dobrotoljublje - 2018. 12. 22.¢  sveti marko podvi¥½nik neka niko od vrlinskih...

Download DOBROTOLjUBLjE - 2018. 12. 22.¢  SVETI MARKO PODVI¥½NIK Neka niko od vrlinskih [ljudi] ne pomi¥Œlja

Post on 07-Nov-2020

0 views

Category:

Documents

0 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

  • DOBROTOLjUBLjE (Izbor od svetih otaca o smirenju i neosuđivanju)

    SVETI ANTONIJE VELIKI

    Ako li nekim ljudima budeš izgledao pobožan, nemoj verovati samome sebi dokle god si u telu, niti smatraj da si ičim ugodio Bogu. Znaj da čoveku nije lako da se do kraja sačuva od

    greha.

    ...nikoga ne treba osuđivati, niti govoriti: "Taj čovek, koji je sagrešio, jeste rđav". Bolje je tragati za zlom u sebi i razmatrati svoj sopstveni način života, pitajući se da li je Bogu

    ugodan. Šta nas se tiče da li je neko drugi rđav?

    …bogoljubiv čovek nikoga ne kori za ono u čemu i sam greši.

    Smirenje se sastoji u tome da čovek sebe smatra velikim grešnikom i da misli da ništa dobro ne čini pred Bogom, da voli ćutanje i da se ne računa ni u šta.

    Nikoga ne prekorevaj zbog njegovih nemoći.

    Ne budi slavoljubiv i u srcu svom ne zadržavaj samohvalisanje [koje] govori: "Ja sam to i to

    učinio. U tome i tome sam napredovao". Takve misli dišu sujetom. Ko je njima ispunjen, postao je obitalište nečistih duhova.

    Koliko je samoisticanje pogubno, toliko je, naprotiv, samoukorevanje spasonosno. To se vidi na primeru obućara, o kome je Sveti Antonije imao ukazanje sviše. Sveti Antonije se nalazio na molitvi u svojoj keliji kad je čuo glas koji mu je govorio: "Antonije, ti još nisi dospeo do

    mere obućara iz Aleksandrije". Sveti Antonije je pošao u Aleksandriju, našao obućara i ubedio ga da mu otkrije šta je to tako posebno u njegovom životu. Ovaj je rekao: "Ja ne znam da sam ikad u životu učinio išta dobro. Ustajući izjutra sa postelje i pre nego što sednem za

    posao, ja govorim: "Svi iz ovog grada od malog do velikog će ući u Carstvo Božije zbog svojih dobrih dela, a jedino ću ja zbog svojih grehova biti osuđen na večne muke". To isto sa

    svom iskrenošću srca ponavljam i uveče pre nego što legnem da spavam". Čuvši to, Sveti Antonije je shvatio da zaista nije dospeo do takve mere.

    Tako i mi, po Božijem ustrojstvu, dobijamo pokrivalo, kako ne bismo videli svoja dobra dela i

    kako se ne bismo, hvaleći se zbog njih, pogordili i pogubili plod svih svojih napora. To se dešava kada smo prepušteni napadima nečistih pomisli, zbog čijeg prisustva ćemo mi svakako

    osuđivati sami sebe. U takvom položaju pomisao na naše dobro nema mesta. Prema tome, naše malo dobro se pokriva i postaje nevidljivo usled nečistih pomisli.

    Mi treba da se smiravamo i zbog toga što se lenjimo i padamo u bogozaborav

    SVETI MAKARIJE VELIKI

    I svako ko je obnažen od one Božanstvene slave treba da se stidi sebe samog i da shvata svoje beščašće, barem onoliko koliko se stideo Adam u svojoj telesnoj nagoti: i premda je načinio odelo od smokvinog lišća, on se ipak stideo, shvatajući svoje ništavilo i nagotu. Zbog toga

  • neka takva duša moli Hrista koji daje rizu i koji oblači u slavu u neizrecivoj svetlosti, te neka ne sačinjava sebi odelo od sujetnih pomisli. Neka ne misli, prevarena [navodnom]

    sopstvenom pravednošću, da poseduje rizu spasenja.

    Gospod zna nemoć ljudsku i da se čovek lako nadima. Zbog toga ga zadržava i popušta da je u neprestanoj vežbi i nevolji. Jer, kada postaješ nepodnošljiv i nadimaš se kada ti se pruži

    malo, šta bi tek radio kad bi ti se odjednom dalo da se nasitiš! Znajući, pak, tvoju nemoć, Bog ti, po Svom domostroju, šalje nevolje kako bi postao smiren i revnosnije ga iskao.

    Jer, obeležje Hrišćanstva se sastoji u sakrivanju od ljudi svoje iskusnosti pred Bogom. Makar imao sve skrivnice carske kod sebe, [Hrišćanin] će ih držati u tajnosti i govoriti: "To nije moje blago, već ga je drugi stavio kod mene. Ja sam siromah i onaj ko ga je položio može ga uzeti kad god ushte". Onaj, pak, ko govori: "Ja sam bogat. Dovoljno mi je ono što sam stekao. Više mi nije potrebno" - nije Hrišćanin, već sasud prelesti i đavola. Jer, sladost Božija je nenasita. Onaj ko je okusi i proba, postaje još gladniji. Takvi ljudi gore od nezadržive ljubavi prema

    Bogu. Ukoliko se više staraju da napreduju i stiču, utoliko se smatraju siromašnijim, oskudnijim i lišenijim. Oni govore: "Nedostojan sam da me sunce ozari". To je obeležje

    Hrišćanstva. To je smirenje.

    Siromašan [čovek] bogatstvo koje mu poveri car na čuvanje neće smatrati svojom sopstvenošću. On će uvek sebe smatrati siromašnim, ne smejući da rasipa tuđu riznicu. On

    stoga uvek u sebi rasuđuje ovako: "To bogatstvo ne samo da je tuđe, već mi ga je poverio silni car koji ga može uzeti kad god ushte".

    . . . niko od bratije ne treba da se prevaznosi nad bratom, niti da, prevaren lukavim, napreduje

    u oholosti, govoreći: "Ja već imam duhovni dar". Jer, Hrišćanima ne priliči da tako misle. Tebi nije poznato šta će sutrašnji dan učiniti sa bratom. Ti ne znaš kakav će biti tvoj i njegov

    kraj.

    Zbog toga Hrišćani treba da upotrebe svo staranje da nikiga ne osuđuju - ni javnu bludnicu, ni grešnike, ni razvratne ljude, već da na sve gledaju sa prostodušnim proizvoljenjem i čistim

    okom, kako bi im uskoro prešlo u nepromenjivu prirodu da nikog ne osuđuju, da se ničim ne gnušaju i da ne prave razliku između ljudi.

    PREPODOBNI AVA ISAIJA

    Pošto je u naše dane gnev Božiji postigao čitavu vaseljenu, ma šta čuli nemojte se smućivati, već govorite u srcima svojim: "Šta je to u poređenju sa onim mestom (tj. adom) u koje ćemo

    dospeti zbog grehova naših?"

    Službe koje vršiš sa smirenjem i kao nedostojan ugodne su Bogu. Tvoj trud je, međutim, besplodan ako pri tome u tvoje srce uđe pomisao da drugi u isto vreme spava ili je nemaran.

    Takođe, ako ugleda nekog ko greši ili prebiva u nemaru i ponizi ga, sve njegovo pokajanje je uzalud, pa makar nosio i velike (pokajne) napore. Jer, osudivši ga, on je odbacio ud Hristov,

    ne ostavivši sud Sudiji Bogu.

    Svi mi kao da se nalazimo u bolnici. Jedan je bolestan od očiju, drugog boli ruka, treći ima

  • povredu ili neku drugu nemoć. Dešava se da neke rane zarastu, ali se opet pozleđuju ako se pojede nešto štetno. Isto se dešava i sa onima koji se kaju: onaj koji osuđuje ili ponižava

    drugoga, razara svoje pokajanje. Kada jedan od bolesnika koji leže u bolnici počne da kuka, drugi mu neće reći: "3ašto kukaš?". Ne misli li svako od njih samo na svoju bolest? Isto tako, kad bi bol mojih grehova bio pred mojim očima, ja ne bih gledao na drugog grešnika. Svako

    se od onih koji leže u bolnici kod lekara čuva da ne pojede nešto što može da povredi njegovu ranu.

    Ispituj svakoga dana samog sebe, tj. koju si strast pobedio, ali ne misli visoko o sebi, budući da [dobro čini] milost i sila Božija. Nemoj sebe smatrati vernim sve do poslednjeg izdisaja. Nemoj umisliti da si dobar, jer sebe ne možeš poveriti neprijateljima svojim. Ne uzdaj se u

    sebe sve dok si u ovom životu i dok ne prođeš sve vlasti tame.

    Tvoje izbegavanje da smatraš da ti je trud ugodan Bogu, priprema pomoć Božiju koja te čuva. Onaj ko je istinski predao srce svoje na pobožno iskanje Boga ne može imati misao da je ugodio Bogu. Jer, sve dok ga savest izobličuje zbog bilo čega protivprirodnog, on je tuđ

    slobodi. Dok ima onog koji izobličava, ima i onog koji osuđuje; a dok postoji osuđivanje, izostaje sloboda.

    Blaženi su oni koji se ne nadaju drsko na svoje delo kojim su, navodno, ugodili Bogu; koji se, zbog odsustva takve nade na svoje delo, stide da susretnu Boga; koji su shvatili slavu Njegovu

    i koji se staraju da najpre vrše Njegovu volju; koji su poznali nemoć svoju; koji se zadovoljavaju tugom zbog sebe; koji plaču zbog sebe, ne brinući o (ostaloj) tvorevini Božijoj

    kojoj će On sam suditi. Pobeda onoga koji je služio (Bogu) obelodaniće se tek kad on, sjedinivši se sa Bogom, skonča po Njegovoj volji. On će u knjigu živih biti upisan kada anđeli nebeski posvedoče da je mimoišao načalnike sa leve (strane). Od tada će njegov spomen biti sa nebeskim (stanovnicima). Međutim, sve dok teče borba, čovek se nalazi u strahu i trepetu,

    jer danas pobeđuje, a sutra će [može] biti pobeđen, ili je sada pobeđen, a sutra [će možda] pobediti.

    Učeći Svoje učenike, On je govorio: Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno,

    govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti (Lk.17,10). To je On govorio onima koji su podneli trud i čuvali ga, i koji znaju da postoje grabljivci koji su

    spremni da ih pokradu. Svako ko vidi bilo šta otrovno, beži sa strahom - bilo da se radi o zmiji, o guji, o škorpiji, ili o nečem drugom što poseduje smrtonosni otrov. Međutim, naša

    bestidna i jadna duša prima sve što je umrtvljuje i ne beži od toga. Ona čak ni ne odstupa, već se naslađuje sa time, i slaže se srcem sa time. Zbog toga ona uzalud troši svoje vreme i ostaje

    bez poroda i ploda.

    Kada nam bude dano da istinski vidimo svoje grehe, stidećemo se čak da pogledamo na lice prisutnih, pa čak i na bestidne žene, jer su i one časnije od nas. Jer, one sa takvom drskošću čine grehe svoje ne znajući Boga, a mi smo verni pa ipak se naša srca slažu sa gresima.

    Kada sediš u keliji i dođe ti (pomisao) da osudiš bližnjega, [seti se] svojih grehova i zaključi da ih je više nego kod tvog bližnjeg. Takođe, ako pomisliš da činiš pravedna dela, smatraj da

    nisu Bogu ugodna.

    Pazi na sebe marljivo i kao veliku smrt, kao