УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ШУМАРСКИ ФАКУЛТЕТ

ЦИЉЕВИ ГАЗДОВАЊА ЛОВИШТЕМ И МЕРЕ ЗА ЊИХОВО ОСТВАРИВАЊЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

Наставник Студент Др Драган Гачић Аднан Бајровић 2012/ 344

Београд, 2011.

САДРЖАЈ

1 УВОД .................................................................................................. 12 ЦИЉЕВИ ГАЗДОВАЊА ЛОВИШТЕМ .............................................. 42.1 Општи циљеви............................................................................ 42.2 Посебни циљеви......................................................................... 43 МЕРЕ ЗА ОСТВАРИВАЊЕ ЦИЉЕВА......................................... .... 53.1 Предвиђање динамике развоја популације дивљачи ........... 53.2 Изградња и одржавање ловних објеката ................................ 73.3 Одстрел дивљачи ..................................................................... 83.4 Гајење и заштита дивљачи.... ................................................. 103.5 Прихрана дивљачи...................................... ............................. 12ЛИТЕРАТУРА...................................................................................... 14

Пси(Canidae)

Вук(Canis lupus L.)

УВОД

Canis lupus

Према подацима Међународног центра за вукове (www.wоlf.оrg), на планети живе три врсте вука: најпознатији сиви вук (Canis lupus), црвени вук (Canis rufus) и етиопски, абисинијски вук (Canis simensis) кога неки истраживачи сматрају за шакала, а не вука. Сиви вук насељава северну хемисферу, а на територији Европе има више подврста. Вук је снажно грађена звер средње величине. Како оцењују наши биолози, Миленковић, Пауновић и Ћировић, вук има универзални тип грађе месождера који је код њега "доведен до високог савршенства". Са великом главом и снажном чељусти, мускулозним вратом и јаким дугим ногама, вук је посебно "оспособљен за лов брзим и истрајним трчањем". Вук се храни готово свим кичмењацима, пре свега папкарима и копитарима, а потом су му на менију зечеви и разне друге животиње. Понекад се храни и остацима угинулих животиња. Према подацима Европске иницијативе за велике месождере (www.lcie.org), мужјаци вука у просеку теже од 20 до 60 килограма, а женке од 15 до 55 килограма. Вукови су моногамне животиње и једном формиран пар вука и вучице никад се не раскида. Они се паре од јануара до марта, вучица носи плод од 62 до 75 дана, а у једном леглу она у просеку оштени шест вучића.

Ареал

Некадашњи ареал вука обухватао је целу Европу,велики део Азије и Северну Америку.У неким деловима природног ареала(средња Европа,Енглеска) потпуно је нестао,док је у друдим проређен и заштићен(Италија,Шпанија,Португалија,Чешка и Пољска).У источној и југоисточној Европи,нарочито на просторима Русије,бројност вучијих популација је још увек велика.

Вукови на западу Европе готово су истребљени. На југу Европе и у региону Балкана задржао се велик број сивих вукова – популациони тренд је у порасту у Србији, Црној Гори, Македонији, Хрватској, Словенији, Румунији и Албанији, стабилан у Мађарској, Грчкој и Бугарској, а у опадању само у Босни и Херцеговини, што је повезано са ратом. Притом, вук није заштићен у Србији, Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини, Бугарској и Албанији. Бројност популација је следећа:

Србија: 700–800 вукова

Црна Гора: 200–300 вукова

Македонија: више од 1000 вукова

Босна и Херцеговина: око 400 вукова

Хрватска: 100–150 вукова

Словенија: 30–50 вукова

Мађарска: мање од 50 вукова

Грчка: 1500–2000 вукова

Бугарска: 800–1000 вукова

Румунија: 2500 вукова

Албанија: 250 вукова

У нашој земљи вук је распрострањен у планинским крајевима централне Србије,где је ловостајем заштићена врста,а у малом броју на Делиблатском песку у Војводини ужива статус строго заштићене врсте.

Животни простор

Као звер хладнијег и умеренијег појаса,чије је типично станиште тундра и тајга,вук је прилагођен животу углавном у шумама планинских крајева,мада зими у потрази за пленом силази и у ниже пределе,прелазећи у току дана и неколико десетина километара.

Морфолошке одликевук је чврста,мишићава звер,умногоме слична псу(немачком овчару и још неким расама),чији је предак.Боја длаке варира од тамносиве,жућкастосиве до светлосиве.Дугачак реп је тамније боје,као и хрбат и врат.Биомаса се разликује у односу на географску ширину,станиште и храну(плен).У нашим условима достиже до 50 kg (ређе до 60 kg ).Вучице су нешто мање,тањег репа и шиљасте њушке.

Размножавање

Полну зрелост вукови достижу у другој години живота.Парење у нашим условима почиње у децембру и траје до фебруара.За време парења висе мужјака јури женку која је у полном жару,борећи се међусобно(„вучја свадба“).Победник одваја женку и почиње живот удвоје у близини логе(брлога),који бучица сама припреми у некој мањој пећини,испод ишчупаног стаблаили у густишу четинарског подмлатка,папрати и жбуњу.Бременитост траје 62-64 дана,а младунци (3-4) се рађају голи и слепи,прогледају после 14 дана,сисају 6 недеља,али већ после 4 недеље родитељи их прихрањују полусвареним месом.

Исхрана

Вук је изразити месојед (карнивора) са великом способношћу прилагођавања у односу на врсту и величину плена.Лови превасходно дивље сисаре(јелне,срне,дивокозе,дивље свиње,зечеве,лисице ), али и домаће животиње (овце,телад,ждребад,псе) ,а лети је задовољан мањим пленом (мишевима и другим глодарима,кртицама,рибама,па чак и инсектима).Радо једе мрцину,а ређе птице.Плен коље,затим кида и парчад гута без жвакања.Поједе одједном велику количину меса(до ¼ своје тежине).

Младунцима мужјак доноси храну у логу,а мајка их храни.Често вук донесе још живу ситну дивљач којом се младунци играју.И поред крволочности и оријентисаности на претежно разноврсну животињску храну,вукови једу и шумско воће,кукуруз,а понекад и траве,као домаћи пси.

Лове у чопору,врло лукавим системом праћења,опкољавања и изнуривања жртве.Кољу више него што су у стању да поједу,а могу дуго да издрже без хране.

Напади на човека

Вук није никаква претња човеку. У литератури једва да има забележених случајева неизазваног напада вука на човека, а неки истраживачи сматрају да у последња два века не постоји ниједан. Уз то, упркос његовом митском, религиозном и традиционалном значају, поједини биолози верују да је "врло мали део људске популације имао било каква директна искуства са овом врстом". Страху од напада вукова доприносе мелези, који настају укрштањем дивљих паса и вукова и који задржавају инстинкт великог предатора, а притом смеју да се приближе човеку. Како кажу биолози Миленковић, Пауновић и Ћировић, од свих исказа о наводном нападу самог вука, добијених усменом анкетом са нашег подручја, "већина се после критичке анализе свела на случајеве радозналог и слободног посматрања или праћења људи на дистанци". С друге стране, има доста примера кад су људе напали вукови заражени беснилом, што је најчешћи мотив напада вукова на човека. Поред случајева са болесном животињом, Миленковић, Пауновић и Ћировић кажу да постоје многобројни, испровоцирани случајеви "када домаћин насрће голим рукама или вилама на затеченог вука у стаји у коју је упао и не може да искочи, па евентуално у одбрани угризе", што се по њима, не може основано квалификовати као напад вука на човека.

Живот у чопору

Као напредни грабљивац, вук има високо развијена психичка својства. Сматра се да је то повезано са чињеницом да су вукови високо социјално организована врста. Вукови живе у чопорима са развијеном хијерархијском структуром. Сваки чопор чини доминантан пар (алфа мужјак и алфа женка) и њихови потомци прве и друге генерације, који су стари од две до три године. У чопорима какви живе у Србији обично је пет до осам вукова, а

понекад му се прикључи вук самотњак који није у сродству са осталим вуковима. Чопор преваљује огромне раздаљине, чак и по стотине километара дневно, а сви вукови заједно лове. Храна се расподељује према хијерархији, тако да млади мужјаци који су ниско рангирани врло тешко преживљавају и готово су гладни. То их подстиче на миграцију, тражење нових територија и оснивање својих чопора. Чопор заузима територију од 100 до 1000 квадратних километара и врло ретко залази у територије других чопора.

ВУКОВИ СРБИЈЕ:ЛОВАЦ У ФАБУЛИ

На сваких десет хиљада људи у Србији живи по један вук.Главни грабљивац северне хемисфере је врста која је у Србији традиционално изложена највећем прогону,али се вук одлично прилагођава новим условима живота и опстаје,упркос томе што једва да се води икаква политика његовог очувања.

Чопор ће дуго лутати док не пронађе погодно природно станиште.У огромном пространству своје ловне територије,сместиће се увек на најнеприступачнијем подручју,далеко од насељених области,у каквој густој и ниској шуми,у зараслом шипрагу или трсци мочваре.На таквом месту са развијеном вегетацијом и близу воде,чопор проналази плитко удубљење-брлог,каквих има под кореном преврнутог дрвета,у пукотини стене,у страни јаруге или ветролому.

Сиви,обични европски вукови,по природи су луталице које прелазе стотине километара у потрази за пленом,али за легло где ће одгајати младунце бирају што скровитије место.За њега су слабо везани и чак сумњичави у погледу безбедности- ови грабљивци без природних непријатеља који се на европском континенту хиљадама година налазе на врху ланца исхране,данас пре него што оду или се врате у блог,готово уплашено замећу трагове и дуго круже око легла,како не би за собом довели једину опасност од које стрепе-човека.

Вук је веома опрезна животиња и избегава било какав контакт са човеком.Таква опрезност је више него оправдана-некадашњи супарници у лову,људи су у већем делу Европе,марочито на западу,готово истребили вукове.Као и у другим земљама на истоку и крајњем југу континента,у Србији је овај крупни предатор још далеко од изумирања,али је врста која је по традицији изложена највећем прогону.У каквом се стању налази данас популација српског вука?

Европско пребивалиште

Популација вука у Србији је стабилна,али то не значи да није потребно израдити и спроводити национални план управљања. Вук је угрожена европска грабљивица која је заштићена већим бројем међународних конвенција, а нарочито Бернском конвенцијом о заштити европске дивље фауне и флоре и природних станишта и Берлинском конвенција о биолошкој разноврсности, којима је Србија приступила, али још није развила никакав механизам заштите вукова.

Недавно је Директорат Е за животну средину Европске комисије упутио захтев надлежним институцијама и неколицини истраживача за информацију о стању популације и мерама заштите вукова у Србији. Ова знатижеља Европске уније, подстакнута информацијом да се очекује повећан увоз трофеја вука из Србије, после много година је скренула пажњу на митску звер о којој су, скривеној у дивљини, бринули само биолози истраживачи, ревноснији ловци и други љубитељи грабљиваца.

Најподробнији приказ стања вукова у Србији даје документ који су направили др Мирољуб Миленковић са Института за биолошка истраживања "Синиша Станковић", мр Милан Пауновић из Природњачког музеја и мр Душко Ћировић са Биолошког факултета у Београду. Под називом "Акциони план за очување вука у Србији", ову студију је у оквиру једног истраживачког пројекта пре две године наручило Министарство заштите животне средине, али га није публиковало, будући да такве драгоцене прегледе државни органи не успевају да представе јавности због непостојања одговарајућих међуресорних комисија. Но, кад је Европска комисија показала интересовање за српске вукове, постојећи акциони план је одлично послужио, па су га, уз сагласност министарства, сами истраживачи послали у Брисел.

По подацима који су у овој студији прикупљени, тренутно у Србији живи између 700 и 800 јединки, што значи да по један вук живи на сваких десет хиљада људи и да уз Бугарску, Македонију, Грчку и Шпанију, наша земља има једну од највећих популација овог грабљивца на југу континента. Вучји чопори насељавају брдско-планинске и шумовите области Србије које граде "потковицу са шумадијским хијатусом где се вук само ретко креће" (видети оквир). У јужном Банату живе карпатски вукови, док остатак земље насељава нарочити балкански вук, такозвани динарски тип сивог вука, који се само условно може сматрати подврстом.

Сезона лова

По српским законима, осим у доба ловостаја вук није заштићена врста. Убијање вукова је стога свуда дозвољено, осим на подручју Делиблатске пешчаре и Вршачких планина, где иначе живи најгушћа популација вукова на свету, који су пореклом са Карпата. На основу Закона о ловству из 1993. године и Наредбе о ловостају дивљачи из 2002. године, лов на вука је забрањен у току целе ловне године само у Делиблатској пешчари. Мада их је Аутономна Покрајина Војводина на целој својој територији заштитила Уредбом о заштити природних реткости, вукова има само у овом делу Баната.

Ловци повремено организују хајке на вукове, што се најчешће завршава без улова, само као повод за добру трпезу и пијанку, али понекад доведе до одстрела целог чопора, што је сасвим погубан облик лова. Уз то, фолклорна обележја лова на вукове изродила су се у неким деловима земље у неукусно понижавање мртве животиње. Ловци, још увек крваво трупло уловљеног вука са искеженим вилицама носе кроз локална насеља, понекад га везују за хаубу возила и уз пуцњаву, славе његов одстрел.

Вукови страдају и од удара возила, а забележено је и да их трују и њихова легла уништавају, што се често чинило у ранијим деценијама. Процењује се, чак, да се око 30

вукова тренутно држи у заробљеништву, што је противзаконито, пошто се као ни остале дивље животиње вук не би смео мучити и држати у кавезу.

Један од највећих проблема јесте што се у Србији тренутно не врши никакав системски мониторинг стања популације. Према непотпуним, али једино доступним подацима Ловачког савеза, годишње се одстрелом из популације излучи око 170 до 230 вукова. Ове бројке не обухватају оне јединке које страдају на друге начине, па и криволовом у Делиблатској пешчари.

Крволочна штеточина

Одакле толика ревност у лову на вукове? Главни аргументи за његов одстрел јесу штета коју наноси и његова наводна крволочност. Распрострањено је виђење да вук напада и угрожава човека, мада за то готово да нема потврда. Сви забележени случајеви потврђују да вук само понекад посматра човека из даљине и углавном бежи од њега, осим кад је реч о већ нападнутој или болесној животињи (видети оквир). Са друге стране, сељаци тврде да им вукови убијају стоку, а ловци да уништавају племениту дивљач, срндаће, јелене и друге папкаре.

Све те повике на вука нису сасвим без основа. Чињеница је да се вук прилагодио савременим условима, што му је и омогућило опстанак поред човека. Тако, вук храну понекад проналази и на депонијама, а често лови и стоку која је пуштена у самопас.

А кад вук убије овцу или краву, њихов власник у Србији никако не може да надокнади штету, не само због статуса вука као незаштићене врсте већ и због низа других препрека за то. Уз то, у Србији још увек постоји екстензивно сточарство – стока се у испашу пушта сама или борави у незаштићеним торовима, без електричних пастирица, правих пастира или паса који самим својим присуством успешно одвраћају вукове од лова.

Акциони план

Наравно, све то не значи да је најбоље решење потпуна забрана лова на вукове, коју заговарају "екстремни заштитари". Бесмислено је само преписати рестриктивне норме које су усвојене у земљама где су вукови деценијама, вековима уназад истребљени, као што су Француска, Британија или Немачка. Са друге стране, у Србији постоји читава војска од 90.000 ловаца, које заправо треба интегрисати у један нов, квалитетнији систем очувања, који би "подразумевао смислену и адекватну редукцију".

Аутори поменутог Акционог плана за очување вука предлажу да се нови систем успостави на суочавању са реалним узроцима "вековног конфликта између човека и вука". Један од предлога је да се статус вука у Закону у ловству промени измештањем из категорије незаштићене врсте у категорију ловне врсте са специјалним надзором. "Такав статус подразумева низ мера које полазе од демократије. О вуку би се старали ловци, биолози, шумари, невладине организације заштитари, и сточари".

Нова стратегија би подразумевала модерно праћење стања бројности и оснивање одговарајућих тимова, потпуну обуставу криволова, обавезно евидентирање одстрељених и на било који други начин страдалих вукова, али и страдале стоке, затим оснивање фонда за исплату штете од вука, прихрану вукова и дивљачи, као и читав низ пратећих истраживања и такозване трансграничне кооперације. "Идеална слика је да се у животној средини повећа бројно стање дивљачи тако да вук нема потребе да угрожава стоку".

СМЕРНИЦЕ ЗА ГАЗДОВАЊЕ ВУКОМ 

Увод

Према тренутно најпомињанијем документу о вуку, а који није представљен широј јавности "Акциони план за очување вука у Србији" ( др Мирољуб Миленковић - Институт за биолошка истраживања "Синиша Станковић" ; мр Милан Пауновић - Природњачки музеј и мр Душко Ћировић са Биолошки факултет, у Београду, 2007 ), у Србији је живело између 700 и 800 јединки, те смо у време настанка те студије имали једну од значајнијих популација у Европи. Вук је као врста заштићен у Европи са више међународно прихваћених докумената и начела са одлучношћу да вука треба спасити, а што није суштинско питање за нас, па га нетреба ни увозити, јер је број вукова према проценама нарастао до 1200 јединки. Иако ове бројке могу бити дискутабилне или оријентационе, као земља потписница у обавези смо да спроводимо заштиту на одговарајући начин кроз национални закон, мада правих анализа и комплетних предлога за газдовање као да немамо, или шира јавност опет није упозната са тим.

Потреба за очувањем вука се јавља из разлога третирања ове врсте као дела заокружене природне целине, а суштински се сагледава кроз плен који лови – редукционо, зоохигијенски, селективно…Рецимо, вук контролише популације плена ( папкара ) чија би пренамноженост довела до деградације вегетације, те и ширих промена у окружењу. Међутим однос ловац - плен се исказује у промени бројности, а улога угрожене врсте се периодично мења, те се кроз ове промене дугорочно у најбољем случају добија релативно ритмичка варијабилност.Човек са друге стране тежи стабилности коју може контролисати, те му ово не одговара због идеје да се природа не може препустити инерционим дешавањима, те да је исувише под утицајем човека да би се враћали на прапочетке.

Статус вука у окружењу је углавном повезан са штетама које чини људској економији, а прва реакција ловаца и сточара на повећану бројност ( густину ) вука, те последично смањење бројности дивљих папкара и / или напада на домаће животиње, је драстично смањити број вукова. Ово је исувише једносмерна реакција на проблем, а и не одговара тренутним сагледавањима улоге и места дивљих врста, те се јавља потреба за боље упознавање ове врсте и присутних дешавања. Ако прихватимо да природа умногоме зависи од људских активности, воље и интереса, присуство вука је условљено могућношћу контролисања тих дешавања газдинским мерама, те на крају и економским ефектом, а прихватљиво решење захтева свеукупно сагледавање утицаја вука на средину под

контролисаним условима. 

Основе

Уопштено смернице за газдовање вуком кроз концепт заштите, уз одстрел који му гарантује одрживу бројност и могућност размене гена, мора садржати одржавање и повећање бројности и врста дивљих папкара код нас.

Као део обликовања националног акционог плана за управљање вуковима, треба покренути иницијативу за побољшање знања о вуковима ( ради оспособљавања кадрова, али и људи у заједницама које су највише погођене присутношћу вуковима ). Овде се пре свега оријентисати на биологију и екологију вука ( територијалност, удруживање, миграције, хијарархија, размножавање, прираст, исхрана, начин лова…) и повезаних врста, чиме се измедју осталог познатим методама долази до информација о томе зашто, колико и када се догађају штете на дивљим и домаћим животињама, што ће помоћи у разумевању врсте. Ово укључује истраживања утицаја на популације - пре свега дивљих папкара, затим штете које причињава сточарству, али и међусобни утицај са осталим зверима, унутар саме врсте, па и узрочно шире на околину. 

Вук је свакако важна газдинска брига у подручјима која пружају услове за већи број дивљих папкара, што је узгред случај у свим ловиштима које код нас настањује вук. Наиме наша земља има многоструко веће могућности за повећање бројности и врста дивљих папкара.

Теза више вукова а мање дивљих папкара је због познате медјусобне зависности предатора и плена, те је потребно стварити услове за њихов контролисани развој и коришћење. Повезано са овим поменуо бих могућност ограничења лова дивљих папкара од стране људи, те стварања веће прехрамбене базе вуковима, што не одговара ловцима заинтересованим за лов заједничког плена, а и у суштини је једносмерно препуштање стихиским дешавањима у ловиштима и одбацивања од одговорности у њима.Уз то не треба трошити речи о значајном финансијском ефекту од меса и трофеја папкара, те њиховом стратешком значају.Такође би вишедеценијски напори ( финансијски, стратешки, радни….) државе, ловаца, струке…, ка повећању популација дивљих папкара постали обесмишљени и узалудни. Претходно речено наводи да је важно питање да ли је могуће ловом плена и предатора од стране људи, довести до повећања бројности и одстрела папкара, те оптималне / одрживе густине вука. Ово се може испитати теоретски, проналажењем могућих модела, а коришћењем и провером хипотеза заснованих према истраживањима међусобног утицаја густине плена и предатора ( дневне / годишње тежинске потребе у исхрани вука – чопора), као и осталих фактора који утичу на демографију популација.

Предуслов за ово је :

1.   Анализа станишта ( рељеф, вегетација, инфраструктура…), те прецизно утврђивање распрострањености и површина које настањује вук у Србији. 2.   Статус и распоред вучјих популација. Евидентирање бројности чопора и живих јединки. Величине њихових територија, те праћење промена у њима. 3. Евидентирање и праћење бројности и распрострањености дивљег плена ( пре свега папкара ), те њихове промене, на просторима које настањује вук. У оквиру овога полна и старосна структура. Уједно реалне процене динамике биљоједа - пре свега папкара. 4. Евиденција страдања вука треба да обухвати сем бројности, узрок, пол, телесне мере, старост, локацију, датум страдања. Затим прегледом утробе установити садржај. Евентуалне податке о броју примерака који су били са страдалим.Повремени ветеринарски преглед, или бар на сумњиве јединке.5. Евиденција страдања дивљег плена вука ( узрок, број, врста, пол, узраст ). У оквиру ове групе евидентирање пронађених остатака страдалих од вука.6. Утврдити врсте и бројност домаћих врста ( стока, пси…) које чине потенцијални плен вуку ( у вуковим стаништима ), као и начин чувања ( испаша, мере заштите ). 7. Евиденција страдања домаћих животиња од предатора ( датум, врста, број ), уз коментар о присутним мерама заштите ( пастири, пси, тип ограде, звучни ефекти…). 8. Прављење мрцилишта са чекама.

Претходно речено је важно због Истраживања односа ( медјусобног утицаја ) - вук / плен / човек / остале повезане врсте ( звери, лешинари…), а пружа важне смернице у газдовању вуком. 

Расправа

У основи, потребно је одредити присутност и оптималну бројност вука у Србији, сагледавањем биолошког и газдинског аспека, те на основу тога бројност и структуру одстрела, повезано са дивљим папкарима.Према досадашњим истраживањима, методом прорачуна погодне станишне територије у Србији ( оријентационо 20 до 30.000км2 у Србији ) за присутност и живот вука ( шумовитост, насеља, инфраструктура, плен...), те просечне величине територије чопора, пролећно бројне стање вукова би могло подржати оквирно 300 до максимално 400 примерака.За ово је свакако потребна детаљнија анализа, те одстрел одредити на основу процене прираштаја ( расплодни парови, број младих при окоту, опстанак...), али и обима насталих штета. Наиме за газдовање вуком је важно питање интеракције са популацијама плена, а услови под којима их вукови контролишу је још увек отворено, што је великим делом због чињенице да је човек - ловац преузео многе улоге предатора, те се примарна и потенцирана улога вука ( санитарна, селективна, редукциона ) умногоме умањила.

Ипак прехрамбене потребе вука указују на узајамни значај густине вука и биомасе плена, а функционални облик бројчаног одговора вукова има значајне импликације за газдинске врсте дивљих папкара. Тако се на основу резултата, обрачуна убијања плена за одређено подручје и процене популације вука на основу линеарне регресије може проценити утицај вукова на биомасу папкара, која је веома важна за економију људи. Човек проценом утицаја вука на врсте, бројност и структуру дивљег плена, то може значајно контролисати примереним интервенцијама, уважавајући чињеницу да флуктирајући фактори могу знатно утицати на разлике у смртности папкара између година и позиција унутар подручја, а зависно од доступности плена ( тежине, бројности, врста, категорија рањивости …).Такође смртост дивљих папкара од других чинилаца ( лов од људи, других предатора, болести, временских екстрема….) може значајно утицати на њих, те бити важнија од убијања вука. Рецимо лов од људи и предаторство вука, чак и ако су слични у интензитету, могу имати различиту демографску важност на дивље папкаре, јер утичу на различите старосне и полне групе.Тако вук врши значајан притисак на младе, што омогућава релативно већи опстанак репродуктивних животиња, те је присутна могућност компензовања губитака у наредним годинама. Са друге стране ловци су рецимо у случају дивљих свиња, склони уловима већих животиња, те утичу на више старосне групе, па често страдају расплодне женке. Притом, важност старосне групе која има највећи утицај на популационо повећање, варира зависно од доступности хране.Ово су неки сегменти који указују на ширину проблема, а који се умногоме могу регулисати, ако се спроводе у садејству струке и ловаца. 

Процене и предвиђања присутности – бројности

Смањење бројности дивљих папкара, било да је од предације вука, других предатора, прекомерног одстрела од људи, или било којих других разлога ( болести, временски екстреми, саобраћај…) су један од главних узрока напада вукова на домаћу стоку и повећање виђења вукова у близини насеља, што доводи до перцепције да се бројност вука драматично повећао. Зато је веома важна што прецизнија процена распрострањености и релативне густине популације вукова, али и његових конкурената за простор и потенцијални плен. 

Утврђивање бројности вука је отежано због специфичности њиховог станишта, али и начина живота, па се треба користити познатим методима која се користи у многим истраживањима у свету, за добијање релевантних података. Просечан број вукова у једном чопору ( лето / зима – март / октобар ). Просечна основна територија једног чопора. Процена бројности самаца. На основу овога број јединки које учествују у репродукцији ( примарне, или како их популарно називају, алфа јединке ), те просечним бројем младих и њиховог опстанка проценити реални прираст. Укалкулисати проценат природне смртности одраслих.

Провера се врши праћењем и идентификацијом трагова на снегу где се очекује присуство вука, риса, плена, те скупљањем и анализом измета. Затим методом фото-замки, на

местима где се дивљач креће или примамљује ( храном, мирисима…).Радиометријским огрлицама се добијају важни подаци о кретању чопора и јединке као њеног дела.Истраживање популација и јединки се обавља у континуитету током низа година, што даје комплетну, реалнију слику о врстама и дешавањима. Ово се спроводи преко ловаца, шумарских радника, биолога, сточара, планинара, волонтера…, уз попуњавање формулара који садрже питања о присутности, положају, бројности итд.

Преиспитати начин извођења лова, те структурног одстрелног захвата дивљих папкара у стаништима вукова. Ово је важно због утицаја одстрела на структуру популација и њеног значаја за бројност ( као код дивљих свиња ), или значаја предаторске рањивости одредјених категорија плена ( женке, млади ), те могућношћу корекције притиска на њих одстрелом.

Конкуренти у исхрани ( рис и донекле медвед ) су за нас веома важни јер их такође желимо у окружењу и штитимо. Истраживања о међусобном утицају указују да могу значајно придонети присуству неких од њих, а заједничким утицајем до значајног пада бројности / густине плена. Досадашња истраживања показују да долази до већих интеракција вука и медведа, те медјусобних страдања, док се рис већином повлачи пред вуком.Лешинари имају корист од вукова, а код неких је примећена и нека врста сарадње са вуком.

Контрола бројности

Лов на вукове је главни фактор који утиче на њихову бројност, а лов пушком је једини дозвољени алат којим се код нас може контролисати. При одређивању броја вукова за одстрел користе се параметри који предвиђају оптималну величину вучијих популација у односу на жељене популације плена, те се и примењује адекватно газдинским пројекцијама преко одстрелних квота, исказаним процентом од бројности вукова ( пролећно бројно стање, прираст…). Свакако се при планирању те активности узимају у обзир флуктирајући фактори који утичу на бројност ( болест, конкурентне врсте, медјусобни сукоби…). 

Важно је напоменути да не постоји концензус о процентуалном утицају одстрела, тј. укупним годишњим страдањима вукова, на популацију. По неким проценама максимално одрживо страдање вукова је око 40 % ране зимске бројности, а популација се повећава након одстрела испод 35 %. По другима популације остају стабилне након одстрела од 16 до 24 %, а преко 28 % често доводи до опадања бројности вукова. Свакако репродукција не може у потпуности надокнадити превисоке стопе страдања, али досељавање или миграција ублажавају учинак одстрела, на одређеном простору, те све ово треба истражити у нашим условима. Уз то штете настале на дивљим папкарима могу бити индикатор дешавања, те свакако могу утицати на одстрелне квоте за вука.

Важно је и питање о томе када и како се вук ловио, те како то убудуће чинити. Ово је због поменуте чињеница да је лов најважнији начин контроле бројности вука, али који за сада неконтролисано делује на популације у смислу старосне, полне и веома важне социјалне структуре чопора. Зато је потребно утврдити проценат ефикасности улова вукова по начину лова ( Прим : погон 30 % ; стално мрцилиште 35% ; случајни одстрел 10 % ; при нападу на торове,стоку 5%...), те сезона страдања.Овим би се дошло до препоручене ефикасности, која би комбиновањем са могућношћу избора јединки, дала селективни значај одстрела, Пример : одстрел водећих мужјака / женки значајно утиче на понашање остатка чопора. Све ово упућује на будућа дешавања и предвиђања, те налажење модела испуњавања одстрелних квота, кроз могући избор полне, старосне, или тежинске структуре одстрела.

Мрцилишта 

Мрцилишта би требала бити просторно распоређена у складу са територијама чопора, чиме се олакшава њихово праћење и контрола, те смањује могућност међусобних сукоба ( иако територијалност и сукоби могу поставити горња ограничења густине, они се могу појавити чак и када им је густина ниска и хране има у изобиљу ).

Континуирано снабдевање мрцилишта кланичним отпацима и др., доприноси смањењу штета насталим од напада на домаће животиње, али може помоћи и истраживању доприноса смањења напада на дивљим врстама. Пример : нека истраживања кажу да овакав начин прихране доприноси са око 18 % у исхрани вука.

 Економски ефект 

Економски ефект при газдовању вуком је никакав или прецизније доводи у минус. Наиме економска цена годишњег одржавања једног вука превазилази 1000 еура, а како се одстрел одреди на рецимо 25 - 30 % укупне бројности, терет одржавања осталих би се пребацио на овај проценат, те би одстрелна цена у овом тренутку била исувише велика за наше ловце. Инострани ловци би свеукупно амортизовали мали део трошкова, те је потребно размотрити разне опције ( наплату трофејне вредности одстрељених и сл.).

Обзиром на претходно, држава би у сарадњи са медјународним институцијама, НВО заинтересованим за очување вука, морале да пруже одређене субвенције и помоћ, ловиштима која их имају. Уз то исплате штета насталих од вука на домаћим животињама, је финансијски вероватно немогуће пребацити на терет ловишта, те је потребно стабилно регулисање и начин исплате ових штета, што узгред укључује обавезу и опис метода за заштиту стоке од напада предатора, те околностима и страдањима паса. Рецимо штете на домаћој стоци која се чува на отвореним пашњацима се могу смањити употребом паса

чувара који су телесно дорасли вуку, па би пар њих реално могли сачувати стадо. На мањим пашњацима могу послужити такозвани електрични пастири, који у комбинацији са звучним ефектима дају позитивне резултате.

Остале активности

Потребна су стална истраживања таксономије вука, која укључују могућа укрштања са другим канидима. Могућност и методе реинтродукције и насељавања одговарајућих врста природног плена вуку. Провере ставова о газдинским утицајима вукова. Праћење зоохигијенских дешавања. Програм међународне сарадње, посебно са суседним земљама ради заједничког планирања, законодавства, размену искустава и истраживања.

ЗАДАТАК РАДА

Имајући у виду да је вук значајна врста природне средине,али да су штете које он наноси ловству и пољопривреди велике и неминовне,у неким земљама се овој проблематици придаје велики значај.Статус вука у правном систему појединих држава веома варира: од потпуне забране лова до апсолутне слободе лова.Променом односа човека према овој врсти и схватањем да није привилегија немати вука у сопственим природним стаништима,стање популације вука у Европи се делимично побољшало.Од доношења две најзначајније конвенције:Конвенције о међународној трговини угроженим врстама (CITIES) и Конвенције о биолошком диверзитету,правни режим вука почео је да се унификује.

У нашој држави,вук је најбројнија врста звери и изразити месојед,који је изван режима заштите,осим у Војводини (Делиблатска пешчара) где је заштићен ловостајем преко целе године.Вук је последњих десетак година у великој експанзији и заступљен је у готово свим очуваним шумским комплексима.

Ова изузетно способна и сналажљива врста дивљачи,која је у нашој држави,за разлику од већине земаља Европе,у изузетној експанзији и постаје све траженији трофеј,не само међу домаћим,већ и међу страним ловцима.Стога постоји потреба планског газдовања популацијама вука,као и због предаторског односа према гајеним врстама крупне дивљачи. Државе као што су Србија,Хрватска,Италија,подржавајући став о заштити угрожених животиња и савременог ловног газдовања,иѕрадиле су планове управљања вуком.Задатак овог рада је приказ и анализа планова управљања вуком у поменутим државама.

ПЛАН УПРАВЉАЊА ВУКОМ У СРБИЈИ

Један од највећих изазова заштите природе је пронаћи равнотежу између економског и еколошког.Тако јуе и са вуком.Ставови о вуку би били позитивнији када би доносио економску добит становништву на подручју његове распрострањености.У Србији такве могућности нису озбиљно разматране,па је непознавање основних чињеница о вуку као врсти један од разлога за предрасуде и бројне негативне ставове о тој животињи.

Иницијативу за строгу законску заштиту вука као врсте је покренула и водила група биолога,при чему сточари и ловци нису били консултовани,ипак та иницијатива је резутирала Привременим планом управљања вуком у Србији.

Пошто је Привремени план управљања вуком у Србији био опште неприхватљив за ловце и сточаре израђујући важећи план управљања уважаване су препоруке Акционог плана заштите вука у Европи и у погледу изведене методологије.За потребе стваранја Плана управљања вуком у Србији изабран је сразмерно висок ниво укључивања јавности.План је замишљен као активни документ који ће се ревидирати најмање сваке две године,што ће узроковати и измене и допуне постојећих закона,који уређују ловство,заштиту природе,ветеринарство и друге делатности.

ЗАКЉУЧАК

У неразвијеним државама Европе и света вук је током 60-их и 70-их година двадесетог века био скоро истребљен.Након тога почињу да се формирају и националне и међународне организације са циљем да с евук као врста заштити.Данас их у највећем броју има у Сједињеним Америчким Државама где су и акције реинтродукције (поновног насељавања) ове дивљачи најмасовније,најбоље организоване и имају велику подршку јавности и локалног становништва.

Једна од првих држава у Европи која је пошла путем ове идеје је Италија,која је још од 1971.године вука као врсту заштитла одговарајућим законом и донела акциони план управљања вуком.Тим путем су пошле и друге државе,међу којима је и Србија.

Анализа стања и бројности популације вука у поменутим државама показује да су и поред тога што ова врста причињава велике штете,како гајеним врстама дивљачи,тако и домаћој стоци,израђени планови управљања вуком у којима су спојени сви кућни елементи ове проблематике,у првом реду различита мишљења и ставови сточара и ловаца с једне и биолга с друге стране.

Упоређујући прилике у тим државама и околности под којима је регулисана и решена ова проблематика са приликама у нашој држави може се констатовати следеће:

-у Србији се вук налази на списку природних реткости и заштићен је на територији Војводине,а у осталом делу државе је незаштићен,

-популација вука је у целини стабилна,а њена бројност износи нешто више од 1000 јединки,са благим трендом повећања,

-стављање вука под тоталну заштиту изазвало би контрарепродуктивне ефекте на гајеној дивљачи и домаћој стоци (повећање штета),

-основни проблеми у решавању ове проблематике су недостатак научних сазнања о вуку за наше еколошке услове и недовољна сарадња са суседним државама.

Вук има веома корисну улогу у природној селекцији гајене дивљачи (побољшању кондиционог стања дивљачи,као и смањењу болести и зараза).Та улога доприноси бржем протоку материје,односно већој продукцији,стабилности и квалитету екосистема.Проблеми могу настати само онда када дође до његовог пренамножења и превеликих штета на гајеној дивљачи и домаћим животињама.Стога,о редукцији бројности вука има смисла говорити само уколико дође до његовог пренамножења.Одржавање бројности популације се може постићи перманентном контролом и адекватним газдовањем популацијом вука.У целини узев,бројност популације вука треба ускладити са циљевима газдовања популацијом гајених ловних врста.

Због великог пространства и разноврсних услова животне средине,диференциран приступ вуку као члану рецентне фауне (у разним биоценозама),потпуно је разумљив и разуман.Боље познавање односа предатора и плена наводи на нова правила и промену односа човека према природи.Ова сазнања се морају применити и на подручју наше државе.

Заговорници савременог схватања заштите природе и ловне дивљачи указују на потребу да популација вука буде под контролом,што се може спровести на следећи начин:

-увођењем едукативног програма и медијског покрића програма заштите у циљу едукације и повећања свести о значају и улози вука у природној средини,

-да вук добије статус животиње са којом се управља по посебном програму заштите,

-да се уведу мере континуираног праћења и проучавања популације вука,као предуслов за формирање стратегије газдовања уз стални мониторинг популације,

-да мере газдовања уважавају потребу смањења и надокнаде штета које вук изазива (штете на гајеној дивљачи и домаћим животињама) уз стално праћење динамике популације,

-да средства добијена ловом вука буду уложена у даље унапређење газдовања.

С' обзиром на значај вука као веома важног члана копнених екосистема и праћења трендова који су присутни како у свету тако и Европи,намеће се потреба и нашој држави да овој проблематици приђе на један озбиљнији начин.Увођење сталног мониторинга,едукативних активности,укључивање заинтересованих страна у процесе доношења одлука о уређењу ове области уз медијско праћење свега наведеног,неопходан је предуслов за стратешки приступ овом проблему који би омогућио одрживо управљање популацијом вука.

ЛИТЕРАТУРА

(2011): ЛОВСТВО СА ЗАШТИТОМ ЛОВНЕ ФАУНЕ-практикум- , Драган Гачић, Вукоман Шелмић