Човек и природа у Књизи о џунгли

Садржај

Свет џунгле и његови закони ............................................................................. 3

Парабола о праисторијском ловцу ..................................................................... 5

Анимистички доживљај природе .................................................................... 7

Однос цивилизованог човека према природној средини .............................. 9

Превођење дивљине у културу ......................................................................... 9

Опхођење према животињама ........................................................................ 11

Дидактично у Киплинговом делу ........................................................................ 13

Литература .............................................................................................................. 16

2

Свет џунгле и његови закони

Мистична дивљина одувек је привлачила ум човека који је са њом осећао

извесну повезаност, иако му је деловала застрашујуће и недокучиво. Из те жеље за

освајањем и разумевањем егзотичних предела настајале су приче животињама и

доживљајима о шумама, често са авантуристичким елементима, а као извори су им

служила непосредна искуства људи који су имали прилике да осете тек мали део

чари које са собом носи нетакнута природа. Радјарду Киплингу су за веродостојне

описе природе унутрашњости Индије у двема збиркама приповедака обједињеним

називом Књига о џунгли послужила сећања из детињства, будући да је неколико

година боравио у близини индијске џунгле. Његову фасцинацију светом џунгле

подстакла је очева књига Животиње и људи, препуна илустрација, коју је Џон

Локвуд Киплинг објавио 1891. године. Она му је и била један од главних извора за

тематику којом се бавио у својим приповеткама.

У Киплинговом делу свет џунгле и људска средина су у непосредном

додиру, али се њихови светови не мешају до тренутка када се једно човечије

младунче игром случаја нађе међу становницима шуме. Његови јунаци су потпуно

налик на људе: имају своје вође, размишљају, расправљају, сукобе се, изговарају

мудросне изреке и закључке до којих су дошли на основу сопственог искуства,

помажу једни другима и делају као људи. Питање младунчета које су спасили од

тигра Шир Kана, као и сва остала битна питања која се тичу опстанка заједнице,

решавају на месту које носи назив као и институција у цивилизованом људском

друштву- Скупштинска Стена. Дечак бива усвојен од стране мајке Вучице и оца

Вука, предводника вучјег чопора који ће га, касније, целог живота штитити као

равноправног припадника чопора. Могли, како му је мајка Вучица наденула име,

брзо се уклапа у животињску средину захваљујући својим инстинктима и нагонима

који су му као човечјој животињи урођени и себе сматра вуком, иако се физички

разликује и од сваке друге животиње. Међутим, он мора да учи правила понашања

у оваквој средини, стога добија учитеље који су уједно и чувари реда у џунгли:

медведа Балуа, питона Кау, пантера Багиру и вука Акелу. Његове помоћнике писац

врло живописно карактерише и на почетку дата доминантна особина сваког од

3

њих, провлачи се кроз читаво дело: Балу је сањиви мрки медвед, Багира- пантер

као мастило црн, мудар Каа итд. Све оне, а са њима и дечак, живе у јединству,

некој врсти племенске заједнице, где се чланови међусобно сматрају браћом. Још

увек несвестан да је другачији од њих, Могли свој идентитет поистовећује са

идентитетом својих саплеменика. Он себе сматра вуком јер је са вуцима порастао,

без обзира што му Багира указује на другачије порекло- да је човеково младунче.

Моглијеви аргументи се тичу средине коју он осећа као себи блиску: Родио сам се

у џунгли. Слушао сам законе џунгле, и нема ниједног нашег вука коме ја нисам из

шапа извукао барем један трн. Па они су моја браћа!1

Закон џунгле, који не прописује ништа без разлога, забрањује сваки напад на

људе, јер ће навући гнев осталих припадника људске заједнице који траже крвну

освету. Људи ће наоружани, на слоновима, пре или касније, заћи дубоко у шуму, а

онда нико од њених становника неђе бити безбедан. Због тога мајка Вучица,

плашећи се за своје потомство, прекорева Шир Кана што је из хира убио људско

биће. Осим тога, животиње као разлог за уздржавање наводе и то што је човек по

природи слабији од њих и кукавички је напасти и одраслог човека, а камоли голо

младунче, какво је био Могли када је доспео у вучју јазбину. Једини народ који

живи у анархији неприхватајући било какав наметнути закон јесу мајмуни

Бандарлози, за које се на више места у делу каже да живе изван сваког закона

(најсличнији су људима) и немају ништа до глупих речи и малих лоповских руку2.

Дечак напушта џунглу тек онда када осети нетрпељивост саплеменика

вукова којима смета његова надмоћ над њима. Једном протеран, он почиње да

преиспитује свој идентитет и дотадашње убеђење да је џунгла његов дом.

Иако је већина приповедака везана за Моглијеве авантуре у џунгли и ван ње,

постоји неколико прича чији су главни јунаци животиње и у први план стављају

однос животиње према човеку. Мунгос Рики-Тики, из истоимене приповетке,

показује племенитост и хуманост према дечаку чији постаје љубимац. Он преузима

на себе улогу чувара породице која му је пружила уточиште и спасава им животе

од отровних кобри које покушавају да им науде. Имамо слику обрнутог Моглија јер

1 Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр.182 Исто, стр. 41

4

се у причи сада животиња бори за место у људској породици и заслужује га

храбрим подвигом.

Џунгла je великодушна према ономе ко је поштује и живи према њеним

начелима. Дечак Тумај који се, и поред силних одвраћања од стране старијих

ловаца, нада да ће када порасте постати највећи и најславнији међу њима, награђен

је због своје љубави према слоновима и пажње коју им је посвећивао и удостојен је

виђења њиховог легендарног ритуалног плеса, што му је донело титулу господара

слонова.

Писац читаоцима дочарава атмосферу џунгле сугестивним сликама које

делују на чула. Његова тајна јаког доживљаја које буди у њима је у детаљним

описима дешавања у природи: ваздуха пуног ноћних шумова, куцкања једне

бамбусове трске о другу, клизања траве о глатку Моглијеву кожу и сл.

Слике џунгле у различитим годишњим добима носе са собом више од описа

природе. У време суша, читав свет живи у миру, завршава се игра тигра и јелена са

животом и смрћу јер сви деле последње залихе воде. Од животиња сазнајемо и

њихово тумачење мита о постанку света, причи о првом слону Та који је извукао

џунглу из дубоких вода. То првобитно идилично царство животиња распало се на

разне народе када је почела свађа око хране, иако је било довољно за све. Лењост је

крива за свако њихово лоше дело. Први тигар, који је из беса убио јелена, унео је у

џунглу Смрт и Срамоту, а кажњен је тако да се до краја живота мора скривати од

бездлаког (човека), који ће га прогонити. Тако почиње борба за опстанак у

дивљини, сурова игра у којој угрожени по сваку цену мора да се бори и за сам

живот.

Парабола о праисторијском ловцу

Прича о Моглијевом одрастању у џунгли и повратку у село представља

алегоризовану повест о првобитном човеку, праисторијском ловцу у борби за

опстанак у дивљини по чијим законима је у почетку морао да дела, док није

ослободио снагу свог ума и спознао своје физичке могућности, покорио је и

започео живот изван ње. По среди је биолошка теорија преживљавања која је у

5

основи Киплинговог дела. Могли је архетип човека који се на свом путу развоја

суочавао са сазнањем, страховима, митом и празноверјем у облику магије. Он

познаје џунглу и у сваком тренутку се спретно сналази у ситуацијама и замкама

које му она смешта. Симбол доминације су његове очи, којима контролише

животиње и у које не сме да погледа ниједан становник џунгле, чак ни Багира. И

Могли се упознаје са ватром, која је људима неопходна и учи како да је задржи као

извор топлоте. Тај црвени цвет је граница између два света, једино што плаши и

најстрашније животиње, те он схвата да је може користити као одбрамбено

средство како би смирио непослушног тигра и вукове. Статус способног ловца који

успева да прехрани цело племе био је важан у праисторијској друштвеној

организацији. Осим са тигром који му је смртни непријатељ, Могли је и у сукобу са

љубоморним сеоским ловцем јер након убиства Шир Кана, он преузима улогу

заштитника села. Дечаку је, такође, стран било какав облик размене материјалних

добара, а самим тим и новац. У митовима о Златном добу, када је човек живео у

јединству са природом, није постојала трговина; у каснијим интерпретацијама мита

управо она ће унети раздор међу људе и претворити од њих грамзива бића и робове

материјалног света. Новац за Моглија нема никакву вредност, то је само она ствар

што прелази из руке у руку и никада не постаје топлија.3 Када га чувар

краљевског блага, бела кобра, искушава показујући му огромно благо скривено у

срцу џунгле, Могли баца златнике и одговара јој да не види ништа што би било

вредно однети са собом. Он је чист од похлепе и свести о значају материјалних

ствари, нити разуме шта значе појмови трговина, пљачка, ратни плен и данак од

којих потиче сав тај новац.

Моглијево сазревање почиње оног тренутка када се нађе у средини из које

заиста потиче- људској заједници. Као што је морао да буде прмљен у вучји чопор,

тако се и сада бори да постане поново њен припадник. Његов заштитник је опет

мајка, али овога пута жена која верује да је управо он њен син, давно нестао у

чељустима тигра, далеко у џунгли. Дечак се први пут суочава са комплексним

међуљудским односима и поривима који подстичу човека на лоша дела. Након што

су повредили њега, људи повређују и његову мајку јер га је ставила под своју

3 Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 184

6

заштиту. Када осети мирис мајчине крви, коју никада до тад није видео, он почиње

да осећа гађење према целом људском роду. Али, иако им по природи припада,

Могли је по својим моралним принципима високо изнад њих, ма колико их мрзео,

њихов говор, њихову свирепост и њихов кукавичлук, ни за шта што би џунгла могла

да му да он не би могао да убије човека и да опет осети у носу онај мирис човечије

крви.4 Томе га је научио закон џунгле. У тренутку када се свети људима и заједно

са животињама осваја село, Могли је на врхунцу своје моћи, што видимо у

Багирином вапају пред њим док му се потпуно покорава: ...Зар си ти оно голо

створење које сам бранио у чопору кад смо сви још били млади? Господару џунгле,

брани ме кад оде моја снага, брани Балуа, све нас! Ми смо младунчад према теби!5

Моглијева свест се коначно цепа на два гласа међусобно сукобљена и сваки од њих

га вуче ка другој средини; он не може да пронађе себе нити има прави осећај

припадности једној од њих:...ја летим између џунгле и села. Зашто?/Ја играм на

Шир Кановој кожи, али у срцу ми је врло/ тешко. Уста су ми исечена и рањена

сеоским/ каменицама, али срце ми је врло лако, јер сам се/ вратио у џунглу.

Зашто?/ Те две ствари боре се у мени, као што се у пролеће/ боре змије. Из мојих

очију излази вода; а ја се ипак/ смејем док она пада. Зашто?/ Ја сам два Моглија...6

Анимистички доживљај природе

Из човековог осећања дубоког духовног прожимања са природом, настају

први облици обожавања природних појава и бића другачијих од њега самог.

Елементи анимизма, тотемизма и шаманизма уткани су у Киплингово дело,

укорењени у ум човека који себе сматра неодвојивим делом дивљине.

Анимистичко веровање у дух и унутрашње менталне процесе свих ствари у

природи, па чак и неживих, налазимо у причама о народима који немају непосредан

међусобни физички контакт, те можемо закључити да је овакав начин

доживљавања природе иманентан човековом бићу и налази се не само у основи

најранијих видова религије него и у њеним данашњим сложенијим облицима,

4 Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 1905 Исто, стр. 1926 Исто, стр. 68

7

попут будизма. Описујући доживљаје дечака Кадлуа, припадника инуитског

народа, наратор нам приближава ескимско веровање о торнацима, духовима са

женским обличјем, препознатљивим по томе што су једнооки, који настањују сваки

камен и стену. ...Када би торнак хтела да помогне неком човеку, наставља даље

приповедач, котрљала би се за њим у својој каменој кући и питала га хоће ли да је

прими као свог духа чувара.7 У загради, потом, следи његово објашњење овог

феномена, као мисао модерног човека који сваку појаву у природи прихвата са

резервом и рационализује је: За време летњег топљења стене и камење које је

било подупрто ледом котрља се и клизи преко целе површине земље, тако да се

лако може разумети откуда то веровање у живо камење.8 Наглашава да је дечак

поверовао у причу о торнаку јер је она била неизоставан део свакодневне

племенске атмосфере, нешто у шта су веровали сви и чије се постојање ни у једном

тренутку није преиспитивало. Духови су се, такође, могли појавити пред људе у

облику медведа или фоке и те животиње су због тога сматране светим. Тако је

човек своје особине преносио и на животиње, нашавши у њима пријатељска бића

са којима је делио природно станиште и проводио време. Тотемистички облик

размишљања налази у светој животињи дух предака и она постаје тотем-

заштитник целог племена, клана или групе људи међу којима влада тип родбинске

везе или осећање фамилијарне повезаности. Киплинг није случајно одабрао

породицу вукова да усвоји Моглија. Вук је сматран тотемским претком многих

азијских народа и на овај начин, симболично, долази до њиховог зближавања и

идентификације са њим у физичком и спиритуалном погледу, што видимо у

Моглијевом случају. Када у причи Гробари чамџија наговара сељане да убију

крокодила јер се исувише приближио селу и напада становнике, сеоски свештеник

им забрањује речима да је чине светогрђе јер је то биће, у ствари, деота

(божанство) која тера поплаву пред собом. Дакле, поштовање животињског

божанства носи са собом и одређене прохибиције и табуе. Могли одбија да једе

месо бика којег сматра својим заштитником јер га је Багира откупио од Шир Кана

(и тиме му спасао живот) по цени једног говечета. Крдо бикова му помаже и да

убије тигра и он на леђима бика Раме тријумфално шета кроз село као његов херој. 7 Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 2468 Исто, стр. 246.

8

Тотемистичко веровање распрострањено је у народима који практикују шаманизам,

а шаман, као врач који преводи душу у царство мртвих, мора за свој ритуал имати

животињске помоћнике у чијем се телу налази дух-заштитник. Сви Моглијеви

пријатељи и помоћници су тотемске животиње: медвед, вук, змија, слон и пантер

(мачка), они су његови заштитници, али и учитељи. Са друге стране, у

примитивним друштвима зоолатрија је често практиковала жртвовање свете

животиње како би се њена својства пренела на човека. Наиме, чин убијања Шир

Кана има дубље значење од спасавања људи и ситнијих животиња од напасника.

Тигар је у индијским религијама сматран шумским божанством из страха и

дивљења према његовој грациозности и снази. Сам приповедач, односно остале

животиње у делу, називају Шир Кана краљем џунгле, а о овој функцији тигра се

говори и у животињској верзији мита о постанку света. Када Могли убије страшног

тигра он задржава његово крзно као знак своје моћи: Позајми ми свој капут, Шир

Кане. Позајми ми свој/ сјајни, пругасти капут, да идем на Скупштинску стену./

Тако ми бика за кога сам откупљен, дао сам обећање/ - мало обећање. Само ми

твога капута нема па да одржим реч./ Са ножем- ножем који употребљавају

људи-/ са ножем ловца, сагнућу се по дар.9 Овај дар има и симболично значење:

облачењем животиње или доласком у физички контакт са њеном кожом особине

божанства које је у њој боравило преносе се на дечака и он постаје легитимни

следећи вођа племена, али и свег животињског света џунгле.

Однос цивилизованог човека према природној средини

Превођење дивљине у културу

Када мајмуни одведу Моглија у изгубљени град, скривен дубоко у џунгли,

дечак се први пут сусреће са цивилизацијском тековином, односно успешним

покушајем да се део џунгле припитоми и уреди за живот људи. Иако пред собом

види гомилу рушевина, њему се грађевине чине величанственим. Пред њим су се

простирале палате, поплочане улице, тргови, капије, али све напуштено,

9 Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 67

9

заборављено и обрасло травом и пузавицама, те се призор потпуно уклапао у

амбијент џунгле. Мајмуни, који нису знали чему је све то служило, стварали су

комичне сцене, опонашајући људе који су ту некада давно живели. Каа у граду који

чува благо не види никакве грађевине- само џунглу; све где се човек није задржао

поново је освојила џунгла.

У причи Гробари Киплинг је допустио јунацима- крокодилу, шакалу и

ждралу- да искажу своје ставове о доласку белих људи у џунглу. Мир ових

животиња које су живеле поред реке прекинуо је човек када је у њихов дом унео

нешто што по својој природи ту не припада- камени железнички мост. Крокодил,

некадашњи демон из плићака, људождер, али и сеоско божанство, како су га

називали сељани, налази све мање хране откако је мост саграђен, јер му људи више

нису надохват руке. Животиње су се толико навикле на пругу која прелази преко

моста, да више и не обраћају пажњу на звуке које испушта локомотива. Стари

крокодил је сведок цветања цивилизације на том месту: Видео сам кад се све

градило, дете. Гледао сам како се стубови моста уздижу, камен по камен, и када

би људи пали... ја сам био спреман. Након што је завршен први стуб моста, нису

се више трудили да траже тело у реци да би га спалили. И ту сам опет ја био од

велике користи. Није било ничег необичног у изградњи овог моста.10 Међутим, оно

што јесте било необично пролазило је мостом, а крокодил га је сматрао неком

новом врстом бивола. Шакал и ждрал су знали да је локомотива нешто потпуно

ново јер су је посматрали откад је први пут стигла у Индију. С обзиром на то да ју

је крокодил могао видети само из своје перспективе, одоздо, њему је лимена купола

личила на грбу бивола. Животиње констатују да их творевине белог човека

угрожавају отимајући им станиште и приморавајући их да га напусте.

Обрнуту слику нам предочава приповетка Џунгла осваја где видимо како

становници села беже пред бујањем вегетације џунгле и освајањем њихових

крајева од стране разних животиња. Могли предлаже да се из освете Багира и он

уселе у свештеникову кућу, а да јелени окупирају чесму, то јест, ново појило, иза

храма. Слон Хати се слаже да једном заувек џунгла освоји село.

Опхођење према животињама

10 Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 208

10

Упоредо са сликом Моглија који, као дете, али и као алегоризована слика

прачовека, има присан однос са животињама, саосећа са њима и помаже им у

невољи, у Књизи о џунгли приказана је и мрачна страна савременог, дистанцираног,

цивилизованог човека, који своју доминацију над осталим живим бићима исказује

суровошћу и окупирањем њиховог станишта. Киплинг наводи бројне примере како

човек искоришћава дивље животиње зарад личних потреба или користи,

подвргавајући их, притом, нехуманим условима. Говорећи о коришћењу

припитомљених слонова за хватање њихових дивљих сродника који се потом

користе за пренос терета и оружја у ратним походима приповедач иронично

описује распрострањеност овакве праксе: Индијска влада води велику бригу о

слоновима. Постоји читаво једно надлештво које ништа друго не ради већ само

гони слонове, хвата их, припитомљава и шаље их тамо-амо, где год затребају.11

Животиње су се неретко ловиле да би послужиле као атракција или се продајом

њиховог раскошног крзна могло стећи богатство. О животу у заточеништву и жељи

за повратком у дивљину, односно, слободу, прича Багира, како би Моглију

објаснио своју неповерљивост према људима: Хранили су ме иза решетака из

гвоздене зделе, све док једне ноћи нисам осетио да сам ја Багира, пантер, а не

играчка за људе, и једним ударцем шапе разбио глупави катанац и побегао; и зато

што сам упознао обичаје људи, постао сам у џунгли страшнији неголи сам Шир

Кан.12 Тек припитомљене и полу-дивље животиње се често не сналазе у

новонасталим ситуацијама и страној средини. То најбоље описује Киплинг у сцени

са камилама и коњима који су доведени у војни логор да служе војницима у борби:

У посету вице-краљу дошао је авганистански емир- дивљи краљ једне веома дивље

земље- и повео са собом као телесну стражу осам хиљада људи и коња који

никада пре тога нису видели војнички логор нити локомотиву- дивљи људи и дивљи

коњи из залеђа централне Азије. Сваке ноћи би ови коњи кидали конопце којима су

били везани и у правом стампеду јурили тамо-амо кроз логор, кроз блато и по

мраку, или би се камиле ослободиле и јурцале унаоколо и саплитале се о конопце

11 Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 105-10612 Исто, стр.18

11

шатора...13 Понављајући реч дивље аутор нам дочарава њихово природно осећање

спутаности вештачким творевинама и тежњу да поврате изгубљену слободу. Из

разговора муле и коња, некада слободног мустанга аустралијских пољана,

сазнајемо да морају да се боре у биткама јер им човек тако наређује. Оне се мире са

чињеницом да су ништа друго до деца јарма и штапа, /терета и узде, колана и

товара.

Лозинка ловца гласи: Допустите ми да овде ловим, јер сам гладан. Као

одговор, џунгла му узвраћа условним допуштењем: Лови хране ради, али не из

обести.14 Када се животиња огреши о овај закон џунгле, као што је то учинио Шир

Кан, испашта цела џунгла. Шта се дешава када човек злоупотреби своје право на

плен? Могли закључује да је село оног људског чопора које га је прогнало неразумно

и свирепо; убијају слабије од себе, не хране ради него из обести. Када су сити и

рођену би децу бацили у црвени пламен. 15Бела фока, иако по тематици невезана за

свет индијске џунгле, за јунаке има праве животињске хероје истрајне у борби за

опстанак. Инспирисан немилосрдним истребљивањем ове животињске врсте на

обалама острва у Беринговом мореузу, Киплинг је створио причу о храбром

Котику, посебном не само што је различит физички (има бело крзно) него и по

томе што је једини свестан опасности и жели да пронађе идеално острво за

насељавање, где ће бити далеко од људи који желе да им науде. Саосећање код

читаоца буде сликовите сцене лова на фоке са описима безизлазних ситуација у

којима животиње ишчекују сигурну смрт. Поређењем сакупљања хиљада фока са

одвођењем јагањаца на кланицу да касније буду претворене у бунде од силскина,

писац оштро осуђује прекомерно убијање животиња зарад ствари које нису

неопходне за преживљавање: ...крзно продају трговцима, белцима своју душу.16

Котик након многобројних препрека и авантура успева да пронађе своје мало

утопијско острво, али је пут до њега мукотрпан и тежак, пун крваве борбе са

рођацима којима није стало и покушаја да се докаже као заштитник свог народа.

13Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 12314 Исто, стр. 2815 Исто, стр. 19016 Исто, стр. 236

12

Дидактично у Киплинговом делу

Могли кроз своје авантуре ( а са њим и читалац) учи да је боље слушати

учитеље које му је доделила природа и чије је добронамерне савете олако схватио.

Након што је увидео грешку коју је направио када је напустио чопор и кренуо за

мајмунима и на крају остао сам, Могли признаје да му се лоше ствари дешавају кад

год дела по сопственом нахођењу, без искуства: Ако овде умрем од глади и бедно

пропаднем, само је моја кривица. Али морам да покушам да се вратим у џунглу.

Балу ће ме сигурно истући, али то је боље него да лутам са овим глупим

Бандарлозима.17

Први слој Киплингових прича је онај који деца одмах прихватају као део

свакодневног живота, а то је Моглијева повезаност са животињама, љубимцима, са

којима се зближава кроз игру ( на пример игра са Каом који је пажљив према

Моглију док се обавија око њега јер му је тело доста снажније од крхких костију

дечачића). Додир са животињама детету помаже да се још од малена социјализује и

развија осећања одговорности и бриге за друго биће. Деца се поистовећују са

дивљим дечаком Моглијем који је племенит и са пуно љубави поступа према

животињама које га окружују. Стога ни многи пишчеви поступци, попут давања

способности говора животињама, нису страни младим читаоцима. У ствари,

анимистичко поимање природе има корене у детињству. Деца су склона

антропоморфизовању животиња и субјективизацији јер често преносе своје жеље у

реалност покушавајући тако да је промене. У свим причама животиње разговарају

једне с другима, али само Могли, од свих људи који се као ликови појављују, има

дар познавања разних животињских језика. У причи Слуге Њеног Величанства

наратор је посредник између деце која се често обраћају животињама и оног

прачовека који је, као и дете, био склон антропоморфизирању- он каже да је из

детињства задржао ту способност разумевања животиња, али напомиње да су у

питању само домаће, односно оне припитомљене за потребе људи. Он пази да

његов пас не сазна да га разуме јер се боји да би се превише ослободио. Када се

Могли нађе у новој средини, сеоској, он поново мора да учи језик, како би био у

17Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 42

13

стању да размењује мисли са људима. У другим причама животиње и људи

комуницирају успомоћ гестова и интонације звукова које испуштају, јер ни једни

ни други не разумеју туђе језике.

Такође, сцене суровости, физичког бола и крволочних борби деца не

доживљавају као трауматично искуство јер су она већ навикла на таква разрешења

у бајкама ( Вук и седам јарића, Црвенкапа). Могли са својим животињским

помоћницима подсећа на шумска божанства из раних митова, или на ликове из

бајки насталих њиховом десакрализацијом.

Занимљиво је како се Киплингове животиње у појединим ситуацијама

понашају као деца и имају наивна дечија размишљања склопљена од низа

повезаних асоцијација, без удела рационалног. На наговор Рики-Тикија да се реше

Нагаинине деце, птица Дарзи одбија да учествује у том подлом подухвату само

због тога што је закључио да се кобрина деца рађају из јаја, као и његова, па није

хумано убити их. Његова жена, међутим, зна да су у јајима мале кобре, а оне су

подједнако опасне, па одлучује да помогне мунгосу.

Други слој прича, морално-дидактички, огледа се у самој форми збирки. Оне

су замишљене као приче о животињама, са елементима басне јер животиње

поседују менталне процесе као и људи и свака од њих је препознатљива по својој

доманантној црти- мудрости, лукавости, итд, и оличење су живог духа природе са

којим је човек у нераскидивој вези. Зато помажу дечаку- и то је најдубљи слој

Киплингове Књиге о џунгли- на његовом путу сазревања у одраслу јединку, али и

симболично- сазревања у цивилизованог човека на највишем ступњу развоја који се

спознајом и рационализовањем удаљава од средине из које је потекао. Са

Моглијевим сазревањем заоштрава се контраст између цивилизованог друштва и

дивљине јер он схвата да мора да се одлучи за једну од њих, ону која му је ближа

по природи. Могли се приближио Русоовом идеалу природног човека из здраве

средине, одгојеног од стране саме природе. Он је налик канибалима које је Монтењ

описао у свом есеју. Иако човек природе којег покушавају да преведу у културу, он

се у одређеним ситуацијама појављује као достојанственији и цивилизованији

човек од оних који себе сматрају таквима, са више врлина, срчаности и морала.

Џунгла и свет људи нису две средине јасно разграничене, нису дивљина и култура,

14

већ две различите културе; оне су метафоре једна за другу, њихови становници су

заменили особине. .Али човекова природа је амбивалентна- на то нам указује и

дечаково име Могли, јер оно у преводу значи Жаба, а она је такође биће двеју

средина- водене и копнене, прави симбол дечакове располућености између праве и

наметнуте средине коју такође доживљава као блиску. Идеализујући природу као

људску прапостојбину и мајчинско небо, Књига о џунгли показује да човек може да

овлада природом и постане њен господар, али ће део ње увек бити у њему самом да

га подсећа на доба када је живео у складу са њеним законима и није знао за тежак

рад, муку и страх, који су настали када се свесно удаљио од њих.

Литература:

1. Енглеска књижевност 3, Свјетлост-Нолит, Сарајево-Београд, 1984.

15

2. Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, целовито издање, Завод за уџбенике, Београд,

2009.

3. Киплинг, Радјард; Књига о џунгли, Креативни центар, Београд, 2003.

4. Kipling, Rudyard; The Jungle Books, Introduction by Dr Daniel Karlin, Penguin

Classics Edition, London, 1987.

5. Милинковић, Миомир; Страни писци за gецу и млаgе, Легенда, Чачак, 2006.

6. Штерн, Вилијам; Психологија раног gетињства, Геца Кон, Београд, 1938.

16