anthropost, 1.broj

AnthroPost

2

Drage kolege i koleginice,

pred vama je prvi broj elektronskog časopisa Anthropost koji je pokrenuo Klub studenata

etnologije i antropologije (KSEA) i koji predstavlja nastavak nekadašnjeg naučnog

časopisa The Post. Objava studentskih radova i umrežavanje studenata i studentkinja iz

bivših jugoslovenskih država osnovne su ideje koje su pokrenule redakciju da obnovi

studentski časopis. Svesni smo da ne postoji mnogo časopisa s antropološkom tematikom

koji su namenjeni studentima i pisani od strane studenata, te je ovo naš pokušaj da

pokrenemo studentsku inicijativu za međunarodnu saradnju koja se neće ogledati samo

u objavljivanju naučnih radova, već će voditi ostvarivanju većih projekata. Anthropost će

izlaziti u elektronskoj formi, zbog finansijske nemogućnosti, a nadamo se da će u

budućnosti izlaziti i u štampanom izdanju. Ovim pokušavamo da pokažemo potrebu za

postojanjem studentskog časopisa i želimo da pohvalimo ranije redakcije The Post-a, koje

su svojim radom značajno doprinele kvalitetu ovog naučnog časopisa.

Prvo izdanje obuhvata tekstove iz različitih društveno-humanističkih nauka, dok će u

svakom sledećem broju u fokusu biti radovi koji mogu biti dobar primer studentima I

studentkinjama, a posebno brucošima i brucoškinjama, za pisanje seminarskih radova,

ali i pomoći svima koji nisu upoznati sa etnologijom i antropologijom da se upoznaju sa

našom naukom. Anthropost je časopis koji podstiče znanje koje treba da se deli, te je svaka

kritika radova koji su publikovani više nego dobrodošla. Takođe, pozivamo i druge

studentske organizacije da se pridruže našem projektu i predlažu ideje, kako bi ovaj

časopis imao što bogatiji sadržaj.

Srdačno,

Redakcija

januar 2015.

Izdaje Klub studenata etnologije i antropologije KSEA (Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu) [email protected] // www.ksea.org.rs // facebook.com/kseaff // youtube.com/ kseaff // twitter.com/kseaff uredništvo: Relja Pekić, Lazar Veljković, Vanja Ristić, Jovana Bogićević, Sanja Mihajlov dizajn i priprema: Relja Pekić, Sanja Mihajlov

mailto:[email protected]

http://www.ksea.org.rs/

http://www.facebook.com/kseaff

http://www.youtube.com/kseaff

http://www.twitter.com/kseaff

Klub studenata etnologije i antropologije

3

Sadržaj

Marina Tkalčić, Žrtveno samospaljivanje indijskih udovica (sati) u (post)kolonijalnoj Indiji kao označitelj

subalternog subjekta .............................................................................................................................. 4

Aleksandar Đenić, Metologija etnologije i antropologije: funkcionalna i socijalno-interakcionalistička

analiza „Afera mleko“ .......................................................................................................................... 10

Željka Ezgeta, Iva Grubiša Lucija Halužan, Stephanie Stelko, Etnografija pristupanja EU − percepcija

hrvatskih mljekara o procesima preobrazbe obiteljskih gospodarstava .............................................. 21

Milica Jelić, Identitet i integritet tražioca azila u Republici Srbiji – socijalpolitički aspekt .................... 32

Bogdan Dražeta, Primena antropologije u organizacionoj kulturi ....................................................... 39

Nemanja Mitrović, „Skinhead” subkultura ........................................................................................... 47

Katarina Milutinović, Ulična galerija – „grafitti“ posteri i TKV ............................................................. 80

Relja Pekić, Foto-esej: zadarsko-splitski zidovi ...................................................................................... 85

Marko Nikolić, Uloga sporta u politici i društvu SAD posle 1945. ....................................................... 101

AnthroPost

4

ŽRTVENO SAMOSPALJIVANJE INDIJSKIH UDOVICA (SATI) U (POST)KOLONIJALNOJ INDIJI KAO OZNAČITELJ SUBALTERNOG SUBJEKTA

Marina Tkalčić

Proučavajući hinduističku praksu samospaljivanja udovica sati (ili engleskom transliteracijom - suttee), neosporno nam se nameće pitanje ozbiljnosti kulturnih, političkih, društvenih, religijskih i drugih poimanja življenja i bivanja ženom u Indiji, samim tim što je navedena praksa pridana prostoru slobodne volje. Slobodna volja, u ovom slučaju, stavljena je u područje samožrtvovanja, čime se ženski glas gubi, nestaje između imperijalističkih i kolonijalističkih presezanja 1 , te potreba vladajuće patrijarhalne hegemonije. Dakle, žena se žrtvuje na lomači preminuloga supruga, jer ona kao subjekt ne postoji. Dobru suprugu kao subjekt čini njezin muž. Muž daje ženi pojam postojanja, definira njezinu egzistenciju. Kada nestane muža nema ni žene kao stvarnoga subjekta. Ona to ponovno postiže svojim samožrtvovanjem uz muževo mrtvo tijelo. Njezina se egzistencija ponovno ostvaruje, ovaj put u drugom obliku.

Ključne riječi: sati, žrtveno samospaljivanje, subalterni subjekt, (post)kolonijalizam, Indija

Na samom početku valja istaknuti da je sati, dakle, termin koji se upotrebljava za

označavanje žrtvenoga samospaljivanja indijskih udovica kao rituala provođenog na javnim

mjestima i pred brojnom publikom, a u obranu časti pokojnoga muža udovice. Na sanskrtu,

sati2 (satī) znači 'časna žena', a dolazi od riječi sat – istina, vrlina, dobrota. Uzmemo li u obzir

mit o samospaljivanju božice Sati, možemo govoriti o mimetičkom re-performansu ovoga mita

1 Radi se ovdje o britanskoj kolonijalnoj vladavini u Indiji početkom 19. stoljeća, koja je nastojala izmijeniti indijsku kulturu i tradiciju u skaldu s vlastitim željama i potrebama. 2 Sam je pojam sati višeznačan – uz spomenuto značenje 'dobre supruge', te participa prezenta glagola biti što dovodi do navedenog značenja – istina, vrlina, dobrota, označava i ženu uzvišena roda ('lady'), a kao vlastito ime nalazi se u hinduskoj mitologiji – božica Sati – koja se dobrovoljno spaljuje u žrtvenom ognju u nazočnosti bogova i Brahmanâ, a iz protesta prema svome ocu koji je uvrijedio njena muža, Śivu, ne pozvavši ga na veliku žrtvenu svečanost.


5

(usp. Gairola 2002:310). Na taj način žrtvovanje hinduističke žene postaje prikazivanje čina

kojim je Sati očuvala čast svoga muža, a sebi osigurala povoljnu osudu društva koje je

svjedočilo njezinoj smrti. Indijska žena se, dakle, može smatrati vrijednom toga da bi si

omogućila najveću moguću nagradu: časnu smrt.

Sati je, u svakom slučaju, izazivao i još uvijek izaziva kontroverze i veliku pozornost

akademske i ostale javnosti; pokrenuo je razne debate i oštre kritike, a 1829. britanska

kolonijalna vlast je zabranila prakticiranje ove prakse, opisujući ju kao „barbarsku i

degenerativnu“ (usp. Chatterjee 1989:622). Iako, brojčano, ova praksa nema puno slučajeva,

sati je u kolonijalnoj Indiji 19. stoljeća bio u centru pozornosti, posebice na području Bengala

i Rajasthana, a bio je ograničen na žene iz viših klasa – Kṣatriye i Brahmani. Međutim, posebnu

pozornost Indije i Zapada u akademskom i popularnom diskursu sati je povukao nakon smrti

osamnaestogodišnje žene, Roop Kanwar (Sugitharajah 2001:6-7).

Kolonijalizam (imperijalizam) i modernitet nasuprot tradiciji i ženskom glasu

Samo promišljanje satija u ovome radu započinjem prethodno spomenutom

zabranom od strane britanske kolonijalne vlasti u Indiji 1829. godine. Lata Mani tu zabranu

označava kao „ključni trenutak u povijesti žena moderne Indije“ (1987:119). Zakonska zabrana

satija bila je vrhunac debate koju su pokrenuli uglavnom britanski kolonijalni službenici, a koja

je označavala interes i zabrinutost za status žena. No zapravo, cilj britanske kolonijalne

vladavine u Indiji bio je re-evalucija indijske tradicije po uzoru na modernu ekonomiju i

društvo, te inkorporacija Indije u svjetski kapitalistički sustav (ibid.:120).

U devetnaestostoljetnom hinduističkom 'kolonijalnom diskursu'3 o satiju postojala je

implicitna pretpostavka da su hinduistički religijski spisi igrali bitnu ulogu u životima Indijaca,

te da su mnoge životne situacije provodili u skladu s religijskim pravilima. Tražeći tomu

tekstualnu potvrdu, Britanci su religiji nametnuli neku vrstu uniformnosti koja nije bila pomno

strukturirana, te se nije u potpunosti oslanjala na autoritet religijskih tekstova. Utvrđujući

3 Pod 'kolonijalnim diskursom', Lata Mani (1987:119) misli na način razumijevanja indijskog društva koji se

pojavio zajedno s kolonijalnom vladavinom, i s vremenom je provođen od strane službenika, misionara i

starosjedilačke elite.

AnthroPost

6

brahmanske tekstove kao temelj religije, kolonijalisti su izmišljali tradiciju4, te ju legitimirali

po vlastitim pravilima (Sugirtharajah 2001:20).

Uskoro se u području između indijske religije i britanskog kolonijalističkog presezanja

javljaju binarne opozicije – onih koji su za i onih koji su protiv satija, odnosno pripadnika

starosjedilačkoga stanovnišva (tradicije) i britanskih kolonijalista (moderniteta). Upravo taj

antagonizam na površinu je iznio činjenicu o nestajanju ženskoga subjekta, o ženskoj

bezglasnosti. U ovaj antagonistički dualizam možemo uvesti i treću stranu – intelektualca koji

govori u ime potlačenoga subjekta s pozicije moći. Između svih navedenih subjekata i glasova,

onaj najbitniji – ženski glas – se gubi. U takvom diskursu žene ne mogu biti subjekti. Slično

zaključuje i Spivak (2011:151): „Između patrijarhata i imperijalizma, konstituiranja subjekta i

formiranja objekta, lik žene nestaje, ne u besprijekorno čistome ništavilu, nego u nasilnome

nestajanju/pojavljivanju, koje je zamjensko uobličenje 'trećesvjetske žene' uhvaćene između

tradicije i modernizacije, kulturalizma i razvoja. Takva će razmatranja revidirati sve pojedinosti

prosudbi koje se čine utemeljenima, za povijest seksualnosti na Zapadu: 'Tako bi izgledalo

vlasništvo nad represijom, odlika po kojoj se ona razlikuje od zabrana uvedenih običnim

kaznenim zakonima: represija funkcionira dobro kao osuda na nestajanje, ali i kao nalog za

šutnju, potvrda nepostojanja; te tako pokazuje da se o svemu tome nema što reći, vidjeti,

znati'“ (Foucault 1978, prema Spivak 2011:152).

Kolonijalni dominantni subjekt i subalterni subject

Ovdje bih svakako istaknula iznimno zanimljivo tumačenje ritualne prakse sati koje

nudi Gayatri Chakravorty Spivak (2011:126). Ovu praksu opisuje na sljedeći način: „Hinduska

se udovica uspinje na lomaču preminulog supruga i na njoj se žrtvuje. (Uobičajena

transkripcija riječi koja na sanskrtu označuje udovicu bila bi sati. Britanski kolonizatori u

početku su je pisali suttee.) Taj se obred nije provodio univerzalno i nije bio vezan ni uz kastu

ni uz klasu. Britansko ukidanje običaja općenito se shvaćalo kao slučaj „bijelih muškaraca koji

4 Autorica Gayatri Chakravorty Spivak tu intervenciju kolonijalističkih sila u hinduističku religiju i Hinduski zakon naziva epistemičkim nasiljem.


7

spašavaju smeđe žene od smeđih muškaraca“. (...) S druge strane se nalaze stavovi indijskih

skupina, onih koji čvrsto čuvaju lokalne običaje, prava parodija nostalgije za izgubljenim

podrijetlom: „Žene su željele umrijeti“, i dalje se tvrdilo (...)“. Možemo, dakle, uočiti da

subordinacija žena superstrukturi muške dominacije uključuje uskraćivanje i samoga života:

od potlačene (subaltern) žene očekuje se smrt u svrhu očuvanja časti pokojnoga muža, a uz

to žena se zamišlja kao ona koja priželjkuje smrt. „Smrt žrtvovane udovice (...) iskazana je

smrću njezina muža“ (Gairola 2002:310).

No, vratimo se na Spivak i njezinu rečenicu „Bijeli muškarci spašavaju smeđe žene od

smeđih muškaraca“ za koju kaže da se provlači kroz današnji rod i razvoj, a koju uspoređuje s

Freudovom rečenicom „Dijete biva tučeno“. Pri tome upozorava da ta analogija ne upućuje

na formiranje subjekta i ponašanje društvenih kolektiva, odnosno na kolektivnu fantaziju

(Spivak 2011:122). U njezinoj rečenici se, zapravo, očitava ustrajavanje na imperijalističkoj

proizvodnji subjekta, kao što se u Freudovoj rečenici vidi ustrajavanje na prikazivanju žene

kao žrtvenoga janjeta. U Spivakinoj rečenici bitno je i pridavanje „počasne bijelosti

kolonijalnome subjektu“ (ibid.:122-123).

Ipak, ako u svezu dovedemo rečenice „bijeli muškarci spašavaju smeđe žene od

smeđih muškaraca“ i „žene su željele umrijeti“, najbitnijim aspektom smatram onaj o iskazu

koji svjedoči o svjesnosti i (ne)postojanju ženskog glasa. Pošto je ovo pitanje odista

kompleksno, i može se tumačiti iz raznih aspekata o ženinoj subalternosti, osvrnut ću se na

onaj aspekt o satiju kao (ne)dobrovoljnom činu.5 Spivak iznosi kompleksnu teoriju o ovoj temi,

te slobodnu volju udovice povezuje s raznim aspektima. Ona, naime, ističe da filozofski

prostor nema mjesta za ženu koja se sama žrtvuje, već je „tražimo u prostoru za dozvoljena

samoubojstva koja se ne mogu pozivati na poznavanje istine kao stanja koje je, u svakom

slučaju, jednostavno potvrditi i pripada području sruti (čuveno), a ne smriti (zapamćeno)“

(ibid.:134).

Spivak, također, ističe da je ono „što Britanci vide kao sirote ugnjetene žene koje

odlaze na stratište zapravo poprište ideološke borbe“ (ibid.:136). Dakle, činjenica da udovica

5 Hinduistički su tradicionalisti u britanskoj Indiji 19.stoljeća tvrdili da je sati uvijek dobrovoljan čin, te su ga koristili kao izgovor protiv intervencije Zapada. „Lata Mani i indijske feministice koje su istraživale kazivanja svjedoka satija u 19. stoljeću, kao i svjedočenja udovica koje su uspjele izbjeći spaljivanje na lomači, ističu da sati nije uvijek bio dobrovoljan čin, te da svjedočenja udovica pobijaju dominantno prikazivanje satija kao religijski inspiriranog performansa u čast preminuloga supruga“ (Sugirtharajah 2001:9).

AnthroPost

8

pripadnika zajednice ima ista prava na zajedničku obiteljsku imovinu na koju bi pravo polagao

i njezin preminuli suprug, zacijelo je navodila živuće pripadnike obitelji da se riješe udovice

pozivajući se na njezinu odanost i ljubav prema preminulome suprugu (ibid.:137).

O satiju kao (ne)dobrovoljnom činu govori i Sugirtharajah (2001:8) na temelju

spaljivanja Roop Kanwar, te teksta zapadne autorice Julie Leslie. Naime, Leslie predlaže da

pojedine indijske žene sati vide kao osnaženje, te da sebe 'ne vide kao žrtve vlastite kulture,

već kao aktivne agente u stvaranju vlastita identiteta'. Zanimljivo je, naime, isticanje žene kao

aktivnoga agenta/pozitivnog konstrukta u činu satija – Leslie ističe da put opresije za žene

ujedno predstavlja i put dostojanstva i moći. Iako se djelovanje žene kroz sati uspije dokazati,

može li ženin čin žrtvovanja biti ocijenjen kao proizvod njezine vlastite volje, ili mora biti

ocijenjen kao proizvod veoma pomnog podruštvljavanja i indoktrinacije žena, koja oblikuje

njezine stavove i akcije još od djetinjstva? Ženino djelovanje i htijenje, odnosno želja, trebaju

biti proučavani u odnosu na društvene, religijske i kulturne faktore specifične u danom

kontekstu (Oldenburg 1994, prema ibid.:13).

Promišljajući stavove Julie Leslie, Sugirtharajah na kraju zaključuje da ideja o udovici

koja se žrtvuje kao pobjednici, ne donosi ništa novo, već potvrđuje ono što patrijarhat želi

čuti, a to je da ženska snaga leži u njezinoj mogućnosti samožrtvovanja i patnje. Sati bismo,

na kraju, mogli označiti kao iznimno rodno-označenu i rodno-nasilnu praksu, ali i kao

manipulativnu i indoktriniranu praksu od strane patrijarhalne hegemonije, a u svrhu očuvanja

falogocentrične nadmoći, te uspostavljanja odgovarajućih kolonijalističkih, društvenih,

političkih i kulturnih sustava. Društvo koje priznaje i promiče običaj poput satija je prožeto

nasiljem do one mjere u kojoj je žena (sati) žrtva takvih struktura, žrtva je tzv. strukturalnog

nasilja – teorije koja isključuje bilo koji oblik slobodne volje (Fisch 2005:314).

Rad završavam sa Spivak koja, između ostaloga, govori „(...) unutar dva suprotstavljena

tipa slobode, konstituiranje ženskog subjekta u životu je mjesto razlike. U slučaju

samožrtvovanja udovice ritual se ne redefinira kao patrijarhat, nego kao zločin. Ozbiljnost i

težina satija sastojale su se u tome što je taj čin bio ideološki, oduševljeno obrazložen kao

''nagrada'', jednako kao što su se težina i ozbiljnost imperijalizma sastojale u tome što su

ideološki bile obrazložene kao ''društvena misija''. Između patrijarhata i Razvoja to je današnje

stanje potlačene [subaltern] žene“ (2011:139-140).


9

Literatura

1. FISCH, Jörg. 2005. „Dying for the Dead: Sati in Universal Context“, U Journal of World History,

Vol. 16, No. 3. USA: University of Hawai'i Press, str. 293-325.

2. GAIROLA, Rahul. 2002. „Burning With Shame: Desire and South Asian Patriarchy, from Gayatri

Spivak's ''Can the Subaltern Speak?'' to Deepa Mehta's ''Fire''“, U Comparative Literature, Vol. 54, No.

4. USA: Duke University Press and University of Oregon, str. 307-324.

3. KUMAR, Rhada. 1993. „The Agitation Against Sati 1987-88“, U The History of Doing. An

Illustrated Account of Movements for Women's Rights and Feminism in India. New Delhi: Kali for

Women. str. 172- 181.

4. MANI, Lata. 1987. „Contentious Traditions: The Debate on Sati in Colonial India“, U Cultural

Critique, No. 7, The Nature and Context of Minority Discourse II. USA: University of Minnesota Press,

str. 119-156.

5. SUGIRTHARAJAH, Sharada. 2001. „Courtly Text and Courting ''Satī''“, u Journal of Feminist

Studies in Religion, Vol. 17, No. 1. USA: FSR, Inc., str. 5-32. I

6. SPIVAK, Gayatri Chakravorty. 2011. „Mogu li podčinjeni [subaltern] govoriti? Revidirana

verzija“ U Nacionalizam i imaginacija i drugi eseji, Zagreb: Fraktura, str. 65-162.

AnthroPost

10

METODOLOGIJA ETNOLOGIJE I ANTROPOLOGIJE- FUNKCIONALNA I SOCIJALNO-INTERAKCIONISTIČKA ANALIZA „AFERA MLEKO“

Aleksandar Đenić

Srpski mediji su godinama preokupirani jednim te istim temama. To su uglavnom pitanja koja se odnose na Evropsku uniju, Kosovo i Metohiju, Haški tribunal, borbu protiv organizovanog kriminala, gasovod Južni tok... Ono što je uspelo da istisne ove teme iz prvog plana u medijima (doduše na kratko) je afera „mleko“ kojom ću se baviti u ovom radu. Ovo ,,medijsko osveženje‘‘ nastalo je zahvaljujući panici koja se pojavila u vezi sa dozvoljenom količinom aflatoksina u mleku, oko čega se medijska prašina prvo digla u regionu, odnosnoHrvataskoj i Bosni i Hercegovini krajem januara, da bi se ista početkom februara 2013. godine preselila i na Srbiju, pod sumnjom da se iz pomenutih zemalja uvozi zaraženo mleko. Nakon medijske žiže koja je trajala oko mesec dana, prašina se slegla, a javnost je zaboravila na problem kao da se nije ni dogodio. U sledećim rečenicama pokušaćemo da utvrdimo i pronađemo društveni problem. Situacija je označena kao društveni problem prema definiciji Herberta Blumera6 .Sledeći pet faza društvenog problema, dobijamo holističku slikurađanja i umiranja ove medijke eksplozije. Prateći medijsku borbu koja je trajala oko dva meseca, prikazaćemo kako je ova afera uticala na ponašanje prvenstveno javnog mnjenja i državnih institucija, odnosno na koji način je ona rešena.

U prvom delu, rad će se fokusirati na opis samog događaja koji je proizveo društveni problem koji je predmet istraživanja. Lociraćemo društveni problem i ključne aktere dajući osnovne informacije o njihovoj aktivnosti. U drugom delu,poslužiću se upotrebom modela definisanja društvenog problema, ispitati njegov razvojni put i napraviti zaključna razmatranja o njegovom ishodu.

Ključne reči: Afera „mleko“, aflatoksin, zakon, ministarstvo, vlada, opozicija...

6“Društveni problem je uvek ona tačka žiže (fokalna tačka) kada su na delu divergentni i sukobljeni interesi, namere i ciljevi. Međusobno dejstvo ovih interesa i cilljeva određuje način na koji neko društvo postupa sa bilo kojim svojim društvenim problem. Sociološka priča o objektivnom karakteru problema nalazi se daleko izvan ovog međudejstva i zapravo, može sa njim da nema uzročno posledičnu vezu.“ Blumer, H, Social problems as Collective Behavior, Social problems, Vol. 18. No. 3., 1971.


11

Teorijski okvir

Kao što sam napomenuo, teorijski okvir koji ću koristiti u ovoj analizi biće definicija

društvenog problema koju je predložio Herbert Blumer. On je odredio društveni problem kao

proizvod društvenog definisanja, a ne objektivnog devijantnog društvenog delovanja o kojem

se govori tek kad je očigledan u društvu. Društveni problem nije urođena devijantna pojava.

On nastaje samo usled društvenog konstruisanja i prepoznavanja. To će biti put kojim ćemo

se baviti u narativu o društvenom problemu. Društveno definisanje problema biće prikazano

kroz pet faza koje je predložio Herbert Blumer, a označene su kao:

1) pojavljivanjedruštvenogproblem,

2) legitimisanje problema,

3) mobilisanjenaakciju,

4) stvaranjeslužbenog plana akcije,

5) transformisanjetogslužbenog plana.

Društvenapojavakoja je predmet analize u ovom slučaju nerazdvojna je od medijskih

komunikacija, stoga sam se usredsredio i na sociološka definisanja pojma poput moralne

panike i delovanja medija u konstruisanju iste. Kenet Tomson u knjizi,,Moralnapanika’’ iznosi

pet ključnih etapa u konstruisanju moralne panike, koje se uklapaju u već pomenuti proces

definisanja društvenog problema. Etape su sledeće:

1) neko ili nešto definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima,

2) ovu pretnju mediji preonose u lako prepoznatljivoj formi,

3) naglo raste zabrinutost javnosti,

4) javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvaranje javnog mnjenja,

5) panika se povlači ili rezultira društvenim promenama.

Nakon što prođemo kroz svih pet faza i jednog i drugog modela, ili možda bolje rečeno

manipulisanja društvenih informacija, u zaključnim razmatranjima ćemo potvrditi valjanost

analitičkog modela primenjenog na društvenu konstrukciju ovakvog tipa.

AnthroPost

12

Afera „mleko“

Na naslovnim novinskim stranama i udarnim vestima u elektronskim medijima

početkom 2013. godine u Hrvatskoj stvorena je sumnja sa pitanjem da li se na rafovima

prodavnica u pomenutoj zemlji nalazi ispravno mleko. „Ulje na vatru“ su pridodali

bombastični naslovi koji su celom ovom slučaju dali veću dozu zabrinutosti. Tako je

npr.„Jutarnji list“ 7 objavio naslov „EKSKLUZIVNO U NEDELJNOMA feratoksičnog mlijeka

otkrila: Hrvatska ne testira mlijeko koje uvozi!“8Ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju mleko se

može kontorolisati na granici, ali praksa je da se to ne radi. Prema poslovnoj „etici“ u zemljama

EU,kompanije su te koje snose moralnu odgovornost prema potrošačima, obavezujući se da

im dostave kvalitetno i ispravno mleko, a i pomenuta praksa nije u duhu o slobodnom

prometu roba i usluga koji se odvija unutar Evropske unije. Mada cela priča je otkrivena u

jednoj drugoj, bivšoj jugoslovenskoj republici, Bosni i Hercegovini. Mleko firmi „Dukat“ i

„Vindije“, koje je ova zemlja uvezla iz Hrvatske, bilo je zaraženo. Prema rečima koje je izneto

javnosti iz ministarstva Hrvatske,oni nisu odgovorni za taj slučaj jer se njihov argument

odnosio na to da to više nije u njihovoj nadležnosti otkako su pristupili EU. Tako je jedna od

hrvatskih ministarski iznela sledeću tvrdnju: ‘BiH JE OTKRILA TOKSINE, ANEMI, JER TO SAD

NIJE NAŠ POSAO.’9Ovakav stav se upravo poklapa sa prijemom Hrvatske u Evropsku uniju, u

kojoj je protok roba slobodan, bez carinske kontrole, tako da su nepravilnosti utvrđene tek na

granici sa BiH, koja je kao zemlja koja se ne nalazi u Evropskoj uniji, nije bila u obavezi da

poštuje slobodan protok roba, i u skladu sa sopstvenim zakonima pribegla je carinskoj

kontroli. Vlasti u BiH su, odmah nakon pojavljivanja povećane količine alfatoksina u

mleku,usvojili set zakona kako bi na taj način sprečili opasnost da se zaraženo mleko nađe na

rafovima prodavnica. Aflatoksin je štetna materija koja može prema medicinskim nalazima

izazvati kancer nakon kontinuiranog korišćenja zarženog mleka. Njega unose životinje u svoje

organizme preko zaraženih žitarica kojima se hrane. Prve asocijacije koje mogu ukazati da je

osoba zaražena sumučnina i alergija po telu. Ova medijska vest ne samo da je uticala na

7„Jutarnji list“ je dnevni list u Hrvatskoj.

8 hhttp://www.jutarnji.hr/ekskluzivno-u-nedjeljnom-afera-toksicnog-mlijeka-otkrila--hrvatska-ne-testira-mlijeko-

koje-uvozi-/1084198/ 9 http://www.jutarnji.hr/-bih-je-otkrila-toksine--a-ne-mi--jer-to-sad-nije-nas-posao--ministarstvo-o-opasnom-

mlijeku/1084156/


13

mlečnu industriju, nego je za sobom povukla pitanje stočne hrane, kao i mogućnosti

diplomatskog spora između odnosa Hrvatske i Bosne i Hercegovine.Panika koja je stvorena u

susednim zemljama prenela se i na Srbiju. Povodom tog pitanja odmah se oglasio ministar

poljoprivrede Goran Knežević, koji je izjavio sledeće: “U Srbiju nije uvezeno mleko iz Hrvatske.

Manja količina mleka uvezena je iz Bosne I Hercegovine I u njoj nije bilo aflatoksina”10. U

trenutku kada je vlast očekivala da će se cela situacija oko mleka stišati, odnosno da ona neće

izazvati neku veću polemiku u srpskom društvu, sumnju u ispravnost mleka koje se nalazi na

srpskom tržištu izneo je funkcioner opozicione Demokratske stranke Goran Ješić. On je

optužio Vladu, koja je, prema njegovim rečima,dozvolila da se mleko sa većom količinom

aflatoksina od 0,5, koja je zakonski bila dozvoljena u tom trenutku, nađe u prodaji. Ministarka

zdravlja je negirala ovu optužbu. Ona je tvrdila kako ,,nema mesta panici“, tj. da je sve mleko

koje prelazi dozvoljenu količinu alfatoksina povučeno iz prodaje.11 Rasprava se na ovome nije

završila, nego se i produbila, tako da su se u ovu borbu uključili i drugi politički činioci u

društvu, od političkih partija, preko inspekcija, medija, do zdravstvenih instituta. O ovom

društvenom problemu, partije koje učestvuju u Vladi govorile su da Demokratska stranka ima

za cilj da zarad jeftinih političkih poena destabilizuje srpsku privredu preko afere „mleko“.

Pojedini ministri su isticali da neko mora da se nađe u zatvoru, ili oni koji su odgovorni u

slučaju da su optužbe tačne, ili u slučaju da su one netačne, iza rešetaka bi se morali naći

„klevetnici“ koji su zadali ogroman gubitak srpskoj privredi. Zanimljiva su i tumačenja nekih

vanparlamentranih partija, kako onih koji predstavljaju desnicu, tako i onih koji su na strani

levice. Dveri su isticale da je ovom aferom,,rаsкrinкаnGMO lоbi u Srbiјi“12, odnosno da je cela

ova kampanja usresređena kako bi se legalizovala genetski modifikovana hrana. Na strani

levice se mogao čuti glas Saveza komunističke omladine Jugoslavije 13 koji je naslovio da

je„SUKOB BURŽOASKIH LOBIJA IZAZVAO MLEČNU KRIZU“14, odnosno, kako se navodi u daljem

tekstu saopštenja, da je licemerno da o tome raspravljaju partije koje se zalažu za ulazak Srbije

u „tamnicu naroda“,„imperijalističku tvorevinu“ Evropsku uniju, jer je sam zakon donesen u

skladu sa standardima Evropske unije. Nakon javne debate koja se vodila u medijima, morao

se napraviti sledeći iskorak u trenutku kada je problem bio iznesen i legitimisan. Vlast je htela

10http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=09&nav_category=12&nav_id=685204 11http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=21&nav_category=12&nav_id=688860 12http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2013/mart/gmo-lobi-u-srbiji-je-raskrinkan.php 13Savez komunističke omladine Jugoslavije je podmladak Nove komunističke partije Jugoslavije. 14 http://skoj.org.rs/129.html

AnthroPost

14

da dokaže kako se mleko koje se nalazi u prodavnicama ispravno, dok je opozicija htela da

dokaže svoju tvrdnju da se Vlada neodgovorno ponaša trujući narod. Kad je „vrag odneo

šalu“,u čitavu situaciju se uključio prvi potpresednik Vlade, Aleksandar Vučić, po mnogima

čovek koji je moćniji i od samog premijera. On je istakao da će situacija biti ispitana,

aodgovorni biti smenjeni sa funkcija, mobilišući na akciju u smislu da je lično predložio da

seizmeni sporni zakon,prema kom je dozvoljenakoličina aflatoksina u jednoj litri 0,5, i granica

vrati na 0,05. Implementacija plana se sprovodi tako što je inspekcija prionula na posao i

utvrdila da od 37 uzoraka, 28 ima povišeni nivo aflatoksina. 50 artikala mlečnih proizvoda je

povučeno. Nakon toga, smenjeni su direktorUpravezazaštitubilja, director Upave za veterinu,

načelnik Odseka za zdravlje I biljni karantin Uprave za zaštitu bilja I načelnik Odeljenja

fitosanitarne inspekcije za bezbednost hrane Uprave za zaštitu bilja. Sporni zakon je

promenjen, tako da je sa 0,5 vraćeno na 0,05 dozvoljene koncentracije aflatoksina po jednoj

litri.

Analiza društvenog problema prema definiciji Herberta Blumera

Na ovom primeru vidimo jasnosuprostavljene interesne grupe. Sa jedne strane je

najveća opoziciona stranka (DS), sa druge je Vlada. Demokratska stranka u ovom slučaju

agituje preko mas medija kako bi problem bio prepoznat od strane društva. Njen interes u

celom u ovom slučaju je da ova afera bude prepoznata od strane društva izazivajući krizu koja

bi mogla dovesti u ptanje sam legitimitet Vlade, asama afera bi mogla biti okidač za održavanje

prevremenih, parlamentarnih izbora, ili bar dovesti do promene ministra, u slučaju

utvrđivanja njegove odgovornosti, pokazujući na taj način da je DS jedan od najvažnijih

političkih činioca u srpskom društvu. Optužena vlast u ovom slučaju, a posebno Srpska

napredna stranka koja čini njen stožer, ima za cilj da zataška pomenutu situaciju, iznoseći

argument da su optužbe koje iznosi Demokratska stranka neosnovane, odnosno da je mleko

koje se nalazi na rafovima u prodavnicama ispravno. Dok Demokratska stranka insistira na

tome da društveni problem postoji, Vlada to negira, pokušavajući da tu optužbu iskoristi za

svoj argument, prikazujući da Demokratska stranka ima za cilj da destabilizuje srpsku

poljoprivredu zarad jeftinih političkih poena. Vlada pod medijskim pritiskom nije mogla više


15

da negira optužbe, stoga je prihvatila činjenicu da problem ipak postoji. Društveni problem o

aferi „mleko“ prepoznat јеu onom trenutku kad je bio legitimisan od strane javnog mnjenja u

Srbiji, čiju najznačajniju ulogu su odigrali mas mediji koji su preko svog kanala omogućili

Demokratskoj stranci da ukaže na određeni problem koji se pojavio u Srbiji. On dobija svoj

društveni legitimitet otpočinjanjem javnih debata o prepoznatom problemu, koje su se

uglavnom vodile preko štampanih i elektronskih medija. U tim debatama, najaktivnije su bile

političke partije. Zahvaljujući pomenutim debatama, afera „mleko“ je prepoznata kao

društveni problem i slučajje identifikovan i uzet u predmet razmatranja. Afera „mleko“na taj

način dobija svoj legitimitet i biva prepoznata od strane društva. U raspravi su zauzimane

različite pozicije, od pozicije Demokratske stranke o nedgovornoj politici vladajuće strukture

koja je dozvolila da se štetno mleko nađe na rafovima koje truje građane, preko same Vlade

koja se branila od pomenutih optužbi, do drugih političkih elemenata koji su tvrdili da se iza

cele kampanje krije GMO lobi, pa sve do onih koji su tvrdili da se cela priča proteže kroz medije

jer se na taj način sukobljene kompanije bore za tržište. Nakon što je društveni problem u

slučaju mleka legitimisan, nastaju nove debate u vidu njegovog rešenja. Demokratska stranka

insistira na tome da se ministar poljoprivrede smeni, dok vladajuća garnitura traži da se ceo

slučaj ispita, da se odgovorni kazne ukoliko se dokaže da je neko kriv, kao i to da se sam zakon

o dozvoljenoj količini aflatoksina sa 0,5 vrati na 0,05. Inspekcija laboratorijskim ispitivanjem

utvrđuje da se od ispitanih 37 uzoraka,u 28nalazi povećana količina štetne supstance.

Paralelno se u skupštini odvija rasprava o donošenju zakona o dozvoljenoj količini opasne

supstance. Skupština donosi odluku i zakon se menja, a ujedno je doneta odluka da se mleko

za koje se smatra da sadrži otrovne supstance povuče iz prodavnica. Time je ispunjena četvrta

faza u ovoj analizi, odnosno društvo je na taj način rešilo utvrđeni problem. Implementacija

službenog plana se odvija izlaskom novog zakona o dozvoljenoj količini aflatoksina u mleku,

povlačenjem štetnih artikala iz prodavnice, kao i smenom direktora Uprave za zaštitu bilja,

direktora Uprave za veterinu, načelnika Odseka za zdravlje I biljni karantin Uprave za zaštitu

bilja I načelnika Odeljenja fitosanitarne inspekcije za bezbednost hrane Uprave za zaštitu bilja.

U sledećim redovima ću se pozabaviti definisanjem pojma moralne panike i delovanju medija

u konstruisanju iste služeći se definicijom Keneta Tomsona.

AnthroPost

16

Analiza Keneta Tomsona u definisanju pojma moralne panike i delovanju medija u

konstruisanja

Sasvim je sigurno da cela ova priča ne bi imala toliko snažnog uticaja da nju nisu

propratili mas mediji. Postoji mogućnost da je mas medijima bila potrebna neka nova

senzacionalna vest kako bi zamenila neku prethodnu, istrošenu, koja je izgubila na svojoj

važnosti, ili su neke kompanije iz oblasti mlečne industrije videle u tome svoju„korist“.Tu se

se možda našle i opozicione partije koje su na taj način želele da „profitiraju“, ili možda vlast

koja je htela da skrajne temu sa nekih važnih državnnih pitanja koji su je očekivali u narednom

periodu. Naravno to su sve nagađanja i spekulacije. Činjenično stanje nam govori da su mediji

odigrali, ako ne najznačajniju, onda sigurno jednu od najznačajnijih uloga u identifikovanju

društvenog problema. Upravo iz tog razloga sam uvideo svrsihodnost da se primeni model

definisanja moralne masovne panike i delovanja medija u njenom konstruisanju koju je

predložio Kenet Tomson.

„Termin moralna panika podrazumeva pretpostavku da je pretnja upućena nečemu

što se smatra svetim ili izuzetno važnim za društvo. Razlog što nešto nazivamo moralnom

panikom proističe iz potrebe da se istakne da pretnja nije upućena nečemu profanom – poput

ekonomskih prihoda ili obrazovnih standarda – već je to pretnja samom društvenom poretku,

ili idealizovanoj („idološkoj“) predstavi jednog njegovog dela. Na tu pretnju i njene uzročnike

gleda se kao na zle „narodne demone“ (S. Cohen), 1972), i oni bude snažna osećanja

pravičnosti. Veća je verovatnoća da će se određeni događaji opažati kao velika pretnja i da će

podstaći moralnu paniku ukoliko je društvo, ili neki njegova važan deo, u krizi, ili prolazi kroz

uznemirujuće promene koje dovode do stresa. Verovatno je da će odgovor na takve pretnje

biti zahtev za strožom društvenom regulacijom, ili kontrolom, kao i povratak „tradicionalnim“

vrednostima. Najveći deo literature o moralnoj panici pokušava da objasni motive onih koji u

takvim slučajevima zahtevaju ili nameću društvena pravila- masovnih medija, grupa za

pritisak, političara, delova javnosti, policije i sudstva.“15

15 Tompson. Kenet. Moralna panika. Beograd. Clio. 2003: 17


17

Panika koja je stvorena u regionu oko afere sa toksičnim mlekom, u informatičkoj eri,

munjevitom brzinom prenela sena naše društvo. U ovom slučaju, Goran Ješić, funkcioner

Demokratske stranke, izneo je pretnju kojom su izloženi građani u slučaju da su njegove

tvrdnje tačne. Javnost počinje o tome da raspravlja. Panika uzima maha. Ljudi prestaju da

uzimaju mleko, jer u slučaju da su pretnje tačne, kontinuranim konzumiranjemtoksičnog

mleka postoji mogućnost dobijanja kancerogenih oboljenja. Afera dobija moralnu konotaciju

jer se optužuje vlast da ugrožava zdravlje ogromne populacije braneći interese kompanija, kao

i to da ne vodi brigu o zaštiti svojih građana. Ovu pretnju mediji prenose u lako prepoznatljivoj

formi važne vesti. Ona, kao većina važnih vesti, ima naglašen karakter, sa primesama

senzacionalističkih naslova koje imaju sposobnost “predviđanja“ kataklizmičkog kraja kako bi

sama vest dobila na svojoj težini. Moguće da su mediji uvideli da se u ovakvom odnosu

stvarimože „profitirati“. Naglašeni naslovi u elektronskim i štampanim medijimaimali su za cilj

da uvećaju gledanost svojih informativnih emisija i čitanost koja će usloviti prodaju većeg

broja tiraža. Treća faza analize se javljakada javnost postaje naglo zabrinuta. U sumnju se ne

dovodi samo pitanje ispravnosti mleka, nego i drugih proizvoda kao što su prehrambeni

proizvodi. Senka sumnje zahvata same medicinske nalaze postavljajući pitanje da li oni rade u

interesu zdravlja ljudi, ili kompanija, partija, vlasti, opozicije...? Vlast reaguje na taj način da u

trenutku kada je problem konstituisan, predstavlja sebe u medijima kao nekoga ko rešava taj

problem. Celokupno društvo raspravlja o tom problemu i ono je predmet rasprave na svakom

koraku. Vladi je bilo u interesu da „spusti loptu na zemlju“ kako se nebi situacija otrgla kontroli

i dovela do vanrednih parlamentarnih izbora. Ona se odlučuje da se donese novi-stari zakon

o smanjenju količine aflatoksina u jednoj litri. Panika rezultira društvenim promenama tako

što se donosi nov zakon o koncentraciji alfatoksina u mleku. Mleko koje je inspekcija utvrdila

da je štetno povlači se iz upotrebe, a smenjuju se oni funkcioneri za koje vlast smatra da su

odgovorni. Nakon donošenja novog zakona, panika se stišala. U trenutku kada se „prašina

slegla“,o ovoj aferi niko više ne raspravlja, a temu mleka u udarnim vestima su zamenile neke

druge, dok je ona smeštena u zaborav.

AnthroPost

18

Zaključna razmatranja

Slučaj svake afere za sobom nosi razne sumnje. U tom slučaju se postavljaju pitanja,

kao što su: kome je ta afera bila u interesu, ko je želeo da profitira, da li ima, ili nema u celom

slučaju istine... Ova afera nije izbegla te sumnje. Jedni su tvrdili da je to sukob suprostavljenih

kompanija i da su one te koje preko svojih ljudi na pozicijama moći u političkim strukturama

odlučuju koja je će zakonska norma biti dopuštena. One po nekima ne samo da u svoje redove

upošljavaju političare, nego i inspektore koji su zaduženi za kontrolu, sudije, doktore... Drugi

su pak tvrdili da se na tom primeru može najbolje manifestovati nesposobnost vladajuće

strukture, čija drskost ide do te mere da može ugroziti živote velike većine građana. Sledeći

su tvrdili da se iza toga krije GMO lobi, čiji je cilj da u Srbiji plasira genetski modifikovanu

hranu. Vlast je to sve negirala, optužujući da opozicija na taj način želi da zarad jeftinih

političkih poena destabilizuje celu državu, do onog trenutka dok i sama nije uvidela da ne

može da zataška očigledan problem, nakon čega je sebe praktično postavila kao nekoga ko

rešava isti, a ne kao nekog koje uzrok istog. Cela priča je propraćena od strane mas medija,

bez čije podrške ona sigurno nebi dobila konotaciju koja se manifestovala medijskim bumom.

U svim ovim nagađanjima postoji sumnja(moguće da u tim sumnjama ima i istine), ali

uglavnom sva ta nagađanja se svode na spekulacije, jer iza sebe nemaju krucijalni argument

koji bi mogao dokazati da je jedna od ovih tvrdnji istinita. Ono što možemo zaključiti, to je da

smo na ovom primeru mogli pratiti proces konstruisanja društvenog problema, od toga kako

je on stvoren, zatim legitimisan, pa sve do njegovog rešavanja i nestajanja iz javnog diskursa.

Mogli smo uočiti kako jedan takav, novostvoreni problem, može izazvati paniku koja izaziva

diskusiju ne samo između protagonista ovog problema, ili najbitnijih činioca u ovom slučaju,

već njegovo prelivanje i na one delove društva koji daju sud o njemu, iako nemaju realnog

uticaja u postojećim istorijskim oklonostima, ali sa željom da i oni„profitiraju“ iz problema

koje je samo društvo prepoznalo, dajući svoj sud, rešenje i zaključak. Takođe, jasno se može

primetiti uloga medija, odnosno kakvu ulogu oni danas imaju u stvaranju masovne panike.

Svet masovnih komunikacija koji nas okružije prikazuje nam kojim tempom se vest širi i kakva

je njena moć u stvaranju masovne panike koja se iz jednog društva brzinom svetlosti prenosi

u drugo. Sve u svemu, ovaj društveni problem nam pokazuje kakva mogućnost postoji u

ekspaniziji njegovog širenja, kako raste kao „kvasac“ i isto tako, kako posle dostignutog zenita


19

dobija ubrzani pad, nakon čega se situacija stišava, on padau zaborav, a na njegovo mesto

dolazi neki novi problem koji zaokupljuje određenu zajednicu.

.

AnthroPost

20

Literatura

Blumer, H, Social problems as Collective Behavior, Social problems, Vol. 18. No. 3., 1971Tompson,

Kenet. Moralnapanika.Beograd.Clio. 2003

hhttp://www.jutarnji.hr/ekskluzivno-u-nedjeljnom-afera-toksicnog-mlijeka-otkrila--hrvatska-ne-

testira-mlijeko-koje-uvozi-/1084198/

http://www.jutarnji.hr/-bih-je-otkrila-toksine--a-ne-mi--jer-to-sad-nije-nas-posao--ministarstvo-o-

opasnom-mlijeku/1084156/

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=09&nav_category=12&nav_id=6

85204


88860

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2013/mart/gmo-lobi-u-srbiji-je-

raskrinkan.php

http://skoj.org.rs/129.html

http://www.jutarnji.hr/-bih-je-otkrila-toksine--a-ne-mi--jer-to-sad-nije-nas-posao--ministarstvo-o-opasnom-mlijeku/1084156/

http://www.jutarnji.hr/-bih-je-otkrila-toksine--a-ne-mi--jer-to-sad-nije-nas-posao--ministarstvo-o-opasnom-mlijeku/1084156/





http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2013/mart/gmo-lobi-u-srbiji-je-raskrinkan.php

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2013/mart/gmo-lobi-u-srbiji-je-raskrinkan.php

http://skoj.org.rs/129.html


21

ETNOGRAFIJA PRISTUPANJA EU − PERCEPCIJA HRVATSKIH MLJEKARA O PROCESIMA PREOBRAZBE OBITELJSKIH GOSPODARSTAVA

Željka Ezgeta, Iva Grubiša Lucija Halužan, Stephanie Stelko

Proizođači mlijeka u Hrvatskoj kao sudionici tranzicijskoga društva čine važan dio hrvatske poljoprivrede koja se znantno mijenja u razdoblju integracija. Rad iznosi probleme hrvatskih mljekara u procesu pristupanja Hrvatske Europskoj uniji. Nastao je u želji da se prikaže ona manje poznata i manje analizirana, individualna strana pristupanja Europskoj uniji. Na osnovu otvorenoga intervjua autorice prikazuju stavove privatnih proizvođača mlijeka istražujući njihovu percepciju ulaska u Europsku uniju kao i nade u bolju budućnost.

Ključne riječi: mljekarstvo u RH, pristupanje Europskoj uniji, proizvođači mlijeka

UVOD

Hrvatska se približava ulasku u Europsku uniju, a iz medija i međuljudskih odnosa razaznaje

se opće nepovjerenje i kaos u gospodarstvu. U trenutku kada se rodila ideja za ovaj rad16

(listopad, 2012.), u Hrvatskoj su bili aktualni prosvjedi hrvatskih mljekara koji su i na prvi

pogled izvana odavali znakove općeg nezadovoljstva i frustriranosti hrvatskih proizvođača

mlijeka naspram Vlade. Usred tog turbulentnog razdoblja te očekivanja konačnog ulaska

Hrvatske u Europsku uniju pokušale smo saznati kako hrvatski seljaci, točnije mljekari, gledaju

na svoj trenutan položaj u hrvatskom društvu, što očekuju od Europske unije te nadaju li se

boljem sutra. No, povod nam nije bio politički; svrha ovog rada nije bila napisati

16 Rad je nastao u sklopu kolegija Metodologija etnologije i kulturne antropologije na Odsjeku za etnologiju I kulturnu antropologiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu pod vodstvom dr. sc. Sanje Potkonjak koja nam je pomogala i usmjeravala nas svojim savjetima.

AnthroPost

22

programatsko-utopistički rad koji bi državu trebao naučiti kako da posluje svojim

gospodarstvom. Namjera nam je bila pričati s ljudima koji posluju na obiteljskim farmama i

saznati njihovu priču i osobne stavove o situaciji u kojoj se nalaze kao i okolnostima u kojima

posluju. Htjele smo, kao što govori Sartre, pisati za sebe, ali želimo da nas drugi čuju

(Crapanzano 1977:72).

Tematika Europske unije je zastupljena u medijima, a možda smo čak i previše zatrpani

informacijama o istoj; no dok s jedne strane imamo gomilu informacija, reklamiranja,

propagande kao i kritiziranja Unije, s druge strane nema mnogo detaljnih podataka o tome

što o cijeloj situaciji misle oni na koje će skori događaj možda imati i najveći utjecaj – hrvatski

poljoprivrednici. Upravo zbog toga, smatramo da bi bilo zanimljivo i važno doznati i njihovu

stranu priče.

U prikupljanju informacija vezanih uz efekte koje na mala gospodarstva ima proces

pristupanja Republike Hrvatske Europskoj uniji koristile smo se metodom intenzivnog

intervjua, pokušavajući prikazati priče i osobne stavove, onih bez kojih mljekarske industrije

uopće ne bi bilo – proizvođača mlijeka. Razgovarale smo s dvije hrvatske mljekarice Marijom17

i Irenom18 te smo njih postavile kao simbole situacije (Crapanzano 1977:70) u kojoj se nalazi

hrvatsko mljekarstvo. Marija je žena koja zajedno sa svojom obitelji vodi jednu od najvećih

farmi u Hrvatskoj te je tako i jedna od najvećih proizvođača mlijeka u Hrvatskoj; na njenom su

gospodarstvu zadovoljeni svi uvjeti za poslovanje u Europskoj Uniji. S druge strane, Irena ima

znatno manju farmu, koju će morati zatvoriti zbog stalnog poslovanja u minusu. Razgovore

smo vodile s obje kazivačice posebno, ali kod obje smo kazivačice kroz razgovor prepoznale

vrlo slične emocije bez obzira što se nalaze u različitim situacijama te smo uočile kako na

postavljena pitanja odgovaraju slično, primjerice dijele osjećaj frustracije iako se ne poznaju,

a intervjue smo provele sa svakom kazivačicom posebno.

17 Kazivačica Marija je odlučila ostati anonimna, stoga je njeno pravo ime i prezime zaštićeno, a za potrebe pisanja ovog rada koristiti ćemo pseudonim Marija. 18 Druga kazivačica, pristala je razgovarati s nama pod punim imenom i prezimenom – Irena Kolerević. U nastavku rada njena kazivanja označavati ćemo samo njezinim imenom – Irena.


23

( Fotografija 1 )

U pisanju rada i njegovu osmišljavanju koristile smo određene metodološke tekstove. Odlučile

smo u samome radu ostaviti otvoren prostor narativima naših kazivačica kako bi što

vjerodostojnije prenjele njihove misli i zadržale snagu emocija koju njihova kazivanja imaju.

Kao teorijska okosnica u konceptualizaciji ovoga rada poslužila nam je nedavno obranjena

doktorska disertacija Orlande Obad : Europska unija u Hrvatskoj: društvena percepcija iz

perspektive postkolonijalne teorije (2011). U navedenom radu Obad ističe skeptičnost

hrvatskih poljoprivrednika u vezi pristupanja Hrvatske Europskoj uniji, kao jedan od

najistaknutijih stavova vezanih uz ulazak Hrvatske u EU. Ovaj rad pomogao nam je da pitanja

i koncentraciju usmjerimo u zadanom smjeru te da striktno odredimo fokus interesa.

U problematiziranju pojma nade, pomogao nam je rad talijanskih psihologa Marie Miceli i

Cristiana Castelfranchija (2010), u kojemu autori govore o mehanizmima nošenja s

anksioznošću, ističući posebno tzv. negativnu sigurnost odnosno stanje u kojemu zabrinuti

pojedinac u svojemu umu simulira najgoru opciju. Upravo pojave negativne sigurnosti i

skeptičnost Orlande Obad dominantne su u pričanjima naših kazivačica.

EUROPSKA UNIJA: PROPAST ILI BOLJE SUTRA?

Pišući o slovenskom pristupu Uniji, Mitja Velikonja ističe da je riječ šansa među prvima po

učestalosti kada se govori o Europi (Velikonja 2007:59).

AnthroPost

24

„Svatko je [Europu] doživljavao na svoj način, svatko u njoj vidi neku mogućnost nekakve, kakve-takve,

dobiti. Ama baš svatko (...) u nju može projektirati što god mu se prohtije, i dobije od nje to što želi“

(Velikonja 2007:30).

Velikonja se dakako bavio analizom medijskih sadržaja i političkih govora; dok se mi pak u

iznošenju hrvatske priče fokusiramo na drugu stranu, onu koja dolazi od „malih ljudi“ i koja je

ponešto drugačija od „javne“ slike. Obad (2011) je u svojoj disertaciji posebno poglavlje

odvojila za intervjue s poljoprivrednim poduzetnicima, a koje nam je bilo od najveće pomoći.

Zanimalo nas je, možemo li stavove i razmatranja njezinih sugovornika (koji jesu hrvatski

poljoprivrednici, ali se ne bave mljekarstvom) povezati s viđenjem Europske unije kakvu imaju

naše dvije kazivačice.

Zanimljivo je da je Obad razgovarala s velikim poljoprivrednim poduzetnicima, konkretnije s

ljudima koji su dobili sredstva iz SAPARD–a (Special Accesion Programme for Agriculture and

Rural Development), pretpristupnog fonda EU za povećanje konkurentnosti i strukturnu

prilagodbu poljoprivrede i razvoja ruralnih krajeva. Dakle, njezini su sugovornici jedni od

rijetkih građana Hrvatske koji su od EU zaista dobili novac (Obad 2011:120−126). Međutim i

oni su:

„uglavnom izražavali skeptične stavove u rasponu od blage sumnjičavosti spram svrsishodnosti projekta

'integracije,' sve do mračnih scenarija, po kojima Europska unija želi uništiti hrvatsku poljoprivredu,

kako bi njezine članice mogle lakše prodavati svoje gotove proizvode“ (Obad 2011:126).

Skeptičnost koja je prevladavala u iskazima sugovornika Orlande Obad, izuzetno je prisutna i

kod naših kazivačica. Nezadovoljstvo i zabrinutost dvije su najupečatljivije emocije koje smo

kod njih prepoznale. U korijenu negativnog stava, nezadovoljstvo je s Državom te načinom na

koji ona vodi, ili prema mišljenju kazivačica, ne vodi, hrvatsko gospodarstvo, a sve upućuje na

to da Država ne poduzima dovoljno za radnike koji čine stup hrvatskoga gospodarstva.

„Svijest da se nalazimo u tranziciji omogućuje onima koji su na vlasti da legitimiraju svaku strategiju:

treba se strpjeti, sve treba podnijeti radi postizanja željenog cilja19, prelaska na „viši stepen“, u „novo

stanje“. Poput svakog drugog mita, i Europa djeluje kao potpuna, zaokružena tvorevina, kao osvještena

zajednica, novi sacrum, mitski Panteon (...)“ (Velikonja 2007:56).

Pa ipak se čini da su za naše sugovornice, kao i za one Orlande Obad, svjetla obećanja bolje

europske budućnosti ostala u sjeni podnošenja i strpljenja. Velikonja kaže kako „sam proces

19 kurziv autorica


25

ulaženja u EU (...) pokazuje kako se neeuropske države preobražavaju u europske“ (Velikonja

2007:36). Na primjeru Hrvatske očito je da je taj proces „preobrazbe“ praćen brojnim

elementima koji kod stanovnika izazivaju nezadovoljstvo i koje nikako ne bi okarakterizirali

proeuropskima.

Jedan od primjera niza nelogičnih poteza Države je i uvođenje kvota o količini proizvedenog

mlijeka godinu dana prije nego li EU iste te kvote ukine. Kvote konkretno znače da, ovisno o

tome koliko kilograma mlijeka proizvođač ostvari u određenoj godini, sljedeće godine treba

ostvariti najmanje 80% te količine mlijeka. Ovakva odluka Države proizvođačima mlijeka

zadaje brojne dodatne probleme.

„Sad za te kvote, dobili smo kvote, sad nećemo te kvote, pa će isplaćivat po kvotama, premije, to nije

na kraju tako. Ne znam. Ja mislim da u toj, u tom ministarstvu, ne vode ljudi koji, hmm, se razumiju u

to, već vode pitaj Boga koji, čovjek možda nikad kravu nije vidio, taj šta vodi te neke zakone. Nema veze

s mozgom. Valjda trebaš izać na teren da vidiš kako, šta, di, ne znam. Ma katastrofa. Nikada nije bilo

ovako. Nikada. Ne samo što se tiče plaća, ali i ti zakoni, ne znam. To se ne možeš pohvatati sa tim

zakonima. Jedan dan je ovako, e drugi dan više nije taj, sad je ovaki. Ne možeš se pohvatat“ (Irena).

Marija ističe kako Država više ne isplaćuje poticaje, te kako je „politika danas 0 bodova, a

druge države štite svoju proizvodnju!“ (Marija). Zanimljiva je, te prisutna kod obje kazivačice,

zamjena Države, kao institucije, za zakon – i to zakon koji stoji nasuprot svojih građana kao

prepreka za „normalan“ život, a ne kao servis kroz koji bi se taj isti „normalni“ život trebao

realizirati.

Obje smatraju kako je u inozemstvu bolje jer se tamo države brinu za svoje radnike. „Austrija

plaća svoje radnike, potiče ih, a naši bi ti iz usta uzeli “ (Marija). Irena također tvrdi kako je

vani bolje, ali sumnja da je mlijeko kvalitetnije jer su hrvatski propisi „jako rigorozni“:

„ Neko saznanje imamo iz Njemačke kako je. Moj svekar i svekrva su tamo. Tamo je bolja situacija.

Mlijeko je više plaćeno. Tako da je bolje u Njemačkoj. Više je mlijeko plaćeno već kod nas“ (Irena).

Vizija nade i bolje situacije općenito upisana je u drugu državnost: zakoni drugih država

harmoničnije funkcioniraju te štite svoje građane, svoje proizvođače. Pričajući o tome kako je

vani kazivačice idealiziraju pojmove, stvarajući svoju viziju „Eutopije“ (Velikonja 2007:29–58)

– u inozemstvu su radnici zaštićeni, Država se o njima brine; a upravo suprotno − Hrvatska

Država nema plana, nema vizije.

AnthroPost

26

Nedostatak vizije, poticaja i odgovornosti Države jedni su od glavnih uzroka tako izraženog

nezadovoljstva kod naših kazivačica. „Ni ne plaćaju zapravo ništa. Katastrofa. Jedno pričaju,

drugo rade. To je najgore“ (Irena), „Naša država ne zna što hoće“ (Marija). U iskazima

kazivačica vidimo nezadovoljstvo Državom koja to zapravo nije jer nema čvrstu logiku,

zakonski okvir niti strategiju što nas upućuje na to da kazivačice idealnu Državu vide kao

zaštitnicu građana. Međutim, paradoksalno, istovremeno Država previše ozakonjuje i nameće

prestroga pravila, što znači da je za mljekare Države istovremeno i previše i premalo.

Slični problemi muče i sugovornike Orlande Obad koji tvrde kako su najveće probleme

predstavljali službenici koji su bili veoma neučinkoviti što je bilo osobito štetno u razdoblju

kada je bilo potrebno sustići rokove za prikupljanje dokumentacije ili izvođenje već odobrenih

projekata (Obad 2011:130).

Uz fizički rad, vođenje papirologije predstavlja dodatan napor, ali i dodatne odgovornosti.

Administrativni poslovi, iako na prvi pogled ne izgledaju kao dio posla kojim se bave mljekari,

neizbježan su dio Marijnog radnog dana: „uz sve to, ja moram poznavati zakon o ovrsi, zar nije

dosta da proizvodim mlijeko?!“ (Marija). Sličan problem ističe i jedan od sugovornika Orlande

Obad koji tvrdi kako sustav seljaka sve više prisiljava na obnašanje birokratskih poslova, a kada

bi čovjek želio „ po svim tim pravilima raditi i živjeti,“ mogao bi i „ samo pisati“ (Marko prema

Obad 2011:124).

Ionako kaotičnom stanju u Državi nimalo ne pomaže snižavanje otkupne cijene mlijeka koje

su uvele velike prerađivačke industrije. „Sve te velike mljekare se drže zajedno“ (Marija). A

budući da Državnog poticaja više nema, upravo su velike mljekare te koje odlučuju o otkupnoj

cijeni mlijeka.

Ostvariti profit baveći se „samo“ proizvodnjom mlijeka zvuči kao veoma dalek i nedostižan

cilj. Upravo iz tog razloga Marija se uz proizvodnju mlijeka bavi i proizvodnjom mesa i stočne

hrane: „Tko drži samo mlijeko ne može od toga živjeti. Da je čisto mlijeko nema šanse“

(Marija). Irenino imanje znatno je manje, a ona i njen suprug ne bave se dodatnim

djelatnostima i svjesni su bolne činjenice da od proizvodnje „čistog mlijeka“ ne mogu

održavati profitabilan posao. Zbog stalnog poslovanja u minusu, te budući da nema

mogućnosti da ispuni sve uvjete za poslovanje po standardima Europske unije, Irena će

najvjerojatnije svoje gospodarstvo rasprodati pri ulasku Hrvatske u Uniju.


27

„Ja moju kičmu više ne mogu lomit. Ja jesam mlada, ali ne mogu više. 10 godina, ne mogu više (...) I sad

nije to baš tako lako samo, eh, sad je dosta, mislim je to teško i sve, kad ulažeš tolike godine, nije ti baš

svejedno kad moraš to sve riješiti. Ali ne ide. Jednostavno ne ide“ (Irena).

I Orlanda Obad ističe kako većina njezinih sugovornika smatra da će ulaskom Hrvatske u EU,

biti uspješni samo oni koji su i prije pristupanja bili dovoljno jaki (Obad 2011:127). No ona,

znakovito, ukazuje na nerazrađene i slabo osviještene mogućnosti negativna učinka ulaska

Hrvatske u Europsku uniju služeći se tvrdnjama Henrija Mendrasa. Prema Mendrasovoj tezi

„u svakoj analizi uspješnosti uvođenja inovacija i napretka u poljoprivredi valja voditi računa

o tome da je 'napredak luksuz koji sebi mogu priuštiti samo bogati' te da je 'odluka o uvođenju

inovacija manje rezultat duha odlučivanja, a više sposobnosti odlučivanja'“ (Mendras prema

Obad 2011:121). Slično nam potvruđuje i Irena:

„ Oni, Europska Unija će im dati poljoprivredi, ne znam ni ja koliko silne novce, ali to će dobiti svi oni

veliki, šta mi mali možemo? Ja ne mogu uzeti, ne znam, 5 mil. kuna i eh, idem sad radit novu štalu. Mi

mali ne.Šta ovi veliki sve mogu, sigurno i hoće“ (Irena).

Europska unija istovremeno je simbol potencijalnog poboljšanja državne administracije (Obad

2011:131) ali i propasti sitnih, privatnih proizvođača mlijeka. S jedne strane stoji osjećaj da bi

Unija kao jedan pravičan sustav mogla pomoći u rješavanju brojnih problema unutar državnog

sustava (Obad 2011:131), dok s druge strane naše kazivačice izražavaju jaku sumnju u taj isti

državni sistem i njegovu sposobnost. „Ako naši stvarno budu radili prema propisima EU, onda

nam možda bude bolje (...), ali vizije uopće nema, ne može biti dobro!“ (Marija). Irena još

emotivnije i negativnije govori o budućnosti, što je i razumljivo, uzevši u obzir da će „morati

ugasiti gospodarstvo“ .

„Bolje nam neće biti sigurno. Al ne znam dokle može biti lošije. (...) Pa onda ću ja otići na biro i onda

ćemo sjest i plakati. Iskreno, ne znam. Ne znam, to još, šta. Svima je, svima je došla voda do grla.

Katastrofa“ (Irena).

Iz Marijinog kazivanja, vidljivo je da su na njenom OPG−u, što se tiče uvjeta i propisa, spremni

za rad prema standardima Europske unije, ali svejedno se boje za svoj budući opstanak na

tržištu, jer iako se, kako je već spomenuto, u javnom diskursu ulazak u Uniju izjednačava s

otvaranjem šansi;

AnthroPost

28

„uz šansu se u pravilu dodaje važno objašnjenje da se sve to (dakle razvoj, blagostanje, uspjesi itd.)

može postići ako budemo dovoljno spremni (...), niko nas neće maziti, od nas se očekuje aktivna

suradnja, a to znači težak i ozbiljan rad20“ (Velikonja 2007:60).

Kako tvrde naše kazivačice, hrvatski su mljekari spremni, no traže podršku Države. „Mljekari

mogu i žele raditi, samo svaki rad treba biti plaćen, a naši nemaju nikakav dugoročni cilj“

(Marija). Irena također tvrdi da „nije problem ulaganje, svatko bi uložio ako ti imaš plaćen svoj

posao“.

( Fotografija 2 )

Razgovarajući s kazivačicama o Europskoj uniji, uvidjele smo kako skeptičnost i negativnost

nisu toliko izražene spram institucije Europske unije već prema Državi kojoj nedostaje cilja i

vizije. U našem se radu EU nadaje kao institucija koja može donjeti i pozitivne promjene za

razvoj hrvatskog gospodarstva, a temelj problema i dio uzroka izrazito negativnih stavova, ne

treba tražiti u Uniji, već u potezima vodećih službi Republike Hrvatske.

VIZIJE UOPĆE NEMA

20 Goriška, svibanj 2004, str.2


29

Kako ističu Miceli i Castelfranchi, percepcija pojma „nada“ danas ona označava „uvjerenje da

je drukčija budućnost moguća“; drugim riječima, „nada kao takva je ključni izvor za postizanje

željenih ishoda“ (Miceli i Castelfranchi 2010:254). Iz brojnih izjava naših kazivačica, može se

iščitati njihovo uvjerenje da drukčija budućnost nije moguća. Pa ipak, činjenica da kazivačice

ne gaje pozitivnu nadu, ne znači nužno da je ona za njih u potpunosti izgubljena. Nada postoji,

ali koegzistira sa strahom, što u konačnici proizvodi osjećaj anksioznosti (Miceli i Castelfranchi

2010) koji možda najbolje opisuje unutarnje stanje naših kazivačica. More papirologije kojim

su zatrpane, nepromišljeno mijenjanje zakona, te nezainteresiranost Države stvaraju u njima

napetost, usprkos činjenici da su obje sigurne u kvalitetu proizvoda svoga rada. „Ministarstvo

je opralo ruke“ – „Kopilad!“, ljuti se Marija, dok njezin suprug, koji je dva tjedna proveo na

prosvjedu, više „nije baš pri sebi“ (Marija).

Postoji više mehanizama nošenja s anksioznošću, no onaj koji je najbitniji u ovome kontekstu

jest tzv. negativna sigurnost, kako ju nazivaju Miceli i Castelfranchi.

Naime ponekad,

„ 'mada negativna sigurnost nije nužno postignuta, zabrinuta osoba pokušava ući u kao−da stanje uma,

gdje negativna mogućnost privremeno postaje negativnom sigurnošću. Ova simulacija bi trebala biti

neka vrsta probe za slučaj da dođe do najgorega, kako bi se pojedinac navikao na negativnu mogućnost,

bio sposoban lakše ju pretrpjeti' (Sassaroli i Ruggiero prema Miceli i Castelfranchi 2010:265) i 'smanjiti

patnju u slučaju potrebe. Drugim riječima, neki pokušaji nošenja s anksioznošću mogu se smatrati

borbom protiv njezine nadajuće komponente'“ (Miceli i Castelfranchi 2010:265).

Iako u vrlo različitim situacijama, obje su naše kazivačice prihvatile negativnu mogućnost kao

sigurnost: „Ma neće biti bolje“ , EU „neće mi donijeti ništa“, tvrdi Irena, dok Marija zaključuje

da „vizije uopće nema“. Nema vizije, odnosno nema nade u bolju budućnost, a u razmišljanja

o njezinim raznim ishodima nisu uopće spremne upuštati se. Kada (i ukoliko) ono najgore

nastupi, jednostavno će „sjest i plakati“ (Irena).

„Nada ostaje izvor od neprocjenjive važnosti. Dovoljno je uzeti u obzir da je, dok god ima nade,

neispunjenje i frustraciju relativno lako podnositi. I suprotno, beznađe se može smatrati najgorim

ljudskim stanjem. Ako nema moguće anticipacije bolje budućnosti, nema ni smislene budućnosti“

(Miceli i Castelfranchi, 2010:270).

ZAKLJUČAK

AnthroPost

30

U našem radu, temeljni problem koji smo željele istražiti bili su upravo osobni stavovi

hrvatskih proizvođača mlijeka o današnjem stanju društva te o njihovom viđenju pristupanja

Hrvatske Europskoj uniji. Prema iskazima naših kazivačica možemo zaključiti kako, kada je riječ

o tome, uglavnom prevladavaju skeptičnost, zabrinutost i nezadovoljstvo, a zanimljivo je kako

je slične podatke dobila i Orlanda Obad razgovarajući sa svojim kazivačima. Također,

očigledno je da hrvatski mljekari posjeduju potrebno znanje i želju za radom, ali im vanjske

okolnosti ne dozvoljavaju napredak. Osim toga, smatramo kako je bitno istaknuti da temelj

problema i nezadovoljstva kazivačice ne upisuju u samu instituciju Europske unije, već u

Državu u koju nemaju povjerenja i koja ih je ostavila na cjedilu, dok bi Europska unija teoretski

mogla donjeti promjene na bolje, ali jedino ukoliko bi Država kvalitetno i u potpunosti odradila

svoj posao.

Kada govorimo o percepciji bolje budućnosti, odnosno izostanku iste, vidljivo je da su Marija

i Irena prihvatile negativnu mogućnost kao sigurnost (Miceli i Castelftanch, 2010). Ako i

vjeruju u mogućnost postojanja Velikonjine EUtopije, ipak smatraju da ona za njih ostaje

nedostižna, za što okrivljuju prvenstveno – Državu. Općenito, budućnost i sudbina hrvatskih

mljekara i hrvatskoga gospodarstva uopće ostaju nesigurne. „Danas je katastrofa“ (Irena), a

sutra je, na veliku žalost mnogih, i dalje neizvjesno.


31

Literatura

CRAPANZANO, Vincent. 1977. On the Writing of Ethnography. Dialectical Anthropology br.1-4, vol.2,

69-73

EMERSON, Robert M., FRETZ, Rachel I. i SHAW, Linda L. 1995. Writing ethnographic fieldnotes.

Chicago&London: The Univerity of Chicago Press.

MICELI, Maria i Cristiano CASTELFRANCHI. 2010. „Hope: The Power of Possibility“. Theory

Psychology, vol. 20(2):251-276.

http://tap.sagepub.com/content/20/2/251 (pristup 16.2. 2013.).

OBAD, Orlanda. 2011. Europska unija u Hrvatskoj: Društvena percepcija iz perspektive

postkolonijalne teorije. Zagreb: Filozofski fakultet.

VELIKONJA, Mitja. 2007. Evroza: Kritika novog evrocentrizma. Beograd: Biblioteka XX vek.

POPIS PRILOGA:

Fotografija 1: krave na imanju kazivačice Marije (fotograf Željka Ezgeta)

Fotografija 2: strojevi za mužnju krava na imanju kazivačice Marije (fotograf Željka Ezgeta)

AnthroPost

32

IDENTITET I INTEGRITET TRAŽIOCA AZILA U REPUBLICI SRBIJI – SOCIJALPOLITIČKI ASPEKT

Milica Jelić

Politika azila Republike Srbije, koja je uglavnom obeležena prizvukom da je Srbija sekundarno odredište u odnosu na zemlje Zapadne Evrope 21 , gde tražioci azila prelaze put od elementarne nesigurnosti sa nadom da će pronaći bazičnu sigurnost, a onda i socijalnu sigurnost. Prema podacima Beogradskog centra za ljudska prava od 1. januara do 31. decembra 2012, ukupno je 2.723 lica izrazilo nameru da traže azil u Srbiji (Grafikon broj 1 u prilogu), registrovano je 601 lice, dok je podneto ukupno 336 zahteva. Od 2008. godine evidentirano je 6.506 tražioca azila od kojih je do danas odobreno svega tri zahteva i dodeljeno je svega pet subsidijarnih zaštita22. Najviše lica dolazi iz Avganistana, 975 tražioca azila, 505 iz Somalije, a 292 iz Sirije (u Grafikonu broj 2 u prilogu). U takvom društvenom kontekstu gde raste broj tražioca azila, neminovno se nameće pitanje njihove zaštite i implikacija koje politika azila RS ostavlja za sobom. Zato će u ovom radu biti razmotren uticaj socijalne sigurnosti na identitet i integritettražioca azila u Srbiji, pri čemu ovaj rad nema za ambiciju da sistematično prikaže sve aspekte socijalne (ne)sigurnosti, ali želi da ukaže na uticaj važnih socijalnih faktora na stanje pojedinca u postupku migracija - azila.

Ključne reči: azil, tražilac azila, identitet, integritet, socijalna (ne)sigurnost

Uvodna definisanja

Koliki je značaj identiteta i integriteta za ukorenjivanje osobe govori i Simon Vej, kada kaže da

je to „najbitnija, ali i najteže uočljiva potreba čovekove duše“. Da bismo ovu temu započeli sa

razumevanjem, uvodna razmatranja će imati za svrhu da razjasne okosnice neophodne za

21„Zovu ih ljudi skakavci, jer se od jedne do druge destinacije kreću tehnikom tih insekata.Najveći brojih je rođen, kako onit vrde, u znaku Jarca, odnosno u januaru od ređene godine radi lakšeg pamćenja, jer sa sobom ne nose nikakva dokumenta. Prosečne su starosti do 30 godina, mada među njima ima i dece i tinejdžera. Blizu 70 odsto ima samo osnovno obrazovanje.Znaju da poštuju autoritet, da se ponekad opuste, ali uvek im je na umu kako što pre da se dokopaju željenog odredišta. Motivi a ujedno i velika iskušenja i izazovi za ovu avanturu su uglavnom ekonomske prirode...” u “Azilantina „Lajkovačkojpruzi”, Politika, 07.12.2012. str. A1 22Jedan od ključnih razloga male propustljivosti zahteva jeste primena „koncepta sigurne treće zemlje“ usvojenim Dablinskom regulativom.


33

analizu ovog rada. Za te potrebe neophodno je definisati termine azila i tražioca azila,

socijalne sigurnosti, identitet i integritet. Tako prema članu 2, stava 2 Zakona o azilu Republike

Srbije, azil je definisan kao „pravo na boravak i zaštitu koje ima stranac kome je na osnovu

odluke nadležnog organa koji je odlučivao o njegovom zahtevu za azil u Republici Srbiji

odobreno utočište ili drugi oblik zaštite predviđen ovim zakonom“.Tražilac azila definisan je

prema Ustavu RS (član 57, stav 1) kao “stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje

rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog

svojih političkih uverenja“. U kontekstu ovog rada identitet je skup individualnih

karakteristika koje čine osobu prepoznatljivom u kontinuiranom vremenskom periodu, dok je

integritet svest o sebi, o svom identitetu, postojanosti i osećaju da je ta sopstvenost drugačija

od drugih.Kao važan element analize, socijalna sigurnost, u širem značenju, podrazumeva se

skup društvenih akcija I mera radi garantovanja životnih uslova ljudi povodom socijalnih

rizika23.

Uticaj socijalne (ne)sigurnosti na identitet i integritet tražioca azila

Pod uticajem društvenih i političkih dešavanja, tražioci azila bivaju bez ikakvih sredstava,

prinuđeni da traže pomoć24 da bi opstali. Lista gubitaka za ova lica je velika, od gubitka doma,

ulice, jezika, zanimanja i prijatelja, da gubitka navika, ideala, snova, rutina, pa čak i

„jednostavnosti gestova, neizveštačenosti u izražavanju osećanja“ (Arent u Studije o

izbeglištvu 2, 2009: 12). Tražioci azila nemaju pravni, politički, društveni identitet, iako tragaju

za socijalnim statusom, često im se ne uvažavaju ni osnovna ljudska prava (Mekmaster u

Studije o izbeglištvu, 2009). Za postojano poimanje sopstva, od velike važnosti jesu uslovi u

kojima se nalaze tražioci azila kada pokreću postupak na teritoriji Republike Srbije. Ovi uslovi

oslikavaju položaj tražioca azila u društvu Srbije, ali i kontekst za funkcionisanje identiteta i

integriteta ovih lica u stanju socijalne potrebe. Neki od elemenata socijalne sigurnosti su

navedeni u nastavku.

23Definicija dostupna na blogu socijalnapolitika.wordpress.com 24Sa časova etike, ovde navodim submisivnost onoga ko je prinuđen da tražipomoć. Parafrazirano, priča je o monahu koji se davio u vodi i kome je prolaznik davao ruku uz povik „Daj“. Monah nikako nije pružao ruku sve dok prolaznik ne bi rekao „Naj“. Kada poredimo ova dva povika, vidimo da „daj“ ima ponižavajući karakter za monaha, koji iz ponosa nije želeo da sebe degradira u dostojanstvu. „Naj“ je pravi izraz samilosti i pomoći, koji je današnje vreme zanemaren. (Izvorno, profesor dr Milan Petričković, Fakultet političkih nauka, Beograd).

AnthroPost

34

Smeštaj tražioca azila obavlja se u Centrima azila gde mogu uživati i osnovne uslove za život

kao što je hrana, odeća, pribor za ličnu higijenu, ali i sadržaje iz društvenog života, kakvi su

uslovi za bavljenje sportom ili TV sala. U slučaju prebukiranosti nekog od Centara, Centri nisu

u obavezi da prime upućeno lice (Grupa 484, 2013), a tražioci azila su prinuđeni da samostalno

organizuju svoj smeštaj, što je imajući u vidu delikatnu situaciju u kojoj se nalaze, najčešće,

nemoguće. Zato su livade i otvoreni prostori25 oko Centara u Bogovađi i Banji Koviljači26

improvizovano nastanjeni ovim licima, dok se u istom mahu rađaju predrasude, stereotipi i

ksenofobija od strane lokalnog stanovništva, ali i u medijskim slikama. Obrazovanjeje

dostupno na osnovnom i srednjem nivou, mada se ova mogućnost retko koristi, pre svega

usled nepoznavanja srpskog jezika. Postoje neki sadržaji koji, iako nedovoljno, delimično

upotpunjunju obrazovne aktivnosti dece i omladine kao što su kulturne, umetničke radionice,

dečji vrtić u Bogovađi ili parcijalna učiteljska nastava u Banji Koviljači. Pravo na radnije

moguće do dobijanja statusa izbeglice, pa su ova lica izložena najvećem riziku siromaštva koji

dolazi po osnovu nezaposlenosti.Zdravstvena zaštitaje obezbeđena jednako za tražioce azila

kao i za izbeglice, mada je najčešće potrebna stalna fleksibilnost u pokrivanju troškova prava

na medicinsku pomoć.

Drugi aspekti(ne)sigurnosti.Normativno gledano predviđeno je poštovanje načela rodne

ravnopravnosti, zabrane diskriminacije, pravne pomoći, besplatnog prevođenja,

neposrednosti, informisanja i drugih koji se selektivno primenjuju, od situacije do situacije,

što delom zavisi od finansiranja sprovodljivosti ovih načela, a delom od lične volje lica

uključenih u postupak za dobijanje azila. Koncept „sigurne treće zemlje“, donet od strane

Vlade RS i neblagovremeno ažuriran, može biti ugrožavajući po sigurnost i pre upuštanja u

postupak odobravanja statusa u Srbiji. Još neki od prepoznatih problema na terenu se tiču i

samog ulaska u zemlju i izražavanju tzv. namere. Najčešče se namera poistovećuje sa

„magičnom“ rečju azil, pa ukoliko izostane iz mnogih razloga, lice koje je ugroženo može biti

vraćeno sa teritorije Srbije27. Ista situacija može nastati i usled neadekvatnog obrazovanja i

25Oko Centra u Bogovađi, od avgusta 2011. godine, svakodnevno je boravilo između 95-195 osoba (Grupa 484, 2013) 26Kapaciteti centara su ukupno 234 mesta, od toga je BanjaKoviljača 84, a Bogovađa – 150 mesta. Poznato je da su Centri preokupirani I da primaju više lica od mogućnosti kapacita (Grupa 484, 2013). 27 Time se dovodi u pitanjenačelonon-refoulement-a člana 33.Konvencije UN o statusuizbeglicakojim se predviđazabranaproterivanja i odbijanja, po kojoj nijedna država ugovornica neće proterati ili vratiti silom, na ma koji način to bilo, izbeglicu na granice teritorije gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove ilinje nerase, vere, državljanstva, pripadnosti nekojsocijalnoj grupii linjegovih političkih uverenja.


35

poznavanja prakse lica koja rade na graničnim prelazima i aerodromima, u nedostatku usluga

prevođenja i integrisanog rada socijalnih radnika, pravnika, filologa i organa MUP-a. Problemi

mogu biti vezani i za sam postupak, kada lica nisu upoznata ni zašto se deportuju, niti kako

izgleda njihov postupak za ostvarivanje azila u Srbiji. Pozitivna diskriminacija prema deci,

trudnicama, osobama sa invaliditetom i ostalim ranjivim kategorijama, mahom izostaje, dok

ostaje nejasno kako se vrši verifikacija lica koja poseduju finansijska sredstva sa kojima

učestvuju u održavanju minimuma svoje sigurnosti. Takođe, postoje i neke druge

neusklađenosti sa praksom, a tiču se rokova u postupku, izdavanja lične isprave,

informisanosti o žalbenom postupku i upućenosti na nevladin sektor koji može nadomestiti

pomoć (Jelić, 2013).

Prema podacima Beogradskog centra za ljudska prava, psihološko savetovanje sprovedeno uz

pomoć UNHCR-a tokom 2012. godine u Centrima za azil, ukazuje na prisutnost

traumatizovanosti kod tražioca azila usled brojnih razloga koji narušavaju stanje integriteta

ovih osoba. Pre svega, reč o je razlozima zbog kojih su prinuđeni da traže azil, ali i iščkivanje

rešenja postupka i sveopšte stanje bespomoćnosti i besperspektivnosti. Ovo stanje je dodatno

ugroženo izostankom prava na rad dok ne dobiju utočište u RS, što vodi ka tome da uglavnom

provode neispunjeno vreme, bez znanja šta se dešava u njihovom postupku za ostvarivanje

izbegličkog statusa i bez informacija kada bi rešenje moglo biti donešeno. U takvim uslovima,

izloženi su tzv. nepostojećim i nevidljivim identitetima, dok integritet trpi opasnost od stanja

bespomoćnosti i beskorisnosti koji se dalje produbljuje, često vodeći do stanja depresije,

apatije i psiholoških i psihosomatskih problema. Dakle, bazična sigurnost tražioca azila, kao

osnov za uspostavljanje njihovog poljuljanog identiteta i integriteta u zemljama porekla,

dodatno je ugrožena psihološkim i medicinskim implikacijama u zemlji destinacije/tranzita.

Sve navedeno govori u prilog tome da je izbeglištvo posebna vrsta deteritorijalizacije gde

potreba za socijalnom sigurnošću postaje težnja da se socijalna nesigurnost svede na što

manju meru. Čak i sa takvim minimalnim optimumom, identitet i integritet ovih lica je već

dovoljno ugrožen, a prema navedenim aspektima socijalne (ne)sigurnosti, nije učinjeno

dovoljno da se ovim licima garantuje dostojanstvo i humano postupanje. Obezbeđivanjem

adekvatne brige sredine u kojoj se trenutno nalaze mogao bi da se smanji doživljaj

odbačenosti i izolovanosti (Beogradski centar za ljudska prava, 2012: 41).

AnthroPost

36

Zaključna razmatranja

Stiče se utisak da globalizacija i savremeni kapitalizam umanjuju mogućnosti države da se

adekvatno stara o socijalnoj sigurnosti migranata, a posebno sve većeg broja tražioca azila.

Identitet i integritet postaju politička kategorija, dakle stvar prioriteta koji najčešće izostaju

kad su u pitanju tražioci azila.

Postaviti pitanje uticaja socijalne (ne)sigurnosti na celinu jedne ličnosti, pitanje je i slobode

shvaćene u najširem smislu28. Onda kada se garantovana prava nedovoljno poštuju, kada ne

postoji volja, politička ni neka druga, da se ova lica zbrinu u postupku azila i kasnije, po

dobijanju statusa, zasigurno ne možemo govoriti o elementarnoj egzistenciji i slobodi. Kada

ne postoji elementarna egzistencija, lica su gurnuta u stranu i dalje nije lako vratiti se na pravi

put, a još teže napredovati. Lica postaju „oni drugi“, marginalizovani, ne-pripadajući i

nepoželjni. Adekvatna socijalna sigurnost je važna za oba rešenja u postupku azila i to, sa

jedne strane, za proces asimilacije i integracije u društvenu sferu Srbije, a sa druge strane, za

nastavak potrage za adekvatnijom zaštitom ljudskih prava ukoliko je doneto negativno

rešenje. U uslovima sve većeg broja tražioca azila, osiguranje minimuma socijalne sigurnosti i

prihvatanja ovih lica uz uvid u psihološke implikacije i poštovanje celovitosti ličnosti je

svojevrstan izazov na kome treba raditi i koji ne treba zanemariti.

28Sloboda kretanja je uže shvatanje i ona je kao pravo omogućena licima u postupku azila kada im je izdata lična isprava.


37

Literatura

Beogradski centar za ljudska prava, 2013. Pravo na utočište u Republici Srbiji 2012, dostupno na

http://www.azil.rs/doc/Pravo_na_utociste_u_Republici_Srbiji_2.pdf, posećeno 9. maja 2013.

Beogradski centar za ljudska prava, 2012.Izveštaj: Položaj tražioca azila u Srbiji (1. januar – 20. april

2012), dostupnonahttp://www.azil.rs/doc/izvestaj_azil_1.pdf, posećeno 9. maja 2013.

Gavrilović,B. 2012. Šta se morareći o pravu na azil u Srbiji

dostupnonahttp://pescanik.net/2012/06/sta-se-mora-reci-o-pravu-na-azil-u-srbiji/, posećeno 9.

maja 2013.

Grupa 484, 2013. Izazovi prisilnih migracija u Srbiji – drugi pogled,

dostupnonahttp://www.azil.rs/doc/Izazovi_prisilnih_migracija_u_Srbiji_drugi_pogled_print_08_02_

2013_.pdf, posećeno 9. maja 2013.

Grupa 484, 2009.Studije o izbeglištvu 2, Beograd: Grupa 484

Jelić, M. 2013 Politikaazila u Srbiji – UsklađivanjesapravilimaEvropskeunije, dostupnona

http://www.otvoreniuniverzitet.rs/univerzitet/2013/05/milica-jelic-politika-azila-u-srbiji-

uskladivanje-sa-pravilima-evropske-unije-2/, posećeno 10. maja 2013.

UstavRepublikeSrbije("Službeniglasnik RS", br. 98/06)

Zakon o aziluRepublikeSrbije(„Službeniglasnik RS“ br.109/07)

http://www.azil.rs/doc/Pravo_na_utociste_u_Republici_Srbiji_2.pdf

http://www.azil.rs/doc/izvestaj_azil_1.pdf

http://pescanik.net/2012/06/sta-se-mora-reci-o-pravu-na-azil-u-srbiji/

http://www.azil.rs/doc/Izazovi_prisilnih_migracija_u_Srbiji_drugi_pogled_print_08_02_2013_.pdf

http://www.azil.rs/doc/Izazovi_prisilnih_migracija_u_Srbiji_drugi_pogled_print_08_02_2013_.pdf

http://www.otvoreniuniverzitet.rs/univerzitet/2013/05/milica-jelic-politika-azila-u-srbiji-uskladivanje-sa-pravilima-evropske-unije-2/

http://www.otvoreniuniverzitet.rs/univerzitet/2013/05/milica-jelic-politika-azila-u-srbiji-uskladivanje-sa-pravilima-evropske-unije-2/

AnthroPost

38

Prilozi

Grafikon broj 1. Broj evidentiranjih namera tražilaca azila

Izvor: Beogradski centar za ljudska prava, 2013.

Grafikon broj 2. Broj izraženih namera tokom 2012. godine po nacionalnosti

Izvor: Beogradski centar za ljudska prava, 2013.


39

PRIMENA ANTROPOLOGIJE U ORGANIZACIONOJ KULTURI

Bogdan Dražeta

Uvod

Kada govorimo o primeni antropoloških znanja izvan naučne/akademske sfere zarad

nekih drušvenih, ekonomskih, tehnoloških i kulturnih promena, onda se osvrćemo na pojam

primenjene antropologije.29 Njen nastanak dugujemo anglosaksonskom govornom području

na kome je nastala, rasla i razvijala se skoro uporedno sa akademskom antropologijom.30

Najčešće se naglašava da je cilj primenjene antropologije angažovani rad samog antropologa

radi unapređenja blagostanja ljudi.31 S tim u vezi, mogu se naglasiti tri načina na koji je

primenjena antropologija povezana s antropološkom teorijom. 32 Kroz ove odrednice

dolazimo do konkretne primene antropologije u industriji i privredi, čije začetke nalazimo već

tokom tridesetih i četrdesetih godina XX veka u SAD – u.33 U potrazi za novim rešenjima radi

29 To je „polje istraživanja koje se tiče odnosa između antropološkog znanja i upotreba tog znanja u svetu izvan antropologije”. U: Ribić, Vladimir. Primenjena antropologija. Beograd. Srpski genealoški centar. 2007: 5. Iz: Chambers, Erve. Applied anthropology in the Post – Vietnam Era: Anticipations and Ironies. Annual review of anthropology, Vol. 16. 1987: 309. 30 Ribić, Vladimir. Primenjena antropologija. Beograd. Srpski genealoški centar. 2007: 6 – 7. 31 Iz ovoga se izvodi tvrdnja koja naglašava da je naučnika angažovala neka organizacija ili fondacija radi rešavanja nekog konkretnog društvenog problema. Vidi u: Ribić, Vladimir. Primenjena antropologija. Beograd. Srpski genealoški centar. 2007: 6. 32 Najpre, kroz predviđanje verovatnih posledica predloženih inovacija; zatim, kroz iznošenje predloga; i na kraju, kroz primenu teorije na situacije kada rezultati mogu imati praktične posledice. Prema Bartonu Benediktu, ovako „pravilno shvaćena primenjena antropologija treba da služi za testiranje teorije.” Vidi u: Ribić, Vladimir. Primenjena antropologija. Beograd. Srpski genealoški centar. 2007: 9. Iz: Benedict, Burton. The significance of applied anthropology for anthropological theory. Man, New series, Vol. 2. 1967: 584 – 592. 33 Kroz rad tzv. „industrijskih psihologa i antropologa”, došlo se do zaključka po kome je kulturna pozadina radnika veoma bitna za razumevanje uzroka konflikata i prevazilaženje istih kroz iznalaženje najpovoljnijeg

AnthroPost

40

povećanja produktivnosti i inovativnosti, počeo se podrobnije proučavati menadžment.34 To

je uslovilo kasniji nastanak discipline organizacionog ponašanja koja izučava “stavove i dejstva

ljudi koje oni ispoljavaju unutar organizacije.”35 Kao primenjena nauka ona koristi, između

ostalog, odrednice i teorije iz same antropologije (uporedne vrednosti, uporedni stavovi, kros

– kulturalna analiza, organizaciona kultura i organizaciona sredina) o čemu svedoči šema

ispod.36 Radi potpunijeg razumevanja organizacione kulture i dr. pojmova kojima ovaj rad

pridaje veću pažnju, trebalo bi napraviti kratak prikaz stanja na tržištu rada u savremeno doba.

Психологија

Учење

Мотивација

Личност

Осећања

Поимање

Тренинг

Лидерска ефискасност

Задовољство послом

Појединачно доношење одлука

Оцењивање учинка

Процена ставова

Селекција запослених

Дизајн посла

Пословни стрес

Групна динамика

Радни тимови

Комуникација

Моћ

Сукоб

Понашање међу групама

Званична организациона теорија

Организациона технологија

Организациона промена

Организациона култура

Промена понашања

Промена ставова

Комуникација

Групни процеси

Групно доношење одлука

Упоредне вредности

Упоредни ставови

Међукултурална анализа

Организациона култура

Организациона средина

Сукоб

Унутарорганизациона политика

Моћ

Социологија

Социјална

психологија

Антропологија

Политичке науке

Појединац

Група

Организациони

систем

Студије

организационог

понашања

rešenja, kako za rukovodstvo, tako i za radnike. Za opširnije podatke, videti u: Ribić, Vladimir. Primenjena antropologija. Beograd. Srpski genealoški centar. 2007: 81. Kao i: Ibid: 92. 34 Ibid: 95. 35 Robbins, Stephen P. Essentials of organizational behavior. San Diego State University. 2005: 2. 36 Ibid: 5.


41

Slika 1 – Šematski prikaz glavnih doprinosa proučavanju organizacionog ponašanja

Tržište rada i razvoj karijere u XXI veku

Ključan faktor promena na tržištu rada, predstavljaju nove tehnologije. Nakon agrarne

i indrustrijske ere, nastupila je informatička era u kojima novi poslovi lako istiskuju one stare,

te tako nije više reč o potraživanju fizičke, već elitne radne snage koja će sa manjim ljudstvom

i dalje moći da stvara proizvode. To znači da će u budućnosti zaposleni raditi sve više bez

formalnog radnog mesta. 37 Usled niskih cena rada i obuke radne snage, manufakturni i

proceduralni poslovi se sve više sele u zemlje Trećeg sveta, dok istraživački i kreativni poslovi

doživljavaju svoj procvat u razvijenim zemljama.38 Tzv. „ekonomija znanja”, zasnovana na

konceptu „radnika znanja” (visoka stručnost i celoživotno učenje, tj. neprekidno usavršavanje

i iznalaženje inovativnih rešenja radi što boljeg obezbeđivanja egzistencije) biće sve više

prisutna na svetskom tržištu rada.39 S tim u vezi, neprekidno se naglašava vrednost ljudskog

kapitala koji se definiše kao „skup ličnih sposobnosti koje pojedinci stiču tokom života i koriste

za stvaranje proizvoda, usluga ili ideja u tržišnim ili netržišnim okolnostima.” 40 Bitno je

razgraničiti i nekoliko tipova karijere koji su prisutni spram poslovnog okruženja (lokalnog i

globalnog), kao i postojećih resursa (ljudskih i materijalnih).41 To su tradicionalna (kretanje

pojedinca u okviru istog zanimanja uzlaznom putanjom radi uspostavljanja statusa

stručnjaka), fleksibilna (preuzimanje lične odgovornosti radi psihološkog uspeha) i karijera bez

granica (niz karijera iz potpuno različitih oblasti kroz neprekidan proces ličnog razvoja u svim

smerovima radi veće samostalnosti u odnosu na poslodavca).42 Upravo ovakav okvir razvoja

tržišta rada nameće posebne standarde, metode i tehnike u organizacionom ponašanju

preduzeća, ekonimije znanja.

37 Đorđević Boljanović, Jelena; Dražeta, Lazar; Babić, Lepa; Dobrijević, Gordana. Razvoj karijere i poslovnih veština. Beograd. Univerzitet Singidunum. 2013: 6. 38 Đorđević Boljanović, Jelena; Dražeta, Lazar; Babić, Lepa; Dobrijević, Gordana. Razvoj karijere i poslovnih veština. Beograd. Univerzitet Singidunum. 2013: 7. Iz: Rifkin, Jeremy. The Third industrial revolution. New York. Palgrave Macmillan. 2011: 259 – 270. 39 Ibid: 7. 40 Ibid: 27. 41 Prema definiciji, „karijera predstavlja način na koji pojedinac doživljava ukupnost svih poslova na kojima je angažovan tokom svog radnog veka.” Vidi u : Ibid: 8 – 9. 42 Ibid: 9 – 10.

AnthroPost

42

Organizaciona kultura

Iz date šeme (slika 1) se mogu izvesti glavni ciljevi organizacionog ponašanja, a to su:

objašnjenje, predviđanje i kontrola ljudskog ponašanja.43 Tako shvaćeno, ono je podjednako

primenjivo u svim situacijama u kojima ljudi zajedno dele iskustva, rade na ciljevima ili se

sastaju kako bi rešili neke zajedničke probleme.44 Takav sistem pridavanih značenja od strane

ljudi, koji razlikuje jednu organizaciju od druge, odnosi se na pojam organizacione kulture.45

Pa ipak, ovo je opisni izraz jer se odnosi na to kako zaposleni vide svoju organizaciju,

za razliku od zadovoljstva poslom, izraza koji služi za procenu stanja poslovne sredine.46 Na

osnovu toga, izdvajaju se dominanta kultura (izražava osnovne vrednosti koje deli većina

članova organizacije) i subkulture (definišu se u odnosu na odeljenske oznake i prostornu

odvojenost). Takođe imamo prisustvo jake (široko prihvaćene osnovne vrednosti organizacije)

i slabe (neodređenost, dvosmislenost i nedoslednost bez uticaja na članove) kulture.47

Kultura organizacije nastoji da označi granice, prenese osećaj identiteta, olakša

stvaranje posvećenosti, poboljša društvenu stabilnost sistema i uspostavi kontrolni

mehanizam nad svim njenim članovima.48 Međutim, ona nije nešto što se stvara samo od sebe

već je obično uspostavljaju osnivači same organizacije jer imaju viziju kako ona treba da

izgleda, nesputani su nekakvim prošlim običajima i ideologijama i uvek je skoro stvaraju prema

svom karakteru. 49 Jednom stvorena, ona se održava pomoću tri sile: selekcije (odabira

najboljih pojedinaca koji se uklapaju u opšte potrebe organizacije), top menadžmenta

(izvršnog rukovodstva koje će vršiti procenu) i socijalizacije (prilagođavanja novih pojedinaca

43 Ibid: 5. 44 Langton, Nancy and Robins, Stephen P. Fundamentals of Organizational behavior. Pearson Education Canada. 2006: 4. 45 Nedavna istraživanja govore o sedam ključnih karakteristika organizacione kulture, pri čemu svaka od njih postoji na skali od niže do veće. To su: inovacija i preuzimanje rizika, obraćanje pažnje na detalje, ishod orijentacija, orijentacija ljudi, orijentacija tima, agresivnost i stabilnost. Vidi u: Robbins, Stephen P. Essentials of organizational behavior. San Diego State University. 2005: 230. 46 Ibid: 230. 47 Ibid: 231. 48 Ibid: 232. 49 Tako je npr. osnivač južnokorejske firme Hjundai, Čung Ju Jung, utkao svoju žestinu, konkurentnost i strogost u celokupni milje ove velike organizacije. Vidi u: Ibid: 233.


43

poslovnoj sredini).50 Ova poslednja se sastoji iz tri koraka: orijentacije novozaposlenih, susreta

i metamorfoze. Oni dovode do produktivnosti, posvećenosti i preokreta kao rezultata procesa

socijalizacije.51

Takođe je bitno napomenuti kako zaposleni „uče” kulturu kada uđu u organizaciju kroz

četiri najuticajnija načina. To su priče (kako je osnovana firma, koja su njena pravila itd.), rituali

(ponavljajuće aktivnosti koje ističu i podvlače ključne vrednosti organizacije), materijalni

simboli (tipovi kancelarija, modeli službenih vozila i dr. obeležja koja prenose značaj

odgovarajućeg oganizacionog ponašanja) i jezik (pojedini žargonski izrazi koji označavaju

opremu, osoblje, dostavljače, kupce i proizvoda).52

Iako predstavlja prilično stabilnu celinu, kultura jedne organizacije se može promeniti

kada postoje sledeći uslovi: postojanje krize ili njeno stvaranje, preokret u rukovodstvu,

problem mladih i malih organizacija i slaba kultura53. Budući da sadržaj i snaga kulture utiču

na poslovnu etiku njenih članova, rukovodstvo obično pribegava određenim merama koje

nastoje da stvore etičku organizacionu kulturu: stvaranje idealnog uzora, organizacionog

kodeksa, obezbeđivanje raznih radionica i seminara, vidljivo nagrađivanje propisanih etičkih

veština i kažnjavanje neetičkih, kao i obezbeđivanje odbrambenih mehanizama.54 Isto tako,

mnoge organizacije se trude da stvore tzv. kulturu orijentisanu na kupca kroz selekciju, trening

i socijalizaciju, strukturalni dizajn, osnaživanje, vođstvo, procenu učinka i sisteme

nagrađivanja.55

Pored toga, veoma je bitno istaći postojanje poslovne duhovnosti (spiritualnosti). Ona

„priznaje da ljudi imaju unutrašnji život koji neguje i hrani smislen rad koji se odvija u

kontekstu zajednice” i pomaže ljudima u njihovom samoostvarivanju.56 U njoj je vidljivo pet

kulturnih karakteristika (jak osećaj svrhe, fokus na pojedinačnom razvoju, poverenje i

otvorenost, osnaživanje zaposlenih i podnošenje izražavanja zaposlenih). 57 Istraživanja su

pokazala da nacionalna kultura obično ima veći uticaj na zaposlene od organizacione, te su

50 Ibid: 234. 51 Ibid: 235 – 236. 52 Ibid: 237 – 239. 53 Za opširniji opis vidi u: Ibid: 239 – 240. 54 Ibid: 240 – 241. 55 Ibid: 241 – 242. 56 Ibid: 243. 57 Ibid: 244.

AnthroPost

44

stoga rukovodioci velikih multinacionalnih kompanija spremni da zaposle čoveka sa tipično

„tim i tim” osobinama iz njegove dominantne kulture.58 Prilagođavajući nove zaposlene, koji

se razlikuju po svojim rasnim, rodnim, etničkim i dr. karakteristikama, jednoj organizacionoj

kulturi, menadžeri nailaze na paradoks raznovrsnosti, te se tako njihova strategija zasniva na

tome da treba usvojiti dominantni sistem vrednosti uz istovremeno ohrabrivanje ka

prihvatanju razlika.59

Zaključak

Danas, primenjena antropologija predstavlja osnovno oruđe (u akademskom i

praktičnom smislu) kojim se vrši istraživanje u oblasti organizacione kulture kako bi se

poslovanje organizacija prilagodilo savremenim tokovima ekonomije znanja. Kovanice poput

„sistema značenja” i „zajedničkih verovanja” široko se upotrebljavaju u organizacinoj kulturi,

za šta je zaslužna direktno antropološka teorija po kojoj materijalni aspekti organizacije

postaju stvarni samo ako im se da značenje, te tako dnevne rutine, ideje profesionalizma,

rodni identiteti, odeća i sl. bivaju stalno kombinovani. To nikako ne znači da kulturu treba da

shvatimo kao stvar sa strogo određenim karakteristikama, već kao proces neprekidnog

prožimanja svih elemenata, što nas dovodi do stavke da je kultura nešto što organizacija jeste,

a ne ono što (organizacija) ima u svom okrilju.60

Metodološke postavke antropologije (pre svega interpretativne) uključene u studije

organizacionog ponašanja doprinele su širem i boljem razumevanju organizacija kroz

neprekidna istraživanja simbola kojima svi članovi pridaju drugačija značenja, te tako kultura

postaje ideološki izraz. 61 Stoga, širom naše planete, mnoge kompanije uspevaju da kulturno

različite zaposlene objedine u jednu celinu kako bi se postigao što veći stepen inovativnosti,

kolektivne odgovornosti i produktivnosti kroz osnovne vrednosti, stavove i koncepte

savremenog poslovanja. 62 S tim u vezi, vrlo značajnu ulogu u budućnosti igraće sama

primenjena antropologija, čija će znanja moći na jedan vrlo lep način da približe ljude jedne

drugima i tako omoguće bolju komunikaciju, međukulturno razumevanje i toleranciju.

58 Npr. unajmiti Italijana da radi tipično “italijanske poslove” u britanskoj kompaniji. Vidi u: Ibid: 245. 59 Ibid: 245 – 246. 60 Wright, Susan. Anthropology of organizations. London and New York. Routledge. 2005: 19. 61 Ibid: 4. 62 Ibid: 2.


45

Organizaciona proučavanja se trenutno nalaze u fazi rane mladosti i vrlo je bitno da im se

odrednice i teorije iz najopštije društveno-humanističke nauke nađu kao ispomoć za

prevazilaženje jedne od najvećih prepreki čovečanstva a to je – razumevanje čoveka samog

po sebi.

AnthroPost

46

Literatura Đorđević Boljanović, Jelena; Dražeta, Lazar; Babić, Lepa; Dobrijević, Gordana. Razvoj karijere i poslovnih veština. Beograd. Univerzitet Singidunum. 2013. Ribić, Vladimir. Primenjena antropologija. Beograd. Srpski genealoški centar. 2007. Langton, Nancy and Robins, Stephen P. Fundamentals of Organizational behavior. Pearson Education Canada. 2006. Robbins, Stephen P. Essentials of organizational behavior. San Diego State University. 2005. Wright, Susan. Anthropology of organizations. London and New York. Routledge. 2005.


47

„SKINHEAD“ SUBKULTURA

Nemanja Mitrović

Uvod

Skoro da ni jedna svetska potkultura nije poprimila ovoliko negativnih i kontradiktornih

konotacija kao „skinhed“ (na engleskom „skinhead“) subkultura. To nije slučaj samo ovde, u

Srbiji, već širom sveta postoji ovakav trend. Obično se za skinheda kaže da je „nacista, rasista,

huligan, ćelavac“ a u suštini istorijske činjenice i sociološki aspekti drugačije govore.

Skinhed subkultura je svoje korene posejala još 60-ih godina prošloga veka na Jamajci.

Rud bojs (Rude Boys), nestašni momci iz predgrađa Kingstona, predstavljaju rodonačelnike

skinhed pokreta. Migracijama se ova potkultura prenela na Britanska ostrva i od tada kreće

njen evolutivni razvoj. Takođe veliku zahvalnost skinhed potkultura može da duguje i „mods“

subkulturi. Rud bojsi i modsi su dali ono što se kasnije nazvalo skinhedom.

Na početku su to bili isključivo momci, kratko ošišani, u radničkim cipelama i

kombinezonima, bez ideologija ali sa željama za dobrim provodom, tučom, alkoholom i

dobrom muzikom. Vremenom je nastala diferencijacija skinhed pokreta gde se izrodilo još

brdo podgrupa. Tako su u nekom društevno-istorijski pogodnom trenutku nastali naci skinsi

(nazi skinheads) kao ksenofobna reakcija na imigrante iz karipskih i azijskih zemalja. Kao

reakcija na njih se javljaju šarp skinsi (S.H.A.R.P.), a nakon toga i crveni i anarho skinhedi

(R.A.S.H.), zatim i razne devijantne grupe poput tehno skinsa i tako dalje. U suštini, fundament

svega su 1960-e godine i ostrvo Jamajka.

Za skinhed potkulturu se vezuju razni društveni, umetnički i kulturni aspekti. Skinhede

neizbežno prate i pivo, stil odevanja, fudbalske utakmice, ideologija, muzika i tako dalje.

Opevavani u raznim pesmama, protagonisti raznih filmova, antagonisti političara i društvenih

kritičara, skinhedi zauzimaju bitnu ulogu u životu nekih prošlih vremena ali i sadašnjih.

Budućnost skinhed pokreta nije na zdravoj nozi, ali se klinci širom sveta trude da održe pravi

AnthroPost

48

duh „skinhed pokreta“, da istraju u svojoj borbi i da demistifikuju sve društvene osude koje

su nastale od momenta uspeha naci skinhed doktrine.

„Da li se sećaš 1969?

Vidiš sve te skinhede kako stoje u redu,

Pena u ustima, čekaju na tuču,

duboke čizme, podšišana kosa,

prelepog li prizora“

“Haos u gradu, građanski rat,

skinhedi preuzimaju stvar kako samo oni znaju.

Skinhedi u čizmama, niko se ne šali.

Skinhedi preuzimaju stvari, haos je zakon“

„Haos, haos, haos, ništa slučaju ne prepuštamo“

4 skinsa – Haos

(The 4 Skins – Chaos)


49

1.ISTORIJAT SKINHED POKRETA

Između 1964. i 1967. godine u jamajčanskom društvu razvila se subkultura gnevnih

mladića. Poznati pod pseudonimom „Rude boy“ tražeći načine za samoizražavanje i priznanje,

ovi nezaposleni mladići brzo su se integrisali u crno tržište, mnogi kao reketaši.63

Šezdesetih godina XX vekau siromašnim predgrađima Kingstona, glavnog grada

Jamajke, rađala se autentična karipska potkultura mladih pod imenom „Rude Boy“. Terminom

„Rude boy“ na Jamajci se originalno označavao maloletni delikvent ili sitni kriminalac.

Pripadnici ove subkulture ponašanjem se nisu previše udaljavali od ovako određenog termina.

Muzika jamajčanskih predgrađa je bila ska, rokstedi (rocksteady) i rege (reggae), a „Rude

boys“su plesali uz ove karipske ritmove i melodije obučeni po poslednjoj modi. Veliki uticaj na

stil odevanja ovih mladih buntovnika iz predgrađa imali su američki gangsterski filmovi i džez

(jazz) i soul (soul) muzičari, pa su „Rude boys“postali prepoznatljivi po svojim odelima i

kravatama, skraćenim uskim pantalonama, pork paj šeširima i neizostavnim naočarima za

sunce. „Rude boys“ su imali duboke veze sa sitnim kriminalom, a njihovom imidžu opasnih

momaka doprinosila je i okolnost da su u šezdesetim obavljali poslove obezbeđenja u noćnim

klubovima. Nasilje je jednostavno bilo neizostavni deo „Rude boy“ načina života.

Upravo šezdesetih godina XX veka započeo je talas masovnih migracija stanovništva

karipskih zemalja u Veliku Britaniju. Sa masom svojih osobenosti, navika i običaja, ovi crni

emigranti doneli su sa sobom i „Rude boy“ subkulturu na britanska ostrva. U interakciji sa

zatečenim britanskim subkulturnim pokretima počelo je rađanje nove ere.

Modsi ili mod subkultura (Mods) bila je tipična subkultura bele britanske radničke klase.

Etimologija ove subkulture nalazi se u terminu „modernist“, što bi značilo modernisti,

moderni ljudi. Ovi mladići su slušali noviju, savremenu muziku poput soula, regea i ska muzike,

nosili su besprekorno uredna odela i vozili skutere (vespe i lambrete). Modsi su bili tipični

pomodari niže klase, subkultura posleratne Velike Britanije, kada su tinejdžeri imali solidne

prihode i želju za identitetom, pored ličnosti školarca ili radnika. Nosili su naizgled

63Campbell, H. (1987). Rasta and resistance

AnthroPost

50

konzervativna odela pristojnih boja i bili su probirljivi i uredni. Muzikom i mestima izlaska bili

su usko vezani za crnačku zajednicu imigranata sa Jamajke, koja je u to doba bujala.

Sredina šezdesetih donela je podelu unutar originalnog Mods pokreta. Pojavom hipika

krenula je diferencijacija Mods pokreta gde se na početku izdvojila struja koja je više naginjala

pomodarstvu i kvazi intelektualnom bitničkom promišljanju stvarnosti. Ova grupa je ubrzo

dobila nadimak „Peacock Mods“ili „Smooth Mods“. Sa druge strane, izdvajao se proleterski

deo Modsa skloniji nasilju, poreklom iz radničke klase koji je ubrzo nazvan „Hard Mods“

ili„Gang Mods“. Pojavno se ova distinkcija izražavala u puno kraćoj kosi Hard Modsa koji su

zbog toga ubrzo prozvani limunoglavi (Lemonheads) ili kikiriki (Peanuts). Hard Modsi su

odbacivali hipijevske zamisli slobodne ljubavi i uživanja droga, njihovu muziku i političke

poglede.

Hard Modsi su zadržali neke osnove stila originalnog Mods pokreta kao što su Fred Peri

majice, Ben Šerman košulje itd. Hard Modsi su se odlikovali veoma kratkom kosom i to

isključivo iz praktičnih razloga – većina njih je obavljala manuelne fabričke poslove, a i kraća

kosa je predstavljala prednost u tuči. Postoji i teorija po kojoj je kratka kosa Hard Modsa bila

reakcija na dugu kosu hipi potkulture. Dolaskom Rud Bojsa, Hard Modsi su usvojili pre svega

jamajčansku rege, ska i rokstedi muziku, a potom i pork-paj šeširiće, gangsterska odela i uske

skraćene farmerice. Ovom stilu odevanja su dodali i nešto svoje a to su bili teške radničke

cipele i čizme (Dr. Martens и Grinders). I za taj odevni detalj postoje dve teorije. Te cipele su

imale čelično ojačanje na prstima, takozvani bruks, koji je, po jednoj теорији, био предност

у tuči, a po drugoj, štitio prste pripadnicima ove subkulture na njihovim radnim mestima

(uzimajući u obzir da je dobra većina njih bila zaposlena u fizičko-radničkom sektoru). U ovo

vreme, fuzijom Hard Modsa i Rud Bojsa, nastaju prvi skinhedi.


51

Slika 1. – Rud bojs

(http://blogs.colette.fr/mandi/files/2011/03/Rude-boy-twins-Chuka-Dubem-

1981%C2%A9Janette-Beckman1.jpg)

1968. godine nastaju skinhedi. Ako si imao kratko ošišanu kosu, tregere i cipele sa

čelikom kod prstiju, mogao si se nazvati skinhedom, a tada je to bila većina mladih iz radničke

klase. U to vreme, dužina kose i nije bila toliko važna kao danas. Iako je većina njih bila ošišana

na ćelavo, prolazila je i svaka dužina kroz koju se mogla videti koža glave. Za prvu medijsku

pojavu skinheda uzima se oktobar 1968. i „Veliki Vijetnamski marš solidarnosti“ kada je dvesta

mladića obrijanih glava u bojama fudbalskog kluba „Millwall“trčalo za hipicima uzvikujući

„Enoch, Enoch“ (misleći na Enoka Pouvela, britanskog političara, člana Konzervativne stranke,

koji je bio poznat po svom govoru „Reke Krvi“ u kojem je osuđivao imigraciju upozoravajući

na povećanje udela crnačkog stanovništva). Sama reč „skinhed“ ušla je u govor 1969. godine,

stim što su obrijani mladići u čizmama viđeni u Mods krugovima još od 1964. Kako su hipici i

njihova ideologija došli tek nekoliko godina kasnije, skinhedi se ne mogu svesti na antipod

hipika. Vremenom su skinhedi počeli nicati po svim većim gradovima Velike Britanije, od

Londona, Liverpula, Birmingema i Njukasla pa do Glazgova.

Kao i u ostalim subkulturama, i ovde je u socijalizaciji veliku ulogu igrala muzika. Bio je

to rege, jedan od najbitnijih jamajčanskih izvoznih proizvoda. Skinhedi su večeri provodili u

halama za ples, zajedno sa imigrantima sa Jamajke, plešući uz najnovije ska i rege hitove

AnthroPost

52

Dezmonda Dekera, Džimi Klifa, Pat Morgana. Ovo doba se među skinhedima pamti kao

„zlatno doba“, kada se život skinheda sastojao od škole ili posla, fudbala, izlazaka, alkohola i

nasilja. Uskoro je u rege muzici došlo do velikih promena koje su nagoveštavale isključenje

belaca. Rege je postajao sve jasnije posvećen rasnim temama i sve se više okretao

rastafarijanizmu. Glavni motiv je postao bog Dža (Jah) i moć crnog čoveka.

Dok je rege postajao sve više obuzet svojim crnaštvom, dotle se sve manje doticao

skinheda, koji su bili postupno izbačeni u vreme kada je krug zastarevanja, bar što se

subkulture tiče, skoro došao do svog kraja. Sažeti jezik rastafarijanizma bio je namerno

načinjen nejasnim. On se razvio iz jamajčanskog žargona, a on je sam vekovima govoren tako

da ga „Gospodar“ ne razume. To je bio jezik koji je mogao povrediti svako pažljivo

usredsređeno belo uvo, a teme povratka u Afriku i Etiopiju, slavljene u regeu, nisu pravile

nikakve ustupke za osećaj bele publike.64

Popularizaciju Skinhed pokreta doprinela je velika popularnost benda Slejd (Slade) koji

je krajem šezdesetih potpuno usvojio skinhed ikonografiju (po nekim mišljenjima samo kao

marketinški trik), kao i velika popularnost nasilnih i seksualno eksplicitnih novela pisca Ričarda

Alena pod naslovima kao što su „Skinhead'“ili „Skinhead Escapes“. Zanimljivo je da je kraj

šezdesetih doneo još jedan talas emigracije, ali ovo puta Britanaca u Australiju, i to

prvenstveno u Pert, koji je uticao na formiranje još jedne subkulture. Naime, mladi Britanci su

na australijsko tle doneli skinhed subkulturu koja se vremenom transformisala u osobenu

australijsku subkulturu koja se zvala „Sharpies“.

Ranih sedamdesetih, mnogo starijih skinheda je polako napuštalo subkulturu. Skinhedi

su postali sinonim za nasilje, policija ih je neprestano kontrolisala, a i bilo im je otežano

traženje posla. U Lutonu je policija skinhedima zabranila večernje izlaske nakon serije nasilnih

incidenata sa azijatima i nekim ostalim subkulturama pa i sa samim skinhedima. Stil skinheda

nije potpuno nestao ali je bilo očigledno da su se stvari jako promenile.

Početkom sedamdesetih počela je diferencijacija skinhed subkulture. Tada su nastale tri

nove struje: svejdheds (suedeheads), smutis (smoothies) i butbojs (bootboys).

64Хебдиџ, Д. (1980). Поткултура: значење стила.


53

Smutis (smoothies) su potpuno napustili izgled skinheda. Nosili su patike, kapute i

zvonarice i puštali su kosu dužu od svejdheda. Sa skinhedima i svejdhedima ih je povezivala

jedino ljubav prema istoj vrsti vrsti muzike, pivu i fudbalu.

Svejdhedi (suedeheads) nisu bili isključivo pripadnici radničke klase, mnogi od njih su

pripadali sloju „belih okovratnika“ pa se to uveliko odražavalo i na njihov stil koji je odražavala

malo duža kosa, krombi i meklaud kaputi, odela, džemperi, sta-prest pantalone umesto

farmerica i cipele daleko lakše od cokula (martinki). Još jedan modni detalj je kod svejdheda

je bilo nošenje crvenih ili plavih čarapa, dok su skinhedi obično nosili bele ili crne.

Karakteristika svejdheda bila je da su uvek bili okruženi brojnim devojkama za razliku od

skinheda kojima je prevashodni cilj bio odlazak na fudbalske utakmice koji su bili savršena

mesta za pronalaženje nevolja. Muzika svejdheda bila je istovetna kao i muzika skinheda, što

znači rege, soul, ska ali i glam rok grupe poput Slade, The Sweet и Moot The Hoople. Svejdhed

stil je opisan i u filmu „Bronco Bullfrog“, ali i u noveli Ričarda Alena „Suedehead“. Pošto su

svejdhedi prestali nositi martinke, često su bili viđeni sa kišobranom. Naime, kišobran im je

služio kao oružje jer su znali da naoštre vrh kišobrana ili da sakriju nož u dršku.

Skinhedi su se od samih početaka razlikovali od svih do tada poznatih subkultura.

Činjenica da su poticali iz radničke klase uticala je na to da se među skinsima gajila veoma

velika klasna svest i ponos na pripadnost radničkoj klasi. Baš zbog te okolnosti skinsi su se

odmah usko vezali uz fudbal, odnosno uz navijačke mase koje su tih šezdesetih i sedamdesetih

u velikoj većini slučajeva činili ljudi iz siromašnijih društvenih slojeva. Ubrzo su skinhedi postali

prepoznatiljivi i upadljivi na engleskim fudbalskim stadionima na kojima je u to doba bio vrlo

popularan još jedan od skinhed stilova, a to su butbojsi. Butbojs ((bootboys) ili čizmaši su bili

mladići gotovo istovetnog mentaliteta kao i skinsi, samo što su se donekle pojavno razlikovali

od skinheda. Kao što samo ime govori, butbojs su takođe nosili Dr Martens (popularne

martinke) ili Grinders čizme, ali su nosili šire (uglavnom sta-prest) pantalone, košulje i

džempere, kao i krombi kapute i imali su duže kose, takozvane fudbalerke. U suštini, butbojs

su predstavljali navijačku modu sedamdesetih. Za godinu pojavljivanja butbojsa uzima se

1972. Uglavnom im se život sastojao od odlaska na utakmice, nasilja i bitke za teritoriju, bilo

da je to pab, kvart, selo, grad ili tribina.

AnthroPost

54

Slika 2. – Mods subklutura

(http://gm4uls.webs.com/mods%2001a.jpg)

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stadionska kultura je iznedrila još jedan

stil vrlo sličan butbojsima, a to su herbeti (Herberts). Herbeti su zapravo predstavljali

autentičan huliganski stil i modno su predstavljali miks pank, skinhed i butboj subkulture.

Bendovi najbliži herbetima bili su Cockney Rejects i The Ejected. Pojava pank muzike i

revolucionarna energija koje su nosile poruke pank pesama u mnogome su uticale na

skinhede. Upravo Cockney Rejects su pripadali prvim generacijama pank bendova. Na njivom

prvencu iz 1979. godine „Volume 1“ treća numera nosi naziv „Oi, Oi, Oi“. Nedugo zatim, njihov

menadžer Geri Bušel celom jednom muzičkom pravcu unutar panka daje ime Oi!. Praktično,

Oi! je uzvik dozivanja u istočno-londonskom kokni slengu. Time je Bušel definisao proletersku,

narodnu struju unutar sve više komercijalizovanog panka. Oi muzika se odlikovala srednjim

tempom i karakterističnim deonicama ritma „dvojke“ na bubnjevima uz nezaobilazne horske

refrene u stilu navijačkih pesama. Tematika Oi tekstova bila je odražaj stavova mladih

radničke klase, bunt prema postojećem društvenom stanju, socijalna obespravljenost nižih

društvenih slojeva, policijska represija, fudbal i nasilje na fudbalskim stadionima, ali i

svakodnevne teme poput alkoholisanja u pabu sa ekipom, ljubavnih tema itd. NakonCockney

Rejects-a, pojavila se čitava masa novih Oi bendova širom Velike Britanije među kojima su se

kvalitetom izdvajali The Four Skins, The Last Resort, Cock Sparrer, The Business, Blitz, Infa Riot,

Combat 84, Sham 69, Blood, kasnije i The Oppressed, Section 5 itd. Zanimljivo je to da je

većina ovih bendova otvoreno podržavalo neki fudbalski tim, pa je zbog toga na Oi koncertima


55

redovno dolazilo do nasilja pošto je verovatno svaki fudbalski tim u Engleskoj krajem

sedamdesetih i početkom osamdesetih imao skinhead grupu na svojim tribinama. Svakako

najbrojnija skinhed populacija se okupljala na West Ham United-ovom Upton Parku i Millwall-

ovom Denu. West Ham United je imao podužu listu svojih navijača među popularnim oi-punk

bendovima a najznačajniji su Cockney Rejects, Cock Sparrer i The Business. Millwall-u su

pripadali The Last Resort i sjajni ska bend Arthur Kay & The Originals. Upravo iz tog razloga

nasilje na koncertima ovih bendova bilo je jezivo. Najpoznatiji slučajevi navijačkog nasilja na

koncertima je svirka Cockney Rejects u Birmingemu kada su članovi benda potpomognuti sa

tridesetak članova Inter City Firm-a (zloglasne grupe navijača West Ham-a), koji su ih svuda

pratili, vodili rat sa navijačima Aston Villa-e, Birmingham City-a i WBA unutar kluba u kom je

trebala biti održana svirka. Slična stvar se desila na jednoj svirci The Last Resort-a. Na koncert

krcat Millwall-ovom ekipom upala je naoružana ekipa Queen’s Park Rangers-a u potrazi za

ekipom West Ham-a i ubrzo je počeo celovečernji rat koji je rezultirao potpunim

demoliranjem lokala i desetinama povređenih ljudi. West Ham-ova ekipa Under Fives koja je

predstavljala novu generaciju huligana nakon Inter City Firm-a i koja je bila sastavljena

isključivo od belih i crnih skinheda. Isto tako, moćna skinhed ekipa koja se proslavila nošenjem

hiruških maski na licu bio je i Millwall-ov Treatment 28. Pevač bendaCombat 84Čabi Kris, kao

i drugi pevač The Four Skins-a, Tomi Panter bili su u jednom periodu vođe tribine fudbalskog

kluba Chelsea na kojoj je i dan danas neponovljiva legenda i doživotni vođa Chelsea-a skinhed

Stiven Hikmont – Hiki. Na huliganskoj sceni Engleske sedamdesetih godina veoma cenjen lik

bio je i pevač benda The Oppressed i utemeljivač SHARP pokreta Rodi Moreno. On je bio jedan

od prvih ljudi zloglasnog Soul Crew-a koji je pratio fudbalski klub Cardiff a zbog fudbalskog

huliganizma je proveo neko vreme i u zatvoru gde je upoznao svog budućeg gitaristu sa kojim

će kasnije osnovati bend The Oppressed. Brojni skinhedi pratili su i Manchester City,

Tottenham, Leeds, Aston Villa-u... U suštini, nije bilo kluba na ostrvu koji nije imao među

navijačima skinhede.

AnthroPost

56

Slika 3. – Bend „The Four Skins“, svejdhed, mods i dva skinheda

(http://nostalgiacentral.com/images_music/4skins_015.jpg)

Dolazak Oi! muzike je označio povratak uspavanog skinhed pokreta. Oni su se u mnogo

čemu razlikovali od skinheda iz 1969. Šišali su se kraće, do glave. Nosili su teške cipele, kao i

pre, ali su sada nogavice bile podvrnute do samog vrha cipele. Isto tako, za razliku od

pređašnjih cipela sa osam do deset rupa, sada su se nosile cipele sa četrnaest, pa negde čak i

dvadesetdve rupe. U modi su bile tetovaže po licu, često „Made in Britain“. Skinhedi koji su

ostali verni još od 1969. godine, nisu hteli imati ništa sa novijom generacijom, ili sa „ćelavim

pankerima“, kako su ih nazivali. Tako se u tučama na Kings Road-u, koje su se odvijale između

tedibojsa i pankera, često se moglo videti kako stariji skinhedi staju na stranu tedibojsa a novi

na stranu pankera. Kako je vreme prolazilo, a pank sve više postajao društveno prihvatljiv,

skinhedi su se odvajali i preuzimali stilske oznake skinheda iz 1969. Počeli su preferirati čistoću

i urednost (koju su prvobitni skinsi preuzeli od modsa), nasuprot istršenosti i neurednosti

panka. Čak je i „skinhed rege“ ponovo postao popularan, te je puštan u pauzama između

bendova na Oi! svirkama. Članovi niti jednog vodećeg Oi!benda nisu bili skinhedi, jer Oi!nikada

nije ni bio žanr namenjen isključivo skinhedima. Između članova benda i publike, bar u

početku, nije bilo barijera. Članovi benda bi pre nastupa bili u publici, za vreme nastupa im se

publika neretko pridruživala na stejdžu a svlačionica je bila uvek otvorena za sve. No, idila nije

dugo potrajala. Uskoro je nasilje preuzelo glavnu ulogu na koncertima. Pankeri protiv

skinheda, skinhedi protiv skinheda, svi protiv redara itd.


57

Pojava panka je inicirala obnovu brojnih subkultura aktivnih u šezdesetim i

sedamdestim godinama XX veka, pa je tako 1977. godine oživljena svejdhed subkultura

prateći obnovu skinhed pokreta. Svejdhedi su imali malo poklonika u tom rivajvlu, a svakako

najpoznatiji među njima je bio osnivač i basista legendarnog Oi! Benda The Four Skins,

Hokston Tom MekKurt.Krajem 1970-ih godina, u skinhed subkulturu se uplela politika.

Slika 4. Objedinjujuća slika skinhed subkulture

(http://2.bp.blogspot.com/-

QQFjt2xgFFg/TszWzg7lV5I/AAAAAAAAAiM/zI4EjPRwSNs/s1600/skinheads.jpg)

AnthroPost

58

1. IDEOLOGIJA, SOCIOLOŠKI I POLITIČKI KONTEKSTI SKINHED SUBKULTURE

Za skinhed subkulturu vezane su brojne kontroverze podsticane uglavnom

izveštavanjem mas-medija, ali i dešavanjima unutar samog pokreta tokom poslednjih

četrdeset godina. Najbitnije kontroverze vezane za skinhede tiču se agresivnosti ove

subkulture i sa tim povezanim učešćem u fudbalskom huliganizmu, kao i u političkim

opredeljenjima članova ove subkulture. Ovaj poslednji razlog i danas izaziva najveće

nedoumice u najvećem delu javnosti, pa se kroz mas-medije i javnu percepciju skinhedi

uglavnom doživljavaju kao sledbenici desničarskih ideologija. Vođeni golim činjenicama,

mnogi sociolozi, kulturni analitičari i drugi naučnici se trude da demistifikuju ovakva shvatanja

i pokažu ih netačnim.

Originalni skinhedi iz 1968. godine zauzimali su uglavnom apolitične stavove izuzimajući

čvrstu vezanost uz položaj radničke klase i izrazito neprijateljstvo prema privilegovanim,

bogatijim društvenim slojevima. Iz takve atmosfere rodilo se i ogromno neprijateljstvo prema

hipicima, čiju su pobunu smatrali prividnom pobudnom buržoaske dece protiv društvenog

sistema svojih roditelja. U tom smislu postojao je prezir prema nenasilnom otporu hipika

postojećem sistemu, za koji su skinhedi smatrali da je besmislen i da zapravo daju korist

takvom sistemu stvarajući privid njegove demokrtičnosti. Važno je istaći da su postojale

brojne grupe tamnoputih skinheda uglavnom proisteklih iz rud boj pokreta, osobito aktivne u

velikim emigracionim centrim Engleske kakvi su Birmingem ili Lester. Crnci i belci skinhedi

zajedno su delili ljubav prema tada aktuelnim ska i rokstedi izvođačima poput Dezmonda

Dekera, Derik Morgana, Laurel Ejtikena, Džadž Dreda i prema bendovima Symarip, The

Pioneers, The Maytals, The Upsetters, The Skatalites itd. Pored toga slušali su se i britanski

rok bendovi poput Slade i The Sweet.

Međutim, sama činjenica da su skinhedi poticali iz radničke klase i samim poreklom

nosili razna nezadovoljstva postojećim društvenim stanjem bila je odlučujuća da se već

sredinom sedamdesetih pojave prvi politični skinhedi. Naravno, kako to već biva sa politikom,

krenule su prve podele unutar skinhed pokreta na političkoj osnovi. Jedan deo bio je blizak

beloj nacionalističkoj organizaciji Nacionalni Front (National Front), a kasnije i Britanskoj

Nacionalnoj Partiji (British National Party). Ove organizacije su socijalnom demagogijom i

antiemigrantskom propagandom koristile mlade skinhede u napadima na emigrante sa Kariba


59

i iz Azije, pa su mediji već tada etikete rasizma i neonacizma zalepili celokupnoj skinhed

subkulturi. Naravno, senzacionalističku žutu štampu nikada nije zanimala celokupna slika o

skinhedima. Od samih početaka pokreta postojali su i levo orijentisani skinsi i to uglavnom u

izrazito industrijskim i rudarskim delovima severne Engleske, u gradovima poput Sanderlenda

i Njukasla, kao i u Škotskoj. Radničko poreklo i izražena klasna svet skinheda našli su svoju

prirodnu artikulaciju na levici i to uglavnom kroz aktivizam u organizaciji Partija Radnika

Socijalista (Socialist Workers Party). Međutim, značaj deo skinheda nije sebe video u ovoj

političkoj podeli. Takvi skinhedi su se počeli deklarisati kao tradicionalni ili apolitični skinhedi,

ne želeći da se opredeljuju ni za levicu, ni za desnicu.

Desničarsku stranku Nacionalni Front (National Front) niko nije shvatao ozbiljno i retko

kada je prelazila cenzus. Međutim, u leto 1976, to se promenilo dolaskom azijskih Malavi

izbeglica. Stvarno brojke su bile male ali su tabloidi uspeli par desetina ljudi pretvoriti u

poplavu i potpaliti histeriju pričama o njihovom smeštaju u luksuznim hotelima sa pet zvezdica

i velikoj državnoj pomoći. Nacionalni Front je vešto iskoristio situaciju pa su na izborima 1977.

skupili 250.000 glasova. Počelo se govoriti i o tome da će Nacionalni Front zameniti Liberalnu

partiju na trećem mestu najjače stranke u Velikoj Britaniji. Stranka je skupljala zabrinjavajuću

potporu, naročito među mladima i to ne samo među skinhedima. Nacionalni Front prišivače

su nosili i tedibojsi i modsi i pankeri i obični ljudi. Kako bi povećali svoj uticaj među mladima,

stranka je osnovala Omladinu Nacionalnog Fronta. Kao reakcija, nastale su Anti-Naci Liga

(Anti-Nazi League) i Rok Protiv Rasizma (Rock Against Racism) pa su tako školska igrališta

postala politička bojišta. Među skinhedima pokazivati lojalnost Nacionalnom Frontu značilo

je biti hrabar i buntovan a ni Anti-Naci Liga nije nimalo pomogla kada je tražila od profesora

da se pred decom izjasne protiv Nacionalnog Fronta. Skinhedi su bili pod posebnom pažnjom

Nacionalnog Fronta. Dok su ostali osuđivali fudbalski huliganizam i većinu ostalih načina

kojima su skinhedi ubijali dosadu, Omladina Nacionalnog Fronta ih je pozdravljala kao ratnike

sa stadiona i objavljivala o njima redovni prilog u svom glavniku „Buldog“. Bila je to stranka

koja im nije držala pridike već im se obraćala kao eliti britanske mladeži. I Anti-Naci Liga je

imala velikih uspeha među mladima. U aprilu 1978. godine, na koncertu „Carnival Against The

Nazis“ („Karneval protiv nacista“), u Londonu, prisustvovalo je oko 80.000 ljudi. Popularnost

Anti-Naci Lige pridala je činjenica da u na njihovim skupovima nastupali najpoznatiji bendovi

tog doba. Anti-Naci Liga je vršila veliki pritisak na bendove. Morali su se javno deklarisati na

AnthroPost

60

čijoj su strani i osuditi Nacionalni Front i njihove pristalice. Drugačije izjašnjavanje bi

rezultiralo oštrim sankcijama poput zabrane nastupanja i puštanja njihovih pesama na radiju,

otkazivanje ugovora sa diskografskim kućama, bili bi označeni kao nacisti itd. Uvidevši uspeh

raznih Rock Against Racism manifestacija, Nacionalni Front je pokrenuo Rock Against

Communism oko koga su se okupljali ekstremno desničarski bendovi. Na izborima 1979,

Nacionalni Front nije postigao rezultate od pre 2 godine pa su polako počeli propadati. Ulogu

u tome je imala i kampanja u medijima koja je neke vodeće čelnike Nacionalnog Fronta

razotkrila kao prikrivene naciste, homoseksualce i osuđene pedofile. Mnogi skinhedi su zbog

toga napustili Nacionalni Front i prešli u ekstremnije organizacije kao što su Brittish

Movement ili u paravojne organizacije Section 88 i National Socialist Action Party. Kako su se

sedamdesete bližile kraju, skinhed subkultura je bledela i gubila na značaju i brojnosti sve do

pojave subkulturne revolucije u vidu panka.

Slika 5. – Naci skinhedi na protestu Nacionalnog fronta

(http://images.theage.com.au/2011/10/15/2693930/skinhead_al2-420x0.jpg)

Pank je doneo veliku energiju pobune koja nije mimoišla ni tradicionalno buntovne

skinhede. Oi! skinhedi su smatrani tvrdokornim beskompromisnim krilom pank pokreta.

Kontroverze oko skinheda mediji su stvorili zbog njihovih učešća u fudbalskom nasilju i

vezanosti jednog broja skinsa uz politiku. Politička podela nastala već sredinom sedamdesetih

unutar pokreta samo se radikalizovala pojavom panka u drugoj polovini sedamdesetih.

Najzaslužniji za masovnu pojavu naci skinheda u ranim osamdesetim bio je bend Skrewdriver.


61

Bend se među skinhed publiku probio albumom prvencem „All Skrewed Up“ (1977) koji je bio

u pab rok maniru i koji je odisao klasičnom skinhed tematikom poput socijalne nepravde,

fudbala, policijske represije i slično. Već drugim albumom, ovaj bend pod vođstvom Jana

Stjuarta, zabrazdio je u polje neonacizma i antiemigrantskim i rasističkim tekstovima stekao

poklonike među jednim delom dezorijentisanim skinhedima. Vrlo brzo Jan Stjuart se

nametnuo za lidera neonacistički orijentisanih skinheda stvorivši internacionalnu nacističku

organizaciju pod imenom Blood & Honour i muzički pravac R.A.C. (Rock Against Communism),

koji i danas funkcionišu. Jan Stjuart je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1993. godine.

Najveći deo skinheda nije prihvatio nacističku ideologiju poznavajući korene ove

subkulture koja je svoje izvorište imala i u jamajčanskoj rud boj potkulturi. Bendovi koji su u

startu odbacili bilo kakvu vezanost uz nacizam bili su Cockney Rejects, The Four Skins, The

Business, Blitz, Last Resort i uopšte velika većina bendova koji su se svrstavali pod Oi

kategoriju. Ovi bendovi su odbacili vezanost uz bilo koju ideologiju, bilo desnu ili levu, ali su

zadržali snažan osećaj pripadnosti radničkoj klasi i oštar kritički stav prema stanju u

britanskom društvu. Tokom godina koje su dolazile, senzacionalizma gladni žuti mediji sve više

su eksloatisali priču o naci ideologiji skinheda, pa se javila potreba za još jasnijim

distanciranjem skinheda od nacizma. Predvodnik takve tendencije bio je pevač Oi benda The

Oppressed, Rodi Moreno. Na jednom od svojih putovanja, Moreno se, u NJu Jorku, susreo sa

nečim potpuno novim za njega. Bili su to skinhedi koji su se nazivali SHARP (Skinheads Against

Racial Prejudice u prevodu Skinhedi Protiv Rasnih Predrasuda). Ova grupa skinheda želela je

da jasno pokaže javnosti svoju odbojnost prema naci ideologiji pa je za logo SHARP skinheda

uzeta kaciga Trojanca koja je bila amblem engleske muzičke izdavačke kuće „Trojan Records“

koja je šezdesetih i sedamdesetih izdavala skinhed muziku (ska, rokstedi, blubit, skinhed rege)

tamnoputih izvođača. Ovom simbolikom želela se istaći veza originalnog skinhed pokreta sa

crnačkom kulturom i tako zapuši usta svim onima koji su skinhede identifikovali sa nacizmom.

Ubrzo zatim Rodi Moreno je iskoristio svoje kontakte sa skinsima širom sveta koje je ostvario

kroz rad grupe The Oppressed i raširio SHARP ideju gde god su postojali antifašistički

orijentisani skinhedi.

Od samih početaka Oi muzike postojali su i bendovi i grupe izrazito levo orijentisani, a

glavni predstavnici bili su Angelic Upstarts, The Burial, Red London, Redskins itd. Ovi bendovi

su bili izrazito angažovani na polju borbe za radnička prava i borbe protiv fašizma, a iza toga

AnthroPost

62

je danas istekao pokret pod nazivom RASH (Red and Anarchist Skinheads u prevodu Crveni i

Anarho Skinhedi). Uz sve ove skinhed podele održao se i jedan veliki broj skinheda koji je sebe

nazivao tradicionalnim skinhedima (Traditional Skinhead). Ovako orijentisani skinhedi neguju

vrednosti originalnog skinhed pokreta pa često koriste krilaticu „Spirit Of 69“ kako bi dočarali

svoja stajališta. Oni uglavnom slušaju tradicionalnu skinhed muziku kao što su ska, soul i rege,

neguju tradicionalni stil oblačenja i nedvosmisleno su antifašistički orijentisani iako uvek ističu

da ne podržavaju nijednu ideologiju.

Do 1984. godine, niko nije skinhede direktno povezivao sa rasizmom i neonacizmom.

Tokom osamdesetih rasistički motivisani ispadi skinheda su često dospevali u novine, ali su

tek 1988. mediji počeli pridavati veću pažnju skinhedima. To se zapravo dešavalo u američkim

medijima. Svuda po SAD-u su nicale rasističke organizacije koje su u svojim taborima imali

skinhede (Ku Klux Klan, Aryan Nations, White Aryan Resistance...). Dok su se u Velikoj Britaniji

tuče retko završavale pogubno, u SAD-u su šake i noževe zamenili pištolji i bombe. Tako su

naci skinhedi u Sakramentu razapeli čoveka na par dasaka koji je hteo da napusti bandu.

Takođe, u Čikagu su jednu skinhed devojku prebili i njenom krvlju napisali svastiku na

obližnjem zidu. Pošto je od 1988. krenula i zvanična hajka na skinhede termin „skinhed“

postao je sinonim za neonacistu. Mediji su umesto da spreče rasizam uticali na povećanje

broja naci skinheda.

Sve kategorije skinheda su učestvovale u zlatnom dobu engleskog fudbalskog

huliganizma tokom sedamdesetih i osamdesetih. NJihovo učešće u ovom fenomenu dovelo je

do toga da je u jednom momentu engleska javnost počela prepoznavati prosečnog navijača

kao skinheda. Nakon čuvenih fudbalskih tragedija na Hejselu, Hilsborou i Lidsu, posle kojih se

konzervativna vlada Margaret Tačer odlučila obračunati sa engleskim navjačkim pokretom,

krenuo je lov policije na skinhede. Zbog svog karakteristkičnog i upadljivog izgleda i imidža

huligana, skinsi su postali laka meta za policiju. U tom periodu javila se potreba za

kamufliranjem kod velikog broja skinheda koji nisu želeli da napuste huliganizam. Time je

krenula eksplozija kežual (Casual) stila koji su nekadašnji skinhedi masovno prihvatili želeći da

izmaknu pažnji policije. Upravo tada, u drugoj polovini osamdesetih, krenulo je lagano

zamiranje skinhed subkulture na britanskim ostrvima. No, subkultura se već toliko raširila na

celoj planeti da je bilo nemoćuće ugasiti skinhed pokret.


63

Slika 6. – Pankeri i skinhedi

(http://farm1.staticflickr.com/111/315864120_cf32f791a3_z.jpg)

Nakon dugo godina zatišja, neka vrsta skinhed i pank rivajvla dogodila se sredinom

devedesetih godina. Zanimljivo je da se ovaj rivajvl dešavao pre svega van Engleske, i to u

Nemačkoj, kroz rad bendova poput Oxymoron, 4 Promile, Loikamie i dosta ska bendova, u

Italiji (Los Fastidios, Banda Bassoti...), SAD-u (Dropkick Murphys, Templars, The Bruisers i puno

hardcore bendova), Švedskoj (Voice Of Generation, Guttersnipe, Perkele), u bivšoj Jugoslaviji

(pre svega u Novom Sadu), u Poljskoj (Analogs, Ramzes & The Hooligans, Bulbulators), Japanu

itd. Engleska scena je dobila injekciju putem Holidays In The Sun festivala koji se održava

svakog leta od 1999. Godine. Ideja festivala je da okuplja bendova iz celog sveta na tlu

Engleske, ali sa akcentom na starim bendovima s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.

Ta manifestacija inicirala je ponovna okupljanja svih legendarnih oi-punk benodva.

Devedesete su donele i svežu krv na engleskoj sceni u vidu bendova Hard Skin, Deadline, The

Filaments, Argy Bargy, The Warriors...

AnthroPost

64

Slika 7. – Evolutivno drvo skinhed subkulture

(http://www.freewebs.com/tallysharps/flyers/family_tree.gif)


65

2. STIL OBLAČENJA I DRUGI ELEMENTI

Skinhedi, bez obzira na to kojoj grupi pripadaju, dele prepoznatljivi stil odevanja, tek uz

neke male razlike. Kratko ošišana kosa, tregeri, kratke i široke pantalone ili funkcionalne

bermude koje se ne gužvaju, jednobojne ili prugaste košulje i dobro zavezane cipele. Skinhedi

reaguju svojom odećom protiv kontaminacije roditeljske kulture vrednostima srednje klase i

prestavljaju obnovu integralnih vrednosti radničke klase u njihovim najrecesivnijim

obeležjima – puritanizma i šovinizmu.

Prvo i najpoznatije obeležje skinheda je, naravno, obrijana glava. Mnogi skinhedi,

doduše, ne briju glavu na ćelavo, štaviše, izraz „skinhed“ je kasnih sedamdesetih označavao

mlade kojima se mogla videti koža ispod kose a što znači da je kosa mogla biti duga i do

centimetar ili dva.

Druga stilska oznaka skinheda su duboke cipele (čizme) sa čeličnim ojačanjem kod

prstiju (takozvani bruks). Najčešće su marke Dr. Martens, ali se nose i vojničke čizme. Neki

skinhedi su svoj bruks bojili u boje omiljenog fudbalskog kluba. Boje pertli i tregera nemaju

univerzalno značenje. Svako ima svoju interpretaciju. Dok se u Evropi bele pertle nose kao

simbol rasizma, u NJu Jorku su simbol SHARP skinheda. Slično je i sa crvenim pertlama. Ovde

se smatra da ta boja ide uz pank muziku i anarhizam dok u Americi crvene pertle nose

neonacisti kao simbol krvi prolivene za svoju rasu. U Engleskoj na primer, skinhed nosi pertle

i tregere u bojama kluba za koji navija. Velika važnost koja se pridaje pertlama i tregerima je

nasleđe Mods potkulture.

Pantalone su najčeće farmerice i to „Levis 501“ zbog svoje izdržljivosti a i zato jer se nisu

gužvale. Nosile su se malo kraće, da bi se videle cokule, a kasnije su se podvijale. Ponekad su

se farmerice izbeljivale varikinom ili nekim drugim sredstvima.

Dve najpopularnije marke majica i košulji su Ben Šerman (Ben Sherman) i Fred Peri (Fred

Perry). Ben Šerman su košulje preuzete od Modsa, gde je najniže dugme obavezno otkopčano,

dok su Fred Peri majice sa tri četiri dugmeta i kragnom (takozvane polo majice). Izrađivane su

u mnogo boja, neretko u kombinacijama koje su odgovarale bojama omiljenog fudbalskog

kluba.

AnthroPost

66

Danas jedna od najpopularnijih jakni među skinhedima je spitfajerka (spitfire) ili fajerka,

pilotska jakna, uglavnom zelene ili crne boje a iznutra narandžasta. Na rukavima se nose

prišivači (uglavnom zastave) koji označavaju pripadnost različitim organizacijama. Popularne

su takođe i navijačke jakne haringtonke (Harrington) ili obične teksas jakne.

Važan momenat u celokupnom stilu skinheda jesu i tetovaže. Česte su jednostavne

tetovaže sa natpisom „skinhed“ na zglobovima prstiju ili nazad na vratu. Poznat je i motiv

razapetog skinheda, koji se koristi i kao tetovaža i kao prišivač, a simbolizuje progon i

nepravde koje je skinhed doživeo zbog toga što pripada subkulturi. Tetovaža razapetog

skinheda se stavlja tek kad znaš da ćeš čitav život biti skinhed.

Što se tiče naci skinhed ikonografije, oni su mnoge simbole preuzeli od drugih rasističkih

skupina. Među rasistima su popularni kukasti krstovi sa raznim varijacijama tamo gde je

kukasti krst zabranjen, razne adaptacije vikinških runa i malteškog krsta i razni numerički

simboli. Tako se „88“ pojavljuje u nazivima mnogih grupa a znači „Heil Hitler“ jer je slovo N

osmo slovo engleske abecede. Na isti način je izvedeno i „18“ što znači „Adolf Hitler. Takođe

je popularan i brojčani simbol „14“ koji simbolizuje četrnaest reči „We must secure the

existence of our people and a future for white children“ (u prevodu „Moramo osigurati naše

postojanje i budućnost za belu decu“) koje je izgovorio Dejvid Lejn osnivač rasističke

organizacije RED (The Order).

Važno sredstvo komunikacije među skinhedima su fanzini. To su niskotiražne,

amaterske novine, najčešće razmnožavane na fotokopir aparatima, a usko vezane uz pojedinu

scenu. Fanzini su mikro-mediji, oni učestvuju u povezivanju, uspostavljanju i autorefleksiji

pojedinih scena. Takođe, fanzini učestvuju u jačanju (individualnom i grupnom) subkulturnih

aktera, u širenju i horizontalnom povezivanju mnogih marginalnih, otpadničkih, najčešće na

muzici zasnovanih, ili sa muzikom povezanih scena. 65 Tako je veliku ulogu u vraćanju

tradicionalnih vrednosti skinhed subkulture imao fanzin „Hard As Nails“, koji je mlade

obrazovao o istoriji skinhed pokreta. Izlazio je od 1983, u 75 primerka i pokrenuo lavinu

fanzina: Back Against The Wall, Bovver Boot, Tell Us The Truth, Crophead... Jan Stjuart je

takođe imao fanzin koji je nosio isto ime kao i njegova organizacija - Blood & Honour.

65Перасовић, Б. (2001). Урбана племена


67

Slika 8. – Skinhedi

(http://spf.fotolog.com/photo/15/8/30/sin_arreglo_punk/1259428364387_f.jpg)

AnthroPost

68

3. MUZIKA

Kroz razvoj skinhed subkulture muzika je igrala veliku ulogu. U početku je to bio rege,

soul i ska, a kasnije oi!. Danas je malo teže dati isključivu definiciju muzike koju skinhedi slušaju

jer dolazi do mešanja stilova, kao što su ska, rege, metal, pank, hardkor...

Po nekim podacima, putevi za krijumčarenje marihuane sa Jamajke su sve više bivali

korišćeni za prenos najnovijih rege i ska ploča pa su tako uskoro mnogi jamajčanski rege

umetnici uvideli popularnost rege muzike u Velikoj Britaniji pa su i emigrirali da bi iskoristili

rastuće tržište. Sam rege je bio drugačiji od onoga što im je engleska estrada servirala.

Otvoreno je govorio o patnji, zločinu i seksu. Nije bio komplikovan i lako se plesalo uz njegove

ritmove. Sami muzičari nisu živeli u vilama i vozili se limuzinama, već su živeli u predgrađima

a transportno sredstvo im je bio skuter. Rege je bio buntovnička muzika a skinhedi tog

vremena jesu bili buntovnici. Rege se ubrzo okrenuo temema rastafarijanizma i rasizma pa je

postao neinteresantan belicima skinhedima. Tada na scenu dolazi pank.

Prateći prvotalasne Britanske pank bendove Cock Sparrer i Sham 69 u kasnim70-im

godimama drugo talasni pank sastavi poput Cockney Rejects, Anelic Upstarts, The Exploited i

The 4 Skins fuzionisali su pank muziku i radničku klasu. Muzički pravacovi hbendova je nazvan

pravim pankom ili uličnim pankom(street punk). Zaimepravca„Oi!“zaslužanje Geri

Bušel,novinarčasopisa„Sounds’’ipotiče od pokliča koji se često mogao čuti u pesmama ovih

bendova, poputranijeg„1, 2, 3, 4“Ramones-a.Tekstovi su uglavnom bili refleksija trenutkog

društvenog stanja i života pod uslovima Margaret Tačer i svih socijalnih nedaća tog vremena.

U okviru Oi! Muzike pojavio se i pravac „pank patetika“koji je uključivao Splodgenessabounds,

Peter and the Test Tube Babies i Toy Dolls, čiji su tekstovi bili uglavnom šaljive prirode.

Mnogi pank bendovi su bili politički neutralni ili su bili na političkoj levici,

međutim,usped socijalnih nemira i porasta radikalnih i agresivnih desničarskih ideja u društvu,

pojavili su se i nacistički i ekstremnonacionalistički stavovi unutar Oi!muzike. Skinhed i rasisti

su upadali na Oi!koncerte, salutirali, uzvikivali parole iza počinjali tu češto je rezultiralo

anatemisanjem Oi bendova od strane države i društva. Čuvenakompilacija„Strenght Thru

Oi!“proglašenaje nacističkom zbog neonaci skinheda na naslovnici. Čovek zaslužan za

objavljivanje ovog remek dela Oi! muzike, Bušel, nije znao političku orijentaciju momkasaslike.

Još jedanu nizu ekcesa je bio nakon certu bendova The Business, The 4-skins i The Last Resors


69

uSautholu. Tada je lokalno stanovništvo azijskog porekla molotovljevim koktelima zasulo

prostor misleći da je koncert organizovan od strane neonacista.66

Postoje dosta neonaci skinheda koji slušaju Oi!, međutim, oni su razvili i sopsteveni

pravac pod imenom Rock Against Communism– RAC (u prevodu Rok Protiv Komunizma), koji

je tekstualno determinisan a obuhvata različite rok pravce (od metala, panka do klasičnog

roka). Najpoznatiji bend ove branše jeste Skrewdriver koji je na početku bio ne-politički pank

bend, ali je kasnije prerastao u najuticajniji neonaci bend na svetu. Takođe ovom pravcu se

pridaje i rasistički žanr hatecore (hejtkor) koji se može opisati kao hardkor muzika sa

rasističkim tekstovima.

66Митровић, Н. и Јоксимовић, А. (2012). Панк музика као глобални феномен

http://en.wikipedia.org/wiki/Rock_Against_Communism

AnthroPost

70

4. DIFERENCIJACIJA SKINHED SUBKULTURE

Postoje brojne podele unutar skinhed subkulture. Uglavnom je diferencijacija

utemeljena na političkoj osnovi. U skladu sa takvim motivom, izvršena je podela na politične

(rasiste/naciste/fašiste i antifašite/levičare) i apolitične skinhede (gde možemo svrstati i

grupu ostalih skinheda). U okviru ove podele postoje brojne grupacije.

White power (bela moć) skinhedi, ili naci skinhedi predstavljaju nus-produkt skinhed

subkulture. Skinhedi ih još nazivaju i bonhedima (bonehead) što ima uvredljivu konotaciju

(glupan, tikvan). Prvi put su se pojavili kasnih sedamdesetih u Engleskoj i bili su usko povezani

sa ekstremno desničarskim strankama Britanski Pokret, Britanska Nacionalna Partija,

Nacionalni Front itd. Smatraju sebe pravim skinhedima i jedan od argumenata je taj što je

nekad dosta skinheda učestvovalo u tučama sa pakistancima-imigrantima. Oštro negiraju

svaku povezanost skinheda sa jamajčanskom manjinom i smatraju za laž da postoje crnci

skinhedi. Među naci skinsima postoje brojne frakcije. Svi imaju istu politiku, samo različita

imena. Tako postoje White Power (bela moć), White Pride (beli ponos), Hammerskins (čekić

skinsi), Anti-Antifa itd. Većinu tih grupa čine mladi ljudi željni dokazivanja. Američki neonaci

skinhedi su usko vezani uz različite rasističke organizacije poput Ku Klux Klan, White Aryan

Resistance, Aryan Nations... Karakteriše ih antisemitizam, rasizam, beli nacionalizam i slepo

verovanje u teorije zavere kao što su„Zionist Occupied Goverment“ (Cionistička okupaciona

vlada) gde se smatra da američku vladu kontrolišu masoni jevreji i „History Revisionism“

(Istorijski revizionizam) gde smatraju da je holokaust izmišljotina i da su brojke preuveličane.

NJihova ideologija je jednostavna, jasna i ekplicitna što je čini jako privlačnom za mlađe

populacije. Za ove skinhede rasno mešanje je smrtni greh jer smatraju da se time kalja čistota

bele rase i kulturni identitet jednog belog naroda i čoveka. Takođe, neki od njih nisu za

ubijanje ljudi druge boje kože (rase) već za njihovu deportaciju u zemlje otadžbine. Naci

skinhedi su pristalice radikalnih metoda i kod ljudi drugačije seksualne opredeljenosti, pa

neretko uzimaju učešće u prebijanju homoseksualaca i lezbijki. U skladu sa svojom politikom,

podržavaju i socijalni darvinizam, eugeniku i anti-komunistički otpor. Uglavnom se

distanciraju od političkih stranaka ali je u poslednje vreme pojačan trend ulaska naci skinheda

u određene partije ili osnivanje istih. Uglavnom su pristalice uličnih direktnih akcija i

individualnog terorizma. Akcijama član naci skinhed pokreta dokazuje lojalnost grupi, njenim


71

vrednostima i idejama. Takođe, akcijama stiče slavu i poštovanje unutar grupe. Nasilje je

potvrda identiteta naci skinheda. Naci skinsi se i izgledom razlikuju od pravih skinheda.

Uglavnom nose spitfajerke (pilotske jakne), maskirne ili crne pantalone, duboke martinke...

Na jaknama nose prišivače raznih organizacija. Najzaslužniji čovek za osnivanje naci-skinhed

pokreta je Jan Stjuart, pevač grupe Skrewdriver. Na prvom albumu, ovaj bend je svirao tipični

pank sa socijalno angažovanim tekstovima, ali je već na drugom tematika postala šovinistička,

rasistička, anti-emigrantska, ksenofobna. Ovaj čovek je osmislio i Blood & Honour distribuciju,

koja se bavi izdavaštvom muzike neonaci bendova širom sveta, raznih publikacija (novina,

letaka, nalepnica), štampanjem majica, ali i raznim drugim praktičnim akcijama, od protesta

do prebijanja ljudi po ulicama. Ovaj pokret se raširio po celom svetu pa svoje filijale imaju i u

Rusiji, Japanu, Brazilu, SAD-u, Poljskoj, Švedskoj, Srbiji, Hrvatskoj itd. Najbrojniji su u Rusiji gde

ih ima oko 80.000.

Hammerskins su međunarodna organizacija neonaci skinheda širom sveta, od

Australije, Rusije, Engleske, Kanade i SAD-a, do Franscuske, Švajcarske itd. Oni sebe smatraju

elitnom jedinicom nacional-socijalističke skinhed družine. Oni imaju stroga pravila. Član mora

da ima najmanje 21 godinu, stalni posao, da nema krinimalni dosije i da odsluži probni rad od

tri meseca. Simbol su im dva ukrštena čekića na zastavi koja se razlikuje od države do države.

Od članova očekuju disciplinu, očuvanje ugleda i pridržavanje zakona.

U Srbiji deluje nekoliko rasističkih skinhed pokreta. Najstariji i najbrojniji su Blood &

Honour(Krv i Čast) skinhedi. Bili su jako popularni 1990-ih godina kada su ksenofobija i

nacionalizam imali jaku notu u srpskom društvu. Iza sebe imaju članove sa debelim dosijeima,

nekoliko ubistava (glumac Dragan Maksimović i mali rom Dušan Jovanović), organizovane

odlaske na proteste u druge države, organizovane para-militarne grupacije, distribuciju

muzike, novina, internet sajtove itd. Iz ove organizacije se izdvojila posebna grupa pod

imenom Nacionalni Stroj, poznata po učešću i pokušaju protest-šetnje proslave Himlerovog

rođendana u Novom Sadu 2007, koji su anti-protestom razbili razjareni građani i građanke

Novog Sada i Srbije. Kasnije je Goran Davidović, njihov lider osuđen na godinu dana zatvora

zbog pretnji i prekida antifašističke tribine u Novom Sadu. Ova organizacija je pokušala da

postane stranka pod nazivom „Novi Srbski Program“, ali nisu uspeli u tome. Ranije je postojala

i grupa „Rasonalisti“i uglavnom je delovala na internetu. Takođe danas deluje i anonimna

grupa „anti-antifa“. Sa ovim grupama su usko povezane i druge ultra nacionalističke i

AnthroPost

72

šovinističke grupe poput klerofašista iz organizacije „Obraz“, SNP Naši, SNP 1389 i

novoformirana stranka „Dveri Srpske“, ali oni uglavnom nemaju veze sa skinhed subkulturom

kao takvom. Takođe, 1990-ih godina, dosta naci skinheda se moglo videti na fudbalskim

stadionima, posebno kod navijača FK Rada sa Banjice, popularnih „United Force“-a.

Slika 9. – Srpska naci skinhed organizacija “Krv i Čast“ sa njihovim liderom Goranom

Davidovićem (četvrti sa leva) na antifašističkoj tribini u Novom Sadu

(http://www.b92.net/news/pics/2008/12/9571190234943839fcca43180892563_368x211.jp

g)

S.H.A.R.P. (Skinheads Against Rascial Prejudice) ili šarp skinhedi su kako samo ime kaže,

skinhedi protiv rasnih predrasuda. Ovaj pokret je nastao u SAD-u, tačnije u NJu Jorku i osnovan

je od strane Markusa Pašeka i Stivena Ema kao reakcija na nacističku doktrinu i preuzimanje

skinhed subkulture. Rodi Moreno, pevač grupe The Oppressed, je prilikom jedne od poseta

SAD-u, prvi put bio upoznat sa ovim pokretom i po povratku u Vels, krenuo je u lobiranje. Od

tada, 1989. godine, krenula je ekspanzija ovog skinhed pravca. On je dizajnirao šarp skins logo

sa trojanskim ratnikom, simbolički preuzet od Trojan records-a, izdavačke kuće koja je

šezdesetih izdavala ploče popularnih rege i ska sastava. Ovaj pokret se raširio velikom brzinom

pa tako danas imamo šarp skinse na svim meridijanima. Šarpovci nisu uokvireni nikakvom

organizacijom, već su deo subkulture. Izgled su preuzeli od starih skinheda, sa izuzetkom nekih

specifičnih šarp motiva. Danas u svetu postoje velike grupacije šarpovaca, od Nemačke (gde

su najbrojniji), preko SAD-a, Kolumbije, Bolivije, Meksika, Rusije, Ukrajine, Novog Zelanda,

Italije do Engleske, Švedske, Holandije itd. U Srbiji je ovaj pokret okarakterisan određenim

http://en.wikipedia.org/wiki/The_Oppressed


73

individuama, uglavnom stacioniranim u Vojvodini (prvenstveno u Novom Sadu). Devedesetih

godina je postojala i grupa od nekoliko šarpovaca u Beogradu sa Dedinja i naselja Senjak.

Slika 10. – Skinhedi protiv rasnih predrasuda – Logo šarpovaca

(http://api.ning.com/files/Mi2qMrYc157LiGJoc7b2z4idwjDC5itITzh2npxhHMCpRsppMB5X7n

iZlp1HD0NpRZT3WqBNdiCly-

jBzoOkDqIatSj7mZuWn33HVwTfzSs_/Skinheads_Against_Racial_Prejudice_1.jpg)

R.A.S.H. (Red & Anarchist Skinheads) odnosno Crveni i Anarho Skinhedi (skraćeno raš),

su takođe jedna od političkih skinhed podgrupa. Zvanično je ova grupacija nastala 1. januara

1993. godine u NJu Jorku od strane Mayday Crew-a, grupe skinheda levičara i pankera. Ova

grupacija je oformljena od strane nekoliko članova šarp skinhed grupe, koja je bila spremna

na radikalniji obračun sa naci skinhedima i fašizmom u celini. Ubrzo nakon toga pokret se

raširio svuda po svetu. Osnovna načela proglasa pokreta su bila da se demistifikuje pojam

skinheda i predrasuda o njima kao rasistima, da se zadrži duh tradicije pravih skinheda (od

muzike preko faznina, koncerata, okupljanja), da se stvori prostor levičarskim idejama, da se

pokrene bitka (kako fizička tako i politička) protiv ekstremne desnice i odstranjivanjem istih

AnthroPost

74

sa skinhed scene, da se vrati stara slava skinhed pokretu, zatim artikulacija veze između

mladih, radničke klase, levičara i skinheda, organizovanje treninga samoodbrane skinheda,

učestvovanje u raznim anti-fašističkim protestima i događajima i vizija anti-fašizma i radikalne

levice kao postojećeg i preko potrebnog socijalno-političkog detalja u skinhed subkulturi.

Tradicionalni skinhedi (Trojan skinheads) ili Trojan skinhedi, predstavljaju apolitičnu

grupaciju unutar skinhed subkulture. Ova grupacija kaže: „Zašto se dodatno označavati?

Oznake pokazuju potrebu za određenom skupinom, a to je samo po sebi znak slabosti. Nema

potrebe za vezivanjem u skupinu, niti uz nečije mišljenje. Nema dva jednaka čoveka“. U ranim

fazama većina skinhed grupa se sastojala od osoba sa različitim idealima, uključujući i

rasističke i antirasističke. Međutim, većini pojam skinhed nije imao nikakve veze sa politikom,

te oko toga nisu pravili nikakve međusobne razlike. Taj pogled dele današnji tradicionalni

skihedi. NJima politika ne igra veliku ulogu u životu i biti skinhed im je puno važnije. Stil

oblačenja ovih skinheda je isti kao i prvih skinheda. Sobzirom da su ovi skinsi pristalice

izvornog skinhed pokreta, kod njih se mogu videti i crnci i belci skinhedi i njihova parola je

„duh 1969-e!“ (Spirit of ’69).

Pod ostalim skinhedima se podrazumevaju sve ostale grupacije koje nemaju nikakve

veze sa gorepomenutim. Prvenstveno tu su sve skinhed podgrupe muzički determinisane.

Oi/punkskinhedi su oni koji su za svoju odrednicu uzeli ovu vrstu muzike. Izgled im se ne

razliku od klasičnog skinhed autluka, stim što se uglavnom nose majice bendova. Hardcore

skinhedi u načelu imaju hardkor pravac pank muzike. To su uglavnom momci asfalta

američkih ulica, gde je ovaj pravac i utemeljen. Uzore nalaze u bendovima poput Iron Cross,

Agnostic Front, Cro-Mags, Warzone i Slapshot. Oblače se malo ležernije, i umesto cokula nose

patike, koledž jakne i dukserice sa kapuljačama. Gej skinhedi su u posebnoj grupi samo iz

razloga njihove seksualne orijentacije. Negde se može naći da im je markantna oznaka

ružičaste pertle, međutim to je dezinformacija. Gejevi se mogu naći u bilo kojoj drugoj skinhed

grupaciji pa je ova kategorija irelevantna. Postoje još dosta socijalnih kategorija koje se mogu

podvesti pod termin „skinhed“, međutim ovo je neka definicijska osnova i ono što je zapravo

najrelevantnije i sociološki najprihvatljivije.


75

Slika 11. – Crveni i Anarho Skinhedi (RAŠ) na protestu

(http://img183.imageshack.us/img183/5284/user67rashnycmaydaycrewic5.jpg)

5. SKINHED DEVOJKE (SKINGIRLS) I FILMOVI O SKINHEDIMA

Devojke čine mali deo aktera subkulture, verovatno jer su neka osnovna obeležja

subkulture „muška“, recimo, fudbal i nasilje. Ali, to ne znači da ih nema. Postojale su i skupine

devojaka koje su jednako brzo upadale u nevolje kao i muškarci. Akterke subkulture nazivaju

se skinhed devojke (skingirl), skinete (skinettes), skin-ptičice (skinbyrds) ili čelzi (chelsea). Čelzi

je takođe i naziv za vrstu frizure koju skinete nose (kratka kosa duž cele glave, sem kod šiški i

kod zulufa). „Uniforme“ prosečne skinete čine sako, košulja, kratka suknja (najčešće karirana),

unihop, bele sportske čarape i niske cipele. Skinete se, kao i skinhedi, posebno brinu o čistoći

i jednostavnosti svoje odeće. Nikada ne nose previše detalja, nakita niti šarenila.

Skinhedi su se često pojavljivali u filmovima ali je malo filmova kao jedinu tematiku

imalo skinhed pokret. Uglavnom su bivali akteri u filmovima engleske produkcije i to u onim

o fudbalskim huliganima, mada su neizostavni i u filmovima raznih žanrova iz engleske

produkcije snimanih 1970-ih i 1980-ih. Pojavljuju se i o filmovima o panku i u raznim

dokumentarcima. Najpoznatiji filmovi gde je skinhed subkultura glavna tema a skinhedi

protagonisti su: Romper Stomper (1992), American History X (1998), Made in Britain (1983) i

AnthroPost

76

This is England (2006). „Romper Stomper“ je jedan od prvih filmova gde se definitivno izgubio

pojam o postojanju drugih vrsta skinheda do naci skinsa. Film govori o naci skinhed bandi u

Australiji koja dolazi u konfliktne situacije sa Japanskim imigrantima. Glavnu ulogu je tumačio

Rasel Krou. Takođe i „American History X“ govori o naci skinhedima. Glavnu ulogu tumači

Edvard Norton i ovaj film predstavlja jedan od najboljih filmova ikada snimljenih (po ocenama

gledalaca). Na kraju bih jošdao kratak sinopsis filmu „This is England“. Ovaj film je snimljen

2006. godine, i predstavlja najobjektivniju sliku skinhed subkulture. Radnja filma je smeštena

na kraj70-ih godina i opisuje upliv neo-naci ideja u do tada politički neporemećenu strukturu

skinhed subkulture. Što se dokumentaraca tiče, snimljeno je dosta njih, ali uglavnom je tema

bila neo-naci skinhed grupacija. Celokupnu sliku je možda dao samo dokumentarni film

„Skinhead Attitude“ koji je sniman u čast 40 godina postojanja skinhed subkulture i sniman je

širom sveta i među svim skinhed grupacijama. U Srbiji je takođe snimljen jedan film koji se

bavi skinhedima, naravno, onom devijantnom grupacijom. „Šišanje“ je snimljeno 2010.

godine, i na svu sreću nije naišlo na šire interesovanje jer bi najverovatnije za posledicu imalo

nove generacije naci skinheda.

Slika 12. – This is England – akteri i akterke filma

(http://ahorseandacarrot.files.wordpress.com/2012/02/this_is_england.jpg)

Zaključak

Preko pedeset godina skinhed subkulture. Od jamajčanskih predgrađa i engleskih

radničkih četvrti do svetskih razmera. Anatemisan od strane društva, individua i


77

establišmenta, pokret je ostao živ do današnjih dana. Prolazeći kroz razne faze, stvarajući

razne podgrupe i frakcije došao je tamo gde jeste danas. Nikako se ne može reći da je na

početku ali se može reći da je razjedinjen, politizovan i kulturološki devastiran. Uglavnom se

sve zasluge za regres subkulture može dati politici i to onoj ektremno desnoj. Od trenutka

upliva politike u skinhed subkulturu krenula je eksplozivna rušilačka lavina pokreta. Naci-

skinhed pokret je uspeo da baci crni plaš na celokupnu skinhed populaciju. Potpomognut

medijskim neznanjem i političkom demagogijom naci skinhedi su uspeli da se popnu na vrh

imaginarne skinhed piramide. Godine nemira i jačanja naci skinhed pokreta umalo nisu bacile

prave skinhed vrednosti u zapećak. Kao reakcija su došli anti-rasisti skinhedi oslikani u dve

podgrupe – ŠARP (SHARP) i RAŠ (RASH). Sa ovim pokretima je krenula da se vraća i nada u

povratak pravih skinhed vrednosti. Iako su bili politički akteri, šarp i raš skinhedi su se držali

fundamentalnih osobina skinhed pokreta a to su muzika, tipičan izgled, fudbal, pivo i zezanje.

Politika je tu, takođe, ali samo kao reakcija i kao lični stav i želja za društvenim boljitkom.

Kroz film, muziku, izdavaštvo i razne druge praktične elemente pripadnici izvorne

skinhed subkulture, a ne njenih devijantnih frakcija, trude se da demistifikuju negativnu

društvenu percepciju skinheda. Upravo je ovaj rad i bio jedan takav potez. Želja za edukacijom

i povratak davno izgubljene i izbledele slike subkulture, onakve kakvu je poznavalo društvo

60-ih i početkom 70-ih godina. Uslovi socijalne i ekonomske nemaštine, lošeg stanja radničke

klase i opšte društvene apatije dalo je produkt nazvan skinhedom. Skinhed je zapravo ono što

je za to vreme bio glas razuma, glas potlačenog, glas onoga što nepravdu trpi. Današnje vreme

ima drugačiji istorijski trenutak i socijološku podlogu ali su skinhedi uspeli da se adaptiraju i

na današnje uslove. Radnička klasa, pivo, fudbal, nasilje i muzika, imenom i prezimenom

SKINHED SUBKULTURA.

„Vidiš nas na TV ekranu, čitaš o nama u novinama,

misliš da imaš prednost, ali mi znamo da ćeš izgubiti.

Ti voliš da naslikaš najmračniju sliku ali ona uvek bude svetlosti puna.

Strah koji imaš od nas unutar sebe, sada je na vidiku.“

AnthroPost

78

„Bolje se pazi, nemaš gde da se sakriješ,

ostani po strani ili ćeš umreti.

Kucnuo je čas i vidimo svetlost.

Spremamo se i snagu imamo“

„SKINHEDI SU PODIVLJALI“

Zvezde i pruge – Skinhedi su podivljali

(Stars and Stripes – Skinheads On The Rampage)


79

Literatura

Marshall, G. (1996). Skinhead Nation. England: A K Pr Distribution. Campbell, H. (1987). Rasta and resistance. New Jersey: Africa World Press. Hebdidž, D. (1980). Potkultura: značenje stila.Beograd: After. Perasović, B. (2001). Urbana plemena. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada. Mitrović, N. i Joksimović, A. (2012). Pank muzika kao globalni fenomen.Beograd: Geografski fakultet, seminarski rad Grupa autora (2009). Subkultura: Skinhed. Huk sa severa, 4 (1), 115-123.

AnthroPost

80

ULIČNA GALERIJA – „GRAFITTI“ POSTERI I TKV

Katarina Milutinović

Ulica kao mikrokosmos, konstrukcija je puna tačaka presecanja vremena i prostora, a svaka

od tih tačaka jesu nizovi predstava, slika, zvukova, doživljaja. Osobenost ovih tačaka

presecanja je u tome da momenat sa kojim se presecaju ne može stati i tako ulica postaje

sinonim za neprestano kretanje dok sa sobom nosi paradoksalni ciklus neprestanog stvaranja

i uništavanja.

Na ulici su uveliko prisutni gotovo svi segmenti života, pa tako i umetnost, sa svojim

interakcijama gde su čovek i umetnost u neraskidivoj vezi i gde se međusobno ostvaruju.

Ciklus stvaranja i uništavanja, kao i veza čoveka, u ovom slučaju autora, sa okolinom i

artefaktima koji je čine, ukazuju na prirodu teme koju ću obraditi u ovom radu u smislu

konstruisanja identiteta na osnovu autorskog artefakta. Fizička priroda artefakta oblikuje

produkt ljudskih želja, što ga čini dvoznačnim i označava dualizam između osoba i ne-osoba.

To je sušastveno njegovoj prirodi društvenih stvari, što pomaže razumevanju načina na koji se

ljudi identifikuju sa objektima i kako postaju nerazdvojivi.67

Naime, umetnostna ulici, tačnije street art, tip je vizuelne umetnosti koja nastaje na ulici i ima

svoj životni vek.Nastaje u adekvatnom momentu, na adekvatnom mestu i prenosi adekvatnu

poruku. Ono što nazivamo street art-om jeste frakcija grafiti kulture koja podrazumeva

različite tehnike i njihove kombinacije poput stikera (nalepnica), stencil graffiti-ja (šablona),

raznih mozaika, uličnih instalacija, video projekcija i poster graffiti- ja, koji je deo posebnog

kulturnog fenomena, koji je utkan u ovaj ogled, gde ću zaključivati o vezi i jeziku između

umetnika i ovog artefakta kao i o njihovom međusobnom konstituisanju.

Street art je i „underground“ umetnost, gotovo uvek nastaje u mraku, daleko od očiju zakona

i publiciteta, što joj daje posebnu notu, ponekad u smislu uticanja na same motive koji se

67Daniel Miler, ’’Artefacts and the meaning of things’’, Companion Encyclopedia of anthropology, 1994.


81

prezentuju, što se pokazalo i na terenu. U zavisnosti od lokacije ili motiva, poruke koju nosi i

senzibiliteta umetnika, „underground“ umetnost može prezentovati jedan „svetli“ čin, jasno

noseći poruku koja sadrži lični pečat autora, ali i dovoljno prostora da posmatrač zaokruži

misao o onome što izvesni artefakt prezentuje.

Najbitnje karakteristike koje sam navela o poster graffiti-ju i uličnoj umetnosti uopšte, kao i

tome kako se izvesne karakteristike konstruišu kroz artefakte u materijalnom svetu,pokazale

su se kao takve u malom terenskom ogledu koji sam sprovela zahvaljujući beogradskoj street

art umetnici TKV („The Kraljica Vila“), koja je svojim delom ukazala na društvenu interakciju,

koja je svojom jedinstvenošću„odvojiva“ od ostatka sveta.

Kao ljubitelj street art-a, ali ne i kao neko ko je pripadnik ove subkulture, u potpunosti upućen

u njene karakteristike, smatram da relativno objektivno mogu pristupiti ovom ogledu.Nakon

što smo ugovorile mesto i vreme sastanka, umetnica i ja smo krenulena tri mesta koja je

umetnica odredila kao odgovarajuće za svoj rad. U pitanju su tri postera, odnosno tri

odštampana grafika na peliru, koja prikazuju majku sa detetom u rukama. Trebalo je sačekati

da prođe ponoć, kako bi se izbegla suvišna pažnja prolaznika i, naravno, milicije. Još jednom

moram pomenuti da je ovakav čin ilegalan, blizak vandalizmu po zakonu, ali paradoksalno

tome ne nanosi štetu gradskoj imovini, ili bar ne onakvu kakva se eventualno ne bi mogla

ukloniti, što većinom nije slučaj s obzirom na tematiku i mesto koje se kao takvo bira.Treba

naglasiti da u delima TKV ne postoje političke teme, iako naš izlazak na ulicu sam po sebi

predstavlja politički čin. „Odabrana“ mesta upućuju na „street wise“, što bi u prevodu značilo

„posedovanje znanja omladinske kulture“, stoga „street wise“ odabrano mesto uvršćuje u

sam proces stvaranja, pre svega jer to nije bilo koje mesto na ulici. Naše kretanje bilo je

usredsređeno na lokaciju Starog grada: Obilićev venac, Ulica 27. marta i Crnogorska ulica.Sem

postera u Crnogorskoj ulici, koji je smešten na vidno mesto, ostala dva Street artpostera su

svoja mesta dobila u zabačenijim i mračnijim delovima pomenutih ulica - jedan na zidu preko

puta oronulih drvenih stepenica male zgrade na Obilićevom vencu, a drugi na samoj ruševini

u Ulici 27. marta. Ovi posteri poseduju moć transformacije uzdižući motiv ljubavi i novog

života. Transformišu svoju lokaciju i daju istoj pravo na novi život čineći je takvom da sada

sama po sebi prenosi poruku. U ravni Milerove simboličke interpretacije, pri postavci

artefakata, predmet se uvek sagledava u svetlu njegove sposobnosti da se transformiše. Ako

se značenje predmeta oslanja na lokaciju čiji je on deo, tada isti artefakt može imati različite

AnthroPost

82

implikacije prostim premeštanjem u drugi okvir, odnosno na drugu lokaciju.68 U ovom slučaju,

poster na ruševini u Ulici 27. marta, koji bi, samim tim što je na ruševini, mogao da znači „novi

život“, ne mora nužno da znači isto na lokaciji u Crnogorskoj ulici, koji bi, s obzirom na urbano

mesto njegove postavke i osvetljenosti, mogao da nosi poruku o najjačoj ljubavi, ljubavi

između majke i deteta.

Delovi grada u kojima imamo prilike da vidimo radove TKV najčešće su ona „koja treba

ulepšati“, kako ona kaže, i koja mogu upotpuniti vizuelni okvir ovakvog stvaralaštva u

zavisnosti od tematike dela. Stoga, mestom postavke, ali pre svega tematikom, umetnica

konstruiše svoj identitet i lični stil.

U ovom slučaju bih se pozvala na Milerov stav da su „artefakti sredstva pomoću kojih

oblikujemo i razumemo sebe“i tako upućujem na proučavanje elementa materijalne kulture,

koji umetnica koristi pri konstruisanju svog identiteta.69

Pristup koji ću upotrebiti pri pojmu konstruisanja identiteta jeste socijalni

konstrukcionizam, odnosno one elemente socijalnog konstrukcionizma koji se tiču društvenih

interakcija i fenomena koji se formiraju prilikom tih interakcija. Po Vivijen Ber, društveni

procesi, koji su centar socijalnog konstrukcionizma, jesu osnov posebnih oblika znanja kojima

obiluje svaka kultura, u ovom slučaju subkultura, koji prema tome predstavljaju njene

artefakte. 70

Dakle, street art poster je oblik znanja koji funkcioniše u domenu street art-a. Tako

poster svojim stilom i tematikom gradi jedinstveni pečat umetnice TKV, na određenim

lokacijama svojstveno street wise- u. Pored predmeta, važnu ulogu u izgradnji identiteta igra

i jezik, odnosno žargoni u okviru Street art umetnika (npr. „Street wisе“- „ulična

mudrost“).Jezik, koji je u središtu savremene strukturalističke antropološke teorije, igra

veoma važnu ulogu u razumevanju pojava i fenomena u društvu. U ovom slučaju, određenim

osobenostima pomaže da se konstruiše jedna kulturna celina.

Ovde primećujem bitnu karakteristiku za ovaj momenat u istraživanju, a to je da navedene

činjenice postavljaju granicu između street art umetnika i „ostatka“, odnosno onih koji nisu

68Daniel Miller, “Artefacts and the meaning of things”, Companion Encyclopedia of anthropology, 1994. 69Isto; 70Vivijen Ber, „Uvod u socijalni konstrukcionizam’’, Zepter Book, Beograd, 2001.


83

street art umetnici od ostatka sveta. Stil i tematika unutar ulične umetnosti jesu unutarnja

granica raznovrsnosti između samih umetnika.

Ulična galerija ne predstavlja samo gotova dela koja prenose poruku, već čitav jedan

proces kao široki pojam koji u sebi sadrži stvaranje, uništavanje, promenu identiteta,

specifičnost, suptilnost, ali i adrenalin, koji isti taj proces iznova oživljava pomažući nam da ta

dela kao takva razumemo i doživimo.

Postojanje tržišta u domenu ove subkulture pokazuje da je ona u progresu. Veoma bitnu

podlogu ovom progresu pružaju tehnologija i virtuelni prostor, gde je povezanost interneta i

street art- a veoma uska, što samo upotpunjuje proces o kome je bilo reči. Umetnici tako

mogu saznati o reakcijama na svoja dela, što upućuje na jednu potpunu komunikaciju i

kompleksan proces.

AnthroPost

84

Literatura

Daniel Miller, “Artefacts and the meaning of things“, Companion Encyclopedia of anthropology, 1994.

Vivijen Ber, „Uvod u socijalni konstrukcionizam“, Zepter Book, Beograd, 2001.


85

FOTO ESEJ: ZADARSKO-SPLITSKI ZIDOVI Relja Pekić

Svako putovanje je prilika za antropološki teren, bez obzira koliko lutamo u svojoj

metodi rada ili koliko smo disciplinovani pri odabiru jedinstvene teme za etnografsko

rekognisciranje nekog mesta koje izgleda primamljivo našim istraživačkim aspiracijama. Svako

slobodno vreme je dragoceno iskustvo boravka i izgrađivanja identitetske slike o drugima, koji

nas podstiču da prepoznajemo čak i blage nijanse razlika između “biti ovde” i nativne sredine

u kojoj uobičajno bivstvujemo. Kada pišemo “vizuelno” o “drugima” fokusirani smo na

krhotine kultura, tj. isečaka (audiovizuelnih, pisanih) naših pokupljenih znanja, kao i

proživljenih iskustva (sećanja) o njima. Kada smo vremenski ograničeni u sistematizaciji naših

kadrova i kooperativnosti sa subjektima koje želimo da zabeležimo, onemogućeni smo da

aktivno posmatramo i snimamo spontane/dragocene momente društvene stvarnosti. Na koji

način vizuelni antropolog može da se izbegne ulogu turiste u drugoj zemlji i otkrije svoju temu

istraživanja u drugoj zemlji? Ključ promatranja određenog mesta, društvenog fenomena,

određene subkulture, umetnosti ili rituala je u podrobnom beleženju (strpljivom čekanju= i

svesnosti ka arhiviranju materijala (pri dolasku kući), ali i iskustvo istraživanja neke od tema u

svojoj nativnoj sredini. U mogućnosti smo da pravimo komparacije sa našom sociokulturnom

sredinom, kao i da komuniciramo sa novim saznajnim slikama koje nas okružuju.

Antropologija vizuelne komunikacije je zasnovana na pretpostavci da uočavamo vidljive i

slikovne svetove kao društvene procese, u kojima su proizvedeni sa namerom komuniciranja

(nečega-nekome), te pruža perspektivu koja nedostaje u drugim teorijama. (Ruby and Worth

1981.). Terenski rad se temelji na osobnom iskustvu, organizaciji rada i uočavanju na

poteškoće uspostavljanja kontakta sa subjektima. Spremni smo da grabimo sociokulturne

obrasce i refleksivne isečke naše stvarnosti u onoj meri koliko je entomolog spretan i pažljiv

da pronađe retku vrstu leptira.

Zastani na ovom ćošku, provedi određeno vreme - snimaj iz različitih uglova.

AnthroPost

86

Svaki novi kadar iste lokacije je eksperiment, kojem možemo pridati novo značenje.

Svakim kliktajem crvenog (rec) dugma kamere proizvodimo ne samo vizuelno znanje (koje se

razlikuje od pisane etnografije), već i mogu da budu analizirani kao vizuelni artefakti (sve više

obuhvaćeni sensualnim istraživanjima; Vidi Sarah Pink 2012.) jednog mesta koji može da

komunicira sa "drugim" materijalom u blizini, ili sasvim dalje, u drugom gradu. Iskustvo

gledanja i bivstvovanja tj. uviđanja nepoznate sredine temelji se na dužini provedenog

vremena i na autoritetu putopisca/etnografa/antropologa. Ono je, poput ‘intuicije’, nešto što

imaš ili nemaš, i zazivanje iskustva često smrdi na mistifikaciju” (Clifford 1988:35). Sve što

želimo da zabeležimo kamerom u svrsi antropološkog istraživanja, bitno je da naš materijal

bude prikazan što vernije sa minimalnim ometanjem uobičajne stvarnosti ispred nas.

Razmatranje mogućnosti vizuelnog zapisa da istinito prikaže snimljenu pojavu čini osnovu

sledeću grupe problema. Uzroci tih epistemoloških problema najlakše se uočavaju ako se

analizira postupak kojim nastaje vizuelni zapis. Taj proces podrazumeva sposobnost opažanja

fizičke stvarnosti, postojanje mehaničkih, tehničkih ili drugih sredstava beleženja, kao i svesnu

nameru da se beleženje vrši i za to neophodna znanja. U tom procesu je ključan autorski izbor.

(Naumović 1988:114). Etnograf na terenu tj. autor za razliku od putopisca, disciplinovan je da

vodi dubinske intervjue sa subjektima, posmatra, ali i da radi ono što rade njegovi subjekti u

njihovom svakodnevom životu, a da ih pritom ne oponaša, već da što više učestvuje u

društvenim akcijama "drugih" i postane deo njihove grupe/zajednice. (autoetnografija je sve

više popularniji metod pri snimanju u vizuelnoj antropologiji; Vidi Terry Ownby 2013.).

Naravno u kratkom periodu istraživanja, prinuđeni smo da pristanemo na ulogu

"posmatrača", pre nego da učestvujemo zbog nemogućnosti ostvarivanja potencijalne

bliskosti za "lagodno" vizuelno dokumentovanje (bez ometanja i uticaja drugih, trema

subjekta, mogućeg nepoverenja prema istraživaču, lažnih iskaza...)

Često dok snimamo sa kamerom ne želimo da budemo podsvesno shvaćeni kao "novinari",

koji beleže stvarnost zarad senzacionalističkih priča i reprezentovanja propagande medija

(novine, televizija, turističke reklame, audiovizuelne špice), već neometani etnografi koji

beleže trenutnu životnu situaciju u datom vremenskom intervalu. U tom trenutku, nećemo

želeti da interpretiramo stvarnost u kojoj smo i sami prisutni, zarad što vernijeg i mirnog kadra


87

iz ruke,sa glave, sa stativa, visećih i pokretnih objekta, kako bismo registrovali svaki pedalj

zvuka, snimili svaki ljudski pokret ispred nas. (kada je CCTV snimak vizuelna antropologija?).

U leto 2014-te, proveo sam 8 dana na hrvatskom primorju, u Zadru (3 dana) i Splitu (5 dana).

Odlučio sam se da koristim fotografiju kao metod beleženja u ovim gradovima i u slobodno

vreme slikao sam zidove kuća i zgrada Zadarskih i Splitskih ulica. Kao temu još od prvog dana,

odabrao sam da to budu vizuelne poruke na zidovima kuća (grafiti, nalepnice, stensili), iz

razloga što ih nema puno, a mnogo je i starijih koji su već izbledeli. Grafiti se mogu posmatrati

kao poseban medij koji komunicira sa ljudima, subkulturnim grupama, umetnicima i mnogim

drugim. Oni su oduvek bili neformalni vid komunikacije i prenosili su duh vremena u

sadašnjici. Grafiti po tradiciji predstavljaju jedan oblik prekoračenja zakonske zabrane zabrane

(ponekad i društvene - ukoliko je grafit iscrtan na nečijem posedu). Očigledno se mogu

protumačiti kao metod razbijanja monopola javne upotrebe jezika i životnog prostora. Stoga

su ključni elementi grafita - nezakonitost i nepravilnost. Iz toga proizlaze dalja obeležja:

anonimnost, tajnost i činjenica da su oni u sukobu s cenzurom i da su posvećeni razaranju.“

(Gamboni 1989:215). Vizuelne antropologe (i antropologe/etnologe) najčešće zanima uloga

crtača grafita na lokalitetu u kojem istražuju, njihov pogled na svet, kao i značenje

proizvedenih vizuelnih radova (u vizuelnoj antropologiji najčešće je primetan emski pristup

pri istraživanju), organizacija rada, kao i saradnja sa ostalim umetnicima. (Vidi Ivana Todorović

"Rapresent" 2008.). U komunikacijskom procesu koji nastaje slanjem poruka putem grafita,

za istraživača je primamljivo da ispita njegovo poreklo, kao i smisao na specifičnom mestu na

kome je iscrtan. Sam čin pisanja grafita mladi vide kao samopotvrđivanje svoje generacije i

mesta u kome žive, pobedu nad zabranama određenog društva, te mogućnost izgradnje svog

identiteta.

Dok sam prolazio uskim ulicama ovih gradova, zapazio sam da grad ne obiluje toliko "grafiti-

artom", koliko natpisima, porukama i nalepnicama koje obeležavaju vizuelni identitet grada

Zadra i Splita. Na osnovu onoga što sam zabeležio fotoaparatom, podelio sam poruke na

sledeće kategorije:

AnthroPost

88

1) Grafiti satiričnih poruka: "Kad piješ vino, osjećaš se kino", "Samo mrtve ribe plivaju

nizvodno", "Vodite pse, a ne ljubav", "Trava je zakon, to potpisujem", "Adio, kauboju!",

"ToVari zidove", "Seljaci, sretan put!"

http://2.bp.blogspot.com/-wEgWT4zIWPs/U5Y6UfqVJBI/AAAAAAAAAB8/e6MbePm7-Hs/s1600/FILE0246.JPG

http://1.bp.blogspot.com/-59tlITtiyTw/U5Y7Wx0JVlI/AAAAAAAAACI/e7uZOQ01pY8/s1600/FILE0062.JPG


89

http://2.bp.blogspot.com/-y7E5wF3XpJE/U5ZOffk4wjI/AAAAAAAAAEk/BxIXbrS91NA/s1600/FILE0249.JPG

http://4.bp.blogspot.com/-lXX9XKR7dc0/U5Y7lWj9NNI/AAAAAAAAACQ/LTChIlsWjn4/s1600/FILE0300.JPG

AnthroPost

90

2) Ljubavni grafiti (u centru grada na vidljivim mestima)

http://1.bp.blogspot.com/-I9e__NHocVA/U5Y8bDQAyFI/AAAAAAAAACc/w9IDLV1SCgM/s1600/FILE0055.JPG

http://3.bp.blogspot.com/-tCeg7U4Vu6g/U5Y9IaZ-1tI/AAAAAAAAACk/_Zwl7PQfiDE/s1600/FILE0167.jpg


91

3) navijački grafiti i nalepnice - predominantni (po čitavom gradu)

Grafiti navijača fudbalskog kluba Hajduka u Splitu su dominantniji u odnosu na navijače

"Tornado" iz Zadra (košarka). Na gradskim plažama i autocestama, navijači prave veće i manje

grafite koje ističu grb njihovog kluba sa često porukom tipa: "Hajduk živi u nama", "Mi smo

Hajduk", "Živimo Hajduk"...

http://3.bp.blogspot.com/-d4L5lMCEruk/U5Y9sZRhFgI/AAAAAAAAACs/qoq2UApZ1ac/s1600/FILE0529.JPG

http://2.bp.blogspot.com/-dw19nyBQkFE/U5Y96M2SJuI/AAAAAAAAAC0/M7YEFt6ys5Q/s1600/FILE0060.JPG

AnthroPost

92

http://1.bp.blogspot.com/-sNG7ErcgyqU/U5ZNmhhrxEI/AAAAAAAAAEQ/kgujB-EZugQ/s1600/FILE0275.JPG

http://4.bp.blogspot.com/-942oHF758vk/U5Y-ytvpGqI/AAAAAAAAADE/jmzw5tWmDTo/s1600/FILE0302.JPG


93

http://1.bp.blogspot.com/-_1eG0YWb_Jk/U5ZP1wQ9h0I/AAAAAAAAAE8/KQOF5-j6noI/s1600/FILE0215.JPG

http://4.bp.blogspot.com/-m7hlBOQrHKs/U5Y_BFcLZAI/AAAAAAAAADM/6tor2tNIQL8/s1600/FILE0071.JPG

AnthroPost

94

http://2.bp.blogspot.com/-TJDckaCWsaI/U5ZLEu_JXFI/AAAAAAAAADg/4q1O5ECCfPg/s1600/FILE0194.JPG


95

4) društveno-politički grafiti - nacionalistički, anarhistični, podržavaoci parade ponosa, kao i

protivnici

http://4.bp.blogspot.com/-ScqIt25yDIk/U5ZLe2nzfFI/AAAAAAAAADo/S-_zAI6g83w/s1600/FILE0153.JPG

http://1.bp.blogspot.com/-zDOmahsdtNY/U5ZLtFEGROI/AAAAAAAAADw/e3VJCxN9DtM/s1600/FILE0231.JPG

AnthroPost

96

http://2.bp.blogspot.com/-yQjqJ8j5glQ/U5ZMGLdkI-I/AAAAAAAAAD4/dUT0dfWluKc/s1600/FILE0168.JPG

http://4.bp.blogspot.com/-9HEBKgr62pc/U5ZMcZNQSyI/AAAAAAAAAEA/JeYTRDeLX40/s1600/FILE0247.JPG


97

http://1.bp.blogspot.com/-71tvqGlXd38/U5ZM_uAAmcI/AAAAAAAAAEI/5caJBC1eG9M/s1600/FILE0382.JPG

http://2.bp.blogspot.com/-UIHnkIhn76c/U5ZOBuWhvDI/AAAAAAAAAEY/bIhyV4tLr9U/s1600/FILE0379.JPG

AnthroPost

98

http://1.bp.blogspot.com/-yxk87G1W9BM/U5ZQvQOFBTI/AAAAAAAAAFM/6TaahwwBnjM/s1600/FILE0195.JPG

http://2.bp.blogspot.com/-NR8ar2kZlvc/U5ZjNP-O8lI/AAAAAAAAAFw/z7D9_aI1aXI/s1600/FILE0029.JPG


99

5) Tagovi i crteži:

http://4.bp.blogspot.com/-SHY3JVYtP1A/U5ZPAV69p4I/AAAAAAAAAEs/zea5LNtn8Ks/s1600/FILE0169.JPG

http://3.bp.blogspot.com/-P6pkX4WUcA0/U5ZPggVohyI/AAAAAAAAAE0/vGaHuTLjGAE/s1600/FILE0066.JPG

AnthroPost

100

http://3.bp.blogspot.com/-_pIcQDVYq-w/U5ZQ_yiWZ1I/AAAAAAAAAFU/pVnNO0Exjw0/s1600/FILE0049.JPG

http://1.bp.blogspot.com/-Whj731F6_OA/U5ZRrPVwKAI/AAAAAAAAAFg/UHfTbB_hCcI/s1600/FILE0161.JPG


101

ULOGA SPORTA U POLITICI I DRUŠTVU SAD POSLE 1945.

Marko Nikolić

Sport se, još od druge polovine 19. veka, kada je doživeo svoj najupečatljiviji razvoj,

često smatra za jednu od najplemenitijih društvenih delatnosti. Od tada, pa sve do današnjih

dana, on je zadržao taj epitet. Međutim, već tokom prve polovine 20. veka, postalo je jasno

da se sport može upotrebiti u političke svrhe, pa i propagandne. Od početka Hladnog rata,

bilo je očito da se na velikim međunarodnim sportskim takmičenjima neće boriti samo

sportisti, već će se lomiti ideološka koplja dve svetske supersile – Sjedinjenih Američkih Država

i Sovjetskog Saveza. Ipak, kada su u pitanju SAD, nije samo ideološko-politička sfera ta u kojoj

je sport igrao bitnu ulogu. Jednako je važan doprinos sporta u unutrašnjim pitanjima

američkog društva jer će on poslužiti kao pogodan teren za razbijanje rasnih i polnih

predrasuda i naći svoje mesto u borbi za ljudska i građanska prava. Izuzetno je zanimljiva uloga

sporta u Sjedinjenim Državama jer se može mnogo saznati o društvu preko njegove sportske

kulture.

Tokom Hladnog rata, sport je nesumnjivo igrao veliku ulogu u promovisanju američkih

vrednosti. U tom periodu ideološkog sukobljavanja, bilo je očigledno da će događaj kao što su

Olimpijske igre dobiti na značaju. Neretko se dešavalo da igre ostanu u senci ili posluže kao

pozornica sukoba. Prvi put kada se politički animozitet eksplicitno odrazio u sportu bile su

Olimpijske igre u Helsinkiju 1952. godine. Na ovim igrama sportisti su bili smešteni u odvojena

olimpijska sela, učesnici sa zapada bili su u jednom, dok su učesnici iz istočnog bloka bili

smešteni u drugom.71 Politički događaji 1956. imali su svoj uticaj na Igre održane u Melburnu

iste godine. Naime, zbog Suecke krize, Egipat, Irak i Liban odbili su da učestvuju na Igrama,

dok su Holandija, Švajcarska i Španija isto postupile reagujući na sovjetsku intervenciju u

Mađarskoj. Takođe, Narodna Republika Kina je odbila da učestvuje zbog toga što je to pravo

71 The International Politics of Sport in the Twentieth Century, ed. J. Riordan, A. Kruger, London 1999, стр 18.

AnthroPost

102

dobio Tajvan.72 Ipak, SAD i SSSR su učestvovali žestoko se boreći za prevagu u osvojenim

medaljama. Tako su igre u Melburnu, sem što su prve koje su održane na južnoj hemisferi,

postale i prve koje su zbog političkih razloga bojkotovane od strane pojedinih zemalja

učesnica. Pojava koja će biti učestala tokom Hladnog rata. Pedesete godine su period kada je

paranoja od širenja komunizma u Sjedinjenim Državama poprimala najveće razmere. Taj

crveni strah najvidljivije se ispoljio u saslušanjima koje je vodio senator Mekarti protiv

navodnih komunističnih simpatizera. Jedna od bizarnijih posledica „mekartizma“ koja ima

veze sa sportom bila je odluka da se bejzbol timu Cincinnati Reds promeni ime u Redlegs, kako

je i ostalo sve do kraja decenije.73

Olimpijske igre održane u Minhenu 1972. iako su trebale da predstave jednu novu,

prosperitetnu Nemačku, ostale su u senci napada terorističke grupe Crni Septembar čija je

posledica bila pogibija jedanaest članova izraelskog olimpijskog tima. Igre su se nastavile, ali

ne i bez kontroverzi. Američkim sprinterima dat je pogrešan raspored i oni su zakasnili na

polufinalnu trku propustivši tako priliku da se bore za medalju. Najviše prašine, međutim,

podiglo se posle košarkaškog finala u kome je usled kontroverznih sudijskih odluka Sovjetski

Savez savladao Sjedinjene Države. Amerikanci su odbili da prime srebrnu medalju, dok je

događaj kod kuće smatran fijaskom (to je bio prvi poraz SAD u košarci od kad je 1936. postala

olimpijski sport). Polemika je na kraju došla i do kongresa koji je 1978. izglasao Amateur Sports

Act koji je podigao amaterski sport u Sjedinjenim Državama na najviši nivo. Jedan od rezultata

ovog akta bila je i izgradnja značajnog Olimpijskog trening centra u Kolorado Springsu. 74

Sport, iako nadmetačke prirode, u svom prožimanju sa politikom ne mora po pravilu da bude

u službi sukoba. Najslikovitiji primer toga je politika približavanja Niksonove administracije

komunističkoj Kini ranih sedamdesetih a sport koji je tome poslužio bio je stoni tenis, sport u

kome su Amerikanci imali najmanje šanse da pobede. Ovom otvaranju diplomatskih odnosa

između SAD i Kine (prvom od kineske revolucije 1949.) nadenut je i prikladan naziv – „ping-

pong diplomatija“.75

72 Encyclopedia of Sports in America , ed. M.Nelson, London, 2009, стр 339. 73 Encyclopedia of Sports in America , ed. M.Nelson, London, 2009, стр 313. 74 Исто, стр 427. 75 The Global Politics of Sport, ed. L.Allison, New York, 2005, стр 10.


103

Bilo je već reči o pojavi bojkota OI kao svojevrsne sankcije koje države primenjuju kao

odgovor na ponašanje drugih zemalja. Bojkoti igara u Moskvi 1980. i Los Anđelesu 1984.

najznačajni su i nikako se ne mogu posmatrati van konteksta Hladnog rata. Naime, posle

pokretanja sovjetske invazije na Avganistan tadašnji američki predsednik Džimi Karter

zahtevao je od Međunarodnog Olimpijskog Komiteta da se igre odlože ili da se promeni država

domaćin. Cela stvar završila se tako što su SAD bojkotovale igre u Moskvi sa još 29 država, dok

su 33 zemlje odbile poziv.76 Sovjetski Savez je četiri godine kasnije uzvratio svojim bojkotom

OI u Los Anđelesu. S obzirom da su bile država domaćin, SAD su ove igre iskoristile za isticanje

vrednosti slobodnog zapadnog sveta. Ceremeonije otvaranja i zatvaranja igara bile su

priređene i sprovedene u pravom holivudskom stilu. Možda je najzapaženiji događaj na

ceremoniji otvaranja bio let čoveka sa raketnim rancem, koji je poslao naučnofantastičnu sliku

o tehnološkoj moći Sjedinjenih Država. Sport je tokom Hladnog rata za SAD igrao značajnu

ulogu jer su se na sportskim stadionima vodili ratovi koji bi u stvarnosti bili nezamislivi. Pobeda

u bokserskom ringu ili na atletskoj stazi dokazivala bi ispravnost sopstvene ideologije

istovremeno podrivajući onu drugu, onu pogrešnu.

Gledajući unazad, sport je možda značajniju ulogu odigrao na „domaćem terenu“,

odnosno u samim Sjedinjenim Državama. U decenijama posle Drugog svetskog rata, jedna po

jedna rušile su se rasističke predrasude prema Afroamerikancima, dok su žene takođe

pokazivale da mogu da učestvuju u sportskim događajima na najvišem nivou. Proces

desegracije američkog sporta niti je bio lak niti se dogodio preko noći. Drugi svetski rat je

otvorio neka važna pitanja o pravima Afroamerikanaca. Mnogi od njih iskoristili su šansu da

iskažu svoj patriotizam kada im je pružena prilika da pristupe u vojsku. Izrevoltiranost ovih

mladih Afroamerikanaca izrazila se po povratku sa ratišta. Počeli su ispitivati politiku zemlje

koja ih je slala u borbe za demokratiju sa jedne strane, a sa druge kod kuće podvrgavala

diskriminaciji. Zahtevi za desegregacijom sporta rasli su zajedno sa aktivizmom

Afroamerikanaca u tim posleratnim godinama.

Rasna barijera u major league sportovima prvi put je probijena 1947. godine kada je

Džeki Robinson potpisao ugovor sa Bruklin Dodžersima i tako postao prvi Afroamerikanac koji

76 The International Politics of Sport in the Twentieth Century, ed. J. Riordan, A. Kruger, London 1999, стр 21.

AnthroPost

104

je igrao u profesionalnom bejzbolu.77 Robinson, međutim, nije slučajno izabran, isto kao što

nije bio izabran zato što je najbolji crni sportista. Uporedo sa profesionalnom bejzbol ligom

postojala je amaterska liga koju su činili afroamerički timovi a svaki od njih mogao je da ponudi

jednog ili više vrhunskih igrača. Ono što je Robinsona izdvajalo od ostalih, bilo je njegovo

pohađanje koledža kao i učestvovanje u ratu u kome je zaradio čin poručnika. U ratu je više

puta pokazao odlučnost da se bori za prava Afroamerikanaca zalažući se za desegregaciju

vojničkih prostorija u bazama. U svemu tome, ljudi iz Dodžersa u njemu su videli nekoga ko bi

bio u stanju da obuzda svoje emocije pred mnogim rasističkim uvredama koje bi mu

nesumnjivo bile upućene.78 Iako je pedesetih godina desegregacija u sportu uzimala maha,

ona nije dovela do punog prihvatanja crnih sportista. Neretko su afroamerički sportisti trpeli

uvrede od svojih belih saigrača ili od navijača. Dok su beli sportisti na gostovanjima bili

smešteni u luksuzne hotele, njihovi afroamerički saigrači spavali su u trošnim sobičcima a svaki

vid interakcije među njima bio je zabranjen.79

Kroz sledeću deceniju, kada je borba za ljudska i građanska prava poprimala nove

oblike i razmere, proces desegregacije sporta tekao je uporedo sa njom. Iako je broj

Afroamerikanaca u koledž i profesionalnim timovima drastično rastao, kako su prolazile

šezdesete, rasizam i omalovažavanje bili su i dalje u velikoj meri prisutni, pogotovo u južnim

državama. Diskriminacija prema crnim sportistima dostigla je svoj vrhunac uoči održavanja

fudbalske all star utakmice 1965. u Nju Orleansu. Suočeni sa velikim neprijatnostima na

aerodromu i neprijateljskim raspoloženjem stanovništva, afroamerički fudbaleri su posle

glasanja koje su među sobom sproveli odlučili da bojkotuju utakmicu i napuste grad. 80

Aktivizam i revolt afroameričkih sportista postajao je intenzivniji krajem šesdesetih i najbolje

je ispoljen u liku Muhameda Alija. Čovek koji je prešavši u islam odbacio svoje „robovsko ime“,

sa svojom harizmom i energičnim nastupom jedan je od zaslužnijih za buđenje samosvesti

Afroamerikanaca. Koristeći svetsku popularnost stečenu baveći se boksom, Ali je skretao

pažnju na društvene i ekonomske probleme sa kojima je bilo suočeno crnačko stanovništvo u

Sjedinjenim Državama. Njegov revolt i doslednost sopstvenim idealima najdramatičnije su se

pokazali 1967. godine, kada je odbio da služi vojsku u Vijetnamu, pa i po cenu oduzimanja

77 Исто, стр 160. 78 The International Politics of Sport in the Twentieth Century, ed. J. Riordan, A. Kruger, London 1999, стр 165. 79 Исто, 167. 80Encyclopedia of Sports in America , ed. M.Nelson, London, 2009, стр 369.


105

licence za boksovanje i svetske titule – što je kasnije i usledilo. Značaj ličnosti Muhameda Alija

neprocenjiv je za desegregaciju američkog sporta. On se, na neki način, može smatrati

predvodnikom svojevrsne afroameričke sportske revolucije šezdesetih godina jer je utabao

stazu i olakšao crnim sportistima koji su dolazili posle njega da izazovu sistem.81 Takav izazov

sasvim se nenadano desio na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiku. Tomi Smit i Džon Karlos

(prvoplasirani i trećeplasirani u trci sa preponama na 200m) su svojim nastupom, kada su

bosonogi izašli na podijum i podignutom pesnicom oponašajući black power pozdrav,

iskoristili OI da pred svetskom javnošću ukažu na rasne nejednakosti u Sjedinjenim Državama.

Gestovi Alija, Smita i Karlosa najavili su novu eru za afroameričke sportiste. „Novi crni

sportista“ postaje glasnogovornik čitave zajednice koji se ne uzdržava da ćuti pred rasnim

nepravdama, koji je hrabar i čvrsto zastupa svoje stavove. Sve to uzrokovalo je da afroamerički

sportisti krajem šesdesetih i početkom sedamdesetih počnu da zahtevaju bolji tretman od

bele javnosti i establišmenta umesto da budu u stanju večite zahvalnosti za to malo priznanja

i poštovanja koje su do tada dobijali.82

Desegregacija američkog sporta bio je dug, težak, ali trebalo bi istaći i uspešan proces.

Danas Afroamerikanci čine većinu sportista u određenim sportovima (npr. košarka), dok crni

treneri i članovi stručnih štabova sportskih ekipa više nisu retkost. Tako je druga polovina

proteklog veka bila svojevrsna evolucija afroameričkih sportista, od pionira kao što je Džeki

Robinson, do svetskih megazvezda kao što su Tajger Vuds ili Majkl Džordan.

I ženama je, isto kao i Afroamerikancima, put ka priznanju da se ravnopravno kao i

muškarci mogu baviti sportom bio težak. Izgovori da žene ne treba da se bave sportom bili su

ili biološki ili su bili konzervativnog karaktera, kao na primer da je ženama mesto u kući sa

decom i naravno pored šporeta. Tako su u decenijama borbe za ljudska i građanska prava i

žene vrlo glasno i hrabro zagovarale pravo da se bave sportom ravnopravno kao i muškarci.

Veoma slikovit primer te borbe je bostonski maraton 1967. godine kada je jedna devojka

prijavivši se kao muškarac počela trku. Iako su besni zvaničnici hteli silom da je uklone iz trke,

ostali maratonci, smatrajući je sebi ravnopravnom, uspeli su da je zaštite i pomognu joj da

istrči maraton sa njima. Danas, iako je potpuno normalno da se žene bave sportom, na neki

81 The International Politics of Sport in the Twentieth Century, ed. J. Riordan, A. Kruger, London 1999, стр 169. 82 Исто, стр 170.

AnthroPost

106

način su ipak sa svim svojim uspesima ostavljene po strani. U američkoj sportskoj kulturi, koja

je u suštini jedna mačo kultura, žena je možda najpoželjnija kao čirlidersica ili pak odbojkašica

na pesku (u kupaćem kostimu naravno). Sportski uspesi žena i danas su potpuno

marginalizovani u medijima ili sportskim časopisima kada bi se uporedili sa prikazima uspeha

muških sportista. U toj mačo sportkoj kulturi ultimativna prozivka je kada neko nekoga nazove

devojčicom, a homofobija je izrazita. Prema homoseksualcima vlada izrazita netrpeljivost dok

se glasovi solidarnosti koji dolaze od strane poznatih američkih sportista mogu prebrojati na

prstima jedne ruke. Imajući to u vidu, nije ni čudo što se nije dogodilo da sportista koji je

homoseksualac „izađe iz plakara“, bar ne dok ne završi karijeru.

U Sjedinjenim Američkim Državama, veza između sporta i obrazovanja jedinstvena je

u svetu jer malo šta se može porediti sa sistemom treniranja i takmičenja na srednjoškolskom

i pogotovo univerzitetskom nivou. Univerziteski oblik takmičenja, kao i major league

(specifični profesionalni oblik takmičenja), tipično je američka pojava, dok se na nekim od

najvećih koledža kao što je Stanford, zahvaljujući njihovoj infrastrukturi, bez problema mogu

održavati sportska takmičenja na najvišem nivou. 83 Uloga koju univerzitetski sport igra u

američkom društvu veoma je značajna, a ona je u ruralnijim krajevima SAD poprimila nove

dimenzije. Državama univerziteti nisu značajni samo kao kanali intelektualne aspiracije mladih

ljudi, već i preko svojih sportskih timova pružaju neku vrstu lokalnog ponosa. Tako je

univerzitetski sport postao ključni faktor pomoću koga koledži dobijaju podršku lokalne

zajednice. 84 Još jedan specifičan aspekt američkog sportsko – obrazovnog sistema je

mogućnost društvene mobilnosti koju pruža siromašnijim slojevima stanovništva putem

sistema sportskih stipendija.

Mnogi mladi ljudi imaju priliku da zahvaljujući uspesima na sportskom terenu dobiju školarine

na univerzitetima i na taj način izađu iz začaranog kruga siromaštva i kriminala. Sa jedne

strane, koledž je za budućeg sportistu samo prelazna etapa ka profesionalnim ligama, ali sa

druge strane, igranje pred više desetina hiljada ljudi može biti samo pozitivno životno iskustvo

za nekoga ko je svoju sportsku stipendiju iskoristio samo kao odskočnu dasku u svom

obrazovanju.

83 The Global Politics of Sport, ed. L.Allison, New York, 2005, стр 98. 84 Исто, стр 99.


107

Formiranju specifične američke sportske kulture veliku zaslugu treba pripisati

neprestanom razvoju medija u drugoj polovini dvadesetog veka, na prvom mestu razvoju

televizije. Jedan od ključnih događaja koji je odgovoran za stvaranje simbioze sporta i medija

bio je osnivanje televizijskog kanala ESPN ( the Entertainment and Sports Programming

Network ) 1979. godine. Dostupan samo korisnicima kablovske televizije (noviteta u svetu

televizijske tehnologije), ESPN je bio prvi kanal koji se opredelio za prikazivanje samo

sportskog programa.85 Procena osnivača ove medijske mreže bila je ispravna kada su imali na

umu želje američke gledalačke javnosti jer je, pre pojave ESPN, sport zauzimao relativno mali

medijski prostor.86 Američka javnost kraj malih ekrana polako je počela da ulazi u novo doba

u kome im je usporeni snimak omogućavao da budu sudije u fotelji a inovacije u televizijskoj

produkciji da sa svojim herojima na sportskim terenima dele pobedničku euforiju ili gorke

gubitničke suze.

Kao i u medijima, sport zauzima poseban status u popularnoj kulturi, na prvom mestu

filmovima. U svetu filma sportski filmovi su se ustanovili kao žanr koji se fokusira na događaje,

sportiste i teme povezane sa sportom i preslikava uzbuđenje, dramu i tragediju sportskih

iskustava. Ovi filmovi koriste sport kao sredstvo za istraživanje vrednosti, društvenih

problema i životnih dilema.87 Tako postoji čitav kaleidoskop filmova koji u manjoj ili većoj meri

imaju sport kao temu, od Skorcezeovog realističnog prikaza života boksera u filmu Raging Bull

(1980) do ležernog i motivacionog filma The Karate Kid (1984). Dogodi se i da se sport, film i

trenutna politička klima spoje u jedno kao što je slučaj sa četvrtim nastavkom popularnog

filmskog serijala Rocky. Neretko, filmovi mogu idealizovati određeni sport kao što se to često

događalo u slučaju sa bejzbolom. Slika u kojoj se otac i sin blaženo dobacuju lopticom na

lepom zelenom travnjaku isuviše je česta kada je reč o ovakvim filmovima. Nasuprot tome,

određeni sport se može iskarikirati kao što je bio slučaj sa NASCAR-om u jednoj epizodi

animirane serije South Park u kojoj su ljubitelji ovog sporta predstavljeni kao glupi i siromašni

sa neizostavnim južnjačkim naglaskom.

Društvene krize i potresi često umeju da se reflektuju na sport a najdrastičnija u novijoj

američkoj istoriji svakako je napad na zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 2001.

85 Encyclopedia of Sports in America , ed. M.Nelson, London, 2009, стр 433. 86 Исто, 433. 87 E. Kennedy, L. Hills, Sport, Media and Society, New York, 2009, стр 34.

AnthroPost

108

godine. Posle prvobitnog šoka i nekoliko dana života u nečemu što bi se moglo opisati kao

vanredno stanje, počeo je da se odvija proces isceljenja ranjene i ožalošćene nacije u kome će

sportski događaji biti važna komponenta. Posle kraće pauze oko koje su se složili i lige i klubovi

i igrači, sportska sezona nastavila je sa rasporedom, ali u opštem kontekstu oporavka nacije.

Međutim, umesto da ponudi neku vrstu bekstva iz tragične realnosti, sport i manifestacije u

vezi s njim su mnoštvom poruka, koje su se odašiljale sa stadiona u stvari, skretale pažnju na

tragediju i njen uticaj.88 Tako su posetioci na stadionima i gledaoci kraj televizora zasipani

baražima patriotskih poruka u komemoracijama koje su održavane pred utakmice ili u

govorima predsednika Buša i ostalih državnih i vojnih zvaničnika prikazivani na centralnim

video ekranima. U ovim komemoracijama, koje su bezmalo održavane pred svaku utakmicu,

često su se mogli videti igrači, vatrogasci i ljudi iz ostalih vidova života kako odaju počast

nastradalima. Među brojnim događajima ovog karaktera ističe se Bušova šetnja po stadionu

Njujork Jenkija kada je u jakni njujorške vatrogasne službe izveo prvo bacanje na utakmici

šaljući tako željenu poruku bezbednosti okupljenoj publici. 89 Kada je reč o Superbowl-u,

jednom od medijski najpraćenijih događaja u Sjedinjenim Državama, kompanija Foks koja je

imala prava za prenošenje utakmice prenela je sportsko-ceremonijalni proces isceljenja na viši

nivo. Za tu priliku priređen je pravi spektakl koji je nosio prikladan patriotski naziv „Heroji,

nada i domovina“ i u kome si između ostalih učestvovali poznate i javne ličnosti kao što su:

Džejms Braun, Džon Travolta, Maraja Keri i mnogi drugi. Posle intoniranja himne, usledila je

neka vrsta predstave gde su jedna pored druge odrigrane scene dizanja američke zastave na

Ivo Džimi i na ruševinama Svetskog trgovinskog centra.90 Kao i u ostalim vidovima života,

stanje u kome se američka nacija našla posle 11. septembra preslikavalo se na sport,

posredstvom koga su do stanovništva dopirale poruke koje su imale za cilj da pomognu u

suočavanju sa prethodnom tragedijom.

Često potcenjena, uloga sporta u savremenom američkom društvu nikako nije

beznačajna. Sport je uspeo da dobije svoje mesto u ideološkom sukobu koji je dominirao

svetskom politikom u drugoj polovini dvadesetog veka. I danas, kada je istorijsko poglavlje

Hladnog rata okončano, sport može poslužiti (i neretko služi) za promovisanje patriotskih i

88 R.S. Brown, Sport and Healing America, Society, nov/dec 2004, стр 38 89 Исто, стр 39. 90 R.S. Brown, Sport and Healing America, Society, nov/dec 2004, стр 41.


109

nacionalnih vrednosti. Plemenit po prirodi, sport je bio i ostao pogodno tle za iskazivanje

različitih stavova i vrednosti, i ukazivanje na goruće društvene probleme. Sudeći i po

njegovom komercijalnom karakteru koji danas sve više dolazi do izražaja, sport u fuziji sa

medijima i korporacijama fokusaranim na sportsku delatnost predstavlja gigantsku industriju.

Koja god bila naredna uloga koju bude odigrao u američkom društvu, sport će sigurno biti

mnogo više od same igre.

AnthroPost

110

Literatura

- Global Politics of Sport, ed. L.Allison, New York, 2005.

- The International Politics of Sport in the Twentieth Century, ed. J. Riordan, A. Kruger, London 1999.

- Encyclopedia of Sports in America, ed. M.Nelson, London, 2009.

- E. Kennedy, L. Hills, Sport, Media and Society, New York, 2009.

- R. S. Brown, Sport and Healing America, Society, nov/dec 2004.

Filmovi

- Hoop Dreams (1994)

- Not Just a Game (2009)

- Raging Bull (1980)

- The Karate Kid (1984)

- The Blind Side (2009)

- South Park: Poor and Stupid (2010)


111

AnthroPost

112

Ukoliko želite da finansijski pomognete rad Redakcije i budućnost Anthroposta,

možete to učiniti uplatom na račun Kluba studenata etnologije i antropologije:

355000000102848355

(Vojvođanska banka)

Srdačno,


anthropost, 1.broj

Documents