Tevis Volter

COVEK KOJI JE PAO NA ZEMLJUPrevod: ilas Vukica

Tevis Walter MAN WHO FELL TO EARTH, 1963.

^ltKENTAUR 1979.

Prvi deo: 1985 - IKAR SE SPUTA

1.

Posle dve milje hoda doao je do varoice. Na rubu varoice nalazila se tabla na kojoj je pisalo HANIVIL: 1400 stanovnika. To je dobro, dobra veliina. Jo je bilo rano jutro - odabrao je jutro za dve milje hoda jer je tad sveije - i jer nema jo nikog na ulicama. Pri slabom svetlu proao je nekoliko blokova, zbunjen tuinom - napet i donekle uplaen. Pokuao je da ne misli na ono to e uiniti. O tome je ve dovoljno razmiljao.

U maloj poslovnoj etvrti naao je ono to mu je bilo potrebno, radnjicu nazvanu Kutija za nakit. Na oblinjem uglu nalazila se zelena drvena klupa pa je otiao do nje i seo; telo mu je bridelo od napora zbog dugog hoda.

Nekoliko minuta kasnije ugledao je ljudsko bie.Bila je to ena, ena umornog izgleda u bezoblinoj plavoj haljini;

epesala je uz ulicu prema njemu. Zabezeknut, brzo je odvratio pogled. Nije izgledala kako treba. Oekivao je da oni budu otprilike njegove visine, ali je ova bila za glavu nia od njega. Lice joj je bilo rumenije no to je oekivao, i tamnije. udnovat je bio izgled, oseaj - iako je znao da videti ih nee biti isto to i gledati ih na televiziji.

Konano je na ulici bilo vie ljudi i otprilike su svi bili nalik onom prvom. uo je kako ovek kae prolazei: "...kao to rekoh, takva kola se vie ne prave", i mada je izgovor bio neobian, manje odsean no to je oekivao, oveka je lako razumeo.

Nekoliko Ijudi piljilo je u njega, neki od njih sumnjiavo; ali to ga nije zabrinjavalo. Nije oekivao zlostavljanje, a nakon posmatranja drugih bio je uveren da e njegovo odelo izdrati paljivo zagledanje.

Kad se juvelirska radnja otvorila ekao je deset minuta i potom uao. Jedan ovek je stajao za tezgom, mali zdepast ovek u beloj koulji i s kravatom; brisao je prainu s polica. ovek prestade da brie prainu, jedan trenutak ga je malo neobino gledao, pa ree: "Izvolite, gospodine?"

Oseti se previsok, nezgrapan. I najednom vrlo uplaen. Otvori usta da govori. Nita nije izlazilo. Pokua da se osmehne, a lice kao da mu se sledilo. Duboko u sebi oseao je nekakav poetak panike i za trenutak pomisli da se moe onesvestiti.

ovek ga je i dalje netremice gledao, a pogled kao da mu se nije izmenio. Ponovo ree: "Izvolite, gospodine?"

Uspeo je da progovori uz veliki napor volje. "Ja... pitam se da li bi vas zanimao ovaj... prsten?" Koliko li je puta smiljao to nezlobivo

pltanje, ponavljajul ga i ponavljajul u sebi? A sada mu je ipak zvualo tue, kao smena skupina besmislenih slogova.

Ovaj drugi jo je piljio u njega. "Koji prsten?" ree."Oh." Nekako je uspeo da se osmehne. S prsta leve ruke skinuo je

zlatan prsten i stavio ga na tezgu, plaei se da dotakne ovekovu ruku. "Ja... ja sam u prolazu i kola su mi se pokvarila. Na putu, nekoliko milja odavde. Nemam novaca; mislio sam da bih moda mogao da prodam prsten. Vrlo je skupocen."

ovek je prevrtao prsten u rukama, gledajui ga sumnjiavo. Na kraju ree: "Otkud vam?"

Zbog naina na koji je ovek to rekao grlo mu se stee. Zar moda neto nije u redu? Boja zlata? Neto u vezi s dijamantom? Ponovo je pokuao da se osmehne. "Poklonila mi ga je ena. Pre nekoliko godina."

ovekovo lice je i dalje bilo natuteno. "Otkud ja znam da nije ukraden?"

"Oh." Olakanje je bilo veliko. "Moje ime je na prstenu." Izvadio je buelar iz depa na grudima. "Imam i dokumenta." Izvadi paso i stavi ga na tezgu.

ovek je pogledao prsten i naglas proitao: "T. D. od Mari Njutn, godinjica, 1982.", a onda: "18 K." Ostavio je prsten, uzeo paso i prelistao ga. "Engleska?"

"Da, ja sam prevodilac u Ujedinjenim nacijama. Prvi put sam ovde. Pokuavam da upoznam zemlju."

"Mhm", ree ovek, ponovo gledajui paso. "Vid'o sam da govorite s naglaskom." Kad je naao sliku proitao je ime: "Tomas Derom Njutn", a zatim, opet podigavi pogled: "Nema sumnje. Ovo ste sigurno vi."

Ponovo se nasmeio i ovaj put je osmeh bio manje napet, iskreniji, iako se jo oseao ispranjene glave, udnovato - uvek je tu bila prisutna ogromna teina sopstvenog tela, teina stvorena olovnom gravitacijom ovog mesta. Ali je uspeo da ljubazno kae: "Pa onda, da li vas interesuje da kupite prsten?"

Za njega je dobio ezdeset dolara i znao je da su mu podvalili. Ali je ovo to sada poseduje za njega bilo vrednije od prstena, vrednije od stotina prstenova koje je imao sa sobom, istih kao taj. Posedovao je prve zaetke samopouzdanja, i posedovao je novac.

Delom novca kupio je etvrt kilograma slanine, est jaja, hleb, nekoliko krompira, povre - sve u svemu pet kilograma hrane, onoliko koliko moe da ponese. Njegovo prisustvo pobudilo je izvesnu

radoznalost, ali niko nije postavljao pitanja, a on nije sam od sebe davao odgovore. Time se ne bi nita promenilo; nee se vraati u tu varoicu u Kentakiju.

Kad je napustio varoicu oseao se dovoljno dobro, uprkos svojoj teini i bolu u zglobovima i leima, jer je savladao prvi korak, otpoeo je, sada je imao svoj prvi ameriki novac. Ali kad je bio milju daleko od gradia, idui preko pustog polja ka niskim breuljcima gde se ulogorio, sve to ga iznenada svlada jednim smodujuim okom - ta tuina, opasnost, bol i izmodenost sopstvenog tela - pa je pao na tle i tu leao, a telo i duh su mu jaukali zbog nasilja koje nad njima vri ovo najstranije, najudnovatije i najtuinskije od svih mesta.

Pozlilo mu je; bila mu je muka od dugog, opasnog puta koji je poduzeo, muka od svih lekova - od pilula, od vakcina, od udahnutih gasova - muka od brige, od nasluivanja krize, i strana muka od uasnog bremena sopstvene teine. Godinama je znao da e, kad doe vreme, kad konano bude sleteo i otpoeo sprovoenje tog sloenog, dugo pripremanog plana, osetiti neto slino. Ma koliko da ga je prouavao, ma koliko da je uvebavao svoju ulogu u njemu, ovo je mesto bilo tako nepojamno tue - to oseanje je, sad kad je mogao da osea - to oseanje je sve nadvladalo. Legao je na travu i bilo mu je vrlo zlo.

On nije bio ovek; ipak je bio veoma slian oveku. Bio je est i po stopa visok, a neki su ljudi i vii; kosa mu je bila bela kao u albinoa, a lice mu je ipak bilo blago preplanulo; oi su mu bile svetlo plave. Bio je neverovatno sitnih kostiju, krhkih udova, prsti su mu bili dugi, tanki, a koa gotovo prozrana, bez malja. Njegovo lice imalo je neeg vilinskog; krupne, pametne oi imale su fin deaki izraz, a bela kovrdava kosa sada mu je malo prelazila preko uiju. Delovao je vrlo mlado.

Postojale su takoe i druge razlike: njegovi nokti su, na primer, bili vetaki, poto mu ih priroda nije dala. Na nogama je imao samo po etiri prsta; nije imao slepo crevo niti umnjake. Bilo bi mu nemogue da dobije tucavicu jer je njegova dijafragma, kao i ostatak njegovog disajnog aparata, bila izuzetno kruta, vrlo razvijena. Udisanjem bi mogao da povea obim grudi za oko pet ina. Teio je vrlo malo, oko etrdeset kilograma.

Ipak, imao je trepavice, obrve, simetrine paleve, binokularni vid, i hiljadu fiziolokih odlika normalnog ljudskog bia. Nije mogao da dobije bradavice; ali je mogao da dobije ir na elucu, male boginje i zubni karies. Bio je ljudsko bie; no nije bio pravi ovek. Takoe je,

slino oveku, bio podloan ljubavi, strahu, jakom fizikom bolu i samosaaljevanju.

Posle pola sata oseao se bolje. eludac mu je jo treperio i inilo mu se da ne moe da uspravi glavu; ali je postojalo oseanje da je prva kriza prola, te je objektivnije poeo da posmatra svet oko sebe. Seo je i pogledao niz polje na kojem se nalazio. To je bio iskren, ravan panjak sa malim oazama smee trave, kadulje, i ostrvcima staklastog, iznova zaleenog snega. Vazduh je bio sasvim ist a nebo oblano te je svetlost bila difuzna i meka i od nje ga nisu bolele oi kao od bletavog sunca pre dva dana. Iza grupe tamnog, ogolelog drvea koje je iviilo baru nalazile su se kua i tala. Kroz drvee je mogao da vidi vodu bare i od tog prizora mu zastade dah, jer je bila tako obilna. I pre ju je viao, za svoja dva dana na Zemlji; ali se na nju jo nije navikao. To je jo jedna od oekivanih stvari koje su, kad ih je ugledao, ipak bile zapanjujue. Znao je, naravno, za velike okeane i za jezera i reke, zna za njih otkad je bio deak; ali od stvarnog prizora obilja vode u jednoj jedinoj bari zastajao mu je dah.

Takoe je poeo da sagledava izvesnu lepotu u neobinosti polja. Bilo je sasvim drugaije od onoga to su ga nauili da oekuje - ve je otkrio da su takve mnoge stvari ovoga sveta - a ipak je nalazio zadovoljstvo u njegovim tuinskim bojama i materijama, u njegovim novim prizorima i mirisima. Isto tako u zvucima; jer imao je vrlo izotren sluh i uo mnoge neobine i prijatne zvuke. u travi, raznorazno trenje i krcketanje onih insekata koji su preiveli hladnou ranog novembra; sada, s glavom na tlu, ak i ono tiho istanano mrmorenje same zemlje.

Iznenada se vazduh zaleprao od uzleta crnih krila; potom rapavo, alobno dozivanje, pa je tuce vrana preletelo i odletelo preko polja. Antejac ih je posmatrao dok nisu nestale iz vida a onda se osmehnuo. Ovo e, uprkos svemu, biti lep svet...

Njegov logor se nalazio na ogoljenom mestu, briljivo odabranom - na naputenom povrinskom ugljenokopu istonog Kentakija. Na nekoliko milja unaokolo nije bilo nieg osim oglodanog tla, malih zakrpa izbledele utilovke i poneke tree aave stene. Njegov ator bio je postavljen blizu jedne od ovih izboina rude, jedva vidljiv spram stene. ator je bio siv i napravljen od neeg to je izgledalo kao unakrsno tkani pamuk.

Kad je stigao bio je gotovo na kraju snaga i morao je da se odmori nekoliko minuta pre no to je otvorio torbu i izvadio hranu. To je uradio

paljivo, navukavi tanke rukavice pre no to je dodirnuo zamotuljke, a potom ih je poreao na malom stolu na rasklapanje. Ispod stola je izvukao zbirku instrumenata i poreao ih pored stvari koje je kupio u Hanivilu. Trenutak je posmatrao jaja, krompire, celer, rotkvice, pirina, pasulj, kobasicu i argarepe. Jedan asak se osmehivao, za sebe. Hrana je delovala bezazleno.

O ndaje uzeo jednu od malih metalnih naprava, uvukao jedan kraj u krompir i otpoeo kvalitativnu analizu... Tri sata kasnije pojeo je argarepu, sirovu, i uzeo zalogaj rotkvice koja mu oljuti jezik. Hrana je bila dobra - krajnje neobina, ali dobra. Zatim je zapalio vatru i obario jaje i krompir. Kobasicu je zakopao - budui da je u njoj naao neke aminokiseline u koje nije imao poverenja. Ali, osim uvek prisutnih bakterija, za njega nije bilo opasnosti u ostalom jestivu. Ba kao to su se nadali. Otkri da je krompir, uprkos svih ugljenih hidrata, vrlo ukusan.

Bio je vrlo umoran. Ali je, pre nego to se spustio na leaj, otiao napolje da pogleda mesto gde je pre dva dana - svog prvog dana na Zemlji - unitio maineriju i instrumente svoje letelice za jednog putnika.

2.

Muzika je bila Mocartov klarinetski kvintet u A duru. Tik pred zavrni allegretto Farnsvort podesi basove na svakom od pretpojaala i ovla pojaa zvuk. Onda se svom teinom zavali u konu fotelju. Dopadao mu se allegretto s jakim gornjim tonovima basova; davali su klarinetu zvunost koja kao da je u sebi sadravala nekakvo znaenje. Posmatrao je zastrti prozor koji je gledao na Petu aveniju; ukrstio je svoje debeljukaste prste i sluao kako se muzika grana.

Kad je prestala i kad se traka sama od sebe iskljuila, pogledao je ka vratima koja vode u kancelariju i spazio sluavku gde tamo strpljivo stoji, ekajui. Pogledao je porcelanski asovnik na kaminu i namrtio se. Onda pogleda sluavku i ree: "Da?"

"Gospodine, ovde je izvesni gospodin Njutn.""Njutn?" Nije poznavo nikakve bogate Njutnove. "ta hoe?""Nije rekao, gospodine." Onda je malice podigla obrvu. "udan je,

gospodine. I izgleda vrlo... znaajno."Razmiljao je trenutak i onda rekao: "Uvedite ga."Sluavka je bila u pravu; ovek je bio vrlo udan. Visok, mrav, bele

kose i finih, krhkih kostiju. Imao je glatku kou i deako lice - ali su mu oi bile vrlo neobine, kao da su slabe, preosetljive, a njihov poged je ipak bio star i mudar i umoran. ovek je imao skupo tamnosivo odelo. Doao je do stolice i paljivo seo - spustivi se na sedite kao da nosi ogroman teret. Onda je pogledao Farnsvorta i nasmeio se. "Oliver Farnsvort?"

"Gospodine Njutn, hoete li neto da popijete?""au vode, molim."Farnsvort u sebi slee ramenima te prenese porudbinu sluavci. Kad

je otila pogledao je svog gosta i malo se nagnuo napred, onom univerzalnom kretnjom koja znai: Hajde da preemo na stvar.

Njutn je, meutim, ostao da sedi uspravno, dugih, mravih ruku prekrtenih na krilu i rekao: "Koliko razumem, va posao su patenti?" U glasu se oseao akcent a njegov izgovor bio je suvie precizan, suvie zvanian. Farnsvort nije mogao da prepozna akcent.

"Da", ree Farnsvort, a onda malo osorno: "Gospodine Njutn, moja kancelarija ima radno vreme."

Njutn ovo kao da nije uo. Ton mu je bio blag, topao. "U stvari, koliko razumem, vi ste najbolji strunjak za patente u Sjedinjenim Dravama. Takoe ste vrlo skupi."

"Da. Dobar sam."

"Odlino", rekao je ovaj drugi. Posegao je nadole, pokraj stolice, i podigao svoju torbu za akta.

"I ta elite?" Farnsvort ponovo pogleda na asovnik."Hteo bih da s vama isplaniram neke stvari." Visoki ovek je vadio

koverat iz torbe."Nije li prilino kasno?"Njutn je otvorio koverat i sada izvukao tanki sveanj novanica

obmotan gumenom trakom. Podigao je pogled i dobroudno se nasmeio. "Molim vas, da li bi prili i uzeli ovo? Vrlo mi je teko da hodam. Moje noge."

Ozlovoljen, Farnsvort se die sa stolice, ode do visokog oveka, uze novac, vrati se i sede. Novanice su bile od hiljadu dolara.

"Ima ih deset", ree Njutn."Vi ste prilino melodramatini, zar ne?" Stavio je sveanj u dep

kunog kaputa. "A za ta je ovo?""Za noas", ree Njutn. "Za otpirilike tri sata vae koncentrisane

panje.""Ali sveca mu, zato nou?"Onaj drugi nemarno slee ramenima. "Oh, iz nekoliko razloga. Jedan

od njih je neuznemiravanje.""Mogli ste dobiti moju panju za manje od deset hiljada dolara.""Jesam. Ali sam takoe eleo da vas impresioniram znaajem naeg

razgovora.""Dobro." Farnsvort se zavali u stolicu. "Razgovarajmo."Mravi ovek je delovao oputeno, a nije se naslonio. "Kao prvo",

ree, "koliko zaradite za godinu dana, gospodine Farnsvort?""Ja ne primam platu.""Pa dobro. Koliko ste novaca zaradili prole godine?""U redu. Platili ste za to. Oko sto etrdeset hiljada dolara.""Razumem. Onda ste vi, u stvari bogati?""Da.""Ali biste hteli jo vie?"Stvar je postajala smena. Kao jevtin televizijski program. Ali ovaj

drugi je plaao; bie najbolje da povlauje. Izvadio je cigaretu iz kone kutije i rekao: "Naravno da bih hteo vie."

Ovog puta se Njutn malo nagnuo napred. "Mnogo vie, gospodine Farnsvort?" ree smeei se; poeo je da nalazi veliko zadovoljstvo u situaciji.

I ovo je, naravno, bila televizija, ali je bilo ubedljivo. "Da", rekao je, a zatim: "Cigaretu?" Pruio je kutiju ka gostu.

Ne osvrui se na ponudu, ovek s belom kovrdavom kosom ree: "Ja mogu da vas uinim vrlo bogatim, gospodine Farnsvort, ako iskljuivo meni posvetite svojih narednih pet godina."

Farnsvort je sauvao lice bez izraza, pripaljivao je cigaretu, za to vreme mu je duh radio brzo, pretresajui ceo ovaj neobini razgovor, zbunjen situacijom i malom mogunou da je ponuda ovog oveka data pri zdravoj pameti. Ali ovek, kakav god da je udak, ima novaca. Bilo bi mudro donekle mu ugaati. Ula je sluavka sa aama i ledom na srebrnom posluavniku.

Njutn je oprezno uzeo svoju au vode sa posluavnika, a onda ju je drao u jednoj ruci dok je drugom iz depa izvadio kutiju aspirina, otvorio je palcem i jednu od tableta ubacio u vodu. Tableta se rastvorila, bela i mutna. Drao je au i posmatrao je za trenutak, a onda je, vrlo sporo, poeo da pije.

Farnsvort je bio advokat; imao je oko za detalje. Odmah je video da neto nije u redu s kutijom za aspirin. To je bio obian predmet, oigledno kutija Bajerovih aspirina; ali neto s njom nije bilo kako treba. A neto nije bilo u redu ni sa sporim na inom na koji je Njutn ispijao vodu, pazei da ne prospe ni kap - kao da je dragocena. A voda se zamutila od jednog aspirina; to nije izgledalo kako treba. Morae kasnije, kad ovek bude otiao, da pokua to s aspirinom i vidi ta e se dogoditi.

Pre no to je sluavka otila Njutn je zamoli da Farnsvortu doda njegovu torbu za akta. Kad je otila, s Ijubavlju je ispio poslednji gutljaj, pa spustio jo gotovo punu au pored sebe na sto. "U toj torbi ima nekih stvari koje bih voleo da proitate."

Farnsvort je otvorio torbu, naao debeo sveanj papira i izvukao ih na krilo. Odmah je zapazio, pod rukom, da je papir neobian. vrst a ipak savitljiv, izuzetno tanak. Gornji list se uglavnom sastojao od hemijskih formula, uredno ispisanih plaviastim mastilom. Prelistao je ostalo: sheme elektronskih kola, tabele, i nacrti neeg to je izgledalo kao fabrika oprema. Alatke i boje. Neke od formula su na prvi pogled izgledale poznato. Podigao je pogled. "Elektronika?"

"Da. Jednim delom. Upoznati ste s tom vrstom opreme?"Farnsvort nije odgovorio. Ukoliko ovaj drugi uopte ita zna o

njemu, onda zna i da je kao predvodnik grupe od gotovo etrdeset advokata izborio pola tuceta bitki za korporacijski ivot jednog od najveih svetskih koncerna za proizvodnju elektronske opreme. Poeo je da ita papire...

Njutn je sedeo uspravno, gledao ga, bela kosa se presijavala pod svetlom lustera. Smeio se; ali ga je celo telo bolelo. Posle nekog vremena uzeo je au i poeo da pijucka vodu koja je celog njegovog dugog ivota bila najdragocenija od svih stvari u njegovoj domovini. Polako je otpijao i posmatrao Farnsvorta kako ita, a napetost koju je oseao, briljivo prikrivana nelagodnost koju mu je ulivala ova potpuno nepoznata kancelarija u ovom jo tuem svetu, strah to ga je oseao pred ovim debelim ljudskim biem s nabreklim podvaljcima, zategnutom koom na glavi i praseim oicama poeli su da ga naputaju. Sada je znao da je pridobio ovog oveka; doao je na pravo mesto...

Prolo je vie od dva sata pre no to je Farnsvort digao pogled sa papira. Za to vreme popio je tri ae viskija. Oi su mu u uglovima blago pocrvenele. Trepnuo je ka Njutnu, isprva jedva da ga je video, a onda je razrogaenih oica uotrio pogled na njega.

"Pa?" ree Njutn i dalje se smeei.Debeli ovek je uzeo dah a onda zatresao glavom kao da pokuava

da razbistri misli. Kad je progovorio, glas mu je bio mek, uzdran, izuzetno obazriv. "Ne razumem ba sve", rekao je. "Samo nekoliko. Nekoliko. Ne razumem se u optiku - ni u fotografske filmove." Opet je pogledao papire u ruci, kao da proverava jesu li jo tu. "Gospodine Njutn, ja sam advokat", ree. "Ja sam advokat." A onda mu je glas iznenada oiveo, drhtav i jak; debelo telo i sitne oi bili su napeti, u pripravnosti. "Ali elektroniku poznajem. I boje poznajem. Mislim da razumem vae... pojaalo i mislim da razumem vau televiziju, i..." Zastao je za trenutak, mirkajui: "Boe moj, mislim da e se moi proizvoditi onako kako vi kaete." Polako je isputao vazduh. "Gospodine Njutn, deluju uverljivo. Mislim da e funkcionisati."

Njutn mu se i dalje osmehivao. "Funkcionisae. Svi do jednog."Farnsvort izvadi cigaretu i pripali je, smirujui se. "Morau da ih

proverim. Metale, elektronska kola..." A onda, iznebuha, prekinuvi samoga sebe, steui debelim prstima cigaretu: "Blagi boe, ovee, znate li ta sve ovo znai? Znate li da ovde imate devet osnovnih - i to osnovnih - patenata?" Digao je uftastom rukom list papira: "Samo ovde, u video-transmisiji i u ovom malom ispravljau? I... znate li ta to znai?"

Izraz Njutnovog lica se nije promenio. "Da. Znam ta to znai", ree.Farnsvort je polako uvlaio dim cigarete. "Gospodine Njutn, ukoliko

ste u pravu", ree, a glas mu je sad postao smireniji, "ako ste u pravu

moete imati Ameriku radio korporaciju, Istman Kodak. Gospode moj, moete imati DiPona. Znate li ta ovde imate?"

Njutn ga je netremice gledao. "Znam ta tu imam", ree.

Trebalo im je est sati da se dovezu do Farnsvortove kue na selu. Njutn je neko vreme pokuavao da odrava razgovor, vrsto se poduprevi u uglu zadnjeg sedita limuzine, ali je velika brzina automobila bila isuvie zaslepljujue bolna za njegovo telo, ve preoptereeno gravitacionim privlaenjem; znao je da e mu biti potrebne godine da se privikne na njega, te je bio prisiljen da kae advokatu kako je vrlo umoran i da hoe da se odmori. Onda je zatvorio oi, pustivi da tapacirani naslon sedita primi to vie moe njegove teine, i odupirao se bolu najbolje to je mogao. I vazduh u kolima bio je za njega vrlo topao - temperatura najvrelijih dana kod kue.

Kad su izili iz grada ofer konano poe da vozi ujednaenije, i bolni trzaji prilikom zaustavljanja i ponovnog kretanja poee da jenjavaju. Nekoliko puta je pogledao Farnsvorta. Advokat nije dremao. Sedeo je nalaken na kolena, i dalje preturajui papire koje mu je dao Njutn, a njegove oice bile su blistave, usredsreene.

Kua je bila ogromno zdanje, osamljeno usred velikog umovitog podruja. Graevina i drvee izgledali su vlani, prigueno bleskajui pod sivom jutarnjom svetlou koja je veoma liila na svetlo antejskog podneva. Osveavala je njegove preosetljive oi. Dopadale su mu se ume, smireno oseanje ivota u njima, i bleskava vlaga - oseaj vode i plodnosti kojih je bila prepuna ova Zemlja, sve do neprekidnih treperavih i zrikutavih zvukova insekata. Bie to jedan beskrajni izvor zadovoljstva u poreenju s njegovim svetom, s njegovom isuenou, prazninom, s bezglasnou prostranih, praznih pustinja izmeu gotovo naputenih gradova gde je jedini zvuk cviljenje hladnog i neprestanog vetra koji oglaava ropac njegovog umirueg naroda...

Na vratima ih je doekao sluga sanjivih oiju u frotirskoj domaoj haljini. Farnsvort ga otposla naruivi kafu, a onda viknu za njim du se za njegovog gosta spremi soba i da najmanje tri dana nee odgovarati na telefonske pozive. Onda ga Farnsvort odvede u biblioteku.

Prostorija je bila vrlo velika i nametena jo raskonije od radne sobe u njujorkom stanu. Farnsvort je oigledno itao najbolje asopise za bogatae. Nasred sobe nalazila se bela statua nage ene koja dri kitnjastu liru. Police za knjige prekrivale su dva zida, a na treem se nalazila velika slika religiozne figure u kojoj Njutn prepozna Isusa prikovanog na drveni krst. Lice na slici ga je zaprepastilo na trenutak -

onako mravo i s krupnim prodornim oima moglo je biti lice nekog Antejca.

Onda je pogledao Farnsvorta koji je, iako zamuenih oiju, sada bio pribraniji; zavaljen u fotelju, malih aka sklopljenih na stomaku, gledao je u svoga gosta. Pogledi su im se susreli za jedan nelagodni trenutak, i advokat odvrati svoj.

Onda je, namah, ponovo uzvratio pogled i mirno rekao: "Pa, gospodine Njutn, kakvi su vai planovi?"

Nasmeio se. "Vrlo su jednostavni. elim da zaradim to vie novaca. to bre."

Advokatovo lice bilo je bez izraza, ali je u njegovom glasu bilo jetkosti. "Gospodine Njutn, vaa jednostavnost poseduje eleganciju. Koliko novca imate na umu?"

Njutn je rasejano gledao skupe ukrasne predmete u sobi. "Koliko moemo da zaradimo za, recimo, pet godina?"

Farnsvort ga je jedan asak gledao a onda ustade. Umorno se odgegao do police za knjige i poeo da okree male prekidae sve dok se iz zvunika, sakrivenih negde u sobi, nije zaula violinska muzika. Njutn nije prepoznao melodiju, no bila je smirena i sloena. Zatim Farnsvort ree, podeavajui prekidae: "To zavisi od dve stvari."

"Da?""Prvo, gospodine Njutn, u kojoj meri elite da igrate poteno?"Njutn je ponovo usredsredio panju na Farnsvorta. "Sasvim

poteno", ree. "Zakonski.""Razumem." Izgledalo je da Farnsvort ne moe da podesi visoke

tonove po svom ukusu. "Dobro, onda drugo: koliki e biti moj deo?""Deset posto neto prihoda. Pet posto od svih akcija."Farnsvort je naglo digao ruke od podeavanja pojaala. Polako se

vratio do svoje stolice. Onda se malice osmehnuo. "U redu, gospodine Njutn", rekao je. "Mislim da za pet godina mogu da vam obezbedim neto dobitak od... tri stotine miliona dolara."

Njutn je o tome premiljao trenutak. Onda je rekao: "To nee biti dovoljno."

Farnsvort je jedan dugi minut podignutih obrva buljio u njega pre no to je rekao: "Nee biti dovoljno za ta, gospodine Njutn?"

Njutnov pogled otvrdnu. "Za... istraivaki projekat. Vrlo skup.""U to sam uveren.""Pretpostavimo", ree visoki ovek, "da mogu da vam omoguim

proces prerade nafte koji bi bio za petnaest procenata efikasniji od svakog koji je sada u upotrebi? Da li bi to vau cifru podiglo na pet

stotina miliona?""Moe li va... proces da ue u upotrebu za godinu dana?"Njutn klimnu glavom. "Za godinu dana moe da proizvodi vie od

kompanije Standard Ojl - pretpostavljam da bismo ga mogli njoj iznajmiti."

Farnsvort se opet zabulji u njega. Napokon ree: "Sutra u poeti da pravim ugovore."

"Dobro." Njutn kruto ustade sa stolice. "Tada emo detaljnije razgovarati o uslovima. Postoje u stvari samo dve vane stavke: da novac dobijete poteno i da ja imam to manje kontakta s bilo kim osim sa vama."

Njegova spavaa soba bila je na spratu i naas pomisli da nee moi da se popne uz stepenice. Ali uspeo je, stepenik po stepenik, dok se Farnsvort peo pored njega, nita ne govorei. Onda ga advokat, poto ga je otpratio do sobe, pogleda i ree: "Gospodine Njutn, vi ste neobian ovek. Smeta li vam ako vas upitam odakle ste?"

Pitanje je bilo potpuno iznenaujue, ali je ostao pribran. "Ni najmanje", ree, "ja sam iz Kentakija, gospodine Farnsvort."

Advokat samo malice podie obrve. "Tako", ree. Potom se okrenuo i teko otiao niz hodnik poploan mermerom od kojeg su, odjekivali koraci...

Njegova soba je imala visoku tavanicu i bila kitnjasto nametena. Primeti televizor tako ugraen u zid da se moe - gledati iz kreveta i umorno se nasmei kad je to video - morae ponekad da ga gleda, da vidi kakav je prijem u poreenju s onim na Antei. A bie zabavno ponovo pogledati neke programe. Uvek su mu se dopadali vesterni, iako su kvizovi i obrazovni programi nedeljom timu kod kue pruili najvei deo podataka koje je nauio napamet. Nije gledao televizijski program... koliko je trajao put?... etiri meseca. A na Zemlji je boravio dva meseca- nabavljao je novac, prouavao prenosioce bolesti, prouavao hranu i vodu, usavravao svoj izgovor, itao novine, pripremao se za odluujui razgovor s Farnsvortom.

Pogledao je kroz prozor sve jasniju svetlost jutra, bledo plavo nebo. Negde na nebu, verovatno tano gde mu je uperen pogled, nalazila se Antea. Hladno mesto na umoru, ali je za njim eznuo; mesto gde su oni koje voli, oni koje nee videti jo dugo... Ali e ih videti ponovo.

Navukao je zavese na prozor, a onda je neno spustio svoje umorno, bolno telo na krevet. Kao da je sve uzbuenje nestalo i bio je miran i spokojan. Zaspao je za nekoliko minuta.

Probudilo ga je popodnevno sunce, i mada su ga od njegovog sjaja

bolele oi - jer su zavese na prozoru bile providne - probudio se oseajui se odmorno i ugodno. Verovatno je to bilo od mekote kreveta u poreenju s onima u zabitim hotelima u kojima je boravio, i verovatno od olakanja zbog sinonjeg uspeha. Nekoliko minuta je leao u krevetu razmiljajui, a onda je ustao i otiao u kupatilo. Tamo je za njega bio spremljen elektrini brija, zajedno sa sapunom, rukavicom za trljanje i pekirom. Na ovo se osmehnuo - Antejci nemaju bradu. Okrenuo je slavinu lavaboa i posmatrao ju je trenutak, kao i uvek opinjen prizorom sve te vode. Onda se umio ne upotrebljavajui sapun - jer mu je nadraivao kou - ve pomadu iz teglice u svojoj torbi. Onda je uzeo uobiajene pilule, presvukao se, i siao da pone zaraivati pola milijarde dolara...

To vee je dugo stajao, posle est sati prianja i planiranja, na balkonu svoje sobe, uivao u sveem vazduhu i posmatrao cmo nebo. Zvezde i planete izgledale su tue dok su svetlucale u gustoj atmosferi, i uivao je posmatrajui ih rasporeene na nepoznat nain. Ali je slabo znao astronomiju, i figure su ga zbunjivale - osim one Velikog medveda i nekoliko manjih sazveda. Napokon se vratio u sobu. Bilo bi prijatno znati koja je od njih Antea; ali nije mogao da razazna...

3.

Jednog za to godinje doba pretoplog prolenog popodneva profesor Natan Brajs naao je, penjui se stepenicama do svog stana na etvrtom spratu, rolnu dejih kapisli na odmoritu treeg sprata. Setivi se glasnog praskanja pitolja na kapisle, prolog popodneva na stepenitu, podigao ih je, s namerom da ih baci u klozet im stigne kui. Nije isprve prepoznao mali smotuljak jer je bio svetlo ut. Kad je on bio deak, kapisle su uvek imale crvenu, osobeno rastu nijansu, i to je uvek izgledalo kao prava boja za kapisle i 'abice' i sline stvari. Ali sad oigledno prave ute, kao to prave ruiaste friidere i ute ae od aluminijuma i druga slina nedolina udesa. Nastavio je, znojei se, da se penje, mislei sad na neke od hemiarskih tananosti koje su potrebne i za to da se naprave ute aluminijumske ae. Razmiljao je o tome kako su peinski ljudi pijui iz svojih skupljenih uljevitih dlanova mogli sasvim dobro da prou bez sve te sloene nauke o hemijskim procesima - tog vetiarskog, usavrenog znanja o ponaanju molekula io komercijalnoj preradi - a njemu, Natanu Brajsu, plaali su za njeno poznavanje i objavljivanje naunih radova o njoj.

Dok je stigao do stana zaboravio je na kapisle. Bilo je suvie drugih stvari o kojima je trebalo razmiljati. Tamo gde se nalazila ve est nedelja, na ivici njegovog velikog, izgrebanog hrastovog pisaeg stola, leala je neuredna gomila studentskih seminarskih radova na koju je bilo uasno i pomisliti. Pored stola je bio prastari, sivo obojeni parni radijator, anahronizam u ovim danima grejanja na struju, a na njegovom potovanja dostojnom gvozdenom poklopcu bila je naslagana neuredna, pretea hrpa studentskih svezaka za vebe. Gomila je bila toliko visoka da je gotovo potpuno zaklanjala malu grafiku Lazanskog koja je visila prilino iznad radijatora. Videle su se samo oi s tekim kapcima - moda oi izmodenog boga nauke kako u nemoj patnji vire preko beleaka s laboratorijskih vebi. Budui ovek sklon neobinoj vrsti uvrnute udljivosti, profesor Brajs je razmiljao o tome. Takoe je uoio injenicu da malu grafiku - bradato ovekovo lice - jednu od malobrojnih valjanih stvari na koje je naiao tokom tri godine u ovom gradiu srednjeg Zapada, sada nije mogue videti zbog radova njegovih, Brajsovih, studenata.

Na raienom delu stola nalazila se, kao drugi zemaljski bog, pisaa maina - geaki, sitniavi bog s prevelikim zahtevima - u njoj je jo bila sedamnaesta stranica rada o dejstvu jonizirajue radijacije na poliesterske smole, rad nikom potreban, ni od koga cenjen, i koji e

verovatno ostati zauvek nedovren. Brajsov pogled se suoi s ovim turobnim neredom: s razbacanim listovima papira nalik na porueni, bombama sravnjeni grad kua od karata, s beskrajnim, zastraujue urednim studentskim reenjima jednaina o oksidaciji-redukciji i o industrijskoj preradi neprivlanih kiselina; s podjednako dosadnim, dosadnim lankom o poliesterskim smolama. S tupom obeshrabrenou zurio je u ove stvari, s rukama u depovima kaputa, punih trideset sekundi. Onda, poto je u sobi bilo toplo, skide kaput, baci ga na zlatnim brokatom presvueni kau, zavue ruku ispod koulje i poea se po stomaku, pa ode u kuhinju i poe da kuva kafu. U sudoperi su bile nagomilane prljave retorte, laboratorijske ae i male posude zajedno sa tanjirima od doruka, a jedan je bio umrljan umancetom. Posmatrajui tu nemoguu zbrku za trenutak je hteo da zavriti od oajanja: ali nije. Samo je odstojao minut, a potom tiho rekao: "Brajse, prokleto si zabrljao." Onda je pronaao umereno istu laboratorijsku au, isplaknuo je, u nju nasuo kafu u prahu i vruu vodu iz slavine, promeao je laboratorijskim termometrom i popio, zagledavi se preko ae u veliku, skupu reprodukciju Ikarovog pada od Brojgela koja je visila na zidu iznad belog tednjaka. Lepa slika. To je slika koju je nekad voleo, a sad se na nju jednostavno navikao. Zadovoljstvo koje mu je sad pruala bilo je samo intelektualno - dopadale su mu se boje, oblici, stvari koje se dopadaju diletantima - a savreno dobro je znao da se to smatra ravim znakom, i da, povrh svega, to oseanje ima mnogo veze sa zlosrenom hrpom papira koja okruuje njegov pisai sto u drugoj sobi. Dovrivi kafu, citirao je blagim, ritualnim glasom, bez ikakvog odreenog izraza ili oseanja, stihove iz Odnove pesme o toj slici:

"...skupi, krhki brod koji je sigurno videoneto zapanjujue, deaka dok pada s neba,morao je nekud da stigne i spokojno jedrio dalje."

Spustio je neisplaknutu au na tednjak. Onda je zasukao rukave, skinuo kravatu i poeo da puni sudoperu vruom vodom, posmatrajui deterdentsku penu kako pod pritiskom iz slavine narasta kao neki vieelijski ivi stvor, sloeno oko ogromnog albino insekta. Onda je poeo da stavlja staklariju kroz penu u vruu vodu ispod nje. Naao je suner za pranje sudova i poeo s radom. Od neeg je morao da pone...

etiri sata kasnije prikupio je gomilicu ocenjenih seminarskih radova i poeo da pretura po depu traei gumicu kojom bi ih povezao.

Tada otkri rolnu kapisli. Izvadio ju je iz depa, za trenutak drao na dlanu, a onda se bleskasto nasmejao. Trideset godina nije opalio kapislu- otkad je, u neko pradavno doba bubuljiave nevinosti s pitolja na kapisle i Vrta dejih stihova preao na dinovski komplet Malog hemiara - izgledao je kao za odrasle - koji mu je poklonio deda kao neposredni podsticaj Sudbine. Odjednom uhvati sebe kako eli pitolj na kapisle; voleo bi da tu, u svom praznom stanu, ispuca kapisle, jednu po jednu. A zatim se prisetio da se jednom, pre bog bi ga znao koliko godina, pitao ta bi se dogodilo kad bi potpalio celu rolnu kapisli - oaravajua, ekstremistika ideja. Ali nikad nije pokuao. Pa, sad je najbolji trenutak. Ustao je, umorno se smekajui, i otiao u kuhinju. Stavio je rolnu kapisli na list bakarne mreice, namestio list na trononi stalak, prosuo na njih malo alkohola iz alkoholne lampe, pedantno mrmljajui: "Paljenje garantovano", uzeo s gomile cepku drveta, zapalio je upaljaem i onda paljivo ispalio kapisle. Bio je iznenaen i zadovoljan rezultatom; oekivao je samo neujednaenu seriju slabih pfrtova i neto sivog barutnog dima, a umesto toga dobio je, dok je rolna divlje poskakivala na ianoj mrei, finu buku glasnih, zadovoljavajuih bangova. Zaudo, iz crnog ostatka se nije digao crni dim. Sagnuo se i pomirisao malo preostale crne mase. Bez ikakvog mirisa. To je neobino. Boe moj, pomisli, kako se to brzo dogaa! Neka druga bedna budala od hemiara ve je pronala zamenu za barut. Na kratko se zapita ta bi to moglo biti, a onda slee ramenima. Moda e to jednom da razmotri. Ali mu je nedostajao miris baruta - fini, opori miris. Pogledao je na sat. Pola osam. Iza prozora je bio proleni sumrak. Prolo je vreme veere. Otiao je u kupatilo, oprao ruke i lice, odmahujui glavom na sopstvenu sivu usukanost u ogledalu. Onda je uzeo kaput sa kaua, obukao ga i izaao. Silazei, neodreeno je motrio po stepenicima za drugom rolnom kapisli, ali nije bilo nijedne.

Posle pljeskavice i olje kafe odlui da ode u bioskop. Imao je teak dan - etiri sata rada u laboratoriji, tri sata predavanja, etiri sata itanja onih idiotskih radova. Iao je ka centru nadajui se nauno-fantastinom filmu nekom s oivljenim dinosaurusima to u praznoglavom iuavanju trupkaju Menhetnom, ili s osvajaima-insektoderima s Marsa koji su doli da unite ceo prokleti svet (daleko mu lepa kua), kako bi mogli da pojedu bube. Ali se nije davalo nita slino, pa se zadovoljio mjuziklom, kupivi pre ulaska u malu tamnu salu kokice i filovanu okoladicu i tragajui za izdvojenim seditem pored prolaza. Poe da jede kokice pokuavajui da odagna ukus jevtinog senfa s pljeskavice. Filmske novosti su bile u toku i gledao ih je tupo, s blagom

stravom koju su mu ulivale takve stvari. Snimci nereda u Africi. Koliko li ve godina traju neredi u Africi? Jo od poetka ezdesetih? Tu je bio i govor politiara sa Zlatne Obale koji preti upotrebom "taktikog hidrogenskog naoruanja" protiv nekih nesrenih "bundija." Brajs se promekoljio na seditu, stidei se svog zanimanja. Pre mnogo godina, kao diplomac koji mnogo obeava, radio je neko vreme na originalnom projektu hidrogenske bombe. Kao jadnog starog Openhajmera, ak i tada su ga muile ozbiljne sumnje. Filmske novosti su prele na snimke postavljanja rampi za projektile du reke Kongo, onda na trke raketa s pilotima u Argentini, i konano na njujorku modu, prikazujui haljine bez gornjeg dela i muke kitnjasto nabrane pantalone. Ali Brajs nije mogao da prestane da misli na Afrikance; ti ozbiljni crni mladii bili su unuci pranih, natutenih porodinih skupina iz asopisa National Geographic, prelistavanog u bezbrojnim lekarskim ekaonicama i u salonima uvaenih roaka. Setio se enskih otromboljenih dojki, neizbenog crvenog ala ili skerletne marame na svakoj fotografiji u boji. Sada potomci tih ljudi nose uniforme i pohaaju univerzitete, piju martinije, prave sopstvene hidrogenske bombe.

Poe mjuzikl u jarkim prostakim bojama, kao da bi da dreavom silom izbrie seanje na filmske novosti. Zvao se Pria o Lesli ari i bio dosadan i buan. Brajs je pokuao da se izgubi u nesuvislom kretanju i bojama, no otkri da ne moe, pa je u poetku morao da se zadovolji utegnutim grudima i dugim nogama mladih ena u filmu. To je samo po sebi bilo dovoljno oamuujue, ali je to bila ona oamuenost koja moe biti bolna a i apsurdna za sredovenog udovca. Vrpoljei se suoen s razmetljivom senzualnou, preneo je svoju panju na fotografiju, i po prvi put postao svestan zadivljujueg tehnikog kvaliteta slike. Konture i detalji, mada poveani na ogromno dupliskopsko platno, izgledali su otro kao na kontakt kopiji. Sad je, videi to, zatreptao, pa zatim obrisao naoari maramicom. Nije bilo sumnje: slika je savrena. Znao je poneto o fotohemiji; ovaj kvalitet nije izgledao potpuno ostvariv pomou onoga to je znao o procesima prenoenja boje i kolor filmu s tri emulzije. Uhvati sebe kako je tiho zviznuo od zapanjenjosti, pa je ostatak filma gledao zainteresovanije - jedino mu je povremeno razbijalo panju to bi neka od ruiastih slika skinula prslue - na tu se stvar u filmovima nikad nije navikao.

Dok je kasnije izlazio iz bioskopa na trenutak se zaustavio da pogleda reklame za film, da vidi ta bi mogle da kau o kolor procesu. To uopte nije bilo teko Pronai; preko dreavih reklama epurila se traka na kojoj je pisalo: NOVA, NOVA, NOVA SENZACIJA U BOJI -

SVETSKIKOLOR. Nije, meutim, bilo nieg vie, osim malog zaokruenog R koje je znailo 'registrovani zatitni znak', a ispod toga, najmanjim moguim slovima, Registrovala S. I. Korporacija. Preturao je po glavi traei kombinaciju koja bi odgovarala inicijalima, ali su zbog povremene naopake udljivosti njegovog duha jedine stvari koje je pronaao bile besmislene: Sanjivi Izrataj, Savremena Ispraznost, Sova Isposnica, Svetski Imalin. Slegnuo je ramenima, i s rukama u depovima pantalona poao niz veernju ulicu u neonsko srce univerzitetskog gradia.

Nemiran, pomalo razdraen, jo ne elei da ode kui i opet bulji u one radove, obreo se u traganju za jednom od onih pivnica u kojima se okupljaju studenti. Naao je jednu malu toionicu, zvala se Kod Henrija, nacifrani lokali u ijem su izlogu stajale nemake krigle. Dolazio je u nju i ranije, ali samo izjutra. To je bio jedan od malobrojnih poroka koje je upranjavao. Od onog vremena od pre osam godina kad mu je umrla ena (u blistavoj bolnici s kilo i po tumora u elucu), utvrdio je da se moe rei poneto u korist jutarnjeg pijanstva. Otkrio je pukim sluajem da moe biti ugodno, u suro, turobno jutro - u jutro mlitavog, ostrigasto obojenog vremena - blago, ali temeljno se napijati, pretvoriti melanholiju u zadovoljstvo. No to se mora poduzimati s apotekarskom preciznou; u sluaju pogreke mogu se dogoditi gadne stvari. Postoje bezimene stene sa kojih se moe pasti, a u sure dane tu uvek grickaju, kao revnosni mievi u kutu jutarnjeg pijanstva, samosaaljenje i ojaenost. Ali on je bio mudar ovek, razumeo se u te stvari. Sve to, kao morfijum, zavisi od pravilnog doziranja.

Otvorio je vrata Kod Henrija a dobrodolicu mu poele prigueni ropac duboksa koji je gospodario sredinom prostorije, pulsirajui od basova i crvenog svetla, kao obolelo i mahnito srce. Uao je malo nesigurno, izmeu redova plastinih loa, ujutro obino praznih i bezbojnih, sada prepunih studenata. Neki su marljivo mrmorili; mnogi su bili bradati i pomodno otrcani - kao teatralni anarhisti ili 'agenti stranih sila' u starim, starim filmovima iz tridesetih godina. A iza brada? Pesnici? Revolucionari? Jedan od njih, student na njegovom kursu organske hemije, pisao je za studentske novine lanke o slobodnoj ljubavi i "gnjilom truplu hrianske etike koji zagauje izvore ivota." Brajs mu klimnu glavom, a deak mu preko durljive brade uputi postien pogled. Veina su bili deaci sa farmi u Nebraski i Ajovi; potpisuju peticije o razoruanju; raspravljaju o socijalizmu. Za trenutak se oseti nelagodno; umoran stari boljevik u kaputu od tvida usred nove

klase.Naao je skuen prostor za ankom i od ene s prosedim ikama i

naoarima u crnom okviru poruio au piva. Nikad je ranije nije ovde video; izjutra ga je posluivao mualjiv stariji ovek loeg varenja po imenu Artur. Mu ove ene? Uzimajui pivo neodreeno joj se osmehnuo. Gutao ga je brzo, oseao se neugodno, eleo je da izae. Iz duboksa koji je sad iza njegove glave, poela je sa svirkom ploa folk pesama, sa citrom koja je metalno drndala. O, Bogo, nabrah balu pamuka! O, bogo... Kraj njega za barom bela devojka govorila je tunookoj crnoj devojci o 'strukturi' poezije i zapitkivala ju je da li pesma 'dejstvuje', vrsta razgovora od kojeg se Brajs najei. Kako prokleto sveznajua mogu da budu ova deca? Onda se seti argona kojim je on govorio tokom godine kad mu je engleski bio glavni predmet, bilo mu je dvadeset: 'nivoi znaenja', 'semantiki problem', 'simbolika ravan'. Pa da, postoje mnoge zamene za znanje i poimanje - lanih metafora ima svuda. Dovrio je svoje pivo i onda je, ne znajui zato, poruio sledee, mada je eleo da ode, da pobegne od galame i izvetaenosti. I nije li nepravedan prema ovim klincima, nije li uobraeni magarac? Mladi ljudi uvek izgledaju budalasto, zavodi ih spoljanost kao i svakog. Bolje da putaju brade nego da se ulanjuju u studentska udruenja ili diskusione tribine. Uskoro e dovoljno nauitio toj vrsti umilnog idiotizma, kad svee obrijani iziu iz kole i potrae posao. Ili i tu grei? Uvek postoji mogunost da su oni - bar neki od njih bogomdani Ezre Paundi, nee nikad obrijati brade, postae briljantni i kriavi faisti, anarhisti, socijalisti, i umree u evropskim gradovima za koje niko nije uo, kao pisci dobrih pesama, slikari znaajnih slika, zlosreni ljudi ije e ime neto predstavljati. Dovrio je pivo i uzeo jo jedno. Dok ga je ispijao, kroz glavu mu prolete slika bioskopskog plakata i dinovske rei SVETSKIKOLOR i pade mu na pamet da S u S. I. Korporaciji moe da oznaava Svetskikolor. Ili, moda, Svet. A I.? Izlian? Ismejan? Iskusan? Ili, turobno se osmehnuvi, jednostavno Izlaz? Mudro se nasmei devojci u crvenoj jakni pored sebe, koja je sada priala o 'fakturi' jezika. Nije joj vie od osamnaest. Sumnjiavo ga je pogledala ozbiljnim tamnim oima. I onda oseti da ga je neto zabolelo; bila je tako lepa. Prestao je da se smei, brzo dovrio pivo i krenuo. Dok je na izlasku prolazio pored loe, bradati student organske hemije ree vrlo uljudnim glasom: "Dobro vee, profesore Brajs."

Brajs mu klimnu glavom, odmumla i progura se kroz vrata u toplu no.

Bilo je jedanaest sati, ali nije hteo da ide kui. Za trenutak je mislio

da nazove Gelbera, svog jedinog bliskog prijatelja na fakultetu, ali odlui da ga ne zove. Gelber je bio saoseajan ovek; no izgleda da ba sad nema ta da se kae. Nije eleo da govori o sebi, o svom strahu, o svojoj jevtinoj poudi, o svom uasnom i glupavom ivotu. Nastavio je da hoda.

Pred samu pono zaustavio se u jedinom gradskom dragstoru otvorenom cele noi, koji je, osim postarijeg prodavca iza blistave, plastine tezge-anka, bio prazan. Seo je i naruio kafu, a kad su mu se oi privikle na vetaki sjaj fluorescentnih svetiljki, poe dokono da zija po tezgi, itajui etikete na boicama aspirina, priboru za foto-aparate, na paketima ileta... kiljio je, a poela je da ga boli i glava. Pivo; svetlost... Losion za sunanje i depni eljevi. A onda mu je neto privuklo i zaustavilo pogled. SvetskiKolor: film za foto-aparate, lajka format, 35 mm., odtampano na svakoj u nizu etvrtastih plavih kutija, pored depnih eljeva, ispod kartona s reckalicama za nokte. To ga, nije znao zato, zapanji. Prodavac je stajao u blizini i Brajs iznebuha ree: "Molim vas, dajte mi da vidim onaj film."

Prodavac zakilji u njega - da li je svetlo smetalo i njegovim oima - i ree: "Koji film?"

"U boji. SvetskiKolor.""Oh, nisam vas...""U redu, znam." Iznenadilo ga je to mu je glas nestrpljiv. Nije imao

naviku da prekida ljude.Stari ovek se malo namrti a onda odfulja i skide kutiju filma. Stavi

je prenaglaeno vrsto na tezgu ispred Brajsa, ne rekavi nita.Brajs uze kutiju i pogleda etiketu. Ispod velikih slova bilo je

odtampano malim slovima: bez zrna; savreno ujednaen kolor film. A ispod toga: osetljivost 200 do 3000 ASA, u zavisnosti od razvijanja. Boe moj! pomisli, Ne moe biti tako osetljiv. A promenljiv raspon?

Pogledao je prodavca. "Poto je ovo?""est dolara. To je za trideset est snimaka. Za dvadeset je dva i

sedamdeset pet."Odvagnuo je kutiju, bila je laka na dlanu. "To je prilino skupo, zar

ne?"Prodavac napravi grimasu, nekakva staraka mrzovolja. "Nije kad ne

plaate razvijanje.""Ah, razumem. Oni ga razviju za vas. Dobijete koverat..." Zaustavio

se. Ovo je glupav razgovor. Neko je pronaao nov film. Ba ga briga; nije on fotograf.

Posle pauze prodavac ree: "Ne." Zatim, okrenuvi se i polazei ka

vratima: "Sam se razvija.""ta?""Sam se razvija, sluajte, je l' hoete da kupite film?"Ne odgovorivi, okrenu kutiju na dlanu. Na oba kraja upadljivo su

bile odtampane rei SAMORAZVIJANJE. To je napravilo utisak. Kako nisam za ovo doznao iz asopisa za hemiju? Nov proces...

"Da", ree, rasejano gledajui etiketu. Tu su se, na dnu, nalazila sitna slova: S.I. Korporacija. "Da. Kupiu ga." Ieprkao je novanik i oveku dao est zguvanih novanica. "Kako to funkcionie?"

"Vratite ga u metalnu kutiju." ovek pokupi novac. On kao da ga je smirio, uinio manje nadmenim.

"U kutiju?""U metalnu kutiju u koju je zapakovan. Vratite ga u kutijicu kad

ispucate sve snimke. Onda pritisnite dugmence na vrhu kutije. Pie tamo. Unutra je uputstvo. Pritisnete dugme jedanput, ili vie puta - zavisi od onoga to zovu 'osetljivost'. To je sve to treba da radite."

"Oh." Ustao je, ne dovrivi kafu, polako stavio kutiju u dep od kaputa. Odlazei, zapitao je prodavca: "Otkad je ovo na tritu?"

"Film? Oko dve-tri nedelje. Dobar je. Mnogo se prodaje."Iao je pravo kui, razmiljajui o filmu. Kako neto moe biti

dobro, tako jednostavno? Rasejano, je izvadio kutiju iz depa, otvorio je noktom palca. Unutra se nalazila plava metalna kutijica s poklopcem na zavrtanj iz koga je tralo crveno dugme. Otvorio ju je. U list s uputstvima bila je zavijena kaseta s filmom, izgledala je kao obina. Na unutranjoj strani poklopca kutijice, ispod dugmeta, nalazila se mala reetka. Opipa je noktom palca. Kao da je napravljena od porcelana.

Kod kue je iz fijoke iskopao prastari foto-aparat marke Argus. Zatim je, pre nego to e ga staviti unutra, izvukao oko trideset cntimetara filma iz kasete, osvetlio ga, a onda otkinuo. Bio je rapav pod rukom, bez uobiajene glatkoe elatinske emulzije. Zatim je ostatak stavio u aparat i brzo ga utroio, nasumce fotografiui zidove, radijator, hrpu papira na svom radnom stolu, snimajui s 800 ASA pri priguenom svetlu. Kad je zavrio razvio je film u metalnoj kutiji, pritisnuvi osam puta dugme, a onda je otvori i pri tom je omirisa. Pojavio se jedva primetan plaviasti gas otrog neprepoznatjivog mirisa. U kutiji nije bilo nikakve tenosti. Gasno razvijanje? urno je izvadio film, izvukao rolnu iz kasete i drei je prema svetlu otkrio niz savrenih slajdova, s finim, prirodnim bojama i detaljima. Zviznuo je i rekao: "Boga mu ljubim." Onda je uzeo komad osvetljenog filma i niz slajdova i s njima otiao u kuhinju. Poeo je da rea materijale za brzu

analizu, da postavlja u redove posude, izvadio ureaj za odreivanje jaine rastvora. Naao se u grozniavom radu i nije zastao da se upita zbog ega je ovo u njemu izazivalo tu mahnitu radoznalost. Neto u vezi s tim ga je kopkalo, ali je to zanemario - bio je suvie zauzet...

Pet sati kasnije, u est ujutro, dok je nebo iza prozora bilo sivo i buno od ptica, izmodeno se skljokao na kuhinjsku stolicu, drei komadi filma. Nije s njim ba sve pokuao; ali je pokuao dovoljno da bi saznao kako na filmu nema nijedne od uobiajenih fotografskih hemikalija, nijedne od srebrnih soli. Sedeo je nekoliko minuta crvenih oiju, ukoenog pogleda. Onda ustade, vrlo umomo ode do spavae sobe i polumrtav pade na nenameten krevet. Pre nego to je, jo u odelu, zaspao, dok su ptice pred njegovim prozorom galamile a sunce se uspinjalo, rekao je, jetkim i rapavim glasom: "To mora da je potpuno nova tehnologija... neko je iskopao nauku u ruevinama Maja... ili na nekoj drugoj planeti..."

4.

Proleno obuen svet iao je plonikom u gibajuim, urnim skupinama. Svuda je bilo mladih ena, lupkanja potpetica (mogao je da ih uje ak i u kolima), mnoge su bile upadljivo obuene, odea im je bila neprirodno jarka na jakom jutarnjem suncu. Uivajui u prizoru ljudi i boja - mada su ga preosetljive oi od toga i dalje bolele rekao je oferu da polako vozi Park avenijom. Dan je bio divan, jedan od prvih zaista sunanih dana njegovog drugog prolea na Zemlji. S osmehom se zavalio na posebno dizajnirane naslone za lea, a kola su ila ka centru, malom i ravnomernom brzinom. ofer Artur bio je vrlo dobar; odabran je zbog svoje lake ruke, zbog sposobnosti da odrava ravnomernu brzinu, da izbegava nagle promene kretanja.

U centru su skrenuli u Petu aveniju, zaustavivi se ispred zgrade u kojoj se nalazila stara Farnsvortova kancelarija, gde se s jedne strane ulaza nalazila mesingana ploa na kojoj je neupadljivim, ispupenim slovima pisalo: SVETSKA INDUSTRIJSKA KORPORACIJA. Njutn podesi svoje naoari za sunce na tamniju nijansu kako bi se zatitio od spoljanjeg sunca, i izae iz limuzine. Stao je na plonik proteui se, oseajui na licu sunce - za ljude oko njega umereno toplo, za njega prijatno vrue.

Artur promoli glavu kroz prozor i ree: "Gospodine Njutn, da li da saekam?"

Ponovo se protegao, uivajui u sunevoj svetlosti, u vazduhu. Vie od mesec dana nije izlazio iz stana. "Ne", ree. "Pozvau vas, Arture. Ali sumnjam da ete mi biti potrebni do veeras; ako hoete, moete da odete u bioskop."

Uao je, proao kroz glavno predvorje pored niza liftova, sve do specijalnog lifta na kraju hodnika gde ga je oekivao ukrueni posluitelj u besprekornoj uniformi. Njutn se nasmeja u sebi; mogao je da zamisli kovitlac naredbi koji mora da je nastao prethodnog dana poto je telefonirao i rekao da e doi sledeeg jutra. Tri meseca nije bio u kancelariji. Retko je uopte izlazio iz stana. Liftboj mu uputi uvebano i nervozno: "Dobro jutro, gospodine Njutn." Nasmeio mu se i stupio unutra.

Lift ga je polako i vrlo glatko dovezao do sedmog sprata gde se nekad nalazila Farnsvortova advokatska kancelarija. Farnsvort ga je ekao na izlasku iz lifta. Advokat je bio kraljevski obuen u sivo svileno odelo, a blistavi crveni dragulj sijao se na debelom i savrenom manikiranom domalom prstu. "Dobro izgledate, gospodine Njutn", ree

on, prihvativi sa nenim obzirom njegovu ispruenu ruku. Farnsvort je imao mo zapaanja; vrlo brzo je primetio kako bi se Njutn zgrio ako bi ga dodirnuo na malo grublji nain.

"Hvala, Olivere. Oseao sam se izuzetno dobro."Farnsvort ga povede mimo kancelarija niz hodnik u prostorije s

tablom S.I. Korporacija. Proli su pored buljuka sekretarica koje su se s potovanjem utiale na njihov nailazak, pa u Farnsvortovu kancelariju na ijim su vratima bila mala mesingana slova. O.V. Farnsvort, Predsednik.

Kancelarija je kao i ranije bila nametena raznoraznim primercima rokokoa kojim je dominirao gromadni, groteskno izrezbareni pisai sto od Kafijerija. Soba je, kao i uvek, bila ispunjena muzikom - ovog puta to je bio komad za violinu. Nije prijao Njutnovom uhu, ali nije nita rekao.

Sluavka im donese aj dok su oni nekoliko minuta askali - Njutn je nauio da voli aj, iako je morao da ga pije mlak - a onda su poeli da razgovaraju o poslu; o svom pravnom statusu, o postavljanju i premetanju direktora, o kompanijama koje im pripadaju, o zakupninama, licencama i prihodima od patenata, o finansiranju novih fabrika i kupovini starih, o tritima, cenama i kretanju interesovanja javnosti za sedamdeset tri potrona artikla koje su proizvodili - televizijske antene, tranzistore, filmove za foto i kino kamere i detektore radijacije - i otprilike tri stotine patenata koje su iznajmljivali, od procesa prerade nafte do bezopasne zamene za barut koja se upotrebljavala za deje igrake. Njutn je imao vrlo jasnu predstavu o Farnsvortovoj zapanjenosti - ak veoj nego obino - zbog njegovog poznavanja ovih stvari, te u sebi ree da bi bilo mudro napraviti nekoliko namernih pogreaka pri pominjanju brojki i pojedinosti. Ipak, bilo je prijatno i uzbudljivo - mada je znao da to zadovoljstvo potie od ispraznog i triavog ponosa - koristiti svoj antenski um za takve stvari. To je kao kad bi se neko od ovih ljudi - uvek je o njima mislio kao o 'ovim ljudima', ma koliko im se divio i voleo ih - obreo kako obavlja poslove s grupom vrlo okretnih i snalaljivih impanza. Bili su mu dragi i nije mogao, sa svojom u osnovi ljudskom tatinom, odoleti povrnom uivanju da ispoljava svoju duhovnu nadmo na njihovo zabezeknuto divljenje. Ipak, ma koliko to bilo prijatno nije smeo da zaboravi da su ovi ljudi opasniji od impanza - a prole su hiljade godina otkad je neki od njih video nepreruenog Antejca.

Razgovarali su sve dok im sluavka nije donela ruak - za Farnsvorta sendvie s piletinom i bocu rajnskog vina; za Njutna

pogaice od ovsenog brana i au vode. Ustanovio je da je ovseno brano jedna od najlake svarljivih namirnica za osobenosti njegovog organizma i esto ga je jeo. Nastavili su jo prilino dugo s razgovoromo sloenom poslu finansiranja raznoraznih i rasprostranjenih preduzea. Njutn je u ovom delu igre poeo da uiva radi nje same. Morao je da je naui od osnova - mnogo ta o ovom drutvu i o ovoj planeti nije se moglo nauiti gledanjem televizije - i otkrio je da za nju ima uroenu sklonost, verovatno atavizam to potie jo od davnih predaka iz onih starih, monih vremena koja su predstavljala sjaj prvobitne antejske kulture. To je bilo u doba kad se ova Zemlja nalazila u svom drugom ledenom dobu - doba okrutnog kapitalizma i ratovanja, pre no to su antejski izvori energije gotovo iscrpeni a voda presahla. Uivao je u igranju etonima i brojkama finansija, mada mu je ta mo pruala mala uzbuenja, mada je u igru uao s napakovanim kartama kakve je moglo da obezbedi samo deset hiljada godina antejske elektronike, hemije i optike. Ali nikada nije ni za trenutak zaboravio zbog ega je doao na Zemlju. To je uvek neizbeno bilo s njim, kao potmuli bol koji jo obitava u njegovim ovrsnutim ali uvek umornim miiima, kao nemogua tuina, ma koliko mogla postati poznata, ove ogromne i raznolike planete.

Prijao mu je Farnsvort. Prijalo mu je ono malo ljudi koje poznaje. Nije poznavao nijednu enu, jer ih se plaio, iz razloga koji ni sam nije razumeo. Ponekad je bio tuan to je zbog bezbednosti suvie opasno bolje upoznati ovaj narod. Hedonist kakav je, Farnsvort je bio prepreden, sladostrasan uesnik u igri novcem; ovek koji povremeno iziskuje nadzor; ovek verovatno opasan, ali iji duh ima mnogo finih i tananih faceta. Nije jedino reputacijom stekao svoj ogromni prihod koji mu je Njutn utrostruio.

Kad je Farnsvortu dovoljno razjasnio ta eli da bude uinjeno, za trenutak se zavalio u stolicu, odmarajui se, a potom ree: "Olivere, sad kad novac poinje da se... akumulira, elim da preduzmem jednu novu stvar. Govorio sam vam ranije o istraivakom projektu..."

Farnsvort nije delovao iznenaeno. Ali verovatno je oekivao da svrha ove posete bude neto znaajnije. "Molim, gospodine Njutn?"

Meko se osmehnu. "To e biti poduhvat druge vrste, Olivere. I to, bojim se, skup. Mislim da ete imati neto posla oko njegovog osnivanja - u svakom sluaju oko finansijskog dela." Za asak pogleda kroz prozor; nenametljivi niz sivih radnji u Petoj aveniji; drvee. "To nee donositi profit, i mislim da e najbolje biti da se osnuje istraivaka fondacija."

"Istraivaka fondacija?" napui se advokat."Da." Ponovo se okrenuo ka Famsvortu. "Da, mislim da emo je

osnovati i registrovati u Kentakiju, sa otprilike onoliko kapitala koliko mogu da prikupim. Mislim da e to biti oko etrdeset miliona dolara - ako uspemo da dobijemo pomo od banaka."

Famsvort die obrve. "Cetrdeset miliona? Gospodine Njutn, vi ne vredite ni pola od toga. Moda kroz est meseci, ali tek smo poeli..."

"Da, znam. Ali mislim da sva svoja prava na Svetski Kolor prodam Istman Kodaku. Vi, naravno, ukoliko elite, moete zadrati svoje deonice. Mislim da e ga Istman inteligentno upotrebiti. Spremni su da idu prilino visoko kako bi ga dobili - uz uslov da narednih pet godina na trite ne iznesem konkurentski kolor film."

Famsvortovo lice je sad poelo da crveni. "Nije li to kao prodavanje doivotne kamate na budet Sjedinjenih Drava?"

"Pretpostavljam da je tako. Ali, potreban mi je kapital; a i sami znate da je sa tim patentima spojena stalna opasnost da dou pod udar zakona protiv trustova. A Kodak ima bolji pristup svetskom tritu od nas. U stvari, potedeemo sebe jedne velike gnjavae."

Donekle umiren, Farnsvort je odmahnuo glavom. "Kad bih imao autorska prava na Bibliju ne bih ih prodao izdavakom preduzeu. Ali pretpostavljam da znate ta radite. Uvek ste znali."

5.

Na Dravnom Univerzitetu Pendli u Pendliju, drava Ajova, Natan Brajs je svratio u kancelariju efa svoje katedre. To je bio profesor Kanuti, a njegov poloaj je imao naziv Koordinator i savetnik Odseka, to je liilo na nazive veine efova katedri u dananje vreme, jo od razdoblja velike izmene naziva koja je svakog trgovakog putnika pretvorila u zastupnika na terenu, svakog nastojnika u lice zadueno za problematiku zgrade. Potrajalo je malo due dok je dospela na univerzitete. Ali je i do njih dospela i sada vie ne postoje sekretarice ve slubenice na prijemnom i administrativne pomonice, ne pestoje efovi, ve samo koordinatori.

Kratko podian i gumastog tena, profesor Kanuti doekao ga je irokim osmehom, puei lulu, ukazao mu rukom preko tepiha plavog kao golubije jaje na plastinu stolicu boje lavande, i rekao: "Milo mi je to te vidim, Nat."

Brajs se gotovo vidljivo lecnuo na ovo 'Nat', i pogledavi na sat kao da je u urbi, ree: "Zanima me jedna stvar, profesore Kanuti." Nije se nigde urio - osim da obavi ovaj razgovor; sada, kad su ispiti bili zavreni, nedelju dana nije imao nikakvog posla.

Kanuti se ljubazno osmehivao a Brajs u magnovenju opsova samog sebe to je uopte dolazio kod ovog idiota koji igra golf. Ali moda Kanuti zna neto to e mu biti od koristi; barem nije budala kao hemiar.

Brajs izvadi iz depa kutiju i stavi je na Kanutijev sto. "Jeste li videli ovaj novi film?" ree.

Kanuti je uze mekom, neuljevitom rukom, pa ju je trenutak zaueno gledao. "Svetski Kolor? Da, upotrebljavao sam ga, Nate." Spusti je s izvesnom konanou. "avolski dobar film. Sam se razvija."

"Znate li kako radi?"Kanuti zamiljeno punu na neupaljenu lulu. "Ne, Nate. Ne bih

mogao rei. Valjda kao svaki drugi film. Samo je malo... savreniji." Nasmeja se svojoj ali.

"Nije ba tako." Brajs se nagnu i dohvati kutiju, odmeravajui je na dlanu i posmatrajui Kanutijevo nezainteresovano lice. "Izvrio sam s njim neke opite i bio sam prilino zapanjen. Znate, najbolji kolor filmovi imaju tri odvojene emulzije, po jednu za svaku osnovnu boju. E, ovaj nema nikakvu emulziju."

Kanuti podie obrve. I bolje je da izgleda iznenaeno, idiote jedan,

pomisli Brajs. Izvadivi lulu iz usta, Kanuti ree: "Zvui nemogue. Gde je osetljivost na svetlo?"

"Oigledno u podlozi. I izgleda da se to postie barijumovim solima- sam bog zna kako. Kristalizovane barijumske soli koje se slobodno rasporeduju. A", uzeo je vazduh, "razvija je gasovit - u maloj auri ispod poklopca metalne kutije. Pokuao sam da otkrijem ta je unutra i jedino u ta sam bio siguran jesu kalijum nitrat, malo hiperoksida i neto to se, sveca mu, ponaa kao kobalt. I sve je blago radioaktivno, to moda neto objanjava, mada mi nije jasno ta."

Kanuti mu obezbedi duu pauzu kakvu je nalagala pristojnost posle ovog malog predavanja. Zatim ree: "Nate, zvui sumanuto. Gde ga prave?"

"Postoji fabrika u Kentakiju. Ali im je sedite u Njujorku, koliko sam mogao da doznam. Akcije im nisu registrovane na berzi."

Sluajui, Kanuti je poprimio ozbiljan izraz lica; verovatno onaj, pomisli Brajs, koji uva za sveane prilike kao to je primanje u novi klub dobrostojeih graana. "Shvatam. Pa to je kakljivo, zar ne?"

kakljivo? ta mu to, do avola, znai? Naravno da je kakljivo. Nemogue je. "Da, kakljivo je. Hteo sam da vas zamolim za neto u vezi s tim." Malice je oklevao, opirui se tome to ovog naduvenog malog ekstroverta moli za uslugu. "eleo bih da nastavim, da otkrijem na kakav to vraki nain funkcionie. Pitam se da li bih mogao da koristim jednu od velikih istraivakih laboratorija dole u suterenu - bar u periodu izmeu semestara. A dobro bi mi doao i pomonik student, ako je neki na raspolaganju."

Usred njegovog govora Kanuti se zavalio duboko u svoju plastikom presvuenu stolicu, kao da ga je Brajs gurnuo u mekane i valovite suneraste jastuke. "Nate, sve laboratorije su zauzete", ree. "Zna da ne moemo da izaemo na kraj sa svim industrijskim i vojnim projektima koje sada imamo. Zato ne pie kompaniji koja proizvodi film, pa ne pita njih?"

Pokuao je da odri smiren ton. "Ve sam im pisao. Ne odgovaraju na potu. Niko ne zna nita o njima. Nema nieg o njima u asopisima - ak ni u asopisu American Photochemistry." Zastade malo. "ujte, profesore Kanuti, sve to mi je potrebno jeste laboratorija... Mogu i bez pomonika."

"Volte. Volt Kanuti. Ali Nate, laboratorije su pune. Koordinator Donson bi mi popio mozak kad bih..."

"uj... Volte... Ovo je bazino istraivanje. Donson uvek dri govorancije o bazinom istraivanju, zar ne? O kimi nauke? Izgleda da

je sve to ovde radimo razraivanje jevtinijih naina proizvodnje insekticida i usavravanje gasnih bombi."

Kanuti die obrve, njegovo zdepasto telo i dalje bee utonulo u jastuasti suner. "Nije nam obiaj da na takav nain govorimo o svojim vojnim projektima, Nate. Nae primenjeno taktiko istraivanje je... "

"U redu, u redu." Napinjao se da ne die glas, pokuavao da mu ovaj zvui normalno. "Pretpostavljam da je ubijanje ljudi bazino. To je takode deo ivota ove nacije. Ali ovaj film..."

Kanutija obli crvenilo zbog sarkazma. "uj, Nate", ree, "ti hoe da se zamlauje s komercijalnim procesom. I, tavie, s procesom koji ve sasvim lepo funkcionie. Zato pada u vatru zbog toga? Pa ta ako je film malo neobian. Tim bolje."

"Boe moj", rekao je, "ovaj film je mnogo vie od neobinog. To vidite. Vi ste hemiar - bolji hemiar od mene. Zar ne shvatate tehnologiju koju ovo podrazumeva? Gospode, barijumove soli i gasoviti razvija!" Odjednom se priseti rolne filma koja mu je jo bila u ruci, i prui ga kao da je neka zmija ili svete moti. "To je kao da smo... kao da smo mi peinski ljudi, ieavamo buve ispod pazuha, i jedan od nas nae... nae rolnu dejih kapisli..." A onda ga to u magnovenju oinu kao udarac posred grudi i prekinuvi za sekund svoj govor pomisli: Presveti blagi boe - ona rolna kapisli! "...i baci je u vatru. Pomislite na tradiciju, na tehniku tradiciju koja je ugraena u stvaranje papirne trake s ravnomerno poreanim barutnim aurama da bismo mogli da ujemo mala prt, prt, prt! Ili kad biste stanovniku starog Rima dali runi sat, a on znao za sunani asovnik..." Nije dovrio poreenje, sada je mislio na onu rolnu kapisli, na to kako su glasno eksplodirale, kako uopte nisu mirisale na barut.

Kanuti se hladno osmehnu. "Pa, Nate, vrlo si reit. Ali ja se ne bih toliko uznemiravao zbog neeg to je smislio nekakav promuurni istraivaki tim." Pokuao je da bude duhovit, da neslaganje okrene na alu. "Sumnjam da su nas posetili ljudi budunosti. Bar ne zato da bi nam prodali film za kameru."

Brajs ustade stiskajui kutiju filma u aci. Govorio je blago: "Promuuran istraivaki tim, 'jes' avola! A po svemu to znam - po nainu na koji ovaj film ne primenjuje nijedan hemijski postupak iz vie od stotinu godina razvoja fotografije - ovaj proces moe da bude vanzemaljski. Ili se negde u Kentakiju krije genije koji e nam idue nedelje prodavati perpetuum mobile." Naglo se okrenuo, zgaen razgovorom, i krenuo ka vratima.

Kao majka dok dovikuje detetu koje odlazi u nastupu besa, Kanuti ree: "Ne bih previe priao o vanzemaljskom, Nate. Ja, naravno; razumem ta hoe da kae..."

"Naravno da razume", ree Brajs, izlazei.Otiao je pravo kui popodnevnim mono-inobusom i poeo da

motri - ili, tanije, da oslukuje - tragajui za deacima s pitoljima na kapisle.

6.

Pet minuta poto je napustio aerodrom shvatio je da je napravio veliku greku. Nije smeo da preduzima dolazak na tako daleki jug u vreme leta, ma koliko to bilo neophodno. Mogao je da poalje Farnsvorta, da poalje nekog ko bi kupio zemljite, uglavio poslove. Temperatura je bila preko etrdeset, a budui nesposoban da se znoji jer mu je telo bilo stvoreno za temperature oko deset stepeni, bilo mu je ravo gotovo do nesvestice na zadnjem seditu aerodromske limuzine koja ga je vozila u centar Luisvila, mrvei o svoj tvrdi naslon njegovo na gravitaciju jo osetljivo telo.

Ali se, za vie od dve godine koje je proveo na Zemlji i tokom deset godina telesnog prilagoavanja kojem je bio podvrgnut pre no to je napustio Anteu, osposobio da podnosi bol i da snagom volje, jarosno, mada oamueno, ostane pri svesti. Uspeo je da iz limuzine pree u hotelsko predvorje, i iz predvorja do lifta - laknulo mu je to se lift kree ujednaeno, sporo - pa u svoju sobu na treem spratu, gde se sruio na krevet im ga je liftboj ostavio samog. Malo posle uspeo je da se dovue do rashladnog ureaja i podesi ga na vrlo hladno. Zatim se opet skljokao na krevet. To je bio dobar rashladni ureaj; zasnivao se na grupi patenata koje je iznajmio kompaniji koja ga je proizvela. Soba ubrzo postade dovoljno ugodna, ali je ureaj ostavio ukljuen, pun zahvalnosti to je njegov doprinos nauci rashlaivanja omoguio da njemu toliko potrebne rune male kutije budu beumne.

Bilo je podne; neto kasnije naruio je telefonom da mu se donesu boca 'ablija' i malo sira. Poeo je tek odskora da pije vino, sa zadovoljstvom utvrdivi da na njega, oigledno, deluje kao i na ljude sa Zemlje. Vino je bilo dobro ali je sir bio pomalo gumast. Ukljuio je televizor, koji je takoe radio na osnovu patenata S. I. Korporacije, i zavalio se u fotelju odluivi da uiva, kad ve ovog vrelog popodneva ne moe da radi nita drugo.

Prolo je vie od godinu dana otkako je due gledao televiziju, i izgledalo mu je vrlo neobino to je ponovo gleda u ovom luksuznom i vulgarno modernom hotelskom apartmanu - toliko slinom apartmanima u kojima ive televizijski privatni detektivi, sa foteljama lealjkama, policama s nikad korienim knjigama, apstraktnim slikamai sobnim barom s gornjom povrinom od plastike - ovde u Luisvilu, drava Kentaki. Gledati male mukarce i ene ljudskog roda kako se kreu na ekranu onako kako ih je gledao toliko godina kod kue, na Antei. Sad je mislio na te dane, pijuckajui hladno vino, grickajui sir -

tuu, neobinu hranu - dok je propratna muzika ljubavne prie ispunjavala prohladnu sobu a jedva ujni glasovi iz malog zvunika su njegovom osetljivom sluhu iz drugog sveta zvuali kao tuinsko grgotanje i trtljanje, to su, u osnovi, i bili. Nimalo nalik mrmorenju njegovog jezika, iako se nekad u davnini jedan razvio iz drugog. Dozvolio je sebi da prvi put posle mnogo meseci misli na tihi razgovor starih antejskih prijatelja, na blagu i krtu hranu kakvu je u domovini jeo celog ivota; na svoju enu i decu. Moda zbog sobne sveine koja ga je tako smirila posle neizdrljivog letnjeg putovanja, moda zbog alkohola koji je jo bio novost za njegove vene, zapao je u duevno stanje tako slino ljudskoj nostalgiji - sentimentalno, samoposmatrakoi gorko. Iznenada zaele da uje zvuk svog glasno izgovorenog jezika, da vidi svetle boje antejskog tla, da mirie opori miris pustinje, da uje pune zvuke antejske muzike, i da ugleda tanke, gazi sline zidove zgrada, prainu gradova Anteje. I poele svoju enu, potmulom, antejskom, telesnom seksualnou - pritajen, uporan bol. I, odjednom, ponovo pogledavi svoju sobu, njene diskretne sive zidove i prostaki nametaj, oseti gaenje, zamor od ovog jevtinog i tuinskog mesta, od njegove bune, grlate i senzualne kulture bez korena, od te rulje otroumnih, svrabljivih, sobom obuzetih majmuna - vulgarnih, bezobzirnih, dok se njihova civilizacija rui li rui, kao londonski i svi ostali mostovi.

Poeo je da osea ono to je i ranije pokatkad osetio: teku posustalost, umor od sveta, duboku premorenost od ovog toliko uurbanog, razornog sveta i od sve te njegove neskladne galame. Oseao je da bi mogao da digne ruke od svega, da je bilo glupo, neverovatno glupavo to se jo pre vie od dvadeset godina otpoinjalo s ovim. Ponovo umorno pogleda oko sebe. ta on radi ovde - ovde na tom svetu, treem od Sunca, sto miliona milja daleko od svog doma. Ustao je i iskljuio televizor, a onda se opet duboko zavalio u stolicu i dalje pijui vino; sada je oseao alkohol i bilo mu je svejedno.

Petnaest godina je gledao ameriku, englesku i rusku televiziju. Njegove kolege prikupile su ogromnu filmoteku presnimljenih televizijskih emisija, i u vreme kad je pre etrdeset godina Amerika poela sa stalnim televizijskim programom ve su, na osnovu kratkotalasnih radio emisija, bili odgonetnuli veinu jezikih tananosti. Svakog dana je radio, uio jezik, obiaje, istoriju i geografiju, sve raspoloivo, dok nije zapamtio, pomou iscrpnog unakrsnog katalogiziranja, znaenje nejasnih rei kao to su 'uto', 'Vaterlo', 'Demokratska republika' - za ovo poslednje nije postojala nikakva

protivuvrednost na Antei. I dok je radio i uio i obavljao beskrajne fizike pripreme, dok se godinama muio iekujui, oni su se premiljali da li da se uopte krene na put. Osim sunanih baterija, bilo je tako malo energije u pustinji. Bie potrebno toliko mnogo goriva da bi se samo jedan Antejac poslao preko praznog bezdana, moda u smrt, moda u jedan ve mrtav svet, svet koji do tada moe biti, kao toliko mnogo same Anteje, zagaen atomskim krhotinama, sagorelim ostacima majmunolikog gneva. Ali su mu, najzad, rekli da e preduzeti putovanje u jednom starom, starom brodu koji se jo nalazi u podzemlju. Godinu dana pre puta obavestili su ga da su planovi najzad utvreni; da e, kad planete zauzmu povoljan poloaj, brod biti spreman za prelazak. Nije mogao da vlada drhtavim rukama kad je svojoj eni saoptavao odluku...

Ne pomerajui se sa stolice ekao je do pet sati u hotelskoj sobi. Onda je ustao, telefonirao kancelariji za trgovinu nekretnina i rekao im da ga mogu oekivati u pola est. Izaao je iz sobe, ostavivi polupraznu bocu vina na baru. Nadao se da e vreme sad biti mnogo sveije, ali nije bilo.

Odabrao je taj hotel zato to se nalazio samo tri bloka od kancelarije koju se spremao da poseti, kancelarije u kojoj e da otpone ve isplanirane ogromne transakcije zemljitem. Mogao je peice da pree tu razdaljinu, ali je od potmulog, tekog i muiteljski vrelog vazduha koji je poput jastuka poklopio ulice dobio vrtoglavicu, oamutio se i malaksao. Nekoliko trenutaka mislio je kako bi trebalo da se vrati u hotel, pa neka ljudi od nekretnina dou k njemu, ali nastavi da hoda.

A onda, kad je naao zgradu, otkri stvar koja ga je uplaila: kancelarija koju je traio nalazila se na devetnaestom spratu. U Kentakiju nije oekivao visoke zgrade; ovo nije predvideo. Peti se stepenicama nije dolazilo u obzir. A nita nije znao o liftovima. Ukoliko se bude vozio nekim koji se suvie brzo penje, ili trza, to moe biti kobno za njegovo od gravitacije ve prenapregnuto telo. Ali liftovi su izgledali novi i dobro napravljeni, a zgrada je bar imala rashladne ureaje. Uao je u jedan u kome nije bilo nikog osim liftboja, starog oveka smirenog izgleda, u duvanom umrljanoj uniformi. Primili su jo jednog putnika, punaku, zgodnu enu koja je zadihano dotrala u poslednjem trenutku. Onda je liftboj zatvorio mesingana vrata, Njutn je rekao: "Devetnaesti, molim", ena je promrmljala "dvanaesti", i starac je lenjo, pomalo s prezirom, stavio ruku na polugu za runo upravljanje. Njutn je u magnovenju uasnuto shvatio da to nije moderni lift u kome

se pritiskuju dugmeta, ve nekakav stari, ponovo doteran. Ali je to shvatio trenutak prekasno, jer pre nego to je mogao da se pobuni, oseti kako mu se eludac uvre a miii gre od bola dok se lift cimnuo, zastao, opet cimnuo i potom sunuo uvis u trenutku udvostruivi Njutnovu ve utrostruenu teinu. A zatim mu se uinilo da se sve istovremeno odigralo. Video je da ena bulji u njega i znao da mu nos sigurno krvari, da krv lije po prednjem delu koulje, i pogledavi nadole utvrdi da je tako. Istog trena uo je - ili osetio unutar svog uzdrhtalog tela - krtu lomljavu i noge ga izdadoe i on pade na pod lifta, udovino iskrivljen, ugleda kako se jedna noga stravino preklapa pod njim, dok nije izgubio svest, a duh mu pao u tminu duboku kao bezdan koji ga je razdvajao od kue...

Pre toga je dvaput u ivotu bio bez svesti: jednom kod kue, za vreme obuke u centrifugi, i jednom za vreme najveeg ubrzanja pri poletanju broda. Oba puta se brzo povratio, doavi k sebi sa zbunjenou i bolom. I ovog puta se osvestio u bolovima zlostavljenog tela i uplaeno pometen jer nije znao gde se nalazi. Leao je na leima, na neem glatkom i mekom, a u oi mu je sijala jaka svetlost. Zamurio je, a onda se trgnuo i okrenuo glavu. Leao je na nekakvom kauu. Na drugom kraju sobe jedna ena je stajala za stolom, drei telefon u ruci. Gledala ga je. Zurio je u nju a onda shvati da je to ena iz lifta.

Videvi da se osvestio, oklevala je i kao da nije znala ta da uini s telefonom, mlitavo ga drei u ruci. Nesigurno mu se osmehnula. "Gospodine, je l' vam dobro?"

Glas mu je zvuao kao da pripada nekom drugom, slab i tih. "ini mi se. Ne znam..." Noge su mu bile ispruene. Bojao se da pokua da ih pokrene. Krv na njegovoj koulji jo je bila lepljiva, ali sada ve hladna. Nesvestica nije mogla dugo potrajati. "Mislim da sam povredio noge..."

Posmatrala ga je ozbiljno, klimajui glavom. "Bogami, jeste. Jedna vam se iskrivila k'o da je od stare ice."

Nastavio je da je gleda, ne znajui ta da kae, pokuavajui da smisli ta da uini. U bolnicu nije mogao; tamo e biti pregleda, rendgenskih zraka...

"Pet minuta pokuavam da vam naem doktora." Glas joj je bio rapav i delovala je uplaeno. "Ve sam zvala trojicu ali su izali."

Zamirka na nju pokuavajui da razmilja suvislo. "Ne", ree, "ne! Nemojte."

"Da ne zovem doktora? Ali, gospodine, doktor mora da vas vidi. Gadno te nastradali." Bila je u nedoumici, zabrinuta, ali suvie

preplaena da bude sumnjiava."Ne." Pokuao je da kae jo neto ali ga iznenada obuze munina i

jedva svestan onoga to ini, oseti da povraa preko ruba kaua, dok mu pri svakom trzaju noge bolno jauu. Onda je ponovo legao na lea, iscrpljen. Ali je svetlost bila suvie jaka, palila mu je oi ak i kroz sputene kapke - tanke, prozirne one kapke - i on, jeei, podie ruku da ih zakloni.

To to mu je pripala muka kao da ju je odnekud umirilo. Moda prepoznatljiva ljudskost tog ina. Glas joj je bio smireniji. "Mogu li da pomognem?" ree. "Je l' ima neto ime bi' ja mogla da pomognem?" Oklevala je. "Da vam donesem pie..."

"Ne. Nije mi potrebno..." ta da radi?Odjedanput njen glas posta bezbrian, kao da je bila nadomak

histerije i tek od nje ustuknula. "Ba ste u sosu", ree."Pretpostavljam." Okrenuo je lice ka naslonu kaua, pokuavajui da

izbegne svetlost. "Moete li... moete li jednostavno da me ostavite samog? Bie mi bolje ako se odmorim."

Prigueno se nasmejala. "Ne vidim kako. Ovo ovde je kancelarija; ujutru e tu da se skupi svet. Liftboj mi je dao klju."

"Oh." Morao je da uradi neto s bolom, ili nee jo dugo ostati pri svesti. "Sluajte", ree, "u depu mi je hotelski klju, iz hotela Braun. To je tri bloka odavde, kad izaete, krenete..."

"Znam gde je hotel Braun.""Oh. Izvrsno. Moete li da uzmete klju pa da iz plakara u spavaoj

sobi uzmete crnu torbu za akta? I donesete mi je? U njoj su mi... lekovi. Molim vas."

utala je."Platiu vam...""Ne sekiram se ja za to." Okrenuo se i otvorio oi da je pogleda za

trenutak. Njeno iroko lice natutilo se, namrtenih obrva, kao nekakva parodija dubokog razmiljanja. Onda se, ne gledajui ga, ovla nasmejala. "Ne znam da l' e me pustiti u hotel Braun - ili mi dozvoliti da uetam u sobu kao da je moja."

"Zato ne?" Bolelo ga je negde u grudima kad govori. Oseao se kao da e uskoro ponovo izgubiti svest. "Zato ne moete?"

"Vi, gospodine, izgleda ne znate mnogo o haljinama? Izgledate kao da nikad niste imali briga. Nemam nita osim cicane haljine, a i ta je pocepana. A moe da im se ne dopadne na ta miriem."

"Oh!" rekao je."Na din. Pa, moda bi' i mogla..." Izgledala je zamiljeno. "Ne, ne

bi'."Osetio je kako se opet rasplinjava, telo kao da mu je lebdelo.

Zmirkajui, prisiljavao se da izdri pokuavajui da zanemari malaksalost, bol. "U mom novaniku. Uzmite novanice od dvadeset dolara. Dajte osoblju novac. Moi ete." Soba se uskovitlala oko njega, svetiljke su sada bile priguenije, kao da se u zamagljenoj koloni kreu kroz njegovo vidno polje. "Molim vas."

Osetio je kako mu pretura po depu, osetio je njen vreli dah na licu, da bi, trenutak kasnije, uo kako se zagrcnula. "Bogo moj!" ree, "ala ste vi nafatirani...! Pa mogla bi' da uteknem s ovim."

"Nemojte", rekao je. "Molim vas, pomozite mi. Bogat sam. Mogu da..."

"Neu", ree natmureno. A zatim, veselije: "Dr'te se, gospodine. Vratiu se s vaim lekom, makar morala da kupim hotel. Ni brige vas."

Dok je gubio svest uo je kako se vrata zatvaraju za njom...Izgledalo je da se samo asak kasnije vratila u sobu, zadihana, i da

na stolu otvara torbu.A onda je, poto je uzeo kapsule protiv bola i pilule koje e pomoi

pri sraivanju noge, uao liftboj s ovekom koji ree da je nadzomik zgrade i Njutn je morao da ih umiruje da nikog nee tuiti, da se, zaista, osea dobro i da e sve biti u redu. Ne, nije mu potrebna hitna pomo. Da, potpisae potvrdu kojom zgradu oslobaa odgovornosti. Da li bi sada mogli da mu pozovu taksi? Nekoliko puta tokom ovog unog raspravljanja zamalo to se nije ponovo onesvestio, a kad je sve bilo obavljeno ponovo je izgubio svest.

Doao je k sebi u taksiju, sa enom. Blago ga je drmusala. "Kuda hoete da idete?" rekla je. "Gde vam je kua?"

Pogledao ju je. "Ja... ja, u stvari, ne znam."

7.

Donekle iznenaen, podigao je pogled sa svog tiva. Nije znao da je ona u sobi. esto bi to radila, pojavljivala se iznebuha, a njen rapavi, ozbiljni glas znao je da mu zasmeta. No bila je dobra ena i nimalo podozriva. Postala mu je vrlo draga tokom etiri nedelje, kao da je nekakva korisna domaa ivotinja. Pre nego to e joj se obratiti namestio je nogu u udobniji poloaj. "Popodne idete u crkvu, zar ne?" Pogledao je preko ramena. Mora da je tek bila ula; nosila je crvenu plastinu torbu za bakaluk, prigrlivi je na svoje velike grudi kao da je dete.

Osmehnula mu se iroko, malo blesasto, te je shvatio da je verovatno ve malo pijana, iako je rano popodne. "To sam i mislila, gospodine Njutn. Mislila sam, moda ete eliti da idete u crkvu." Spustila je torbu na sto pored rashladnog ureaja - onog koji joj je kupio tokom svoje prve sedmice u njenoj kui. "Donela sam vam vina", ree.

Opet se okrenuo svojoj nozi, podignutoj na klimavo sandue koje su svojom teinom pridravali stari stripovi, njena jedina lektira. Bio je ljut. To to je kupila vino znailo je da bezuslovno namerava da se napije te veeri, i mada je dobro podnosila pie, uvek je strepeo od njenog pijanstva. Iako je esto s udivljenim uenjem spominjala njegovu lakou i lomnost, verovatno i dalje nije imala predstavu o teti koju bi mogla da nanese njegovom telu - njegovim lakim, pticolikim kostima - ako se ma kad saplete o njega, padne na njega, ili ak ako ga samo jae mune. Bila je vrsta, puna ena i bar trideset kilograma tea od njega. "Ba je paljivo od vas to ste doneli vina, Beti Do", rekao je. "Da li je rashlaeno?"

"Aha", ree ona. "U stvari, prokleto je hladno." Izvadila je bocu iz torbe i ulo se kako ova zvecka o ostale, jo sakrivene drugarice. Zamiljeno ju je opipala. "Ovaj put ga nisam kupila kod Rejhmana. Danas je dan kad primam ek socijalne pomoi, pa sam je kupila im sam izala iz zgrade socijalnog. Tamo ima radnjica, zove se Kod Goldija s nogu. Mnogi na socijalnom tu pazare." Uzela je jednu iz reda aa za vodu koje su stajale na vrhu prepotopske, crveno obojene police za knjige i stavila je na prozorsku dasku. Potom je, s lenjom odsutnou karakteristinom za njeno ponaanje u vezi s piem, iz torbe izvadila bocu dina, i sad je stajala s bocom vina u jednoj ruci, a s bocom dina u drugoj, kao da ne moe da odlui koju prvo da spusti. "Vino dre u pravom friideru pa se suvie ohladi. Trebalo je da kupim kod Rejhmana." Najzad je spustila bocu s vinom i otvorila din.

"U redu je", ree on. "Brzo e se zagrejati.""Staviu je ovde, i kad god budete hteli, samo zatraite, ujete li?"

Nasula je sebi pola ae dina i onda otila u kuhinjicu. uo je kako angrlja posudom za eer, kaiicom sipa eer koji je uvek stavljala u din; a trenutak kasnije se vratila, pijui u hodu. "Boga mu, ba volim din!" rekla je samozadovoljno.

"Ne verujem da u moi da idem u crkvu."Izgledala je iskreno razoarana. Prila je i nezgrapno sela u otrcanu,

jevtinim platnom presvuenu fotelju, naspram njegove, povukavi jednom rukom arenu cicanu suknju preko kolena, dok je drugom drala au. "ao mi je. To je stvarno dobra crkva, a i otmena. Uopte ne biste trali." Prvi put je primetio da nosi dijamantski prsten. Verovatno ga je kupila njegovim novcem. Nije joj to uzeo za zlo; svakako ga je zasluila starajui se o njemu. Uprkos njenih navika i prianja, bila je izvrsna bolniarka. I nije bila radoznala.

Ne elei dalje da razgovara o crkvi, utao je, dok se ona udobno smestila u fotelju i otpoela temeljan rad na dinu. Spadala je u onu vrstu neredovnog i sentimantalnog posetioca crkve koga televizijski intervjuisti nazivaju duboko religioznim - tvrdila je kako joj je religija veliki izvor snage. To se uglavnom sastojalo od odlaenja nedeljom popodne na predavanja o linom magnetizmu, i sredom uvee na predavanja o ljudima koji su putem molitve postigli poslovne uspehe. Ova vera zasnivala se na ubeenju da e sve biti dobro, ma ta se dogodilo; njena etika sastojala se u tome da svako mora da odlui za sebe ta je za njega ispravno. Kao i toliki drugi, Beti Do se oigledno odluila za din i socijalnu pomo.

Tokom nekoliko nedelja ivota sa ovom enom doznao je mnogo o jednom vidu amerikog drutva o kojem ga televizija uopte nije informisala. Bio mu je poznat opti napredak koji neprestano cveta, etrdeset godina od zavretka drugog svetskog rata, kao cvet neke ogromne i izdrljive travuljine, i znao je kako je ovo bogatstvo raspodeljeno i troeno od strane srednjeg stalea, u koji spadaju gotovo svi, a koji, svake naredne godine, ulae sve vie vremena u sve nereproduktivniji rad i za to dobija sve vie novaca. Gotovo sve televizijske emisije bavile su se tom nakinurenom srednjom klasom i njenim vrlo lagodnim ivotom, tako da je bilo lako dobiti predstavu da su svi Amerikanci mladi, preplanuli, bistrog pogleda i ambiciozni. Upoznavi Beti Do saznao je da postoji veliki drutveni sloj na koji uopte ne utie ovaj graanski prototip, da ogromna i ravnoduna masa ljudskih bia nema nikakvih ambicija i nikakav sistem vrednosti. itao

je dovoljno istorije da shvati kako su ljudi kao Beti Do nekad bili industrijska sirotinja, ali su oni sada industrijska nesirotirija koja udobno ivi u stanovima koje gradi drava - Beti Do je iznajmljivala trosoban stambeni prostor u ogromnoj zgradurini od cigala, sada poluzaputenoj - od ekova sluujueg mnotva agencija: Federalne socijalne pomoi, Dravne socijalne pomoi, Pomoi u hitnim sluajevima, Socijalne pomoi za seosku sirotinju. Ovo ameriko drutvo je tako bogato da moe da u gradovima izdrava osam ili deset miliona pripadnika sloja Beti Do u svojevrsnom ofucanom luksuzu od dina i polovnog nametaja, dok gro zemlje suna svoje zdrave obraze kraj svojih bazena u gradskoj okolini i prati poslednju modu u oblaenju i podizanju dece i pravljenju koktela i u enama, beskonano se igrajui religijom, psihoanalizom i 'stvaralakom dokolicom'. Izuzimajui Farnsvorta koji je pripadao jednom drugom, jo reem sloju, sloju zaista bogatih, svi ljudi koje je Njutn upoznao pripadali su ovoj srednjoj klasi. Svi su bili vrlo slini i izgledali su, kad ih ovek zatekne nespremne, kad ne pruaju prijateljski ruku i kad im lice nije nameteno u uobiajenu masku samozadovoljnog i deakog arma, pomalo usplahireno, pomalo izgubljeno. Njutnu se inilo da je Beti Do sa svojim dinom, svojom dosadom, svojim makama i svojim polovnim nametajem bolje prola u tom drutvenom sporazumu.

Jednom je priredila sedeljku za neke 'prijateljice' koje su stanovale u istoj zgradi. Ostao je u spavaoj sobi, daleko od pogleda, ali je mogao dovoljno dobro da ih uje dok pevaju stare himne kao to su Stena to vekovima stoji i Vera otaca naih, i opijaju se dinom i sentimentalnou, te mu se inilo da su nale valjaniju vrstu zadovoljstva u toj emotivnoj razularenosti od one koju srednja klasa izvlai iz svojih starorimskih rotiljskih gozbi, iz pijanog pononog plivanja i seksa na brzinu. A ipak je i Beti Do bila neverna tim starim detinjastim himnama, jer kad su se ostale ene pijano vratile u svoje trosobne elije, legla je pored njega na krevet i kikotala se aavosti baptistike, himnopojue religije novog buenja vere u kojem ju je odgojila njena porodica iz Kentakija, ona je "sve to prerasla, iako je ponekad nekako zgodno pevati pesme." Njutn na to nije nita rekao, ali nije mogao da se ne udi. Na starim antejskim tv snimcima nekoliko puta je gledao emisiju 'Starovremsko buenje vere', a gledao je i program 'moderne' crkve koja "stvaralaki primenjuje Boga", a ija se muzika sastojala jedino od trausovih valcera i odlomaka uvertire Pesnik i seljak, odsviranih na elektrinim orguljama. Nije uopte bio siguran da ovi ljudi odista mudro ine to razvijaju te svoje udnovate

pojave, tu stvar koju Antea uopte nije imala - a za koju su verovatno krivi Antejci i njihove davne posete ovoj planeti - taj udnovati zbir premisa i obeanja nazvan religija. Meutim, nije je sasvim dobro razumeo. Antejci su, naravno, verovali da u svemiru verovatno postoje bogovi ili bia koja se mogu nazvati bogovima, no za njih to nije bilo od velike vanosti, nita vie no to je u stvari bilo i za veinu ljudi. Mada mu je staro ljudsko verovanje u greh i iskupljenje bilo shvatljivo, a kao i svim Antejcima bilo mu je dobro poznato oseanje krivnje i potreba njenog otkajavanja. No izgleda da sada ljudi grade labave konstrukcije od polovinih verovanja i sentimentalnosti kojima zamenjuju svoje religije, i nije znao kako to da objasni; nije mogao stvamo da dokui zbog ega je Beti Do toliko stalo do navodne snage koju dobija u nedeljnim porcijama od svoje plastine crkve, do jednog vida snage koja je izgledala neizvesnija i nespokojnija od one koju je dobijala od dina.

Malo kasnije zamoli je za au vina, koju mu je usluno donela, pruivi mu malu kristalnu vinsku au koju je kupila specijalno za njega i onda mu struno nasuvi iz boce. Ispio ju je prilino brzo. Tokom svog oporavljanja nauio je da prilino uiva u alkoholu.

"Pa", ree dok mu je sipala drugu au, "mislim da u idue nedelje moi da se selim odavde."

Malo je zastala a zatim dovrila sipanje vina. Onda je rekla: "A zato, Tomi?" Kad bi se napila ponekad ga je zvala Tomi. "Nigde se ne uri."

8.

Gospode, ba je uvrnut. Visok i mrav, a oi mu velike kao u tice; ali moe da se kree kao maka, ak i sa slomljenom nogom. Stalno uzima pilule i nikad se ne brije. Izgleda da ni ne spava; ponekad bi nou ustala, probudivi se suvog grla i sa vrtoglavicom koje bi dobijala od dina ako nije dovoljno pazila, a on bi bio u dnevnoj sobi, poduprte noge, itao bi ili sluao mali zlatni gramofon koji mu je debeli ovek doneo iz Njujorka, ili bi samo sedeo u fotelji, s bradom na rukama, stisnutih usana zurio u zid, a sam bog zna gde bi mu mogle biti misli. Tada je pokuavala da se kree tiho, kako ga ne bi uznemirila, ali ma koliko bila tiha uvek bi je uo i videla je da ga je iznenadila. Ali uvek bi joj se osmehnuo a pokatkad bi rekao re-dve. Jednom, tokom druge nedelje, inio joj se tako izgubljen i usamljen dok sedi i bulji u zid kao da tu pokuava da nae neto s im bi porazgovarao; sa svojom iskrivljenom nogom izgledao je kao ranjen