CRKVA VAZNESENJA HRISTOVOG U MILEŠEVI

*Mileševa u istoriji Srpskog naroda,1987./ “O savladarstvu kralja Stefana Radoslava”, Dušan Sindik, članak u istorijskom časopisu,1988.

Tokom 1990/91. u Mileševi su radili professor V.Đurić i istoričar umetnosti D.Todorović na natpisima zu portrete. Natpise je komentarisao prof. D.Trifunović u časopisu „Književnost i jezik“, 1992.; a obimnu studiju o portretima publikovao je V.Đurić u časopisu “Zograf” iz 1992. (1994).

Ranije se smatralo da je Mileševa nastala pre1228.,pre smrti kralja Stefana prvovenčanog. U jednom radu iz 1968., V.Đurić je zaključio da su freske u Mileševi nastale svakako pre smrti Stefana Prvovenčanog, pošto je on ovde naslikan kao živ, a na svim potonjim, poslesmrtnim portretima predstavljen je kao monah, a u Mileševi kao vladar. Nije V.Đurić bio prvi koji je došao do ovog zaključka, jer su se I drugi pre njega kolebali, imajući na umu da je Mileševa mogla nastati I pre 1228., ali se pod uticajem autoriteta dva glavna istraživača – N.L.Okunjeva I S.Radojčića – ustalio stav baziran na kazivanju srpskog pisca Teodosija da je Mileševa nastala posle Vladislavljevog stupanja na presto 1233., a pre februara 1234. Raniji istraživači naglašavali su da su krune na dve glave ktitora Vladislava doslikane naknadno – ona u naosu, nešto boljeg kvaliteta, ona u priprati – slabijeg, svakako seko tehnika. Ona je vremenom nestala I o njoj znamo samo po urezanom tragu. Autoritet Okunjeva I Radojčića dugo je odolevao novim pogledima, ne samo po pitanju nastanka.Sigurno je da je Mileševa nastala pre 1228., i moguće je i bliže odrediti vreme nastanka. Pomenuti istraživači pokušali su da to učine.Ne zna se žašto niko do Mirjane Ćorović-Ljubinković, krajem 70-tih, nije uzeo u obzir objavljene ruske izvore koji govore o boravku mileševskih monaha na ruskom dvoru, naročito oni iz druge polovine XIII veka, a kod nas 1922. u njemu je zabeležen podatak da su mileševski monasi na ruskom dvoru saopštili da je Mileševu podigao sv.Sava, da je ona nastala 1218/19. ida je u njoj I grob sv.Save. M. Ćorović-Ljubinković, a potom i S.Petković, raspravljali su o ovom podatku i zaključili da je podatak po godinu relevantan naročiti zato što je pomenuta stara godina i da je teško poverovati da su je mileševski monasi pogrešno preneli. Ovaj datum i sve više priklanjanje pažnosti njemu, dobro se slaže sa onim što je do danas istraženo, pre svega , da je crkva nastala do 1228. istraživači koji su se bavili Mileševom pre rata i ovi posleratni znali su da je ključ rešenja na portretima, kako u izgledu portretisanih, tako i u natpisima. Zaključak je većine da su na osnovu sevastokratorskih venaca na glavama S.Prvovenčanog i njegovog najstarijeg sina Radoslava, ove freske urađene sigurno pošto je Radoslav izabran za naslednika prestola. To bi bio datum terminus postquem, a 1228. bila bi terminus antequem. Za istraživanje tog pitanja najzaslužniji su, iako ne uvek navedeni u literaturi, Sotirius Kisas i D.Sindik. prvi je bitno pomerio datum venčanja kraljevića Radoslava sa ćerkom epirskog vladara Teodora Anđela, Anom. Taj se brak verovatno sklopio još 1219., a svakako 1220. i ovaj podatak upućuje na značaj Radoslava kao naslednika. Dušan Sindik je već pre 20-tak godina, tkđ. u istorijskom časopisu, zaključio da je starija žička povelja nastala 1220. godine, ili na samom početku 1221., a tu se iz sadržaja pouzdano vidi da je Radoslav već određen za naslednika. Da je Sindik bio u pravu pokazuje i jedan u kasnom prepisu sačuvan zbornik Kotorskih dokumenata, za koji se još od prvih izdavača mislilo da je pun falsifikata, ali su najnovija istraživanja pokazala da je reč o prepisu autentičnih akta. Dva akta, jedan iz 1221., a jedan iz 1227. pominju Radoslava kao kralja, što znači – kao očevog savladara. Izgleda da nećemo biti suviše strogi ako kažemo da je Mileševa nastala nešto pre proglašenja Radoslava za savladara, a da freske nastaju koju godinu kasnije. U sve ovo dobro se uklapa i godina koju pominju mileševski monasi. Mileševa je sagrađena 1218/19. a oslikana posle 1220., kada tačno – ne zna se. Pošto je pouzdano utvrđeno da je Radoslav postao očev savladar 1220., a verovatno je to učinjeno pri krunisanju S.Prvovenčanog od strane arhiep. Save, i pošto je utvrđeno da su preko glava S.Prvovenčanog i Radoslava preko i sada vidljivih sevastokratorskih venaca izvedene intervencije tako što su im doslikane kupolaste krune onog oblika kakve su nosili vizantijski vladari i pošto je utvrđeno (radovima Todića i Đurića) da se na glavi Radoslava intervenisalo posle 1233/34. postavlja se pitanje nije li na glavama Prvovenčanog i Radoslava izvršena

1

1

intervencija pošto je obavljeno Stefanovo krunisanje? U tom slučaju mora se pretpostaviti da mileševski monasi navode godinu nastanka po fresko – natpisu i da je mileševsko slikarstvo nastalo 1219., ššto bi se u krajnjoj liniji poklopilo sa venčanjem Radoslava sa ćerkom epirskog vladara T.Anđela. izgleda da u rasponu između 1218/19. i 1228., treba nastanak mileševskih fresaka staviti pre na početak, nego na kraj, uz sve rezerve koje ovakve pretpostavke podrazumevaju. Pri ovakvom razmišljanju ne sme se zaboraviti ni činjenica da je sv.Sava ovde naslikan kao arhiepiskop, a zna se da je autokefalnost uspeo da izbori baš 1219.1938. Objavljena je monografija o Mileševi, N.L.Okunjeva, u časopisu «Bizantinoslavika» (iz Praga). Od te godine do danas u istraživanju mileševskog programa nije se gotovo ni malo odmaklo. Zaključak Okunjeva, Radojčića i svih ostalih (sem I.Đorđevića!) bio je da su freske poslagane suprotno vizantijskom načinu hronološkog raspoređivanja jevanđeoske istorije, da scene teku od desna ka levo i od dole na gore. Početkom XX veka jedan od velikih istraživača, nemac August Hajzenberg, objavio je opis crkve sv.Apostola u Carigradu, koja je srušena, a opis je napravio poznati pisac, matematičar Nikola Mesarites. Pod uticajem onoga što je tada, a i danas bilo važeće – da svaka vizantijska crkva ponavlja stereotipni model ukrašavanja – Hajzenberg je ispremeštao kazivanje Meseritesa, tako da ispada da je Meserites video Apostole u Carigradu kao da su stereotipno sređeni. Crkve pravoslavnog sveta imaju program tzv. «otvorene egzistencije» (od gore na dole, od juga ka zapadu), ali taj program može biti menjan i dograđivan, i zavođenje Hejzenberga navelo je i Okunjeva koji je neobičan raspored fresaka u Mileševi video kao suprotno stereotipu, odozgo na više i s desna na levo. Primetio je Radojčić, da u scenama ritam odgovara vizantijskom (s leva na desno). Nisu ni Okunjev, ni Radojčić pomislili da je ovaj slikani program možda napravljen sa namerom da bude drugačiji. Okunjev je samo nabacio da se Mileševski hram razlikuje po arhitekturi od vizantijskih crkava, koje su sa upisanim krstom. Drugi su to nagradili tako, da su slikari ne naviknuti na prostor raškog hrama jednostavno tako rasporedili freske suprotno opštem hronološkom modelu.

Crkva Vaznesenja manastira Mileševe je sagrađena na osnovama starije kultne građevine. Ona je karakterističnog Raškog plana – jednobrodna građevina sa kupolom i pripratom. Od početka naučnog istraživanja stalno se provlačila jedna, uslovno rečeno, greška: umesto priprata, govorilo se stara priprata da bi se razlikovalo od nove – spoljne priprate. Naime , vrlo verovatno u XIX veku(1865/68) uklonjen je zid između naosa i priprate, i to tako da su sada to još jedan par zapadnih pilastera. Tada je, između ostalog, stradao portret sv.Simeona Nemanje u priprati i delovi Uspenja Bogorodice u naosu, kao i likovi sv.lekara. imenovanje priprate za staru zavelo je sve istraživače mileševskog programa, pošto su vizualno tumačili program jevanđeoskog ciklusa naosa i priprate kao jednu celinu – kao da je to jevanđeoski ciklus naosa. Sasvim je evidentno da je u naosu urađen ciklus Velikih praznika, a u priprati Stradanja Hristovih. Oba ciklusa imaju iste karakteristike – ubacivanje velikih scena koje ne pripadaju striktno tim ciklusima. Sve što je učinjeno u programu Mileševe urađeno je sa sasvim određenom namerom. Zaključci Okunjeva i Radojčića rezultirali su iz zajedničkog posmatranja jevanđeoskog ciklusa naosa i priprate.

Na J zidu, u najvišoj zoni potkupolnog prostora naslikano je Skidanje sa krsta, a na Z zidu priprate ostale su 2 scene iz Stradanja Hristovih: Molitva na gori i Izdajstvo Judino, i to tako što će Izdajstvo, u ritmu levo-desno, biti ispred Molitve. Povezavši Skidanje s krsta, iz naosa sa ove 2 scene iz priprate, Okunjev i Radojčić tvrdili su da je živopis u ritmu suprotnom od vizantijskog, i da se čak scene kreću od dole na gore.

Sveti Sava, idejni tvorac mileševskog programa, smatrao je da na J stranu crkve treba da postavi scene koje su trebale da tumače hram kao mauzolej. U najvišu zonu postavlja Skidanje sa krsta, a u zonu ispod Silazak u Ad; iznad ktitorske kompozicije, na J zidu Z traveja, scena Mironosice na Hristovom grobu. Sve tri scene ubedljivo ukazuju na grobni karakter crkve.Da su se i Sava i slikari hteli da drže hronologije u izlaganju Velikih praznika, onda su mogli da umesto Skidanja s krsta i Silaska u Ad tu postave Rođenje Hristovo i Preobraženje, koji su danas na S zidu. Kad god se pomene scena Mironosica u Mileševi, kaže se da je ova kombinacija ktitorske kompozicije i Mironosica preuzeta iz Bogorodičine crkve u Studenici. Naravno , tumači se kao funerarna problematika i Studenice i Mileševe.

2

2

Sve istraživače zavela je još jedna okolnost: u XVI veku, na mestu Silaska u Ad naslikana je Tajna večera, koja je,uzgred rečeno, bila u XIII veku već naslikana na J zidu priprate. Vremenom je otpao deo freske «Tajna večera» u naosu, ispod se dobro vidi deo kompozicije «Silaska u Ad».

Priprata je zaista imala Stradanja Hristova, zaista neobično poslagana, kao što je to bio slučaj već sa Studenicom gde ciklus Stradanja počinje na Z zidu Tajnom večerom u donjoj zoni, a ciklus se nastavlja s J zida dalje na Z. Te promene tek treba tumačiti: npr. Tajna večera ,tako naglašena, upozorava na žrtvu, ali i na radnje koje se o praznicima dešavaju u priprati gde ona može da zameni trpezariju.Sasvim je jasno da je sv.Sava dobro znao šta da izabere od kompozicija koje će tumačiti grobni karakter. U Studenici on je postavio Mironosice iznad ktitorske kompozicije, a Raspeće na Z zid (umesto Uspenja). U Mileševi je ostavio Uspenje na Z zidu, ali je zato Silazak u Ad stavio na najviše mesto u naosu, na J zid, bliže oku posmatrača. Neobičan prostor između Silaska u Ad i same kupole bio je pogodan ne za scenu Raspeća, nego za scenu Skidanja sa krsta, koja nekada menja samu scenu Raspeća. Efektno naslikana scena Skidanja sa krsta, gde Bogorodica pridržava upravo skinuto telo svoga sina zajedno sa svim ostalim učesnicima, ovde je svakako zamenila Raspeće.

Pitanje je, šta je to prvi srpski arhiepiskop hteo da kaže? Koje su mu bile namere?Sve crkve, ne samo ovoga perioda, Nemanjićke, bile su građene i ukupno ukrašavane da bi bile hodočasnička mesta, da bi bile pohođene i da bi se u njima ljudi klanjali i celivali grobove vladara. Ova namera i ovo izvršenje je kao i ostalo u čitavom hrišćanskom svetu opšte mesto, da crkve sve treba da sećaju na Hristovu smrt i da su sve crkve na mestu časnih trpeza, tj. Hristovog groba. Pitanje je samo u kojoj meri i na koji način se mogu uporediti i spojiti glavno hodočasničko mesto čitave hrišćanske vaseljene, crkva Hristovog Vaznesenja, mesto Hristovog groba u Jerusalimu i sve ostale crkve. Sasvim je moguće da je program glavnog hodočasničkog mesta, crkve Hristovog groba, bio na umu sv.Savi kada je zamislio mileševsku dekoraciju. Učeni pisac Domentijan, stavlja u usta svom učitelju, sv.Savi, jednu molitvu dok je Sava bio monah u Vatopedu – molitvu u kojoj Sava vapi za posetom crkvi sv.Groba u Jerusalimu. Između ostalog, piše da bi voleo da vidi gde mu je Gospod bio položen pošto je skinut sa krsta.Današnja crkva Hristovog groba u Jerusalimu doživela je dosta prepravki, a najviše je uređena tokom XIII veka od strane krstaša. O njenom izgledu u Savino vreme najviše govori jedan ruski hodočasnik - Danilo, koji je posetio Jerusalim oko 1107.godine U kupoli crkve Hristovog groba predstavljeno je Vaznesenje, a isto i u kupoli Mileševe (danas ga nema). U oltaru, na izuzetnom mestu, u crkvi Hristovog groba naslikano je Uzdizanje Adamovo (Silazak u Ad). U crkvi Hristovog groba nalazi se kamen sa koga je anđeo objavio vest da je Hrist vaskrsao. Tu je glavno mesto sam Hristov grob, tj. Kamen na kome je ležalo Njegovo telo pošto je skinuto s krsta, i njega celivaju.Negde na Svetoj Gori, u Carigradu ili Srbiji, Sava je saznao detalje o tome koji je to program crkve Hristovog groba, a 1229. ispunila mu se želja da je poseti.Pošto je živopis u Mileševi urađen na samom početku treće decenije, pre Savinog odlaska u Jerusalim, treba pomišljati da je zaista Sava negde, od ruskog manastira na Svetoj Gori, saznao za detalje oko Hristovog groba, a možda je hteo da se seti i još jedne crkve, koja direktnije upućuje na analogiju sa crkvom Hristovog groba u Jerusalimu.Najvažnija crkva sa takvom idejom jeste crkva arhanđela Mihaila u carigradskom manastiru Pantokratora, grobnoj crkvi dinastije Komnina. I crkva, i njen grobni karakter , i porodica, bili su uzor Nemanjićima, počev od Stefana Nemanje do cara Dušana.Mnogo više od današnjeg stanja crkve Arh. Mihaila govore nam pisani izvori: Manastirski tipik, hronika Nikite Hanijata i hodočasnici. Svaki od njih daje određene podatke. Po tipiku izlazi da je to maleni hram koji je bio okrugao, imao je tri apside. U dve su bile slike Raspeća i Silaska u Ad, a u trećoj je bio Sveti Grob sa slikom Hristos se javlja Marijama.Da je zaista ovaj hram oponašao crkve Hristovog groba svedoče i Nikita Hanijat i hodočasnici. Iz njihovih opisa vidi se da je glavna relikvija koja seća na grobni karakter – ploča na kojoj je bio položen Hrist pošto je skinut sa krsta (asocirala je na skidanje sa krsta).Pošto je Sava bio u Carigradu, sasvim je na mestu razmišljanje da je Skidanje sa krsta stavljeno u Mileševi kao sećanje na crkvu Hristovog groba, kao i na ploču koju je Sava video u Carigradu.

3

3

Savini biografi pominju njegove odlaske u Carigrad i njegova putovanja; ali je važniji podatak Rusa, Dobrinija Jadrijerkovića, koji je početkom XIII veka zapisao da u manastiru Bogorodice Evergetide živi srpski princ Sava.

Skidanje s krsta nije ovde postavljeno zbog toga što se mešaju scene Velikih praznika i Stradanja Hristovih, nego zato što je to još jedna u nizu onih koja treba da ukaže na hodočasničko mesto i grobni karakter hrama.

Idejni tvorac mileševskog programa verovatno je imao na umu crkvu Arhanđela Mihaila u Carigradu (man.Pantokratora), kada je stvarao dekoraciju za svog sinovca Vladislava. To pokazuje posebno poštovana ploča na koju je položen Hrist posle skidanja s krsta i predstava Silaska u Ad koja je nekad bila istaknuta u jednoj od apsida carigradske crkve.Pojavi Skidanja sa krsta visoko u potkupolnom prostoru Mileševe, istraživači su pokušali da objasne na 2 načina:

1. da je ona tu kao posledica u XIII veku mešanja scena Velikih praznika i ciklusa Stradanja Hristovih,

2. (Branislav Todić) da se Skidanje sa krsta ovde pojavilo pošto je oponašan program potkupolnog prostora,tj. pevnica crkve u Žiči.

Drugi zaključak je sasvim na mestu, a o prvom se može još raspravljati.Sačuvane crkve XI, a pre svega XII veka, u pravoslavnom svetu pokazuju da je Skidanje s krsta zaista stavljano uz druge scene ciklusa Stradanja u Velike praznike. Tako je u kapadokijskim crkvama, u sv.Neofitu na Palosu (80-tih god. XII veka), u Nerezima kod Skoplja (posle 1164.), u sv.Vračima u Kosturu (80-tih god. XII veka), u sv.Đorđu kod sela Kurbinova na Prespanskom jezeru (1191.).Nedostatak objašnjejna za mešanje Praznika i Stradanja leži u činjenici da se u svim ovim crkvama scene nižu u hronološkom redu opštepoznatog vizantijskog modela. Severni zid (kraj ciklusa) ide uvek iza Raspeća, a pre Oplakivanja i često Silaska u Ad. «Izdvajanje» Skidanja sa krsta u potkupolnom prostoru Mileševe je u osnovi Hristovo Stradanje za spas ljudskog roda i Bogorodičin plač pri skidanju sina (grobni karakter u drugom sloju). Predstava Silaska u Ad na J zidu, monumentalnih razmera, tkđ. je ponavljanje grobnog karaktera. U crkvi Hristovog groba u Jerusalimu i u crkvi Arhanđela Mihaila u Pantokratorovom manastiru istaknute su ove dve scene. Postoji čitav niz primera pravoslavnog sveta koji pokazuje vezu između Silaska u Ad i grobnog karaktera određene crkve. Najubedljiviji je primer sv.Neofita gde su u grobnoj kapeli tog svetitelja naslikane 2 scene – uz glavu je Raspeće, a ispod nogu Silazak u Ad . Nešto slično imamo u Mileševi. I ovde je scena ispred nogu ktitora Vladislava. U crkvi sv.Trojice u Sopoćanima, oko 1269., uz grob ktitora – kralja Uroša I, naslikano je monumentalno Raspeće, a iznad groba arhiep. Joanikija monumentalna scena Silaska u Ad. U J kapeli crkve Hrista Hore u Carigradu, u apsidi (u polukaloti) naslikana je monumentalna scena Silaska u Ad (1310/20) – u paraklisu koji je bio namenjen za sahranjivanje. U crkvi sv.Spasa u Veriji (Grčka) nalaze se, uz samu oltarsku pregradu 2 posebne niše izdvojene od svega. U jednoj je predstava Raspeća, a u drugoj Silazak u Ad. I ovo je grobna crkva (pošto je živopis poručila udovica Eufrosina za pokoj tek preminulog supruga Ksenosa Psalidasa). U crkvi Uspenja manastira Gračanice (1318/21), grobnoj crkvi lipljanskih episkopa, na I zidu potkupolnog prostora, naslikana je monumentalna i veoma učena predstava Silaska u Ad. I po mestu i po formatu i po učenosti, lipljanski episkop Ignjatije, koji se brinuo o oslikavanju je tražio da se pored velikog ciklusa Strašnog Suda, u Z ophodnom brodu i u naosu iznad oltarske pregrade naglasi mesto njegovog i grobova kasnijih episkopa.

Postoje u Mileševi još neke scene koje mogu tumačiti Savinu ideju grobnog karaktera hrama. U knjizi D.Popovića posebno se ističe Vaznesenje koje je nekada bilo u kupoli. Ono može tumačiti grobni karakter ako se ima u vidu da je ista scena bila u kupoli crkve Hristovog groba.Najviše je komentarisana scena Mironosica iznad ktitorske kompozicije u Z traveju. Kao što su scenom Mironosica potencirali grobni karakter, tako su izdvajanjem Silaska u Ad i Skidanja s krsta to isto učinili. Ove 3 scene čine osnovno programsko jezgro mileševskog slikarstva i one su odredile raspored ostalih kompozicija. To nije neznanje umetnika, već namera da se još više naglasi grobni karakter i hodočasničko mesto.

4

4

Pored ove 3 scene, još neke figure u donjoj zoni tumače grobnu crkvu. Na Z zidu naosa istraživači su identifikovali od šest likova sledeće: sv.Stefana Novog, sv.Kuzmu, sv.Damjana, a za još dvojicu nisu imali elemente (dva nepoznata svetitelja od kojih je jedan lekar). Jedna figura drži knjigu u ruci, a druga ampulu (sv.lekar). raspored je sledeći: Stefan Novi, Kuzma, Damjan, J polovina – verovatno Pantelejmon, Andronik i Kir (tkđ. sv.lekar). Andronika je lako identifikovati, kao i Kira – po atributu i po primerima (Bogorodičina crkva u Studenici). U slobodnim razmišljanjima i čvršćim pretpostavljanjima, neki istraživači predpostavljaju da je oko 1222.godine, prvi srpski arhiepiskop Sava zamislio da mu Mileševa bude mesto večnog pokoja, a ne Žiča u kojoj bi on morao kao arhiepiskop da leži. Posle Savine smrti 1236., kralj Vladislav doneće mošti svog strica iz Trnova i položiće ih u Mileševu. Ova godina je namenjena da se povodom spaljivanja moštiju još jednom rasprave ova pitanja.

Pominjanje i detaljna raspravao scenama grobnog karaktera izvedena je zbog naše težnje da se pokušamo uživeti u shvatanja slike i istorije naših predaka. Imitatio Christi, ukupno, počev od načina života do zidanja hrama i slikanja, centralna je tema života svakog srednjovekovnog čoveka. To je životni princip, načelo. Kroz one 3 scene imitira se Hristov put i pokušava da se dobrim životom i delom stekne mogućnost da se zajedno sa Hristom i vaskrsne. Završnica događaja od Hristovog Skidanja s krsta preko Mironosica do Silaska u Ad je data samim izborom posvete hrama, a to je Vaznesenje, koje je bilo u kupoli. I to Vaznesenje ima i grobnih poruka, ali njegova suština nije samo ta, to je završnica Njegovog zemaljskog postojanja. I to je zavaralo ranije istraživače.U Mileševi je Vaznesenje bilo u kupoli, a ispod, na I zidu, nalazi se scena Misija apostola. Scena je izabrana da bi onima koji pohode hram bila bliže očima i da bi se uočila veza ove kompozicije sa Vaznesenjem.Ova posveta, kao i scene oko Vaznesenja, pozajmljeni su iz programa u Žiči, gde, do duše , nema Misije apostola, ali su druge scene koje na to ukazuju tu.

Prvi Nemanjići, Simeon, Sava i Stefan, vrlo su mudro izgrađivali svoje hrišćansko idealno društvo, i vrlo su mudro i postepeno to društvo uključivali u zajednicu svih hrišćanskih naroda. Osnovno pravo svakoga naroda, po Hristovom učenju upravo u trenutku kada ih obaveštava da će apostoli biti obdareni Svetim Duhom, jeste da hrišćansku crkvu propoveda na svom jeziku. To dalje znači da je to ispunjenje demokratskog prava svakog naroda na samoopredeljenje, pošto u srednjem veku jezik znači narod. Kao što su Sava i Nemanja, u prvoj hilandarskoj povelji, skromno uvrstili Srbe u «sve ostale narode», tako su i ovde, ubacivanjem scene Misije apostola, samo blago podsetili na Hristove reči i mogućnost stvaranja države i crkve. Ovo je treći po redu Nemanjićki mauzolej (Studenica, Žiča, Mileševa).

Posle 1219. godine, srpska crkva je u slikarstvu predvođena Savom Nemanjićem i pokušava da potvrdi svoje pravo na samostalnost, i to tako što će se vraćati izvornim principima, onim koje je postavio sam Hrist. U Žiči, u kupoli, postavljeno je Vaznesenje, a u pevnicama su naslikani apostoli. U Mileševi je Vaznesenje, tkđ. u kupoli, apostoli u pevnicama , ali sa proširenjem – Misija apostola je stavljena u potkupolni prostor. Žiča je bila arhiepiskopija, Mileševa samo manastir, ali se u njoj dalje razrađuje ideja o pravu srpske crkve na samostalno postojanje i nasledstvo sv.apostola.

Slika i historija u Mileševi veoma ubedljivo se pokazuju predstavama prvih Nemanjića. Na S zidu priprate naslikani su: Stefan Prvovenčani, njegov sin Radoslav, drugi sin Vladislav (ktitor crkve) i svetitelj – sv.Sava Osvećeni koji predvodi grupu sv.monaha. Na I zidu, do ove povorke, predstavljeni su: sv.Sava i sv.Simeon Nemanja.U natpisu Stefana Prvovenčanog stoji: »Stefan, sin sv.Simeona, zet cara grčkog kir Aleksija». U prvom delu natpisa ističe se veza između Stefana Prvovenčanog i rodonačelnika dinastije – sv.Simeona Nemanje. I uz sv.Savu, tkđ. stoji da je sin sv.Simeona. Time se uspostavlja genealogija i horizontalno stablo svete porodice. Mnogo značajniji je onaj deo natpisa uz Stefana koji pominje vizantijskog cara Aleksija III Anđela. Stefan je zaista postao zet ovoga cara, i to posle 1190.god., kada se oženio Aleksijevom kćerkom Evdokijom. 1195. godine, Aleksije Anđeo je prevratom došao na vizantijski presto, i posle te godine darovao, kao car, svoga zeta

5

5

sevastokratorskom titulom. Bio je to, zbog uslova u Vizantijskom carstvu, presedan – da neko od carskih rođaka van carstva dobije ovu titulu. Počev od prve hilandarske povelje sv.Simeona Nemanje, a koju je sastavio Sava, preko druge – Stefana Prvovenčanog, na kojoj je radio i Sava i potom, isticala se veza srpskog i vizantijskog dvora, veza toliko potrebna da se, za uspostavljanje loze, i u savremenoj istoriji nađe čvrsto uporište. U Bogorodičinoj crkvi u Studenici Stefan Nemanja se naziva «svatom cara grčkog kir Alekse». Od poslednjih pomena, od Studenice do Mileševe, prošlo je 12-tak godina, a os braka Stefana i Evdokije čitavih 20. 1202. godine, Stefan je oterao Evdokiju. Podatak da se oko 1220/1221/2. u Mileševi i dalje pominje Aleksije III Anđeo, treba da upozori da je u Srbiji, u tom trenutku pod Savinim rukovodstvom, definitivno preovladala istočna politika – vezivanje za vizantijski dvor i crkvu. Od sv.Simeona Nemanje, pa gotovo kroz čitav srednji vek, srpska država i njena politika stalno su varirale između zapadne i istočne orjentacije.Najvažniji događaj zapadne orjentacije bio je 1217. godine, kada je Stefan Prvovenčani od legata pape Honorija III dobio krunu. Kruna je tražena još početkom veka od pape Inoćentija IIIali nije dobijena. Pre svega, zbog katoličkih prava na Travuniju, Dioklitiju i Hum. 1219. godine je definitivno preovladala istočna orijentacija i, između ostalog, zbog nje se ovde pominje Aleksije III Anđeo. To je opšte, a pojedinačno to je lični odnos našeg Save prema ovom vizantijskom caru. 1198. ili 1199. Sava je nezavisni Hilandar dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela. S njim je bio u ličnom kontaktu i tako je uspeo da izbori nezavisni Hilandar. Sava se 1220/21. godine sećao tog vrlo važnog početka u osvajanju nezavisnosti, a nije hteo da uzme u obzir da njegov brat nije više vizantijski zet, nego rođak Enrika Dandola ( jer se Stefan 1207/08. oženio Anom Dandolo). Na tastu Stefanovom, Aleksiju III, insistira se i zbog toga što je on i deda naslednika prestola, budućeg kralja Radoslava – koji nikada neće napuštati svoje i carsko i vizantijsko poreklo.Drugi natpis savremene istorije ,sačuvan je u nekoliko fragmenata i vrlo uspešno rekonstruisan od strane prof. Đorđa Trifunovića. On glasi: «Radoslav, prvorodni sin i venčani na kraljevstvo svih zemalja Dioklitskih». Sasvim jasno da se ovim natpisom ističe pravo na nasledstvo i to, ovoga puta, za razliku od prethodne smene na srpskom prestolu, po pravu starijeg. Stefan, svakako pod uticajem Save, određuje Radoslava za naslednika i to ovde slikom posebno naglašenom, pošto su na glavama Stefana i Radoslava sevastokratorski venci.Drugo važno pitanje jeste pomen Dioklitskih zemalja. I ovo se može tumačiti kada se uzmu u obzir titule u obe žičke povelje, kao i natpis uz sv.Savu u Mileševi, gde stoji «Raških i Dioklitskih zemalja», da je Radoslav kao savladar dobio na upravljanje dioklitsku zemlju.Treća ličnost savremene istorije – Vladislav – nema natpis, tj. na mestu prvobitnog natpisa posle 1234. ispisan je novi koji nema ovde značaja.Uz sv.Simeona Nemanju stoji natpis (leva polovina): «Sveti prepodobni otac naš Simeon Nemanja». Sveti – ističe prvog srpskog svetitelja, koji je rodonačelnik dinastije. Prepodobni – tačno ono što je sv.Simeon Nemanja i bio – novi Joasaf; prepodobni Joasaf koji je napustio ovozemaljsku vlast da bi se posvetio monaškom podvigu. Konačno, «otac naš» pozajmljeno je iz žitija gde se na početku, u naslovu, kaže da je Simeon «otac naš».Centralna figura i ove povorke i Mileševe uopšte je predstava sv.Save, kome sa leve strane, uz glavu, piše: «Sveti Bogonosac naš Sava, prvi arhiepiskop svih raških i diokletskih zemalja», a na desnoj: «sin svetog Simeona Nemanje». Sin sv.Simeona Nemanje uz Savin natpis je jednako kao kod Stefana. Dva brata, Nemanjini sinovi, treba da budu pandan dvojici braće Stefanovih sinova – Radoslava i Vladislava, i to u pokazivanju bratske sloge i saglasja crkvenog i svetovnog poglavara. U natpisu nije zaboravljeno da se zabeleži teritorija srpske crkve, ona je raška, ali i diokletska. Sava je zaista u diokletskoj zemlji formirao episkopiju. To je sv.Mihajlo na prevlaci u Boki Kotorskoj. I na zapadnim zemljama Sava je insistirao u ovom natpisu. Daleko je najzanimljiviji Savin naziv «Bogonosac» (ranije je čitano Bogonosni otac). Dublje poznavanje onoga što je o liku sv.Save urađeno tokom XIII veka, dosta objašnjava pojavu termina Bogonosac u Mileševi. Mi bismo smeli da kažemo da je kao monah naš Sava bio drugi sv.Sava Osvećeni, kao arhiepiskop – drugi sv.Ignjatije Bogonosac, episkop antiohijski, po slavljenju pribrojan apostolima, učenik sv.Jovana Bogoslova. Njegovo posebno ime Bogonosac zbog toga što ga je, po predanju, kao dete na rukama držao sam Hrist, i zbog toga što mu je pri stradanju ostalo srce celo (a rastrgli su ga lavovi u areni) i na njemu je pisalo Isus Hristos. Domentijan, između ostalog, piše da se posle smrti sv.Simeon Nemanja javio u snu našem Savi, i onda, između ostalog, kaže

6

6

da je Sava pomazan apostolskom blagošću još pre rođenja, što znači da je predodređen, a tu pominje i poređenje sa Ignjatijem Bogonoscem. Domentijan je ovo napisao ili 1243. ili 1253. godine.

U donjoj zoni, u naosu Mileševe, sv.Sava je posebno istakao neke svetiteljske figure. U pevnicama su sv.apostoli, na Z stranama Z para pilastera su sv.Ahilije iz Larise i sv.Nikola; na J strani SZ pilastra postavljen je sv.Jovan Preteča, a na I strani JZ pilastra sv.Stefan Prvomučenik – zaštitnik dinastije i države, visok je 3,6m i zauzima dve zone svetiteljskih figura!Kao pandan sv.Stefanu Prvomučeniku, na I strani SZ pilastra, postavljene su 4 figure: u donjoj zoni naslikani su – sv.Teodor Tiron i sv.Teodor Stratilat; u gornjoj zoni su 2 figure koje se po odevanju unekoliko razlikuju od ostalih svetitelja, vojnika-mučenika. Otkad je 1938. godine Okunjev pretpostavio da su ova dva svetitelja, najčuvenija dva ruska svetitelja sv.Boris i sv.Gljeb sa hrišćanskim imenima sv.Roman i sv.David, u nauci se ova pretpostavka sa manje ili više rezerve prihvatala. Teškoća je bila u tome što su legende – natpisi, uništeni te je pretpostavka Okunjeva bila zasnovana isključivo na odeći ove dvojice, a oni su (što je veoma važno ) u tunikama sa cvetovima istim koje su kod Radoslava i Vladislava. Kroz Mileševu su prošle mnoge konzervatorske ekipe i niko nije uspeo da pročita bar koje slovo uz ovu dvojicu. Posebnom tehnikom fotodijapozitiva I.Đorđević je uspeo da pročita uz levog svetitelja natpis koji u prvoj pločici ili tabuli glasi «Sveti», a u drugoj glasi «Roman», i time otkloni svaku sumnju da su u Mileševi oko 1221/22. naslikana prva dva najvažnija ruska svetitelja. Ovo saznanje pokreće vrlo važno pitanje srpsko-ruskih odnosa krajem XII veka i u prvih 60-70 godina XIII veka. Boris i Gljeb imaju na sebi, kao donju haljinu, belu tuniku sa krugovima u kojim su izvedeni cvetovi sa 4 ili 5 latica. Ova tunika ima narukvice i trake na mišicama. Sve je to urađeno u zlatu. Oba svetitelja drže po krst i po mač. Preko tunike imaju ogrtač sa kopčom: levi –sv.Roman, ima plavi ogrtač; desni – sv.Davida ima purpurni ogrtač. Svako od njih ima za njih karakterističnu, naročito u ranoj ikonografiji njihovih predstava, visoku kapu koja je kod jednog crvena, a kod drugog plava. Na ogrtaču se nalazi našivak (komad tkanine) koji se zove tablion, a po ikonografiji pripada mučenicima, pre svega sv.ratnicima. tablion je poznat iz rimskog odevanja, gde je bio obeležje članova senata. U ovom slučaju samo je ponavljanje te standardne ikonografije mučenika. Odeća svetitelja treba da označi vreme određenih ličnosti. Činjenica da je sv.Sava u Mileševi tražio da se po odevanju dva mlada princa izjednače sa ruskim svetiteljima postavlja ne samo pitanje srpsko-ruskih veza i pitanje eventualne poruke koju je Sava želeo da uputi ovom porudžbinom. Srpski pisci Domentijan i Teodosije opisuju detaljno napuštanje dvora od strane mladog princa Rastka i odlazak na Sv.Goru. Oba pisca kažu da je otišao u ruski manastir, a Teodosije da je njegovu želju za monaštvom raspalio jedan monah koji je bio Rus i tako, po priči, našeg Savu «izjednačio» sa sv.Joasafom. Činjenica da je Sava prvih 6 meseci boravka na Svetoj Gori bio u starom ruskom manastiru – Rusiku i da je tu imao prvi kontakt sa rusima (monasima, bogosluženjem). On je tu, između ostalog, mogao da sazna, npr. da je sv.Antonije Pečerski, kao i on, došao na Svetu Goru, tu se zamonašio, vratio se u Rusiju sa sobom nosivši svetogorska pravila i osnovao čuvenu kijevo-pečersku lavru, sve ono što je Sava po ovo modelu učinio u Srbiji. Tu je svakako Sava znao za posebno šštovanje dva glavna ruska svetitelja Borisa i Gljeba. U Hilandaru se danas kao najstarija knjiga čuva jedna zbirka himnografskih tekstova – «Irmologion» i koja je urađena u rusko-slovenskoj redakciji. Zbog toga se smatra da je ona doneta, između ostalog, iz Rusika, i da je činila prvu biblioteku tek osnovanog Hilandara. Prvi zakonski akt, spis, kod Srba u srednjem veku jeste «Zakonopravilo» ili kako se popularno zove «Kručija» koju je priredio prevodeći vizantijske zakonodavne akte, sv.Sava. U najstarijem sačuvanom prepisu iz 1262. godine (nedavno fototipski izdat) filolozi su primetili ogroman broj rusizama i zaključili da je Sava prevodio sa Grčkog, ali je stalno gledao u već sačinjeni ruski prevod određenog zakonskog spisa koji je on uključio u taj zbornik. Veze sa rusima bile su u Savino vreme sasvim postojane i ova rekonstrukcija, na osnovu malog broja podataka, govori u prilog - Boris i Gljeb u Mileševi.

Pored već navedenih, vrlo konkretnih činjenicama o srpsko–ruskim vezama, navešćemo da je još jedan spis važan za postojanje jedne crkve – u stvari preveo Sava sa ruskog. To je «Sinodik pravoslavlja» koji se čita u određene dane u toku godine, a u stvari je zaklinjanje na veru i u

7

7

veru. Postavlja se pitanje šta je to Sava hteo da kaže postavljajući ova dva lika u Mileševu? Otvorimo li žitije sv.Borisa i Gljeba, pogledamo li šta je poruka žitija pod 24. julom, odnosno 2. majem, odmah ćemo znati šta se htelo: siroti Boris i Gljeb bili su ubijeni od strane njihovog starijeg brata i priča o njihovom mučeništvu u svojoj suštini upozorava na večitu temu, opšte mesto – bratsku ljubav u vladarskoj porodici. Pošto je ta tema posebno važna za trajanje svake države ;opšte je poznato da je Nemanja predao vlast ne najstarijem, nego srednjem sinu Stefanu, i da je taj čin odmah posle Nemanjine smrti nametnuo sukob Stefanu i Vukanu. Poručujući sv.Borisa i Gljeba, Sava je dobro razumeo poruku žitija – stariji se mora slušati. I sava želi da izbegne ono što se dogodilo između Vukana i Stefana, naročito zato da se neka druga država ne bi umešala (kao kod Vukana). Sava izjednačavajući sv.mučenike Borisa i Gljeba sa dva princa Radoslavom i Vladislavom, želi da odagna misli od mogućeg sukoba, da bi vlast i saglasje crkve i države mogla nesmetano da traje. To je on i zapisao, u svom žitiju sv.Simeona Nemanje, gde Nemanja na rastanku od vlasti posebno upozorava na bratsku ljubav. Ali, šta vredi što je Sava želeo da izbegne sukob, kada je u jesen 1233. Vladislav jednostavno zbacio starijeg brata Radoslava i oterao ga iz zemlje, i šta vredi što se potom to i njemu dogodilo, 1241. kada je njega zbacio treći sin Uroš I. Neobični su ovi likovi i neobična je pojava, jedinstvena u našoj sredini; neobično je kako je «došlo do njih» i neobično je do koje mere jedan opšti model, prenet na hagiografiju, je isprepletan sa životom i zanimljiva je pouka koju je jedan čovek uputio vladarskoj porodici.

Mileševa je bila sagrađena od kamena i omalterisana. Na J pevnici je postojao otvor – može se vezati poreklom za vestibile Bogorodičine crkve u Studenici; kada je skinut sloj maltera ispostavilo se da je uz pripratu bilo dva otvora – postoji mišljenje da je to bila otvorena priprata ili da je to bila obična priprata. Otvori su pre oslikavanja bili zazidani i omalterisani zbog fresaka. Građevina je u prvobitnom obliku imala naos i jednu prilično kratku pripratu. U Mileševi je pronađen jedan lav koji se nalazio na portalu (opet analogija sa Bogorodičinom crkvom). U XIX veku su obe kupole temeljno prezidane. U J traveju na J zidu iznad groba Vladislava prikazana je ktitorska kompozicija gde Bogorodica privodi Hristu mladog Vladislava sa maketom hrama u ruci. Vladislav drži u ruci još jedan svitak sa tekstom. Aalogija za ovu ktitorsku kompoziciju – iz vizantijskog rukopisa Iviron br.5, u kome je jedan vlastelin tako prikazan.

Novija istraživanja su pokazala da je Vladimir odeven u belu tuniku sa crvenim plaštom na kome su medaljoni sa dvoglavim orlovima. Dvoglavi orao nije grb Nemanjića. Prikazuje se kao deo vlastelinskog vizantijskog kostima (našiveni su na tim kostimima). Dinastija Nemanjića – samo vlastelina, rođaci vizantijskog cara. Na Vladislavljevoj glavi je kruna, naknadno doslikana. Ona je kupolasta.

Druga grupa istorijskih slika je u SI delu priprate. To je najstarija predstava horizotalne genealogije Nemanjića. Posla 1580. došlo je do rušenja zida između naosa i priprate. Tako su stradale mnoge figure i Uspenje Bogorodice. Crkva je bila suviše uska i teška je za snalaženje – zato je porušen zid. Rušenje zida je dovelo do toga da se mileševski program razume pogrešno – da se razume kao jedan, iako se radilo o dva ciklusa. Tu su najstarije sačuvane predstave sv.Save i sv.Simeona Nemanje.

Slika sv.Save predstavlja gotovo umetničko delo, sa svim oštećenjima (zbog zlata koje je nanošeno na boju, a posle otpadalo). Na svim drugim predstavama sv.Sava izgleda drugačije od ove prve predstave, upravo zato što ova oštećenja kriju njen prvobitni izgled. Vremenom dolazi do promena u pigmentima, tako da se donose zaključci koji ne odgovaraju prvobitnom stanju.

Horizontalno geneološko stablo Nemanjića – svestan niz:Stefan Prvovenčani se razlikuje po odeći – ima purpurnu tuniku i sevastokratorski venac na glavi (kao zet, bivši, vizantijskog cara).Radoslav je u nešto svetlijoj odeći, ima tuniku sa zlatnim cvetovima i medaljonima sa dvoglavim orlovima. Ima venac – kao prestolonaslednik. Radoslav je sin Stefana i Evdokije, a Vladislav sin Stefana i Ane Dandolo.

8

8

Vladislav je poslednji u nizu Nemanjića, bez venca na glavi.Sv.Sava Osvećeni – poslednji u redu. Predvodi sv.monahe u priprati, a sa druge strane vodi sv.porodicu Nemanjića.Na JI strani priprate – car Konstantin, carica Jelena i vladar u vizntijskom kostimu (južni zid), koji stoji na purpurnom jastuku na čijim se krajevima nalaze medaljoni sa dvoglavim orlovima. Tako je predstavljena hijerarhija – vizantijski car goni dvoglave orlove sa srpskih plaštova. Ovaj car je mladolik, najverovatnije je Jovan Vatac, ali nije predstavljeno – moguće je da je to Alexije III. U donjoj zoni, uz oltarsku pregradu – Hrist. Sve je tamo gde po obrscu treba da stoji.

Osnovni pokretač zabuna oko programa su dve kompozicije sa Z zida priprate: Izdajstvo Judino i Molitva na Maslinovoj gori.Sv.Nikola je pandan sv.Ahiliju na Z strani SZ pilastra.Sv.Stefan Prvomučenik na I strani JZ pilastra, uz ostale apostole. Vrlo je velik, zauzima dve zone.Sv.Jovan Preteča, na istom mestu kao i u Studenici.Sv.Varlam i sv.Joasaf - na Z i J zidu priprate.Mironosica na Hristovom grobu iznad ktitorske kompozicije.Slikari nisu bili prilagođeni kompoziciji raškog hrama i zato je došlo do zabune u rasporedu predstava.Grobni karakter pokazuju predstave sv.lekara uz Vladislavljev grob . Predstava sv.Ahilija – njegov kult se širi, biće mu posvećena crkva u Arilju. Predstave sv.Andronika i sv.Kira.

U Mileševi se imitira mozaička tehnika i način ispisivanja legendi.

Sv.Boris i Gljeb – na I strani SZ pilastar, sasvim odgovaraju Radoslavu i Vladislavu. Bili su braća od jedne majke, a njihov brat svjetoplok bio je od druge majke. Otac im je podario zemlju, ali svjatoplok je želeo za sebe sve, pa ih je likvidirao. Pošto je Radoslav Evdokijin sin – njemu pripada presto, ali Sava ovom predstavom upozorava na bratsku ljubav bez obzira od koje su majke. Do smene na srpskom prestolu zaista je došlo, ali nije bilo likvidacije.

9

9