arhuska konvencija – mehanizam zakonske kontrole izgradnje objekata novih investicija u jp...

ELECTEA VI ZLATIBOR 6. XII 2010.

1

ARHUSKA KONVENCIJA – MEHANIZAM ZAKONSKE KONTROLE IZGRADNJE OBJEKATA NOVIH INVESTICIJA U JP EPS – U Nenad Nikolić, koordinator–stakeholder NVO „Lokalna Agenda 21 za Kostolac – OPŠTINA“ Kostolac, koordinator NVO za Arhusku konvenciju [email protected] Zvezdan Kalmar, “Centar za ekologiju i održivi razvoj – CEKOR“, Subotica, koordinator za CEE Bankwatch Network u Srbiji [email protected] Jovica Veljučić - Kerčulj, dipl. inž. el.teh. Privredno društvo ”Termoelektrane – Kopovi Kostolac” Kostolac d.o.o [email protected] Miodrag Stojimirović, resor za Zaštitu na radu i zaštitu životnre sredine Sindikata kopova Kostolac; PD „TE – KO Kostolac“ d.o.o. [email protected] Apstrakt: Nadzor i kontrola izgradnje svakog energetskog objekta moguća je ako je urađena validna tehnička dokumentacija i ako postoji javni uvid u istu. Monitoring se komplikuje kod velikih investicija zbog složenosti procesa dobijanja raznih dozvola na bazi tehničke dokumentacije po kojoj će se takvi objekati realizovati kao i zbog nedostatka dobre volje investitora da uključe javnost u planiranje zaštite životne sredine i da izdvoje finansijska sredstva za isto. U ovom radu akcenat je stavljen na bit kontrole izgradnje nekog projekta od strane građana i radnih ljudi nekad (za vreme samoupravljanja) i sad (u vreme demokratije i višepartijskog sistema) kroz implementaciju Arhuske Konvencije U radu je dat primer realizacije investicija pojedinih objekata u Kostolačkom ugljenom basenu, kao primer loše prakse planiranja i izvođenja, bez kompletne bazne dokumentacije i bez adekvatnog učešća građana u odlučivanju koje bi trebalo da se sprovodi u cilju očuvanja životne sredine i održivog razvoja. Ključne reči: bazna dokumentacija, kontrola radnih ljudi, Arhuska Konvencija, investicije, lokalna samouprava, procena uticaja na životnu sredinu THE AARHUS CONVENTION- MECHANISM FOR LEGAL CONTROL OF NEW INVESTMENTS IN CONSTRUCTION PROJECTS OF PUBLIC ENTERPRISE ELETRIC POWER INDUSTRY OF SERBIA Abstract: Supervision and control of the construction of each energy object is possible if valid

technical documentation is being prepared and if the public has insight into it. Monitoring is

complicated in case of large investments due to the difficulty of obtaining the various permits

on the basis of technical documentation as well as because of the lack of goodwill of investors

to involve public into the environmental protection planning and to invest in the environment

protection. In this paper, emphasis is put on the core of citizens’ and working people’s

control over an object during its construction in past and nowdays trough the implementation

of the Arhus Convention. We also give an example of investments realization of some energz

projects in Kostolac coal basin, as an example of bad practice of planning and execution,

without proper basic documentation and without adequate public participation in decision

making that should be conducted for environmental protection and sustainable development.

Key words: basic documentation, control, regulations, investments, local government


2

1. UVOD

Parlament Republike Srbije usvojio je 2004. godine više sistemskih zakona u oblasti životne sredine (Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja), kao i „Zakon o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja“ koji sadrže odredbe koje su u skladu sa „Arhuskom Konvencijom“.

Potvrđivanjem „Arhuske Konvencije”, maja 2009. ili preciznije donošenjem„Zakona o ratifikaciji konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine”1, građanima Srbije je dâta punopravna mogućnost da učestvuju u rešavanju pitanja vezanih za zaštitu životne sredine i iskažu eventualne primedbe na svaku odluku nadležnih instutucija kojom se utiče na životnu sredinu i ljudsko zdravlje, kao što su odluke o izgradnji postrojenja i novih objekata. Građanima je takođe dato pravo da daju svoj komentar i primedbe na tehničku i plansku dokumentaciju nekog projekta, na izveštaj o proceni uticaja na životnu sredinu, i na sam proces donošenja odluke.

Pravnim sistemom Srbije garantovana je dostupnost informacijama o stanju životne sredine, zagađenju i drugim važnim podacima od značaja za donošenje odluka o projektima koji utiču na stanje životne sredine. Takođe, nadležni organi su u obavezi da vrše edukaciju građana, koji pak učešćem u donošenje odluka i monitoringu sprovođenja tih odluka, mogu zahtevati i inspekcijski nadzor, i opovrći donešene odluke pred pravosudnim sistemom ukoliko se dokažu kršenja prava garantovana Arhuskom Konvencijom. Na neki način, ovim je ponovo uspostavljena kontrola od strane građana i radnih ljudi u Republici Srbiji.

Kontrola radnih ljudi (građana SFRJ) izgubila se na kraju 1989. godine, nestankom samoupravljanja i prestankom Radničkih saveta, Zbora radnih ljudi i drugih prava po Zakonu o samoupravljanju u bivšim društvenim preduzećima OOUR– ima/SOUR– ima. Ovo ukidanje samoupravljanja je naprasno doneto od tadašnjih političara u Srbiji, za ZEPS – Združenu Elektroprivredu Srbije, što se poklapa sa 31. decembrom 1989. god. a početkom 1990. godine, u januaru, preko noći OOUR-i su pretvarani u (JP) – Javna preduzeća ostavši tako bez nadzora građana, jer ništa nije nadomestilo dotadašnju društvenu kontrolu. Preduzeća su postala Alaj begova slama mada po inerciji radnici su i dalje manje više čuvali preduzeća kao društvenu svojinu. Potom su 2005. god. JP pretvorena u (PD) – Privredna društva sa kadrovima partokratijskog menadžmenta, s tim što se bitne promene u upravljanu nisu desile i dalje su PD ostala bez kontrole, a među zaposlenim izgubila se iluzija o samoupravnoj kontroli, a o uticaju građana i da ne govorimo. 2. „ARHUSKA KONVENCIJA“

Arhuska Konvencija je međunarodni pravni dokument potpisan na četvrtoj konferenciji „Životna sredina za Evropu“, održanoj u Arhusu, Danska, u junu 1998. To je najambiciozniji poduhvat u smislu demokratizacije na polju životne sredine pokrenut pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija.

U Republici Srbiji bilo je više pokušaja od strane domaćeg i stranog nevladinog sektora da „proguraju“ predlog zakona o ratifikaciji „Arhuske konvencije“ poput (REC) – Regionalnog Ekološkog Centra, – koji je to pokušavao punih devet godina. Postizanju ovog cilja, uspešno je doprinela NVO „Lokalna Agenda 21 za Kostolac – OPŠTINA“ iz Kostolca, koja je kao koordinator ekološkog nevladinog sektora Srbije za „Arhusku Konvenciju“, bila 1 Službeni glasnik RS- Međunarodni ugovori, broj 38/09


3

angažovana oktobra 2007. godine na UNECE ministarskoj konferenciji „Životna sredina za Evropu 2007“ u Beogradu.

Vlada Republike Srbije je prihvatila predlog ovog zakona decembra 2007. godine, a Skupština ga usvojila maja 2009. pod nazivom, „Zakon o ratifikaciji konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine“.

Usvajanjem ovog zakona, građani su dobili instrument međunarodnog prava kojim mogu zaštititi životnu sredinu, a samim time i svoje zdravlje.

Arhuska Konvencija sadrži tri osnovne grupe prava:

1. pravo građana na informisanost - građani imaju pravo na tačne informacije o pojavama i aktivnostima koje mogu imati uticaj na kvalitet životne sredine, zdravlje ljudi i životinja;

2. pravo građana da učestvuju u donošenju odluka o životnoj sredini jeste pravo po kome građani mogu uzeti učešće u izradi planova i programa koje se tiču životne sredine – generalni urbanistički, prostorni, regulacioni, lokalni ekološki plan, odnosno učešće u pripremi propisa, u procedurama donošenja odluke o pojedinačnim projektima i izrade procene uticaja tih projekata na životnu sredinu i sl.

3. pristup pravosuđu u slučaju kada su prethodna dva prava povređena – svi građani čiji su interesi ili prava povređena u vezi sa pitanjima koja se tiču životne sredine imaju prava na sudsku zaštitu.

3. PRAVO NA INFORMISANJE

Iako je prošlo godinu i po dana od usvajanja „Arhuske konvencije“, a šest i po godina od usvajanja sistemskih zakona u oblasti životne sredine (Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja), kao i „Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja“, građani još uvek imaju problema sa prvom grupom prava iz Arhuske konvencije, pravom na informisanost.

Uzurpaciju ovog prava vrše svi! Političari i činovnici u lokalnoj i republičkoj vlasti, investitori, elektronski i štampani mediji.

Političari i činovnici zamagljuju i uskraćuju građanima pravo na informacije najviše iz neznanja i/ili korupcije, koja ne mora biti samo materijalne prirode (ona može biti ostvarena i kroz poene – usluge koje je potrebno vratiti/ostvariti višim članovima partije zaduženim za njihovo postavljenje). Iz ovakvog partokratskog upravljanja kadrovskom politikom unutar vlasti, javio se problem „neznanja“, kao posledica smanjenja kapaciteta unutar republičkih i lokalnih organa vlasti!

Kako se uz pomoć partokratskog sistema upravlja privrednim društvima i javnim preduzećima, kod njih se takođe javlja problem prikrivanja informacija u izveštajima o investicijama ili poslovanju. Ovo čine menadžeri i članovi poslovodstva privrednih društva i javnih preduzeća, koji su u najvećoj meri postavljeni po partijskom ključu. Kako njihova pozicija u preduzeću zavisi samo od uspeha njihove partije/stranke a ne od prikazanog znanja i sposobnosti, oni nemaju potrebu da obraćaju veću pažnju na probleme koji se javljaju usled nesprovođenja planskih dokumenata (tehničkih projekata), neprihvatanja najbolje prakse i novih tehnologija. Zbog toga oni ne traže i ne daju adekvatna rešenja za nagomilane ekološke i ekonomske probleme, već ih u većini slučajeva svojim nečinjenjem još više produbljuju.


4

Sa druge strane, privatni investitori su na samom startu upućeni od strane „dobronamernih osoba“ da traže „prijateljske“ veze unutar političkih partija ili funkcionera u republičkoj ili lokalnoj vlasti, koji bi im omogućili što manje troškove prilikom izgradnje novih ili rekonstrukcije postojećih objekata, nezavisno od mesta izgradnje i čistoće tehnologije koje planiraju da koriste. Što se gotovo uvek odražava na pad kvaliteta životne sredine, a time se vrši pogoršanje zdravlja građana.

Na kraju ovog vrzinog kola, a samim tim na početku „informisanja javnosti“, stoje elektronski i štampani mediji. Iako je njihova prevashodna uloga da objektivno informišu javnost (čime vrše i edukaciju građana), veoma malo njih se zaista bavi ovom delatnošću. Ovo se posebno odnosi na javne servise i druge medije koji su u manjem/većem vlašništvu države.

Iako su javni servisi, kao i mnogi drugi (delimično privatizovani i neprivatizovani) mediji u prethodnom periodu formirani od strane lokalnih samouprava – „predstavnika građana“ (republičkog ili lokalnog parlamenta), da bi građanima pružili uslugu objektivnog informisanja i za tu uslugu bili plaćeni od strane građana – javnosti, njihova delatnost je sasvim suprotna.

Ovakvo stanje unutar javnih servisa, kao i medija koji su u bilo kakvom obliku u vlasništvu države, takođe je posledica njihovog upravljanja od strane političkih oligarhija, čije vrhuške jedino žele da ulepšaju stvarnost kako bi sakrile posledice svoje politike. Tako su umesto „predstavnika građana“ u njihove upravne odbore postavljeni partijski članovi ili simpatizeri, koji daljom kadrovskom politikom (imenovanjem urednika, nagrađivanjem ili kažnjavanjem novinara) uređuju programsku politiku medija.

Za razliku od njih, privatni mediji su „uslovljeni“ ekonomskoj dobiti vlasnika tj. profitom. Kako za razliku od građana zapadne demokratije, naši sugrađani nisu naviknuti na svakodnevnu konzumaciju medija (što znači da „novine“ retko ko kupuje, naročito u ovoj ekonomskoj krizi), prihodi od količine prodatih medija su veoma mali. Samim time vlasnici medija postaju orijentisaniji prema „oglašivačima“ koji im donose najveće prihode. Ako se ovde doda poslovanje u današnjoj tranzicionoj ekonomiji sa dodatkom ekonomske krize, sasvim je jasno zašto kod njih postoji autocenzura, te oglašivače i njima bliske osobe ne smeju dodirnuti u negativnom kontestu, ma koliko oni ugrožavali javni interes.

Kako je u R. Srbiji ekonomija u tranziciji poslednjih dvadeset godina (a pre toga bila u dubokoj ekonomskoj krizi), najveći oglašivači su bili i jesu najuspešnija preduzeća. Najčešće su oni „monopolistička“ preduzeća u državnoj svojini (javna preduzeća i privredna društva), ili privatna, čiji su vlasnici bliski političkoj oligarhiji (koja im omogućava ostvarivanje benefita). Iz čega proizilazi da oni jasno kroz sistem oglašavanja, finasiraju samo one medije koji imaju „dobru saradnju“ (!) sa političkom oligarhijom.

Na ovaj način, kontrolisano informisanje javnosti je mač sa dve oštrice. Ono dovodi do needukovanih građana koji ne mogu kontrolistati rad državne uprave, javnih preduzeća, privrednih društava i drugih ekonomskih činilaca, što je i cilj gore navedenih interesnih grupa. Sa druge strane medijski nepismena javnost, koja informacije prihvata neetički - „na prvu loptu“, veoma je sklona manipulaciji što mogu iskoristiti suprotstavljene strane u pojedinim procesima, te građane mogu veoma lako okrenuti protiv onih koji su ih manipulisali u prethodnom periodu.

4. UČEŠĆE GRAĐANA I PRAVOSUĐE

Druga grupa pravila Arhuske konvencije jesu prava građana da učestvuju u svim

pitanjima koja se tiču životne sredine. Učešće javnosti u procesu donošenja odluka o pitanjima važnim za život i zdravlje je od izuzetnog značaja. Država koja omogućava učešće


5

javnosti u procesu donošenja odluka, u osnovi ima daleko racionalniji i jeftiniji način upravljanja.

Iako je ustavna i zakonska obaveza javnost rada organa Republike Srbije kao i investitora, potencijalnih zagađivača, mali broj njih informiše javnost o detaljima projekta na kome radi, a većina njih nije zainteresovana za mišljenje te iste javnosti, niti želi da je uključi u svoj rad.

Ovakva konstatacija se naročito odnosi na republičke organe koji nemaju direktnih veza sa zaštitom životne sredine i smatraju da time ne treba da se bave, iako su i njihova ministarstva obuhvaćena mnogim „zelenim“ zakonskim odredbama. Još gore stanje je u lokalnim samoupravama, gde zbog osionosti lokalnih političara, nedovoljnog znanja i servilnosti zaposlenih činovnika, mogućnost učešća građana gotovo da ne postoji. Zbog toga se dešavaju nezakonite stvari, „građevinska“, „putna“ i ostali oblici mafije, organizovane korupcije od najviših vrhova vlasti do najmanjeg činovnika u lokalnoj samoupravi.

Zbog toga pojedincima u republičkim organima i lokalnim samoupravama i pojedinim investitorima ne odgovara ekološki edukovan građanin koji poznaje svoja prava, jer se meša u njihove poslove. Još je gore ako poznaje temu o kojoj se raspravlja i želi javno da dâ svoje mišljenje o istom, tada svi koji su iza leđa javnosti sklapali „poslove“, moraju da uzmu u obzir to mišljenje..

Ovom prilikom ne želimo dati akcenat na odredbama prava koja garantuju sudsku zaštitu građanima čiji su interesi ili prava vezana za zaštitu životnu sredine povređena, a koji spadaju u treći „stub“ Arhuske konvencije.

U našoj zemlji često dolazi do nerazumevanja između inspekcije i pravosudnih organa, zato što su inspektori „tehnička“ lica, specijalizovani za oblasti nad kojima vrše nadzor. Sa druge strane su pravnici koji nedovoljno poznaju problem za koji inspekcija podnosi prijavu i na koji način će to procesuirati. Zbog toga se često dešava da „čisti“ slučajevi budu odbačeni na sudu.

Zato je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja zajedno sa Ministarstvom pravde u prethodne tri godine organizovalo seminare za predstavnike inspektorata i pravosuđa. U kojoj meri je ovaj projekat uspešan, ne znamo zbog tzv. „Reforme pravosuđa“, odnosno nije poznato koliko je osoba koje su pohađale te seminare ostalo na svojim radnim mestima.

Što se tiče direktnog obraćanja građana pravosudnim organima, postoje neke mogućnosti, ali je njihov ishod skoro uvek negativan, jer građani ne poznaju zakone, a pravnici uglavnom ne poznaju „ekološko“ pravo. 5. UZROČNO – POSLEDIČNE VEZE – NEKAD

U prošlom vremenu smatralo se da naučni socijalizam ne može biti u suprotnosti sa

naučnim otkrićima i novim svetskim saznanjima jer je postavljen na naučnim osnovama, pa su sva nova dostignuća u nauci bila pristupačna radnim ljudima i građanima. Primena novih otkrića, bilo svetskih ili domaćih, u tadašnjim preduzećima OOUR/SOUR – ima, zavisila je samo od stepena razvoja proizvodnih snaga društva. S obzirom na dostignuti stepen razvoja u SFRJ, važeći propisi i zakoni iz tog doba bili su razrađene i zaokružene celine na zavidnom nivou a svaka investicija u energetskom sektoru i rudarstvu morala je da poseduje baznu dokumentacuju po kojoj bi se objekat gradio, a do koje se dolazilo u nekoliko etapa i na sledeći način:

1. Prva faza: Posle donošenja ODLUKE o izgradnji nekog objekta, sačinio bi se Projektni zadatak i angažovala bi se neka registrovana i ovlašćena projektantska kuća da uradi


6

Glavni (ili Dopunski) projekat; za izradu Uprošćenog projekta nije potrebno angažovanje trećeg lica jer je manjeg obima od Glavnog/Dopunskog projekta .

2. Druga faza Potom se morala izvršiti (interna i eksterna) Revizija – stručni pregled urađenog Projekta radi dobijanja potvrde o kvalitetu urađenog Gl./Dop. projekta. Investitor kao zainteresovana strana uradio bi internu Reviziju i dostavio svoj izveštaj drugoj ovlašćenoj projektantskoj kući da uradi eksternu Reviziju a ova ima snagu zakonske represije; to se nekad zvalo “reviziona klauzula” kojom se evidentiraju greške i propusti i koje projektant treba i mora da ispravi ili uradi novi Projekat.

3. Treća faza: Posle izvršene Revizije, tehničkom dokumentacijom: a) (Gl./Dop.) projektom, b) izveštajem o stručnom pregledu (Revizija) i c) potvrdom o urađenom Projektu, stiče se uslov za dobijanje dozvole za izvođenje radova.

4. Četvrta faza: Pre početka izvođenja radova navedena tehnička dokumentacija i dokumenti a) b) i c) se morala prijaviti Inspektoratu nadležnog Ministarstva SR Srbije da bi se dobila dozvola za izgradnju.

5. Peta faza: Sa dobijenim Rešenjem za izvođenje radova, ugovara se posao sa preduzećem koje će po dokumentaciji Gl./Dop. projekta izvoditi radove uz kontrolu nadzornog organa preko Građevinskog dnevnika. Nadzorni organ kontroliše da li se poštuje projektna dokumentacija od strane izvođača radova i da li se radovi izvode po zakonskoj regulativi.

6. Šesta i poslednja faza: Po završetku svih radova na objektu investitor izvrši tehnički prijem i podnosi zahtev za dobijanje upotrebne dozvole odgovarajućem Ministarstvu, uz koji se prilaže korišćena dokumentacija definisana fazama 1, 2, 3, 4 i 5.

Podvucimo da je direktor – inokosni ogran OOUR-a – donosio ODLUKU o kojoj su prethodno raspravljali radnički savet, zbor radnih ljudi, sindikat, koji su bili kontrola i potvrda da je odluka doneta po zakonu. Važna činjenica je da direktor, prilikom donešenja ODLUKE, imao na raspolaganju niz dokumenata: Idejne projekte, ekspertize, studije i elaborate, u kojima su razrađene razna rešenja, kalkulacije o opravdanosti izgradnje investicije itd... što se može nazvati Nultom Fazom. Podloge za sastavljanje i pisanje Projektnog zadatka su dokumenta iz Nulte faze. 6. IZGRADNJA INVENSTICIJA SA NEKOMPLETNOM BAZNOM DOKUMENTACIJOM

– Diskusija o uzrocima i posledicama –

Ukidanjem Zakona o samoupravljanju 1989/1990. godine, tadašnja vladajuća politička elita postavljala je nova, često poslušna i nekompetentna poslovodstva u JP koja su kod već započetih investicija tražila „prečice“ u realizaciji, preskačući pojedine faze u napred iznetoj zakonskoj proceduri, a najčešće je to bila Revizija Projekta. Radili su to pod geslom „to su nepotrebno veliki troškovi, i „mi znamo bolje“; i bez ikakve kontrole. Posledice su sledeće: javljaju se naknadni radovi jer se u posao ulazilo bez oslonca na kompletiranu baznu dokumentaciju, (Peta faza), tj. ako su bazni dokumenti nepotpuni – nerevidirani (bez 2. faze), onda sva loša rešenja u Projektu (po dokumentaciji iz 1. faze) izađu na videlo. Ovo dalje ima za posledicu da se sve greške ispravljaju „u hodu“, a to znači improvizacija i stalne prepravke i dogradnje na objektima kao i naknadno angažovanje projektantskih kuća za izradu Uprošćenih projekata sa preprojektovanjem, da bi se popravilo ono sto se nije uradilo u Reviziji iz faze 2 itd. Troši se i novac i vreme, ugrožavaju ljudi, osnovna sredstva, proizvodnja, zakoni i odlaže na duže vreme završetak objekta. Krajnja posledica je


7

odstupanje od projektovano – planiranih veličina bazne dokumentacije i neispunjavanje predviđene proizvodnje lignita, električne energije i kapaciteta za odlaganje pepela i šljake.

Ovo možemo ilustrovati posmatrajući etape realizacije investicija pojedinih objekata u Kostolačkom ugljenom basenu po fazama (1, 2, 3, i 4 ...) i pokazati sledeće:

1. Na polju „Ćirikovac“ krajem osamdesetih godina urađen je Dopunski projekat za povećanje kapaciteta na 3,2 x106 t uglja godišnje (Faza 1.). Početni Glavni rudarski projekat za PO „Ćirikovac“ iz 1973., bio je predviđen za proizvodnju od 2.5 x106 t uglja godišnje.

PROIZVODNJA UGLJA NA POLJU ,,ĆIRIKOVAC‚‚

U PERIODU OD 1983. DO 2007. GODINE

2007

2005

2003

2001

1999

1997

1995

1993

1991

1989

1987

1983

1981

1985

483.9

72

705.8

29

969.1

03

824.1

15

1.1

84.6

69

1.1

82.8

89

1.2

98.3

62

1.3

26.0

98

1.8

98.1

07

2.1

25.8

22

2.3

75.2

89

2.2

34.6

52

2.6

32.5

33

1.9

20.9

64

0

500000

1000000

1500000

2000000

2500000

3000000

godina

pro

izvodnja

(t)

Predviđeni kapacitet otkopnog uglja približio se projektovanim vrednostima samo jedne godine. Potom je proizvodnja blago opadala do 1990. god., da bi se potom prepolovila. To je vreme ukidanja OOUR-a i kontrole od strane zaposlenih; nije imao ko da upravitelje rudnika pozove na odgovornost. Prethodio je period kada su se na polju „Ćirikovac“ često menjali direktori. Razlog nedostizanja planiranog kapaciteta od 3,2x106 t uglja/god. je neurađena Revizija tog Projekta (2. faza). Da je rađena Revizija, sigurno bi se našlo usko grlo u proizvodnji i otklonilo..

2. U istom periodu počeo je sa radom novi Površinski kop „Drmno“ po baznoj dokumentaciji kapaciteta 6x106 t uglja godišnje, ali nikad nije dostigao taj kapacitet, verovatno, opet zbog toga što nije urađena Revizija (2. faza), pa tako nisu uočeni i popravljeni propusti u Projektu kopa „Drmno“.

3. Termoelektrana Kostolac „B“ kod sela Drmno, počela je probnu proizvodnju 1987. godine i nikad nije dostigla 100% projektovane instalisane snage; razlog je isti – nije urađena Revizija Projekta .

4. Deponija pepela TE Kostolac „B“ posle 10 godina eksploatacije pokazala se kao nedovoljna zbog čega mora da se traži nova lokacija za deponiju (!) i ovde je Projekat (Faza 1.) potpuno promašen ili se nije poštovao, a o Reviziji (Faza 2.) i da ne govorimo. Ako se podiže nova termoelektrana za koju se planira da će raditi oko 40 godina, onda ugljenokop i pepelište mora da se projektuju za isti period, a ne da se posle 10 godina traži nova lokacija. Interesantno je napomenuti da se u postojećim dokumentima Nulte faze (jer bazni dokument koji je prošao faze 1,2.3... .4 ne postoji) deponija pepela i šljake smatra visokom branom i akumulacijom ispunjenom vodom, jalovinom i pepelom, pa je u nadležnosti Ministarstva za poslove građevinarstva i njihove inspekcije, a ne Ministarstva rudarstva i energetike, što je logičnije.


8

7. NASTAVAK UZROČNO – POSLEDIČNIH VEZA – SAD

– Nikada završeni posao –

Slika 1. Klizište je put za manastir Rukumiju spustilo na prvu etažu

Za novonastalu situaciju, Direkcija EPS-a pokušava da pronađe rešenje u izgradnji nove deponije pepela u otvoru Površinskog kopa „Ćirikovac“ koji zatvara prisilno, bez izvršenog plana rekultivacije, uz nategnutu argumentaciju i priprema ga za pepelište. Bazna dokumentacija za ovu lokaciju, gledano kroz prizmu procedura po fazama (1, 2, 3, i 4 ...) nije urađena, što je vrlo problematično, jer bi se videlo da teren zbog velikih klizišta nije stabilan; pomeranje tla na etažama je krenulo krajem aprila 2009. god. (kada su jedva spašeni bageri da ne odu u ambis) i „ruč“ – klizište još traje; i pored velikih napora da se zaustavi nema izgleda da će se to uskoro desiti.

Slika 2. Rudarska mehanizacija izvučena sa ručevitih etaža


9

Drugo, otvor površinskog kopa je malog kapaciteta, pa bi se napunio pepelom i šljakom već za 7 godina, a Termoelektrana Kostolac B će raditi još najmanje 20 godina.

8. DOBIJANJE ZAKONSKOG MODALITETA KONTROLE KROZ PROCENU UTICAJA PROJEKATA NA ŽIVOTNU SREDINU

Građanima i radnim ljudima je 2004. god. vraćena mogućnost kontrole, usvajanjem niza

zakona o zaštiti životne sredine: Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu,

Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine. Mali broj građana i NVO – nevladinih organizacija je koristio mogućnost da učestvuje u fazama izrade strategija ili planova svih nivoa, jer su veliki zagađivači i monopolisti pokušali da zamagle stvarnost i onemoguće zainteresovanoj javnosti da deluje i utiče na Projekte i investitore koji su hteli da grade nove ili dograđuju stare objekte.

Uz pomoć Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, građani su dobili mogućnost da utiču na sve strategije, politike i planske dokumente, počevši od najvažnijeg Prostornog plana Republike Srbije, kojim se definiše upotreba prostora Republike Srbije, a završava se Detaljnim urbanističkim planom, koji definiše uređenje njihove ulice ili bloka, čime i sami odlučuju u kakvom okruženju žele da žive.

Sa druge strane, primenom ovih pozitivnih zakonskih propisa zaštićeni su i sami potencijalni investitori. Oni su sada sigurni šta i na kome mestu mogu da grade bez bojazni „dešavanja naroda“ od strane zelenih i NVO.

Pošto potencijalni investitor sada zna šta i gde može da gradi, dužan je da prikaže kakav će uticaj na životnu sredinu imati njegov objekat ili proizvodni pogon. Tako je pored pribavljanja bazne dokumentacije po fazama (1, 2, 3, 4,. ) investitor dužan da uradi još jednu novu, 3a. fazu tj. Studiju o proceni uticaja budućeg objekta na životnu sredinu, koja bi trebala da bude smeštena između 3. faze i 4. faze. I ova 3a faza. ostvaruje se u više etapa, a prema pravilima koja određuje Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja RS.:

a) Investitor podnosi zahtev Ministarstvu životne sredine za određivanje obima i sadržaja Studije o proceni uticaja Projekta na životnu sredinu.

b) Ministarstvo poziva preko medija, lokalnog i republičkog, zainteresovanu javnost da pregleda zahtev Investitora za određivanje obima i sadržaja predmetnog zahteva i dostavi svoje mišljenje.

c) Potom donosi Rešenje kojim se određuje obim i sadržaj Studije o proceni uticaja Projekta na životnu sredinu uzimajući u obzir i primedbe zainteresovane javnosti d) Investitor angažuje ovlašćenu kuću da uradi Studiju o proceni uticaja Projekta na životnu sredinu (međutim Studija se radi na podlogama Idejnog projekta a ne na osnovu Glavnog/dopunskog projekta) koja se predaje Ministarstvu prostornog planiranja i životne sredine, a preko javnog oglasa se poziva zainteresovana javnost da izvrši javni uvid u dokument i određuje: mesto, datum od kada do kada (20 dana) i vreme javnog uvida tj. rada nadležnog organa (Ministarstva u slučaju pomenutih projekata) koji stoji građanima na raspolaganje i prima u tom vremenu primedbe i komentare.

e) Nadležni organ određuje datum javnog prezentovanja tj. javne rasprave o Studiji kako bi građani imali mogućnost da prisustvuju i pitaju obrađivače Studije lično obrazlažuči svoje primedbe.

f) Ministarstvo životne sredine, vodi zapisnik o javnom uvidu i javnoj raspravi, te primedbe građana i urađenu Studiju, predaje svojoj Tehničkoj komisiji, koja daje konačno mišljenje o kvalitetu Studije, obrađenih uticaja na životnu sredinu nove investicije i kvalitetu predloženih mera za sprečavanje, smanjenje i otklanjanje mogućih štetnih uticaja projekta na


10

stanje životne sredine na lokaciji i bližoj okolini, u toku izvođenja projekta, rada projekta, u slučaju udesa i po prestanku rada projekta. Tehnička komisija ocenjuje Studiju i daje PREDLOG odluke nadležnom organu.

g) Ministarstvo zatim donosi odluku o davanju saglasnosti na Studiju koja se prosleđuje investitoru, kao i nadležnom inspektoru zaštite životne sredine.

h*) Investitor sada dostavlja ovu Odluku zajedno se baznom dokumentacijom drugom nadležnom organu radi dobijanja odobrenja za izgradnju i upotrebne dozvole i drugih Rešenja (Ministarstvu kapitalnih investicija ili Ministarstvu rud. i energ. i dr...).

Iako je proceduralno najpre Ministarstvo životne sredine moralo da dâ ekološku dozvolu da bi se radovi uopšte počeli obavljati, investitor, na primer EPS, ili drugi veliki zagađivači su preko svojih političkih veza pokušali da zaobiđu zabrane ovog ministarstva i uspeli da dobiju dozvolu (za 4. fazu izgradnjue novog pepelišta u PK „Ćirikovac“) direktno od Ministarstva kapitalnih investicija. Zeleno svetlo dato je nemačkom izvođaču radova za „rekonstrukciju“ sistema otpepeljivanja TE Kostolac B mada Studija o proceni uticaja na životnu sredinu nije prošla.

U Republici Srbiji postoji veći broj objekata koji, više ili manje, zagađuju životnu sredinu, ali nisu obuhvaćeni prethodnim zakonima jer su izgrađeni mnogo ranije. Ovi objekti, kao i novi, posebno podležu “ Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja živitne sredine“, te za njih mora da se uradi integrisana dozvola, za čije dobijanje je takođe potrebno uraditi Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, međutim rok za primenu ovog zakona dat je do 2015. godine.

9. ZAKLJUČAK:

U doba naučnog socijalizama vladalo je uverenje da isti ne može doći u sukob sa naučnim otkrićima i novim saznanjima jer je postavljen na naučnoj osnovi. Sva naučna saznanja iz sveta bila su dostupna radnom narodu i ostalim građanima iz ideoloških razloga. A primena novih otkrića u praksi u tadašnjim preduzećima, OOUR-ima, zavisila je samo od stepena razvoja proizvodnih snaga društva.

U ovakvom ambijentu vršila se konstantna edukacija radnih ljudi/građana, koji su u svakom momentu znali svoja prava, vršili kontrolu i učestvovali u razvoju preduzeća i društva u celini.

Za razliku od dijalektičkog materijalizma, danas u vreme demokratije i višepartijskog sistema, građani su veoma malo obavešteni i edukovani o svojim pravima i obavezama, te zbog toga ne mogu da učestvuju u javnom životu, naročito u pitanjima vezanim za zaštitu životne sredine. Uz namerno smanjenje broja institucija, republičkih organa, lokalnih samouprava i pravosuđa, i slaboj implementaciji zakona, došlo je do jačanja političke oligarhije koja je istisnula građane iz procesa donošenja odluka o životnoj sredini, i otežala njihov pristup pravosuđu.

Donošenjem „Zakona o ratifikaciji konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine”, poznatije kao „Arhuske Konvencije“, zbog nedostatka političke volje stanje u ovoj oblasti se nije poboljšalo. Ali se zato usvajanjem ovog zakona preselilo mesto krajnjeg odlučivanja, iz Beograda u Ženevu, na Sekretarijat za Arhusku Konvenciju, a građanima Republike Srbije su date nove mogućnosti da preko nevladinih organizacija ostvare svoja prava garantovana Arhuskom Konvencijom.


11

10. LITERATURA: [1] Jovica Bogić, Miodrag Stojimirović, Vesna Mišić, „Zakonska regulativa i pokretanje postupaka za zaštitu životne sredine“, EKO-JUSTUS I Kopaonik 2008.

[2] Emilija Boti Raičević, Dragan Dražović. Nebojša Kostić, Rudarski institut Beograd, Zemun; „Komparativna analiza tehnoloških postupaka za pripremu, transport i odlaganje pepela i šljake nastalog sagorevanjem uglja u termoenegetskim objektima“; ELECTRA IV, Tara 2006.

[3] Radiša Miletić, Jovica Veljučić, Dejan Miletić, „Zaštita Sopotske grede od hidrozagađivanja u zoni eksploatacije Kostolačkog ugljenog basena“, Electra III, Herceg Novi, 2004.

[4] Zvezdan Kalmar, Jovica Veljučić Kerčulj, Miodrag Stojimirović, „Značaj promocije održvih izvora energije sa aspekta očuvanja životne sredine od narušavanja upotrebom fosilnih izvora energije – tipični slučaj: Socio - ekonomska situacija u Kostolačkom ugljeno basenu“ Electra IV Tara 2006.

[5] Nenad Nikolić, Jovica Veljučić – Kerčulj, Zvezdan Kalmar, „Primena Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu“ u preduzećima EPS-a Kostolačkog ugljenog basena“ II MEĐUNARODNOJ NAUČNO-STRUČOJ KONFERENCIJI O UPRAVLJANJU OTPADOM, Tara 2009.

[6] Nenad Nikolić, Zvezdan Kalmar, Jovica Veljučić – Kerčulj, Mioljub Stanković, „Investiciona izgradnja u Republici Srbiji posle usvanja Arhuske konvencije" EKO JUSTUS II, Palić 2010.

[7] Nenad Nikolić, Zvezdan Kalmar, Jovica Veljučić – Kerčulj, Miodrag Stojimirovič, „Investicije u Elektroprivredi Srbije pre i posle usvajanja Arhuske konvencije u Republici Srbiji“, ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE U ENERGETICI, RUDARSTV I PRATEĆOJ INDUSTRIJI, Divčibare 2010.

[8] „Dopunski rudarski projekat završetka eksploatacije PK „Ćirikovac“ za kapacitet 2,5x106 tona uglja godišnje“, Rudarski institut Beograd, 2004.

[9] „Dopunski rudarski projekat završetka eksploatacije PK „Drmno“ za kapacitet 9x106 tona uglja godišnje“, Rudarski institut Beograd, 2006.

[10] „Deklaracija o politici zaštite životne sredine Kostolca sa okolnim naseljima” 17. X 2001. god. Nevladine organizacije “Lokalne Agende 21 za Kostolac - Opština”, Glas proizvođača, br. 1229; od 6. XI 2001. god. Kostolac.

[11] Arhivska dokumentacija NVO “Lokalne Agende 21 za Kostolac - Opština” iz Kostolca.

Konferencija:«ELECTRA VI» - ŠESTA MEDJUNARODNA NAUČNO-

STRUČNA KONFERENCIJA O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE U ELEKTROPRIVREDI.

Zlatibor,06 -10. decembra 2010. godine

ARHUSKA KONVENCIJA –

MEHANIZAM ZAKONSKE

KONTROLE IZGRADNJE

OBJEKATA NOVIH

INVESTICIJA U JP EPS – U INVESTICIJA U JP EPS – U

Nenad Nikolić, koordinator–stakeholder NVO „Lokalna Agenda 21 za Kostolac – OPŠTINA“ ,Kostolac,

OSCE ekspert za Arhusku konvenciju [email protected]

Zvezdan Kalmar, “Centar Za Ekologiju i Odrzivi Razvoj“, Subotica i

koordinator za CEE Bankwatch Network u Srbiji i Crnoj Gori [email protected]

Jovica Veljučić - Kerčulj, dipl. inž. el.teh. Privredno društvo ”Termoelektrane – Kopovi Kostolac”

Kostolac d.o.o [email protected]

Miodrag Stojimirović, resor za Zaštitu na radu i zaštitu životnre sredine Sindikata kopova Kostolac;

PD „TE – KO Kostolac“ d.o.o. [email protected]

UVOD

• Parlament Republike Srbije usvojio je 2004. godine više sistemskih zakona u

oblasti životne sredine (Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja), kao i

„Zakon o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja“ koji sadrže

odredbe koje su u skladu sa „Arhuskom konvencijom“.

• Usvajanjem „Arhuske konvencije”, ili

preciznije „Zakon o ratifikaciji konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine”, građanima je

kroz proces učešća javnosti u pitanjima

životne sredine dâta mogućnost da

učestvuju i iskažu svoje primedbe na

projektnu plansku dokumentaciju po kojoj

će se izgraditi ili dograditi novi objekt.će se izgraditi ili dograditi novi objekt.

• Pravnim sistemom garantovana dostupnost informacijama o

stanju životne sredine, zagađenju i drugim važnim podacima od

značaja za donošenje odluka o projektima koji utiču na stanje

životne sredine vrši se edukacija građana, da učešćem u

monitoringu kroz mogućnost zahtevanja inspekcijskog nadzora i

pravosudnim sistemom obezbede kontrolu tokom životnog ciklusa

projekta i izvršenja planske dokumentacije i/ili upotrebu objekta

Čime je ponovo uspostavljena kontrola građana radnih ljudi u

Republici Srbiji.

• Kontrola radnih ljudi (građana

SFRJ) izgubila se na kraju 1989.

godine,

• nestankom samoupravljanja i

razvlašćivanjem Radničkih saveta, razvlašćivanjem Radničkih saveta,

Zbora radnih ljudi i drugih prava po

Zakonu o samoupravljanju u

bivšim društvenim preduzećima

OOUR/SOUR –ima. i svaka druga

kontrola.

• Ovo ukidanje samoupravljanja je

naprasno doneto od tadašnjih

političara u Srbiji, za ZEPS –Združenu Elektroprivredu Srbije, to

se poklapa sa 31. decembrom 1989.

god. a početkom 1990. godune u

januaru, preko noći OOUR-i su

pretvarani u (JP) – Javna preduzećaostavši bez nadzora, jer ništa nije

nadomestilo dotadašnju društvenu

kontrolu. Preduzeća su postala Alaj

begova slama mada po inerciji radnici begova slama mada po inerciji radnici

su i dalje manje više čuvali

preduzeća kao društvenu svojinu.

Potom su 2005. god. JP pretvorena u

(PD) – Privredna društva sa

kadrovima partokratijskog

menadžmenta, s tim što se bitne

promene u upravljanu nisu desile i

dalje su PD ostala bez kontrole, a

među zaposlenim izgubila se iluzija o

samoupravnoj kontroli, a o uticaju

građana i da ne govorimo.

2. „ARHUSKA KONVENCIJA“

Arhuska konvencija je međunarodni pravni dokument

potpisan na četvrtoj konferenciji „Životna sredina za Evropu“,

održanoj u Arhusu, Danska, u junu 1998. To je najambiciozniji

poduhvat u smislu demokratizacije na polju životne sredine

pokrenut pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija.

U Republici Srbiji bilo je više pokušaja od strane domaćeg i stranog

nevladinog sektora da „proguraju“ predlog zakona o ratifikaciji „Arhuske

konvencije“ poput (REC) – Regionalnog Ekološkog Centra, – koji je

pokušavao 9 godina. Ovaj posao je uspešno izvršila oktobra 2007. god, pokušavao 9 godina. Ovaj posao je uspešno izvršila oktobra 2007. god,

NVO „Lokalna Agend 21 za Kostolac – OPŠTINA“ iz Kostolca kao

koordinator ekološkog nevladinog sektora Srbije za „Arhusku

Konvenciju“, angažujući se na ministarskoj konferenciji „Životna sredina

za Evropu 2007“ u Beogradu.

Vlada Republike Srbije je prihvatila predlog ovog zakona decembra

2007., a Skupština ga usvaja maja 2009. pod nazivom, „Zakon o ratifikaciji konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine“.

Arhuska konvencija sadrži tri osnovne grupe pravila:

1. pravo građana na informisanost - građani imaju

pravo na tačne informacije o pojavama i aktivnostima koje

mogu imati uticaj na kvalitet životne sredine, zdravlje ljudi i

životinja;

2. pravo građana da učestvuju u donošenju odluka

o životnoj sredini jeste pravo po kome građani mogu

uzeti učešće u izradi planova i programa koje se tiču

životne sredine – generalni urbanistički, prostorni, životne sredine – generalni urbanistički, prostorni,

regulacioni, lokalni ekološki plan, odnosno učešće u

pripremi propisa, u procedurama izrade analize uticaja na

životnu sredinu i sl.

3. pristup pravosuđu u slučaju kada su prethodna

dva prava povređena – svi građani čiji su interesi ili

prava povređena u vezi sa pitanjima koja se tiču životne

sredine imaju prava na sudsku zaštitu.

Usvajanjem ovog zakona, građani su

dobili instrument međunarodnog prava

kojim mogu zaštititi životnu sredinu, a

samim time i svoje zdravlje.

3. PRAVO NA INFORMISANJE

Iako je prošla godinu ipo dana od usvajanja „Arhuske konvencije“, a šest

ipo godina od usvajanja sistemskih zakona u oblasti životne sredine

(Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja), kao i „Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja“, građani još slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja“, građani još

uvek imaju problema sa prvom grupom prava iz Arhuske konvencije,

pravom na informisanost.

Uzurpaciju ovog prava vrše svi! Političari i činovnici u loklanoj i republičkoj

vlasti, investitori, elektronski i štampani medii.

Političari i činovnici zamagljuju i uskraćuju građanima pravo na informacije što

iz neznanja i/ili korupcije, koja ne mora biti samo materijalne prirode (ona može

biti ostvarena i kroz poene – usluge koje je potrebno vratiti/ostvariti višim

članovima partie zaduženim za njihovo postavljenje). Iz ovakvog partokratskog

upravljanja kadrovskom politikom unutar vlasti, javio se problem „neznanja“, kao

posledica smanjenja kapiciteta unutar republičkih i lokalnih organa vlasti!

Kako se uz pomoć partokratskog sistema upravlja privrednim

društvima i javnim preduzećima, kod njih se takođe javlja problem

prikrivanja informacija u izveštajima o investicijama ili poslovanju. Ovo

čine menađeri i članovi poslovodstva privrednih društva i javnih preduzeća, koji su u najvećoj meri postavljeni po partiskom ključu.

Kako njihova pozicija u preduzeću zavisi samo od uspeha

njihove partije/stranke a ne od prikazanog znanja i sposobnosti, oni

nemaju potrebu da obraćaju veću pažnju na probleme koji se javljaju

usled nesprovođenja planskih dokumenata (tehničkih projekata),

neprihvatanja najbolje prakse i novih tehnologija. Zbog toga oni ne traže neprihvatanja najbolje prakse i novih tehnologija. Zbog toga oni ne traže

i ne daju adekvatna rešenja za nagomilane ekološke i ekonomske

probleme, već ih u većini slučajeva nečinjenjem još više produbljuju.

Sa druge strane, privatni investitori su na samom startu upućeni od

strane „dobronamernih osoba“ da traže „prijateljske“ veze unutar političkih

partija ili funkcionera u republičkoj ili lokalnoj vlasti, koji bi im omogućili

što manje troškove prilikom izgradnje novih ili rekonstrukcije postojećih

objekata, nezavisno od mesta izgradnje i čistoće tehnologije koje planiraju

da koriste. Što se gotovo uvek odražava na pad kvaliteta životne sredine,

a time se vrši pogoršanje zdravlja građana.

Na kraju ovog vrzinog kola, a samim tim na početku „informisanja javnosti“, stoje

elektronski i štampani mediji. Iako je njiohova prevashodna uloga da objektivno

informišu javnost (čime vrše i edukaciju građana), veoma malo njih se zaista bavi

ovom delatnošću. Ovo se posebno odnosi na javne servise i duge medije koji su u

manjem/većem vlašništvu države.

Iako su javni servisi, kao i mnogi drugi (delimično privatizovani i neprivatizovani)

mediji u predhodnom periodu formirani od strane lokalnih sampuprava – „predstavnika

građana“ (republičkog ili lokalnog parlamenta), da bi građanima pružili uslugu

objektivnog informisanja i za tu uslugu bili plaćeni od strane građana – javnosti, objektivnog informisanja i za tu uslugu bili plaćeni od strane građana – javnosti,

njihova delatnost je sasvim suprotna.

Ovakvo stanje unutar javnih servisa, kao i medija koji su u bilo kakvom obliku u

vlasništvu države, takođe je posledica njihovog upravljanja od strane političkih

oligarhija, čije vrhuške jedino žele da ulepšaju stvarnost kako bi sakrile posldice svoje

politike. Tako su umesto „predstavnika građana“ u njihove upravne odbore postavljeni

partiski članove ili simpatizere, koji daljom kadrovskom politikokm (imenovanjem

urednika, nagrađivanjem ili kažnjavanjem novinara) uređuje programsku politiku

medija.

Za razliku od njih, privatni mediji su „uslovljeni“ ekonomskoj

dobiti vlasnika tj. profitom. Kako za razliku od građana zapadne

demokratije, naši sugrađani nisu naviknuti na svakodnevnu

konzumaciju medija (što znači da „novine“ retko ko kupuje,

naročito u ovoj ekonomskoj krizi), prihodi od količine prodatih

medija su veoma mali. Samim time vlasnici medija postaju

orjentisaniji prema „oglašivačima“ koji im donose najveće orjentisaniji prema „oglašivačima“ koji im donose najveće

prihode. Ako se ovde doda poslovanje u današnjoj tranzicionoj

ekonomiji sa dodatkom ekonomske krize, sasvim je jasno zašto

kod njih postoji autocenzura, te oglašivače i njima bliske osobe

nesmeju dodirnuti u negativnom kontestu, ma koliko oni

ugrožavali javni interes.

Kako je u R. Srbiji ekonomija u tranziciji poslednjih dvadeset godina (a pre toga

bila u dubokoj ekonomskoj krizi), najveći oglašivači su bili i jesu najuspešnijapreduzeća. Najčešće su oni „monopolistička“ preduzeća u državnoj svojini (javna

preduzeća i privredna društva), ili privatna, čiji su vlasnici bliski političkoj oligarhiji

(koja im omogućava ostvarivanje benefita). Iz čega proizilazi da oni jasno kroz

sistem oglašavanja, finasiraju samo one medije koji imaju „dobru saradnju“ (!) sa

političkom oligarjijom.

Na ovaj način, kontrolisano informisanje javnosti je mač sa dve

oštrice. Ono dovodi do needukovanih građana koji ne mogu

kontrolistati rad đržavne uprave, javnih preduzeća, privrednih

društava i drugih ekonomskih činilaca, što je i cilj gore navedenih

interesnih grupa. Sa druge strane medijski nepismena javnost, koja

informacije prihvata neetički - „na prvu loptu“, veoma je sklona

manipulaciji što mogu iskoristiti suprotstavljene strane u pojedinim

procesima, te građane mogu veoma lako okrenuti protiv onih koji su

ih manipulisali u predhodnom periodu.

4. UČEŠĆE GRAĐANA I PRAVOSUĐE

Druga grupa pravila Arhuske konvencije jesu prava građana da učestvuju u

svim pitanjima koja se tiču životne sredine. Učešće javnosti u procesu

donošenja odluka o pitanjima važnim za život i zdravlje je od izuzetnog

značaja. Država koja omogućava učešće javnosti u procesu donošenja odluka,

u osnovi ima daleko racionalniji i jeftiniji način upravljanja.

Iako je ustavna i zakonska obaveza javnost rada organa Republike Srbije Iako je ustavna i zakonska obaveza javnost rada organa Republike Srbije

kao i investitora, potencijalnih zagađivača, mali broj njih informiše javnost o

detaljima projekta na kome radi, i nije zaintersesovan za mišljenje te iste

javnosti, niti želi da je uključi u svoj rad.

Ovakva konstatacija se naročito odnosi na republičke organe koji

nemaju direktnih veza sa zaštitom životne sredine i smatraju da time ne

treba da se bave, iako su i njihova ministarstva obuhvaćena mnogim

„zelenim“ zakonskim odredbama. Još gore stanje je u lokalnim

samoupravama, gde zbog osionosti lokalnih političara, nedovoljnog

znanja i servilnosti zaposlenih činovnika, mogućnost učešća građana

gotovo da ne postoji. Zbog toga se dešavaju nezakonite stvari,

„građevinska“, „putna“ i ostali oblici mafije, organizovane korupcije od „građevinska“, „putna“ i ostali oblici mafije, organizovane korupcije od

najviših vrhova vlasti do najmanjeg činovnika u lokalnoj samoupravi.

Zbog toga pojedincima u republičkim organima i lokalnim

samoupravama i pojedinim investitorima ne odgovara ekološki edukovan

građanin koji poznaje svoja prava, jer se meša u njihove poslove. Još je

gore ako poznaje temu o kojoj se raspravlja i želi javno da dâ svoje

mišljenje o istom, tada svi koji su iza leđa javnosti sklapali „poslove“,

moraju da uzmu u obzir to mišljenje..

Ovom prilikom ne želim da se zadržavam na grupi zakona i

pravila koji omogućavaju sudsku zaštitu građanima čiji su interesi ili

prava vezana za životnue sredine povređena, a koji spadaju u treću

grupu pravila Arhuske konvencije.

U našoj zemlji često dolazi do nerazumevanja između

inspekcije i pravosudnih organa, zato što su inspektori „tehnička“ lica,

specijalizovani za oblasti nad kojima vrše nadzor. Sa druge strane su

pravnici koji nedovoljno poznaju problem za koji inspekcija podnosi

prijavu i na koji način će to procesuirati. Zbog toga se često dešava da

„čisti“ slučajevi budu odbačeni na sudu.

Zato je Ministarstvo životne sredine i

prostornog planiranja zajedno sa Ministarstvom

pravde u prethodne tri godine organizovalo

seminare za predstavnike inspektorata i

pravosuđa. U kojoj meri je ovaj projekat

uspešan, ne znamo zbog tzv. „Reforme

pravosuđa“, odnosno nije poznato koliko je osoba

koje su pohađale te seminare ostalo na svojim koje su pohađale te seminare ostalo na svojim

radnim mestima.

Što se tiče direknog obraćanja građana

pravosudnim organima, postoje neke mogućnosti,

ali je njihov ishod skoro uvek negativan, jer

građani ne poznaju zakone, a pravnici uglavnom

ne poznaju „ekološko“ pravo.

5. UZROČNO – POSLEDIČNE

VEZE – NEKAD

• U prošlom vremenu smatralo se da naučni socijalizam ne može biti u suprotnosti sa naučnim otkrićima i novim svetskim saznanjima jer je postavljen na naučnim osnovama, pa su sva nova dostignuća u nauci bila pristupačna radnim ljudima i građanima. Primena novih otkrića, bilo svetskih ili domaćih, u tadašnjim preduzećima OOUR/SOUR –domaćih, u tadašnjim preduzećima OOUR/SOUR –ima, zavisila je samo od stepena razvoja proizvodnih snaga društva. S obzirom na dostignuti stepen razvoja u SFRJ, važeći propisi i zakoni iz tog doba bili su razrađene i zaokružene celine na zavidnom nivou a svaka investicija u energetskom sektoru i rudarstvu morala je da poseduje baznu dokumentacuju po kojoj bi se objekat gradio, a do koje se dolazilo u nekoliko etapa i na sledeći način:

• 1. Prva faza: Posle donošenja ODLUKE o izgradnji nekog objekta, sačinio bi se Projektni zadatak i angažovala bi se neka registrovana i ovlašćena projektantska kuća da uradi Glavni (ili Dopunski) projekat; za izradu Uprošćenog projekta nije potrebno angažovanje trećeg lica jer je manjeg obima od Glavmog/Dopunskog projekta.

• 2. Druga faza Potom se morala izvršiti (interna i eksterna) Revizija – stručni pregled urađenog Prijekta radi Revizija – stručni pregled urađenog Prijekta radi dobijanja potvrde o kvalitetu urađenog Gl./Dop. projekta. Investitor kao zainteresovana strana uradio bi internu Reviziju i dostavio svoj izveštaj drugoj ovlašćenoj projektantskoj kući da uradi eksternu Reviziju a ova ima snagu zakonske represije; to se nekad zvalo “reviziona klauzula” kojom se evidentiraju greške i propusti i koje projektant treba i mora da ispravi ili uradi novi Projekat.

• 3. Treća faza: Posle izvršene Revizije, tehničkom dokumentacijom: a) (Gl./Dop.) projektom, b) izveštajem o stručnom pregledu (Revizija) i c) potvrdom o urađenom Projektu, stiče se uslov za dobijanje dozvole za izvođenje radova.

• 4. Četvrta faza: Pre početka izvođenja radova navedena tehnička dokumentacija i dokumenti a) b) i c) se morala prijaviti Inspektoratu nadležnog Ministarstva SR Srbije da bi se dobila dozvola za izgradnju.

• 5. Peta faza: Sa dobijenim Rešenjem za izvođenje radova, ugovara se posao sa preduzećem koje će po dokumentaciji

• 5. Peta faza: Sa dobijenim Rešenjem za izvođenje radova, ugovara se posao sa preduzećem koje će po dokumentaciji Gl./Dop. projekta izvoditi radove uz kontrolu nadzornog organa preko Građevinskog dnevnika. Nadzorni organ kontroliše da li se poštuje projektna dokumentacija od strane izvođača radova i da li se radovi izvode po zakonskoj regulativi.

• 6. Šesta i poslednja faza: Po završetku svih radova na objektu investitor izvrši tehnički prijem i podnosi zahtev za dobijanje upotrebne dozvole odgovarajućem Ministarstvu, uz koji se prilaže korišćena dokumentacija definisana fazama 1, 2, 3, 4 i 5.

• Podvucimo da je direktor – inokosni ogran OOUR-a – donosio ODLUKU o kojoj su prethodno raspravljali radnički savet, zbor radnih ljudi, sindikat, koji su bili kontrola i potvrda da je odluka doneta po zakonu. Važna činjenica je da direktor, prilikom donešenja ODLUKE, imao na rapolaganju niz dokumenata: idejne projekte, ekspertize, studije i elaborate, u kojima su razrađene razna rešenja, kalkulacije o opravdanosti izgradnje investicije itd... što se može nazvati Nultom Fazom. Podloge za sastavljanje i pisanje Projektnog zadatka su dokumenta iz Nulte faze.

6. IZGRADNJA INVENSTICIJA SA NEKOMPLETNOM BAZNOM DOKUMENTACIJOM

• Ukidanjem Zakona o smoupravljanju 1989/1990.

godine, tadašnja vladajuća politička elita postavljala je

nova, često poslušna i nekompetentna poslovodstva u

JP koja su kod već započetih investicija tražila „prečice“

u realizaciji, preskačući pojedine faze u napred iznetoj

zakonskoj proceduri, a najčešće je to bila Revizija zakonskoj proceduri, a najčešće je to bila Revizija

Projekta. Radili su to pod geslom „to su nepotrebno veliki

troškovi, i „mi znamo bolje“; i bez ikakve kontrole.

Posledice su sledeće: javljaju se naknadni radovi jer se u

posao ulazilo bez oslonca na kompletiranu baznu dokumentaciju, (Peta faza), tj. ako su bazni dokumenti nepotpuni – nerevidirani (bez 2. faze), onda

sva loša rešenja u Projektu (po dokumentaciji iz 1. faze)

izađu na videlo.

• Ovo dalje ima za posledicu da se sve greške

ispravljaju „u hodu“, a to znači improvizacija i stalne

prepravke i dogradnje na objektima kao i naknadno

angažovanje projektantskih kuća za izradu Uprošćenih

projekata sa preprojektovanjem, da bi se popravilo ono

sto se nije uradilo u Reviziji iz faze 2 itd. Troši se i novac

i vreme, ugrožavaju ljudi, osnovna sredstva, proizvodnja, i vreme, ugrožavaju ljudi, osnovna sredstva, proizvodnja,

zakoni i odlaže na duže vreme završetak objekta. Krajnja

posledica je odstupanje od projektovano – planiranih

veličina bazne dokumentacije i neispunjavanje

predviđene proizvodnje lignita, električne energije i

kapaciteta za odlaganje pepela i šljake.

Ilustracija po etape realizacije investicija pojedinih objekata u Kostolačkom

ugljenom basenu po fazama (1, 2, 3, i 4 ...) za predhodni period:

1. Na polju „Ćirikovac“ krajem osamdesetih godina urađen je Dopunski projekatza povećanje kapaciteta na 3,2 x106 t uglja godišnje (Faza 1.). Početni

Glavni rudarski projekat za PO „Ćirikovac“ iz 1973., bio je predviđen za

proizvodnju od 2.5 x106 t uglja godišnje.

ILUSTRACIJE

Predviđeni kapacitet otkopnog uglja približio se projektovanim

vrednostima samo jedne godine. Potom je proizvodnja blago

opadala do 1990. god., da bi se potom prepolovila. To je vreme

ukidanja OOUR-a i kontrole od strane zaposlenih; nije imao ko da

upravitelje rudnika pozove na odgovornost. Predhodio je period

kada su se na polju „Ćirikovac“ često menjali direktori. Razlog kada su se na polju „Ćirikovac“ često menjali direktori. Razlog

nedostizanja planiranog kapaciteta od 3,2x106 t uglja/god. je

neurađena Revizija tog Projekta (2. faza). Da je rađena Revizija,

sigurno bi se našlo usko grlo u proizvodnji i otklonilo..

2. U istom periodu počeo je sa radom novi Površinski kop „Drmno“

po baznoj dokumentaciji kapaciteta 6x106 t uglja godišnje, ali

nikad nije dostigao taj kapacitet, verovatno, opet zbog toga što nije

urađena Revizija (2. faza), pa tako nisu uočeni i popravljeni propusti

u Projektu kopa „Drmno“.

3. Termoelektrana Kostolac „B“ kod sela Drmno, počela je

probnu proizvodnju 1987. godine i nikad nije dostigla 100%

projektovane instalisane snage; razlog je isti – nije urađena

Revizija Projekta

4. Deponija pepela TE Kostolac „B“ posle 10 godina

eksploatacije pokazala se kao nedovoljna zbog čega mora da se

traži nova lokacija za deponiju (!) i ovde je Projekat (Faza 1.)potpuno promašen ili se nije poštovao, a o Reviziji (Faza 2.) i da

ne govorimo. Ako se podiže nova termoelektrana za koju sene govorimo. Ako se podiže nova termoelektrana za koju se

planira da će raditi oko 40 godina, onda ugljenokop i pepelište

mora da se projektuju za isti period, a ne da se posle 10 godina

traži nova lokacija. Interesantno je napomenuti da se u

postojećim dokumentima Nulte faze (jer bazni dokument koji je

prošao faze 1,2.3... .4 ne postoji) deponija pepela i šljake smatra

visokom branom i akumulaciom ispunjenom vodom, jalovinom i

pepelom, pa je u nadležnosti Ministarstva za poslove

građevinarstva i njihove inspekcije, a ne Ministarstva rudarstva i

energije, što je logičnije.

Za novonastalu situaciju, Direkcija EPS-a pokušava da

pronađe rešenje u izgradnji nove deponije pepela u otvoru

Površinskog kopa „Ćirikovac“ koji zatvara prisilno, bez

izvršenog plana rekultivacije, uz nategnutu argumentaciju i

priprema ga za pepelište.

Bazna dokumentacija za ovu lokaciju, gledano kroz

prizmu procedura po fazama (1, 2, 3, i 4 ...) nije urađena, što

je vrlo problematično, jer bi se videlo da teren zbog velikih je vrlo problematično, jer bi se videlo da teren zbog velikih

klizišta nije stabilan; pomeranje tla na etažama je krenulo

krajem aprila 2009. god. (kada su jedva spašeni bageri da ne

odu u ambis) i „ruč“ još traje; i pored velikih napora da se

zaustavi nema izgleda da će se to uskoro desiti.

Drugo, otvor površinskog kopa je malog kapaciteta, pa

bi se napunio pepelom i šljakom već za 7 godina, a

Termoelektrana Kostolac B će raditi još najmanje 20 godina.

7.NASTAVAK UZROČNO –

POSLEDIČNIH VEZA – SAD• Za novonastalu situaciju, Direkcija EPS-a pokušava da

pronađe rešenje u izgradnji nove deponije pepela u otvoru

Površinskog kopa „Ćirikovac“ koji zatvara prisilno, bez izvršenog

plana rekultivacije, uz nategnutu argumentaciju i priprema ga za

pepelište.

• Bazna dokumentacija za ovu lokaciju, gledano kroz prizmu • Bazna dokumentacija za ovu lokaciju, gledano kroz prizmu

procedura po fazama (1, 2, 3, i 4 ...) nije urađena, što je vrlo

problematično, jer bi se videlo da teren zbog velikih klizišta nije

stabilan; pomeranje tla na etažama je krenulo krajem aprila 2009.

god. (kada su jedva spašeni bageri da ne odu u ambis) i „ruč“ još

traje; i pored velikih napora da se zaustavi nema izgleda da će se to

uskoro desiti.

• Drugo, otvor površinskog kopa je malog kapaciteta, pa bi se

napunio pepelom i šljakom već za 7 godina, a Termoelektrana

Kostolac B će raditi još najmanje 20 godina

8. DOBIJANJE ZAKONSKOG

MODALITETA KONTROLE KROZ

PROCENU UTICAJA OBJEKATA

NA ŽIVOTNU SREDINU

• Građanima i radnim ljudima je 2004. god. vraćena mogućnost

kontrole, usvajanjem niza zakona o zaštiti životne sredine: Zakona kontrole, usvajanjem niza zakona o zaštiti životne sredine: Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine. Mali broj

građana i NVO – nevladinih organizacija je koristio mogućnost da

učestvuje u fazama izrade strategija ili planova svih nivoa, jer su

veliki zagađivači i monopolisti pokušali da zamagle stvarnost i

onemoguće zaintersovanoj javnosti da deluje i utiče na Projekte i

investitore koji su hteli da grade nove ili dograđuju stare objekte.

• Uz pomoć Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, građani su dobili mogućnost da utiču

na sve strategije, politike i planske dokumente, počevši

od najvažnijeg Prostornog plana Republike Srbije, kojim

se definiše upotreba prostora Republike Srbije, a

završava se Detaljnim urbanističkim planom, koji definiše

uređenje njihove ulice ili bloka, čime i sami odlučuju u uređenje njihove ulice ili bloka, čime i sami odlučuju u

kakvom okruženju žele da žive.

• Sa druge strane, primenom ovih pozitivnih zakonskih

propisa zaštićeni su i sami potencijalni investitori. Oni su

sada sigurni šta i na kome mestu mogu da grade bez

bojazni „dešavanja naroda“ od strane zelenih i NVO.

Pošto potencijalni investitor sada zna šta i gde može da gradi, dužan je da

prikaže kakav će uticaj na životnu sredinu imati njegov objekat ili proizvodni pogon.

Tako je pored pribavljanja bazne dokumentacije po fazama (1, 2, 3, 4,. )investitor je dužan da uradi još jednu novu, 3a. fazu tj. Studiju o proceni

uticaja budućeg objekta na životnu sredinu, koja je smeštena između 3. faze i 4. faze. I ova 3a faza. ostvaruje se u više etapa, a prema pravilima koja određuje

Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja RS.:

a) Investitor podnosi zahtev Ministarstvu životne sredine za određivanje obima i

sadržaja Studije o proceni uticaja Projekta na životnu sredinu. sadržaja Studije o proceni uticaja Projekta na životnu sredinu.

b) Ministarstvo poziva preko medija, lokalnog i republičkog, zainteresovanu javnost

da pregleda zahtev Investitora za određivanje obima i sadržaja predmetnog

zahteva i dostavi svoje mišljenje.

c) Potom donosi Rešenje kojim se određuje obim i sadržaj Studije o proceni uticaja

Projekta na životnu sredinu uzimajući u obzir i primedbe zainteresovane javnosti

d) Investitor angažuje ovlašćenu kuću da uradi Studiju o proceni ... koja se

predaje Ministarstvu živorne sredine, a preko medija poziva se zainteresovana

javnost da pregleda dokument, određujući: mesto, datume od kada do kada (20

dana) i vreme u kom periodu koliko sati stoji građanima na raspolaganje.

e) Određuje datum javnog prezentovanja Studije kako bi građani imali

mogućnost da prisustvuju i pitaju obrađivače Studije i da predaju

primedbe.

f) Ministarstvo životne sredine, primedbe građana i Studiju, predaje

svojoj Tehničkoj komisiji, koja daje konačan sud koliko nova investicija

ima uticaja na životnu sredinu.

g) . Zatim se Izveštaj tehničke komisije prosleđuje investitoru.

h*) Investitor sada dostavlja taj Izveštaj zajedno se baznom dokumentacijom nadležnom organu (Ministarstvu kapitalnih investicija

ili Ministarstvu rud. i energ. i dr...), radi dobijanja Rešenja za izvođenje

radova ili se ne izdaje dozvola.radova ili se ne izdaje dozvola.

Iako je proceduralno najpre Ministarstvo životne sredine moralo

da dâ ekološku dozvolu da bi se radovi uopšte počeli obavljati,

investitor, na primer EPS, ili drugi veliki zagađivači su preko svojih

političkih veza pokušali da zaobiđu zabrane ovog ministarstva i uspeli

da dobiju dozvolu (za 4. fazu izgradnjue novog pepelišta u PK

„Ćirikovac“) direktno od Ministarstva kapitalnih investicija. Zeleno svetlo

dato je nemačkom izvođaču radova za „rekonstrukciju“ sistema

otpepeljivanja TE Kostolac B mada Studija o proceni uticaja na životnu

sredinu nije prošla.

U Republici Srbiji postoji veći broj objekata koji, više ili manje,

zagađuju životnu sredinu, ali nisu obuhvaćeni prethodnim

zakonima jer su izgrađeni mogo ranije. Ovi objekti, kao i novi,

posebno podležu “ Zakonu o integrisanom sprečavanju i

kontroli zagađenja živitne sredine“, te i za njih mora da se

uradi integrisana dozvola.

9. ZAKLJUČAK

U doba naučnog socijalizama vladalo je uverenje da isti ne može doći u sukob sa

naučnim otkrićima i novim saznanjima jer je postavljen na naučnoj osnovi. Sva

naučna saznanja iz sveta bila su dostupna radnom narodu i ostalim građanima iz

ideoloških razloga. A primena novih otkrića u praksi u tadašnjim preduzećima,

OOUR-ima, zavisila je samo od stepena razvoja proizvodnih snaga društva.

U ovakvom ambijentu vršila se konstantna edukacija radnih ljudi/građana, koji su

u svakom momentu znali svoja prava, vršili kontrolu i učestvovali u razvoju

preduzeća i društva u celini.

Za razliku od dijalektičkog materijalizma, danas u vreme demokratije i

višepatijskog sistema, građani su veoma malo obavešteni i edukovani o svojim

pravima i obavezama, te zbog toga ne mogu da učestvuju u javnom životu,

naročito u pitanjima vezanim za zaštitu životne sredine. Uz namerno smanjenje

broja institucija, republičkih organa, lokalnih samouprava i pravosuđa, i slaboj

implementaciji zakona, došlo je do jačanja političke oligarhije koja je istisnula

građane iz procesa donošenja odluka o životnoj sredini, i otežala njihov pristup

pravosuđu.

Donošenjem „Zakona o ratifikaciji konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine”, poznatijem kao

„Arhuska Konvencija“, zbog nedostatka političke volje stanje u „Arhuska Konvencija“, zbog nedostatka političke volje stanje u

ovoj oblasti se nije poboljšalo. Ali se zato usvajanje ovog zakona

preselilo mesto krajnjeg odlučivanja, iz Beograda je prebačeno u

Ženevi, na Sekretarijat za Arhusku Konvenciju, a građanima

Republike Srbije dalo novu mogućnosti da preko nevladinih

organizacija ostvare svoja prava u njemu.

arhuska konvencija – mehanizam zakonske kontrole izgradnje objekata novih investicija u jp...

Documents