дана Господњег [тј. недеље] треба да вршиш бдење, изузев уочи сиропусне недеље [после које почиње велики пост] или уколико се у току седмице деси велики Господњи празник или празник неког од великих светитеља. Бдење врши уочи речених дана, а уочи дана Господњег га изостави. Уосталом, ма како било, у суботу два пута узимај храну. Свакако, за тебе је свагда корисно да се подстичеш на вршење ноћног бдења. Стога и кад се десе бдења током седмице ти ћеш имати велику корист уколико га вршиш и уочи недеље. Корист од реченога убрзо ћеш видети. Пророк Исаија каже: Откриће се рано светлост твоја и твоја исцелења ће убрзо засијати (Ис. 58, 8).

Свети Исаак говори: "Сваки подвиг против греха и похоте треба да започне са бдењем и постом, нарочито када се подвизавамо против греха који је у нама. Из реченога се види знак мржње према греху и похоти код онога ко се подвизава у невидљивој борби. Скоро сви страсни подстицаји почињу да се смањују од пошћења. Потом подвижништво нарочито потпомаже ноћно бдење. Онај ко читавог свог живота буде волео да разговара са реченом двојицом свакако ће бити пријатељ здравоумља [наравствене чистоте]. Успокојавање стомака и спавање до раслабљености јесу почетак сваког зла, будући да распаљују блудну похоту. [Са друге стране], пост, бдење и бодрост у свештенослужењу Богу јесу свети Божији пут и основа сваке врлине". Он још [каже]: "У души

која је обасјана сећањем на Бога и неуспављивим даноноћним бдењем Господ успоставља свој облак, који је сенком покрива дању а светлошћу огња осветљава ноћу на њено утврђење и безбедност" (Пс. 77, 14). Он још [каже]: "Изабери сладосно делање, тј. свагдашње ноћно бдење, којим су сви оци са себе свукли старог човека и удостојили се обновљења ума. У речене сате душа осећа онај бесмртни живот, са осећања скида таму страсти и прима Светога Духа". Он још [каже]: "Успоштуј дело бдења како би обрео утеху својој души". Он још [каже]: "Немој мислити, човече, да у целом монашком подвижништву постоји делање које је изнад ноћног бдења". Он још [каже]: "На монаха који са расуђивањем ума пребива у бдењу немој гледати као на онога ко носи тело. Јер, његово дело је заиста дело анђелског чина". Он још [каже]: "Душа која се труди на анђелском делу бдења свакако ће имати херувимске очи и зрети и непрестано гледати небеска виђења".

Бдења ти проводи у молитви, псалмопојању и читању, чисто и без маштања и са скрушеним умилењем, усамљен или са милим и једномисленим друштвом. Након сваког бдења због напора пружи себи незнатну утеху у храни и пићу за вечеру, тј. поједи три унце хлеба заједно са сувом храном колико је потребно, додајући и вина са водом до три чаше. Пази, уосталом, да никада не нарушиш деветку, чак и ако се бдење деси на дан деветке. Јер, и једно треба чинити, и друго не остављати. Утешење о коме се говори односи се на крај бдења.

34. Како се треба хранити у недељу и о

другим стварима, такође о труду и смирењуИ у све васкршње [недељне] дане два пута

узимај храну, као и у суботне. Наведена правила треба у целости да се испуњавају у све дане, изузев при немоћи. Слично ради и у све дане које су одредили свети оци, или који су се установили дугим обичајем услед извесних разлога. У речене дане ми нећемо једном узимати храну и нећемо се држати сухоједења, већ ћемо јести од поврћа, уосталом са уздржањем и са одређеном мером, будући да је уздржање у свему и свагда прекрасно дело. При телесној немоћи може се, као што смо рекли, јести без стида од свега неопходног и разрешеног ради потпоре тела. Јер, свети оци су нас научили да будемо страстоубице, а не телоубице. Под разрешеним, пак, не мислим оно што важи уопште за све Хришћане, него за наш монашки чин. Све речено примај са благодарношћу, у славу Божију, избегавајући надменост и сувишност. Свети Исаак говори: "Оскудност у стварима и невољно човека учи уздржању, тј. мимо његове воље. Напротив, ми се тешко уздржавамо када свега имамо у изобиљу и кад нам је све доступно". Немој волети телесни покој. По речи светог Исаака, "душа која заволи Бога, једино у Њему и може имати свој покој". Јер, један свети пише да "труд и смирење стичу Христа".

35. Какве се исхране треба држати и како живети у време постова, а нарочито у време великог поста

О исхрани и уопште о животу у свете постове сматрам да је излишно посебно и подробно говорити. У све дане осим суботе и недеље треба

држати деветку. Уколико, пак, можеш у речене дане се држи још строжије и трезвоумније, нарочито у свету велику четрдесетницу, која као да представља десетак Богу од целе године. Она Христовим победницима доноси награде за подвиге у пресветли дан Божанственог Васкрсења.

36. Посебно о расуђивању и о чињеници да умереном делању нема цене. О послушању

Уосталом, све речено и њему слично треба да спроводиш са марљивим расуђивањем ради очувања мирног устројства срца при задовољавању потреба твоје двојаке природе. Мудри говори:Дом се гради мудрошћу и разумом се одржава, а са осећањем се пуне скривнице сваким часним и добрим богатством (Прич. 24, 3-4). И божанствени Таласије пише: "Оскудица и тескоба са расуђивањем јесте царски пут. Неразумно, пак, изнуривање и бесловесно попуштање јесу штетни, будући да су неосмишљени са обе стране". И преподобни Исаак каже: "Након слабости удова следи иступљење и смућеност помисли. После неумереног делања долази мрзовоља, а за мрзовољом - извансебност. Међутим, једно иступљење се разликује од другога. После једнога следи блудна страст, а после другога - напуштање тиховатељског пребивалишта и прелажење са места на место. Стога умереном и са трпљењем (премда и са тешкоћом) одржаваном делању нема цене. Смањивање подвижничког самоумарања умножава греховну сласт, а његова неумереност порађа иступљење"

(Сл. 71). И свети Максим Исповедник [каже]: "Немој се стално бринути о телу. Напротив, одредивши му подвиг према снази, сав свој ум обрати на унутрашњост. Јер је телесно вежбање за мало корисно, а побожност је корисна у свему (1. Тим. 4, 8)". Уколико унеколико претегне, телесни тас на ваги мучи и оптерећује душевни тас, вукући га ка жељама и непристојним и душештетним покретима, као што је написано: Јер тело жели против Духа, а Дух против тела (Гал. 5, 17). Ти га, пак, обуздај уздом уздржања, умртвљујући га све док и невољно не почне да слуша онога ко управља и да се покорава бољем, по речи великога Павла: Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2. Кор. 4, 16). И свети Исаак каже: "Реши да умреш у подвизима и да не живиш у немару. Јер, мученици нису само они који су због вере у Христа примили смрт, већ и они који умиру ради испуњавања заповести". Он још [каже]: "Боље је да умремо у подвизима, неголи да живимо у падовима". Он још [каже]: "Главно је да све чиниш уз саветовање и распитивање код свог духовног оца у Христу Исусу. И теби ће, уз благодат Христову, несносно и окомито бити лагано, те ће ти изгледати да ходиш по равноме или унеколико нагнутоме пољу". А сада је време да се вратимо на оно што смо оставили.

37. Како подвижник треба да проводи време од примања хране до заласка сунца. Треба веровати да нам се по труду и мери делања уручују Божанствени дарови

Окрепивши се храном као што приличи

подвижнику, по речи божанственог Павла, који наређује: А сваки који се бори од свега се уздржава (1. Кор. 9, 25), седи и довољно читај отачке списе, нарочито оне који уче трезвоумљу. Потом одспавај један сат уколико је дан велики. Уставши потом, држи се унеколико рукодеља, држећи се и молитве. Потом се помоли, као што је раније речено... Потом опет читај, размишљај и поучавај се, на сваки начин се старајући да се држиш смиреноумља и сматрајући да си гори од свих људи.

Јер, Господ говори: Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18, 14). И још је [речено]: Који мисли да стоји нека пази да не падне (1. Кор. 10, 12). Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6). И још је [речено]: Почетак гордости јесте одступање од Господа (Сир. 10, 14). И још је [речено]: Горди безаконоваху до краја (Пс. 118, 51). И још је [речено]: Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима (Рим. 12, 16). И божанствени Златоуст говори: "Најбоље познаје себе онај ко мисли да је - ништа. И Богу је најмилије наше прибројавање себе у последње". И свети Исаак [каже]: "Смиреноумнима се откривају тајне". Он још [каже]: "Слава Божија се истаче [код оних] код којих расте смирење". Он још [каже]: "Благодати претходи смирење, а кажњавању претходи самоувереност". И свети Варсануфије [каже]: "Уколико истински желиш да се спасеш покажи послушање на делу: подигни ноге своје од земље и свој ум узнеси на небо, пребивајући на њему даноноћно помислима. Уза све, себе сматрај

презреним, на сваки начин се напрежући да се видиш нижим од сваког човека. Ето истинског пута. И нема другога за оне који хоће да се спасу у Христу који... моћ даје (Фил. 4, 1З). И нека онај ко хоће трчи, нека онај ко хоће трчи, нека онај ко хоће трчи - да добије (1. Кор. 9, 24). Речено сведочим пред Богом живим, који хоће да вечни живот подари свакоме ко га жели". И свети Лествичник [каже]: "Ја нисам постио, нисам вршио бдења, нисам спавао на голој земљи, али се смирих, изнад свега иштући самоунижавање, и убрзо ме спасе Господ (Пс. 114, 5)". Опет свети Варсануфије говори: "Безбрижност у свему приближава те граду, држање себе за безначајног међу људима те усељава у град, а умирање за сваког човека чини те наследником града и његових ризница". Он још [каже]: "Уколико хоћеш да се спасеш држи се самониподаштавања и ходи напред". Самониподаштавање по преподобном Јовану, ученику претходног светога, јесте избегавање поређења себе са било ким и избегавање да се о добром делу каже: "Ја сам га учинио".

Потом се опет моли чисто и без маштања, све док не падне вече. Затим отпој обичну вечерњу и учини отпуст, чистим срцем верујући да нам по мери труда и злопаћења ради врлине и уопште по мери подвижничког делања Бог одређује уручивање дарова, венаца и утеха, као што говори божанствени псалмопојац: По мноштву болова мојих у срцу моме, утехе твоје обрадоваше душу моју(Пс. 93, 19). И сам Спаситељ [каже]: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт.

11, 28). И велики Павле [говори]: Пошто с Њим страдамо да се с Њим и прославимо. Јер мислим да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 17-18). И мудри у разумевању божанствених ствари Максим [говори]: "Узрок раздавања божанствених блага јесте мера вере свакога. Јер, сила ревности за делање по вери одговара нашем веровању. Онај ко дела по вери по својој делатности показује и меру вере, која јој одговара. Он прима меру благодати по својој вери. Онај, пак, ко не дела по вери показује и меру безверја, која одговара његовом неделању. Стога он, будући да није веровао, остаје лишен благодати. И рђаво чини завидљиви, завидећи напреднима с обзиром да је очигледно у његовој власти (а не неког другог) да дода веру и делатност по вери како би примио благодат која долази по мери вере".

Најзад, ти од душе ишти да остало време проведе у миру и покајању, да се удостоји хришћанског, безболног, непостидног и мирног краја живота, те да пружи добар одговор на страшном суду Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

38. Чиста молитва је већа од сваког делања

Уз показано раније треба, брате, да знаш да су сваки поступак и начин, свако правило и, ако хоћеш, разна делања установљени стога што још не можемо чисто и без маштања да се молимо. А уколико се речено, благовољењем и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, оствари у нама, ми остављамо много и разнообразно, непосредно се

изнад разума сједињујући са Јединим Јединственим и Обједињујућим, по речима славног Богослова: "Када се Бог сједини са боговима (тј. богоподобним људима) и када га познају, у срцу се Светим Духом врши уличносњено осијање". Оно се рађа од поменуте чисте и непомућене срдачне молитве. Ретко се ко или једва један од хиљаде удостојава да благодаћу Христовом достигне речено стање. Још више њега јесте стање достизања духовне молитве и откривења тајни будућег века, својствено само малобројним у читавим родовима по благовољењу благодати, као што пише свети Исаак: "Од многих хиљада једва да се нађе један који испуњава заповести и све законско, достигавши душевну чистоту. Слично ће се из хиљаде једва један наћи да се уз велико чување удостојио достизања чисте молитве, улажења у њене пределе и постизања њене тајне. Јер, чисте молитве су се удостојили само малобројни, а не многи. Они који су достигли тајну која је после ње и после њених граница, једва да се могу наћи благодаћу Христовом из рода у род" (Сл. 16).

Стога и ти, уколико хоћеш да се удостојиш речених нових тајни на делу и у стварности, тј. у самом искуству у Исусу Христу, у свако време и у сваки час и при сваком свом делу настоји да се настројиш да се у срцу молиш чисто и без маштања, како би из младенца узрастао у савршеног човека, у меру раста пуноте Христове, и како би са верним и мудрим управитељем чуо ублажавање и гласно одобравање стога што на суду (разумно) управљаш речима својим, тј. стога што водиш живот у складу са речима, услед чега

се нећеш поколебати довека. Филимон пише: "Брате, уколико те Бог ноћу или дању удостоји да се чисто и без маштања помолиш умом, немој гледати на своје правило већ се, према снази, напрегни да останеш прилепљен уз Њега. И Он ће просветити срце твоје за духовно делање". Још неко од богомудрих је рекао: "Уколико желиш у телу да служиш Богу као бестелесан, стекни непрекидну молитву, скривену у срцу. И твоја душа ће и пре смрти бити као анђео". Сагласно и свети Исаак, одговарајући на питање: "Шта је главно у свим напорима овога дела, тј. тиховања. Како ће онај ко је достигао оно што је главно знати да је постигао савршенство у том начину живота", каже: "[Најважније је] стицање непрестане молитве. Уколико је достигне, он ће се попети на сами врх врлина и постати станиште Духа Светога. Јер, онај ко није несумњиво примио речену благодат Утешитеља, није у стању да са утехом пребива са молитвом у срцу. Стога се каже да човек не престаје са молитвом уколико се у њега усели Свети Дух. Јер, у њему се већ сам Дух Свети непрестано моли (Рим. 8, 26). Потом већ и када спава и када је будан, молитва не престаје у његовој души. Било да једе, или пије, или спава или нешто ради, из његовог срца се без напора испуштају мирисни и молитвени уздаси. И молитва већ не одступа од њега. Уколико и застаје споља, она сваког часа, тј. непрестано тајно свештенодејствује унутра. Стога је ћутање чистих неко од христоносаца назвао молитвом. Њихове помисли су божанствени покрети. Покрети чистог срца и ума су кротки гласови,

којима скривено поју Скривеноме" (Сл. 21). Будући на опиту самом благодаћу тајно научени, и многи други богоносни мужеви су изрекли много сличног и дивног, што ми због дужине речи изостављамо.

39. О количини поклона током дана и ноћи

Што се тиче количине поклона ми знамо да су божанствени оци одредили број триста, који треба испунити у току дана и ноћи током пет дана недеље. Јер, у сваку суботу и недељу, и у понеки други обичајем одређени дан у недељи ми смо из неког тајног и скривеног разлога добили заповест да се уздржавамо од поклона. Неки, уосталом, праве још већи број поклона, а неки мање, тј. свако по својој сили и произвољењу. И ти их врши по сили својој. Уосталом, заиста је блажен онај ко свагда и у свему што је по Богу принуђава себе, па и у реченоме. Јер, Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12).

40. Раздавање дарова Божијих не бива само по мери нашег подвига и делања, као што је речено, него и по навици, способности, вери и нашем природном расположењу

Треба да знамо да нам Бог даје дарове не само по мери нашег подвига и делања, као што смо раније рекли, него и по навици и реченом начину живота, и по способности, и по вери нашој и по нашем природном расположењу. Свети Максим говори: "Ум је оруђе мудрости, разум оруђе познања. Природно унутрашње осведочење ума и разума јесте оруђе вере, која

се сједињује са мудрошћу и познањем. Затим, оруђе благодати исцелења јесте природно човекољубље. Јер, сваки божанствени дар у нама има способност и одговарајуће оруђе за прихватање, тј. силу, навику и расположење. Наиме, онај ко је свој ум начинио чистим од свих чулних маштања најзад прима мудрост, а ко је разум поставио за господара над страстима које су нам урођене, тј. гневу и похоти - најзад поприма познање. Онај, пак, ко и у уму и у разуму има непоколебиво убеђење о божанственим старима, добија веру којој је све могуће, а онај ко је напредовао у природном човекољубљу и потпуно уништио самољубље - најзад добија дар исцелења". Ето како стоје ствари.

Пази да нико не зна твоје дело, изузев настојатељ и руководитељ твој. Моли се усрдно и за нас недостојне, који говоримо, али не чинимо добро, да се удостојимо најпре да творимо оно што је угодно Богу, а потом да другима говоримо и саветујемо. Јер, по речи Господњој: Ко изврши и научи, тај ће се велики назвати (Мт. 5, 19). Теби нека Сведржитељ и свештедри Господ дарује силу и да пожуриш и да чујеш разумно, све творећи са усрђем. Јер, по божанственом Павлу: Нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2, 13). И нека те Он упути на свако дело благо и спасоносно. Нека те на предстојећем умном и свештеном делању руководи Духом по молитвама светих. Амин.

Раније смо нешто кратко рекли о делатном расуђивању. Сада је благовремено да, по сили

нашој, укратко кажемо и о свеобухватном и савршеном расуђивању, које је, по сведочењу великих отаца наших, изнад свих врлина.

41. О свеобухватном и савршеном расуђивању. Ко живи противприродно и телесно, ко природно и душевно, а ко натприродно и духовно

Своје расуђивање је потпуно изгубио онај ко живи и дејствује противприродно и телесно. Онај, пак, ко се одвојио од зла и положио почетак чињењу добра, по писаноме: Уклони се од зла, и чини добро (Пс. 33, 14), тек почиње да приступа неком осећању расуђивања које је својствено почетнику, с обзиром да се тек уводи у област добра и да тек приклања ухо учењу. Онај ко живи и дејствује по природи или душевно, тј. смислено и разумно (услед чега се [његов начин живота] назива средњим), по својој мери види и расуђује оно што се тиче њега и њему сличних. Онај, најзад, ко живи натприродно и духовно, прешавши границу страсног, почетника и средњега, те благодаћу Христовом достигавши савршенство, тј. суштинско просвећење и савршено расуђивање, види себе и расуђује најјасније, а такође види и све друге и расуђује истински, сам остајући непримећен и неразматран, иако се налази пред свима, по речи апостола: Духовни пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2, 15).

42. Такође о расуђивању, кроз поређењаОд наведених први је сличан човеку који ходи

у дубокој ноћи по најгушћој тами. Јер, ходећи по непрозирној тами и покривен мраком, он не само да себе не види и не разматра, већ не разуме ни

где је усмерен и где ступа, по речи Господњој: Ко иде по тами не зна куда иде (Јн. 12, 35). Други је сличан човеку који иде по светлој ноћи, осветљеној звездама. Унеколико осветљаван треперењем звезда он полако ступа, често се спотичући ногама о камен нерасуђивања и подвргавајући се падовима. Он унеколико, као у сенци, и види и разматра, као што је написано: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5, 14). Трећи је сличан човеку који ходи по тихој ноћи при пуном месецу. Будући праћен тихом светлошћу месеца, он иде са мање грешака и пружа се напред, видећи себе као огледалу и разматрајући се, као уосталом и друге сапутнике, по реченоме: Добро чините што пазите на њу [тј. на пророчку реч] као на светилник који светли у тамном месту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим (2. Пт. 1, 19). Четврти је сличан човеку који иде у чисто подне, осветљаван светлим сунчевима зрацима. Он и сам себе савршено види, као при сунчевој светлости, и потпуно и веродостојно разматра, а и многе друге, тачније - све испитује по наведеној речи апостола Павла. Све што се дешава са њим, ма шта било и ма како било, ходећи незаблудно он без саплитања приводи, заједно са онима који га следе, ка истинској Светлости, Животу и Истини. O сличнима је написано: Ви сте светлост свету (Мт. 5, 14). И божанствени Павле говори: Рекавши да из таме засија светлост, Бог засија у срцима нашим ради просвећења знања славе Божије у лицу Исуса Христа (2. Кор. 4, 6). И блажени

Давид [говори]: Знаменова се на нама светлост лица твога, Господе (Пс. 4, 7). Он још [каже]: У светлости твојој видимо светлост (Пс. 35, 10). И сам Господ [каже]: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8, 12).

43. О измени и промени која се дешава са сваким човеком и о високој слави смирења

Желимо да знаш да и они који су достигли савршенство кроз очишћење и просвећење према сили (с обзиром да у садашњем веку нема савршеног савршенства, већ пре недовршеног савршенства) не успевају увек да сачувају непроменљивост или због природне немоћи, или због узношења које се понекад прокрада. И они понекад трпе промену и поткрадање ради испитивања, премда се и удостојавају највећег заступништва. Јер, непроменљивост и неизменљивост јесу особине будућег века. У садашњем веку постоји час време чистоте, мира и божанствене утехе, час наиласка нечистог узнемирења и туге. Речено је својствено животу и напретку свакога по судби која је једино Богу позната, како бисмо познали своју немоћ. (Неко је и рекао да је блажен онај ко је познао своју немоћ), слично апостолу Павлу, [који каже]: Да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве (2. Кор. 1, 9). И свети Исаак говори: "Један за другим се многоструко ређају преступи закона да би се потом душе лечиле покајањем. И благодат их прима. Јер, у сваком словесном бићу се дешавају безбројне промене и сваки човек се сваког часа мења. Онај ко има расуђивања има много прилика да га речено

уразумљује. Међутим, испитивања која се сваког дана дешавају са њим могу нарочито да га умудре да почне трезвоумно да бодри над собом. Он може да посматра себе умом и да примећује промене у кротости и тихости које му душа свакодневно трпи, тј. како из мирног устројства изненада прелази у смућеност, налазећи се у великој и неизрецивој опасности. Из великог старања и ревности за братију, тј. ради њиховог подсећања и поуке, слично је написао и блажени Макарије, [истичући] да не треба да се предају у време промена при противностима (или борби) у очајање. Јер, и онима који стоје у стању чистоте често се дешавају падови, као што се у ваздуху дешава хлађење. И са њима се дешавају падови, који су противни циљу њиховог стремљења, иако уопште нису немарни или лењиви, већ напротив - ходе у свом чину" (Сл. 46).

И нешто даље он говори: "Измене се, каже свети Макарије, дешавају у свакоме, као у ваздуху". Схвати да се [речено дешава] у свакоме, будући да је природа једна. Како ти не би помислио да је он говорио о нижим и немоћнијим, сматрајући да су савршени слободни од промена и да свагда непоколебиво стоје у свом стању без страсних помисли (као што и евхити говоре), он је додао - у свакоме. Како, блажени Макарије? Ти кажеш да се у нашем подвижништву дешава као и напољу - час хладноћа, па час врућина, час град и потом опет зачас ведро. Час имамо борбу, час покривање благодаћу, час душа бива у бури, при чему на њу устају високи таласи, час изнова долази промена стога што се јавља благодат, пунећи срце човека

радошћу и миром у Богу, те здравоумним и мирним помислима. Он указује на помисли здравоумља, напомињући да су пре њих биле животињске и нечисте помисли, те као да даје савет: "Уколико после здравоумних [чистих] и скромних помисли следи напад рђавих, немојмо се жалостити и падати у очајање". И свагда, у време благодатног успокојења избегавајмо да се величамо у самопохвали. Напротив, у време радости очекујмо скорби" (Сл. 46).

Он даље говори: "Знај да су сви свети пребивали у реченом делу. Док смо у свету, заједно са жалосним дешава нам се тајно и изобилна утеха. Јер, сваки дан и сваки час од нас се очекује опит наше љубави према Богу у борби и подвигу против искушења. И наш пут напредује уколико се не жалостимо и нисмо мрзовољни у подвигу. Онај ко жели да од реченог одступи и удаљи се, у ствари постаје плен вукова. Код светог оца је дивно што је кратком речју потврдио речену мисао и, доказавши да је пуна разума, из ума читаоца потпуно одагнао сваку сумњу. Он говори: "Онај ко се уклања од реченог постаје плен вукова, будући да неће да иде доличним путем, већ је у ум свој поставио да стекне жељено ходећи сопственим путем, којим ноге отаца нису крочиле"" (Сл. 46).

Он даље говори: "Смирење и без дела стиче опроштај многих сагрешења. Дела, међутим, без њега су сасвим некорисна. Смирење за сваку врлину јесте што и со за свако јело. Оно може да сруши тврђаву многих грехова. Стога у души за њега човек треба непрестано да се стара, уз унижавање свога разума. И уколико га стекнемо,

начиниће нас синовима Божијим. Оно ће нас и без добрих дела ставити пред Бога. А, без њега су сва наша дела, све врлине и свако делање - узалудни. Оно само је довољно да, без помоћи са стране, будемо стављени пред Бога, те да имамо заступника" (Сл. 46). Он још [каже]: "Неко од светих је рекао: "Уколико ти дођу помисли гордости и кажу ти да се сетиш својих врлина, ти им реци: "Старино, погледај на блуд свој"" (Сл. 46).

44. О покајању, чистоти и савршенствуСвети Исаак говори: "Савршенство читавог

нашег пута се састоји у три [ствари]: у покајању, чистоти и савршенству. Шта је покајање? Оставити прошлост и жалостити се због ње. Шта је чистота укратко? Срце које милује сваку саздану природу. А шта је савршенство? Дубина смирења која значи остављање свега видљивог (свих чулних ствари) и невидљивог (свих мислених ствари" (Сл. 48).

Другачије речено: "Покајање је двоструко произвољно умирање за све. Милосрдно срце јесте срдачни пламен за сваку ствар, човека, птицу, животињу, демона и за свако створење" (Сл. 48).

Он опет [каже]: "Све док смо у овом свету и у телу ми не можемо бити без дела и труда, чак и да се до самог неба попнемо. У реченом је све савршенство, опрости ми. Нешто више јесте тајно поучавање у срцу без помисли или умна молитва" (Сл. 47).

Свети Максим говори: "Мудрољубље у врлини обично доводи до бестрашћа произвољења, а не

бестрашћа природе. Због бестрашћа произвољења у нашу душу долази мислена благодат божанствене сладости". Он опет [каже]: "Онај ко је искусио жалост и сладост тела може да се назове искусним, будући да је на опиту познао пријатност и непријатност телесних ствари. Савршеним може да се назове онај ко је силом разума победио телесне сладости и жалости. Целовитим, пак, може да се назове онај ко је делатне и мислене навике сачувао непромењеним путем крепког устремљења Богу. Расуђивање се сматра највећом врлином стога што они у којима се, по Божијем благовољењу, породи могу најтачније, будући просвећени божанственом светлошћу, разликовати божанствене и људске ствари, те тајанствена и скривена виђења".

Међутим, већ је време да ти, према ономе што је нама доступно, изложимо начело свештеног и боготворног тиховања. Нека нас Бог поучи у ономе што треба да кажемо.

45. О пет делања почетног или уводног тиховања, тј. молитви, псалмопојању, читању, богомислију и рукодељу

Почетник који је тек приступио тиховању своје време, тј. часове дана и ноћи треба да проводи у пет богоугодних делања. Најпре, у молитви, тј. у непрестаном сећању на Господа Исуса Христа, које се тихим дисањем, као што је речено, уводи у срце и потом опет изводи при затвореним устима и без икакве друге мисли или замишљања. При свестраном уздржању, тј. при обуздавању стомака, сна и других чула, она се са искреним смирењем обавља у келији. Осим у

молитви, он време треба да проводи у псалмопојању, у читању Светог апостола и Светог Јеванђеља, списа светих и богоносних отаца, нарочито поглавља о молитви и трезвоумљу, и осталих божанствених речи Духа, у сећању на грехове своје са срдачним болом, у размишљању на суд Божији, или смрт, или вечно мучење, или на окушање будућих добара и на слично, или у незнатном рукодељу, ради одгоњења мрзовоље. (После наведених делања, нарочито рукодеља), он опет треба да се враћа на молитву, иако је њено вршење напорно и захтева самопринуђавање све док се ум не навикне да лако пресеца своје лутање свецелим прилепљивањем (уз пуну пажњу) Господу Исусу Христу, непрестаним сећањем на Њега, честим улажењем у унутрашњу клет или скривену област срца и усађени корен пажње. И свети Исаак пише: "Потруди се да уђеш у клет која постоји у теби и угледаћеш небеску клет. Јер, оне су једно. Једним уласком ти ћеш угледати обе". И свети Максим [каже]: "Срце управља свим [телесним] деловима. Уколико му благодат обузме све пашњаке, срце ће се зацарити над свим помислима и удовима. Јер, у њему је ум и све душевне помисли. Стога у њега и треба гледати да би се видело да ли је благодат Свесветога Духа написала своје законе". Где? У господствени уд, на престол благодати, у коме су ум и све душевне помисли, тј. у срце.

46. Од чега треба да започињу они који хоће разумно да тихују. Какав је почетак, узрастање, напредовање и савршенство [у тиховању]

За оне који су се подухватили да разумно тихују, тј. за монахе почетнике прво и уводно, почетно делање јесте прихватање страха Божијег, трајно испуњавање свих боготворних заповести, безбрижност за све благословене и неблагословене ствари путем вере, путем савршеног удаљавања од свега што је супротно предузетом подухвату и путем искреног расположења према ономе што истински постоји, као што је раније речено. Потом они узрастају непостидном надом, простирући се напред у меру узраста пуноте Христове кроз пребивање у срдачној, чистој и нерасејаној молитви са свецелим прилепљивањем уз Бога. Потом они ступају у савршенство неизмењивом и непрестаном духовном молитвом, доспевајући до иступљења, усхићења и многожељењог сједињења, који истичу из савршене љубави према једином Богу. Речено представља непогрешиво пристизање и простирање од делања ка зрењу, које је богоотац Давид искусио. Изменивши се оном блаженом изменом, он је узвикнуо: Ја рекох у иступљењу моме: Сваки је човек лаж (Пс. 115, 2). Један други, који је просијао у истом чину, говораше: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1. Кор. 2, 9). Потом је још додао: А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2, 10).

47. О стању тиховања почетникаДакле, почетник, по реченоме, не треба често

да излази из своје келије. Он треба да избегава разговор и виђање са свима, осим ретко, по

крајњој нужди са пажњом и уздржаношћу, као што говори и божанствени Исаак: "При сваком делу нека сећање (на чување себе) пребива са тобом будући да је помоћ која од њега долази већа од помоћи од дела". Разговори и сусрети изазивају расејаност и разбијеност мисли не само код почетника, него и код оних који су напредовали, као што опет свети Исаак каже: "Успокојавање тела доноси штету само младима, а распуштеност [понашања] - и младима и старима". Он још [каже]: "Тиховање умртвљује спољашња чула, покрећући унутрашњу покретљивост. Спољашње, пак, општење доводи до супротног: оживљава спољашња чула, а умртвљује унутрашњу покретљивост". И Лествичник пише: "Тиховатељ је онај ко бестелесно биће, тј. своју душу покушава да задржи у оквирима телесног дома, што је за крајње дивљење". Он још [каже]: "Тиховатељ је онај ко из дубине срца свом снагом вапије: Спремно је срце моје, Боже (Пс. 56, 8). Тиховатељ је онај ко је рекао: Ја спавам, а срце моје бди (Пес. 5, 2). Закључај врата келије за тело, врата језика за речи, и унутрашње двери срца за зле духове" (Сл. 27).

48. О пажљивој и трезвоумној срдачној молитви и њеном делању

Пажљива и трезвоумна молитва која се врши у срцу, без сваке друге мисли и маштања речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, невештаствено и безгласно ум пружа ка самоме Господу Исусу Христу, који се призива, а речима: Помилуј ме, поново га враћа себи самом, с обзиром да још не може да се не моли за себе.

Када, пак, на опиту достигне савршену љубав, он се свецело простире ка јединоме Господу Исусу Христу, о другоме (тј. помиловању) већ добивши дејствено осведочење. (Стога, као што говори неко други, он једино призива: Господе Исусе Христе, са силним љубавним расположењем срца).

49. Како су нам свети оци предали изговарање молитве

Нису нам сви свети оци предали да се молимо читавом молитвом, него неки целу, а неки половину, већ према стању молитвеника. Божанствени Златоуст нам преноси да је изговарамо целу, говорећи: "Молим вас, братијо, да никада не остављате правило молитве, нити да га пренебрегавате. Јер, ја сам некада слушао оце који говораху: "Зар је монах онај ко занемарује правило или га пренебрегава". Било да једе, или пије, седи кући или путује или нешто друго ради, он је дужан непрестано да узвикује: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, како би га помињање имена Господа Исуса Христа подстицало на борбу против непријатеља. Реченим помињањем душа, принуђавајући се, може у себи да нађе све, тј. и рђаво и добро. Она ће најпре унутра, у свом срцу угледати рђаво, а потом и добро. Помињање ће покренути змију, али је и смирити. Помињање ће у нама изобличити постојећи грех, али ће га потом и потрети. Помињање може подићи сву силу непријатељску у срцу, али ће је постепено и победити и искоренити. Силазећи у дубину срца, име Исуса Христа ће смирити змију која држи његове пашњаке, а душу - спасти и

оживотворити. Непрестано буди са именом Господа Исуса како би срце прогутало Господа и Господ срце, те да двоје буду једно. Уосталом, речено дело се не односи на један или два дана, већ на многе године и дуго време. Јер, неопходан је велики и многогодишњи подвиг да би се истерао непријатељ и уселио Христос".

Он још [каже]: "Неопходно је затворити се у себе, управљати умом и обуздавати га, те сваку помисао и свако дејство лукавога казнити призивањем Господа нашег Исуса Христа". Он још [каже]: "Ум треба да буде где је и тело, како између Бога и срца не би постојала никаква препрека, никаква преграда, која би засењивала срце и ум одвајала од Бога. Уколико понекад понешто и поткраде ум, не треба се задржавати на помислима како се слагање са њима не би урачунало у греховно дело у дан суда пред лицем Господа, када ће Бог судити тајне људске. Свагда се празните [од непотребних мисли] и пребивајте са Господом Богом нашим све док нас не обаспе штедростима. И од Господа славе иштите само милост са смиреним и умилним срцем, од јутра до вечери вапијући, а ако је могуће и сву ноћ: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Свој ум принуђавајте на речено дело до саме смрти. Јер, оно захтева велико принуђивање. Наиме, уска су врата и тескобан пут што воде у живот (Мт. 7, 14) и само подвижници улазе у њега. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Стога вас умољавам да не одвајате срца ваша од Бога, већ пазите на њих и чувајте их свагдашњим сећањем на Господа

нашег Исуса Христа. И у вашем срцу ће се укоренити име Господње, те ће оно једино помишљати о начину како да се у вама прослави Христос".

Пре светог Златоустог свети Павле је у једној својој посланици рекао: Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење (Рим. 10, 9-10). Он још [каже]: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Он, наиме хоће да каже да срце прима дејство Духа Светога, којим се и моли. Речено је наслеђе напредних и оних који су се обогатили Христом, који заиста обитава у њима. Слично говори и свети Дијадох: "Уколико му сећањем на Бога затворимо све излазе, наш ум ће имати потребу за неким делањем како би се запослила стална покретљивост која му је својствена. Њему треба дати једино свештено име Господа Исуса: нека њиме у потпуности подмири своју ревност у достизању постављеног циља. Међутим, треба знати да, по речи апостола, нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Од нас се захтева да у унутрашњости ума (који се у себи притешњује) непрестано изговарамо исказ (Господе, Исусе Христе, и остало). При томе, он не треба да скреће ни у какво маштање. Они који свето и преславно име непрестано мислено држе у дубини свога срца, биће у стању да виде светлост свог ума (тј. јасност мисли или одређено сазнање о свим унутрашњим покретима). Штавише, уколико се са

напрегнутом брижљивошћу држи у мислима, предивно име сасвим приметно спаљује сваку нечистоту која се појављује у души. Јер, по речи апостола, Бог наш је огањ који спаљује свако зло (Јев. 12, 29). Стога Господ, најзад, душу доводи до велике љубави према Његовој слави. Јер, задржавајући се у топлом срцу кроз сећање ума, преславно и многожуђено име у нама ствара навику да Његову благост љубимо без препрека. Наиме, више нема ничега што би постављало препреку. Оно је драгоцени бисер који се стиче продајом целокупног имања. И [човек] стиче неизрециву радост што га је нашао (Мт. 13, 46)" (Погл. 59). И свети Исихије износи своју мисао: "Винувши се после смрти по ваздуху ка небеским вратима, душа се неће постидети пред својим непријатељима, имајући Христа са собом. И она ће, као и сада, смело са њима на вратима проговорити. Неопходно је, међутим, да до свог изласка из тела даноноћно истраје у вапијању Господу Исусу Христу, Сину Божијем. Он ће потом бити њен брзи осветник, по истинитом и Божанском Његовом обећању, изреченом у причи о неправедном судији: Кажем вам да ће их убрзо одбранити, и у садашњем животу и по изласку из тела (Лк. 18, 1-8)" (Погл. 47). И Лествичник говори: "Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу ни на земљи нема јачег оружја" (Сл. 21). На другом месту он додаје: "Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим, па ћеш видети каква је корист од тиховања" (Сл. 27).

50. И код светих апостола, а не само код светих отаца, могу се наћи речи о свештеној молитви, тајноводствено изречене Духом

Речи о свештеној молитви ти нећеш наћи само код поменутих светих отаца, и других сличних њима, већ још пре код самих првих и врховних апостола Петра, Павла и Јована. Један од њих, као што смо већ навели, говори: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). [Други каже]: Благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1, 17). Он још [каже]:Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је (1. Јн. 4, 2). Ученик Христов, који је претпостављен другима, на питање Спаситеља упућено свим апостолима: Шта о мени говоре људи, одговара у име свих, уводећи блажено исповедање: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мт. 16, 13; 16). Славни наставници наши, који су дошли после њих, а нарочито они који су ходили путем непоробљеног, пустињског и тиховатељског живота сличне изреке, издвојено и делимично изреченим од стране три стуба Свете Цркве, као и божанствене речи узакоњене по откривењу Духа Светога, сабраше у једну изреку уз помоћ Духа Светога, који живљаше у њима, прекрасно је усагласивши и ускладивши, саставивши нашу свештену молитву. Њу су назвали стубом молитве, предавши потомцима да је држе и чувају у истом виду.

Погледај сада о каквом се дивном поретку и дивној поступности ради, која јасно носи печат небеске мудрости. Један призива име Господа Исуса, други Исуса Христа, трећи Христа, Сина Божијег, као да следе један за другим и као да се један другог држе са пажњом у сагласности и сједињењу богодејствених речи. Видиш ли како

свако од њих узима крај изреке једнога и поставља га на почетак своје. Блажени Павле је рекао: "Нико не може да исповеда Господа Исуса". Последњу реч Исуса узима свети Јован и ставља као прву у својој изреци: "Онај ко исповеда Исуса Христа"... Његова последња реч - Христа, у исповедању светог Петра је поменута као прва: "Ти си Христос, Син Бога". И као да се саставио троструки и нераскидиви конопац, боготворна молитва наша, премудро и разумно исплетена и саткана. У реченом виду она је, као што можемо приметити, дошла до нас и у истом виду је ми предајемо онима који ће доћи после нас. Изреку, пак, помилуј ме, која се додаје спасоносним речима молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, придодали су свети оци нарочито због оних који су још недорасли на делу врлина, тј. почетници и несавршени. Јер, напредни и усавршени у Христу сваким од појединачних узвика, наиме: Господе Исусе; Исусе Христе; Христе, Сине Божији, или чак само узвиком: Исусе, бивају сасвим задовољни, грлећи га и поздрављајући као потпуно делање молитве. И само кроз њега они се испуњавају неизрецивом радошћу и сладошћу, која превазилази сваки разум, свако виђење и свако слушање. Да бисмо се најпотпуније убедили и осведочили у речено, најслађи и душељубиви Господ наш, Исус Христос, Син Божији, отворено је рекао (а Његове речи су дело и исказ, Дух и живот): Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5), и још: И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити (Јн. 14, 13).

51. И почетници могу да се понекад моле

свим речима молитве, а понекад само делом ње, премда унутра, у срцу и увек, при чему не треба често да мењају молитвене речи

И почетници могу да се моле понекад са свим речима, а понекад само са неким од њих, уосталом унутар срца и непрестано. Јер, по Дијадоху, "онај ко увек пребива у свом срцу далек је од свих красних ствари овог живота. Ходећи духом, он не може да упражњава телесну похоту. Он свој пут проходи ограђен врлинама. Оне служе као чувари при вратима његовог града чистоте. Стога све замке ђавола против њега остају безуспешне" (Погл. 57). И свети Исаак пише: "Срце онога ко стално прати своју душу бива развесељавано откривењима. Онај ко зрење свога ума усредсређује у себе самог, види себе у зраку Духа. Онај ко се гнуша над сваким надимањем ума, види свога Владику у срцу своме" (Сл. 8).

Ипак, не треба често мењати речи молитве како због честе промене и пребацивања (пажње са једно на друго) ум не би навикао да несталност и преношење, те остао неукорењен и бесплодан, као дрва која се често преносе и пресађују.

52. Плод унутрашње-срдачне молитве изискује дуготрајни подвиг и самопринуђавање, као што се и иначе све добро постиже уз огроман труд и време

Свагдашња молитва у срцу и оно што следи за њеним границама не достиже се једноставно и случајно, тј. без дуготрајног и великог труда (премда има и изузетака по неизрецивом Божијем увиђању). Напротив, неопходно је много

и времена, и труда, и телесног и душевног подвига, и напрегнутог и дуготрајног самопринуђавања. Јер, по превасходству дара и благодати у којима очекујемо да учествујемо ми према својој сили треба да уложимо и сразмерне подвиге и часове. По свештеним наставницима нашим, ми треба из пашњака срца да истерамо непријатеља и делатно уселимо Христа. Свети Исаак говори: "Онај ко жели у себи да угледа Христа нека се са свим усрђем напреже да очисти своје срце непрестаним сећањем на Бога. И он ће у светлости ума свога сваки час зрети Господа" (Сл. 8). И свети Варсануфије [говори]: "Човек се узалуд труди у спољашњем уколико му унутрашње делање са Богом не помогне. Јер, унутрашње делање са срдачним болом доноси чистоту, чистота - истинско тиховање срца, тиховање - смирење, док смирење припрема човека за обиталиште Божије. Због Његовог пребивања изгоне се демони са страстима и човек постаје храм Божији, испуњен светошћу, светлошћу, чистотом и благодаћу. Блажен је онај ко у унутрашњим тајностима срца сагледава Господа, са плачем изливајући пред Његовом благошћу своју молитву" (Одг. 210). И преподобни Јован Карпатски [говори]: "Дуги подвиг у молитвама и велико време неопходни су да би се у несмућеном устројству ума нашло неко ново срдачно небо на којем обитава Христос, по речима апостола: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5)". И велики Златоуст [говори]: "Непрестано пребивај са именом Господа Исуса како би срце прогутало Господа, и

Господ срце. И биће двоје једно. Међутим, речено дело се не постиже за дан, или два, већ [захтева] дуг подвиг и много времена. Јер, неопходно је много подвига и времена да се истера непријатељ и усели се Христос".

53. О нечистој срдачној молитви. Како се достиже чиста и нерасејана молитва

Од упорности у употреби наведеног начина или начина за стицање чисте и нерасејане молитве, уз савладавање свих препрека у помислима и спољашњим околностима, подвижник најзад долази до навике да се без принуђавања истински чисто и без маштања моли, или до стања у коме ум увек пребива у срцу, улазећи преко дисања у њега не са принудом или против своје воље, него безизлазно са љубављу боравећи у њему и непрестано се молећи. Свети Исаак каже: "Онај чија молитва није чиста од помисли (тј. која непрестано не делује у унутрашњој скривености срца) у ствари нема оружје за борбу, у којој би призивањем Господа Исуса Христа невидљиво бичевао и опаљивао непријатеља који скривено напада" (Сл. 21). Он још [каже]: "Заиста је блажен онај ко се мишљу прилепио за Исусову молитву, вапијући му непрестано у срцу, као што се ваздух припија уз наша тела или пламен уз свећу". Он још [каже]: "Ходећи над земљом, сунце чини да је дан, а свето име Исуса Христа, коме се поклањамо, рађа безбројно мноштво сунцеликих помисли, непрестано сијајући у уму".

54. О нерасејаној и чистој срдачној молитви и о топлини која се рађа из ње

Из срдачне, чисте и нерасејане молитве рађа

се у срцу извесна топлина, као што се пева у Псалмима: Запали се срце моје у мени, и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38, 4). Господ Исус Христос је дошао на земљу да баци огањ на земљу срдаца наших, које је раније доносило трње страсти, а сада уз благодат приноси духовне плодове: Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио (Лк. 12, 49). Речени огањ је некада и Клеопу заједно са његовим сапутником загрејао и распламсао, нагнавши их да у заносу један другоме завапе: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма (Лк. 24, 32). И свети Јован Дамаскин у једном тропару својих песама Пресветој Богородици говори: "Ка певању песама вуче ме срдачни огањ девичанске љубави". И свети Исаак пише: "Од напрегнутог делања рађа се превелика врелина, која се у срцу распламсава пламеним помислима, које се изнова појављују у уму. Речено делање и чување стањује ум својом пламеношћу и саопштава му виђење. Од пламености коју производи благодат рађа се ток суза. Од непрестаних суза душа добија умирење помисли и узвисује се до чистоте ума. При чистоти ума, пак, човек долази до виђења тајни Божијих. Потом ум долази до гледања откривења и знамења, као што је гледао пророк Језекиљ" (Сл. 59). Он још [каже]: "Сузе, ударање по глави у време молитве и усрдно падање ничице буде у срцу додатну сладост, које се са похвалним усхићењем устремљује ка Богу, призивајући: Жедна је душа моја за Богом Живим; кад ћу доћи и јавити се лицу твоме

Господе (Пс. 41, 3)" (Сл. 69). И Јован Лествичник [каже]: "Огањ љубави васкрсава молитву која се уселила у наше срце. А кад ова васкрсне, и узнесе се на небо, долази до силаска Огња у одају душе" (Сл. 28). Он још [каже]: "Који је монах, онда, веран и паметан? Онај који је сачувао своју ватреност, и који свакога дана, до краја свог живота, није пропуштао да дода пламен на пламен, жар на жар, ревност на ревност, и чежњи за Богом богочежњивост" (Сл. 1). И свети Илија Екдик [каже]: "Умиривши се у односу на све спољашње и сјединивши се са молитвом, душа бива њоме окружена као пламеном, као гвожђе огњем. И она сва постаје огањ. И премда остаје иста, душа постаје недодирива, слично усијаном гвожђу" (Погл. 103). Он још [каже]: "Блажен је онај ко се још у овом животу удостоји да се види у реченом стању, тј. свој по природи земни образ види огњеним по благодати".

55. Топлина има различите узроке. Најистинскија је она која произилази од чисте срдачне молитве

Знај да речена топлина у нама има различите и многообразне узроке и начине, што је очигледно из изложених изрека светих отаца, премда не смемо да кажемо - и из самог дела (опита). Од њих најпоузданија је топлина која долази од чисте срдачне молитве. Она узраста заједно са њом и успокојава [човека] у суштинском просвећењу, тј. чинећи га заиста просвећеним, по сведочанству отаца.

56. О непосредном дејству срдачне топлине

Она непосредно одгони све што омета да се савршено врши чиста молитва. Јер, огањ је Бог наш, који уништава зле замке демона и наших страсти. Свети Дијадох говори: "Знак да је душа болно почела да мрзи страсти јесте осећај оштрог бола срца које прима убоде демонских стрела, при чему се човеку чини да носи саме стреле. Она се налази на почетку свог очишћења. Јер, уколико не претрпи велики бол од бестидности греха, она касније неће моћи богато да се радује благости праведности. Потом, онај ко жели да очисти своје срце нека га загрева непрестаним сећањем на Господа Исуса, имајући у њему јединствено поучавање и непрестано делање. Јер, онај ко жели са себе да збаци сопствену гњилост не треба само повремено да се моли. Напротив, он увек треба да се бави молитвом и да чува ум, па макар се налазио и далеко од молитвеног дома. Онај ко хоће да очисти злато [не треба] ни за кратко време да остави огњиште без ватре, иначе ће се руда коју чисти поново стврднути. Ни [подвижник] не треба само повремено да се сећа Бога, тј. да у друго време не мисли о Њему. Јер, оно што стиче молитвом, он ће изгубити када је прекрати. Љубитељу врлине је својствено да непрестаним сећањем на Бога чисти земљаност срца. На речени начин ће, при постепеном испаравању зла под дејством огња доброг сећања, душа у пуној слави да савршено дође до своје природне прозрачности" (Погл. 97). Без сметњи пребивајући у срцу ум се моли чисто и без лутања, по речи светога: "Уколико ум чува срце за време молитве, врши се чиста и нерасејана

молитва". Свети Исихије пише: "Истински монах је онај ко се држи трезвоумља, а истински трезвоумник је онај ко је монах у срцу (коме је у срцу само Бог и он сам)" (Погл. 57).

57. О жуђењу за Господом и о расположењу према Њему, који се рађају од топле пажње и молитве

Од топле и пажљиве, тј. чисте молитве у срцу се рађа чежња, божанствено расположење и љубав према Господу Исусу Христу, кога се стално сећа, по написаноме: Девојке те заволеше и привукоше (Пес. 1, 2), и још: Ја сам рањена љубављу (Пес. 2, 5). И свети Максим говори: "Све врлине помажу уму у божанственом расположењу, а највише чиста молитва. Јер, преко ње, узвишујући се ка Богу, он бива изван свега".

58. О срдачним сузама и о божанственој чежњи и расположењу

Из описаног срца често се точи суза, која не исцрпљује и исушује, већ чисти и обогаћује оне који су се њоме обогатили. Јер, прво бива од божанственог страха, а друго од божанственог расположења при силној и незадрживој чежњи и љубави према Господу Исусу Христу, на кога се увек сећа. Доведена у усхићење, душа вапије: "Усладио си ме чежњом Христе, и изменио твојим божанственим расположењем". Она још [узвикује]: "Сав си, Спаситељу, сладост, сав си жеља и чежња, сав се незаситост и сав незамислива красота". Она узвикује, заједно са Павлом, Христовим проповедником: Јер нас љубав Христова обузима (2. Кор. 5, 14). Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или

тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8, 35; 38-39).

59. Савет да се не тражи ништа што је преко мере. Поука о непрестаном срдачном сећању на Господа нашег Исуса Христа

Онај ко жели да се удостоји реченога и онога што потом долази (о чему сада није благовремено говорити) треба строго да се држи следећег правила: "Немој пре времена тражити оно што ће бити у своје време. Јер, ни добро није добро уколико се не учини добро". И свети Марко [каже]: "Није добро знати о потоњим делима пре него што се учине претходна. Јер, знање без дела надима, а љубав назиђује стога што све трпи (уп. 1. Кор. 8, 1)". [Човек] по својој мери треба да се стара и да се свагда подвизава да, као што је речено, сећање на Господа Исуса Христа непрестано носи у дубини (а не на површини) срца, по речима светог Марка: "Уколико се са пуном духовном надом не открије унутрашње скривено место нашег срца, неће бити могуће да упознамо Онога ко живи у њему и сазнамо да ли су наше словесне жртве прихваћене".

60. О топлој ревности, о божанственом јављању у нама и о суштинском просвећењу благодаћу

На речени начин ревнитељ савршенства у духу лагано ће да се уклони не само од лукавих

дела, већ и од страсних помисли и неприличних маштања, по написаноме: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5, 16). Он ће се уклонити и од сваке уопште помисли и од сваког маштања, с обзиром да својом пламеном ревношћу за врлину потире свако лукаво дејство које је раније у њему деловало кроз чула и мисли, заједно са начелницима свега злог, тј. злурадим демонима, као што говори свети Исаак: "Страшан је демонима и пожељан Богу и Његовим анђелима онај ко са пламеном ревношћу искорењује трње које у њега полаже непријатељ" (Сл. 8). И он ће напредовати и стећи осведочење о љубави Божијој према њему, заиста се удостојивши пројављивања и усељења суштинског и божанственог просвећења благодаћу. И он ће са великом радошћу потећи ка ранијем благородству и духовном усиновљењу, које нам је благодаћу свештенодејствено саопштено у светом крштењу. Свети Исаак даље говори: "Речено је Јерусалим и Царство Божије, које је сакривено у нама, по речи Господњој (Лк. 17, 21). Поменута област јесте облак славе Божије, у који ће ући само чисти срцем, како би видели лице свога Владике". Једино не треба [човек] сам да тражи јављање Божије у себи, како не би примио онога ко је права тама, премда се лажно представља као светлост.

61. О Божанском и непријатељском дејству

Уколико ум угледа светлост ни када је не иште, нека је не прихвата, али нека је ни не одбацује, као што говори свети Марко: "Постоји

дејство благодати непознато почетнику у духовном узрастању, а постоји и дејство зла налик на истину. Не треба да се много загледамо у слична дејства да не бисмо пали у заблуду, нити треба да их проклињемо, јер се може десити да су истинита. Стога све треба са надом приносити Богу, који зна користи и једног и другог. Уосталом, нека [човек] пита онога ко има благодат и силу по Богу да научи и расуди".

62. О просвећеном и незаблудном учитељу

Благодари Богу уколико успеш да нађеш онога ко те може научити ономе што је сам блажено искусио кроз божанствено просвећење, а не само што је сазнао из Божанственог Писма. Уколико сличнога нема, боље је не примати [светлост]. Са смирењем треба прибегавати Богу, са искреним срцем се сматрајући и називајући недостојним сличне части и виђења, као што смо се тајно научили благодаћу Христовом од нелажних језика (уста), покретаних Духом Светим. Они, наиме, саопштаваху и из Богонадахнутих Писама и из опита.

63. О истинском и лажном просвећењу, тј. о Божанској и лукавој-непријатељској светлости

У неким својим списима наши славни оци указују на знаке нелажног и лажног просвећења. На питање свога ученика о реченоме, блажени Павле Латрски је одговорио: "Светлост вражије силе је огњевидна, димљива и слична чулној светлости. Угледавши је, душа која је обуздала страсти и очистила се од њих, осећа непријатност и гнушање. Светлост, пак, Духа

Светога јесте блага, радостотворна и чиста. Приближавајући се, она освећује светлошћу, те радошћу и тихошћу испуњава душу, чинећи је кротком и човекољубивом". Слично говоре и други.

64. О непотребном и корисном маштању. Како се односити према њима

Нешто раније смо поменули маштање, тј. непотребно маштање. Биће веома корисно, изгледа нам, да нешто кажемо и о сваком маштању уопште. Јер, често се говори о њему и против њега. Многолико, као баснословни Дедал, и многоглаво, као Хидра, маштање је неки мост за демоне, као што су рекли оци, преко кога прелазе и пролазе убиствени нечастивци. Они некако опште и мешају се са душом, чинећи је кошницом трутова, тј. обиталиштем бесплодних и страсних помисли. Маштање треба потпуно одбацивати, изузев уколико понекад ради покајања, скрушености, плача и смирења, а нарочито ради проучавања бића и зрења или посрамљења рђавог маштања, привучеш и супротставиш долично маштање. Помешавши их, наиме, и припремивши њихово супротстављање, ти ћеш поразити рђаво маштање, као бешчасно и бестидно, те ћеш га савладати. Радећи речено, ти нећеш себи начинити никакву штету. Напротив, стећи ћеш велику корист стога што ћеш, непогрешивим расуђивањем уређујући своја дела, рђаво маштање победити доличним, на смрт поражавајући непријатеља његовим оружјем, као некада божанствени Давид Голијата (1. Цар. 17, 49).

65. Ипак, свети оци не само неприлично,

него и долично маштање сматрају неумесним у чистој молитви и у једноставном и јединственом умном делању

Наведена борба је, уосталом, својствена младенцима, или почетницима. Они који су напредовали у дуготрајном подвигу, пак, одбацују свако маштање уопште, и неприлично и долично, при чему му не остаје ни трага. Восак се топи у близини огња. И оно се расејава и ишчезава пред дејством чисте молитве, пред једноставном и безвидном приврженошћу ума Богу, пред предавањем Њему и блиским сједињењем са Њим. Свети Исихије говори: "Свака помисао у уму производи образ неког чулног предмета. Јер, асирац (непријатељ), као умна сила, људе може да заводи само ако користи нешто чулно, што је уобичајено за нас" (Погл. 1, 78). Он још [каже]: "Свака помисао у срце улази преко уображавања нечег чулног (а чулно смета умном). Стога божанствена светлост почиње да обасјава ум који се испразнио од свега и постао савршено безвидан (избегавајући сваки изглед и образ). Јер, речена светлост се јавља тек у чистом уму, тј. под условом да осиромаши од свих помисли" (Погл. 11, 87). И свети Василије [каже]: "Господ не живи у рукотвореним храмовима. Он не живи ни у некаквим уображењима и мисленим постројењима (маштањима) која се представљају (пажњи) и окружују оштећену душу као зид, услед чега не може чисто да погледа у висину, држећи се само огледала и загонетки". И божанствени Евагрије [каже]: "Може се признати да Бог пребива [у ономе ко] има познање. Стога се чисти ум и

назива престолом Божијим. Помисао о Богу се не налази у помислима које у уму стварају образе, већ у онима које не стварају. Стога молитвеник треба на сваки начин од себе да одбацује помисли које стварају образе". И свети Максим у појашњењима на великог Дионисија [каже]: "Једно је маштање, а друго помисао или мисао. Оне се производе различитим силама и разликују се својим кретањима: мисао је дејство и дело ума, а машта - плод страсти, обликовање образа који представља нешто чулно или као нешто чулно. Стога у односу према Богу машта не треба да има било какво место. Он, наиме, све превазилази изнад ума". И свети Василије [каже]: "Ум који се не расејава по спољашњим предметима и који се чулима не носи по свету у ствари долази самом себи. Из себе он помишљу може да узлази ка Богу. И будући обасјан лепотом, он заборавља и на саму природу". Знајући речено, и ти се свакога часа, уз Божију помоћ, принуђавај да се без маштања, без уображавања и образа чисто молиш целим умом, свом душом и свим срцем. O реченоме свети Максим говори:

66. О чистом и савршеном уму, души и срцу

О чистом уму: "Чисти ум се просвећује божанственом светлошћу, избегавши незнање".

О чистој души: "Чиста душа се непрестано радује божанственом љубављу, ослободивши се страсти".

О чистом срцу: "Чисто срце свагда има безвидно и безоблично сећање на Бога, једино од Њега примајући упечатљивост, којом

благоизвољева да се показује".О савршеном уму: "Савршени ум је вером

познао Онога који је изнад свакога познања. Промотривши сва Његова саздања, он је од Њега примио свеобухватно (у општим цртама) познање о Његовом промислу и суду, које се у њима пројављује (наравно у мери која је човеку доступна)".

О савршеној души: "Савршена душа има желатељну силу у потпуности устремљену Богу".

О савршеном срцу: "Савршено срце нема никакво природно кретање ни према чему и ни на који начин. Ради његове једноставности, Бог на њему, као на добро углачаној дашчици, приступивши, пише своје законе".

Додајмо и следеће:О чистом уму: "Очишћење ума јесте дело

једино Светога Духа" (свети Дијадох). "Задржавање ума од лутања јесте једино дело Светога Духа" (Лествичник). "Онај ко хоће да види стање свог ума нека се испразни од свих помисли. И видеће га сличним сафиру или небеској [плавичастој] боји" (свети Нил). "Стање ума јесте мислена висина, слична небеској боји, на којој се за време молитве појављује и светлост Свете Тројице" (свети Нил). "Уколико свуче старог човека и обуче се у новог благодатног човека, ум ће угледати своју чистоту, сличну небеској светлости, коју су старешине синова Израиљевих именовали местом Божијим (Изл. 24, 10), када им се Бог јавио на гори" (свети Исаак, Сл. 16).

Делајући као што је речено, тј. молећи се

чисто, без маштања и без образа, ти ћеш ходити по стопама светих. У супротним, бићеш маштар, а не тиховатељ, те ћеш (да не буде) уместо грожђа сабрати трње.

67. Како су пророци видели образна виђења

Онај ко претпоставља да су пророчка виђења, образи и откривења била дело маштања, произилазећи природним путем, нека зна да је далеко од правог циља и истине. Јер, пророци, као уосталом и данашњи свештенотајници, нису по неком природном поретку и чину видели и изображавали оно што су видели и изобразили. Напротив, некако божанствено и изнад природе у уму њиховоме виђење је било запечаћено и представљено, неизрецивом силом и благодаћу Светога Духа, као што говори свети Василије Велики: "Неком неизрецивом силом пророци су примали изображења у уму, који беше нерасејан и чист. Они као да су у себи слушали звучање Речи Божије". Он још [каже]: "Пророци су видели виђења дејством Духа, који је у њиховом владалачком уму запечаћивао образе". И [свети] Григорије Богослов [каже]: "(Свети Дух) је најпре дејствовао у анђелским и небеским силама, а потом у оцима и пророцима. Једни су Бога видели и познавали, а други су сазнавали будућност када би њихов владалачки ум од Духа примао образе, услед којих су будућем присуствовали као садашњем".

68. О маштању и многим и разноврсним зрењима

Поједини још увек сумњају, јер прихватају маштања и многа и разноврсна зрења, и

супротстављају нам се, мислећи да наводно следују светима. [Свети] Григорије Богослов вели да се Бог само умом не назире по себи, него по ономе што је око Њега, тј. спајањем разних маштања у једну слику истине. А божанствени Максим [каже] да ум не може да достигне до бестрашћа само делањем, уколико нема и низ многих и разних зрења. И други свети оци проповедају слично њима. Нека они, дакле, знају, да свети нису говорили о духовном делању и благодати "по прихватању", тј. о познању и гледању Бога, које га кроз јасни опит сједињује са човеком, већ о зрењу "по наметању", тј. о зрењу које је сложено од мудрости и сличности и складности бића, замагљено се приближавајући поимању о Богу, које могу многи, или чак и сви, уопштено користити и замишљати. Речено ће чисто разумети онај ко пажљиво испита раније наведене одељке [из дела] светих, или друге сличне. Као што је записано, Творац се поима из величине и лепоте творевине, а не из светског и народног, брбљивог и сујетног вештинског учења. Јер, оно је слично распусној слушкињи, која се дичи гордошћу због своје научне и мудријашке и изражајне способности, не учећи се јеванђелској вери и смирењу и истинском усаглашавању са Божанским стварима, удаљивши себе далеко од свештених предворја. Ми сада, међутим, говоримо о савршеном и ипостасном [личносном] озарењу, које су на неизрецив начин доживели [претрпели] изабрани апостоли када су заједно са Исусом узишли на Гору Тавор, примили добру и истинску блажену измену деснице Вишњега, и удостојили

се да виде невидљиво Царство и Божанство својим вештаственим очима, које су се измениле ка божанственијем, тј. постале духовне силом Свесветога Духа. Колико је далеко исток од запада и небо од земље и колико је душа узвишенија од тела, и делање и благодат "по прихватању" је далеко од делања "по наметању". Јер, делање "по наметању", као што рекосмо, напредује спољашње, прикупљајући од правилног кретања, поретка и скупа бића разна маштања, које саставља у једну слику истине, те се вером узвишује ка Богу. Делање "по прихватању" збива се, пак, на непосредан и ипостасан [личностан] начин од самога Бога унутар срца, понекад и ван њега, видно преносећи и на тело надумно божанствено озарење и најбожанственије просвећење. Речено се дешава с обзиром да срце, по најмудријем Максиму, доживљава [трпи] натприродно, само не дејствујући нерођено обожење. Јер, светитељ вели: "Нерођеним обожењем називам својеврсно личносно озарење Божанства. Оно нема рођења, већ се несхватљиво јавља достојнима". Са реченим слаже се и велики Дионисије, говорећи: "Треба да знамо да ум наш има силу поимања, којом види умне ствари. Он има, такође, и могућност сједињења, која превазилази природу ума. Њоме се он сједињује са оним што је изнад и изван њега". И преподобни Исаак вели: "Ми имамо два душевна ока, као што говоре свети оци. Међутим, није иста употребљивост њиховог зрења. Једним оком ми гледамо сакривености у природама [творевине], тј. силу Божију, Његову мудрост и Његов промисао о нама, који поимамо

из светости којом нас управља. Другим оком ми сагледавамо славу Његове свете природе, уколико благоизволи да нас уведе у духовне тајне". И свети Дијадох вели: "Као и сви божанствени дарови, и мудрост и познање јесу дарови Духа Светог. Сваки од дарова, као и сви други, има своје посебно дејство. Стога и апостол сведочи да се једноме даје реч мудрости, а другоме реч знања по истом Духу (1. Кор. 12, 8). Познање опитно (осетљиво) спаја душу са Богом, премда је не покреће на разговор о стварима. Стога неки од оних који са мудрољубљем проводе усамљенички живот не приступају разговору о Божанственим стварима, иако су им чула просвећена познањем. Мудрост се понекоме (премда ретко) даје заједно са познањем и страхом [Божијим]. И она раскрива најунутрашњија дејства познања. Јер, (познање) обично просвећује унутрашњим дејством, а (мудрост) - речју. Они се, пак, стичу на следећи начин: познање доноси молитва и велико тиховање уз савршену безбрижност, а мудрост - ненадмено изучавање Речи Духа, а пре свега благодат сведарежљивог Бога". И свети Максим вели у тумачењима: "Јаковљев студенац је Свето Писмо. Вода је знање које се садржи у Светом Писму. Дубина бунара је зрење светописамских загонетки, тешких за тумачење. Посуда за вађење воде је учење Божанске Речи читањем. Посуду Господ није имао, будући да је сам Слово. Онима који верују Он не пружа знање које произилази из учења и проучавања. Напротив, достојнима Он дарује непресушну и свагдашњу мудрост, која извире из непресушне духовне

благодати. Јер, посуда за вађење воде, тј. учење, захвата незнатни део знања, а оставља целину, коју не може да појми ни један разум. Напротив, знање по благодати има целину (и без проучавања) мудрости која је људима могућа, која истиче на разне начине, сходно потребама". И опет, свети Дијадох вели: "Наш ум већим делом није много спреман за молитву, с обзиром да га врлина молитве стешњава и ограничава. Богословствовању се, пак, радије предаје с обзиром на простор и неограниченост божанствених зрења. Стога, да не бисмо давали места његовом слободном разматрању и да не бисмо попуштали његовој склоности да се безмерно окриљује радошћу, најбоље је да се упражњавамо у молитви, псалмопојању и читању Писма, не пренебрегавајући притом ни тумачења словољубивих отаца, чија се вера по речима познаје. Дејствујући на речени начин, ми му нећемо дозволити да своје изреке меша са благодатним речима, нити да се, подстакнут таштином, расејава у лутањима под дејством радости и причљивости. Напротив, ми ћемо се научити да га чувамо чистим за време зрења, све његове помисли учинивши сузоточним. Успокојивши се у часовима тиховања и опијајући се сладошћу молитве, ум не само да ће се ослободити од страсних покрета о којима смо говорили, већ ће се обновити и добити снагу да лако и без напора пребива у божанственим зрењима, напредујући истовремено и у знању расуђивања са великим смирењем. Треба, међутим, да знамо да је молитва виша од сваке свеобухватности. Она је својствена искључиво

онима који су у сваком осећању и осведочењу преиспуњени светом благодаћу". Јеси ли чуо? Постоји, вели, молитва која превазилази сваку ширину, својствена онима који су пуни најбожанскијег просвећења благодаћу у сваком осећању и осведочењу, тј. на натприродан и личностан начин у срцу. Њу свети Исаак назива незапечаћено, тј. безвидно, безоблично и једноставно сећање. Други свети оци јој дају и друга имена.

69. Пет сила душе. Маштања која су својствена души и уму. У једноставном и јединственом делању ума и чистој молитви треба потпуно да избегавамо маштања, и образе, и изображења и облике

Душа, као што рекосмо, има [особину] да машта не само [подстакнута] демонима, него и по својој природи, будући да има пет сила: ум, разум, мнење, машту и осећање, као што и тело има пет чула: вид, мирис, слух, укус и додир. Дакле, маштање је једно од чула душе, као што рекосмо, помоћу кога машта. Уколико душа, дакле, жели да се стара и правилно разликује ствари о себи, треба да се бори да задобије крила и да уздиже Богу своје целовите силе, које је већма сједињују са Њим и у овом и у будућем веку, док о другима треба једноставно да се стара и да се њима служи и да их употребљава према потреби. Испитајмо, дакле, шта свети оци говоре и шта је право по њима. Свети Максим вели: "Пошто је словесна и умна за себе саму, тј. за своју суштину, душа је свакако и самоипостасна. Уколико је самоипостасна, она ће дејствовати по сопственој природи и када је сама

и када је са телом. Она ће и да поима и да мисли по својој природи и неће престајати никада да се служи својим умним силама, које има као природна својства. Јер, природна својства која неко биће поседује на било који начин јесу неодузимљива, све док јесте и постоји. Будући да јесте и постоји увек од како је постала (као што ју је Бог створио), за себе и по сопственој природи душа увек поима и размишља и познаје и сама по себи и када је заједно са телом. Не постоји, дакле, никакав разлог који би могао да отуђи душу од својстава која има по природи ни по одвајању од тела". Ми добро знамо и учимо се од светих да се ум и разум, и у овом и у будућем веку, крећу око Бога и сарађују [са Њим], док се остале силе [примењују] само у овом, будући да су му саобразне. Душа, дакле, као искусни управитељ, који по природи има власт над својим силама, треба да изабере да дејствује не само за садашњост, него углавном за будућност, и да хита на сваки начин да уздиже и покреће и присаједињује ум и разум Богу, у време чисте молитве и умног и јединственог и једноставног духовног делања, док од маштања и других сила треба сасвим да одваја ум. Јер, по светом Нилу: "Стање молитве је бестрасна навика, која крајњом љубављу узноси мудрољубиви и духовни ум у мислену висину". Чинећи речено, душа ће сачувати драгоцено достојанство које јој доликује.

70. О умуИ сам ум, као недељива и једноставна и

целовита суштина, чист и светловидан, треба да пази и чува се, одвајајући се од учешћа у машти.

Јер, он по себи има природну силу за речено, као и да се окреће, да се навраћа и креће незадрживо ка себи. Речено је "став" ума, који му долази од божанствене благодати, по речима Лествичника: "Само Дух Свети може зауставити ум". Као сила душе, ум се креће и на неки начин налази под њеном влашћу. Ипак, он јесте и назива се оком душе, будући обдарен и неком сопственом природном силом, једноставном и самоделатном. Налазећи се у природним односима са душом и њеним силама, ум постоји "као способност", називајући се "душевни човек". Међутим, прихвативши своју природну и једноставну вредност и блиставост своје недељиве, целосне, и самоделатне [слободне] суштине, тј. ослободивши се телесних и душевних природних односа и покрета, те удостојивши се да од ума "као способност" постане ум "као дејство", тј. узнапредовавши и достигавши до натприродног "духовног човека", он се свагда поново непоколебиво враћа себи и кроз себе незадрживо и слободан од свега усходи у неизобразиво и безоблично и једноставно поимање Бога, као што Василије Велики говори: "Ум који се не расејава споља, нити се чулима разлива ка свету, враћа се себи и кроз себе усходи у поимање Бога. И будући преоблиставан и сав просвећен красотом, он заборавља и саму људску природу". Он поново задобија образ и подобије и очувава их читавим, будући да је ум и да се кроз себе, без другог посредника, мислено сједињује и општи са Божанским Умом, тј. са Богом. Ради се о кружном кретању, тј. усхођењу и окрету и сједињењу ума

са собом самим и кроз себе и са Богом, без опасности од прелести и погрешке, будући да се ради о незадрживом и непосредном сједињењу, које превазилази свако поимање и о виђењу које превазилази свако виђење. Велики Дионисије вели: "Једно кретање душе је кружно, тј. улазак у себе споља и јединствено сабирање умних сила као у круг, што јој дарује (силу) да не лута, од многих спољних ствари опет је враћајући и усредсређујући на себе. Поставши целосном, речено је сједињује са њеним силама које су целовито сједињене, руководећи је у лепо и добро, које је изнад свих бића и једно и исто и беспочетно и бескрајно. Кроз друго, спирално кретање душа се облистава божанственим познањима на начин који јој је својствен, тј. не умно и целосно, већ словесно и потврдно, сложеним и променљивим дејствима. Треће кретање душе је "право", при чему не улази у себе и не креће се једином умственошћу (као при кружном кретању), већ иде око себе спољашње. И из реченога, као из неких различитих и многих символа, она се уздиже до једноставних и сједињених зрења". Свети Максим вели: "Уколико ум прими непосредно сједињење са Богом, његова природна сила, тј. да поима и бива поиман, остаје сасвим неделатна. Уколико, пак, разреши речену силу и поима неко од створења, он се раздваја од Бога, будући да прекида сједињење, које превазилази свако поимање. Док је, опет, сједињен са Богом, он са себе сваљује природни закон као неку непремостиву планину, будући да је превазишао природу и постао бог по учешћу". Он опет каже: "Својим сједињењем са

Узроком бића, чисти ум долази у општење које превазилази свако поимање, прекидајући многоврсно природно кретање и однос са свиме што није Бог. Он достиже у неизрециви исход при чему се, на начин који превазилази знање, држи само свеблаженог ћутања изнад поимања, које никако не може да обзнани ни реч, ни поимање, већ само опит учешћа оних који су се удостојили да га окусе изнад поимања. Његов лако препознатљиви и свима уочљиви знак јесте свесна и савршена неосетљивост и удаљеност душе од садашњега века. Уколико не бива потпомогнут од душе у свом сталном кретању према Богу, ум не остварује и не дела своје дело, тј. не враћа се себи да би слободно усходио у поимање Бога. Боље речено, [у реченим околностима] они не доносе плодове, него се сједињују са маштом, расејавајући се и налазећи се далеко од Бога".

71. О чистој молитвиСвети Нил говори: "Подвизавај се да свој ум за

време молитве учиниш слепим и глувим, те ћеш имати могућност да се долично молиш". Он још [каже]: "Блажен је ум који у време молитве сачува потпуну безвидност или немаштарење". И свети Филотеј [каже]: "Веома ретко могу да се нађу они који тихују умом. А они сва средства употребљавају да привуку божанствену благодат и испуне се духовном утехом која из ње истиче". И [свети] Василије Велики [каже]: "Добра молитва заиста у душу унедрује помисао о Богу. Усељење Божије представља поунутарњење Бога кроз сећање, које није испресецано земаљским бригама и при слободи ума од смућивања од

неочекиваних покрета страсти. Бежећи од свега, богољубиви прибегава Богу".

72. Једно је бестрашће ума, а друго (и више) - истинска молитва

Свети Максим каже: "Ум не може да постане бестрасан једино добром делатношћу, већ мора да прими и многа и разна зрења". Божанствени, пак, Нил каже да човек може бити бестрасан, па ипак да се не моли истински, будући расејан разним помислима и остајући далеко од Бога. Свети отац говори: "Не моли се истински свако ко је достигао бестрашће. Јер, он може још да буде заузет једноставним помислима (о стварима) и да се расејава њиховим околностима (тј. њиховим сликама и разним везама), далеко се налазећи од Бога". Он још [каже]: "Међутим, чак и да се ум не задржава на простим помислима о стварима, не значи да је већ нашао место молитве. Јер, он може да буде заузет умозрењима о реченим стварима и да се удубљује у њихове узрочне односе. Додуше, можда се ради о извученостима [уопштеностима]. Ипак, пошто се умозрења баве стварима, њихови образи се запечаћују у уму, далеко одводећи од Бога". Свети Лествичник говори: "Људи чији је ум научио да се истински моли, разговарају с Господом лице у лице, као на ухо с царем".

Из сличних изрека можеш тачно разумети оба вида живота, тј. различност делатности и неупоредиво упоређивање, наиме, онога који се води под утицајем одозго и онога који се сопственим силама успоставља. Дело другога јесу поуке и многа и различна умозрења, а првог

- истинска молитва. Штавише, схвати да је једна ствар бестрашће ума, а друга - истинска молитва. Оци указују да онај ко има истинску молитву неопходно има и бестрасни ум, док онај ко има бестрасни ум нема обавезно и истинску молитву. Ето како ствари стоје. Вратимо се сада на нашу садржину. Треба да кажемо да не само оно што је претходно речено, него и само сећање на добра и на оно што им је супротно на неки начин одмах оставља образе у уму и води га у маштање.

73. О маштању и о уображењима ума, те о знацима прелести и истине

Признаци прелести

Тихујући и желећи да будеш једино са Богом никада немој примати ништа чулно или мислено што би видео у себи или изван себе, тј. лик Христа, или анђела, или лик светога, или светли лик, који се представља као машта ума. Реченоме немој веровати, чак и ако изгледа као добро, све док не питаш неког опитног, те ћеш поступити на најопрезнији и Богу најмилији и благоугодан начин. Чувај увек свој ум од боје, образа, изгледа, облика, каквоте и количине, пазећи једино на речи молитве, у њима се поучавајући и о њима размишљајући у унутарсрдачном покрету, следећи Лествичника, који говори: "Почетак молитве састоји се да одбијању помисли које приступају кратким речима одмах чим се појаве. Средина се састоји у борављењу разума у ономе што се молитвом говори или мисли. Савршенство молитве јесте отимање ка Господу" (Сл. 28). Свети Нил говори: "Виша молитва савршених јесте неко усхићење

ума и његово потпуно иступање из чулнога, при чему сесам Дух... моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26) пред Богом, који види расположење срца, које је откривено као написана књига и које ћутљивим знацима изјављује своје намере. [Апостол] Павле је био однесен до трећега неба, не знајући да ли у телу... да ли изван тела (2. Кор. 12, 2). И Петар изиђе на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа, те виде велико платно(Дап. 10, 9). Друга по реду након узвишене молитве јесте молитва при којој се речи изговарају уз скрушено праћење ума, уз свесност о Ономе коме се приноси молитва. Молитва која се пресеца телесним бригама и оним што је са њима повезано свакако да се налази далеко од устројства које приличи молитвенику". Пребивајући у реченоме, немој ништа прихватати све док се страсти не смире, наравно, уз распитивање код опитних.

Ето признака прелести.Признаци истине

Особености истине и Благог и Животворног Духа јесу љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23), као што говори божанствени апостол, називајући врлине плодовима Божанственог Духа. Он опет говори: Владајте се као деца светлости. Јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини (Еф. 5, 8-9). Све супротно јесте удео прелести. Неко од мудрих, одговарајући на питање, говори: "Ти си питао, љубљени, о незаблудивом путу ка спасењу. Знај да постоје многи путеви ка животу и многи ка

смрти. Један пут који води у живот јесте испуњавање заповести Христових. У заповестима ћеш наћи сваки вид врлине, нарочито три, тј. смирење, љубав и милосрђе, без којих нико неће угледати Господа. На три непобедива оружја против ђавола, које нам је дала Света Тројица, тј. смирење, љубав и милосрђе, не може ни да погледа читава војска демона. Јер, код њих нема ни трага смирења. Стога што су се помрачили превазношењем, за њих је припремљен огањ вечни. Где је код њих љубав, или бар сенка милосрђа, с обзиром да имају непомирљиву мржњу према људском роду, те даноноћно не престају да ратују против њега? Сви се обуцимо у речено оружје. Јер, онај ко га носи, постаје неуловљив за непријатеље. Троструки конопац, који је сашила и саплела Света Тројица, уједно је и јединствен и трострук. Три су по имену, ако хоћеш - и ликом, а једно - силом и дејством и приљежношћу ка Богу, и устремљењем и усвајањем. О њима је рекао Господ: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 30). И Његов љубљени ученик [је рекао]: Заповести Његове нису тешке (1. Јн. 5, 3). Стога се душа, која се са Богом сјединила чистотом живота, чувањем заповести и уз три наведена оружја, које су сам Бог, у ствари облачи у Бога и на неки начин постаје бог кроз смирење, милосрђе и љубав. Прошавши природну двојицу и узишавши изнад главе закона, тј. љубави, она се сједињује са надсуштаственом и животоначелном Тројицом, непосредно беседећи са Њима, светлошћу примајући светлост и радујући се непрестаном и вечном радошћу". Довољно је о реченоме.

Сазнавши делимично о знацима и плодовима прелести и истине, рецимо нешто, наравно изрекама отаца као што и приличи, и о утеси која долази са обе стране, тј. и о божанственој и истински благодатној утеси, те о лажној, демонској утеси. Блажени Дијадох говори:

74. О божанственој и о лажној утеси"Када ум почне да осећа благодатну утеху

Светог Духа, и сатана у душу убацује своју утеху у облику привидно слатког осећања за време ноћног одмора, у тренутку најтананијег сна (или уснивања). Уколико ум буде заузет топлим сећањем на свето име Господа Исуса, те уколико пресвето и преславно име искористи као најверније оружје против прелести, лукави заводљивац ће се одмах удаљити. Због тога ће се он, најзад, распалити на личну борбу против душе (а не преко помисли). Тачно препознајући варљиве прелести лукавог, ум све више напредује у искуству расуђивања" (Погл. 31).

Он још [каже]: "Добра утеха се дешава или у будном стању тела или при погружењу у сан, тј. кад се [човек] у топлом сећању на Бога на неки начин љубављу прилепљује уз Њега. Варљива, пак, и лажна утеха, како сам рекао, увек бива у време кад подвижник доспева у танани дремеж, или заборав, при посредном сећању на Бога. Происходећи од Бога, добра утеха очигледно привлачи душе подвижника благочашћа љубави Божијој, која се изражава у силном изливању осећања. Варљива, пак, утеха обично обавија душу некаквим ветром варљиве прелести. За време телесног сна она покушава да осећања заплени окушањем нечег пријатног, без обзира

што је ум у извесној мери здрав у односу на сећање на Бога. Стога, уколико се, као што сам рекао, буде пажљиво сећао Господа Исуса, ум ће одмах расејати обмањиво наводнопријатно вејање непријатеља. Он ће са радошћу ступити у борбу са њим, имајући спремно оружје (на основу благодати и похвалне духовне опитности)" (Погл. 32).

Он још [каже]: "Уколико душа непоколебивим и немаштарским покретом успламти у љубави Божијој, увлачећи у њену неизрециву дубину на неки начин и само тело у будном стању, као што сам рекао, или при погружавању подвижника у сан под дејством свете благодати (при чему не помишља ни на шта друго осим на оно у шта је увучена), препознаћемо дејство Светог Духа. Сва препуна пријатних осећања од неизрециве Божанске сладости, она не може да мисли ни о чему другом, већ само осећа да је обрадована неком неисцрпном радошћу. Треба, међутим, да знамо да утеха при којој ум у распламсалости поприма извесно сумњиво колебање или неку нечисту помисао (користећи свето име Господње ради одбијања зла, а не једино из љубави према Богу), долази од преваранта. Стога је и радост само привидна. Слична радост се намеће споља: она није својство и постојано расположење душе. Очигледно је да непријатељ хоће да душу увуче у прељубу. Видећи да ум почиње да показује право искуство [у владању] својим чулима, он својим утехама (које изгледају као добре) приступа души очекујући да, занета тромом и влажном сладуњавошћу, неће препознати своје мешање са варалицом. По реченим знацима

можемо да разликујемо духа истине и духа обмане (1. Јн. 4, 6). Онај ко се није уверио да се благодат населила у дубину његовог ума није у стању да је осети ни чулима. Он ни горчину демонску не може осетно искусити уколико се зли духови не гнезде негде око делова срца. Демони, наравно, никако не желе да људи сазнају за њих, како се ум против њих не би наоружао непрестаним сећањем на Бога" (Погл. 33).

И о реченом сада имаш довољно сазнања. Стога буди задовољан, по савету мудрога: Нашавши мед, једи са мером да га не би, прејевши се, избљувао (Прич. 25, 16).

75. О божанственој сладости која се точи из срца

Још ближе суштини ствари можемо да кажемо да се сладост меда не може објаснити онима који га нису окусили. Утолико је теже објаснити божанствену сладост и натприродно и живототочно радовање, које се непрестано точи из чисте и истинске срдачне молитве. Богочовек Исус говори: А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4, 14). Он још [каже]: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име Његово (Јн. 7, 37-39), по сведочењу онога ко му се наслонио на прси. И велики Павле потврђује: Посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава, Оче (Гал. 4, 6).

76. Духовна сладост има много знамења, али ни једно [погодно] име

Духовна, натприродна и живототочна сладост уједно је и суштинско сијање и светлост, незамислива красота, највећа жеља, боговиђење и тајанствено обожење, које остаје неизрециво и после његовог делимичног изрицања, непознато и после његовог делимичног познања, те несхватљиво и после његовог делимичног разумевања. Свети Дионисије говори: "Ми се молимо да уђемо у примрак који је изнад светлости, те да кроз невиђење и непознање угледамо и познамо Онога који је изнад виђења и познања, [достигавши] саму неугледљивост и непознатљивост Његову. Ето шта значи угледати и познати Надсуштаственог и надсуштаствено запевати Њему, кроз одрицање у Њему свега тварнога". Он још [каже]: "Божанствени примрак јесте неприступна светлост у којој се Бог живима исказује као невидљив услед безмерне очигледности и као неприступан услед надсуштаственог блистања. У реченом мраку се налази свако ко се удостоји да позна и види Бога. И само невиђење и непознавање показују да истински доспева до Онога који је изнад гледања и знања, при чему се зна једино да је изнад свега чулног и мисленог". И свети Василије [каже]: "Муњеносна блистања Божанске красоте су потпуно неизрецива и неописива: ни реч не може да их изрази, ни слух да их прими. Њена слава се не може упоредити са блеском данице, или светлошћу месеца, или сијањем сунца. У поређењу са истинском светлошћу они су даље неголи што је дубока ноћ и најужаснија тама

далеко од подневне јасноће. Речена красота, невидљива телесном очима и достижна једино душом и мишљу, облистала би понеког од светих, остављајући неиздрживу рану чежње. И смућени овдашњим животом, они су говорили: Авај мени! Јер се боравак мој продужи (Пс. 119, 5). И опет: Кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем (Пс. 41, 3). И још: Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље (Фил. 1, 23). И опет: Жедна је душа моја за Богом Живим (Пс. 41, 3). И још:Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе (Лк. 2, 29). Овим животом су се оптерећивали као оковима они чијих се душа коснула божанствена чежња, те њихово стремљење Богу беше незадрживо. Ненаситно желећи да сагледавају Божанску красоту, они су се молили да се зрење продужи на читав вечни живот".

И [свети Григорије] Богослов [каже]: "Испуњавање заповести прати страх [Божији]. Вршење заповести прати очишћење тела и избављење од облака који осењује душу, не дајући јој да види божанствени зрак. Очишћење доводи до засијања светлости, које опет у потпуности удовољава жељу, која је виша од свих жеља". И свети Григорије Ниски [каже]: "Пошто старањем за добар живот опереш нечистоту, која се накупила у твом срцу, у теби ће поново засијати боголика красота, као што обично бива и са гвожђем. Јер, пошто се на тоцилу оголи од рђе, оно почиње да издаје неко сијање и блесак, одбијајући сунчеве зраке, премда беше црно. И наш унутрашњи човек, кога Господ назива срцем, очистивши нечистоту рђе,

која се на његовом лику образовала од лукаве мокрине, поново добија првообразни лик и постаје благ". Свети Нил [каже]: "Блажен је онај ко је достигао непостижност (Божију), која је неразлучна од молитве". И свети Лествичник [каже]: " У дубини плача налази се утеха, и чисто срце прима озарење. А озарење је неисказано дејство Божије, које се сазнаје несазнајно и види невидљиво" (Сл. 7).

Стога су троструко блажени они који су, слично древној Марији, изабрали добар удео, тј. духовни живот, удостојавајући се неког богоподобног наслеђа, које је веома благо и које доводи до великог и усхићујућег радовања, услед чега се заједно са божанственим Павлом надахњују на узвик: А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, спасе нас не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости бањом новога рођења и обновљења Духом Светим, кога изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашега, да бисмо, оправдани Његовом благодаћу, постали наследници живота вечнога као пито се надамо (Тит. 3, 4-7). И још: А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша (2. Кор. 1, 21-22). И опет: А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас (2. Кор. 4, 7). Ето како нас извештавају богопросвећени мужеви. Нека бисмо и ми њиховим богоубедљивим молитвама Господу бар делимично поживели слично њима, по милости и благодати Божијој.

77. Они који желе да долично тихују по

неопходности треба да имају кротко срцеТи, чедо, сада, пре свега другог, или заједно

са свим другим, треба да знаш да онај ко жели да научи да гађа лук натеже са одређеним циљем. И онај ко жели да се научи да тихује нека као свој циљ има свагдашњу кротост срца. Свети Исидор говори: "Није довољно једино се подвизавати за врлине. Неопходно је у подвигу држати извесну меру (или сразмерност, кроз усаглашавање различитих подвига). На пример, можда ћемо, проходећи подвиг кротости, направити пресек путем неког узнемирујућег кретања, што би значило да желимо да се спасемо, али да не желимо да чинимо оно што је за спасење неопходно". Међутим, још пре светога је божанствени Давид рекао: Упутиће кротке на суду, научиће кротке путевима својим (Пс. 24, 9). И Сирах [каже]: Кроткима се откривају тајне (Сир. 3, 19). И најслађи Исус [је рекао]: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29). И још [је речено]: На кога ћу погледати ако не на кроткога и ћутљивога и на онога ко трепти од речи мојих (Ис. 66, 2). И још [је речено]: Блажени кротки, јер ће наследити земљу (Мт. 5, 5), тј. срце које благодаћу Божијом доноси плод по тридесет, по шездесет или по сто, саобразно чину почетника, напредних и савршених, који се ничим не смућују и никога не смућују, изузев уколико се ради о [питањима] благочашћа.

78. Како напредовати у кротости. О три силе душе: срчаној, желатељној и словесној

У безгневљу и кротости ћеш лако

напредовати уколико све отклањаш од себе, уколико душу подстичеш на љубав, уколико ћутиш, умерено се храниш и свагда молиш, као што кажу оци: "Срчани део душе обуздавај љубављу, желатељни исушуј уздржањем, а словесни окрили молитвом, те се светлост ума никада неће помрачити у теби". Још [је речено]: "Узда гнева јесте благовремено ћутање, узда жељама јесте умерена исхрана, а узда незадрживости помисли јесте једнословна молитва". Још [је речено]: "Три врлине свагда пружају светлост уму: ни у коме не видети злонамерност, све што долази трпети без смућења и благодарити злотворима. Оне рађају друге три, још веће врлине: љубав, кротост и мир". Још [је речено]: "Постоје три основна наравствена стања код монаха: ни у чему не грешити на делу, не дозвољавати души да се задржава на страсним помислима и бестрасно гледати у уму на лица жена и увредљиваца".

79. У случају пада треба се брзо кајати, чиме се човек укрепљује против будућих искушења

Уколико се смутиш, или чак саплетеш, или погрешиш, удаљујући се од доличнога, одмах треба да исправиш ствар. Уколико те је други ожалостио, или си ти другога ожалостио, брзо се измири. Сам се, пак, кај у души, плачи и проливај сузе, самога себе у свему осуђујући. На речени начин ћеш себе укрепити за будућност, пазећи се потом разумно. И Господ Исус учи, говорећи: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред

жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). И апостол [каже]: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 31-32). И још [је речено]: Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4, 26). И још [је речено]: Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу... (Рим. 12, 21) Не дај да те зло победи, него победи зло добрим (Рим. 12, 19; 21). Ето како се говори о међусобном измирењу.

80. О поклизнућу и о покајањуО поклизнућу свети Исаак говори: "Немојмо

жалити кад у нечему посрнемо, већ уколико се задржавамо [у паду]. Поклизнуће се често дешава и савршенима, док је задржавање потпуно умртвљење. Жалост коју осећамо приликом својих посрнућа благодатно нам се прихвата уместо чистог делања. Онај ко често посрће надајући се покајању, у ствари препредено корача пред Богом. Он изненада умире и не налази очекивано време које би испунио врлинским делима" (Сл. 90). Он још [каже]: "У сваком тренутку требало би да знамо да нам је током двадесет четири часа дневно неопходно покајање. Као што смо дознали из стварног својства ствари, значење речи покајање јесте следеће: неослабна прозба да нам се опрости пређашње, која Богу приступа са молитвом преиспуњеном скрушеношћу, те човекова молба да буде сачуван у будућности"

(Сл. 47). Он још [каже]: "Као благодат на благодат људима је након крштења дато покајање. Оно је друго рођење од Бога. Дар чији смо залог примили вером у ствари примамо покајањем. Покајање су врата милости, која се отварају онима што их упорно траже: њима улазимо у милост Божију. И не постоји други улазак којим бисмо обрели милост. По речима Светог Писма: Јер сви сагрешише... А оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3, 23-24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха [Божијег]. Страх је очински жезал који нас управља све док не достигнемо духовни рај добара. Када га достигнемо, он нас напушта и враћа се назад. Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима" (Сл. 83). Он још [каже]: "Велико се море не може препловити без барке и лађе. Такође нико без страха [Божијег] не може да достигне љубав. Смрадно море које нас дели од духовног раја може се прећи једино на лађи покајања, на којој је веслач страх. Уколико речени веслач не управља лађом покајања, на којој по смрадном мору овога света одлазимо Богу, ми ћемо се утопити у њему" (Сл. 83).

81. О покајању, страху, љубави, плачу, сузама и самоукоревању

(Наставак слова светог Исаака) "Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав - божанствено пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пловимо по смрадном мору живота, упућујући нас ка божанственом пристаништу, које је љубав. У речену луку доспевају сви који се труде и који су

обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, ми смо достигли Бога, те је наш пут окончан. Ми смо дошли на острво тамошњег мира, на коме су Отац, и Син и Свети Дух" (Сл. 83).

O жалости по Богу Спаситељ говори: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). О сузама још пише преподобни Исаак: "Сузе у време молитве јесу знак Божије милости које се душа удостојила у свом покајању, знак да је молитва прихваћена и да је њима крочила на поље чистоте. Уколико људи не удаље помисли о пролазном и не одбаце уздање у свет, уколико се у њима не роди презир према свету и не почну да припремају ваљану попутнину за свој исход, уколико им се у души не почну јављати помисли о ономе што ће бити онамо, очи неће моћи да проливају сузе. Јер, сузе су плод чистог и неизвештаченог размишљања, те многих чистих и постојано присутних помисли и сећања на нешто истанчано [духовно], које се одвија у уму и које срце доводи у стање туге. Управо од реченога се сузе умножавају и понајвише појачавају" (Сл. 30). И Лествичник [каже]: "Ватра прождире сламу, а чиста суза сагорева сваку прљавштину, видљиву и невидљиву" (Сл. 7). Он још [каже]: "Постарајмо се да добијемо чисте и необмањиве сузе, које се рађају у размишљању о нашем одвајању од тела, будући да у њима нема ни крађе, ни охолости. Напротив, оне доводе до очишћења и напретка у љубави према Богу, до окајања грехова и ослобођења од страсти" (Сл. 7). Он још [каже]: "Не веруј сузама пре него што се потпуно очистиш, јер не треба имати

поверења у вино које се сипа у чашу непосредно из каце у којој се правило" (Сл. 7). Он још [каже]: "Сузе страха саме у себи садрже трепет и пажњу, док сузе љубави пре савршене љубави код неких, изгледа, лако нестају, уколико само онај велики огањ, кога се увек треба сећати, не запали срце у часу кад треба делати. И чудно је да оно што мање вреди испадне чвршће у своје време" (Сл. 7).

Свети Антоније говори о самоукоревању: "За човека је велики подвиг да се пред Богом каје за грехе своје и да до последњег даха очекује искушења". На питање: "Шта је нарочито нашао на [монашком] путу", један други свети отац је одговорио: "Самог себе укоревати у свему". И онај ко је поставио питање га похвали, рекавши: "Заиста нема другог пута". И ава Пимен је рекао: "Уз стењање су све врлине дошле на свет. Међутим, узми једну врлину и човек ће тешко опстати". Питали су га: "Коју врлину". Он је рекао: "Свагдашње самоукоревање". Он још [каже]: "Онај ко укорева себе уопште се неће смутити уколико на њега наиђе губитак, бешчашће или скорб, будући да се унапред сматра достојним свега реченога".

82. О пажњи. На свом путу [човек] треба да се држи са мудром опрезношћу

Божанствени Павле пише о пажњи и пажљивој чврстини: Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли (Еф. 5, 15-16). И свети Исаак [каже]: "О чудесна мудрости, која све издалека предвиђаш. Блажен је онај ко те је стекао, ослободивши се од немара младости.

Добро чини онај ко за ниску цену или за малу ствар купује лек од великих страсти. Мудрољубље значи бити бодар и пажљив и у малим, и у најмањим стварима. Он себи припрема велико спокојство. Он не спава како му се не би десило нешто непожељно. Он благовремено одсеца поводе за нежељено, те у малим стварима подноси малу жалост, како би отклонио велику. Због чега мудри говори: Буди трезвоуман и пази на свој живот. Сан је, наиме, сродан истинској смрти, будући њена слика. А богоносни Василије говори: "Немој веровати да ће човек који је немаран у малом, у великом бити марљив"" (Сл. 75).

83. Тиховатељ треба да се подвизава за све речено, нарочито да је тих и кротак, на сваки начин се старајући да призива Господа Исуса Христа у срцу

Стога о свему реченоме треба да имаш марљиво старање, нарочито да будеш тих и кротак, те да са чистом савешћу у дубини срца призиваш Господа Исуса Христа, као што смо рекли. Пружајући се путем напред на речени начин, твоју душу ће успокојавати божанствена благодат. Свети Лествичник говори: "Ниједан човек који је подложан гневу и гордости, лицемерству и злопамћењу, не треба да се усуди да види ни трага од тиховања, јер га не чека ништа друго до силазак с ума. Онај ко је чист од речених страсти, сам ће познати шта је корисно. Но, мислим да ни он речено не може достићи сам по себи" (Сл. 27). И не само да ће благодат успокојавати твоју душу. Она ће те штавише успокојити од свега што те је раније смућивало и

оптерећивало, тј. од демона и од страсти. Они ће и даље досађивати, али без последица. Јер, душа више не прелази на њихову страну и не жели њихове сласти.

84. О добром и одушевљеном богољубљу и о Божанској красоти

Сва његова чежња, сва његова срдачна и одушевљена љубав, свецело његово расположење усмерено је ка натприродној Божанској лепоти, коју оци називају врховним предметом жеље.

Свети Василије говори: "Уколико благочастива љубав (тј. љубав према Богу) обузме душу, сваки вид борбе јој постаје достојан подсмеха. Њу све муке за жељенога Господа више наслађују, неголи рањавају". Он још [каже]: "Шта је дивније од Божанске красоте? Која помисао је радоснија од мисли на Божанско благољепије? Може ли се по јачини и ненаситости жеља коју Бог унедрује у душу која је очишћена од свакога зла и која искрено и из дубине узвикује: Рањена сам љубављу, поредити са ичим другим".

85. О борби, васпитном попуштењу и напуштању због одбојности

Међутим, ради васпитног попуштења, борби се подвргава и сличан, премда не и ради напуштености због одбојности. Ради чега, заправо? Стога да се не би узнео његов ум услед добра које је стекао. Напротив, борећи се и кроз борбу се учећи, он се увек држи смирења, које једино за свагда може не само да побеђује гордост оних који га нападају, већ и да се удостојава и већих дарова, напредујући по мери

људске природе. И без обзира што је неизбежним узама и теретом тела везан и задржаван, он напредује ка савршенству у Христу и бестрашћу. Свети Дијадох говори: "Сам Господ говори да је сатана пао са неба (Лк. 10, 18), како (као унакажен) не би гледао обитавалишта светих анђела. Кад, пак, не беше достојан општења са добрим слугама Божијим, како ће моћи да заједно са Богом обитава у уму човечијем? Можда ће неко рећи да речено бива по попуштењу. Међутим, реченим се ништа не доказује. Јер, васпитно попуштење никако не лишава душу Божанске светлости: благодат само, како сам већ говорио, скрива од ума своје присуство да би се душа због ђаволске горчине, тј. његових дејстава покренула да са свим страхом и великим смирењем потражи помоћ од Бога. Слично и мати своје дете, које се лоше понаша (не желећи да се потчини потреби храњења млеком), на кратко време испушта из свога загрљаја. Уплашивши се необичних непознатих људи који га окружују, оно у великом страху и са сузама поново хрли у мајчин загрљај. Напротив, одвраћање Божије душу (која не жели да га има у себи) препушта демонима у ропство. Међутим, ми верујемо да нисмо недоношчад, него истинска чеда Божије благодати, која се хране ретким попуштењима (искушења) и честим утехама. [Ми верујемо] да ћемо под дејством њене доброте доспети у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13)" (Погл. 86). Он затим наставља: "Васпитно попуштење најпре погађа душу великом тугом, осећајем понижења и извесном мером безнађа, како би се у њој

угушила таштина и жеља да собом задивљује, и како би се привела доличном смирењу. Међутим, одмах потом оно у срцу изазива умилни страх Божији и исповест са сузама, те велику жељу за добрим ћутањем. Међутим, напуштање, које се дешава због Божијег одвраћања [одбојности], душу препушта самој себи, услед чега се испуњује очајањем и неверјем, надменошћу и гневом. Познајући и једно и друго, тј. попуштење и напуштање, ми треба да приступамо Богу сагласно са својствима сваког од њих: у првом случају треба Богу да приносимо благодарност и обећања, с обзиром да необузданост наше нарави милостиво кажњава лишавањем утехе са намером да нас очински научи да разликујемо добро од лошег, а у другом - непрестано исповедање грехова, непрекидне сузе и велико усамљивање, како бисмо, својим трудом умолили и умилостивили Бога да погледа, као раније, на срца наша. Уосталом, треба знати да се у случају васпитног попуштења благодат скрива у души, на неухватљив начин јој помажући у њеној борби против сатане прса у прса, услед чега њеним непријатељима изгледа да је победа над њима дело ње саме" (Погл. 87). И свети Исаак [каже]: "Човек једино снагом испитивања које је поднео може да се умудри у духовним борбама, да позна свог Промислитеља, да осети свог Бога и да се тајно утврди у вери у Њега. Чим примети да је у човековој помисли почело да се појављује неко преузношење и да стиче високо мишљење о себи, благодат одмах попушта да се против њега појачају и оснаже искушења све док не позна своју немоћ, док не притекне Богу и док се са

смирењем не привеже за Њега. Реченим он долази у меру човека савршеног вером и уздањем у Сина Божијег и узноси се до љубави, будући да се чудесна љубав Божија према човеку познаје у околностима које руше његову наду. Јер, спасавајући га, Бог показује своју силу. Човек, наиме, никада не упознаје силу Божију у спокојству и слободи. И Бог нигде потпуно очигледно не открива своју делотворност као у пределу тиховања и у пустињи, на местима лишеном дружења и метежа, који се дешавају међу онима који живе међу људима" (Сл. 49).

86. О бестрашћу. Шта је људско бестрашће

Уз речено треба још додати слово о бестрашћу и савршенству, а потом окончати наш спис. О бестрашћу свети Василије говори: "Онај ко је постао љубитељ Бога и пожелео да, макар незнатно, постане судеоник Његовог бестрашћа, духовне светости, тихости, неузнемирености и кротости, те да окуси весеље и радовање које од њих долази, стара се да своје помисли одведе далеко од сваке вештаствене страсти која може да смути душу, те да непомућеним оком гледа Божанске ствари, ненаситно се наслађујући тамошњом светлошћу. Утврдивши душу у сличној навици и устројству и поставши свој Богу по могућем уподобљењу Њему, он постаје мио и пожељан Богу, с обзиром да је храбро поднео велики и напоран подвиг. Он је, наиме, узмогао да усред своје помешаности са вештаством чисто беседи са Богом, одвојивши се од сваког мешања мишљу са телесним страстима".

O људском бестрашћу свети Исаак пише:

"Бестрашће се не састоји у одсуству осећаја страсти, него у одбијању да их примимо. Услед многих и разноликих, јавних и скривених врлина, које су свети задобили, страсти у њима изнемогавају и није им лако да устану против [њихове] душе. Мисао више нема потребу да непрестано буде пажљива у односу на њих. Помисао је у свако време испуњена изучавањем и испитивањем превасходних умозрења, која се свесно покрећу у уму. Чим почну да се покрећу страсти, мисао се због њихове близине одмах лаћа нечег горњег, које долази у ум. Стога страсти, како би рекао свети Марко, у њему остају беспослене. Ум који извршава врлинска дела и који се приближио знању, по благодати Божијој слабо осећа оно што излази из рђавог и неразумног дела душе. Наиме, њега знање узноси на висину и отуђује га од свега што постоји на свету. Услед непорочности светих и истанчаности, покретљивости и оштрине њиховог ума, а такође због њиховог подвига, њихов ум се очишћује и бива просвећен, што прати исушеност њихових тела. Код светих он је непорочан, танан, лаган и оштар. Услед подвига, он се очишћује и постаје светловидан, будући да им се тело исушило од делања тиховања и дугог пребивања у њему. Стога се они лако и брзо дају на свако умозрење, које их, пребивајући у њима, руководи ка удубљивању у сагледавано са усхићењем. Они обично изобилују умозрењима и њиховој мисли никад не недостају предмети вишег разумевања. Стога они никада нису без онога што у њима ствара плод Духа. Дуготрајном навиком из њиховог срца се бришу успомене

којима се у души побуђују страсти, те се ослабљује сила ђаволске власти. Јер, уколико се не здружи са страстима помишљањем на њих, душа је заузета другом бригом. Стога сила страсти није у стању да у својим канџама задржи њена духовна чула" (Сл. 48).

И блажени Дијадох [каже]: "Бестрашће није стање у коме нас не нападају демони. Јер, иначе би, по апостолу, требало изићи из овога света (1. Кор. 5, 10). Бестрашће значи да остајемо мирни и када нас они нападају. Они који су обучени у оклопе могу да се подвргавају стрељању противника, да чују звук стрела које лете и чак да виде саме стреле које су на њих одапете, па ипак да остану нерањиви услед тврдоће своје ратничке одеће. Ограђени гвожђем, они нису подвргнути ранама за време борбе. Ми се, пак, посредством чињења добрих дела облачимо у оклоп свете светлости и у шлем спасења, те разгонимо мрачне демонске редове. Јер, чистоту не доноси само престанак чињења зла, него још више велика ревност за добро, која на крају потпуно искорењује зло" (Погл. 98).

Свети Максим указује на четири вида бестрашћа, говорећи: "Прво бестрашће онемогућује да се телесно кретање ка греху оствари на делу. Друго бестрашће потпуно одбацује страсне душевне помисли, услед чега вене кретање страсти, немајући страсне помисли које га иначе распаљују на делање. Треће бестрашће је потпуна непокретност страсне похоте (која обично још има место у другом бестрашћу), будући да су помисли чисте. Четврто бестрашће је савршено напуштање страсних

маштања у мислима (која још постоје у трећем бестрашћу), те нема страсних изгледа које би она побуђивала". Он још [каже]: "Бестрашће јесте мирно стање душе, услед чега је тешко покретна на зло".

87. О бестрашћу и савршенствуИ свети Јефрем говори о бестрашћу и

савршенству: "Ненаситно се пружајући према врховном жељеном добру, бестрасни показују да је савршенство незавршено или несавршено, будући да ни вечна блага немају краја. Судећи по мери силе човекове, оно је незавршено и несавршено, с обзиром да свагда само себе превазилази свакодневним додавањем, непрестано се узвишавајући усхођењима ка Богу". Слично о савршенству говори и свети Нил: "Треба имати у виду два савршенства: привремено и вечно, о коме пише апостол: А када дође савршено, онда ће престати што је делимично (1. Кор. 13, 10). Речи: А када дође савршено, показују да овде не можемо примити божанствено савршенство". Он још [каже]: "Свети Павле познаје два савршенства, сматрајући да је човек и савршен и несавршен. У односу на садашњи живот, он га назива савршеним, а у односу на истинско савршенство, које му је својствено - несавршеним. Стога он каже: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, да би нешто касније додао: Савршени, овако да мислимо (Фил. 3, 12; 15)".

88. О страсности, сладострашћу, пристрашћу и бестрашћу

Свети Илија Екдик говори: "Зло или греховно

вештаство тела јесте страсност, душе - сладострашће, а ума - пристрашће. Оне се изобличавају и јављају додиром и другим чулима. Оно што им је супротно, пројављује се супротним". Он још [каже]: "Сладострасни је близу страснога, а пристрасни - сладостраснога. Далеко од њих је бестрасни".

89. Ко је страстан, сладострастан, пристрасан и бестрасан и о њиховом лечењу

Преподобни [Илија] још каже: "Страстан је онај код кога је привлачност ка греху јача од помисли, премда још не греши споља. Сладострастан је онај код кога је греховно дејство слабије од помисли, премда се већ страсно њиме наслађује унутра. Пристрасан је онај ко је слободно, или пре поробљујуће привезан и за једно и за друго. Бестрасан је онај коме су слични [греховни] покрети и стања непознати". Он јасно указује и на начине њиховог лечења, говорећи: "Страсност се из душе изгони постом и молитвом, сладострашће - бдењем и ћутањем, а пристрасност - тиховањем и пажњом. Бестрашће се, пак, стиче сећањем на Бога".

90. О вери, нади и љубавиВера, нада и љубав, тј. троструки боготкани

конопац, јесте почетак, средина и крај, хоровођа и поглавар свих блага или наравствених добара, а нарочито љубав, услед чега се Бог и назува љубављу (1. Јн. 4, 8). Стога би било неправедно да њима не допунимо оно што још недостаје у нашем делу. Свети Исаак [каже]: "Употпуњење плодовима Светога Духа дешава се кад се [човек] удостоји савршене љубави" (Сл. 21). И Лествичник пише: "А сад, после свега што је

речено, остаје троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1. Кор. 13, 33), јер се њоме именује Бог (уп. 1. Јн. 4, 16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем" (Сл. 30). Он још [каже]: "Истина љубави позната је анђелима, па и њима - по дејству озарења. Бог је љубав (1. Јн. 4, 16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоти, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је опијеност душе. По својој особености, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1. Кор. 13, 5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Слично треба замишљати и о њима" (Сл. 30).

И свети Дијадох [каже]: "Духовном сагледавању, браћо, треба да претходе вера, нада и љубав, а изнад свега љубав. Јер, оне (вера и нада) нас уче да презремо видљива добра, а љубав саму душу кроз врлине сједињује са Богом, умним чулом достижући Невидљивога" (Погл. 1). Он још [каже]: "Љубав у души може да

буде природна. Међутим, постоји и љубав коју излива Свети Дух. Уколико зажелимо, прва ступа у одговарајуће кретање и нашом вољом. Стога њу лако расипају зли духови, уколико престанемо да напрегнутим усиљем подржавамо своје произвољење. Друго [осећање], пак, разгорева душу љубављу према Богу, при чему се сви њени делови прилепљују за неизрециву сладост Божанствене заљубљености у некој неизмерној једноставности расположења. Јер, ум као да је трудан духовним (благодатним) дејством и излива из себе неки обилни поток љубави и радовања" (Погл. 34).

И свети Исаак [каже]: "Љубав подстицана нечим спољашњим налик је на малу светиљку (која се напаја јелејем, који и одржава њену светлост), или на поток (који се наводњава кишом и који пресушује чим нестане кише која га сачињава). Међутим, љубав чији је узрочник Бог, наликује врелу што избија из земље: вода из њега никада не пресушује. Јер, Бог је сам извор љубави, и њена неоскудна храна" (Сл. 30). На питање: "У чему се састоји крај плодова Духа", он одговара: "У стицању савршене љубави". А на потоње питање: "Како знати да је се човек удостојио", он опет одговара: "Уколико се у његовом уму пробуди сећање на Бога, и његово срце ће брзо бити побуђено на љубав према Богу, те ће се из његових очију обилно изливати сузе. Јер, за љубав је уобичајено да кроз сећање на љубљене изазива сузе. Онај ко пребива у љубави Божијој никада се не лишава суза, будући да му никада не понестаје оно што га вуче на сећање на Бога. Стога он и у сну беседи са Богом. Љубав

обично производи нешто слично. Она је савршенство људи у садашњем животу" (Сл. 21). Он још [каже]: "Љубав према Богу је по својој природи пламена. Наишавши на некога прекомерно, она му душу чини усхићеном. Стога срце онога ко ју је осетио не може да је обухвати и поднесе. Ипак, сразмерно особини љубави која је на њега наишла, на њему се види необична промена. Чулна обележја речене љубави јесу следећа: човеково лице постаје огњено и радосно, а тело му се загрева. Од њега се удаљују страх и стид, те као да постаје усхићен. Сила која ум сабира у једно бежи од њега, те као да постаје занесен. Он страшну смрт сматра радошћу, а зрење његовог ума не допушта никакво пресецање у размишљању о небеском. И у одсуству, када никога нема, он разговара као са присутнима. Његово знање и виђење превазилазе природно познање, те чулима не осећа свој покрет, којим се креће међу стварима. Јер, премда понешто и чини, он уопште не осећа шта чини, будући да његов ум лебди у зрењу, а његова мисао као да стално беседи са неким другим. Реченом духовном опијеношћу опијали су се некада апостоли и мученици: једни су обишли читав свет, трудећи се и подносећи понижења, а други су из својих посечених удова изливали крв као воду. У суровим страдањима они нису клонули духом, него су све одважно подносили. Иако беху мудри, сматраху их безумнима. Други су лутали по пустињама, по горама, по пећинама и по јамама земаљским, у највећим неприликама остајући најприбранији. Нека нас Бог удостоји да достигнемо слично безумље" (Сл. 73).

91. О Светом Причешћу. Колика нам добра доноси често причешћивање са чистом савешћу

Често причешћивање Светим, Пречистим, Бесмртним и Животворним Тајнама, тј. самим Часним Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа са чистим срцем и расположењем (према силама човека) у највећој мери помаже и доприноси очишћењу душе, просвећењу ума и освећењу тела, њиховој божанственој промени, одбијању страсти и демона, те натприродном сједињењу са Богом и божанственом спајању и сажимању. Стога ћемо и о реченоме нарочито поговорити и потом закључити наш спис.

Причешћивање Светим Христовим Тајнама је крајње неопходно, што не истичу само оци, него и сам Живот и сама Истина најјаснијим речима: Ја сам хлеб живота... Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света (Јн. 6, 48; 51-52). Он још [каже]: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни... Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живети због мене. Ово је хлеб који сиђе с неба... који једе хлеб овај живеће вавек (Јн. 6, 53-58). И свети Павле говори: Јер ја примих од Господа што вам и

предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор. 11, 23-32).

92. Неопходно је познавати чудо Светих Тајни, тј. шта су, ради чега су дате и каква добробит од њих долази

Свети Златоуст пише: "Неопходно је знати чудо Тајни, тј. у чему се састоји, ради чега је дато и каква је добробит од њега. Речено је: Једно тело... јер смо удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф. 4, 4; Еф. 5, 30). Нека посвећени обрате пажњу на наведене речи. Сједињавајмо се са Христовим Телом, како бисмо и на самом делу били удови Његовог тела, а не само љубављу. Речено се дешава кроз храну коју нам је Христос даровао како би изразио своју велику љубав према нама. Он је помешао самог себе са нама и спојио своје тело са нама како бисмо били једно, као тело које је спојено са

главом. Слично је и Јов указивао говорећи да су његови укућани имали огромну љубав према њему, желећи да срасту са његовим телом: Ко би нам дао од његовог тела да се наситимо (Јов 31, 31). Они су наведено говорили у жељи да изразе своју велику љубав према њему. Са истим циљем је поступио и Христос: да би нас увео у ближу заједницу са собом и да би нам показао своју љубав. Он је онима који желе дао не само да га виде, него и да га опипају и окусе, да се косну зубима Његовог Тела, да се сједине са Њиме и да Њиме насите сваку жељу" (Беседа на Јована). Он још [каже]: "Они који се приопштавају [Његовом] Крвљу стоје заједно са анђелима, арханђелима и осталим горњим силама, обучени у царску Христову одећу и имајући духовно оружје. Међутим, ја још нисам казао нешто велико. Они су, наиме, обучени у самога Цара. Велико је, дакле, и чудно речено Тајинство. Међутим, уколико му приступиш са чистотом, приступио си на спасење, а уколико приступиш са лукавом савешћу - на казну и мучење. Речено је: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1. Кор. 11, 29). Опи који упрљају царску порфиру кажњавају се једнако са онима који је раздеру. Стога није чудно што се и они који примају Тело Христово са нечистом душом подвргавају једнакој казни са онима који су га истрзали чавлима. Погледај на страшну казну на коју указује [свети] Павле: Кад неко преступи Закон Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости. Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и Крв Завета којом је освећен за

несвету држи (Јев. 10, 28-29)". Он још [каже]: "Причешћујући се Телом Господњим и пијући Његову Крв, сећајмо се да се приопштавамо Телом које седи горе и коме се поклањају анђели, које се налази близу непропадљиве силе. Ето које Тело ми окушамо. О, колико нам је путева ка спасењу откривено. Он нас је учинио Његовим телом, дао нам је своје тело, па ипак се нисмо удаљили од зла. О, помрачења. О, неосетљивости" (III Беседа на Посланицу Ефесцима). Он опет [каже]: "Један диван старац ми је испричао да се удостојио да види и чује да оне који се удостоје да се чистом савешћу причесте Светим Тајнама пре него што се преселе одавде, сами анђели ради Причешћа преносе онамо".

И божанствени Дамаскин [говори]: "Пошто смо двојаки и двосаставни, прилично је да и наше рођење буде двојако и јело сложено. Рођење нам се даје водом и Духом, а храна нам је животодавни Хлеб, Господ наш Исус Христос, који је дошао са небеса" (Тачно изложење Православне вере). Он још [каже]: "За људе је уобичајено да се умивају водом и мажу уљем. Стога је Он у крштењу сјединио са уљем и водом благодат Духа, учинивши их купељу препорода. Такође, људима је уобичајено да једу хлеб и пију воду и вино. Стога је Он и са њима сјединио своје Божанство, учинивши их својим Телом и својом Крвљу, како би нам оно што обично бива и што бива по природи, уједно било и у стању које је изнад природе. Тело које је од Дјеве заиста је сједињено са Божанством не стога што, вазнесавши се на небо, опет силази, него што се

сами хлеб и вино претварају у Тело и Крв Господа Бога. Уколико желиш да знаш како се речено дешава, довољно је да чујеш: Духом Светим, којим је од Свете Дјеве самом себи и у самом себи Господ и тело сачинио. Нешто више ми не знамо. Слово Божије је истинито, дејствено и свемогуће. Начин, пак, нећемо испитивати". Он још [каже]: "Онима који се са вером достојно причешћују, Свето Причешће бива на отпуштење грехова и живот вечни, на чување душе и тела, док онима који се без вере недостојно причешћују - на осуду и мучење, као и смрт Господња. И хлеб и вино нису само образ Тела и Крви Христове. Не било. Они су само обожено Тело и Крв Христова. Јер, Он говори: Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће (Јн. 6, 55)". Он још [каже]: "Тело и Крв Христова служе за укрепљење наше душе и тела, премда се не исцрпљују и не подвргавају трулежности. Они нам бивају на очување и очишћење од сваке скверни. Очистивши се њима, ми се сједињујемо са телом Христовим и Његовим Духом, те постајемо тело Христово. Речени Хлеб јесте зачетак будућег хлеба, који је насушни. Јер, [придев] насушни указује или на будући хлеб, тј. хлеб будућег века, или на онај који ми сада примамо ради очувања наше природе. Тело Господње је животворни Дух, с обзиром да се зачело од животворног Духа. А рођено од Духа јесте Дух. Говорећи речено, ја не мислим да одричем природу тела, већ да покажем његову животворност и божанственост". Он још [каже]: "(Тело и Крв у Тајнама) се називају образом будућег не стога што нису истински Тело и Крв

Христова, него што се сада преко њих причешћујемо Христовим Божанством, а тада ћемо - мислено, кроз само зрење Његово".

И божанствени Макарије [каже]: "Вино се разлива по свим удовима онога ко га пије. И бива вино у њему, и он у вину. И онај ко пије Крв Христову пуни се Духом Божанства, који се разлива по читавој његовој души, те душа сва бива у Њему. Осветивши се на речени начин, она постаје достојна Христа Господа. Јер, апостол говори: И сви смо једним Духом напојени (1. Кор. 12, 13). И они који се истински причешћују хлебом у Евхаристији удостојавају се да буду заједничари Духа Светога. Стога достојне душе могу бити живе у векове. Живот тела не долази од њега самог, него изван њега, тј. од земље. Слично је Бог благоизволео и да душа има храну, пиће и одећу не из своје природе, него из Његовог Божанства, из Његовог Духа и светлости. Они су истински живот душе. Јер, Божанствена природа има и Хлеб живота, говорећи: Ја сам хлеб живота (Јн. 6, 35). Оно има и воду живу, и вино које весели и уље радовања".

И свети Исидор [каже]: "Приопштењем се назива причешћивање Божанственим Тајнама, с обзиром да нам дају сједињење са Христом и чине нас заједничарима Његовог Царства". И свети Нил [каже]: "Уколико се са страхом, вером и љубављу не причешћује Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове, верни не може да се спасе, да добије отпуштење грехова и да се удостоји Царства небеског". У писму благородној Кесарији слично пише и свети Василије Велики:

"Добро је и корисно сваки дан се причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову. Јер, сам Христос јасно говори:Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни (Јн. 6, 54). И зар било ко сумња да бити непрестано причесник живота значи нешто друго изузев живети изобилније. Ми се причешћујемо четири пута седмично: на дан Господњи [тј. у недељу], у среду, у петак и у суботу, а такође и у друге дане, уколико бива спомен неког светог".

Ја мислим да је у наведене дане и литургисао свети, будући да, обремењен многим бригама, није могао баш сваки дан. И свети Аполос је рекао да "монаси треба, уколико могу, сваки дан да се причешћују Светим Тајнама. Јер, онај ко се удаљује од Светих Тајни у ствари се удаљује од Бога. Онај, пак, ко се стално причешћује, свагда у себе прима Спаситеља. Јер, сам Спаситељ говори:Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 56). За монахе је речено веома корисно, с обзиром да се уједно непрестано сећају спасоносног страдања Христовог. Уједно, они свакодневно треба да су спремни и да се припремају како би свагда били достојни да примају Свете Тајне и да се удостојавају отпуштења грехова" (Лавсаик). У братству преподобног Аполоса се свагда одржавао речени поредак живота.

Свети Лествичник говори: "Тело које ступа у додир са другим телом, трпи његов утицај, и мења се. Како да се, онда, не измени онај ко се невиним рукама дотиче Тела Божијег" (Сл. 28). УСтарачнику је такође написано: "Свети муж, који је имао власт над нечистим духовима, Јован

Вострски запита демоне који живљаху у неким демонизованим и злонапаћеним девојкама, говорећи: "Којих ствари се ви бојите код Хришћана". Они одговорише: "Ви заиста имате три велике ствари: оно што носите око врата, оно чиме се омивате у цркви и оно што једете на сабрању". Он их потом упита: "Од три ствари које се највише бојите". Они рекоше: "Кад бисте добро чували оно чиме се причешћујете, нико од нас не би могао да ожалости Хришћанина". Три ствари које се наши љути непријатељи боје јесу крст, крштење и Причешће".

93. Крај свих пространо изложених ствари. Посебан савет ономе ко је искао [слово]

Ето, љубљено чедо, уз Божију помоћ, испуњена је твоја молба. Уколико можда нисмо успели све да учинимо у складу са твојом жељом и очекивањем, ипак смо учинили све по својим силама. А Богу је угодно оно што је према снази. Ти се, пак постарај да се не јавиш једино љубитељ учења и труда око њега, већ се и на делу покажи као љубитељ учења и ревнитељ. Јер, знаменити брат Божији говори: Будите пак творци речи, а не само слушаоци, варајући сами себе. Јер ако ко слуша реч а не твори, он је сличан човеку који гледа лице тела свога у огледалу; јер се огледа, па отиде, и одмах заборави какав беше. Али ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане забораван слушалац него творац дела, тај ће бити блажен у делању своме (Јак. 1, 22-25).

94. Како треба слушати и примати духовне речи отаца

Изнад свега треба да разумеш како приличи да верно и са одговарајућим страхопоштовањем примаш и слушаш божанствене и духовне установе отаца. Јер, свети Макарије говори: "Духовни предмети су недоступни за оне који их нису испитали. Помоћ за њихово схватање, света и верна душа налази кроз заједницу са Светим Духом. Потом већ небесна скривница Духа бива очигледна ономе ко је прихвата у опиту, док непосвећени о реченоме не може чак уопште ни да помисли. Стога, побожно слушај [све] од њих док се и сам, ради вере, не удостојиш да добијеш исте [дарове]. И ти ћеш већ из самог опита духовним очима увидети у каквом благу и тајнама душе Хришћана већ овде могу да учествују".

Налазећи се у реченом стању, ти ћеш врло брзо сабрати богати принос и корист и од онога што је написано и од онога што чујеш. Сједињујући са наученим и делање указаног, ти ћеш напредовати, те ћеш бити у стању и друге да саветујеш и кроз опит руководиш у божанственим стварима, које су за многе недоступне. Нека се речено и оствари на теби свемоћном руком Господа Исуса Христа, која те држи и која тобом управља. Амин.

С обзиром да је претоварена реч непријатна за слух, као и пресићење храном за тело, док је умереност у свему најбоље дело, ми ћемо, избегавајући сувишност и љубећи меру, још унеколико објаснити наш предмет и, учинивши кратак сажетак нашег дела, најзад бацити сидро на наше слово.

95. Сажетак свега, тј. како се треба

молити, те о истинском просвећењу и Божанској сили

Оци говоре да онај ко жели да се разумно држи трезвоумља треба путем дисања да сиђе у срце, непрестано се побуђујући да се моли чисто и нерасејано, пазећи једино на речи молитве и у њих се удубљујући: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, све док се ум не просвети у срцу. Свети Дијадох говори: "Они који ово свето и преславно име непрестано мислено држе у дубнни свога срца, биће у стању да виде светлост свог ума" (Погл. 59). Пошто се речено по Божијем мигу оствари, сав остали ход нашег живота по Богу ми ћемо, као ходећи у светлости и као синови светлости, проћи без саплитања и заблуда, по речи Светлодавца Христа: Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости (Јн. 12, 36). Он још [каже]: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8, 12). И свети Давид узвикује Господу: У светлости твојој видимо светлост (Пс. 35, 10). А божанствени Павле [каже]: Јер Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим (2. Кор. 4, 6). Њиме се, наиме, као неугасивим и свесветлим светилником управљају истински верни и упућују свој поглед иза граница чулнога. И њима се, као чистима срцем, отварају небеска врата ради равноанђелског и узвишеног начина живота и устројства. Њима као из сунчевог круга исијава светлост, чинећи их способним да духовно осуђују, расуђују, прозиру, предвиђају и слично. И уопште, кроз Њега њима сија свако указање и откривање непознатих тајни. Они се у Духу

Светом испуњавају натприродном и божанственом силом, услед чега се и њихов прах [тј. тело] олакшава. Њихово тело постаје танано, као метеор се усмеравајући на горе. Реченом просвећујућом силом у Духу Светом неки од светих отаца су, иако још у телу, као невештаствени и бестелесни ходили сувим ногама по непрелазним рекама и морима, којима само бродови плове. Они су многодневне путеве прелазили у тренутку, те вршили и многа друга дивна дела на небу, на земљи, на сунцу, у мору, у пустињама, у градовима и на сваком месту и земљи, на зверима, на змијама и уопште на свакој твари и на свим састојцима, свакако се прослављајући. Док су стојали на молитви, њихова часна и света тела су се подизала са земље као да имају крила. По кончини, они су остајали нетрулежни, чинећи знамења и чуда. Тајник Божији, Павле уверава: По васкрсењу они ће бити узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и тако ће свагда с Господом бити (1. Сол. 4, 17). Свети Макарије [каже]: "Свака душа која се због вере и старања за све врлине још овде удостојила да се обуче у Христа у сили и осведочењу, постаје способна да свагда добија суштинско познање небеских тајни, будући сједињена са небеском светлошћу свог нетрулежног образа. На дан васкрсења тело ће, због славног небеског образа, бити прослављено заједно са душом, будући у Духу узнесено у сретење Господу у ваздуху, поставши саобразно телу славе Његове".

96. Други сажетакНачело и родитељ нових и неизрецивих

наведених ствари и схватања јесте поменуто тиховање, уз савршену безбрижност и у јединству са пажњом и молитвом, чврсто и непоколебиво засновано на испуњавању божанствених заповести. Од њих, тј. од безбрижности, тиховања, пажње и молитве долазе срдачно кретање и топлина која опаљује страсти и демоне. Они срце чисте као у топионици, услед чега долази до чежње за Господом Исусом Христом и неисцрпне љубави. Она доводи до слатког тока срдачних суза као из источника, којима се душа и тело, у покајању, љубави, благодарењу и исповедању, чисте као исопом [мирисна биљка за кропљење] и постају танани. Од реченога долазе тишина и мир помисли којима нема краја, будући да превазилазе сваки ум, а од њих снеголико светло осијање. Сврха свега, пак, јесте бестрашће које је уопште доступно човеку, васкрсење душе пре васкрсења тела, изображење образа и подобија Божијег путем делања и зрења, вере, наде и љубави, савршено усмерење на горе ка Богу, непосредно сједињење са Њим, извансебност и почивање у Њему, у садашњем веку стајање као у огледалу, нагађању и залогу, а у будућем - виђење Бога лицем у лице, савршено општење са Њим и свагдашње наслађивање Њиме.

97. Тиховање после послушања (које су свети назвали скривеним животом у Христу) заиста је незаблудни и истински начин живота по Богу, који су нам предали оци

Речени пут, духовни живот по Богу и свештено делање истинских Хришћана јесте истински, незаблудни и прави скривени живот у

Христу. Њега је успоставио и на њега је тајно упућивао сам Богочовек, најслађи Исус. По њему су ишли божанствени апостоли, а за њима они после њих, те као што приличи, наши славни руководитељи и учитељи, који су од самог почетка, од првог Христовог доласка на земљу па све до сада као светила сијали у свету зрацима животворних речи и предивних дела. Они су једни другима и онима који су у наше време предали добро семе, свештени квасац, свети зачетак, неукрадиви залог, благодат и силу одозго, многоцени бисер, божанствено отачко наслеђе, благо скривено у њиви, заруку Духа, царско знамење, живу и текућу воду, божанствени огањ, часну со, дар, печат и светлост и све слично. Речено ће се и од сада дешавати, преносећи се као наследство, предајући се из рода у род, до самог другог доласка Христовог. Јер, истинит је Онај ко је обећао: Ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин (Мт. 28, 20).

98. Постоје и други спасоносни путеви. Ипак, речени је превасходно царски пут, који води усиновљењу

Постоје и други путеви и животи, ако хоћеш, и делања који су уобичајени као добри и као спасоносни, пружајући спокојство онима који их проходе. Међутим, речени пут је превасходно царски, превазилазећи сва остала делања као што душа превазилази тело, те обнављајући [човека] до усиновљења Богу. Уколико га достојно проходи, човек се дивно обожује у Духу. Свети Василије говори: "Дошавши у душу, Свети Дух је дао живот, бесмртност и подигао онога ко

лежи. Покренут вечним покретом од стране Духа Светог, [човек] постаје свето биће. И премда је раније био земља и прах, он поприма достојанство пророка, апостола, анђела и бога [по усиновљењу], с обзиром да се у њега усељује Дух".

99. Због узвишеносги делања, речени живот има много имена

Свети оци речени живот називају многим славним именима. Они су га именовали разумним путем, похвалним делањем, верним зрењем, опширном молитвом, трезвоумљем, умним делањем, делом будућег века, анђелским животом, небеским животом, божанственим држањем, земљом живих, тајанственим виђењем, обилном духовном трпезом, рајем који је Бог сачинио, Царством небеским, Божијим Царством, примраком који превазилази светлост, скривеним животом у Христу, боговиђењем, натприродним обожењем и другим сличним називима.

Следећи божанствене оце, и ми, који живимо у лукавим и нечистим помислима, речима и делима, решисмо да марљиво испунимо твоје искање, љубљени. Ми се нисмо олењили да учинимо, као што си тражио, чак и више од наше мере ради твоје љубави и отачке заповести, као што рекосмо и у предговору нашег труда. Предводник реченог равноанђелског живота јесте Син Божији, Бог Слово по своме новом неизрецивом домостроју Оваплоћења, по благовољењу Беспочетног Оца и садејству Светога Духа.

100.Поука да уз Божију помоћ и благодат

и ми треба да се старамо да се подвизавамо према мери како бисмо се још овде удостојили да као залог добијемо натприродне и највеће дарове и како их се, због незнатне лењости (не било), не бисмо лишили

С обзиром да нам предстоје велика блага, љубљени, не само у нади и по обећањима за будућност, него заиста и сада на делу, узревнујмо да их добијемо док имамо времена. Потецимо, подвизавајмо се како бисмо их се и ми удостојили ради малог и привременог труда и кратког напора, а више по дару и благодати Божијој. По речима Павла, божанственог проповедника: Страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Послушајмо га и од сада се потрудимо да их стекнемо по његовом уверењу у виду зачетка и залога (Рим. 8, 23; 2. Кор. 1, 22). Потрудимо се. Они који су из ниског сталежа позвани у сродство и општење са царским домом ради постизања свога циља користе све - и речи, и дела, и замисли, хватајући се чак и за недостижно и често презирући и сам живот. [И шта све они не чине] ради привремене и пролазне славе и части, које често служе на погибао, а не на добро. Утолико више делатности и ревности треба да употребимо ми, који смо призвани на општење, брак и сједињење са Богом, Царем свих царева и свагдапостојећим Саздатељем, који својим приврженицима даје пресветлу и непролазну славу и част, те власт да постану чеда Божија, као што каже Јеванђеље: А онима који га примише даде власт да буду чеда

Божија, онима који верују у име Његово (Јн. 1, 12). Он нама даје власт, а не да нас владалачки привлачи или принуђава без наше жеље. Јер, владалачко принуђивање увек принуђаваног подстиче против принуђивача, због жеље да злом врати за зло. На речени начин Он указује част нашем древном самовлашћу [вољи], услед чега добро дело приписује нашој ревности и старању, иако се врши по Његовом благовољењу и благодати. И премда је Бог и Владика и премда је све саздао, Он је све једнако саздао, а такође и умро да би их све подједнако спасао. Нама је остављено да му приступимо, да поверујемо, да му се приближимо, да му са страхом, ревношћу и љубављу служимо. Човекољубиви Владика и Старатељ наш нас је истински заволео, усхтевши чак и својевољно срамну смрт ради нас да претрпи како би нас избавио од насилништва ђавољег, тј. начелозлобног непријатеља нашег и примирио са Богом и Оцем, те учинио наследницима Божијим и санаследницима својим. Ето предивног и преблаженог [дела]. Стога немојмо дозволити да се ради неког кратког самоугађајућег немара или разлењености или неког сумњивог задовољства удаљимо од поменутих великих добара, части и сладости. Напротив, ревносно чинимо све што приличи и понесимо сваки напор, не штедећи, уколико је неопходно, ни сам живот ради угађања Господу, као што ни Он, будући Бог, није свој поштедео ради нас. И ми ћемо се удостојити и садашњих и будућих дарова и венаца. Нека бисмо их сви ми примили благовољењем и благодаћу Господа и Бога и

Спаситеља нашег Исуса Христа, који се ради нас смирио и кроз смирење нам још овде на делу дао своју натприродну и боготворну благодат. Њему приличи свака слава, част и поклоњење са Беспочетним и Пречистим Његовим Оцем, и са Савечним и Свесветим и Благим и Животворном Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

ГОСПОДИН КАЛИСТОС ТИЛИКУДИС

О ТИХОВАТЕЉНОМ ТРВЕЊУ

  1. Покајање је немогуће без тиховања. Човек

се не може дотаћи чистоте без усамљеништва [отшелништва]. Човек се не може удостојити умозрења Бога и молитвене беседе са Њим уколико се виђа са људима и разговара са њима. Стога они које је обузела брижљива жеља да се покају због својих прегрешења, да се очисте од страсти и достигну и окусе умозрење Бога (што је врхунац и циљ оних који живе по Богу и залог вечног Божијег наслеђа), на све начине траже тиховање, удаљавање од људи и усамљеништво, сматрајући их најкориснијим делом за себе, што свакако треба да прати и долично расположење и настројење.

2. Почетак њиховог делања у тиховању јесте плач, самоосуђивање и самоунижење. Од њих плач постаје још чистији. Потом се врше бдења, стојање, уздржање и телесни труд, чији врхунац представљају потоци суза које точе очи и смирено умовање у скрушености срца. Ето како они пазе на своје очишћење и како делатно

успевају у њему. Конац свих напора јесте тишина помисли, а почетак - изливање суза.

3. Након реченога ум већ на уобичајени начин почиње да разматра природу ствари, да примећује уметност Божију, да схвата Божанску мисао и да у свему препознаје траг Божије силе, премудрости, благости и свега што се обично у Богу сагледава [умозри]. Он улази у тајне Писма и окуша од натприродних добара, наслађујући се надсветским красотама и постајући прималац Божанске љубави. Стога се он обузима љубављу, радује и весели, достигавши врхунац врлине, тј. љубав према Саздатељу свега, избегавајући сваку прелест и подозрење. Он једино трпи саблажњиве нападе и неумесне греховне покрете из многих разлога, будући [као човек] склон промени.

4. Он треба да се исправља и да од себе одгони очајање, окриљујући се надом на Божије човекољубље у достизању божанствених добара, пребивајући у сузама, у молитви и у другим поменутим добрим делањима. [Човек] треба да се по могућности наслађује рајем љубави према Богу, не гледајући ни на облик, ни на ширину, ни на изглед, нити на било шта уопште, већ само на сузе, на тишину помисли и љубав Божију. Ето како се човек држи незаблудивог пута, образујући залог спасења умереноумне, трезвоумне и молитвене душе у Христу Исусу, Господу нашем.

5. Док седиш у келији, нека твој ум има смелост према Богу у свом смирењу. Нека се он држи смирења због своје беде и ништавности, а смелости - због огромне Божије љубави и

незлобивости, које има према људима. Душа се узводи ка побожном поштовању Бога уколико се, и поред свести о својој грешности, усуђује да му приступа због Његовог човекољубља. Стога свештени Павле заповеда, говорећи: Стога приступајмо смело престолу благодати (Јев. 4, 16). И заиста, смелост према Богу јесте неко око или крило молитве, или нека дивна молитвена свеза. Не ради се о самомнењу [човека] да је добар и достојан, већ о његовом усхођењу у божанственој нади, која је подстицана помишљу на неизрециво човекољубље, љубав и незлобивост Божију према нама. Стога се моли са смелим настројењем, са смиреним размишљањем, хранећи се добром надом на Бога, као што је речено, у Христу Исусу, Господу нашем.

6. Ти треба свагда да се држиш онога што смирава тело и што ум ослобађа од свега што га веже и угњетава. Ево на шта мислим: умерено јело, лако пиће, кратак сан, стојање на молитви према могућностима, преклањање колена са смиреним изгледом, бедна одећа, умерен говор само по потреби, гледање у земљу и све друго што може да укроћава тело. Уједно треба успоставити и подстрек ума на делатност и побуђивање срца на прилепљивање уз Бога. Ја мислим на читање Светог Писма и његових светих тумача, на умерено и разумно псалмопојање, на размишљање о прочитаном из Писма и о дивним стварима које се виде у творевини, на усну молитву све док је благодат Духа дејствено не покрене из срца. И већ ће [настати] други празник и време другог

ликовања, које се не подстиче језиком, већ које истиче из срца, дејством Духа.

7. Ти речено чини на следећи начин: учини колико можеш коленопреклоњења, а потом седи и моли се. Уморивши се од молитве, прелази на читање, као што је речено, а потом се опет врати на молитву. Намоливши се до ситости, устани на кратко псалмопојање, да би опет прешао на молитву. Уморивши се од ње, пребуди унеколико у размишљању о реченоме раније, и опет се хватај за молитву. Најзад, и рукодељем се унеколико занимај ради прогоњења мрзовоље, као што си слушао од отаца, свече. У читавом твом свакодневном делању по Богу од јутра до јутра нека се преимућство даје увек молитви. Остала делања долазе једино због мрзовоље у молитви. А када милост Божија осени душу и када се благодат Духа источи из срца као из извора, ум ће прибегавати једино молитви и умозрењу, одвојивши се од свега другог. И он ће се само молитвом и умозрењем наслађивати у рају љубави Божије.

8. Молитва је изнад свих добрих дела. Она рађа сузу покајања, помаже тишини помисли, с обзиром да једино Бога сматра највишим миром. Она рађа љубав према Богу, чистећи словесну силу душе и Бога представљајући родитељем анђелске чистоте. Она желатељну силу душе чува чистом за Бога. Јер, прилепљујући се уз Бога и беседећи са Њим, који је безмерно и натприродно благ и добар по природи, она и сву жељу прилепљује за Бога. Она и срчану силу душе укроћује по мери припадања, мољења и преклињања Бога. Она кроз припадање смирује и

душу с обзиром да нико за време молитве и искања не може у души имати несмирено или гневљиво размишљање. Стога, сводећи све на једно, могу да кажем да све силе душе и сва њена делатна и умна делања преподобна молитва чисти и исправља, нарочито уколико са собом узме и умозрење Бога и божанствену љубав, која за њим следи, при мирном устројству живота и понашања, као што је раније речено. На месту срца из кога истиче суза, твоја помисао треба да се мисли и да сагледава, смештајући се у тебе кроз дисање за време молитве, пребивајући на њему према могућностима. Речено је крајње благотворно, с обзиром да производи честе и обилне сузе, пресеца поробљавање ума, доноси тишину помисли, даје ток молитви и помаже добијање срдачне молитве благодаћу животворног Духа у Христу Исусу, Господу нашем.

9. Ти који си умозритељ, посматрач тајанствених виђења и наслађивач, треба да знаш да постоје два плача по роду и врсти, као што постоји и двојство Бога и човека. Они су међу собом различити, премда су обоје добри и богодани, изазивајући Божије благовољење и, последично, [сврставајући] у Божије наслеђе. Први плач своје почело има у божанственом и плачевном страху, а други - у божанственој љубави и Богу. И први не радује много, а други преобилно весели. Први је својствен почетницима, а други онима који су благодаћу доспели до савршенства.

10. Постоје пет делања тиховања: молитва, или непрестано сећање на Исуса, које се изводи

путем дисања, без икакве споредне помисли, будући усавршавана кроз свестрано уздржање - и стомака, и сна и других чула унутар келије са смирењем; умерено псалмопојање; умерено читање Божанствених Јеванђеља и светих отаца, из поглавља о молитви, нарочито од Новога Богослова, Исихија и Никифора; размишљање о суду Божијем, сећање на смрт и сличне ствари и [најзад] рукодеље. Прошавши све, опет се треба враћати на молитву, терајући се без жаљења на сличну делатност, све док се ум не навикне да одстрањује своје лутање путем сећања на Господа и непрестаног приљубљивања уз срдачни бол. Ето делања монаха почетника који желе да тихују, или тиховатеља на почетку њиховог тиховања. Он не треба често да излази из келије, већ да избегава сусрете и разговоре са свима, изузев у крајњој потреби. Уосталом, и у наведеном случају он мора да је пажљив и да се чува. Речени случајеви треба да су врло ретки с обзиром да причињавају расејаност мисли не само код почетника, већ и код оних који су напредовали.

11. Молитвом која се обавља са пажњом, тј. без икакве друге мисли, речима Господе Исусе Христе, Сине Божији, ум се потпуно невештаствено и неизрециво узноси ка помињаном Господу, док се са помилуј ме враћа себи, не подносећи да се не моли и за себе. Уколико, пак, са опитом узнапредује у љубави, он се једино са првим узноси Господу, добивши осведочење за друго. Стога оци нису увек предавали целовиту молитву. Један је наводи

потпуну, као Хризостом, а други, као Павле, само Господе Исусе, са додатком - са Духом Светим, пошто срце прими дејство Духа Светога, чијом силом се и моли. Речено је својствено онима који су напредовали, али још нису достигли до савршенства, чије својство представља просвећење. Јован Лествичник говори: "Исусовим именом бичуј противнике", и: "Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим". Осим Исус, он не додаје ништа друго. Почетницима се понекад дозвољава да се моле умно са свим речима молитве, а понекад само са једним делом, као што смо рекли, премда промена не треба да је честа како се не би подвајао ум. Упорношћу у наведеном начину чисте молитве подвижник стиче навику на неприсилну молитву, иако се дешава да није потпуно чиста, с обзиром да јој сметају разни страсни утисци и помисли. Ум не улази присилно са удисајем и не излази одмах напоље, већ пребива у срцу. Он сам у њему остаје и моли се. Речено се и назива срдачна молитва. Њу прати извесна топлина у срцу, која одгони сметње које су раније постојале и које нису дозвољавале да се врши чиста молитва. И већ се ум моли, без сметњи остајући у срцу. У реченој топлини и молитви у срцу се рађа љубав према помињаном Господу Исусу, која чини да се лију обилне сладосне сузе од чежње за спомињаним Исусом.

12. Да би се удостојио реченога и другога што из њега следи (о чему сада није време да се говори), [човек] треба да се на сваки начин стара да има страх Божији пред очима са сећањем на Исуса унутар срца (а не негде напоље), које ће

лако одбијати не само нечисте и страсне, већ и све стране помисли. Онај ко делује на речени начин осведочиће се у љубави Божијој.

13. [Човек] само не треба да тражи јављање Бога, како не би примио онога ко је сама тама, који се претвара да је светлост. Уколико некад без икаквог искања и угледа светлост, ум не треба ни да је прихвата, ни да је одбацује. Нека [човек] пође и пита онога ко има силу да разликује поменуте ствари и нека сазна истину. И уколико нађе учитеља који не само зна Божанствено Писмо, већ је и сам "претрпео" просвећење, нека је благодарност Богу. Уколико, пак, не нађе сличног, боље је да је не прима, већ да ствар са смирењем преда Богу, сматрајући се недостојним виђења, као што смо сазнали од отаца.

14. У неким својим списима они су наводили знаке прелесне и непрелесне светлости. Међутим, ти си већ усмено чуо оно што сам раније рекао. Слично ћеш и о реченоме чути када дође време. Али сада није време. Пре свега другог и изнад свега другог треба знати следеће: онај ко жели да се научи да стреља, лук натеже са циљем и са знаком; онај ко жели да се научи тиховању треба као свој знак да има свагдашњу кротост у срцу. Он не треба да узнемирује нити да се узнемирује ни због чега, изузев кад је реч о благочешћу. Њему ће речено бити лако уколико се од свих уклони и уколико више ћути. Уколико се понекад и смути, треба брзо са се покаје, прекоревајући себе. Потом треба строже да пази на себе како би тихо и са чистом савешћу поставио поновни почетак

призивања Господа Исуса Христа и Његове божанствене благодати, на успокојење своје душе. Штавише, његова душа ће стећи успокојење од свих страсти и демона, који су му раније досађивали, обрадовавши се неизрецивом радошћу. Уколико је најзад и притисну понекад, они не могу да утичу на њу, с обзиром да више није у њима и да нема никакву жељу за њиховим уживањима. Јер, читава њена жеља је устремљена ка Господу, који јој даје благодат. Она се подвргава наведеној борби по попуштењу, а не по напуштености. Због чега? Да се њен ум не би узнео стога што је нашао истинско благо (од кога су други још далеко), већ да би у свим борбама имао свагдашњу побуду на смирење, којим се не само побеђују горди противници, већ добијају и већи дарови. Нека бисмо их се и ми сви удостојили од Христа, који се ради нас премного смирио и који свима смиренима даје богату благодат и сада и увек и у векове векова. Амин.

 САБРАНО ИЗ СВЕТИХ ОТАЦА

О ПАЖЊИ И МОЛИТВИ

  1. Сво старање подвижника треба да је

обраћено на [напор] да виши део душе не би био унижен устајањем нижих сластољубивих похота. Јер, како би душа слободним оком могла да погледа на сродну јој мислену светлост уколико је прилепљена уз ниске телесне страсти? Стога се понајпре треба подвижнички држати

уздржања (тј. безбедног чувара здравоумља [чистоте]), владалачком уму не дозвољавајући да се креће међу нечистим помислима. Неопходно је, такође, старати се о унутрашњем човеку како би ум био нерасејан и био прилепљен уз славу Божију као последњи циљ, како бисмо избегли суд Господњи, који каже: Тешко вама...што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а изнутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња (Мт. 23, 27-28). Стога је неопходан сваки законити подвиг и у срцу, и у речима, и на делу како благодат Божију не бисмо добили узалуд.

2. Восак прима образ облика у који се излива или печата који се у њега притиска. И ми свога унутрашњег човека треба да образујемо учењем Господа нашег Исуса Христа, на делу испуњавајући оно што је Павле рекао: Јер, свукосте старога човека са делима његовим и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао (Кол. 3, 9-10). Старим човеком он назива све појединачне грехе и оскрнављења. Он говори да свог унутрашњег човека треба да образујемо у новом животу (Рим. 6, 4) све до саме смрти, како бисмо постали достојни да кажемо: А не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2. 20). Стога нам је неопходно велико старање и неуспављива брига како не бисмо, дејствујући противно заповести, били лишени великог плода и потпали под страшну претњу. Када ђаво покуша да нас нападне, када

почне са великом силом своје помисли, као неке распаљене стреле, да пушта на тихујућу и умирену душу, изненада је запаљујући, те чинећи да задуго остаје тешко изгладиво сећање на оно што је једном унео, ми са највећим трезвоумљем и напрегнутошћу треба да се одупремо његовим нападима како би га сасвим изгладили, слично борцу који са марљивом пажњом и брзим покретима тела одбија нападе противника. Ипак, првенство у наведеном делу треба давати молитви и призивању помоћи одозго у пресецању борбе и одбијању стрела. Реченоме нас и свети Павле учи, говорећи: А изнад свега узмите штит вере... и сваком молитвом... молите се (Еф. 6, 16).

3. Када душа, умањивши сабраност и напрегнутост мисли, почне у себе да уноси нека сећања о предметима, неискусна и неопитна помисао се устремљује на поменуте предмете. И занимајући се само њима, она једну прелест замењује другом у дугом низу, да би најзад упала у срамне и неприличне помисли. Поменуту небригу и распуштеност душе треба брзо исправљати, узводећи ум ка марљивој и напрегнутој пажњи и принуђујући га да се сместа занима добрим предметима. Јер, прави мудрољубац или истински мудри човек тело има као станиште душе и безбедно место прибегавања било да се налази на тргу и на празничном слављу, било на гори и на пољу или усред људске гужве. Он свагде види себе у свом властитом манастиру, сабирајући ум у себе и мудрујући о ономе што му приличи. И онај ко седи у келији може помислима да лута напоље,

као што и онај на тргу може да буде трезвоуман као у пустињи, налазећи се у себи и једино мислећи на Бога, не примајући утиске који у гомилама наступају на душу кроз чула од чулних ствари.

4. Онај ко приступа Телу и Крви Христовој, у спомен Њега који је за нас умро и васкрсао, треба не само да је чист од сваке скверни тела и духа (како не би јео и пио себи на осуду), већ и да на делу показује да испуњава вољу Онога ко је за нас умро и васкрсао, тј. не само да је чист од греха, већ и да је умро за грех, за свет и за себе, живећи јединоме Богу.

5. Неке од порочних помисли никада не улазе у душу уколико крепком оградом оградимо себе. Неке се рађају и расту унутра уколико се олењимо, али се одмах суше и нестају уколико се спознају. Неке се рађају, расту и прелазе у рђава дела, разарајући сво здравље наше душе уколико се нађемо у великој лењости и немару. Међутим, блажен је онај ко никада не прима рђаве помисли. Иза њега се налази онај ко, и када се деси да уђу рђаве помисли, не дозвољава да се у њему дуже задрже како не би оскрнавиле пашњак душе и како је не би учиниле неприличном. Међутим, уколико се и до реченога простре наш немар, ипак постоји утеха (тј. због човекољубља Божијег немарни не треба да очајава). Постоје многи лекови за наведене ране које је припремила [Његова] неизрецива благост.

6. Молим те, док си у телу немој давати на вољу своме срцу. Земљорадник не може да верује ни једном плоду који се јави на његовом пољу с обзиром да не зна шта ће се са њиме

десити пре него што га затвори у своју житницу. Ни човек не може да даје на вољу своме срцу све док је дах у његовим ноздрвама стога што не зна каква страст се може изродити из њега и да ли ће бити у стању да се избори са њом. Речено утолико пре не треба да допушта монах све до последњег свог издисаја, већ свагда треба да вапије Богу за милост и да се бори, уколико жели да добије Царство небеско.

7. Вероватно знајући да онај ко се нерасејано моли Богу може много да учини, лукави жури да на сваки начин, и исправан и неисправан, расеје његов ум. Знајући, пак, за [намере нашег непријатеља], ми треба да се на сваки начин наоружамо против њега. Стојећи на молитви и преклањајући колена, ми не треба да дозволимо да у наше срце уђе ни једна помисао, ни бела, ни црна, ни десна, ни лева, ни писана, ни неписана. Једино треба да [смо отворени] за умољавање Бога и за просвећење и облистање које на ум силази са неба.

8. Неопходан је велики подвиг и много времена пребивања у молитви да би се стекло несмућено устројство ума, тј. неко друго унутрашње срдачно небо, у коме обитава Христос, као што говори апостол: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама (2. Кор. 13, 5). Онај ко жели свој ум да види у поменутом стању треба да се чува од свих помисли. И његов ум ће себе видети као сафир који је сличан небеском сафиру. Ум неће у себи угледати место Божије уколико не буде изнад свих помисли о стварима. Он се, пак, неће уздићи изнад њих уколико са себе не свуче страсти које га везују за

чулне ствари кроз помисли. Страсти ће он изагнати врлинама, а голе (бестрасне) помисли о стварима - духовним умозрењем. Речено, ће, пак, добити када се појави његова светлост.

НАЈБЛАЖЕНИЈИ СИМЕОН, СОЛУНСКИ АРХИЕПИСКОП

Кратка напомена

  Сабирајући списе светих отаца, углавном

ради коришћења монаха, свети састављачи Добротољубља су имали братољубиву жељу да духовну корист задобију и једноверни световњаци, њихова браћа. Посебан значај су дали истицању умне молитве, коју је могуће узгајати као пресудно оружје у духовним подвизима и монаха и оних који се подвизавају добрим подвигом у свету. Они су веома ценили вредност тајног делања умне молитве. Свети Никодим у предговору Добротољубља у више наврата наглашава њену неопходност, истичући њено неговање и код византијских достојанственика. Узрок одсуства светих у наша времена он налази у запостављању поменутог животворног и боготворног дела.

У оквирима својих предлога, они су пажљиво одабирали списе отаца, који се баве свим духовним садржајима, а нарочито умносрдачном молитвом. Сакупивши обилну грађу за издавање, они су сматрали за добро да на крају књиге додају још неколико списа, које су преписали из рукописних ризница светогорских библиотека.

Из књиге светог Симеона Солунског уврштена

су поглавља у којима значајни тумач црквеног богослужења излаже своја искуства у Исусовој молитви, наглашавајући неопходност њеног непрестаног понављања да би се дошло до богатих плодова. Он молитву сматра исповедањем вере и главницом духовног живота. Захваљујући њој апостоли су изгонили демоне и чинили разна чуда. Напротив, неисповедање Исусовог имена и непризивање Његове помоћи приближава антихристу.

Свети солунски архиепископ наглашава да сви правоверни треба устима и умом да непрестано изговарају молитву, и свештеници, и монаси, и световњаци, као што ће благочастиви читалац и прочитати у кратком спису.

  

О СВЕШТЕНОЈ МОЛИТВИ

 1. Реч о молитви, брате, има велику важност.

Истински говорећи, она нам је дело које нам је Бог предао, и представља главу свега другога. Молитва значи пребивање са Богом, свагдашњи боравак заједно са Њим, као што говори Давид, тј. имати душу прилепљену уз Њега и неодвојиву од Њега, и ум нераскидив од Њега. Прилепи се душа моја уз тебе (Пс. 62, 9), говори он, и још:Ожедне тебе душа моја (Пс. 62, 2), и још: Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја теби, Боже (Пс. 41, 2), и још: Љубићу те, Господе, снаго моја. Господ је утврђење моје, и прибежиште моје (Пс. 17, 2-3), и још: Душа је моја у рукама твојим свагда (Пс. 118, 109) (тј.

уместо [да каже]: "Увек са тобом"). Стога он и каже: Благосиљаћу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1). Пророк износи да је на молитви заједно и са анђелима, сједињујући се са њима у добром делу изјављивања своје љубави према Богу и чежње према Њему:Хвалите Господа са небеса, хвалите га на висинама. Хвалите га, сви анђели Његови; хвалите га, све силе Његове (Пс. 148, 1-2). Он нема намеру да каже да се анђели не моле и да их он призива на молитву, већ хоће да их похвали што она представља њихово властито и непрекидно дело због љубави према Богу, и сам им се присаједињавајући, будући да молитва и хвала Богу треба да буду непрестано и неућутно дело сваког словесног створења. Штавише, добри и анђелски песмопојац Давид разгорева и читаву васељењу, предсказујући, како ми се чини, јављање Спаситеља на земљи и кроз Њега познање Пресвете Тројице од стране свих народа, те њихово непрестано Њено славословљење: Хвалите Господа све народности, похвалите Њега сви народи (Пс. 116, 1).

И Исаија учи да анђели узносе неућутну хвалу Богу, [наводећи] своје виђење славе Божије и анђела који непрестано певају трисвету песму. Слично је и са Језекиљем. Поменута песма је дело првих чинова, серафима и херувима, од којих се први називају огњеним због њихове силне љубави и пламених песама, а други - изливањем, због ширине или ширења виђења и хваљења Бога. Они се још називају многоочитима због обиља, тананости и проницљивости њиховог

умозрења и славословља, и њихове непрекидности. Најзад, и међу нама се огњенима називају преподобни мужеви, који горе пламте љубављу и ревношћу и срдачном молитвом, по реченоме: Запали се срце моје у мени, и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38, 4), и још: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и још: Будите духом ватрени; Господу служите... у молитви постојани (Рим. 12, 11-12). Многи међу нама су имали преливајуће изобиље богопознања, као велика вода се изливајући у божанственој чежњи, као што се говори: Благодат тече из уста твојих (Пс. 44, 3), и још: Раширио си срце моје (Пс. 118, 32). Међу нама има и оних који се могу назвати очитима, с обзиром да виде Бога, по писаноме: Очи су моје свагда ка Господу (Пс. 24, 15), и још: Провиђам Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени (Пс. 15, 8). Као и чисти срцем, они виде Бога (Мт. 5, 8). И трећи чин анђела, тј. престоле неки међу нама подражавају. На њима се Бог успокојава, а успокојење јесте седиште и престол. На седишту се успокојавају они који седну на њега, а Бог се успокојава на онима који га поштују помислима, песмама, речима и делима. Јер, Његов покој је част (Ис. 11, 10). Стога и Бог, коме угађају, говори о њима: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2. Кор. 6, 16). Таквима Он говори: Ја и Отац мој... њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23). Тврдећи да се речено дешавало, апостол говори: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама. Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5). Ето дела молитве: имати Христа, носити га

у срцу и уму, непрестано се на Њега сећати и о Њему мислити, горети љубављу према Њему, као серафими, увек га гледати, као херувими, и успокојавати га у срцу своме. Стога за слуге Христове молитва јесте и треба да буде најважније дело. Сва друга служења стоје на другом месту.

Остали анђели се шаљу на наше спасење и саопштавају нам наредбе Божије. И премда делатно служе, помажући наше спасење, ипак је молитва и њихово непрестано занимање. Стога, јављајући нам се и устројавајући оно што је неопходно за наше спасење, они су [заузети] хвалом Богу и молитвом, учећи и нас исповедању и слављењу Бога. Исаија их је чуо како певају славу Богу, као и Језекиљ и Данило. Пастири су у часу рођења Господњег видели мноштво небеских сила како хвале Бога, говорећи: Слава на висини Богу (Лк. 2, 14). Јован је у Откривењу такође слушао многе њих како певају. И анђео који му је откривао тајне Откривења такође му је, када му се Јован поклонио, рекао: Пази, немој! Ја сам слуга као и ти и као браћа твоја која имају сведочанство Исусово; Богу се поклони (Отк. 19, 10). Видиш ли какву сви они част указују Богу. И при свом служењу њихово најважније дело јесте певање славе Богу. Стога и сам свети Павле, серафимски благовесник, који је био узнесен до трећег неба, говори: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). Њега самог је научио Владика свих, који учи: Бдите, дакле, у свако време молећи се (Лк. 21, 36), и још: Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи (Мт. 25, 13),

и још: Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41), и још: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12, 35-36). Наведеним речима Он нас учи унутрашњој молитви, пажњи ума и непрестаној молитви. Он потом наводи: Благо слуги ономе кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако (Лк. 12, 43), додајући речи о даровима за бдење и молитву: Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га (Лк. 12, 44). Он ће њега и друге учинити сличне боговима, небеским царевима, који су светлији од сунца. Видиш ли какве дарове Бог припрема онима који бдију и моле се! Нека бисмо их се и ми удостојили, свагда остајући бодри и непрестано се молећи, као што смо научени.

2. Постоје многе молитве, али је превасходнија од свих она коју је дао сам Господ (Оче наш...), као што пише у Јеванђељу, с обзиром да укратко обухвата читаву јеванђелску истину. После ње се налази спасоносно призивање Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег (Исусова молитва), којој су нас научили преподобни оци наши, нарочито златоречити отац наш, који је у три слова изложио учење о божанственој молитви, те богоносни Лествичник, свети Дијадох епископ фотички, Симеон Нови Богослов, Никифор подвижник и многи други. Они су о њој говорили у складу са Духом Божијим, који је живео у њима. И сама молитва се изговара Духом Светим, као што говори свети Павле: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим

Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Онај ко је изговара јесте од Бога, као што говори свети Јован: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је (1. Јн. 4, 2). У наше дане најбоље су о њој писали Духом вођени, богоречити, богоносни, христоносни и заиста божанствени оци наши Калистос, ранији патријарх царског града, новог Рима [тј. Константинопоља], и његов сарадник и саподвижник преподобни Игњатије. Они су у сто поглавља изложили целокупно духовно, узвишено и богомудро учење о њој.

3. Божанствена молитва се састоји у призивању Спаситеља: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Она је и молитва, и обећање и исповедање вере, те даривалац Духа Светога и божанствених дарова. Она је очишћење срца, одагнање демона, усељење Исуса Христа, извор духовних прозрења и божанствених помисли, отпуштење грехова, лечилиште душе и тела, дародавац божанственог просвећења, источник Божије милости, испоручење тајни Божијих, једини носилац спасења с обзиром да носи име Спаситеља нашег у себи, које је призвано над нама. Јер, апостол говори: Јер, нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 12). Речено призивање је и молитва (стога што кроз њега саме себе предајемо Христу у вапају), и исповедање (стога што је Петар био ублажен за сличан посту пак), и очишћење срца (стога што су именом Исуса Христа били изгоњени демони и изгоне се), и уселење Христа (стога што је Христос у нама

кроз сећање на Њега, будући да га сећање усељава у нас и испуњава нас радошћу, по речима светог Давида: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4), и извор духовних прозрења и помисли (стога што је Христос светлост истинита - Јн. 1, 9, и што онима који га призивају саопштава просвећење и благодат, по узвику пророка: И нека буде светлост Господа Бога нашега на нама - Пс. 89, 17, и као што је Господ обећао: Ко иде за мном имаће светлост живота - Јн. 8, 12), и источник милости Божије (стога што је Господ милостив и штедар према свима који га призивају - Пс. 85, 5, и брзо штити оне који му вапију - Лк. 18, 7-8), и испоручење смиренима тајни Божијих (као што је рибару Петру истину о Христу јавио Отац небески - Мт. 16, 17, и као што је свети Павле био однесен до трећег неба и чуо неисказане речи - 2. Кор. 12, 4), и једини носилац спасења (стога што нема ни у једноме другоме спасења - Дап. 4, 11, осим у Господу, кога призивамо, с обзиром да је Он једини Спаситељ света, Христос - Јн. 4, 42). У последњи дан ће сваки човек, хтео или не хтео, исповедити да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Фил. 2, 11). Речено исповедање је знак наше вере и сведочанство да смо од Бога. Јер, сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је, а онај ко не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, већ - антихристов (1. Јн. 4 ,2-3). Дакле, сви верујући треба непрестано да исповедају речено име и ради проповедања вере, и ради сведочења наше љубави према Господу нашем Исусу Христу (од које ништа и никада не

треба да нас раздвоји), и ради благодати која долази од њега, тј. отпуштања грехова, лечења душе, освећења, просвећења и пре свега - спасења. Божанствени јеванђелист говори: А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији (ето вере), и да верујући имате живот у име Његово (ето спасења и живота - Јн. 20, 31).

4. Наведено призивање сваки благочастиви [Хришћанин] треба да изговара као молитву и својим умом, и језиком, и стојећи, и ходећи, и лежући на кревет, и говорећи са другима, и чинећи било шта. Он свагда треба да се приморава на њега, с обзиром да ће наћи велики плод и радост, као што из искуства знају они који се о њему марљиво старају. Међутим, световни људи, па чак и монаси, налазећи се усред неизбежних животних старања, не могу речено да испуне. Стога нека се макар у одређено време њему посвете. Нека сви као правило имају да неизоставно творе речену молитву, тј. и лица освећеног чина, и монаси, и световњаци. Монаси су на њега ионако призвани, имајући га као неодложни дуг, макар се налазили у старањима око својих послушања. Они увек треба да се принуђавају да творе речену молитву и да Господа непрестано призивају, чак и са расејаним мислима и поробљеним умом. Иако су расејани, дакле, они не треба да дозволе да је занемаре, већ на сваки начин треба да се старају да јој се враћају и да се радују свом враћању. И лица свештеног чина треба да се старају о поменутом делу као и о проповеди, о свештенослужењу, као пројављивању своје

љубави према Христу Господу. Световњаци, пак, треба да чувају молитву као печат и знамење своје вере, као заштиту, освећење и одгнање искушења. Стога сви, и лица свештеног чина, и монаси и световњаци треба да се, уставши од сна, најпре сете Христа и да на Њега помисле, приносећи му првине својих мисли као жртву, с обзиром да их је Он спасао, да носе Његово име, да су се у Њега обукли у светом крштењу, за су Њиме запечаћени у светом миропомазању, да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, постајући Његови удови и храм у коме Он увек пребива. За све речено сваки Хришћанин је дужан да га увек љуби, и да се из љубави свагда Њега сећа. Стога свако у одређено време треба да твори Његову молитву по сили својој.ТУМАЧЕЊЕ МОЛИТВЕ: "ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ"

  Господе Исусе Христе, помилуј ме, и

скраћено: Господе помилуј, од апостолских времена је дато Хришћанима и установљено да непрестано понављају, као што и понављају. Па ипак, иако многи чине речено, малобројни знају шта значи Господе помилуј. Стога бесплодно узвикују и вапију: Господе помилуј, а не добијају милост Господњу, с обзиром да сами не знају шта ишту.

Стога ми треба да знамо о каквој милости Господа Исуса се ради. О каквој, дакле? О свакаквој. У Његовој десници се налази све што нам је неопходно у садашњем палом стању. Јер, од времена Његовог Оваплоћења и Очовечења,

од узимања на себе страдања и изливања Свесвете Његове Крви, Он је избавио човека из руку ђавола, поставши Господ и Сведржитељ људске природе на посебан начин. Стога се и све наше нашло у Његовим рукама.

Господ је и пре Оваплоћења од искони био Господ све видљиве и невидљиве твари, као њен Саздатељ и Творац. Ето како је и како ће увек бити по бићу, али не и по слободној делатности словесних бића. Демони, а за њима ни људи нису усхтели да га сами од себе имају за Господа и Сведржитеља свога, те су се одвојили од Њега, иако је Владика свега. Јер, свеблаги Бог је људе и анђеле саздао самовласним [слободним], обрадивши их словесношћу и неће да наруши њихову слободу, нити да над њима господари насилно, против њихове воље. Стога Он господствује над онима који хоће да буду под Његовом влашћу и управљањем и штити их, а оне који неће као самовласне оставља да чине своју вољу. Када је Адам, прелешћен богоодступником ђаволом, и сам постао одступник, не хотећи да слуша заповести Божије, Бог га је оставио његовом произвољењу, не желећи да властелински господари над њим. Прелестивши га у почетку, завидљиви ђаво није престајао и даље да га прелашћује све док га по неразумности није учинио сличним бесловесној стоци, учинивши да живи као неразумне животиње.

И над њим се сажалио многомилостиви Бог, те је спустио небеса, сишао на земљу и постао Човек ради човека, избавио га својом Пречистом Крвљу и устројио му спасоносни пут живота. Он

му је у Светом Јеванђељу указао како да угађа Богу, препородио га и пресаздао божанственим крштењем и успоставио му небеску храну у Пречистим Тајнама. Укратко, са највећом мудрошћу Он је нашао начин да са човеком буде нераздвојан, као и човек са Њим, како ђаво више не би имао места у човеку. Ипак, ни након реченога, Он никога не принуђава, већ свима оставља на произвољење да се спасавају, као што им предлаже, или да гину. И на делу и бива да се једни спасавају, док други не брину о свом спасењу. Од других једни уопште не верују у Јеванђеље, а други верују, али не живе по њему.

Неке Хришћане је и после наведених великих благодатних дарова и доброчинстава Божијих ђаво опет прелестио. Они су се по дејству света и тела удаљили од Бога, потпавши под ропство греху и ђаволу, творећи вољу његову. Ипак, они нису у потпуности постали неосетљиви да не би осетили зло од кога су пострадали и да не схвате своју грешку и ропство у које су пали. Међутим, они у себи не виде и силу да се избаве од њега. И они прибегавају Богу и вапију: Господе помилуј, како би се сажалио на њих многомилостиви Господ и помиловао их, како би их прихватио као блудног сина и опет им даровао своју божанствену благодат, избавио их од ропства греху, удаљио од њих демоне и вратио им слободу како би убудуће могли да живе богоугодно и да чувају заповести Божије.

Хришћани који, дакле, са наведеним циљем вапију: Господе помилуј, свакако ће се удостојити милости Божије и добити благодат

како би се ослободили ропства греху и спасли. Они, пак, који уопште немају наведене помисли и не знају несрећу свог положаја и поробљеност вољи тела и светским обичајима, па чак ни наведени циљ, већ по навици вапију, Господе помилуј, уопште не могу добити милост Божију, а нарочито дивну и безмерну милост. За њих је чак и боље да је не добију, неголи да је добију и изнова изгубе, стога што ће имати двоструко прегрешење.

Речено ћу ти појаснити примерима. Замисли бедног и ништег човека, који жели да добије милостињу од неког богаташа. Шта ће он рећи богаташу, дошавши пред њега? Једино: "Помилуј ме. Сажали се над мојом бедом и уреди мој живот". И онај ко има дуг и нема чиме да га плати, те усхте да се избави од терета и реши да замоли зајмодавца да му га опрости, шта ће, дошавши, рећи? Опет једино: "Помилуј ме. Сажали се на моју беду и опрости ми дуг који сам ти дужан". Шта ће учинити и онај ко некоме згреши и зажели да од њега добије опроштај? Доћи ће ономе коме је згрешио и рећи: "Помилуј ме. Опрости ми оно у чему сам ти погрешио".

Поменути знају шта траже и ради чега траже, те добијају по тражењу сагласно околностима, употребљавајући добијено на своје добро. Постави сад са друге стране грешника који духовно осиромашује, који је дужан пред Богом и који га је много пута ожалостио. Можда он и вапије Богу: Господе помилуј, али не схвата шта говори и због чега говори. Он чак не зна ни у чему се састоји милост коју би желео да добије од Бога и због чега је потребна. Он једноставно

по навици узвикује: Господе помилуј. И како да му Бог укаже милост кад не може ни да зна да ју је примио, нити обраћа пажњу на њу. Напротив, он је може злоупотребити или изгубити, постајући још већи грешник неголи раније.

Милост Божија заправо јесте благодат Светога Духа, коју ми грешни треба да тражимо од Бога, непрестано му вапијући: "Господе помилуј. Покажи милост своју, Господе мој, на мени грешноме, у жалосном стању у коме се налазим, и опет ми дај благодат своју. Дај ми дух силе да би ме укрепио у супротстављању искушењима ђаволским и мојим рђавим греховним навикама. Дај ми дух савета како бих дошао себи, освестио се и исправио. Дај ми дух страха како бих се бојао да те жалостим и како бих испуњавао заповести твоје. Дај ми дух љубави како бих те волео и како се више не бих удаљавао од твоје близине. Дај ми дух мира како бих сачувао мир у души својој, како бих сабрао све помисли своје и остао у тиховању, избегавајући мучење мислима. Дај ми дух чистоте како би ме сачувао чистим од сваког оскрнављења. Дај ми дух кротости да био имао тиху нарав у општењу са братијом својом, Хришћанима и како бих се уздржавао од гнева. Дај ми дух смирења како о себи не бих мислио високо и како не бих био горд".

И онај ко зна и осећа колико је потребно све речено, те га и измољава од многомилостивог Бога, узвикујући: Господе помилуј, свакако ће и добити тражено и удостојити се милости Божије и Његове благодати. Онај, пак, ко не зна ништа од реченога, као што смо рекли, и само по

навици узвикује: Господе помилуј, у ствари нема могућности да било када добије милост од Бога. Јер, он је и раније већ добио много милости од Бога, премда је није познао, нити је заблагодарио Богу, који му је дао. Он је добио милост Божију када је био саздан и када је постао човек. Добио је милост када је био препорођен у крштењу и постао православни Хришћанин. Он је добио милост када се избављао од великих, душевних и телесних невоља, које су га сретале у животу. Он је добио милост Божију сваки пут када се удостојавао да се причести Пречистим Тајнама. Он је добијао милост Божију сваки пут када је грешио пред Богом и када га је жалостио својим гресима, а није био погубљен и када није био кажњен као што приличи. Он је добијао милост Божију када је му је Бог много пута чинио добро, премда он није ништа знао или је заборављао. И како сличан Хришћанин још да добије милост од Бога кад уопште не зна и не осећа да је већ добио много милости од Њега? Чак и када призива: Господе помилуј, он не зна шта говори, произносећи речи без сваке мисли и циља, једино по навици.

 СВЕТИ МАРКО ЕВГЕНИК

Кратка напомена

  Благодарећи богословским радовима о светом

Марку Ефеском јеромонаха [сада епископа] Србина, Иринеја Буловића, разјашњено је да "дивно слово" о молитви Господе Исусе Христе,

помилуј ме, познато као дело непознатог списатеља, у ствари припада светом Марку Евгенику, великом борцу за Православље[1].

Заиста, изворни спис који имамо у виду и са кога је учињен нови превод, не оставља сумњу о његовом пореклу. Достојно је дивљења и особено за светог Марка заокупљање ума непрестаним делањем молитве. Заједничко становиште свих који су се бавили темом умне молитве јесте да своје порекло вуче од светих апостола Петра, Јована, и Павла.

Упућујући на апостолске речи, најсветији отац ефески открива њихов дубљи смисао, који се сажима у краткој молитви, коју су предали Цркви као духовну ризницу. Особена за осетљивост светога оца по питању јеретичких заблуда јесте чињеница да се исповедањем целе молитве оповргавају четири познате осуђене јереси, као што се види на цртежу. Својим кратким делом свети Марко се показује као настављач духовног предања, које пројављује одјек саборских борби ХІV века, спајајући своју лавовску антијеретичку снагу са питомошћу преподобног срца, непрестано разгореваног најслађим именом Господа Исуса.

  О РЕЧИМА КОЈЕ САДРЖИ БОЖАНСТВЕНА

МОЛИТВА:ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ,

ПОМИЛУЈ МЕ

 Ми нисмо у стању да кажемо колику снагу

има молитва, који су њени дарови онима који је користе и у које духовно стање их доводи. Међутим, речи од којих се она састоји, испрва су пронашли свети оци наши, премда их нису измислили, него су од давнина нашли поводе у самом Светом Писму и код врховних ученика Владике Христа. Боље речено, они су их примили као отачко наслеђе и пренели их нама. Онима који нису научили из искуства из реченога постаје јасно да је свештена молитва нешто божанствено, заправо свештено пророчанство. Јер, ми верујемо да су божанствена пророштва и духовна откривења и речи Божије све оно што је Христос дао светим апостолима да кажу или запишу. Јер, Он је говорио кроз њих. Вичући нам као са висине трећега неба, најбожанственији Павле каже: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Одречном речцом "нико" он веома чудесно објављује да је призивање Господа Исуса нешто веома узвишено и високо. Такође, и велики Јован, који је као гром објавио духовне ствари, почиње речју којом Павле завршава и даје нам наставак молитве на следећи начин: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је (1. Јн. 4, 2). Он је употребио потврдни вид, али је, као и Павле, приписао благодати Светога Духа призивање и исповедање Исуса Христа. Нека сада дође Петар, као трећи, крајњи врх богослова, да нам да остатак молитве. Када је, дакле, Господ упитао своје ученике: А ви шта велите ко сам ја (Мт. 16, 15), ватрени ученик је, по свом обичају престижући друге, рекао: Ти си Христос, Син Божији (Мт. 16, 16), примивши

откривење, сагласно сведочанству самог Спаситеља, од небеског Оца, или од Светога Духа, што је исто. Обрати пажњу како тројица апостола следују један за другим, као у кругу, узимајући један од другога божанствене речи, при чему крај речи претходног бива почетак следећег. Један, дакле, каже: Господ Исус, други: Исус Христос, трећи: Христос, Син Божији. И крај се приспаја почетку као у кругу, као што рекосмо. Јер, нема никакве разлике назвати га Господом и Сином Божијим, будући да обе ствари објављују Божанство Сина и представљају да је једносуштан и једночастан са Оцем.

Блажени апостоли су нам, дакле, предали да призивамо и исповедамо у Духу Господа Исуса Христа, Сина Божијег. Њих тројица су најверодостојнији од свих. А свака реч се, сагласно Светом Писму, потврђује са три сведока. Ни редослед апостола који су изрекли [молитву] није безначајан. Од Павла, који је временски последњи од ученика, почиње тајинствено предање молитве, те преко средњег, Јована, прелази на првог, Петра, који се љубављу приближио Христу присније од других. Речено символише, мислим, наше напредовање по исправном поретку и наше усхођење и сједињење са Богом делањем и умозрењем у љубави. Наиме, Павле је слика делања (као што је сам рекао: Потрудих се више од свију - 1. Кор. 15, 10), Јован умозрења, а Петар љубави (будући да Господ сведочи да је волео више од других).

Такође, може се видети како божанствене речи молитве указују на исправну догму наше вере и одбацују сваку јерес злославних.

Призивом Господе, којим се објављује Божанска природа, оповргавају се они који сматрају да је Исус Христос само човек. Именом Исусе, које објављује човечанску природу, одгоне се они који га сматрају само Богом, који се у машти обукао у човека. СаХристе, које садржи обе природе, низвргавају се они који верују у Њега као Бога и човека, али са раздвојеним ипостасима. Најзад, са Сине Божији се затварају уста онима који су се дрзнули да уче о мешању две природе, будући да се објављује да се Божанска природа Христова не меша са Његовом човечанском природом, ни после њиховог сједињења. Четири израза, дакле, као речи Божије и духовни мачеви, оповргавају два пара јереси, које су потпуно супротна зла, премда равночасна по неправоверју.

Ето како су нам предате божанствене речи, које би са правом могле да се назову спомеником молитве и Православља. Оне су саме по себи довољне за оне који су узнапредовали у узрасту у Христу и достигли до духовног савршенства. Они пригрљују и сваку од речи понаособ, тј. како су предате од светих апостола: Господе Исусе - Исусе Христе - Христе, Сине Божији (понекад свакако и само најслађе име Исусе), а пригрљују их и као целовито дело молитве. Њоме се они испуњавају неописивом духовном радошћу, постајући узвишенији од тела и света и удостојавајући се примања божанствених дарова. Речено знају кажу, посвећени. За одојчад, међутим, у Христу и несавршене у врлини, предато је као одговарајући додатак и помилуј ме, које им показује да имају познање

својих духовних мера и да им је неопходно много милости од Бога. Они подражавају слепог, који је, желећи да прогледа, вапијао Господу који пролажаше: Исусе, помилуј ме (Мк. 10, 47). Неки, опет, показују више љубави и састављају молитву у множини, изговарајући је: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Они знају да је љубав испуњење закона и пророка, будући да садржи и оглављује у себи сваку заповест и свако духовно дело. Они заједно са собом из љубави узимају и браћу у заједницу молитве и још више покрећу Бога на милост, прихватајући га за заједничког Бога свих и иштући општу милост за све. И наравно, милост Божија долази на нас исправном вером у догме и испуњавањем заповести. Кратки стих молитве управо садржи обе ствари, као што смо показали.

Божанска имена (Господ, Исус, Христос), којима нам је дата тачност догмата, временски су се појавила наведеним редоследом и поретком. И ми их изговарамо онако како су се појавила од почетка. Јер, Стари Завет свуда проповеда Господа Бога Слова и пре и после предавања закона, наводећи: Господ пусти кишу од огња од Господа (Пост. 19, 24), и: Рече Господ Господу моме (Пс. 109, 1). И Нови Завет, по Оваплоћењу Његовом, представља анђела да му даје име, говорећи Дјеви: И наденућеш му име Исус (Лк. 1, 31), као што је и било, као што вели свештени Лука. Јер, као Бог будући Господар свега, Он зажеле да својим оваплоћењем буде наш Спаситељ, као што се и преводи име Исус. Међутим, Он спречаваше ученике да пре

страдања говоре о имену Христос, које пројављује обожење човечанске природе, коју је примио. После, пак, страдања и Васкрсења, Петар говораше смело: Нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом учинио Бог Њега (Дап. 2, 36). И речено беше право. Јер, наша човечанска природа, коју је примио на себе Бог Слово, беше одмах помазана Божанством Његовим. Она је постала исто што и оно што је помазало, тј. истобожна, будући да се мој Исус прослави страдањем и васкрсе из мртвих. Беше, дакле, време да се покаже име Христос. Јер, Он не само да нам је просто учинио доброчинство, као када нас је у почетку саздао, или када нас је после нашега пада пресаздао и спасао, него је и уздигао људску природу на небеса и сапрославио је заједно са собом, удостојивши је да седне са десне стране Оца. Управо у речено време апостоли су почели да проповедају Сина Божијег и Бога. У почетку проповеди речено име је изазивало страхопоштовање и ретко су га користили. А потом су га проповедали јавно са кровова, као што им је предсказао сам Спаситељ. Дакле, божанствене речи молитве поређане су по реду сходно временској пројави вере. И са свих страна се најјасније објављује божанствена мудрост оних који су је саставили и нама предали: њене речи верно прате апостолска исповедања и предања, потврђују православне догме вере наше и подсећају на времена у којима се на разне начине пројавио домострој Божији на нама, приводећи нас сваки пут богопоштовању одговарајућим именима.

Као да, дакле, убрасмо цвеће са неког лепог и

великог дрвета, ми принесосмо наведено, по својој снази, у вези са поменутом молитвом. Њен плод, пак, нека уберу они који су га дугим поучавањем и подвигом постали достојни, поставши пријемчивији и приближивши се Богу.

   

  НАПОМЕНЕ:1.Види: ??????????, бр. 7 (1975), стр. 345-352, где је објављен и оригинални запис Слова, са кога је учињен превод који следи.

 СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

О ВЕРИ И О ОНИМА КОЈИ ГОВОРЕ ДА ЖИВЕЋИ У СВЕТУ

НЕ МОГУ ДА ДОСТИГНУ САВРШЕНСТВО У ВРЛИНАМА

  На почетку слова многокорисна повест

 Добро је дело пред свима проповедати милост

Божију и саопштавати братији својој о великој штедрости и неизрецивој благодати, коју нам указује. Ја знам човека који није држао дуге и велике постове, нити је вршио бдења, нити је

спавао на голој земљи, као што ни друге сличне тешке подвиге није на себе налагао, већ се сећао својих грехова, те спознао своје јадно [стање], осудио себе и смирио се. И, многомилостиви Господ га је једино стога спасао, као што говори блажени Давид: Понизих се, и спасе ме (Пс. 114, 6). Краће речено, он је поверовао речима Божијим и због његове вере Господ га је примио. За стицање смирења постоје многе препреке, које преграђују пут. Међутим, за веру у речи Божије не постоји никаква сметња, која би могла да се препречи. Чим усхтемо из све душе, ми ћемо одмах поверовати. Јер, вера је дар свеблагога Бога. Она нам ју је дао као природни дар. И његова употреба зависи од слободе нашег произвољења. Стога и Скићани и варвари по природи имају веру и верују међусобним речима. Међутим, ми на делу треба да покажемо дејство сведушне вере. За потврду ћу вам испричати једну повест.

У Константинопољу је живео човек који се звао Георгије, младић од двадесет година. Повест се десила у наше време. Он беше леп у лицу. И у његовом ходу, и држању, и у начину опхођења осећала се жеља за показивањем. Стога су они који гледају једино на спољашњост изводили разне неприличне претпоставке о њему, погрешно судећи будући да не знају шта се налази унутра у човеку. Он се упознао са једним монахом, који је живео у једном од цариградских манастира и који беше светог живота. Откривајући му скривености свога срца, он му је рекао и да силно жели спасење душе. Часни старац му је, као што приличи, дао да

испуњава невелико правило. Дао му је и књижицу светог Марка Подвижника, у којој пише о духовном закону.

Младић је књижицу прихватио са великом љубављу и побожношћу, као да му је сам Бог послао, имајући силну веру и наду да ће од ње стећи велику корист и велики плод. И он ју је читао са великим усрђем и пажњом. Прочитавши је, он је стекао велику корист од свих њених поглавља. Ипак, у његовом срцу су се понајвише запечатила три поглавља: "Тражећи излечење, пази на своју савест. Чини све што ти говори и стећи ћеш корист" (погл. 69). Потом: "Тражећи дејственост Светога Духа, понајпре чини заповести, слично робу који је купљен за новац. Још док га купују, он тражи да му заједно са уплатом новца потпишу и слободу" (погл. 64, О онима који хоће да се оправдају делима). Најзад: "Онај ко се моли телесно и још нема духовног разума, личи на слепца који виче: Сине Давидов, помилуј ме (Мк. 10, 48). Неко други, ранији слепац, пошто је прогледао и угледао Господа, већ га није називао сином Давидовим, него га је исповедао као Сина Божијег (Јн. 9, 35; 38)" (погл. 13-14, О духовном закону). Поменута три поглавља су му се веома допала. И он је поверовао да ће путем пажње у односу на своју савест, као што саветује прво поглавље, добити излечење (душевних немоћи), да ће кроз испуњавање заповести достићи дејственост Духа Светога, као што учи друго поглавље, те да ће благодаћу Светога Духа умно прогледати и угледати неизрециву красоту Господњу, као што обећава треће поглавље. Он се ранио поменутом

красотом и силно је пожелео. Иако је још није видео, он је усрдно тражио, са надом да ће је најзад угледати.

Уза све, он није чинио ништа нарочито (како ме је уверавао са заклетвом), осим што је свако вече неизоставно вршио невелико правило, које му је дао старац. Након правила он је одмах легао у постељу и спавао. Временом је, пак, савест почињала да му говори да направи још неколико поклона, да прочита још неколико Псалама, да изговори што више пута Господе Исусе Христе, помилуј ме. Он је радо слушао своју савест и оно што му је нашаптавала. Он је све чинио без размишљања, као да му је наређивао сам Бог. Ни једанпут није легао да спава уколико би га савест изобличавала, говорећи: "Зашто ниси урадио једно или друго". Он је увек слушао своју савест и никада није избегао да учини оно што му је налагала. А она му је свакога дана све више додавала на уобичајено правило, услед чега је за мало дана његово вечерње молитвословље израсло у велику службу. Дању се он налазио у палатама некога Патрикија. На њему је лежало старање о свему неопходном за људе који су [код њега] живели. Увече би он сваког дана одлазио и нико није знао шта ради код себе. Он је и обилне сузе проливао из својих очију, чинећи мноштво поклона, падајући лицем на земљу. Док је стајао на молитви, ноге је држао тесно једну уз другу, остајући непокретан. Пресветој Богородици је читао молитве са срдачним болом, уздисањима и сузама. Обраћајући се Христу, он је падао пред ноге Његове, као да је телесно био присутан,

умољавајући га да му се смилује као над некадањим слепцем и да учини да прогледају његове душевне очи. С обзиром да се свако вече увећавала његова молитва, он је најзад стајао на молитви све до саме поноћи. Ипак, у време молитве он себи није дозвољавао лењост, ни немар, нити је удове свог тела опуштао. Он очима није гледао у страну или у висину, како би нешто видео, већ је стајао непокретно као стуб или као нетелесан.

Једном, док је слично стојао на молитви и говорио више умом, неголи устима: "Боже, милостив буди мени грешноме", изненада је на њега сишло одозго божанствено пресветло осијање и испунило читаво место. И младић је већ заборавио да се налази у соби и да је под кровом, с обзиром да се на све стране видела само светлост. Он чак није знао да ли својим ногама стоји на земљи. Он већ није бринуо ни о чему земаљском и на мисао му није долазило ништа од онога што се обично налази у уму оних који носе људско тело. Он се сав спојио са оном невештаственом светлошћу. Њему се чинило да је и сам постао светлост. Он је заборавио на читав свет, испунивши се сузама и неизрецивом радошћу. Потом је ум његов потекао на небеса, где је угледао другу светлост, још светлију од оне која беше око њега. И на његово изненађење, њему се учинило да поред речене светлости стоји поменути свети и равноанђелски старац, који му беше дао малу заповест о молитви и књижицу светог Марка Подвижника. Чувши младића, ја сам помислио да му је молитва старца много помогла, те је Бог устројио слично

виђење како би му показао на којој висини врлине се старац налазио. Пошто је прошло виђење, младић је дошао себи и био преиспуњен радошћу и одушевљењем (као што је касније говорио), плачући од свег срца. Оно беше испуњено сузама и великом сладошћу. Најзад, он је легао на постељу. Међутим, одмах је запевао петао и показао да већ беше поноћ. Ускоро су позвали у цркву на јутрењу и младић је устао како би по обичају прочитао службу јутрење. Стога он уопште није спавао наведене ноћи, а сан му ни на ум није долазио.

Сам Бог зна како се речено десило. Он је речено учинио на само Њему познат начин. Младић није учинио ништа нарочито, осим што је са крепком вером и несумњивом надом свагда верно испуњавао правило које је чуо од старца и поуку коју је прочитао у књижици. И нека нико не каже да је он речено чинио ради испитивања. Њему нешто слично ни на ум није долазило. Јер, онај ко испитује у ствари нема тврду веру. Одбацивши сваку страсну и самоугађајућу помисао, младић се много старао о верном испуњавању онога што му је налагала савест. Он више није имао никаквог саосећања за ствари овога света. Чак ни храну и пиће он није примао са сладошћу или до ситости.

Да ли сте чули, братијо моја, шта може да учини вера у Бога, посведочена добрим делима? Да ли сте схватили да ни младост уопште не штети, као што ни старост не користи када нема разума и страха Божијег? Да ли сте познали да ни свет, ни животна дела не сметају да се испуњавају заповести Божије, уколико постоји

ревност и пажња? Ни тиховање, ни удаљавање од света не користи уколико владају лењост и немар. Слушајући Давида и дивећи му се, сви ми говоримо: "Један је био Давид и другог сличног није било". Па ипак погледајте, на младићу се пројавило нешто веће него на Давиду. Давид је примио сведочанство од Бога, помазан је за цара, и пророка, добио је Духа Светога и имао многа осведочења о Богу. Када је, пак, сагрешио, он је изгубио благодат Светога Духа и пророчки дар, будући удаљен од уобичајеног разговора са Богом. И није ни чудно што је, сетивши се благодати коју је изгубио, он опет од Бога заискао изгубљена добра. Младић ништа слично није имао. Он беше везан светским делима, бринући се само о временском и немајући времена да помисли о нечем вишем од земље. Па ипак, дивних ли судова Божијих! Чим је нешто мало чуо од светог старца и прочитао три поглавља код аве Марка, он је одмах несумњиво поверовао ономе што је чуо и прочитао. И са непоколебивом надом спровео је он речено у дело. Уз мало делање, које је потом извршио, он се удостојио да узвиси ум свој на небеса, те да подстакне на милост Мајку Господњу. Он је њеним молитвама умилостивио Бога и на себе привукао благодат Светога Духа, која га је осенила са великом силом. Он се удостојио да види светлост коју многи желе да виде, премда се малобројни удостојавају. Младић није држао дуге постове, није спавао на земљи, није носио власеницу, није изашао из света телесно, већ само духовно, тј. са душевним настројењем. Уз незнатно бдење, које је вршио, он се показао

вишим од дивног Лота у Содому, или, боље речено, показао се као анђео у телу људском, тј. беше човек по видљивости, а анђео по умном устројству. Стога се он и удостојио виђења најслађе светлости мисленог Сунца правде, Господа нашег Исуса Христа, која га је уверила да ће примити и будућу светлост. И праведно је. Јер, његова љубав и срдачно прилепљивање уз Бога учинили су га извансебним, одвојивши његов дух од овог света, од властите природе и од свих ствари. Они су га целог учинили светлошћу [која долази од] Светога Духа, иако је живео усред града и управљао целим домом, старајући се о робовима и слободнима и чинећи све што не неопходно за садашњи живот.

Речено је довољно у похвалу младића и за подстицај да и ви доспете до сличне љубави, подражавајући га. Или можда желите да вам кажем нешто друго, још веће, што можда ни слух ваш не може да прими? Уосталом, шта може бити веће и савршеније од страха Божијег? Наравно, нема ничега. Свети Григорије Богослов је рекао: "Почетак мудрости је страх Господњи. Јер, где има страха, има и чувања заповести, а где има чувања заповести има и очишћења тела, тј. облака који обавија душу, не дајући јој да чисто види Божанску светлост. Где има очишћења, има и осијања, а осијање је испуњење божанствене жеље". Говорећи наведено, он је показао да је освећење Духом бескрајни крај сваке врлине. Онај ко је достигао освећење Духом, завршио је са свим чулним и започео свешћу да пребива једино у духовном. Ето, братијо моја, дивота Божијих. И Бог изводи на јаву скривене слуге

своје да би их подражавали доброљубиви и благи и да би злонаравни остали без одговора. Они који се крећу у мноштву људи и живот проводе у светској бури, имајући прилично понашање, свакако налазе спасење и Бог их удостојава великих добара ради вере коју имају према Њему. Стога они који због своје лењости и немара не налазе спасење у дан суда неће имати никаквог оправдања. Истинит је, дакле, Бог који је обећао спасење ради вере у Њега. Стога, братијо моја љубљена, сажалите се на себе и на мене, који вас љубим и много пута проливам сузе због вас. Јер, милостив и штедар Господ је и нама наредио да будемо милостиви и штедри, те да се жалостимо због себе и једни због других. Верујте од све душе у Господа, мрзите овај свет, као што приличи, и немојте да се бринете за његова временска и испразна добра, него приступите Богу и прилепите се уз Њега. Јер, још мало времена, па ће доћи крај света и садашњег живота. И тешко онима који буду одлучени од Царства Божијег. Мене гуше сузе и ја плачем и жалим из свег срца када помислим да ми без размишљања, слично бесловесним животињама, иако имамо дарежљивог и човекољубивог Владику (који нам једино због искрене вере према Њему дарива велика и дивна блага која превазилазе и ум, и слух и очекивања), свему претпостављамо земљу и земаљско, које нам је, међутим, по штедрости Божијој, дато за употребу нашег тела. Оно, наиме, треба да се храни умерено, како би душа без препрека могла да ходи ка надсветском, сама се хранећи умном храном, која исходи из благодати Духа Светога,

по мери њеног очишћења и обновљења. Нас људе је Бог створио словесним како би га прослављали, благодарили му и волели га због незнатних добара, која нам дарује у садашњем животу, чиме се удостојавамо да у будућем животу добијемо велика и вечна добра. Тешко нама, међутим, што не само што уопште немамо никаквог старања за будуће, већ и за садашње остајемо неблагодарни Богу, уподобљавајући се демонима или, боље рећи, постајући гори од њих. Стога по правди заслужујемо заиста и веће мучење од њих. Јер, нама је више учињено неголи њима. Ми смо постали Хришћани, добили мноштво духовних дарова, верујемо у Бога, који је ради нас постао Човек и претрпео страдања и крсну смрт како би нас избавио од заблуда прелести и греха. И шта бих рекао на све? Тешко нама. Ми само на речима верујемо у Бога, а делима га се одричемо. Зар се Христос не призива на сваком месту, и у градовима, и у селима, и у општежићима, и на горама? Не налазе ли се Хришћани свуда? Међутим, испитај, уколико ти изгледа оправданим, те до тачности истражи да ли испуњавају заповести Христове. И заиста између многих хиљада и десетина хиљада са тешкоћом ће се наћи један који је и на делу и на речи Хришћанин. Није ли Христос и Бог наш рекао: Ко верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити (Јн. 14, 12). Међутим, ко ће се од нас усудити да каже: "Ја творим дела Христова и исправно верујем у Њега". Не видите ли, дакле, братијо моја како ћемо се у дан суда показати као неверни и бити предати мукама, чак више неголи они који

уопште нису знали за Христа, тј. неверници. Стога је неопходно или да будемо кажњени још теже неголи неверници, или да Христова реч није истинита (што је немогуће).

Ја речено нисам навео да бих некоме засметао да се удаљи од света, нити да бих претпоставио тиховатељски живот усред света, него да бих уверио све који ће читати моје речи да онај ко жели да чини добро, од Бога добија силу да га чини на сваком месту - и усред света, и у тиховању. Напротив, предмет моје речи треба још више да подстакне отшелништво. Јер, уколико је онај ко се кретао усред света и ко никада није помишљао о одрицању од света, ни о оскудољубљу, ни о послушности, добио велику милост од Бога само што је од све душе поверовао и призивао Бога, утолико ће већа добра, надамо се, добити онај ко је оставио читав свет и све људе, и ко је предао и сам свој живот на смрт ради заповести Божије, као што је сам наредио. Уосталом, онај ко са несумњивом вером и великим усрђем започне да чини добра дела, убрзо ће осетити корист која од њих долазе, те ће сам познати да светско старање и пребивање и кретање усред света представљају велику сметњу за оне који желе да живе по Богу. Оно што се десило са младићем јесте нешто дивно и необично. Ми, међутим, нисмо чули да се десио неки други сличан случај. Међутим, чак и да се десио или да ће се десити, они треба да знају да ће убрзо изгубити добијено благо уколико се не удаље од света.

О поменутом младићу ја сам потом од њега самога сазнао још нешто. Срео сам га када је већ

био постао монах и у монашком животу провео три или четири године. Беше му тридесет две године. Ја сам га знао веома добро, с обзиром да смо од младости били другови и васпитавали се заједно. Стога ми је он и рекао: "После дивног виђења и измене која се десила на мени, прошло је неколико дана и са мном су се десила многа светска искушења. Ја сам за време скривених дела по Богу, која сам обављао, приметио да постепено губим оно добро, услед чега сам силно зажелео да се удаљим од света и да у усамљености иштем Христа, који ми се јавио. Јер, ја верујем, брате, да је Он и благоизволео да ми се јави како би ме, недостојнога, узео себи, одвојивши ме од читавог света. Међутим, ја речено нисам одмах могао да испуним, услед чега сам постепено заборавио све што сам ти испричао и упао у савршено помрачење и неосетљивост. Ја се уопште више нисам сећао онога што сам ти испричао, ни малога, ни великога, чак ни најмањег покрета мисли или чула. Ускоро сам упао у још већа зла неголи раније, дошавши до стања у коме се чинило да никада нисам ни чуо речи Христове, нити их схватао. Чак сам и на светога који ми беше дао малу заповест и књижицу светога Марка гледао као на неког случајног човека, уопште не помишљајући на оно што сам видео у вези са њим. Ја ти причам подробно како би знао у какву сам дубину, јадни, упао због свог немара и како би се задивио неизрецивој благости Божијој, која се касније на мени пројавила. Не умем ти рећи како су без мог знања у мом бедном срцу остали љубав и вера према оном светоме старцу. Ја

мислим да се ради њих после доста времена човекољубиви Бог, по његовим молитвама, смиловао на мене и извукао ме из прелести и истргао из дубине зла. Ја недостојни се нисам сасвим удаљавао од старца. Налазећи се у граду, ја сам често одлазио код њега у келију, исповедајући му шта се десило са мном и не испуњавајући, несавесни, његове заповести. Сада, пак, као што видиш, милостиви Бог је презрео мноштво мојих грехова и устројио да постанем монах код самог старца. И ја недостојни сада стално пребивам са њим. И тек после великог труда и обилних суза, после одлучног одвајања и удаљавања од света, при савршеној послушности и одсецању властите воље, те многих других дела и начина строгог самоумртвљавања и при незадрживом стремљењу ка добру, ја сам се опет удостојио да видим, макар и на неки примрачан начин, малу светлост од Божанствене светлости. Ипак, виђење које би било слично некадашњем ја се све до сада нисам удостојио да видим".

И много друго слично он је мени говорио. Ја, пак, кукавни, слушајући његове свете речи, помишљах како је сав био испуњен Божанственом благодаћу, и како је био мудар, премда се није учио спољашњој мудрости. Стичући познање из дела и опита, он је добио најтачније схватање духовних ствари. Стога сам га замолио да ми каже каква је заправо вера неопходна за стицање дивних јављања, те да ми све напише као учитељ. Он је одмах почео да ми говори, не олењивши се ни да ми напише испричано. Но, да не бих неумерено одужио

садашњу реч, ја ћу и у другим словима написати понешто, на радост и сладост оних који воле да са вером читају сличне списе.

Дакле, молим вас, братијо моја, потецимо са усрђем путем заповести Христових, те се лица наша неће постидети. Ономе ко са трпљењем куца, Господ отвара двери Царства свога, по обећању своме, и ономе ко иште, Он даје Духа Свесветога. И није могуће да онај ко иште из све душе Њега не нађе и не обогати се Његовим даровима. И ви ћете несумњиво од Њега добити дивна добра, која је припремио онима који га љубе - овде делимично, као што укаже духовна мудрост, а у будућем веку свецело, са свима светима од века у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове векова. Амин.

  

О ТРИ НАЧИНА ПАЖЊЕ И МОЛИТВЕ

 Постоје три начина пажње и молитве, којима

се душа узвисује и напредује, или, пак, пада и гине. Онај ко поменута три начина употребљава у своје време и долично, свакако успева, а онај ко их употребљава неразумно и ван времена, свакако пада. Пажња мора да буде неразлучно повезана са молитвом, као што је тело нераздвојно од душе. Пажња треба да иде напред и да чува од непријатеља, као неки стражар. Нека она прва ступа у борбу са грехом и супротставља се злим помислима које улазе у душу, а за њом нека следи молитва, која истребљује и одмах убија све зле помисли, са

којима је најпре водила борбу пажња. Јер, сама пажња њих не може уништити.

Од борбе пажње и молитве (са помислима) зависи живот и смрт душе. Уколико пажњом молитву чувамо чистом, ми напредујемо, а уколико нисмо пажљиви и не чувамо је чистом, већ је остављамо незаштићеном (услед чега се скрнави злим помислима), ми смо ништавни и неуспешни.

Дакле, пошто постоје три начина пажње и молитве, треба да покажемо одлике сваког од њих, како би онај ко жели да се спасе изабрао оно боље.

 а) О првом начину пажње и молитвеНарочито својство првог начина се састоји у

[настојању] да се, при стојању на молитви ка небу подижу руке, и очи и ум. У уму треба да су божанствене помисли. Он треба да замишља небеска добра, анђелске чинове и обитељи светих. Укратко, све што се налази у Божанственим Писмима треба сабирати у ум и за време молитве размишљати о њему, подстичући своју душу на жељу и љубав према Богу. Понекад он излива и сузе и плаче. (Ето првог начина пажње и молитве).

При поменутом начину (молитве, уколико се само на њему заустави), човек постепено почиње да се надима у срцу своме, без да примећује. Њему се чини да оно што се са њиме дешава јесте дејство благодати Божије на његову утеху. И он моли Бога да га удостоји да свагда пребива у наведеном делању. (мислити, пак, на наведени

начин о поменутом начину молитве) јесте знак прелести. Јер, добро више није добро уколико не бива на добар начин и као што приличи.

Уколико сличан човек ступи на крајње тиховање (тј. постане тиховатељ, или затворник), тешко ће моћи да избегне скретање са ума (тј. наћи ће се у крајњој опасности од реченога). Чак и да не скрене са ума, он неће бити у стању да стекне врлине и бестрашће. На истом путу стоје и прелешћују се и они који виде светлост телесним очима, осећају мирис чулом мириса, слушају гласове својим ушима и слично. Неки од њих су побеснели и лутају из места у место. Други су се прелестили, примивши ђавола, који се преобразио и јавио у виду анђела светлости. Они речено нису схватили, те су остали неисправљени до краја, не хотећи да послушају савет неког брата. Неки су се чак сами лишили живота, подстакнути ђаволом. Неки су се бацили у провалију, а неки удавили. И ко може изрећи безбројне разне прелести, којима их вара ђаво.

Из реченога сваки разумни човек може схватити каква штета произилази од првог начина пажње и молитве (уколико се буде сматрао последњим ступњем савршенства у молитви). Чак и да се деси да не пострада ни од једног наведеног зла о којима смо чули, због живота са братијом (с обзиром да су у опасности нарочито они који живе усамљено), онај ко употребљава наведени начин ће читав свој живот провести без напретка (у духовном животу).

 б) О другом начину пажње и молитве

У другом начину се ум своди у унутрашњост, одвајајући се од свега чулнога. Човек чува своја чула и сабира све своје помисли како не би лутале по испразним стварима овога света. Он час испитује своје помисли, час прониче у речи читане молитве, час враћа назад своје мисли, уколико их је заробио ђаво, заневши их ка испразном и рђавом, час се са великим трудом и самопринуђавањем напреже да дође до самог себе, уколико је био надвладан и побеђен неком страшћу. Нарочита особина поменутог дела јесте његово дешавање у глави: мисли се боре са мислима.

Имајући наведени подвиг и борбу са самим собом, он никада не може да мирује у себи, не налазећи времена да се бави делом врлина, како би добио венац правде. И сличан човек личи на онога ко води борбу са својим непријатељима ноћу у тами. Он чује гласове својих непријатеља и прима ударце од њих, али не може јасно да види ко су, одакле су дошли и како и зашто га ударају. Јер, он сам пребива у глави, а зле помисли излазе из срца. Он их и не види, с обзиром да не пази на срце. Тама која је у његовом уму и бура коју има од помисли у њему изазивају штету (тј. не дају му да види у чему је ствар). И он нема начина да избегне своје непријатеље, демоне и пораз од њих. Он, несретни, узалуд предузима труд, па чак и потпуно губи своју награду стога што је, ни сам не примећујући, надвладан таштином, умишљајући да исправно пази на себе. Он у својој гордости презире друге и осуђује их, док себе хвали, маштајући да је достојан да буде

пастир словесних оваца и да руководи друге. Он личи на слепога који се лаћа да води друге слепце.

Ето другог начина (пажње и молитве). Онај ко жели да се спасе треба да зна за штету коју он изазива у души и да добро пази на себе. Уосталом, он је бољи од првог, као што је ноћ са месечином боља од тамне ноћи, тј. ноћи без месечеве светлости.

 в) О трећем начину пажње и молитвеТрећи начин је заиста диван и необјашњив.

Онима који га не знају из искуства, он је чак невероватан. Они не верују да слична ствар постоји па делу. У ствари, у наша времена поменути начин пажње и молитве не среће се код многих, већ само код малобројних. Мени се чини да је наведено благо од нас побегло заједно са послушношћу. Онај ко има савршену послушност према свом духовном оцу постаје безбрижан према свему, с обзиром да је једном за свагда своју тугу пребацио на свог духовног оца. Стога, будући далеко од сваког светског пристрашћа, он постаје способан да буде веома ревностан и нелењиви делатељ трећег начина молитве, уколико уосталом наиђе на истинског духовног оца, који сам није у прелести. Онај, дакле, ко је себе посветио Богу и сву своју тугу пребацио на Њега и на духовног свог оца, из истинске послушности преставши да живи сопственим животом и да твори своју вољу, умревши за сваку светску пристрасност и за своје тело, може ли бити побеђен и савладан неком привременом ствари? Или, какво он може

имати старање и бригу? Стога трећим начином пажње и молитве, праћеним послушношћу, бивају уништене и расејане све замке и лукавства које употребљавају демони да би повукли ум на многе и разноврсне помисли. Будући слободан од свега, ум поменутог човека има времена да без икакве сметње испитује помисли које му наноси демон, те да их са великом лакоћом одгони, чистим срцем приносећи своје молитве Богу. Ето почетка истинског (духовног) живота. Они који не постављају речени почетак, у ствари се, ни сами не знајући, узалуд труде.

Почетак трећег начина се не састоји у гледању на небо, у подизању својих руку увис, у држању свог ума у ономе што је на небу (што иначе припада првом начину и није далеко од прелести), нити у чувању чула умом, при чему се сва пажња усмерава [на спољашњост], док се не гледа на унутрашњу духовну борбу, коју изазивају непријатељи (што иначе представља надлежност другог начина). (Онај ко га употребљава пада у ропство демонима, не могући да се освети својим поробљивачима. Њега непријатељи непрестано нападају и јавно, и тајно, чинећи га таштим и гордим).

Ти, пак, љубљени, уколико хоћеш да се спасеш, почни дело на следећи начин: након (утврђења у срцу) савршеног послушања (какво, као што смо рекли, треба да имаш према свом духовном оцу), ти сва своја остала дела треба да вршиш са чистом савешћу, тј. као да се налазиш пред лицем Божијим. Јер, без послушања ни савест не може бити чиста. Своју савест треба да

чуваш чистом у тројаком смислу: у односу према Богу, у односу према духовном оцу и другим људима и у односу према (животним) стварима и предметима света.

У односу према Богу ти треба да чуваш своју савест чистом, не дозвољавајући себи да чиниш ништа од онога што знаш да би му било неугодно и непријатно.

У односу према духовном оцу не треба да чиниш ни мање, ни више од оног што ти заповеда, ходећи по његовим намерама и његовој вољи.

У односу према другим људима чувај своју савест чистом, не дозвољавајући себи да чиниш нешто што сам мрзиш и што не желиш да теби чине.

У односу према стварима, тј. према храни, пићу и оделу, треба да чуваш своју савест чистом, свагда их долично употребљавајући.

Укратко, све чини као да си пред лицем Божијим и ни у ком случају немој дозволити да те изобличава или рањава савест твоја, тј. да нешто не чиниш добро.

Чинећи речено, ти ћеш равнати истинску и незаблудиву стазу ка трећем начину пажње и молитве, који се састоји у следећем: ум треба да чува срце (с обзиром да је нарочита особина трећег начина молитве борављење у срцу) док се моли, неизлазно се налазећи у њему и из његове дубине узносећи молитве Богу. (У реченоме је све. Труди се док не окусиш Господа). А када, најзад, унутар срца окуси и чулима искуси да је Господ благ, наслађујући се (при чему труд

припада нама, а окушање - дејству благодати у смиреном срцу), ум више неће хтети да се удаљује од срдачног места (говорећи речи апостола Петра: Добро нам је овде бити - Мт. 17, 4) и већ ће стално гледати унутар срца, неисходно у њему боравећи и одгонећи помисли које сеје ђаво. (Ето доличног трећег начина пажње и молитве). Он већим делом изгледа тежак и тескобан онима који немају никаква сазнања о њему. Међутим, они који су искусили сладост коју пружа и насладили се њиме у дубини свога срца, заједно са божанственом Павлом узвикују: Ко ће нас раставити од љубави Христове (Рим. 8, 35).

Слушајући Господа како говори да из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле... које погане човека (Мт. 15, 19-20), и слушајући како Јеванђеље на другом месту заповеда да чистимо унутрашњост зделе, како би и спољашњост била чиста (Мт. 23, 26), свети оци наши су оставили свако друго духовно дело и почели да се свецело подвизавају у њему једином, тј. у чувању срца, будући уверени да ће заједно са њим лако стећи и сваку другу врлину, док без њега не могу да се утврде ни у једној. Поменуто делање су неки од отаца звали срдачним тиховањем, други - пажњом, трећи - трезвоумљем и противречењем (помислима), четврти - разматрањем помисли и чувањем ума. Они су се сви првенствено у њему упражњавали, преко њега се удостојивши да приме божанствене дарове. Њега је подразумевао и проповедник, кад је говорио: Весели се, младићу,

у младости својој и у путевима срца свога ходи непорочан (Проп. 11, 9) и чист, удаљујући срце своје од злих помисли. O истоме говори он и на другом месту: Уколико наиђе на тебе прилог ђаволски, немој му дозволити да уђе у место твоје (Проп. 10, 4), мислећи на срце. И Господ нам говори у Светом Јеванђељу: Немојте маштати [немојте се узнемиравати] (Лк. 12, 29), тј. немојте се носити умом својим тамо-амо. И на другом месту Он говори: Блажени сиромашни духом (Мт. 5, 3), тј. блажени су они који у свом срцу нису стекли никакву пристрасност према свету, остајући сиромашни у светским помислима. И сви свети оци су много писали о реченоме. Ко хоће нека чита њихове списе и видеће. Нека прочита списе Марка Подвижника, светог Јована Лествичника, преподобног Исихија, Филотеја Синајског, аве Исаије, Варсануфија Великог и многих других.

Једном речју, онај ко не пази на себе и не чува свој ум не може да има чисто срце, којим би се удостојио да види Бога. Онај ко не пази на себе не може да буде сиромашан духом, не може да се скрушава и да плаче, не може да буде тих и кротак, ни да гладује и жеђује за правдом, да буде милостив, или миротворац, нити да поднесе гоњење за правду. Уопште, он не може да стекне врлине ни на који други начин, изузев поменуте пажње. Стога више од свега треба да уложиш старање како би се на властитом искуству уверио у оно што ти говорим. Уколико желиш да научиш како се њиме треба бавити, рећи ћу ти следеће.

Три ствари треба пре свега да

чуваш: безбрижност у односу на све, чак и дозвољено, а не само на недозвољено и испразно, или умртвљеност за све, чисту савест у свему, како те уопште ни у чему не би изобличава и савршену беспристрасност, како ти се помисао не би приклањала ни једној светској ствари. Стој са својом пажњом унутар себе (у срцу, а не у глави)[1] У њему имајући свој ум, старај се да на сваки начин нађеш место срца како би, нашавши га, већ свецело у њему пребивао. Подвизавајући се у реченоме, ум ће наћи место срца. Речено ће се десити када благодат да сладост и молитвену топлину. Од поменутог тренутка па убудуће, ма са које стране да никне и покаже се нека помисао, ум је, пре него што уђе унутра и помисли се или представи, сместа прогони и уништава именом Исусовим, тј. [речима] Господе Исусе Христе, помилуј ме. Убудуће ум човечији стиче злобу и мржњу према демонима, подижући на њих непрестану борбу и поражавајући их. Остало, што обично следи за реченим делањем, ти ћеш сам уз Божију помоћ из опита познати, посредством пажње ума и у срцу држећи Исусову молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Неко од отаца је рекао: "Седи у својој келији. Она ће те свему научити".

Питање: Због чега први и други начин пажње и молитве не могу пружити речено?

Одговор: Стога што их ми не употребљавамо долично. Поредећи начине са неком лествицом од четири степеника, свети Јован Лествичник говори: "Једни укроћују страсти и смиравају се, други певају, тј. моле се устима, једни

упражњавају умну молитву, а други усходе до умозрења. Они који предузимају да се пењу по наведеним степеницама не почињу од врха да би силазили наниже, него од нижих иду ка вишим, тј. најпре ступају на прву, па на другу, затим на трећу и најзад на четврту. Онај ко жели да се од земље попне на небо треба да иде следећим начином: најпре треба да се подвизава умом и укроти страсти, затим да се упражњава у псалмопојању (тј. да се моли устима, услед чега ће се умањити страсти, а само мољење ће по природи донети задовољство и сладост језику, урачунавајући се у [дело] угодно Богу), потом треба да се моли умно и најзад да усходи до умозрења. Прво је својствено почетницима, друго - напреднима, треће - онима који приступају последњим ступњевима напретка, а четврто - савршенима".

Почетак је, дакле, умањивање и укроћавање страсти. Оне се, пак, умањују једино чувањем срца и пажњом. Јер, Господ наш говори да из срца излазе зле помисли, које скрнаве човека. У њему су и неопходни пажња и чување. Када се страсти, кроз супротстављање срца, потпуно умире, ум долази до чежње према Богу и иште Његову близину, услед чега умножава молитву и првенствено у њој проводи време. Од чежње за Богом и молитве ум постаје крепак и одгони све помисли које наилазе да уђу у срце, поражавајући их молитвом. И настаје борба. Зли демони устају са великим шумом и посредством страсти изазивају метеж и буру у срцу. Међутим, именом Исуса Христа све се уништава и распршава, као восак у огњу. Додуше, и изгнани

и изашавши из срца, они се не успокојавају, него опет покушавају за помуте ум извана кроз чула. Ум, међутим, врло брзо долази себи и почиње да осећа тишину која се обично у њему налази, будући да они немају силе да помућују саму његову дубину, већ само површину. Ипак, ум не може да се сасвим избави од борбе и да не буде нападан од злих демона. Речено је достојанство савршених, који су се свецело одвојили од свега и непрестано пребивају у срдачној пажњи. Дакле, онај ко све по реду пролази и у своје време, након што очисти срце од страсти може свецело да се преда псалмопојању. Супротстављајући се помислима и на небо погледајући чулним очима, он може да га сагледава и умним очима душе, заиста се молећи чисто, као што доликује. Уосталом, треба ретко гледати на небо чулним очима из страха од злих демона, који се налазе у ваздуху и који се и називају ваздушним стога што у ваздуху изазивају многоразличне прелести. А ми треба да смо пажљиви. Бог од нас захтева једно, тј. да наше срце буде чисто путем пажње. А затим ће већ бити по речи апостола: Ако је корен свет, и гране су (Рим. 11, 16). Онај, пак, ко није у реченом стању, као што смо рекли, а почне да подиже очи и ум свој на небо, те да замишља нешто мислено, свакако ће да угледа нешто измаштано и лажно, а не истинито с обзиром да му срце није чисто. Стога први и други начин пажње и молитве, као што смо више пуга рекли, човека не доводи до напретка. Желећи да саградимо кућу, ми не постављамо најпре кров, а потом темељ. Нешто слично није могуће, већ

најпре постављамо темељ, потом градимо кућу и најзад постављамо кров. Слично треба да поступамо и у духовним стварима: најпре треба да поставимо темељ (тј. да чувамо срце и изгонимо страсти из њега), потом треба да градимо духовни дом (тј. да прогонимо метеж који у нама подижу зли духови посредством спољњих чула, навикавајући се да брзо пресецамо борбу) и најзад да положимо и кров (тј. савршено одвајање од свега како бисмо се свецело предали Богу), чиме завршавамо свој духовни дом у Христу Богу, коме слава у векове. Амин.

   

  НАПОМЕНЕ:1.Даље писац указује на извесне спољашње начине који понеке изазивају и одбијају од дела, док код других искривљују само делање. С обзиром да наведени начини без руководитеља могу да буду праћени нежељеним последицама и будући да представљају само помоћ за унутрашње делање, ништа суштински не додајући, ми их изостављамо. Суштина дела је стицање навике да се стоји умом у срцу, у чулном срцу, премда нечулно. Ум из главе треба свести у срце и у њега га усадити. Неки од

стараца је рекао да ум треба спојити са срцем. Како речено постићи? Ишти и наћи ћеш. Најлакше ће се постићи хођењем пред Богом и молитвеним трудом, нарочито одлажењем у цркву. Ипак, треба се сећати да је наш само труд, док је дело, тј. сједињење ума са срцем, дар благодати који Бог дарује када и како хоће. Најбољи пример је Максим Капсокаливит.

ИЗ ЖИТИЈА ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА КАПСОКАЛИВИТА

О УМНОЈ БЛАГОДАТНОЈ МОЛИТВИ

  Сусревши светога Максима и беседећи са

њим, божанствени Григорије Синаит га, између осталог, упита: "Молим те, оче мој најчаснији, кажи ми да ли држиш умну молитву". Унеколико сагнувши главу, он му одговори: "Нећу од тебе, часни оче, да сакријем чудо Пресвете Богородице, које се десило на мени. Ја сам од своје младости имао велику веру према Госпођи мојој Богородици, са сузама јој измољавајући да ми да благодат умне молитве. Једног дана, када по обичају уђох у њен храм, ја је о реченоме мољах са безмерном топлином у срцу. Пришавши потом да са љубављу целивам њену свету икону, ја сам изненада у грудима и срцу осетио неку нарочиту топлину и пламен, који су изашли из свете иконе. Они ме нису палили, већ су ме орошавали и услађивали, уносећи у моју душу велико умилење. Од тога времена, оче мој, срце моје је почело изнутра да говори молитву, и ум

мој се наслађује сећањем на Господа мог Исуса Христа и Пресвету Владичицу моју Богородицу. Он се увек налази у сећању на њих и већ се молитва не прекида у мом срцу. Но, опрости ми".

Свети Григорије му рече: "Кажи ми, свети оче, да ли си од времена кад си почео да говориш молитву "Господе Исусе Христе..." приметио некакву божанствену промену, или усхићење, или неки други плод Светога Духа". Божанствени Максим му одговори: "Да. Стога сам ја, оче, одлазио у пустињска места и увек волео потпуно тиховање како бих се у већој мери наслађивао плодом молитве, тј. преизобилном љубављу према Богу и усхићењем ума у Господу".

Свети Григорије га упита: "Молим те, оче, кажи ми да ли имаш оно о чему говориш". Оборивши очи, божанствени Максим му рече: "Немој да ме питаш о мојим прелестима".

Свети Григорије му рече: "О, када би и мени Бог дао прелест сличну твојој, свети оче. Уосталом, молим те да ми кажеш шта види твој ум својим умним очима у часу кад се усхићује ка Богу. И може ли у наведеним тренуцима ум заједно са срцем узносити молитву". Свети Максим му одговори: "Не, не може. Јер, када благодат Светога Духа посредством молитве дође у човека, молитва се прекраћује, с обзиром да ум бива савладан благодаћу Светога Духа и више не може да дејствује сопственим силама. Он пребива без дејства и повинује се Светоме Духу, који га води где хоће, тј. или у невештаствени ваздух Божанске светлости, или у неко друго неизрециво умозрење, или, као што често бива, у божанствену беседу. Укратко

речено, Дух Свети Утешитељ теши слуге своје како хоће. Он даје своју благодат свакоме по његовој потреби. Оно што говорим свако може јасно да види код пророка и апостола, који су се удостојавали да виде виђења сваке врсте, премда су их људи исмејавали, сматрајући их прелешћенима и пијанима. Пророк Исаија је видео Господа на високом и издигнутом престолу, окруженог серафимима. Првомученик Стефан је видео отворена небеса и Господа Исуса са десне стране Оца, и остало. И сада се слуге Христове удостојавају разних виђења, иако неки не верују и не признају их истинитим, већ их сматрају прелешћу, као што и оне који их виде сматрају прелешћеним. Ја им се много чудим и у недоумици сам о каквим се људима ради, будући да су ослепели. Они не виде и не верују ономе што је обећао неварљиви Бог устима пророка Јоила. Наиме, Он је вернима обећао: Излићу од Духа мога на свако тело, и прорицаће (Дап. 2, 17). Господ је речену благодат послао својим ученицима, а и сада је даје, као што ће је давати и до краја века по своме обећању свим верним слугама својим. Уколико сиђе на некога, благодат Светога Духа му не показује нешто обично од ствари чулног света, већ нешто што никада није видео, нити замишљао. И Свети Дух учи ум човека највишим и скривеним тајнама које, по божанственом Павлу, око људско не може да види, нити ум сам од себе икада да разуме (1. Кор. 2, 9). Да би схватио како их наш ум види, обрати пажњу на оно што ћу ти рећи. Налазећи се далеко од огња, восак је тврд и ми можемо да га узмемо и држимо. Међутим,

уколико се вргне у огањ, он се одмах топи, разгорева и гори, сав постајући светлост и сав нестајући у огњу. Слично и ум људски, уколико је сам са собом и уколико се не сусретне са Богом, схвата по обичају и по својој сили оно што га окружује. Уколико се, пак, приближи огњу Божанства и Светоме Духу, он у целини бива овладан Божанственим огњем и сав постаје светао. Он се у пламену Духа Светога разгорева и разлива у божанственим помислима. И усред огња Божанства он не може да помишља на своје [ствари], нити на оно што хоће".

Потом му је свети Григорије напоменуо: "Дешава се, мој Капсокаливите, и нешто друго, слично реченоме, што представља дејство прелести". Велики Максим одговори: "Дешава се. Међутим, обе [ствари] имају своје нарочите признаке. Наиме, једна су обележја прелести, а друга благодати. Уколико се приближи дух прелести, човеков ум се смућује и постаје дивљи, срце постаје жестоко и мрачно, наилази бојазан и страх и гордост, очи се изокрећу, мозак се узнемирује, а све тело доспева у дрхтање. Он привидно пред очима показује светлост која није светла и чиста, већ црвенкаста, при чему ум иде ван себе и постаје демонизован, а уста почињу да говоре ружне и хулне речи. Онај ко види духа прелести већином се љути, будући испуњен гневом. Он уопште не зна за смирење, ни за истински плач и сузе, већ се увек надима и горди својим предностима. Он се увек без уздржаности и страха Божијег предаје покретима страсти, док најзад не изађе ван ума и доспе до потпуне погибли. Нека нас Господ твојим молитвама

избави од сличне прелести, часни оче. Признаци, пак, благодати су други. Дошавши у човека, благодат Светога Духа му сабира ум, чинећи га пажљивим и смиреним, приводећи му на сећање смрт и његове грехе, будући суд и вечне муке. Она његову душу испуњује скрушеним умилењем и подстиче на плач и сузе, док му очи чини кротким и пуним суза. И уколико се више зближава са човеком, утолико више умирује његову душу и теши светим страдањима Господа нашег Исуса Христа, те Његовим бескрајним човекољубљем, испуњавајући ум узвишеним умозрењима: а) несхватљиве силе Божије, којом је Он једном речју све из небића привео у биће, б) бескрајне силе којом све држи и свиме управља, в) непојмљиве Свете Тројице и неиспитљивог бездана Божанске суштине итд. Ум човека се усхићује Божанском светлошћу и просвећује светлошћу Божанског познања, док срце постаје тихо и кротко, изобилно точећи плодове Духа Светога -радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, љубав, смирење и остало (Гал. 5, 22), при чему његова душа стиче неизрециво весеље".

Слушајући, свети Григорије Синаит се усхитио, дивећи се речима преподобног Максима. Стога га више није називао човеком, него земним анђелом.

 ИЗ ЖИТИЈА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ,

СОЛУНСКОГ АРХИЕПИСКОПА, ЧУДОТВОРЦАУОПШТЕ, СВИ ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА СЕ

НЕПРЕСТАНО МОЛЕ

  Нека нико не мисли, браћо моја Хришћани, да

једино лица свештеничког достојанства и монаси имају дуг да се непрестано и стално моле, а не и световњаци. Не, никако. Сви ми, Хришћани, дужни смо да свагда пребивамо у молитви. Јер, погледајте шта најсветији патријарх цариградски Филотеј пише у житију светог Григорија Солунског.

Светитељ је имао вољеног пријатеља, Јова, веома припростог, али веома врлинског. Разговарајући једном са њим, владика је рекао да сваки Хришћанин треба стално да се подвизава у молитви и да се непрестано моли, као што је заповедио апостол Павле свим Хришћанима: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). И пророк Давид, иако беше цар и премда се бринуо за цело своје царство, говори о себи: Провиђам Господа преда мном свагда (Пс. 15, 8), тј. свагда мислено гледам Господа пред собом у својој молитви. И Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им да треба у молитви да помињу име Божије чешће него што удишу ваздух. Говорећи још многе ствари своме Јову, светитељ је још додао да, повинујући се заповестима светих, ми не само да сами свагда треба да се молимо, већ да и друге учимо молитви - и монахе и световњаке, и мудре и просте, и људе и жене и децу, подстичући их да се непрестано моле.

Слушајући га, старцу Јову се учинило да се ради о новој ствари, те је почео да се препире, говорећи владици да је непрестана молитва

ствар само подвижника и монаха који живе изван света и његове сујете, а не световњака који имају много брига и послова. Владика је навео нова сведочанства која потврђују наведену истину и нове непобитне доказе, али се старац Јов није убедио. Потом је свети Григорије, избегавајући многословље и препирку, заћутао, те је сваки пошао у своју келију.

Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.

Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не

би имао никакву сумњу.Али, шта говоре световњаци? "Ми смо

обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано".

Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: "Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед

чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога". Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.

Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму. Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: "Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело".

Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?

Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста

живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.

Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну

молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности (Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.

Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића

који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.

Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.

Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено

свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.

Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: "Господе помилуј", ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде.

 МОНАХ ТЕОФАН

Кратко сведочанство о њему

  Нема никаквих података о творцу Лествице

божанствених благодати, о убогом монаху Теофану, тј. када је и где живео. Састављачи зборника Добротољубља су у рукописним списима видели Лествицу и преписали је, упркос недостатка знања о личности њеног духовно-уметничког творца. Њима је била довољна сама мудрост и православни опит којом зрачи мали запис, препун светости. Реченица: "Негде неко од богоносних отаца каже: "Онај ко не хита да овде живот свој изгради, нека душу своју не вара испразним надама"", припада светом Симеону Новом Богослову. Стога се можда време Теофана

може поставити у границе једанаестог века.Посебан значај има редослед духовног

успињања, кроз прелазне стадијуме, којима се, изгледа, сам успињао. Узлазно пењање он поткрепљује, позивајући се на меродавност богоносних отаца.

Заиста, Лествица поседује одјек учења трезвоумних отаца, чије се остварење не збива речима, већ опитом. Успињући се својом лествицом, Теофан је стекао опит и преподобност, премда себе сматра "тврдовратим". Он је лествицу скицирао ради личног преиспитивања, страхујући да му се не деси исто што и Узи (2. Цар. 6, 6-8).

Важно је такође напоменути да Лествица представља сажетак "свих књига", васцелог трезвоумног и тиховатељског предања. Она подсећа на речи светих да ће онај ко се у тренутку своје смрти није нашао на једној од десет степеница осетити велики страх и неизмерну бојазан. Лествица светог Теофана, која је очигледно под утицајем Лествице синајског светог Јована, упркос својој сажетости, узводи са земље на небо и проверава врлину и монаха и световњака, помажући свима да се пробуде од преварних и лаковерних привида и болесних месечарења.

  ЛЕСТВИЦА БОЖАНСТВЕНИХ БЛАГОДАТИ

 Ја, убоги монах, звани Теофан, излажем ти

лествицу божанствених благодати, коју су

богоносци научили искуством.Најчистија молитва је прва. Из ње извире

топлина срца, а следи јој преславно и свето дејство. Потом [следе] божанствене сузе срца, те мир од сваковрсних помисли. Од њега проистиче очишћење ума и умозрење горњих тајни. Потом [следи] преславно озарење на неисказив начин и неизрециво просвећење срца. Најзад долази савршенство без краја. Сваки њен степеник јесте бескрајна ширина, премда се садржи само у једном стиху. Доњи степеник у лествици наглашава само чисту молитву, премда су њени видови многи и неизбројни. Уколико бисмо усхтели да начинимо попис, слово би се веома одужило. Слично помисли, мили, и о другим стварима, које за учитеља имају опит, а не слово. Лествица је необична, уздигнута до небеса. Десет степеника преславно оживотворавају душе, десет степеника проповедају живог душе. Негде неко од богоносних отаца каже: "Онај ко не хита да овде живот свој изгради, нека душу своју не вара испразним надама да ће га горе наћи". Десет степеника представљају божанствено мудрољубље. Десет степеника јесу плод свих књига. Десет степеника указују на савршенство. Десет степеника узводе на небо. Десет степеника чине да Бога познаш. Лествица по дужини изгледа веома кратка. Међутим, уколико је испробаш у свом срцу, обрешћеш богатство које у свет не може да стане и божанствени извор који проистаче непознати живот. Лествица је изврстан учитељ, [који помаже] да свако спозна сопствену меру. Гледајући божанствену лествицу десет

благодати и мислећи да на њој чврсто стојиш, реци нам на који си степеник достигао, да бисмо и ми немарни задобили неку корист. Љубљени, уколико желиш о реченоме нешто да сазнаш, буди безбрижан за сваку ствар, било бесмислену, било оправдану. Без безбрижности ништа не можеш научити. А учи се опитом, а не речју. Навешћу ти као подсећање (речи светих и богоносних отаца, које ће се можда учинити тешкима твоме слуху): "Онај ко се не нађе на једној од њених степеника и ко је стално не проучава, на кончини живота, у час своје смрти биће савладан страхом и великим ужасом због бескрајне устрашености да не изгуби спасење". Моји стихови почеше да страше, али ће душа имати користи. Биће да се најтврдокорнији, од који сам први ја, благим речима не доводе у покајање и доброљепије. [Корисније] су страшне речи, које изазивају страхопоштовање. Нека чује онај ко има уши да чује. Почуј и ти, који си написао и пази: како си се усудио да искажеш сличне речи, када сам уопште ништа од реченога немаш. Како ниси искусио страх коме поучаваш? Ниси ли чуо шта се у давнини десило Узи, када је хтео да придржи божанствени ковчег? Немој мислити да говорим да бих поучавао. Ја самог себе изобличавам, гледајући на дивне награде подвижника и сопствену бесплодност у свему.