borisav radovic sve net

Vrh obrascaPoruke: 5472

BORISLAV RADOVI

Roen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je zavrio studije opte knjievnosti sa teorijom. Vei deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavakoj delatnosti. Od 1952, kada je kao srednjokolac poeo da objavljuje stihove, bavi se knjievnou i prevodilatvom.

Objavio je knjige pesamaPoetinosti(1956),Ostale poetinosti(1959),Maina(1964),Bratstvo po nesanici(1967),Opisi, gesla(1970),Izabrane pesme(1979),Pesme19711982 (1983),Izabrane pesme19541984 (1985),Trideset izabranih pesama(1985),Pesme19711991 (1991),Pesme(1994),Pesme(2002),Izabrane pesme(2005).

Objavio je i etiri knjige eseja i drugih tekstova pisanih u prilog poimanju knjievnog i italakog iskustva:Rvanje s anelom i drugi zapisi(1996),O pesnicima i o poeziji(2001) iNeke stvari(2001),itajui Vergilija, (2004.).

Preveo je s francuskogMorekazeSen-Dona Persa (1963, novi prevod 2003), jedan izbor pesama Pola Elijara (1971) iPariski splinarla Bodlera (1975), kao i jednu knjigu proze, BalzakovogLuja Lambera(1999).

Dobitnik je vie nagrada za knjievni i prevodilaki rad. lan je Srpskog knjievnog drutva.|Balkan writers

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Borislav Radovi (1935)Odgovor #1 poslato:Decembar 16, 2010, 11:50:14 am

*

PESNIKOVO MESTO

S vremena na vreme, prispevaju pozivi za uee na nekomknjievnom veeru.

Pred tim pozivima javlja se pomisao kako je pesniku oduvek bilo mesto na dvoru ili na trgu. Poziva sa dvora vie nema: to je ipak srena okolnost, koja se prihvata sa olakanjem. Tamo je sve vie zvanica a sve manje para. Uostalom, kad bi se tamo jo dodeljivali letnjikovci, ovek bi moda i zaalio to mu se ne prua prilika da izabere za sebe neki omanji, u blizini, sa suvom klimom. Ovako mu je svejedno.

Ostaju pozivi s trga. Ni tamo nema zlatnika, ima samo bakrenjaka; no tamo e zato svojski nahraniti i napojiti pesnika. Posadie ga za sto i punie mu tanjir i au dokle god ne ustane i otetura se na poinak. To je lep stari obiaj s kojim je poezija poinjala i s kojim bi bio red i da se zavri, kad joj bude doao kraj. Tu, za stolom, ovek biva svaki put iznova istinski dirnut i u isti mah uplaen saznanjem o vazdanjem znaaju uloge koja mu se pripisuje i koju je nehotice prihvatio. Pribojava se da njegov poloaj pomalo lii na lano predstavljanje. Ne, nije on doao tu kako bi ljubaznim domainima budio uspomenu na njihove pretke i svetlo oruje. On bi mogao biti jo samo ongler, lakrdija spreman da im krade jaja pod kokokama ako bi ga pustili da izgladni, i koji odmerava ispod oka njihovu ensku eljad pogledom zamuenim od pia. Nek razmisli emu bi to odvelo. Svata bi mu se moglo dogoditi kad se ne bi sutradan zorom, mamuran, iskrao i nastavio put.Borislav RadoviIzvornik Poezija, asopis za poeziju i teoriju poezije, 2728, Beograd, 2004, str. 2930. | Art-blog byRadomir D. Mitri

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472


**

PRVA I DRUGA POETINOST BORISLAVA RADOVIA

U srpskoj najmlaoj (lirici), koja je puna metalnih zvukova, slepih neoklada i vidovitog zanosa, koja trpi sve komplikovane vebe i sva nadmona sunanja, as prekinutoj mondenskim samohvalisanjem, as begluenoj na nekom tuem i tuinskom terenu, u toj, dakle, lirici koja esto neovesno kukolj proglasi za ito i spavae nazove ranoraniocima, najmanje dvoumljenja je bilo oko pesnike delatnosti Borislava Radovia, kome uz bok, po poteno odigranoj karti treba staviti Velimira Lukia, Bou Timotijevia i Tomislava Mijovia. Ne da budu jedini, ve da znae preenu cik-cak liniju, liniju svekolikih nesporazuma, kritiarskih, italakih, izdavakih, ak antologijskih.

Englezi imaju tanu re: "Samo jednom prilika kuca na vrata mladia". A Borislav Radovi je, mislim, dobro otvorio ui, i imao pred im u sebi i oko sebe da ih otvori, i priliku je posluno stvaralaki prihvatio.

Ja srdano i pouno verujem lirici Borislava Radovia. Ona ne muca o granatama i topovima, ali pada na rame ko pitomi oneg. Nema pronalaska rei, ali je pronalazak u celini i sarauje sa stvarnou bez raskalanog izmiljanja.

Negde je re izgubljena, negde se ocrta pukotina pa ipak se i nad njom treba saginjati jer moe da izleti belutak ili zablista pena. Sa liriarima nikad se ne zna ta su: otrai noeva koji su romantini do divljenja, detinjasti mudraci koji se igraju iicama ili prolaznici koji vas tee ironijom, delei je kao jagodu na devetoro.

Radovi ima stihova kadrih da ponesu vodeniki kamen. Stihova punih letnje jare i letnje oluje. Izvesno jedinstvo glasa koje ne znai zanatske proporcije, lebdi nad gleerima misaonim, cele ove knjige.

Na papuici voza, januara jednog, akog, uhvatio sam sebe, vrlo ubogog u pamenju stihova, kako prebiram neto otro kao staklo. Bili su to stihovi iz Radovievih soneta. Niko me ne moe prevariti da je u to umeala prste bilo koja mitologija, jer stvar je jasna: mi odvajkada umemo da branimo svoj grad, da budemo roda sa dobrim glasima i dabrovi koji se pakleno pate da sagrade zaklon da bi ga kaonije rasturili u prah i pepeo. To to mi, daviovski dokuivo imenovani i posvedoeni bez ostatka, esto budemo ptica u lisici, ptica u vuku, to nije mitolotija, ni deja bolest ni zanatski spev, ve svetena sutina sama.

Susreemo se onda opet svi u liniji rodinog letaU odlasku sa Juga na nova putovanjaI mirnih ela emo iz zapaljenog granjaIzii bez kletve i ubilakog pokreta...

Od svogRobinzonovog nokturna, Radovi je napravio ovoje proroanstvo a odLovranskih igarasvoju sebinu i neseoinu uspomenu, svoj prodorni, neskueni, volebni i spokojni grad, po kome se ne luta od namila do nedraga, ve od tuge do opomene, od senke do terevenke.

Nije to umni pronalazak. Nije to ogrtanje romantiarskom kabanicom, ni zvidukanje preko prstiju. Golemo i uspavano, sveto i efemerno, raspusno, puno pravde i nepravde, more, udeveno kroz iglene ui, pdbeglo baelikovskom posedu okeana, more nae, durano naseljeno u oima, u uima, povazdan sa darovima i mislenom opojnou, sastavljanom od vlakana beskrajnosti, buenja i uenja to je prevashodni mozaik ovih igara, as nereenih, as pobednikih. A pesnik je doao da raspravlja sa njim, da igra murke i da igru uini neranjivom za tok talasa i za tok mladalake fantazije. Otuda Lovranske igre imaju jednu gustu, natrpanu vertikalu, iako se stihovi razlivaju slobodno i rasejano, sunarski i mesearski, neskromno.

Galebovi su nezadovoljni to je more mirno!Pesnici su nezadovoljni to je more mirno!Samo zemlja uvek ostaje oluja pretvorena u kamen...

Ako se uRobinzonovom nokturnui apartnim, kroz velika i nedeljna bdenja ispevanim himnama to, posle razoaranja i nepredvienih ostataka spoljnjeg ivota, imaju neto gordo i muevno, sa preimustvima verbalne i recitalne raskoi, moe pronai i ona detinjska empirijska struna to jo treperi vetrovitim i komarskim ratnim odjecima, onda je uSonetima Maguta deaka bezazlena dekoracija od gradova posle opsada, bolesti i jeze dobila svoju racionalnu umetniku meru. Radovi se ne slui filmovitim i deskriptivnim sredstvima, nego jednom proirenom metaforom u kojoj se ruevine i simboli kolektivne patnje doivljavaju ovidijevski: on je okusio moru i muninu stradanja, silazio je u katakombe i sahranjivao itave pejzae i ljubavi tek nasluene da bi osetio pubertetsku, svu preruenu i estradno gordu strast pobede i smirenja, novog kolektiva i osveene nade. Vie verbalna tvorevina, uglaana i razvijena kroz sonete koji skrivaju trenutne unutranje mladalake haose,Soneti Magusu daleko od toga da zvone arima i arijama po inerciji ve utvrenog i petrifikovanog duievekog soneta, iako mu, pored estih duhovnih sazvuja Sen Don Persa kao pohotljive i afinitetom opravdane lektire, duguju onu notu pribranosti i respekta za temu, ma koliko ona ne bila emocionalno estoka i nervima izatkana.Soneti Magusu pisani u obnovljenom prazniku i sveem zraku intelaktualne budnosti, kada se ne haje mnogo za kontinuelnom realnou, ali ni za jednim estoko podignutim stepenom nemira i nerada svake mladosti. Tako je Radovi u ovim sonetima postigao izvanredan spoj versifikacije i intelektualnog gesta, da bi zadovoljstvo u prvom pojaao doslednou u drugom. Neravnina gotovo da nema, ali zato su i dubine i virovi retki ili su, sreom, kompenzovani raskonim jezikim i sintaksikim sazvujam.

Sutra e Borislav Radovi otputovati dalje. Najezda zrikavaca nee mu biti ni pokorna ni neverna. Polarna svetlost e spasti s nogu da bi ga nala u nekom razgovetnom snu. Basnoslovno pevati nije obaveza, naravno, ali odgaanje pevanja je greh i jedino bih to voleo da ne vidimo u njegovom robinzonsokom prtljagu. A ni pet para ne treba davati onome to, dodue, potajno vele straljivci, kako se naa lirika drhtavo amerikanizira, jer i "odlutali sinovi" nai su sinovi i mi emo umeti uvati makar maginu ruu njihovog poetka.

Susreemo se onda opet svi u liniji rodinog leta.E pa dotle, a kuda e vie?

*

italac koji se ivo sea prve Radovieve knjige pesama bie gotovo nesiguran i hendikepiran pred onim to tu knjigu nasleuje, nastavlja i tiho proverava. Bojimo se da je ovaj inae emancipovan i izuzetno nadahnuti gradski poet napisao svoje najbolje delo, svoj lirski protokol, i da je, pun neke unutranje slave, neponovljiv i nenadoknadiv. Naviknut na jedan red dogaaja, kojima nad glavom kao da stoji senka Malarmeove faune, autorOstalih poetinostinastoji da postigne harmoniju obnavljajui tihe mudrosti Milana Rakia i varljive varijacije Duana Matia. Ali, zbog pravde poreenja a i zbog jednog posebnog, isfinjenog naslea, valja rei da lirika Borislava Radovia nije nita manje uzbudljiva i nita manje postojana u svojoj unutranjoj logici.

Bogatstvo nasluivanja umesto bogatstva sadraja nai emo u svakoj od ovih pesama. One, dodue, nisu uvek pesma, celovita i odbijena, putena u svet, arenom dugom obuena, situirana, ali ako je igde misao mogla da se uznese do rei i da postane savez modernog mladia, onda se to dogaa u ovim pesmama, u ovoj zoni poetinosti. Borislav Radovi nije pobunjeni mladi ovek nijednog smera i njegovi stihovi nemaju zamah vodeninog toka. Oni nisu napisani usred dogaaja, nisu zavetani usred jezgra, ve dolaze kao pepeo, kao posledica vatre. Otuda je njihova senzualna igra tako diskretna, otuda njihov bol ima neki kadifeni sjaj. Sa Radoviem se nadareno razgovara i njegova retorika samo ponekad smeta. On poznaje poetski zanat kao to harfista poznaje svoj instrument, a to znai da nam ne dosauje preterivanjem ve muzikom koja je suvina, koja je zaokrugljena. Odvie mlad da bi bio moralist a odvie dete da ne bi pazio, da ne bi uvao luksuz jezika kojim se slui, ovaj domino mora i noi ne igra se ivotom, jer jo nije sasvim uao u njega, jer jo nije pobrojao ove prolene atribute ovome glagolu biti. Samo prividno i gotovo narcisoidno zvone ovi stihovi totalnim iskustvom i nizom iskuenja. Borislav Radovi insistira na samoi, ali na samoi spoljanjoj, na samoi putnika koji sebino usamljeno hoe da zarije svoj pogled u no i more, dve neodoljive imenice, ispruene du svih pesama do sada napisanih. On kao da poznaje neku stvarnost, neku prolost koja nikada nije postojala a koja ipak nije krivotvorina. Razumno i nerazumno neprestano ga brinu, opsedaju, izazivaju, i to je ono to daje maha njegovu peru i to ga istovremeno privodi poreenju sa Rilkeovim Lauridsom Brigeom, koji, hteo ne hteo, mora pisati i sedeti na svom petom katu, sa svojim sonetima, sa svojom itankom mislenastih imenica to nikada nisu jeftino kupljene, jeftino rabljene. Radoviev svet je udesno izmiljen i jednostavno stvaran. Tiha tuga ferijalnih mladia i neka muka s toga to se svaka pustolovina ne moe da zavri a da izbegne poreenje sa drugim, neprestano se smenjuju u ovoj lirici. Najbolji deo nas, najbolji deo sebe mi vrlo retko pokazujemo, a spoljanji sjaj i serija gestova ne mogu ni izbliza da izmene taj pikarski, lutalaki ideal u nama, tu elju ludoga Branka, zloestog oovog Maubenksa ili kapric takvog vitalnog junaka bez ijednog stvarnog, konvencionalnog junatva kao to je motorizovani samoubica Dems Din. Otuda je seta Radovieve lirike vii i puniji kvalitet no izraz, organizacija samih pesama. Otuda i ovako mirno, spokojno, ak pomalo cinino nanizani stihovi najbolje koriste dijalogu sa Borislavom Radoviem:

I moe li da nas dostojno zameniurba na ulicama pri veernjem osvetljenju,Ili nedeljom na plai, u poznatoj eniNagraena budunost, ili na obalskom stenjuGrupa izletnika, to se udobno sunaUz razgovor o toaleti i spravljanju puna?

Muziko uivanje koje pruaju stihovi Radovievih knjiga nije malo. Literarni elementi su takoe mnogobrojni. Re odmerena, plasirana na pravo mesto i sa dozom zagonetke, sa lepotom osmeha. Ali ako su soneti uspeli da se iscele i opravdaju umovima ulice isto koliko i ivotnim cvrkutom laste, oni su daleko ree postizali pozni sadraj mladosti, sadraj koji ne bi morao da predlae eksplicitni postupak. More ili ljubav, samoa u garsonjeri koja doputa doivljaj zalaska nad erivom beogradskim, ili izlet sa anonimnim drutvom, sa drutvom budnih spavaa, kako bi to rekao nita manje uznemireni a nepopravimo gradski pesnik Boa Timotijevi. Ne pletu se mnogi motivi u ovoj lirici, pa ipak itava serija raspoloenja je tu, od mangupske ironije do samozadovoljstva onih koji su umeli da kau jednu preciznu re pri izlasku iz bioskopa a da opet budu zapaeni i voljeni i osmatrani. A najvea pesnikova patnja, meutim, jeste nedostatak patnje i ambicije da se ona naknadno utvrdi. Sreom, Radovi to ne ini na romantiarski hokus-pokus nain, ve se lagano vraa u one godine kada je valjalo imati "vie buba u glavi" i kada bi Avala bila tajnovita kao Indija, a vetar kraj Miloera surov kao vest sa Severnog, biblijski uzvitlanog mora. A nije badava taj nemir, ta pozna deaka ambicija:

Trebalo je da sam i ranije iao na to brdoBar nedeljom popodneDa sam se peo ak na vrh, njegovu najskuplju takuDa sam se i zaduvao koji putIli izgrebao lice i kolenaIli tako netoDa sam se spoticao na nekoj uzbrdiciDa sam zurio nanie u daljinu sa rukama pod oimaSa rukama pod glavom

Samo prividno autorOstalih poetinostipripada vrsti bezbrinih pesnika. Uistini, njegova lirika nije mobilna, nije estoka, ne navaljuje na ula, ali je duboko ulna, diskretno ponesena. Ona, slikovito reeno, ini jednu skupocenu au sa malo krvi i mnogo plavetnila, koje je doivljeno ili sanjano i koje predoava pesnika koji, i kada retko govori, doista ume da nae i da probudi re, da je povlasti i pripitomi. U tome je njena veliina, ali u tome je i njena zavrenost. Kuda dalje? Eto pitanja koje je za Radovia otrije no za mnoge njegove vrnjake. Poetinostima je dopisan kraj...

Milosav Mirkovi

SVI MOJI PESNICIESEJIMilosav MirkoviNOLIT BEOGRAD1973

[postavljeno 01.02.2010]

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472


**PoezijaBorislav Radovi

SONETI MAGUIIDuboko pod zemljom kristal spokojno rasteI sveglost se u potopljenoj peini davi.Voda tu kaplje i ne uje se cvrkut lasteIako napolju bez prestanka rade mravi.Koren u jezgru uti dok novo ostrvo ne odrasteI kopno novo dok iza pomrine se ne javiJer iz plemenitog mesa onih to od roenja su zdraviOtima se sad protest da ih spomenikom ne upropaste.Znamo da ovo je jedna no u kojoj oi nam sluteVie nego to oprezni orao s brda vidi:Polja spavaju. Zvezde noas udnovato ute.Zato ustani i okreni se licem prema vetru to ekaDa te zbrie kad se popne na vrh pocrnele hridiKao da si pero umrle ptice ili senka neka.

XIIIPod mostom teku to obale to vode:Pluta zaborava preko vida nam gonjena.Pod santom jednom vatra obazrivo sklonjenaGoree novim plamenom kad stara zvezda ode.Na velikom mostu smo bez hrabrosti i slobodeU trenu oklevanjem matice dva sveta zaronjenaI tako zadivljeni pred sebinom igrom plamenaZa kojom sustali nas pogledi jo napred vode.Samo pred kapijama smo zbunjeni. I ne znamo da li trebaUi i traiti dobrodolicu bez soli i hlebaOd strogih sedih staraca koji vladaju gradom.Ali mi smo zajedno i ruke su nam vrsteI Oprezno ispruivi u tamu prsteUi emo na kapiju sa potajnom nadom.

U SLAVU EROSAMagla e ti lik, a uzdah biti ime.Leptir u auri to svest svilenu skrivaU srcu trenutka, dok misao ostaje ivaA telo se gubi, bez vlage i teine:Olujno tvoje srce u staklenoj batiKucae rasko vremena, starost pesme.Sa prozora tesnih videe se estoTvoj korak gore-dole, koji ne meri nita.

Bie u posebnom svetu kao u matiKad oko vidi to se videti ne sme:Za lane rei traie veito mesto,Za plemenite rei koje ne znae nita.Bie senka koja govori ita i pljujeTakmac prirode majke, mogunost i zakon.A pesma e tek u smrti da se ujeI javie ti se jo nepisanim znakom.

SHVATANJE O DRVETUTi, koji gleda drvo kako rasteIli ponireU okomitome poinku,I koji ivi tu dvogubu slikuNesvrenu u njenom razdiranju,Hoe li umetiDa ne bude ni muenik ni krvnik,Samo posrednik, kao i to drvo,Izmeu mraka i svetlosti, svegato jesi i to nikad nee biti,Hoe li moi da sauva, jednomKad ustreba i sam da se iskupi,Svu svoju ljubav za taj praznik uglja?

Posleratni srpski pesnici| Priredili Sveta Luki i Vuk Krnjevi | Nolit | Beograd, 1970

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472


*PoezijaBorislav RadoviPESME 1971 1982(1983)

POSEBNO MESTO

I

Postoji negde neki vrt,mlo tekog kmen kojim etmo od detinjstv,negde i drvo, golo strilo,motk s mlo prnj,u svkoj pesmi neki svet to nm pripsti nee,z gozbu vetr spremljen ku i z smrt;

postoji, ko to jo zni povrtk, izvn tih stvriistin nepotvrdiv i krnj,n svkom bunjitu, kd vetr se ostrvi;

u svkoj glviproduvnoj jutrom, lie to se vrti,

u svkom snu poneto utke prosute krvi,u svkoj izgovorenoj rei potkov smrti.

Postoji tkonegde ipk tj kmen-vrt,nslee tnih grnic pod ilvim koprivm,ipk i jrk, rme ivice,geometrij trnj,niz bitnih poreenj i vrlo setih slik,u mlo zidov gls ugr|en mmen krt;ipk jo, u mrestim oim duh, negde postojit zemlj rstresitij i crnj, ipk istij, od svkog sn i krvi;

njeno grebenjen izbilom suncu, grninici krti,

njene vode slp kd se bistr i stmen mrvi,njen dh sv iz svetlosti isceen plmen smrti.

II

Ali jo si ti dhtnje u mrku,jo tvrd ljusk,boji se, treb d postne neto.

Kkv e dvn srodstv d te primepod okrilje, kko opisti dnkd biv neije njvee dobro,iko tebi tek szrev mesto,iko ti se tek priprem ime?

Jo poiv, ko d trunepod izopenim Mesecom, u brigde vri sv grbe gmdi i bilj,u bri sov. A elj ti jesve to nikd ne umire ni stri.

AR-PTICA

Bee s izvn nih slmnih kui eir (d plne por vie),bee poloj nekog biveg srcto n metvicu i rsp mirie,

kd poelesmo i kd ugledsmoveliku pticu sletelu n pismoneg dln, n skupocene rei:nhrnismo je tko i ubismo.

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472


*PoezijaBorislav Radovi

KINESKI PASTI

Bilo bi to ovde jo najbolje reenje:postati nevidljiv u majskom predveerju.Proi kroz plesae i sesti na terasi.Ne klimati glavom, ne smeiti se nikom.Piti togod hladno, sa dosta mehuriato bi svetlucali diskretno u praznini.Koji put otii na pianje i uzgredvenecijanskom se rugati ogledalu.Baciti ispravu i klju sa utom krukom.Nemati pregradu u vratarevoj loi.I nikuda vie ne tragati za sobomsreno izgubljenim u mlakoj pomrini.

KASPAR HAUZER

Othranjen dojkom iz novinske ume,na katodnoj meseini pred ekranom,da bi prohodao pod okom semafora,

mladi bog kada mu zacvile gumeu krivini, nahod baen za volanomu svet tranzistora i mikroprocesora,

treba li on uopte da razumeto bi neko, roen sa govornom manom,sisao belutke na alu kakvog mora?

Balkan writers

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472


*PESMA NA DAN BORISLAV RADOVI

ZIMSKA MATARIJA

Zamiljam najduu zimu onoga doba;Mesec, jasan itavog dana,zamrznute gvalje od perja pod drveem;i ne mirie da ojui.Pa lovci to vire iz peine, aavi:smetovi zaklanjaju vidik,nad otvorom vise snopovi ledenica.ta ako je i glavnoj vatridogorelo da im jo greje samo pretke?Neto bi se, ni krik ni cvile,u dobar as kome tu otelo iz grla,neto bunovno, nalik javuptice izgubljene u kronji sparne noi.Zatim bi krenuli ostali,usta za ustima, uz pla sitnije dece;stvar je mogla tei ba tako,sve dok se ne nau u dosluhu s precima:krajnje jednostavno, ne nalazei rei,ne drei do prozodije,ne vodei brigu da usklade glasove,ne smetajui jedno drugom.I svi bi zamukli, zamiljam, da oslunukapanje vode sa svodova.

Iz knjigePesme, SKZ, Beograd, 1994.

Borislav Radovi (1935) ide u red najznaajnijih srpskih posleratnih pesnika.- U poslednjih par decenija dorauje i proiruje kanonski izbor iz svoje poezije, kao u potrazi za Malarmeovom knjigom, koji je objavljivan u nekoliko navrata.

Deo teksta i fotografija preuzeti sa:Kulturni centar Beograd

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472


*

DIJALEKTIKA ESTETIKOG I ETIKOG(u pesmi "Gavranovi nad Mrakovicom" Borislava Radovia)

U poeziji Borislava Radovia nakonIzabranih pesama19711982, prozodija zauzima centralno mesto, ak i onda kad je ta formalna estica njegovog pesnikog izraza sakrivena nepostojanjem rime. To je naroito sluaj u pesmama u kojima Radovi varira mitske i tradicionalne motive koristei se odgovarajuim versifi kacionim sredstvima, ime postie dvostruku, upeatljivu aluziju i na formalnom i na misaonom planu. Meu Radovievim otvorenim varijacijama na klasine teme (da se posluim naslovom jedne njegove kasnije pesme), kao to su "Pev na Ljuti", "Pev iz Kalevale", "Kao po nekoj staroj kovakoj pesmi" najizrazitije se, potcrtavanjem svoje intertekstualne veze sa tradicionalnom formom epske narodne pesme, izdvaja pesma "Gavranovi nad Mrakovicom".

Nakon ove, uslovno reeno, formalne, istai emo i jednu poetiku odliku ovog pesnika: Radovi je u prvom redu pesnik jezika, pesnik koji govori i misli o jeziku. Brojne pesme, upravo u periodu posle 1971, sagraene su na preosmiljavanju ustaljenih jezikih formi i formula (upor. "Mleko i med"). Ranije metajezike preokupacije Radovieve poezije upeatljivo odlikuju i njegov kasniji opus, s tim to je u ranijim zbirkama vei akcent na poetikoj komponenti tog jezika. Kako Tihomir Brajovi primeuje, kasnije pesme poetski realizuju ono to je poetiki problematizovano u prvim zbirkama.1Nije sluajno ni to to u kasnijem periodu jedinica Radovievog izraza nije viezbirka, negopesma. Ve formulisana poetika na taj se nain bitno zgunjava, tei jezgrovitosti.

"Gavranovi nad Mrakovicom" tip su generalne tenzije ijim varijacijama obiluje poezija Borislava Radovia; polazite te tenzije jestejezik, pesma se sledeim korakom od njega dijalektiki odvaja, nastojei da istupi iz njegovih okvira, da bi se na kraju ponovo "ulila" u jezik. (Ova dijalektika,iz jezikogu vanjezikoi natrag u jeziko, dinamizuje, primera radi, zbirkuBratstvo po nesanici).2

U navedenoj pesmi, prizor gavranova od samog poetka se apstrahuje iz realnosti "opaenih ptica" i automatski dozivagavranoveiz epskih pesama. Meutim, ta evokacija se ne zaustavlja na semantikom nivou: nju prati simultana modifi kacija prozodije, stih junakih pesama (uz varijacije aleksandrinca, petnaesterca i esterca). Prizor gavranova ne priziva mimetiki opis, ve odmah biva iskazan stihom, a potom se to apstrahovanje (ka jeziku) produbljuje orijentisanjem ka tradicionalnim i mitskim, a uoptenije govorei, ka jezikim referencama. U toj lananoj kompleksnoj evokaciji ide se i dalje: preispitivanje toga da li je poreklo "ptica iznad Mrakovice" u jeziku, ugrauje se u svojevrsnu parodino-ironinu verziju slovenske antiteze, ustaljene formule dijalektikog trodejstva u epskoj poeziji (postavljanje pitanja zaobilaenje potvrdnog odgovora odrinim formulama davanje potvrdnog odgovora), ija shema odgovara maloas formulisanoj jezikoj dijalektici.

Izrekli smo centralnu problematiku pesme: pitanje jezike zasnovanosti prizora gavranova. Prisustvo jezikog referenta u Radovievom pesnitvu je primordijalno i apsolutno. Nereferentni prostor, onaj koji je lien posrednitva jezika, samim tim ne postoji: odsustvo reference je odsustvo supstance. U pesmi "Ponona studija", prostor van jezika poima se kao "pusto i praznina". Kao i u dobrom delu drugih Radovievih pesama izIzabranih pesama 1971-1982, i u "Gavranovima nad Mrakovicom" bitan je intenzitet ironinog u odnosu subjekta-pesnika prema jeziku.

Jezik viestruko prodire u prizor gavranova u drugom segmentu "adaptirane" slovenske antiteze: literarni atributi, pokuavajui da obuhvate to vei prostor konotacija, niu se gradacijski. To nizanje se prikazuje kao svojevrsno prelistavanje predmetne odrednice "gavran" (po "dobu izdanja", uzlazno), u fondu dospelog literarnog naslea. Od homerovskih "gavranova svetlonoa" preko Ezopovih "lukavaca iz basana", nordijskih uvara Odinovog prestola, pa sve do biblijskih "Elijinih hranilaca", "potopskih izviaa" niz konotacija se nudi za ove, ovde i sada, niotkud pohrlile "gladne ptiurine". U ovom postupnom "zaogrtanju jezikom" ima odjeka ranog Radovievog demijurkog govoreeg subjekta (upor. stihove "Treba te rei" izBratstva po nesanici3i naslov ciklusa iz zbirkeOpisi, gesla,4"Govor prorokuje"), shvatanja o neprikosnovenom ueu jezika u spoznaji, o njegovom konstruktivnom udelu u poimanju (upor. "Evo govorim, da zastruji").5Ipak, takav, dosledno razvijani pristup iz ranijih zbirki, zainjen je u ovoj pesmi gotovo nametljivom ironijom, usmerenom kako prema tradiciji koja se na taj isprekidan, letimian nain doziva, tako i prema ranijem metajezikom postupku pesnika (ima, dakle, i primesa autoironije). Ispostavie se, pak, da je ovo izrugivanje jeziku-tvorcu samo povrinsko, formalno, dok u dubljem, poetikom registru, ono predstavlja njegov, ne samo estetiki, ve i etiki nastavak.

Trei deo antiteze poinje upravo otro ironino, s patosom usmerenim protiv jezikog, estercem, kojim se u pesmi vri invokacija gavranova ("vrane gavranove", "gladne ptiurine"...):

Nemojte mi rei!

Ne kupa se ova pilad u mastiluniti su to neki odve ueni gavranovi;

U treem delu konkretizuje se uloga motiva gavranova i uvodi uslovno razreenje tenzije postavljene na poetku. "Nejezinost", odnosno nereferencijalnost, nepripadanje misaonoj tradiciji oveka, ukazuje se, u briljivo graenoj gradaciji, dovedenoj do paroksizma, kao krajnji stupanj neljudskog. Motivugavranovase u razreenju antiteze pridaje jedan etiki atribut, koji u prvi mah potire sve estetike:

Nisu ovo neki epski gozbenici (...)a pre jedva etrdeset godina su,voljki punih ljudskog mesa, varili po borovlju

Na poetikom nivou, pak, odigrava se potpuno drukiji pokret: estetike kategorije, nabrojane u drugom segmentu antiteze, nisu potrte, ve im se pridajeetikadimenzija. Sama re se na taj nain izjednaava sa pojmomljudskog, i to i na duhovnom i na fi zikom planu. Ti, nelocirani (premda "mrakoviki"), neidentifi kovani gavranovi su, upravo svojom nepripadnou jeziku, svetim tekstovima, civilizaciji, odreeni kao kanibali, strvinarenjem negi rajui sve ljudsko ime bi se mogli definisati, nitei u crevima govornog subjekta, pretvarajui u meso oko koje bi ih jedino moglo percipirati i kontekstualizovati, varei jedini jezik koji bi ih mogao objasniti (sobom). Upliv estetikog u ovako brutalno izraen etiki princip zapravo je neizbean: uslovno razreenje radovievske slovenske antiteze nije prizor gavranskih voljki punih ljudskog mesa, ve, dosledno, opredeljenje za jezik. Navedimo poslednje stihove pesme:

a pre jedva etrdeset godina su,voljki punih ljudskog mesa, varili po borovlju,ovi crni starci,dok je pesnik sastavljao pesmu o Kneopoljki...

Ni ovako briljivo ograen, osamostaljen prizordugovenihgavranova, ne mogui ni brutalnom neljudskou da se afirmie kaojedinstven, apsolutan, neestetiki, ne moe se osamostaliti od referentnosti. Mitska (estetika) "dugovenost" gavranova, potpuno u skladu sa ironijskim instrumentarijem pesnika, poima se bukvalno (etiki). Pomou takvih kvaziegzegetskih sredstava, referenca se iznalazi uvremenu, budui da je samo mesto Mrakovica gotovo izgubilo odlikulocus specialis-a, te je postalo potpuno opte mesto, apsolutno-referentno, ija je iskljuiva uloga sekundarna, pomalo i virtuelna: da upuuje na posledice bitke na Kozari.

Meutim, subjekt Radovieve pesme zadrava ironinu distancu i prema etikoj sugestiji da su ti "crni starci" upravoisti onikoji su, "pre jedva etrdeset godina", "kojeime" ljudskim "znali kljunove omastiti"; i to ini uvodei jo jednog (iskljuivo referentnog) subjekta, iz koga zrai naelo estetikog pesnika. Atributom sastavljaa "pesme o Kneopoljki" iako formalno nedvojbeno upuuje na Skendera Kulenovia i njegovuStojanku majku Kneopoljku, poemu posveenu Kozarskoj bici na poetikom planu se opisuje dijalektiki krugestetiko etiko estetiko, iju smo shemu skicirali u uvodu.

U raspletu tog kruga isprva bi se uinilo da je re o ponovnom prevladavanju isto-estetikog principa. Meutim, ukazivanje na to da su (ne moda, nego izriito, sa sigurnou[/i]) upravo ovi gavranovi nad Mrakovicom uestvovali u eksteriorizovanoj percepciji genezi pesme; sugestija da su, iako odreeni kao prodirai ljudskih leeva, kako smo ve naveli, "ahumani", "nereferentni", "neetiki" faktori, "zasluili" jednu estetiku eksteriorizaciju, govori u prilog tome da "estetiko" kojim Radovieva dijalektika rezultira nije regresivnog karaktera, ve da, u sebi sadrei komponente i etikog i estetikog, oba inioca prevladava i takvom sintezom paralelno otelotvoruje ujedinjenjereiioveka, telaijezika.

_____________________

1Upor: Tihomir Brajovi, "Prevladavanje retorike u pesnitvu Borislava Radovia", u: Borislav Radovi,Izabrane pesme, ZUNS, Beograd, 2005, str. 7-25.2Borislav Radovi,Bratstvo po nesanici, Prosveta, 1967.3 Borislav Radovi,Bratstvo po nesanici, "etvrti krug", Prosveta, 1967, str. 64.4 Borislav Radovi,Opisi, gesla, Prosveta, 1970.5 Borislav Radovi,Bratstvo po nesanici, "Reka iva", str. 9.

Autor:Bojan Savi Ostoji|Polja

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472

Borislav Radovi (1935)Odgovor #8 poslato:Novembar 13, 2011, 04:38:55 pm

*BORISLAV RADOVI

ZAVODLJIVOST OPTIH MESTA

Pesma "None ini" pripada zrelom Radovievom pesnitvu. U njoj se uoava pravilna i dosledna upotreba rime kao i veliki broj optih mesta. Ulozi rime u Radovievoj poeziji posveeno je nekoliko tekstova. Svakako najvaniji je autopoetiki esej "Pesnike sitnice", gde Radovi iznosi nekoliko stavova koji mogu biti od znaaja za razumevanje ove pesme. "Dok itamo poeziju", kae Radovi, "nama zapravo u seanju iskrsavaju izvesne veze meu datim slikovima na koje su nam ranije ukazivali pesnici koje smo itali (...) upravo (nas) neke rei, dovedene u blisku i naglaenu vezu, kao to je sluaj sa slikovima, podseaju na ve ostvarene pesnike ideje; a naa upuenost u te ideje, mimo samih rei, prua utisak ve proitanog. Neki parodijski i ironijski obrti se, na primer, temelje upravo na tome".1Slian je Radoviev odnos i prema optem mestu. Tumaei Radovievu pesmu "Posebno mesto", Aleksandar Jovanovi kae: "Posebno mestojeste, govorei pojmovima tradicionalne teorije knjievnosti, pesma o otadbini i jeziku koji su nam dati roenjem, o situaciji u kojoj moramo da ivimo prihvatajui unapred zadane mogunosti i borei se protivu njih..."2Nadovezujui se na ovo shvatanje Tihomir Brajovi e istai da "poetika formula pesme (...) jeste 'proizvoenje' znaenja i smisla gotovo jednovremenih prizivanjem i opozivanjem, aktiviranjem i ralanjavanjem lingvistiko-kulturnih toposa. Razumeti pesmu ovde znai nuno i razumeti, bolje reeno: razumevati pesmotvorni postupak..."3

Rima i topika u poznoj poeziji Borislava Radovia imaju vanu ulogu, koju je esto potrebno iznova otkrivati u svakoj pesmi. Rima nije samo deo tradicionalnog pesnikog repertoara, ve i nosilac, podupira ili ironizator znaenja. Pesma "None ini", sastoji se iz etiri katrena sa ukrtenom rimom. Prvi i trei stih svakog katrena povezani su "majstorskim", nepredvidljivim rimama. Drugi i etvrti se rimuju na prilino prepoznatljiv nain, poto se svaka strofe zavrava razliitim padeima sintagme "svoja metla". Na taj nain zavrni stih katrena ima refrensku funkciju. Takvu ulogu, ulogu predvidljivosti zavrnog stiha, rima dobija najee u poeziji za decu ("Deset ljutih gusara", Ljubivoja Rumovia, na primer). Ovakvu upotrebu rime mogue je sresti i u drugim Radovievim pesmama, kao to je, recimo, "Naklapanje o rastu vode". Rima u pesmi "None ini", priprema itaoca da pogodi zavretak svakog narednog katrena. Dok je pominjanje metle u drugom katrenu moda jo uvek malo neoekivano, ve u treem, a sasvim sigurno u etvrtom, italac oekuje takav kraj i najverovatnije ga u sebi izgovara i pre nego to ga proita. Znaaj rei metla za celinu pesme jasniji je kad se uzme u obzir Radovieva izjava da: "...pravi slikovi predstavljaju kljune rei u pesnikom iskazu".4

Sam naslov pesme i i lajtmotivsko pominjanje metle i jahanja na njoj prepoznatljivi su toposi vetiarenja. Prvo odstupanje od ovog opteg mesta je u tome to metle ne jau ene ve mukarci (graani). Poetak druge strofe ("Vinu se"), potvruje ovaj topos. Meutim, graani odlaze nekud, a metle ostaju kraj vrata. To je drugo izneveravanje toposa. Ono "vinu se" bio je "lani trag", pesnik navodi itaoca da konvencionalnim itanjem optih mesta pogreno razume pesmu. Zapravo, kad Radovi koristi opte mesto, ne aktivira ga kao opte mesto, ve u znaenju neretko suprotnom koje ono ima. To ne znai da je pesnik (a ne bi trebalo ni italac da bude) nesvestan tih optih mesta, jer se u tenziji izmeu oekivanog i stvarnog znaenja Radovievih pesama i postie njihov pun intenzitet.

U pesmi "None ini", metla je metafora za venanu enu. U prvoj strofi govori se o teskobi, koja se takoe moe uzeti kao opte mesto, kosmika usamljenost, vidljiva posebno nou. Ta teskoba povlai elju za prisnou, za vezom izmeu dva bia. Prva osoba na koju se u takvoj prilici nailazi je vlastita supruga. Ve u prvoj strofi problematizovan je ovaj odnos. Ulice koje svetle ukazuju na neki put, pozivaju napolje iz "mranih soba" koje graani dele sa svojim metlama.

U drugoj strofi, graani se odazivaju ovom pozivu. Odlaze u kafane ("u krugu priguenog svetla") u kojima provode no. ene ostaju kod kue. "Sluaj" koji kuaju moe biti igra karata, ali i potreba za preljubom, izazovom, ak i sukobom. Teskoba koju oseaju trai od njih da na bilo koji nain izau iz nje. Ako se ta teskoba ne lei svakodnevicom, urednim domaim ivotom, graani su spremni da istupe i iz te svakodnevice, da je negiraju. Postoji potreba da se izae iz sebe, da se dogodi neto to se "meni" inae ne dogaa, na taj nain bei se od identiteta i teskobe.

Trea strofa je strofa razoaranja. Sluaj nije doneo nita novo i pripiti graani se vraaju kui. Mada ima i isto temporalnu funkciju, sintagma "as da zapoje trei petli" takoe predstavlja opte mesto. Ovde, naravno, mislim na Bibliju i Petrovo odricanje Hrista. Poto zapoju trei petli, Petar se seti ta mu je Hrist prorekao i postidi se zbog svog izdajstva. Na taj nain se motiv preljube posredno uvodi u pesmu. Rimakui-krivudajuidodaje novi ironijski sloj i ukazuje ne samo na pijanstvo, ve i na neodlunost da se "graani" vrate kui.

etvrta stofa samo eksplicira ono to je ve nagoveteno igru, pijanstvo, preljubu. Motiv preljube posebno je interesantan. U pesmi se kae "s milju o enskom telu". To je bilo koje ensko telo. Poto sluaj, odnosno preljuba nisu uspeli, graanin se vraa onom enskom telu koje mu je dostupno "svojoj metli". On nju ne vidi kao svoju enu ve kao "ensko telo".

U ovakvom narativnom toku pesme, predvidljivost rime potvruje nunost takvog ishoda. Na taj nain cela pesma dobija snagu mitske pouke. Radovievo vienje porodinog ivota kao oslonca u ivotu koji ne donosi srean sluaj, ima u sebi antropolokog pesimizma i u njoj se mogu nai i mnogi drugi toposi. Tu je, recimo, topos udaljenosti najbliih koji je, na primer, maestralno obraen i u Helderlinovom "Patmosu" slikom ljudi koji stoje na bliskim vrhovima planina, ili u Benovoj pesmi "Na tvoje kapke sputam sanak". Uoava se, takoe, i topos neutaive elje, oveka koji hoe vie od onoga to ima. Sa time je povezana i narativna struktura pesme koja neobino podsea na fabulu Odiseje. Svoenjem Penelope na "metlu", mrtav, dehumanizovan, bezvoljan predmet, Radovi travestira "mitsku priu", ali i oduzima svaku plemenitost oveku i mukarcu i eni. U tome se oituje jo jedan od vidova antropolokog pesimizma u ovoj pesmi. Radovievi graani se nalaze izvan homersko-patrijarhalnog moralnog kodeksa. itati "None ini" u tom kljuu znai biti zaveden jo jednim "lanim tragom" koji Radovi ostavlja u ovoj pesmi. Ne postoji nikakva moralna vrednost "metle". Iz ovoga ne progovara pesnikova mizoginija, poto su pozicije mua i ene izabrane sa stanovita tradicije, prepoznatljivost toposa nudi vei spektar literarnih aluzija.

Kada je re o ljubavi, pesimizam je najdublji. ak i ostvaren, dugotrajan i veran odnos mukarca i ene samo je zamena za neto to se nije dogodilo. Za njega se ovek hvata kao za krajnje, spasonosno reenje ne bi li se izbavio od teskobe. U ovom ironinom odnosu prema kulturno-patrijarhalnim vredostima Radovi nije cinik. "Radoviev lirski subjekt ima preduslove da, kada mora da bude ironian, to bude blagonaklono, na pozitivan, plemenit nain jer nita ljudsko nije mu strano".5Lirski junak dat je u mnoini ("graani"), to poenti daje karakter optosti, neminovnosti, koji je potvren i predvidljivou, tanije, sudbinskom predodreenou zavrne rime.

_________________________

1Borislav Radovi: "Pesnike sitnice", u:O pesnicima i o poeziji, Glas srpski, Banja Luka, 2001, str. 77.2Aleksandar Jovanovi, "Borislav Radovi ili doslednost pesnike strategije", predgovor za Radovievu knjiguPesme, Beograd, 1994, str. XXVII3Tihomir Brajovi, "Prevladavnje retorike u pesnitvu Borislava Radovia", predgovor za RadovieveIzabrane pesme, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str. 10.4Borislav Radovi,O pesnicima i o poeziji, str. 70.5Bojan Jovi: "Uloga rime u poeziji Borislava Radovia", uBorislav Radovi, pesnik (zbornik), Narodna biblioteka "Stefan Prvovenani", Kraljevo, 2003, str. 69-70.

Autor:Nikola ivanovi|Polja

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472

Borislav Radovi (1935)Odgovor #9 poslato:Mart 20, 2012, 05:19:54 pm

*PoezijaBorislav Radovi

SEANJE NA UMETNIKA

Svi to su umeli da hodaju po icii da se petama poeu za potiljkom,skakai uvis, plivai nizvodno,zadriglih, uvek preplanulih licas bleskom novih zuba u starim dosetkama,pa krivolovci i lovouvari:sve sam cvet na skorup se zgomilao tamo;i oni koji svakad dous onima koji ree navraaju,i oni koji ne bi dolizbog onih koji e iz obaveze doi,i oni koji tek dolazeza onima koji e prerano otii,i oni koji stiu prviuz one koji se kupe poslednjiA on je stajao kraj vrata; i puio,iskosa uhvatljiv u jednom ogledaluTek to je bacio opuak,ve ga nije bilo u prepunom salonu.

MITSKA PRIA

U ono doba kad su tkaimitova vukli mitske niti,osnov behu oblik i nainglagola imati i biti.Onda bi vukli mitske nitii na sva usta i sva zvonaslavili pohod u zabitiraznih zmajeva i grifona.

Na sva su usta i sva zvonanaroito hvalili pretke,tek potom borbe oko trona,otmice, preljube i spletke.

Posebno su hvalili pretke,unosei u mitske sveskepodvige opasne i retke,odgovore jasne i reske.

uneli bi u mitske sveskeneto prljavog mitskog rublja;nikad, meutim, bez nebeskepodrke ni bez rodoljublja.

S neto prljavog mitskog rublja,znali su u to doba tkaimitova, pria nije dubljaali daleko due znai.

BLESAK USPOMENA

Ve su se uveliko ratneposledice blaile, madatetka ipak prodade zlatnenaunice iz Carigrada.

Odahnulo se to je poevod gladi prolo ono strano,a ba tih dana bi dat oevprsten za svinjsku mast i brano.

Sve se spokojnije sred zimezapadalo u san uz jaukvetra, kad s ogrevom, naime,ode majin safirni pauk.

Ubrzo, pri zameni stana,morade planuti u svakomsluaju dijamantska grana,dok se jo alilo za bakom.

I najzad, kako ne bi daljeuzalud svetlucalo nita,dedine zvezde i medaljenaoe put do pozorita.

To doba, kad su pred priveskomza kljueve seanja samaplavila tamni pli svim bleskomzaostalim u kutijama!

Antologija[Pesme otpale iz antologije "Nesebian muzej"]

Sauvana


Na mrei

Poruke: 5472

Borislav Radovi (1935)Odgovor #10 poslato:Novembar 11, 2012, 04:44:13 pm

**PoezijaBorislav Radovi

POGLED IZ DVORITA

Stare su kajsije ve gotove. S proleaolistae jedva jo koja grana.Ne budu li rue uskoro orezane,sneg e ih polomiti u korenu.ute novine se na vetru pletu kaopas u noge... U toplim krajevimavode se ratovi; ponegde padne vlada.A ovde treba pronai grabulje,pokupiti lie i malterom zalitipukotine oko kue, pre kia.

IVOT VINAPo nedeljnom ruku, dok propadamo u san,vlasita mokrih od varenja i od ege,otac bi uao u vinograd i tu sebavio do mraka, okruen okotima;redio bi lie, razgledao grozdove,pucad krupniju od bibera,i mislio o novom vinu.

Danas pretaem vino iz njegove misli;diem ga, uto, svetlucavo, prema oknu:da kroza nj promakne pranjavo sunce. I znam,im mirnu zimska okca i suknu lastari,zamutie se ono, ivo.Kao da se nije ni prekidala vezameu peteljkom i kolencem,bie opet u dosluhu ovoga letavino u podrumu, u plesnivim bocama,i Sunev korak gluhotom nebeskih kua.Vino, slino zvezdi, opisuje putanjukojom bi se moda i otac otisnuo,stojei bez daha od kalja, prazna okai tanak, kao u tuoj koulji;zadubljen, dalek i sopstvenoj misli.

MLEKO I MEDDa nam je znati, tebi i meni,ija je ono kua u umi,navraali bismo pred njen prag, tragajuiza dupljom gde se skuplja med,za vimenom iz kojeg se puta mleko;noivali bismo u njoj elo uz elo:"bliznake jezgre u kotici".Da nam je sesti, tebi i meni,s veera za sto u onoj kui,oslukivali bismo vreme kako grebei cijuui podrumom tumara,dok izmeu tebe i mene kao me' nepcem i jezikom mleko i med na trpeziulivaju prisnost u zemljane posude,uvode sjaj bia u razgovor oiju.

MLADA ENA S KNJIGOMDok pije kafu i prelistavasveicu nekog depnog izdanja,crtane oi joj naglaavasmeak, odsutan, kao da sanja.Valjda i pisca osea bliskim,zaokupljena kojom stranicomdue, ne progovoriv ni s kim,izuzev re-dve s konobaricom.A podigne li kad trepaviceda bi se vratila cigareti,ne dotiui nijedno licepogled joj, hladan i brz, preletipreko stolova. I tek to sevnubeonjaama, okusiv kratkuslast dima, grezne u tu knjievnuformu pri ruci, u nedostatku,ko da zna, moda i neophodneduhovne kade, dok eka s dostamalim izgledom danas popodnena kakvog novog hotelskog gosta.

Nenad GrujiiAntologija srpske poezije (18472000)Sremski Karlovci, 2012

Sauvana

borisav radovic sve net

Documents