TOMAS MAN, BUDENBROKOVI: Obeležja pripovedaštva: naoko hladna suzdržanost analitičkog posmatrača, oštro zapažanje detalja, psihološko određenje likova s obzirom na njihovu društvenu pripadnost, ali i sklonost autora da ljudske sudbine i težnje prikaže uopšteno, kao primere nekih tipoloških suprotnosti u ljudskoj naravi. Tako se ističe suprotnost između ljudi srećnih i uspešnih, tj. normalnih, prosečnih građana, i „problematičnih“ likova koji bolno doživljavaju razdor u sebi jer ih neke osobine, psihičke ili fizičke, dele od utabanog života, koji im je stran ili mrzak, ali za kojim u isto vreme čeznu. BUDENBROKOVI: autobiografski obojen, delo mladog Mana preporod nemačkog romana. To je hronika o usponu i raspadu severnonemačke trgovačke porodice, praćena kroz četiri generacije. Man je od ruskih pisaca 19. veka usvojio naturalističku tehniku pripovedanja koja ukida komunikativnog pripovedača, i zna se samo ono što znaju i likovi. Naturalističko je i to što roman ima značaj kulturnoistorijskog dokumenta. Sadržaj: Grad Libek, tradicije porodice uglednih trgovaca, ekonomski uspesi i nevolje, običaji, nazori, jezik likova oživljen individualnim i kolektivnim obeležjima, roman prožet ritmom građanskog života u razdoblju koje se proteže od doba restauracije preko revolucionarne 1848. godine, do 1875, tj. do prvih godina ujedinjenog nemačkog carstva. Delo objavljeno 1901. nije samo kalendarski, nego i stilski na razmeđi vekova, sabralo je umetnička iskustva 19. veka, a ujedno nagoveštava nove mogućnosti pripovedanja.Kompozicijska nit koja povezuje sve epizode je podnaslov "Propadanje jedne porodice". Tematska potka je pojava nazvana „dekadencija“, opadanje. Nekada uspešno i važno preduzeće Budenbrokovih doživljava u mlađim pokolenjima postepeni pad, i na kraju raspad. Motivacija tog procesa je složena: političke promene, trgovinske neuspesi i lične skolonosti podjednako ulaze u javni i u privatni život. Vrednosti se takođe menjaju: slabljenje tradicionalnih porodičnih odlika, a pre svega poslovne sposobnosti njenih članova, u isto vreme znači buđenje do tada neobične, umetničke osetljivosti. Poslednji izdanak, mali Hano, čija smrt obeležava kraj romana, potencijalni je umetnik, nesposoban za poslovni život kakav je obavezivao prethodne generacije. Njegova jedina sklonost je muzika, naročito ga fascinira Vagnerova, što je kod Mana simbol profinjenosti i dekadencije. Propadanje u romanu jeste motivisano, ali ne onako kako zahtevaju naturalisti, u strogoj uzročnosti. Likvidacija preduzeća Budenbrok provodi se više prema ideji u duhu Šopenhauerove filozofije: hronika o proticanju vremena i o ritualima građanske svakidašnjice osmišljena je Š.idejom da sublimacija, nadgradnja životnih nagona, donosi smirenje. Pripovedačka optika: autor sve posmatra sa gotovo jednakom pažnjom, i likove i predmete, i ljudske strasti i trgovačko knjigovodstvo. Ali, u tom njegovom analitičkom pogledu nema sentimentalnosti. U tome je snaga Manove proze. Budenbrokovi prikazuju istorijske zbivanje karakteristično za ono vreme: raspadanje patricijskih porodica, proces koji je nagoveštavao raspad stare, hijerarhijski sazdane građanske porodice uopšte (pretvaranje građanina u umetnika). Man je opisao svoju sredinu i svoje detinjstvo, ali mu je umetnička osetljivost branila sentimentalnost. Libek je pretvorio u model građanskog života, a u sudbini nekolicine patricija, pedantnih i lakomih, treznih i setnih, sačuvao uspomenu na oblike i strasti jednog minulog sveta. Roman počinje veselom scenom koja predstavlja trgovačku porodicu Budenbrokovih na vrhuncu blagostanja (unuka Toni starom Budenbroku recituje deo iz katihizisa, a ovaj, ateista i slobodoumnjak prasne u smeh), a završava se skupom tužnih udovica i ožalošćenih žena, jedinim ostatkom nekada moćne porodice, koja se ni sa čim više, ni biološki ni finansijski, ne može produžiti. Između tih scena odvija se intimna i društvena drama "propadanja jedne porodice". Time su naznačene i tema i svrha romana: propadanje jedne ugledne trgovačke firme i porodice koja se sa tom firmom identifikovala, poistovetila.

Man precizno, gotovo naučno otkriva i iznosi osnovne uzroke te propasti. On prati osipanje i nestajanje jednog porodičnog stabla i tokove tog propadanja od poslovnih do bioloških i psiholoških činilaca. Na početku, Budenbrokovi slave useljenje u novu kuću, ali idiličnu scenu remete neprijatni tonovi, jer se u razgovoru saznaje da su se uselili u kuću nekada moćne trgovačke firme koja je propala. Tako se već na početku prepliću dve suprotne teme: slavlje zbog uspona i nagoveštaj neizbežnog predstojećeg pada. Trijumf i pad kao da su međusobno su povezani, jedna porodica se ustremila ka vrhuncu, a druga iščezla. Konzul Johan Budenbrok spada u stariju, drugu generaciju trgovačke buržoazije, i spaja nespojive osobine: trgovac je kome je osnovno merilo u životu goli interes i dobit, a istovremeno je i zatucani protrestant lišen svake moralne i humane osetljivosti. Na jednoj strani je štedljiv i koristoljubiv, autokrata koji dominira porodicom, sav u službi porodičnog ugleda i moći, koji sva pitanja rešava sa računicom u glavi, a sa druge strane, u svojoj pohlepi će se preračunati i dozvoliti da ga obmane zet, sitni hohštapler za koga je udao svoju kći Toni, lažući ga za svoje bogatstvo. Johan je okrutan i prema svojim rođenima, licimeren i nasilan. Njegov sin Tomas prevazilazi i oca i stalež, on je najdublja ličnost u romanu, od svih ličnosti je na najvišem intelektualnom nivou, ume da posmatra ljude, zapaža i rezonuje kao misaona ličnost. Ali, Tomas je lišen ne samo sposobnosti za pravi emotivni doživljaj, nego radi i misli kao čovek bez osećajnosti. On je, u stvari, frustriran. Man tu pogađa suštinu jedne socio-psihološke pojave: osobe koje su se svim svojim Erosom, nagonom za životom zagnjurile u spoljnu egzistenciju, kao što su materijalna dobit, spoljašnji manir, društveni prestiž, staleški ugled, status porodice, neprimetno presahnu u emocijama i vremenom se svedu na paradno vegetiranje i prisustvo u životu, i to, da paradoks bude potpun, ne samo u bračnim i porodičnim odnosima, nego i u svojoj glavnoj poziciji, u poslu. Poslednjih godina Tomas se ponašao kao dekorativna senka nekadašnje vitalnosti i duhovne elastičnosti. Konzul Johan i njegov sin Tomas ujedinjuju u sebi dve nespojive osobine: trgovački duh na jednoj strani i težnju ka otmenosti i časnom poslovanju, na drugoj. Međutim, časnost i otmeni maniri u poslovanju su u njihovo vreme već prošlost, odgovarali su nekadašnjim vremenima lojalne konkurencije i mrinog ekonomskog razvoja. Vremena su se promenila i sada su trgovačke "vrline" pretvorene u suprotnost, a Budenbrokovi su tvrdokorno ostali uz prevaziđene načine trgovanja i poslovanja, odsustvo vitalnosti, nedostatak mašte, što sve vodi u stagnaciju, opadanje i konačno u propast. Nju neće sprečiti ni Tomas, jer je stil poslovanja nasledio kao nezamenljivo porodično svojstvo Budenbrokovih. Tomas Budenbrok ograničen je na tradicionalne metode trgovanja, nije otvoren za nove metode koji su bliski otimačini, i predstavnik je onog soja trgovaca koji drže do svog dostojanstva i poštenja, poslovnog morala. On neće i ne ume da se prilagođava tržištu i novim zahtevima, a kada jednom pokuša, u otkupu zelene žetve, doživi neuspeh. Ponaša se kao plemić kada trgovina zahteva pljačkaške metode. Toni Antonije Budenbrok, Tomasova sestra, najostrašćeniji je i najuporniji zastupnik mita o Budenbrokovima, o firmi i porodici, i, ironično, ona taj mit najskuplje i plaća: razvela se od prvog muža pošto se pokazalo da je on prevarant koji pada pod stečaj, a u drugom braku spala je na vođenje domaćinstva u jednoj banalnoj, uskogrudoj, duhom siormašnoj ćiftinskoj sredini, morala je da sa kućnim pomoćnicama i nabavljačima razgovara njihovim jezikom, da odustane od finog budenbrokovskog jelovnika, da bude ponižena što u toj sredini ništa ne znači to što je ona Budenbrokova. Živela je jednolično, ograničena na porodicu, a mučilo ju je to što je njen drugi muž Permaneder nije imao nikave ambicije, nije težio uspehu, nego je sve poslovanje hteo da svede na mirne rentijerske vode i prazan ćiftinski život. Toni poseduje neverovatnu žilavost, otpornos i prilagodljivost svim situacijama u životu, ali je pitanje po koju cenu to postiže?

Tonina prilagodljivost vezana je sa lažnođću njenog bićća koje je potpuno ogrezlo u kiču, tj. uživanju u diopadljivosti same sebe, svog novog položaja "unesrećene" žene. To se pokazuje kao odbrambeno sredstvo, ali s obzirom na njenu površnost, pitanje je koliko je ono njoj uopšte potrebnop. Reč je o osobi koja nema svoju ličnost, njeno poistovećivanje sa por5odicom i firmom i tradicijom bila je zapravo samo kamuflaža za odustvo ličnosti. Ona će se prilagoditi novoj situaciji, podesiće i odeću sa tom novom ulogom, lažnom i neauteničnom kao i sve ostale, i sada uživati u tome što se sama sebi dopada kao "prevarena" i "unesrećena" žena, i to je vrhunska kič pozicija! Kristijan, Tomasov brat, treća je generacija porodice, neostvareni je stvaralac, promašeni pisac, daroviti usmeni pripovedač, nenadmašan zabavljač, ali samo to nije dovoljno da bi čovek postao i pisac. On je ne samo talentovana, prefinjena i dekadentna osoba, nego i neuravnotežena ličnost, neurastenik; patološki zaokupljen sobom, on kao da nema objektivni kriterijum: ono što bi za drugog čoveka bila najbeznačajnija sitnica, za njega je predmet pomnog i neurotičkog bavljenja i ispitivanja. Ono čega bi se drugi čovek, naročito grašanin, stideo da iznese pred drugima, on bi činio javno, lišen svakog osećanja stida. I Kristijanov odnos prema smrti zamračen je patologijom i protivrečnostima. To se najbilje ogleda u slučaju očeve smrti: nije pustio za njim nijednu suzu, bar ne javno, ali je zato nasamo, detaljno i neumorno, gotovo sladostrasno, neprestano ispitivao Toni za pojedinosti očeve smrti. Privlačnost smrti kod Kristijana spada u njegovu neurotičnu poremećenost, i bolesnu zaokupljenost sobom i svojim telom, bolesnu zabrinutost za funkcionisanje svog tela, on ima prisilne pomisli, ponekad ne može da guta, mišići mu otkazuju poslušnost. On je neurastenik manijakalno-depresivnog tipa. Mali Johan Hano, poslednji izdanak Budenbrokovih, još od detinjstva pokazuje znake dekadencije i bolesti. Nežan, neotporan, slab, i njegova fizička koncija uklapa se u Manovu predstavu o neminovnoj degeneraciji starih porodica, ali i u koncepciju o umetniku kao rođenom dekadentu. Hano je nesposoban da uči, brzo se zamara, noću dobija napade straha, toliko je uplašen da nije u stanju da pred porodičnim skupom izgovori pesmicu napamet. frustrira ga već to što se nečija pažnja upravlja na njega naročito kada je to otac, jer mu je tuđ i strog. Zainteresovan je jedino za muziku, ali, iako će tu pokazati darovitost, ipak ni tu neće dostići pravo stvaranje, čak i da ga tifus nije pre vremena odneo. Muzika deluje na njega i telesno, fiziološki, izaziva promene u njegovom organizmu, ponašanju tela. Taj doživljaj muzike je nadnormalan. Za klavirom Hano je doživljavao blaženstvo, sreću. Budenbrokovi ne žive lični život, nego žive za prodicu, tradiciju, za ovekovečenje svog roda. Ali, život čini svoje: neminovno dolazi do izrođavanja, dekadencije, i ona je označena nesposobnošću nekih Budenbrokovih (Kristijan, Hano) da nastave po modelu predaka. Dekadencija je zapravo i iskakanje iz tog modela, polaženje sopstvenim putem kao reakciju na stegu porodične tradicije, koja oduzima slobodu ličnosti i svodi je na robota, ali taj put vuče u propast, u degeneraciju, ranu smrt ili ludilo. Pošto je kraj koban, neizbežan i potpun, opd propasti nisu izuzeti ni oni članovi porodice koji su ostali dosledni porodičnoj tradiciji i njenom mitu: ni Toni ni Tomas, oboje na svoj način ispisuju kob privrženosti, kao što Kristijan i Hano ispisuju kob pobune! Osnovni uzrok opadanja firme Budenbrok su poslovno-finansijska bojažljivost i neprilagodljivost novim uslovima poslovanja, gotovo strah, koji čće u senatora Tomasa porasti do potpune i pogubne frustracije, pogubne i biološki, jer će ga uvaliti u apatiju i depresiju koja ubrzava kraj života. Ta nerpilagodljivost ispoljava se i kao odsustvo bilo kakve poslovne ali i životne invencije, kao duhovna, intelektualna i poslovana učaurenost u kalupe, kao odsustvo smelosti i kao nesposobnost Tomasa da deluje drugačije nego isključivo u okviru već prevaziđenih obrazaca. Budenbrokovi su toliko konzervativni, a iza toga se krije urođeni i u porodici negovani strah od novog, smelog i nepoznatog, da ostaju zatočenici predačkih modela poslovanja koje vreme na njihove oči gazi, a oni su nemoćni da se prilagode duhu vremena: to će se sve prikrivati, pa će druge koji rizikuju žigosati kao laktaše.

Budenbrokovi primenjuju zastareli poslovni mehanizam: oni se bave komisionom trgovinom u kojoj se ništa ne rizikuje, ali se i malo zarađuje, a njihov dopunski izvor kapitala su nasleđe i mirazi!Konzul Johan Budenbrok u svom pismu odvraća sina od izvozne trgovine da ne bi ništa rizikovao iako se tu najviše zarađuje. Budenbrokovi su ustvari i počeli kao sitni, uskogrudi trgovčići i to su ostali do kraja. Nisu mogli da evoluiraju zato pšto su od početka frustrirani, frustracija i frigidnost provlače se kroz generacije kao porodična crta, nasledna osobina. Oni su ljudi ograničenog duha, što se vidi i po porodičnoj devizi: radi, moli se i štedi. Strah se provlači u raznim oblicima kroz nekoliko generacija, da bi se na kraju direktno ispoljio kod malog Hana. Sve potiče (budenbrokovski predak, osnivač firme) i završava se (mali Hano) u strahu. U prvom slučaju strah je skriven, ali se jasno obznanjuje svojom inverzijom: težnjom za sigurnošću. Preterana, opsesivna težnja za sigurnošću i koja naraste dotle da se pretvara u porodično geslo, u najsvetiji amanet postomcima, u najsigurniju formulu poslovnog uspeha (komentarišući porodično geslo, Sine, s voljom radi posao po danu, ali radi samo takav da nam miran san bude po moći, konzul Budenbrok kaže: Ovog principa nameravam da se držim kao svetinje sve do kraja života – takav odnos prema sigurnosti govori da se iza toga krije ogroman strah, osećanje potpune nesigurnosti. Kod konzula Johana Budenbroka taj strah se ispoljhava kao poslovna bojažljivost, a nadgrađuje kao životni, religiozni i trgovački, dakle opšti oblik konzervativizma, kao dogmatsko pridržavanje tradicionalizma. On svuda traži oslonac, jer je i on uplašen i nesiguran čovek: zato se tako fanatično vezao za religiju, od boga učinio gotovo svog zaštitnika kompanjona. Religiozni fnatizam i uverenost da je dragi Bog svuda uz njega, da mu uvek pruža pomoć i podršku, to je temelj Johanove egzistencije, a to nije ništa drugo nego fanatični izaraz nezajađljive potrebe z sigurnošću, dakle kontraindikacija za prikriveni strah. Da bi do kraja odagnao strah, Johan nesvesno prihvata teoriju predsetinacije, predodređenosti, prema kojoj je i propast stvar sudbine, dakle nečega što izmiče racionalnoj kontroli, ali i slučajnost, jer tu, u prostoru racionalnog odlučivanja, uplašen čovek ne vidi nikakvu svoju šansu, on mora to područje da prebaci u isključivu nadležnost sudbine, jer fikasacija za sudbinu predstavlja moćan oslonac za osobe koje su sklone intenzivnom doživljaju straha. Ostaje još da se analizuje psihološko značenje teroije konzula Johana o unutarnjoj obamrlosti koja dolazi sa sudbinskom odbrojanošću životnog i poslovnog veka jedne porodice. Reč je o najtežem obliku frustracije, ali je pitanje gde joj je poreklo. Man je odluičan psiholog, ali nas ovde ostavlja bez direktnog odgovora, ali se iz opšte porodične slike straha i njenog stalnog prisustva u porodici Budnebrok, koje se dugo prikriva da bi postalo jasno kod najmlađeg člana porodice, može zaključiti da do te obamrlosti, koja inače nema vidljivih uzroka, dolazio bar delimično i zatop što u starijim godinama, kada je čovek već premoren ne samo radnim naporima, nego i glumačkim, jer pred javnopšću treba držati istu masku ljubaznog, uspešnog i zadovoljnog čoveka, u čijim je poslovima i porodici sve u najboljem redu, tada dakle počinje da popušta kontrola nad svešću, potisnuti strah preplavljuje svest i frustrira je, a da osoba i ne zan da se to sa njom dešava. Upravu tu teroiju konuzulovu o unutarnjem obamiranju potvrdiće život i sudbina njegovog sina Tomasa. Najzad, kod Hana strah eksplodira, a da ničim spolja nije izazvan, kao da je reč o rerupciji nečeg sšto se generacijama taložilo. Stvar je u tome što su svi preci umeli da potiskuju strah, ali zbog neprekidnog potiskivanja suma nasleđenog straha rasla je sve više, da bi najzad u svesti malog Hana dobila tako zastrašujuće razmere da joj se njegova svest više nije mogla odupreti, i taj strah je prvi put u porodici nahrupio svom silinom. Sva žestina Manove satire usmerena je na one osobe koje nedostojno i ponižavajuće za čoveka podležu strahu od bliske smrti ili smrti koja je u toku (konzulova smrt). Ceo roman je protkan ironijom, humorom ili satirom. Pisac pri tom nikog ne štedi, nijednog svog junaka, čak ne bira ni prizore, nimalo ne vodi računa da li je reč o vedrim ili turobnim situacijama, o rođenju ili smrti, o ljudima ili o Bogu. On izlaže podmsehu staleške predrasude (Pred njenim duhovnim očima stoji pet stotina krava), kao i fantazije devojaka u pansionu.

Prekraćujući njihove suviše odužene i glasne sanjarije o udajama i budućim muževima i šaljući ih na spavanje, madmoazel Popina kaže: Večeras se više udavati nećete! U jednom poglavlju Man prikazuje religioznost konzla koji se zahvaljuje Bogu što mu je, dve i po godine kasnije, podario ćerčicu, i što se zapravo sve srećno završilo i pored nekih teškoća. On to zapisuje u vrstu dnevnika, u koji se bečležesvi događaji iz života porodice. Man istovremeno ironiše njegovu religioznost: Ah, nema nigde takovg boga kao što si ti, pa onda novid nejgovo i kolebanje i samokažnjavanje: ironija se oseća u svemu, u načinu pisanja, u stilu, u kolebanju a prekine sa ispovešću i zahvaljivanjem bogu i hitrom samokažnjavanju zbog ovog iskušenja. Man se podsmeva i odnosu svojih junaka prema smrti. Ismeva skoro sve prisutne od rodbine, tako da njegov doživljaj smrti prerasta u opštu parodiju, ne samo ožalošćene porodice nego i smrti, pokazujući, u stvari, koliko je život nadmoćan nad smrću; on ironiše i Tonikino povremeno uzvikivanje "Ne shvatam...posle čega se osnažena vrati svom poslu", Kristijana koji ne možeda pusti suzu za mrtvim bratom, pa prisiljava svoje oči "da malo zasuze", malog Johana koji je iznenada, dok sve troje ispisuju adrese na kovertama na posmrtnicma, prsnuo u smeh, iako je reč o njegovom mrtvom ocu Tomasu. Jer je ispisujući adrese, on naišao na jedno ime koje mu je bilo smešno.