АНГАЖОВАЊЕ СНАГА У ОПЕРАЦИЈАМА ''ПАРТНЕРСТВА ЗА МИР''

ПОД ВОЂСТВОМ НАТО

капетан Мирослав Глишић ИНСТИТУТ РАТНЕ ВЕШТИНЕ

НЕЗНАНОГ ЈУНАКА 38, 11000 БЕОГРАД

Политичко-војни оквир за операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО-а донет је у оквиру усвојене иницијативе за ''Унапређено и оперативније партнерство'' на Самиту НАТО-а у Вашингтону 1999. године. Он предвиђа заједничко ангажовање снага савезника и партнера у операцијама одговора на кризу које нису предвиђене чланом 5. Вашингтонског споразума. Ангажовање снага савезника и партнера у тим операцијама најчешће се спроводи применом концепта Комбинованих здружених наменских снага. Обзиром на садржај операција одговора на кризу које нису предвиђене чланом 5. Вашингтонског споразума и захтева које морају испунити националне снаге додељене Комбинованим здруженим наменским снагама, успешно ангажовање снага условљено је степеном њихове интероперабилности. У раду су анализиране битне одредбе за ангажовање земље партнера дефинисане у Политичко-војном оквиру за операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО-а, врсте и садржаји операција одговора на кризу који нису предвиђене чланом 5. Вашингтонског споразума, начин и услови ангажовања националних снага додељених Комбнинованим здруженим наменским снагама. . КЉУЧНЕ РЕЧИ: ОПЕРАЦИЈЕ, ПАРТНЕРСТВО ЗА МИР, НАТО, КОМБИНОВАНЕ ЗДРУЖЕНЕ НАМЕНСКЕ СНАГЕ, ИНТЕРОПЕРАБИЛНОСТ.

1. ПОЛИТИЧКО-ВОЈНИ ОКВИР ЗА ОПЕРАЦИЈЕ ''ПАРТНЕРСТВА ЗА МИР'' ПОД ВОЂСТВОМ НАТО-а

Стратешки концепт НАТО-а за 21. век предвиђа могућност да НАТО може бити ангажован за реализацију операција колективне одбране својих чланица у складу са чланом 5. Вашингтонског споразума и операција одговора на кризу које нису предвиђене чланом 5. Вашингтонског споруазума. Операције колективне одбране реализују земље чланице НАТО по аутоматизму унапред одређеним снагама и средствима. Операције одговора на кризу реализују земље чланице НАТО-а потпомогнуте од стране својих партнера са којима, кроз примену концепта

Комбинованих здружених наменских снага, образују привремене саставе за сваку кризу понаособ [1] [4].

Ради обезбеђења способности за заједничким деловањем снага земаља савезника и земаља партнера приликом реализовања операција одговора на кризу које нису предвиђене чланом 5. Вашингтонског споразума, у оквиру иницијативе Према партнерству за 21. век – Унапређено и оперативније партнерство (Towards a Partnership for the 21st Century – The Enhanced and more Operational Partnership), донет је документ под називом Политичко-војни оквир за опреације ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО (Political-Military Framework for NATO-led PfP Operations).

Операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО представљају операције одговора на кризу које нису дефинисане чланом 5. Вашингтонског уговора, у којима се ангажују снаге НАТО и у којима дају допринос земље чланице ''Партнерства за мир''.

Политичко-војни оквир за операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО омогућава партнерима да учествују у припреми и реализацији операција ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО и пружа им прилику да допринесу политичком усмеравању и надзирању тих операција. Међутим, коначно право одлучивања у тим операцијама припада Североатланском савету, као највишем телу НАТО, у чији састав нису укључени представници земаља партнера.

Земља партнер у операцијама ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО ангажује се у три фазе [2]:

- фаза констулатација;

- фаза планирања и констултација и

- фаза реализације.

Поред наведених фаза, раздобље које није повезано ни са једном конкретном кризом или операцијом, а током којег се обављају опште припреме за могуће учешће земаља партнера у некој операцији под вођством НАТО-а, условно се назива некризна фаза.

Током некризне фазе све земље партнери добијају једнаку могућност да се кроз Индивидуални програм партнерства и Процес планирања и ревизије према начелу самодиференцијације припеме за могуће учешће у операцијама ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО. Међутим, важно је уочити да обим у којем земље партнери буду користили те могућности знатно утиче на одлуку Североатланског савета да их прихвати као партнере који би могли да допринесу конкретној операцији.

Обзиром да већини земаља чланица ''Партнерства за мир'' пријем у пуноправно чланство НАТО и Европску унију представља главни спољнополитички циљ, оне ће тежити да у свакој прилици буду именоване као земље партнери које могу да пруже допринос конкретној операцији.

Фаза консултација обично проистиче постепено из редовних консултација о безбедносној ситуацији у оквиру Савета за евроатланско партнерство. У ту фазу требало би да све земље партнери буду подједнако укључене. Фаза консултација тежиште има на размени података и

процена. Приближавањем процена ситуације закључку да би се могло показати неопходним покретање операције ''Парнтерства за мир'' под вођством НАТО, земља партнер која размишља да допринесе једној таквој операцији треба о томе да обавести НАТО.

Фаза консултација завршава се одлуком Североатланског савета да отпочне војно планирање потенцијалне операције. Одлуком да се отпочне војно планирање формално се прихватају земље партнери које би могле да допринесу операцији, међутим, партнери који би могли да допринесу операцији могу да се прихвате и током фазе планирања и консултација.

У фази планирања и консултација настављају се опште консултације и размена информација са свим партнерима у оквиру Савета за евроатланско партнерство. Истовремено, земљама партнерима које би могле да пруже допринос операцији пружа се могућност да се информишу и укључе у све релевантне аспекте планирања и друге припремне активности на вишем степену него остали. Због тога се консултације у вези са планираном операцијом одржавају у форми ''19 + n земаља партнера''.

У изради опционих планова за операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО, могу бити укључени официри из земаља партнера распоређени на интернационалним функцијама и структурама НАТО/''Партнерство за мир'', а нарочито у Oдељењима за ''Партнерство за мир'' при штабовима НАТО (PfP Staff Elements – PSE). Земље партнери које би могле да пруже допринос операцији укључене су у процес доношења одлука, тако што учествују у припреми одлука које Североатлански савет треба да донесе. У случају неслагања приликом доношења одлука, земље партнери задржавају могућност да се дистанцирају од одлуке и да се, ако буду сматрали за неопходно, на крају повуку. Припреме за командовање евентуалном операцијом обухватају припреме за одговарајуће учешће официра из земаља партнера које би могле да пруже допринос операцији.

Током фазе планирања и консултација окончава се и формални процес прихватања и оверавања партнерских доприноса, мада, ако буде неопходно, тај процес може се окончати и у току реализације операције.

Након званичног признавања земаља партнера које могу пружити допринос операцији, успоставља се образац партнерско-савезничких односа за даљу сарадњу. Та сарадња реализује се кроз следеће етапе:

- покретање иницијативе од стране Североатланског савета и упућивање позива земљама партнерима које могу да пруже допринос у реализацији операције;

- укључивање земље партера у процес уобличавања одлука кроз консултације у оквиру Савета за евроатланско партнерство и другим форумима у форми ''19 + n земаља партнера'' и

- одлука Североатланског савета о заједничком реализовању операције.

Током фазе реализације операције најнепосреднији облик учешћа земље партнера одвија се у оквиру концепта Комбинованих здружиних наменских снага и подразумева њен допринос у војним капацитетима и учешће у командим аранжманима. Земља партнер додељивањем својих капацитета кроз концепт Комбинованих здружених наменских снага, активно учествује у формирању ad hoc мултинационалне формације, која има задатак да реализује конкретну

операцију ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО. Учешће земље партнера у командним аранжманима приликом реализације операције зависи од командних потреба за одређену операцију и од тога колико ће она дати снага и капацитета. Учешће земље партнера у командним аранжманима се, такође, одвија у оквиру концепта Комбинованих здружених намесниких снага. У начелу, земље партнери ће попуњавати само дужности у штабовима који се налазе непосредно у ланцу командовања Комбинованих здружених наменских снага. У вишим штабовима, нарочито на стратегијском нивоу, земље партнери које пружају допринос биће заступљене преко официра за везу или војних представника. Официри за везу или војни представници биће распоређени у мери која је неопходна да би се задовољиле и потребе земље партнера и захтеви војних структура НАТО за тесном координацијом и разменом информација о војнооперативном аспектима у току реализације одређење операције. Могући аранжмани који би обухватали Одељења за ''Партерство за мир'' при штабовима НАТО и партнерске официре за везу по препоруци војних власти НАТО, такође, могу имати извесну улогу.

Ради повећања способности партнерских снага да допринесу операцијама ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО, заједно са Политичко-војним оквиром за операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО-а усвојен је и Концепт оперативних способности за операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО [3].

Концепта оперативних способности за операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО обухвата и развија битне чиниоце за реализацију операција ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО, као што су:

- пул(ови) партнерских снага и капацитета;

- формирање мултинационалне формације;

- мирнодопски сараднички односи;

- механизми израде процена и добијања повратних информација и

- механизми омогућавања.

Под пул(овима) се сматрају све партнерске снаге и капацитети које су земље партнери пријавиле кроз Процес планирања и ревизије или кроз друге одговарајуће инструменте и тиме их ставиле на располагање за операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО. Они се идентификују и даље разрађују Концептом оперативних способности.

Формиране мултинационалне формације, од земаља партнера или од земаља партнера и савезника, моћи ће да буду укључене у Концепт оперативних способности, ако се са тим сложе земље-учеснице мултинационалних формација.

Делотворни мирнодопски сараднички односи олакшавају припрему снага и капацитета и њихову интеграцију за реализацију операције ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО. Због тога, Концепт оперативних способности предвиђа унапређивање мирнодопских сарадничких односа између партнерских и савезничких команди, штабова и јединица.

Механизми израде процена и добијања повратних информација представљају важан чинилац у оквиру Концепта оперативних способности, који је предвиђен као оквир за израду процена и обезбеђивање повратних информација о оперативним способностима пријављених партнерских земаља. Тиме се олакшава процес формирања снага и њиховог ''кројења'' према задацима и повећава способност НАТО да реализује дуготрајне операције. Након процене да пријављени допринос земље партнера има одговарајућу способност, планери НАТО могу без двоумљења да рачунају да је та земља спремна да допринесе операцијама ''Партнерства за мир'' под вођством НАТО.

Механизми омогућавања развијени кроз Концепт оперативних способности у облику подршке земљи домаћину и аранжмана о унакрсном сервисирању, базирању, ваздушном простору и транзиту олакшавају реализацију операција ''Партерства за мир'' под вођством НАТО-а.

2. ОПЕРАЦИЈЕ ОДГОВОРА НА КРИЗУ КОЈЕ НИСУ ПРЕДВИЂЕНЕ ЧЛАНОМ 5. ВАШИНГТОНСКОГ СПОРАЗУМА

Операције одговора на кризу које нису предвеђене чланом 5. Вашингтонског споразума су мултифункционалне операције које обухватају политичке, војне и активности цивилних структура у складу са међународним правом, укључујући међународно хуманитарно право, ради доприноса у спречавању и решавању конфликта и упављања кризама [4].

За разлику од операција колективне одбране, у операцијама одговора на кризу које нису предвиђене чланом 5. Вашинтгонског споразума не постоји аутоматско ангажавање снага, и у њима се могу ангажовати снаге земаља партнера и осталих ''не-НАТО'' нација.

Обим и садржај тих операција обухвата читав спектар војних операција и сродних активности које нису предвиђене чланом 5. Вашингтонског споразума, и то: (1) операције подршке миру; (2) хуманитарне операције; (3) операције пружања помоћи приликом катастрофа; (4) операције трагања и спасавања; (5) операције евакуације цивила; (6) операције извачења; (7) операције пружања војне помоћи/подршке цивилним властима и (8) операције подршке спорвођењу санкција и ембарга.

Операције подршке миру обухатају активности војних снага, дипломатских и хуманитарних организација усмерене на одржавање мира, наметање мира и спречавање конфкликта, успостављање мира, изградњу мира и хуманитарну помоћ. Те операције реализују се под покровитељством Уједињених нација и Организације за европску безбедност и сарадњу.

Хуманитарне операције дефинисане су као мисије које се реализују ради ублажавања људских патњи, посебно у оконостима када одговорне власти нису у стању да обезбеде адекватну подршку становништву. Кроз оквир за реализовање операција под вођством НАТО савезничке и партнерске снаге могу предузимати активности у подршци хуманитарним операцијама. Те активности могу претходити или пратити активности које предузимају специјализоване цивилне организације. Хуманитарне операције могу бити одговор на земљотрес, поплаве, глад, радиоактивну, хемијску и биолошку контаминацију. Оне се такође могу предузети услед ратних поледица или у условима политичког, религијског и етничког прогањања. Постоје две основне

подкатегорије хуманитарних операција, и то: помоћ избеглим и расељеним лицима и хуманитарна помоћ.

Операције за пружање помоћи приликом катастрофа тесно су повезане са хумантарним операцијама и реализују се ради пружања прве помоћи у спасавању људских живота и осталих друштвених вредности које су угрожене катастрофама изазваним људском непажњом и природним непогодама. Обиром да је катастрофама непосредно угоржен људски живот, оне захтевају веома брзу реакцију савезничких и партнерских снага. Због тога те операције најчешће би реализовале снаге које би се случајно нашле у близини дешавања катастрофе услед претходних вежби или операција. Међутим, пошто такве ситуације захтевају моментално санирање последица од катастрофа, њих ће најчешће решавати држава коју је задесила катастрофа, сопственим снагама и средствима.

Операције претраге и спасавања реализују се ради проналажења и спасавања припадника савезничких и партнерских снага када се нађу у опасности. Њихова реализација захтева строго дефинисане процедуре и предузимају их за то специјално обучени и опремљени састави.

Операције евакуације цивила реализују се ради премештања на безбедно место угрожених цивила у у страној земљи где ескалира криза. Снаге које реализују ове операције морају располагати капацитетима за пружање безбедности, транспорт и нужну медицинску подршку особља које је евакуисано.

Операције извлачења су мисије где снаге савезника и партнера штите или помажу мисије Уједињених нација и других међународних организација приликом повлачења из кризних региона. Снаге ангажоване у овим операцијама морају располагати са сличним способностима као и снаге које се ангажују у операцијама евакуације цивила.

Операције пружања војне помоћи/подршке цивилним властима обухватају све војне активности које обезбеђују привремену подршку цивилним заједницама и властима, када је то дозвољено правним нормама и када су такве околности да цивилне власти проблем не могу решити саме.

Операције подршке спровођењу санкција и ембарга представљају употребу снага савезника и партнера ради обезбеђења примене санкција и ембарга које је завео Савет безбедности Уједињених нација.

3. КОНЦЕПТ КОМБИНОВАНИХ ЗДРУЖЕНИХ НАМЕНСКИХ СНАГА

Концепт комбинованих здружиних наменских снага (The Combined Joint Task Forces Concept) развија Комбиноване здуржене наменске снаге (у даљем тексту CJTF) као елеменат Снага за реаговање. Оне се формирају ради ангажовања у одређеним кризним ситуацијама на конкретном простору, у конкретном времену и са тачно дефинисаним циљем и задацима. Снаге су комбиноване јер су мултинационалног карактера, наменске јер су формиране од већ постојећих снага ради извршења тачно дефинисаног задатка и здружене јер их сачињавају сви видови војске [5]. Формирање ових снага резултат је процене да ће у свету, а посебно у ширем региону Еропе, доминирати регионални сукоби и кризе за чије решавање је погодније ангажовати мање и оперативније наменске снаге.

Развој и примена CJTF треба да омогући [4]:

1. већу покретљивост јединица и што брже ангажовање у зони употребе;

2. повећање способности НАТО да у што краћем времену развије наменске снаге за извођење мултинационалне и интервидовске операције (операције одговора на кризу које нису предвиђене чланом 5. Вашингтонског спроазума и операције колективне одбране);

3. стварање могућности да Европска унија реализује самостално операције, са одвојивим али не и одвојеним капацитетима НАТО, ради очувања регионалне безбедности.

Концепт CJTF не предвиђа стално задејствоване формације, које би се као такве могле тренутно ангажовати за наменске задатке. Ради операционализације концепта CJTF формирана су језгра тих снага при регионалним командама НАТО. Та језгра представљају штаб CJTF и састоје се од сталних и повремених штабних елемената.

Комбиноване здружене наменске снаге су преко Војног комитета потчињене Североатланском савету.

Приликом ангажовања CJTF, њихова структура организована је на три нивоа [4]:

- Штаб Комбинованих здружених наменских снага (Combined Joint Task Force Headquarters – CJTF HQ),

- Елементи командовања комбинованим здруженим снагама (Combined Joint Force Component Commands – CJFCC) и

- Додељене снаге за операцију (Assigned Forces).

Слика 1. СТРУКТУРА КОМБИНОВАНИХ ЗДРУЖЕНИХ НАМЕНСКИХ СНАГА

CJTF HQ

CJFLCC CJFACC CJFMCC

FORCES FORCES FORCES FORCES FORCES FORCES

CJFRACC CJFSOCC CJFPOCC

CJTF

Штаб комбинованих здружених наменских снага је развијени, мултинационалани и мултисервисни штаб променљиве величине потчињен Команданту CJTF (Commander CJTF – COMCJTF).

Елементи командовања комбинованим здруженим снагама (Combined Joint Force Component Commands - CJFCC) су штабови са комуникационим и информационим способностима за командовање додељеним снагама. Они су директно потчињени Штабовима Комбинованих здружених наменских снага. Приликом потпуног развијања CJTF, елементе командовања комбинованим здруженим снагама чине следеће компоненте:

- Елементи комадовања комбинованим здруженим снагама копнене војске (Combined Joint Force Land Component Command – CJFLCC);

- Елемент командовања комбинованим здруженим снагама ратног ваздухопловства (Combined Joint Force Air Component Command – CJFACC) и

- Елементи командовања комбинованим здруженим снагама ратне морнарице (Combined Joint Force Martime Component Command – CJFMCC).

У зависности од намене мисије и величине додељених снага могу бити успостављени и Елемената командовања здруженим снагама за посебне намене, као што су:

- Елемети командовања комбинованим здруженим снагама за заштиту територије (Combined Joint Force Rear Area Component Command – CJFRACC);

- Елемети командовања комбинованим здруженим снагама за специјалне операције (Combined Joint Force Special Operations Component Command – CJFSOCC) и

- Елеметни командовања комбинованим здурженим снагама за психолошке операције (Combined Joint Force Psychological Operations Component Command – CJFPOCC).

Додељене снаге за операцију (Assigned Forces - FORCES) потчињене су Елеменема командовања здруженим снагама. Формирају их земље чланице НАТО- и земље партнери када је то потребно. У CJTF могу бити укључене и остале земље које нису ни чланице НАТО ни ''Партнерства за мир'', тзв не-НАТО земље. Снаге свих земаља морају поступати у духу усаглашених процедура и поступака. Када земље партнери и остале не-НАТО земље учествују у формирању CJTF, њихови представници требало би да буду укључени у Штаб комбинованих здружених наменских снага. Анагжовано особље из земаља партнера и осталих не-НАТО земаља мора да пружи увид у способности њихових снага одређених за извођење заједничке операције.

Ангажовање CJTF од момента издавања наређења за реализацију операција одговора на кризу које нису предвиђене чланом 5. Вашингтноскг споразума састоји се од неколико фаза са тачно дефинисаним временом и активностима. Формирање и достизање потребног нивоа готовости за оперативну употребу, одвија се по следећем:

- опремање јединица;

- стављање у оперативну употребу дела штаба и приштапских јединица (стални штабни елементи) у року од седам дана;

- довођење главнине јединица, у року од 15-20 дана;

- распоређивање снага ојачања и подршке, у року од 20 до 30 дана;

На основу наведеног, може се закључити да је време готовости за ангажовање тих снага око 30 дана. Међутим, одређени наменски састави могу се ангажовати и у року од 15 дана.

4. ЗНАЧАЈ ИНТЕРОПЕРАБИЛНОСТИ ЗЕМЉЕ ПАРТНЕРА ЗА РЕАЛИЗАЦИЈУ ОПЕРАЦИЈА ''ПАРТНЕРСТВА ЗА МИР'' ПОД ВОЂСТВОМ НАТО

Садржај операција одговора на кризу које нису предвиђене чланом 5. Вашингтонског споразума, много је комплекснији од садржаја операција одржавања мира и хуманитарних операција у којима су по одредбама Оквирног документа Партнерства за мир могле бити ангажоване земље партнери [6]. То је условило пораст значаја интероперабилности између савезничких и партнерских снага у CJTF ради успешног извођења заједничких активности.

Интероперабилност представља способност снага савезника, и када је потребно, снага земаља партнера и осталих земаља за заједничком обуком, вежбама и успешном реализацијом поверених мисија и задатака [7].

Недостатак интероперабилности представља jедан од највећих ризика при реализацији здружених операција. Он ограничава укупне способности мултинационалних снага да дејствују ефикасно. Недостатак интероперабилнсти огледа се кроз [4]:

1. Разлике у процедурама и тактичким поступцима снага које долазе из различитих земаља. Те разлике негативно утичу на ефикасност заједничких активности.

2. Присутност разлика у језику и појмовно-категиријалном апарату приликом комуницирања, што може резултовати различитом интерпретацијом мисија и поверених задатака.

3. Недостатак компатибилнсти техничких система, који може проузроковати техничке сметње.

4. Неспособнст размене информација, обавештајних и техничких података.

5. Неспособност коришћења заједничких ресурса, чиме се угрожавају логиситчке способности.

Због тога је важно да Командант CJTF, пре почетка реализовања операције, процени степен достигнуте интероперабилности између опреме и процедура снага савезника и партнера, па тек након тога да донесе коначну одлуку о начину употребе снага.

Узимајући у обзир наведено свака земља партнер мора достићи интероперабилност у CJTF кроз [8]:

1. обученост особља и јединица земаља за примену НАТО доктрина, процедура и поступака;

2. примену опреме од стране земље партнера која испуњава услове прописане НАТО Уговорима о стандардизацији (NATO Standardization Agreement – STANAG-s);

3. стварање могућности за ангажовање штабних официра у реализацији постављених задатака унутар НАТО штабова и штабова организованих за операције под вођством НАТО и

4. стварање могућности за интеграцију снага одређених за мисије ''Партнерства за мир'' са НАТО снагама под вођством НАТО-а у Комбиноване здружене намеске снаге.

5. ЛИТЕРАТУРA

[1] THE ALLIANCE’S STRATEGIC CONCEPT, Washington Summit, 1999, (paragraph 31.).

[2] POLITICAL-MILITARY FRAMEWORK FOR NATO-led PfP OPERATIONS, Appendix A, PARTNERSHIP FOR PEACE, AN ENHANCED AND MORE OPERATIONAL PARTNERSHIP, Washington Summit, 1999.

[3] OPERATIONAL CAPABILITIES CONCEPT FOR NATO-led PfP OPERATIONS, Appendix D, PARTNERSHIP FOR PEACE, AN ENHANCED AND MORE OPERATIONAL PARTNERSHIP, Washington Summit, 1999.

[4] ALLIED JOINT DOCTRINE, AJP-01(B), NATO Standardization Agency, Brussels, 2001, (chapter 1&22)

[5] THE COMBINED JOINT TASKS FORCES CONCEPT, Brussels Summit, 1994, (paragraph 1.)

[6] PARTNERSHIP FOR PEACE: FRAMEWORK DOCUMENT, Brussels Summit, 1994, (paragraph 3.)

[7] NATO GLOSSARY OF TERMS AND DEFINITIONS, AAP-6, NATO Standardization Agency, Brussels, 2003, (page 2-I-7.).

[8] ALLIED JOINT LOGISTIC DOCTRINE, AJP-4, Military Agency for Standardization, Brussels, 1999, (chapter 4, paragraph 0408.)