Vladimir N. Cvetkovic DEKARTOVA MORALNA FILOZOFIJA (O antinomijama etike zdravog razuma) Apstrakt. Osnovna namera Dekartove filozofije bila je da se stvori sistem znanja koji bi bio u stanju da odstrani antagonizme izmedju coveka i njegovog prirodnog i socijalnog okruženja. Premda je teorijska strana ovog pregnuca dominirala njegovim radom, prakticne konotacije se nisu mogle izbeci. S jedne strane, on je prvi formulisao ideju modernog prakticnog uma po kojoj se smisao našeg postojanja kao razumnih ljudi sastoji u vladavini nad prirodom. Tako je vec u samim pocecima filozofija subjektiviteta eksplicite odredila svoja htenja i implicite uputila na svoja ogranicenja. S druge strane, veliki utemeljivac moderne subjektivnosti koji je sumnjao u sve dotadašnje "istine", povrh uverenosti u izvesnost vlastite sumnje, ipak nije dovodio u pitanje ni pravednost poretka ovog sveta. U tome se sastoji protivurecnost njegove kriticke pozicije, inace tipicne za moderno doba: oslanjanje na etablirane, tj. tradicijom uoblicene i legitimisane institucije moci. kljucne reci: Dekart, zdrav razum, moralna filozofija, moral Dijalektika individualizma Mi danas znamo kako je moderna epoha svojim "radom pojma" (kapitalizam, moderna država, politika kao tehnika vladanja, iskustvena nauka itd.) izbavila individuum iz organskih (staleških) stega srednjovekovlja. Znamo i kako je ovaj ulazio u nove integracije unutar socijalnog bica koje se s jedne strane atomizira, da bi na drugoj uspostavljalo socijalne naloge koji obrazuju gotovo sasvim nove kolektivitete (nacija, klasa, partija) cije intencije, po svemu sudeci, mogu objektivno voditi zatomljenju, ako ne i konacnom ukidanju moderne subjektivnosti. Taj najrazvijeniji oblik zapadnjackog individualizma, naizgled paradoksalno i neocekivano, prakticno na- goveštava lako moguce utrnuce svake individualne subjektivnosti. Na jednoj strani se nalaze - slobodna volja, mogucnost izbora, tzv. prirodna i gradanska prava i slobode, osvajanje i prisvajanje prirode, dok s druge strane, kao nalicje prethodne, obitavaju - masovno društvo, nevideni, gotovo savršeni oblici društvene i državne kontrole nad pojedincem, manipulacije novoformiranim "javnim mnjenjem", ruini- ranje prirode ("covekove životne okoline"). Ideologija individualizma i praksa totalitarizma, u vec njihovim razlicitim modernim izdanjima, kao da sugerišu "konacno" i svakako nenadano okoncanje evropske avanture. Cini se da apsolutizacija razuma i individualnosti na njihovom putu ka apsolutnom Evrope, umesto ka žudenoj opštoj emancipaciji ljudskog roda (što je inace njihov "konacni uzrok"), dovode samo do realizacije vlastite radikalne negacije: racionali- zacije iracionalnog i novog posvetovljenja kolektivnog. Mnogobrojne filozofske i ine dijagnoze naše (post)moderne savremenosti o tome nesumnjivo svedoce. Sve se to medutim moglo pretpostaviti (premda ne i stvarno spoznati/sagledati) još na pocetku moderne drame. Njen prvi junak bio je Rene Dekart. Tražeci odgovore na stara pitanja, on je bio prvi koji je, kako sam kaže - "jednog dana", nakon što je potrošio više godina na proucavanju "velike knjige sveta" (ratne avanture, putovanja, izucavanje mudrosti prethodnika...), napokon odlucio da "istraži samoga sebe", odnosno - da ne traži više druge nauke do one koja bi se mogla naci u njemu samome. Svodeci svoje postojanje na mišljenje, Dekart ce utvrditi da jedino u šta ne možemo sumnjati jeste upravo naša vlastita sumnja. Utoliko je "ja mislim, dakle postojim" - "prva i najsigurnija" spoznaja do koje dolazi onaj ko "pravilno" filozofira. Tako se Dekart usudio da, polazeci od sebe i svoje nesumnjive skepse, rasuduje o svemu drugom. Sigurno je da takav osecaj vlastite izdvojenosti (jedinstvenosti) u odnosu na sve staro nisu mogli imati anticki filozofski heroji - još manje njihovi srednjovekovni epigoni. Da se u najvecih od ovih potonjih (Avgustin, Toma Akvinski) povremeno javljala slicna "napast" i "osecanje", to nije sporno; no, sam kontekst vremena nije dozvoljavao da se takvo individualno "videnje" pretoci u neku (o)pojmljenu epohalnu dispoziciju. Tek kada hermeneuticki okvir epohe više nije sputavao adekvatnu, tj. slobodnu autorefleksiju subjekta, odnosno, kada je "duh vremena" na izvestan nacin primoravao subjekta na istraživanje vlastitih potencija i na preispitivanje odnosa spram prirodnog i socijalnog sveta koji ga okružuje, tek tada se zatomljeno samopoimanje subjekta budi i oblikuje (Dekart), da bi na vrhuncima svojih spoznajnih moci (Kant, Fihte, Hegel...) stiglo do Velikog Zida

novovekovne metafizike ("filozofije subjektivnosti") koji i danas (još uvek.) odoleva zubu vremena. Zdrav razum, Bog i cogito S Dekartom na celu, Moderna je centrirala i univerzalizovala individualni subjekt kako bi ga najzad "osvestila" (diskurzivno naoružala u hegemonistickoj borbi s prirodom), te ga time konacno i sudbonosno opila (ekspanzijom borbenih sredstava) - ne predvidajuci mogucnost stvarnog otrežnjenja ("razoružanja"). Inauguracijom pojma modernog subjekta (na ontološkom planu vlasnika i gospodara prirode; na politickom planu gradanina, najzad državljanina); utemeljenjem novih odnosa moci i njihovog poimanja, novi vek je istovremeno posvetio i profanisao individuum. Rastrzan izmedu velikih naloga Progresa i ambicija Prosvetiteljstva s jedne, te egzi- stencijalnog straha, nespokojstva i (doznao je to možda i dockan) prirodnog ogranicenja s druge strane, moderni atomizirani subjekt naprosto ne uspeva da se ukoreni i pripitomi u istorijskoj stvarnosti onako kako su to cinili njegovi predmoderni preci. A sve je pocelo, kao i uvek, sa "zdravim razumom". U evropskoj kulturi zdrav razum poseduje ambivalentan status. Prvenstveno zbog svoje bliskosti sa culima i njima imanentnim zabludama. Kao "zajednicko culo", ovaj pojam se kod modernih diferencira uglavnom kao (a) "dobro culo", "pocetak shvatanja", "prvi pojam o obicnim stvarima", odnosno (b) kao površnost, ogranicenost, "srednje stanje izmedu gluposti i duha" itd. Prema recima utemeljitelja moderne filozofije, zdrav razum je zajednicko dobro svih ljudi, on je "nešto što je na svetu najbolje podeljeno" i što svima omogucuje pravilno sudenje i razlikovanje dobra od zla. Utoliko kod Dekarta zdrav razum poseduje sasvim jasnu pozitivnu konotaciju: on je "prirodna svetlost" koju nam je direktno sam Bog podario. Ništa posebno, rekli bismo, t" još je Heraklit znao da je "razumnost pristupacna svima", te da se valja obracati i "pokorovati onom što je opšte", što nas drži "budnima" za istinu. Ipak, anticka recepcija razuma nije isto što i ona moderna. U dvomilenijumskom zapadnom raspredanju o razumu i njegovim mocima, posebno njegovoj upotrebi, što-šta se toga dogadalo... Pre no što se bliže posvetimo problemu moderne recepcije zdravog razuma i njegovim unutrašnjim i neekspliciranim znacenjima kod Dekarta, a što je sve od suštinske važnosti za razumevanje njegove teorijske i eticke (politicke) pozicije do cega nam je ovde ponajviše stalo, valja podsetiti da kada je Aristotel upucivao Atinjane u tajne prakticne mudrosti, onda je on razum dovodio u direktnu vezu sa "vrlinom u pravom smislu" (ona koja nije urodena!), što je podrazumevalo da su prakticna mudrost i zdrav razum (tzv. razum sredine) identicni pojmovi. Iz toga sledi da do "zdravog razuma" nije lako dospeti. Njega tek treba doseci i to kroz praktikovanje vrlina, što ce reci donošenjem moralnih odluka na osnovu moci rasudivanja. To znaci "pametnim" delanjem koje razotkriva dobro i zlo i koje zato ima cilj/svrhu u sebi samome. Medutim, sve to još uvek ne obezbeduje život saobražen vrlini. Samo znati šta je dobro nije isto što i postati dobar. Da bi covek delao u skladu s vrlinom, njemu je pored prakticne mudrosti potrebna i moralna vrlina. Vrlina obezbeduje pravilan cilj, a prakticna mudrost pravilna sredstva za taj cilj. Nije moguce biti moralan bez prakticne mudrosti - baš kao što je nemoguce praktikovati mudrost bez moralnih kvaliteta. No, tek je ljubav za mudrost (kao spekulativno mišljenje; filozofija) ono mesto u kome se subjekt realizuje adekvatno svojim potencijama. Stoga je za Aristotela "zdrav razum" ipak samo stepenica ka mudrosti koja, baš kao i on sam (razum), ni u kom slucaju nije nešto što je "najbolje podeljeno u svetu" kako je to "naivno" (reci ce Hegel) mislio prvi covek druge (moderne) tradicije - Dekart. Njegov stav da je obdarenost zdravim razumom po prirodi stvari jednaka kod svih ljudi izraz je novoformulisane eticke pozicije modernog subjekta u odnosu na moralne, pa cak i intelektualne vrline kako ih je razumevala grcka antika zakljucno sa Aristotelom. Istina, i Dekart smatra da "dovoljno nije imati dobar duh - glavno je dobro ga primeniti" - no, kada "um ili zdrav razum" upotrebljava kao sinonime - tada vec princip moderne gradanske "korisnosti" (potonjeg utilitarizma) izlazi iz vidokruga anticke filozofske "samodovoljnosti", a na istorijsku scenu stupa moderno doba i njegov instrumentalni razum. Utoliko ovaj ima više dodirnih tacaka sa antickom retorikom i sofistima, no sa klasicnom filozofijom i njenim slavnim protagonistima. Kako je poznato, moderno nerazlikovanje uma od razuma tek ce kod Kanta doživeti kritiku, sve da bi sa Hegelom stvar bila isterana "do kraja". Kant, naime, za razum nalazi da je legitiman jedino u

sferi culnosti unutar koje obrazuje izvesna pravila i norme, dok se um nalazi "iznad" razuma i predstavlja se kao "cista samo- delatnost" odlucujuca u prakticnom (moralnom) životu individuuma. Tako sloboda jeste ideja uma, dok je priroda izvorni pojam razuma (iskustva), pri cemu na spekulativnoj filozofiji ostaje da ovu (prividnu) protivrecnost prevlada kako bi "utrla slobodnu putanju" za prakticnu filozofiju. Hegel pak ide još korak dalje kada, u skladu sa pretpostavkom da filozofija mora biti okrenuta apsolutnom, zakljucuje da um misli celinu apsoluta, dok razum misli njegova ogranicenja. Drugim recima, razum beskrajno razvija raznolikosti odnošenja coveka i apsoluta, s tim da vazda biva izazivan nesrecnom potrebom da se proširi u apsolut, te da tako "u beskraj producira i ismejava samoga sebe". Nasuprot tome, um dostiže apsolut samo onda kada transcendira potrebe razuma. Interes uma jeste da ukine pseudoapsolutnost razuma. Naime, u nastojanju da podražava um, razum samo prosto apsolutizuje protivstavljene momente uma (stvarnosti, odnosno: forme duha i materije, duše i tela, vere i razuma, slobode i nužnosti...) i na taj nacin razbija izvornu jedinstvenost uma. Ono što zdrav ljudski razum zna, i najviše što on može da zna, jesu pojedinosti koje su iz apsoluta dovedene u svest - "svetlosne tacke" pomocu kojih covek savladuje iskušenja bivstvovanja. Medutim, ukoliko se one kao takve poimaju izolovano, onda se izvitoperuju i postaju poluistine - lažni apsoluti. Stvar je do toga da zdrav ljudski razum ne poseduje u sebi moc dijalekticke spekulacije. Utoliko totalitet stvarnosti ostaje neistražen i neopojmljen. Najgore od svega može biti kada se takvi relativni identiteti zdravog razuma pojavljuju sa apsolutistickim ambicijama. Kakve su sve posledice takvih nastojanja recito govore raznolika moderna iskustva, ne samo filozofska, vec nadasve politicka, ideološka itd. Na filozofiji je da ispita u kojoj meri je obicni ljudski razum fiksirao i apsolutizovao vlastitu (ogranicenu) poziciju spram apsolutnog (uma). Prema Hegelu, filozofski princip nalaže pozitivno ukidanje razdvajanja. To ne znaci da se protivstavljeni faktori medusobno potiru (negativno "ukidaju") time što bi neki bili uzdizani do apsoluta a drugi uništeni. Rec je o ontološkoj razlici koju filozofija postavlja spram tvrdoglavog zdravog ljudskog razuma, koji vazda nastoji da se održi "u sigurnosti snage svoje tromosti" i da tako "sacuva besvesno u njegovoj iskonskoj težini i protivstavljenosti spram svesti". Otuda ce Hegel zakljuciti da filozofija predstavlja totalitet znanja proizveden refleksijom. Rec je o sistemu - organskoj celini pojmova, ciji najviši zakon ne može biti razum nego um. Gledano iz te vizure, zadatak razuma jeste da pokaže protivstavljene faktore onoga što je sam postavio: granice, temelje i uslove pojedinacnosti. Zadatak uma jeste da sjedini ove protivurecnosti i to tako što ih istovremeno postavlja i ukida. Za sve ove distinkcije Dekart ne zna, a i teško da bi ih mogao usvojiti. On je manje spekulativac - više protomoderni analiticar - racionalista i empiricar. Kada se upušta u teološke - spekulativne vode, on uglavnom improvizuje. Posebno kada je rec o moralu. Ostaje dosledan jedino u zahtevu da se temelj spoznaje/bivstvovanja mora i može pronaci. To ce reci da Dekart, ipak, "novu istinu" ne može otkriti ili postaviti nezavisno od metafizike, odnosno spekulativne filozofije. Bez pojma Boga Dekartovo filozofsko zdanje jednostavno nije moglo opstati. Utoliko ga (makar i samo posredno) pogada kritika koju je kasnije Hegel uputio onoj površnosti obicnog ljudskog razuma koja neutešno brka apsolut i konacno, odnosno - "na apsolut proširuje zahteve koji se postavljaju s obzirom na konacno". Hegelova kritika cilja na "zdrav razum" koji Boga smatra "jedinim razlogom svega", cime se direktno pogada i sam Dekart koji je Boga eksplicite držao za "delotvorni razlog svega", pri cemu je zdrav razum ili "prirodno svetlo" ipak samo nužna, pocetna stanica ka spoznaji božjeg postojanja. Prema Dekartu, upravo ovo svetlo nam sugeriše i svedoci da "ono, što poznaje nešto savršenije od sebe, ne postoji samo po sebi." Spoznaja osnovnog i jedino izvesnog filozofskog principa: cogito, ergo sum - morala je potvrdu vlastite istinitosti obezbediti autoritetom koji se dalje ne može dovesti u sumnju. Samorefleksija svesti, ta intelektualna delatnost na intelektu, prema Dekartu, nije se mogla drugacije utemeljiti do u egzistenciji savršenog bica. Time je i sam pomak ka emancipaciji subjekta, odnosno pronalaženju istine u njegovoj unutarnjosti (sumnji), bitno relatizovan. Ocekivano ili ne, svejedno - moderna "apsolutizacija" subjekta (odnosno moci mišljenja), još u svojim inauguralnim momentima, izvodi se u slavu Boga!

Dekart je bio mišljenja da samim tim što egzistiramo u nama postoji ideja najsavršenijeg Bica tj. Boga, te da se time ponajbolje potvrduje njegovo postojanje. Ideja Boga je u meni urodena isto kao ideja mene samog. Cinjenica da postojim istovremeno dokazuje Božju moc. Upravo zato, spoznaja mojih moci, tj. priznavanje izvesnosti moga postojanja, odnosno sumnje, korak je koji me dovodi bliže Bogu. Tom prilikom moram priznati vlastitu "izvedenost", dakle nesavršenost. Dokaz Božje egzistencije upravo je sadržan u subjektovoj "manjkavosti". Dekart nam sugeriše da je krajnje zaludno misliti da se zdravim razumom mogu proniknuti božje namere. Oni koji su nesavršeni, ograniceni i konacni, ne mogu biti saucesnici ili svedoci božjih namera. Cinjenica da uopšte možemo da sumnjamo, samo potvrduje postojanje savršenstva veceg i od same sumnje. Pa opet, svest subjekta o vlastitom nesavršenstvu nije toliko upucena glorifikaciji Božje potpunosti, koliko je važna kao svest o sopstvenoj egzistenciji - njenim mocima i dometima. Dekart nam implicite porucuje da to što smo svesni vlastitih nedostataka najrecitije govori o našoj stvarnoj moci. Rec je covekovoj moci da se putem nesumnjive istine iznikle iz introspekcije i spoznatih univerzalnih zakona koji su "smešteni" u njoj, zavlada kako prirodom, tako i svim socijalnim oblicima postojanja. Na osnovu te, kako vidimo - ontološki ogranicene moci, razvija se moderni svet, istorijski subjekt(i), ukljucujuci tu i "prirodne" antagonizime unutar socijalnog bitka. Time je Dekart ukazao na put koji ce ubuduce slediti covek Zapada: nadolazece prosvetiteljstvo se više nije moglo obuzdati strahom od greha i Božje kazne. Dekart je stajao na pocetku tog puta i kao takav nosio je u sebi oduševljenje i entuzijazam nadolazeceg ali i iskustvo (trezvenost) prošlog. Uprkos pouzdanju u "prirodno svetlo" i istine koje ono sobom nosi, Dekart (još) nije bio naivni prosvetitelj zagledan u neogranicene ljudske moci. Šta god da cinili, uvek moramo imati na pameti vlastitu ukorenjenost i njoj pripadajucu ogranicenost. Individuum nikada ne sme zaboraviti da je Bog taj koji obezbeduje njegovu sumnju, odnosno postojanje. U suprotnome, otvara se put laži: "kada bih jedino ja postojao i ni od cega drugog ne bih zavisio, tako da bih od sebe sama dobijao ono malo cime ucestvujem u savršenom bicu, onda bih snagom istog razloga mogao u sebi imati i sve ono što znam da mi nedostaje, tj. mogao bih sam biti beskrajan, vecit, nepromenljiv, sveznajuc, svemoguc i najzad mogao bih imati sva savršenstva za koja sam mogao primetiti da su u Boga". Tako do daha dolazi svojevrsna kriticka anticipacija pustolovine modernog subjekta koji se uprkos svim usputnim upozorenjima, cak i od strane samih protagonista prosvetiteljske moci, vremenom zaista identifikovao sa onom poznatom metaforom Dostojevskog o "Coveku-bogu" koji je "svoj" svet doveo do ivice povesnog ambisa. Za Dekarta svet je Božje delo a na ljudima je ne samo da veruju u to, vec i da pruže racionalne dokaze za egzistenciju Boga. Gospodarenje prirodom, kao stalni motiv Dekartovih refleksija, može biti cinjeno samo u slavu Boga (spoznajom njegovih zakona), nikako ne i stvaranjem nekakvog posebnog a navodno "univerzalnog" zakonodavstva iz individualnog subjekta. "Ozbiljno filozofiranje", prema Dekartovim recima pretpostavlja raskid sa predrasudama prošlosti ali i sa golom taštinom razuma i njegovim hegemonistickim ambicijama. Dekart je, dakle, bio svestan opasnosti koje krije neogranicena volja za moc, mada, verovatno, nije mogao ni da sanja o njenim razmerama, pogotovo posledicama. Opreznosti mu, vidimo, nije nedostajalo: "Buduci da naša spoznaja izgleda može postepeno da se uvecava u beskonacnost i pošto je Božja egzistencija beskonacna, tako da je ona cilj kojem teži naša spoznaja, i ako ništa drugo ne uzmemo u obzir, možemo cak doci do nastranosti da želimo da budemo Bogom". Da sam sUem po sebi, reci ce Dekart, niti bih sumnjao, niti bih želeo, niti bi mi bilo šta nedostajalo - sam bih bio Bog. Moderno doba svedoci o istorijskoj realizaciji date "nastranosti". Konacno, Dekartova dualisticka filozofija strogo razlikuje svet vere od sveta filozofije. Uprkos svekolikoj obazrivosti u donošenju sudova o tome šta jeste a šta nije istina, uprkos stalnom obracanju na "jasnu i razgovetnu spoznaju", Dekart ce zakljuciti da je ipak "najsigurnije" verovati u ono što nam je bog objavio, te da valja verovati "radije božijem ugledu nego svom vlastitom rasudivanju". Filozofija pocinje tek tamo gde prestaje (ne govori) božanska vera. Imajuci u vidu dati stav koji nipošto nije izraz nekakve Dekartove društvene mimikrije (kao navodni spas od politickih - verskih progona), vec je iznuden njegovom ukupnom filozofskom pozicijom, dualizam

teorijskog mišljenja i prakticnog delovanja namece se kao neizbežan. Time ce se zapravo, na izvestan nacin anticipirati i sam epohalni položaj individuuma u Moderni. Teorija i praksa Kada je odlucio da preispita postojece dokaze o istinitoj spoznaji, o Božjoj egzistenciji i sl., Dekart je postao neumoljivi - strategijski "sumnjalac". Razume se, prvi moderan filozof nije nastojao da bude tek puki skeptik -pozer koji sumnja sumnje radi: on je hteo da se teorijski i prakticno "obezbedi", da "odbaci nesigurno tle i pesak kako bi pronašao stenu ili glinu". Spoznajna "skepticka" avantura kojoj je pak cilj smirenje u apsolutnom znanju, kao svoj preduslov za siguran životni vodic, potrebuje religioznu pravovernost - onu koja obezbeduje cvršce eticko utemeljenje, odnosno postojaniji egzistencijalni oslonac no što su ga prethodno mogli ponuditi sholastici, zaneseni renesansni mislioci ili inoverci. Tako se (u ne samo Dekartovom slucaju - koji može da posluži i kao paradigma modernog mislioca) pokazuje da metodska sumnja ima možda dublji koren u prakticnom umu no u cisto teorijskoj volji za istinom, premda se to naravno, uzajamno nužno ne iskljucuje. S tim u vezi treba podsetiti da ukoliko se prihvati kao cinjenica da je zdrav razum sposobnost prosudivanja "po prirodi" jednaka kod svih ljudi, onda se nužno u igru uvode stoici i prirodnopravne teorije. Naravno, stoicki udeo jeste uglavnom površinski i on nas prvenstveno upucuje uglavnom na onaj apologetski momenat Dekartove etike ("Šta je do mene a šta je pak izvan mojih moci."). Obzirom da je eksplicite odbacivao svaki socijalni reformizam, dok je s druge strane odlucno insistirao na promenama u nacinu saznanja (tj. "putevima vodenja misli i jasnog opažanja stvari"), Dekart je bio prinuden da reafirmiše stoicki moral koji, kako znamo, pledira za promenom nas samih, naših želja i potreba a ne sveta oko nas. Medutim, po sebi se razume da jedan Dekart, osvešceni modernista, onaj koji kod "starih" ne nalazi nikakvu pouzdanu istinu vec je prinuden da krene "od pocetka", ne može sebe videti kao nekog pukog nastavljaca stoicke tradicije. Zbog toga on odlucno odbacuje potrebu za prihvatanjem dominacije (u moralnoj sferi) višeg razumskog dela duše i na toj osnovi izvedenog lika stoickog mudraca: "Ja nimalo nisam od onih surovih filozofa, koji hoce da njihov mudrac bude neosetljiv". Dekart ovo izrice imajuci u vidu da je klasican stoicki moral bezmalo moral ocajanja koji je navodio individuuma na oholost i bezosecajnost. Moglo bi se reci da je priroda stoicima nešto zanavek tude, nerazumljivo i besmisleno. Sreca se zato ne može obezbediti, ali se može odstraniti patnja. Upravo se u toj tacci Dekartov "novi stoicizam" razilazi sa starim. On smatra da je srecu moguce osigurati (pridobiti, osvojiti, obezbediti) i to kao rezultat "ispravne filozofije" - dovodenjem morala u vezu sa prirodnom zakonitošcu. Tako bi se namesto klasicne stoicke etike rezignacije, izgradila jedna etika akcije ili delovanja zasnovanog na nesumnjivom znanju istine. Medutim, takve naucne etike, kao tražene "krune" sistema kod Dekarta naprosto nema. Da bi se ona izgradila potrebno je potpuno znanje svih drugih nauka što je coveku, kao nužno "manjkavom" bicu, jednostavno nedostupno. Savršeno, tj. potpuno ili celovito znanje dostupno je samo Bogu i to je evidentna cinjenica o kojoj se nema šta zboriti. S druge strane, problem je i u tome što je za Dekarta socijalni kontekst u kome se nalazi naprosto "prirodno stanje" koje, eventualno, valja spoznati, pri cemu je nedopustivo suprotstavljati mu se. U tome se ocituje paradoksalni konzervativizam revolucionarnog cogita. "Mislim, dakle jesam" nije jedina nesumnjiva izvesnost. Isto važi i za društveno tlo po kome se krecemo! Rodonacelnik metafizike subjektivnosti zatvara subjekt u njegovo (istorijsko postalo) bice, odnosno institucionalni kontekst u kome ovaj jeste. Kontemplacija i delanje saobraženo istinom koja je vec smeštena u postojecem; menjati je moguce samo sebe, ne i društvo u kome jesam - to su osnovni vodici Dekartove prakticne filozofije. Ipak, mogucno je reci i da Dekart nastoji da spozna (omoguci) uvid u usud bivstvovanja, te da tako time donekle "prekoraci" subjektova prirodna ogranicenja, kao i htenja koja prevazilaze njegove moci. Cinjenica egzistencijalnog ljudskog fatuma: tudost prirode prema coveku - neotklonjiva je, no, ona se posredstvom ra- cionalnog uvida može delimicno iskoristiti. Dekartov povesni "optimizam" sadržan je u njegovom ubedenju da "zakoni koji konstituišu jednu tudu, coveku

spoljnu prirodu, ipak, u krajnjoj liniji, ostvaruju pravu covekovu suštinu". Dekart tako, za razliku od gotovo posvemašnje tradicije koja luci moc i formalno opravdanje, postulira izvesni identitet države i morala imajuci u vidu da su strasti vodene razumom "dobre", te da za posledicu imaju istinitu spoznaju koja onda obezbeduje istinito (dobro) delanje. Država je prirodna tvorevina i stoga ona podleže istim (prirodnim) zakonima. Spoznaja tih zakona omogucena je Metodom (redukcija "ja" na mišljenje što je posledica opšte sumnje u realnost sveta) koja svako ludilo reformizma i revolucije denuncira kao lažno jer traži prevladavanje antagonizama u bivstvu umesto u mišljenju. Tako se strogo podvajanje mišljenja i objektivnog spoljašnjeg sveta donekle "prevladava" time što se prakticno "otelotvorenje mišljenja" rukovodi spoznajom prispelom na osnovu istine materijalne stvarnosti. Da bi ostvario svoj naum: osigurati (teorijsku) istinu - utemeljiti (eticku) praksu, Dekart donosi "cvrstu i postojanu odluku" da nikada ne prenebregne tri pravila/nacela ili maksime prakticnog života koje skupa obrazuju "provizorni" ili "privremeni" moral. Rec je o intelektualnim i moralnim orijentirima Dekartovog "nagona za slobodom" u cijoj nutrini preovladuje svrha da se dode do sigurnog, izvesnog, istinitog, dakle - objektivnog. U tome i jeste vec uocena Dekartova specificnost u odnosu na stare: težnja da se "iz sebe" (slobodnog subjekta) dohvati/razume svet objekata koji povratno odreduju (svojom objektivnom postojanošcu legitimišu) praksu subjekta. Prva Dekartova maksima u kojoj se ukrštaju teorijski i prakticni um nalaže svome "objektu" pokoravanje zakonima i obicajima njegove zemlje uz nepokolebljivo držanje religije u kojoj jeste; druga maksima nalaže postojanost u delovanju koje se temelji na jednom donetoj odluci; dok treca cini vec recenu "od nužde vrlinu": radije menjati sebe no sudbinu i poredak stvari u svetu, što najzad ucvršcuje Dekarta u odluci da produži upražnjavanje vlastitog zanimanja koje drži plodonosnim s obzirom da obezbeduje istinitost - uz verske istine u koje je autor "uvek prve verovao". Tako je vec prvi reflektovani gradanski subjekt prolazio kroz istu dramu kao i svi mi (moderni): "biti svoj" i samodovoljan a ipak istovremeno utisnut u okolinu i njen zaštitnicki zagrljaj. Odatle potice i odredeni ("implicitni") dualizam teorije i prakse kod Dekarta gde se od teorije traži izvesno, sigurno, istinito znanje koje mora biti razgovetno i jasno - dakle metodski osigurano, dok izdvojena praksa biva rukovodena tzv. privremenim moralom cije gore navedene maksime kao da upucuju na izvesnu prakticnu osobenost/razliku u odnosu na univerzalnu teoriju i njenu metodu. Štaviše, zahvaljujuci nepredvidljivosti tj. menama prakticnog života, izgleda kao da je Dekart prinuden da ogranici metodsku sumnju (samim tim i jedino istinito = razgovetno znanje) samo na teorijski domen! Sama prakticna izvesnost postiže se moralnom odlukom koja mora biti postojana (nema odustajanja od jednom donetog etickog stava - odluke) ukoliko se želi da delovanje bude istinito i izvesno. Medutim, ono što se tom prilikom previda jeste da prakticne maksime bivaju moguce tek na osnovu prethodnog jasnog i sigurnog umovanja (dakle teorije!) koje nedvosmisleno (precizno, jasno, razgovetno) otkriva istinitost ili neistinitost moralnih stavova. Teorija stoga, na izvestan nacin, ipak "utemeljuje" praksu, s tim da valja znati da Dekart nije nikakav totalitaran doktriner, te da ne želi poistovetiti metodsku sigurnost mišljenja s izvesnošcu prakticnog života. Naime, kada je razum odlucio da se jednom prikloni odredenom gledištu (prakticnoj odluci) - on (Dekart) u njega više nema prava da sumnja iako zna da je rec o nepotpunoj (najverovatnijoj; najmanje lažnoj) a ne izvesno istinitoj odluci. Smisao eticke odluke ne iscrpljuje se primarno u zahtevu za osmišljavanjem i opravdavanjem totaliteta prakticnog života od strane zakona, obicaja, vere i najrazumnijih ljudi, vec pre svega u oslobadanju subjekta od kajanja i griže savesti (mogucnosti da greši u svojim odlukama) - što, razume se ne iskljucuje prethodne svrhe. Kada je najzad, zahvaljujuci "privremenom moralu", odnosno - razumski utemeljenoj moralnoj volji, stekao "izvesne opšte pojmove iz fizike", i cim je zapazio njihovu važnost i valjanost, Dekart je došao do saznanja da je moguce doci do korisnih saznanja koja omogucavaju prolaz do jedne prakticne filozofije "kojom bismo mogli, pošto upoznamo silu i dejstvo vatre, vode, vazduha, zvezda, neba i svih ostalih stvari koje nas okružuju, isto tako razgovetno kao što poznajemo razne

zanate svojih zanatlija, sve ove stvari na isti nacin upotrebiti u svim poslovima za koje su one podobne, i da se tako ucinimo gospodarima i sopstvenicima prirode". Primecujemo da se ovladavanje prirodom ovde obezbeduje više posredstvom prilagodavanja, a manje pukim zahtevom da se bude njen vlasnik. "Sloboda je spoznata nužnost" - naukovace vec Spinoza, potom Hegel i mnogi drugi, s tim da valja primetiti da Dekart pre svega želi biti nekom vrstom Gospodara-pedagoga koji zna da ne može vladati putem puke samovolje, vec jedino preko suptilnog prilagodavanja (tj. jasne spoznaje) pri cemu bi "rob" (Priroda), sledeci vlastite zakonitosti, zapravo delao u covekovu korist. Cini se da je tako na delu svojevrsno lukavstvo prakticnog uma (anticipirani Hegel), odnosno modernog subjekta koji je svestan da nije Bog, te da stoga ne može sopstvenu volju (premda je ona slobodna zahvaljujuci upravo samom apsolutu) da namece ostalim Božjim emanacijama. Uostalom, "volja se prostire šire nego razum" i to je uzrok mnogobrojnh pogrešaka u našem životu. Mada je Dekart nailazecem gradanskom optimizmu (ciji je sam bio rodonacelnik), ocigledno prikljucivao i svest o ogranicenjima subjekta, potonje prosvetiteljstvo nije znalo (ili nije htelo da zna) za bilo kakve granice. U svakom slucaju, Dekart je prvi formulisao ideju ili strategiju modernog prakticnog uma po kome smisao našeg postojanja kao razumnih ljudi jeste u vladavini nad prirodom koja ima da postane naše vlasništvo. Tako je vec u samim pocecima filozofija subjektiviteta eksplicite odredila svoja htenja i (implicite) uputila na svoja ogranicenja. Dekartova je velicina što u tome nije okolišao vec je precizno i ideološki tacno odredio pravac i domete moci modernog subjekta. Istina kao socijalna apologija Uprkos stalnim ogradama od "politickih strasti", Dekart po prirodi stvari nije mogao za sebe izboriti neku sasvim neutralnu poziciju. Na prakticnom planu utemeljenja i realizacije samosvesti, njegovo gradansko poreklo (kontekst) nosilo je sobom tipicnu modernu shizofreniju: graditi novi svet ali i zadržati stare institucije i odnose moci. Dekart je u tome sasvim eksplicitan: "Nikako ne bih mogao odobravati to što izvesni ljudi nesredene i nemirne naravi, iako nisu ni rodenjem ni imanjem svojim pozvani da rukuju javnim poslovima, ne prestaju da se idejno zanose za uvek sve novim i novim reformama; i kada bih pomislio da u ovom spisu ima ma i najmanje necega, na osnovu cega bi se moglo posumnjati da patim od takvog ludila, bilo bi mi vrlo žao što je objavljen". Njegovo je temeljno politicko nacelo (cak ga nastoji utemeljiti i kao spoznajnoteorijsko!) direktno stoickog porekla - radije menjati svoje potrebe no poredak svetski. On odbacuje sva ranija mišljenja u koje je imao poverenje i traga za vlastitim dokazima istine sveta u kome jeste i u ciju pravednost, gle apsurda, jedan Dekart - ne sumnja. Kako to vec obicno biva, mogli bismo reci da je Dekartova zamisao nove interpretacije sveta motivisana starom, uvek postojanom željom za religijskom pravovernošcu, istom onom koja sve dotadašnje (i potonje) ne/osvešcene reformatore Zapada denuncira kao verske "ortodokse" i bezmalo "borce za stare pravice". Skoro da se može govoriti o pravilu, ako ne vec i zakonitosti po kojoj socijalni lomovi i epohalno nove institucionalne forme i odnosi, nastaju više iz želje za reintegracijom starih - no iz potrebe za uspostavljanjem novih istina. Tako je i Dekart u nastojanju da obezbedi sigurno i bezuslovno znanje; da stvori (zatvoreni) racionalisticki sistem koji bi konacno odstranio antagonizme izmedu coveka i sveta - zapravo utemeljio modernu filozofiju i sve njene protivurecnosti smeštene u igru sistema i metode, subjekta i totaliteta, itd. Želja da se iz teorijskog diskursa (ipak) opravda postojeci svet i pripadajuca vera, dovela je do radikalnog raskida teorije i prakse pri cemu je nadolazeci svet novog prakticnog života uvek iznova neuspešno nastojao da se integriše u dotrajale ideale socijalnog i politickog. Medutim, uprkos svemu tome (nezavisno od ne/prikrivene apologije postojeceg), jednom konstituisana metodska sumnja imanentno teži prevladavanju postavljenih okvira (formalni princip) i ona tada poprima sasvim jereticke dimenzije u odnosu na izvorno postuliranje. Tako se Dekartova pozicija ne može bez ostatka izjednaciti s apologetskom. U tom slucaju Dekart se još jednom pojavljuje kao Hegelov preteca. Najzad, ukoliko se sada ponovo vratimo zdravom razumu i njegovoj ravnopravnoj raspodeljenosti kod ljudi, onda nas takva postavka upucuje i na izvesni, neocekivani - ali ipak prisutni utopijski

momenat kod Dekarta. Rec je ocitovanju duha ideje jednakosti koja se kod njega izražava kao mogucnost svih da dostignu pravo, jasno i razgovetno, tj. istinito znanje. Da bi se takvo znanje, kao i njemu primeren život postigao, neophodno je pridržavati se odredenih pravila preko kojih se dospeva do istine. Te regule su principijelno dostupne svima koji za njih pokazuju interes. Iz tog teorijskog polja važenja lako se dospeva u ono prakticno po kome zdrav razum od svima priznate osobine postaje vec jedna socijalna vrlina koja cini moralnu osnovu za konstituisanje zajednice ravnopravnih politickih subjekata. Na taj nacin zdrav razum postaje "stalni zadatak" individuuma kome eticki principi nalažu da dela u skladu sa spoznajama do kojih je došao teorijskom upotrebom razuma. Iz tog konteksta Dekart se pokazuje kao pritajeni izdanak onih prirodnopravnih teorija koje izjednacavaju pravo i razum pozivajuci se na politicko-eticke ideale slobode, jednakosti, tolerancije, itd. Cim su ovi oznaceni - utopijski diskurs je na delu. Pa ipak, nezavisno od prikrivenog utopijskog pathosa, u epohalnom kontekstu samoodredenja subjekta, Dekartova je pozicija skoro jednoznacna: savladavanjem prirode odredujem sebe - ravnam se s Božjim nacelima. Racionalno ovladavanje vlastitim životom, kao neizreceni motto Dekartovih radova, znacilo je život u skladu sa principima Metode koja je promovisala i univerzalizovala izvesni "matematicki moral", tj. jedinstvenog etickog Naredbodavca koji je (kao "zdrav razum") svim ljudima podjednako blizak te se kao takav ne može držati za taštog tirana. Prava svrha filozofije (tj. univerzalne Mudrosti koja objedinjuje prirodu i moral) jeste da objašnjava (meta)fiziku ujedno postavljajuci norme za etiku. Nakon Dekarta, nezavisno od njegovih etickih ograda i socijalnog neutralizma, uobicajilo se mnenje po kojem više vlasti nad prirodom obezbeduje i više moralno utemeljenje. Navodno, postajuci gospodari prirode, sebi istovremeno obezbedujemo istiniti život. (.!) Iz toga sledi Dekartu imanentna ali ne i osvešceno bliska konsekvenca da najviša vrlina ili najvece dobro nije više meditacija o najvišem Bicu (makar ona bila i najprivlacnija i duhu najugodnija), vec je ono (moralno dobro) sadržano u "prakticnoj mudrosti" koja se odreduje u odnosu na temeljni zadatak: prisvojiti prirodu; postati njenim vlasnikom. Istinito sudenje (o prirodi) po sebi omogucuje istinito delanje. Tako se na prividno neocekivan nacin (imajuci u vidu da spoznaju konstituiše polazeci "iz sebe"), moderni subjekt ponovo priklanja svetu objekata ciji ga "prirodni zakoni", koje nužno mora spoznati, povratno determinišu. Zadobijanje sveta iz sebe svršava se u volji za moc koja neosvešceno biva ponovo "kontrolisana" spolja - iz prividno neutralnog sveta objekata, iz Božje perspektive ciji Plan ostaje svagda isti. Tako je Dekart anticipirao onaj cuveni prisilni karakter modernog samoodržanja: stopiti sa postojecim odnosima moci - ili nestati. Izbor alternativa za modernog subjekta je tako, uprkos umišljenosti o neogranicenosti mogucnosti, vec u samom zacetku njegove, cinilo se beskrajne odiseje - bitno sužen. Naša današnja stvarnost to nam nesumnjivo potvrduje. Vladimir Cvetkovic Fakultet odbrane i zaštite Oktobar 1996. Vladimir Cvetkovic Descartes" Moral Philosophy (Summary) The main purpose of Descartes' philosophy was to create a system of knowledge by means of which it would be able to remove antagonisms between man and his natural and social environment. Although the theoretical aspect of this endeavour predominated over his opus, practical connotations were involved in it, too. Descartes was the first who formulated the idea of modern practical reason that the substance of our existence as rational beings consists in governing the nature. In that way philosophy of subjectivity explicitly defined its aims and implicitly pointed to its limits. The great founder of modern subjectivity, who doubted about all erstwhile "truths", didn't suspect in righteousness of the world. This discrepancy inside his critical position is typical for the modern age: building of a new world and governing the nature - alongside with relying on the established, traditionally formed institutions of power. key words: Descartes, common sense, moral philosophy, morality