Manjinsko informisanje u “niskom letu” | 1

3Informisanje

na jezicima

nacionalnih

manjina – na

sporednom

koloseku

Za izdavača: Nedim Sejdinović, Urednica: Žužana Serenčeš, Tehnički urednik: Duško Medić, Lektura i korektura: Branka Dragović Savić

Publikacija je objavljena u okviru projekta “Informing on the languages of national minorities – the right and responsibility”, koji je podržao Civil Right Defenders. Svi stavovi u publikaciji su autorski i ne odražavaju nužno stavove organizacije Civil Right Defenders.

Novi Sad, februar 2018. godine Nezavisno društvo novinara Vojvodine

MANJINSKO INFORMISANJE U “NISKOM LETU”.................................... 7

IZLAGANJA SA KONFERENCIJE “INFORMISANJE NA JEZICIMA NACIONALNIH MANJINA – NA SPOREDNOM KOLOSEKU” ................. 11

Zaštita manjinskih i višejezičnih medija važna za celo društvo....... 13

Problemi i izazovi u novinarstvu na manjinskim jezicima .................. 15

Manjinski mediji u Vojvodini “ispod radara” javnosti....................... 19

ISTRAŽIVANJA STUDENATA ODSEKA ZA MEDIJSKE STUDIJE FILOZOFSKOG FAKULTETA U NOVOM SADU ........................................... 25

Politički marketing .................................................................................... 27

Mediji i prava nacionalnih manjina ...................................................... 41

ZAKLJUČCI I PREPORUKE ZA UNAPREĐENJE INFORMISANJA NA JEZICIMA NACIONALNIH MANJINA U SRBIJI .................................... 53

SADRŽAJ

MAnJinSko infoRMiSAnJe u “niSkoM letu”

Žužana Serenčeš

Manjinski mediji ostaju „ispod rada­ra“, javnost ne zna za njihove pro­bleme. To kažu – kako će i naredne

stranice ovog izveštaja pokazati – i dva profe­sionalca sa novinaskim i uređivačkim iskust­vom u listovima na jezicima nacionalnih manjina. Brine ih i što se u javnosti malo priča o problemima sa kojima se suočavaju ovakvi mediji. A oni su brojni: stalni politički pritis­ci, mizerne plate, besparica, cenzura i auto­cenzura, jezičke barijere, smanjivanje njihove medijske publike zbog velike emigracije mla­dih ljudi, slab novinarski kadar... Sve to, dakle, ostaje ispod „radara“ šire zajednice.

Ne zna se, doduše, još ni o mnogo čemu drugom. Recimo, o tome šta ova država tač­no podrazumeva pod pojmom manjinskog medija. Nema ni validnog podatka o tačnom ukupnom broju medija koji u potpunosti ili delimično izveštavaju na jezicima nacio­nalnih manjina. Jedino se zna da je njihov broj nakon privatizacije sužen, kao što se naj češće pominje procena da „manjinskih medija“ ima oko 200. Ne zna se, uostalom, ni za krajnje efekte privatizacije, u smislu koliko se u praksi zaista poštuje zakonska odredba o kontinuitetu manjinskih sadrža­ja u privatizovanim višejezičnim medijima, ni koje su sankcije u suprotnom. Konač­no, ne postoji nijedna državna adresa koja zna tačan celovit podatak kolika je ukupna godišnja suma državne pomoći na repub­

ličkom, pokrajinskom i lokalnom nivou za manjinsko informisanje.

Pre dve godine Vlada Srbije je usvojila Akci­oni plan za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, čije ostvarenje predstavlja sastavni deo pregovaračkog procesa sa EU, u okvi­ru Poglavlja 23. O ostvarenju ciljeva defini­sanih tim planom dosad je pripremljeno pet periodičnih izveštaja. Jedno od ukupno 11 poglavlja tog akcionog plana odnosi se na oblast kulture i medija, mahom na oblast ma njinskog informisanja, sa 11 od ukupno 13 potpoglavlja. Logično je onda zapitati se o slici izvršavanja obaveza i rešavanja proble­ma u manjinskom informisanju koju na „ra­dar“ postavljaju sam akcioni plan i izvešataji o sprovođenju predviđenih aktivnosti.

Dve stvari odmah lako padaju u oči. Najpre, da je država prepoznala da pitanje finan­sijske održivosti predstavlja jedno od klju­č nih pitanja opstanka i budućnosti manji n­skog infomisanja, deklarišući to, uostalom, i činjenicom da ta pitanja u različitim as­pektima zauzimaju i najobimniji prostor u čak pet različitih „medijskih“ akcionih po­tpoglavlja. Drugo je, naravno, pitanje u kojoj meri i kako se predviđene mere i aktivnosti zaista i sprovode. Sa druge strane, među­tim, bode oči činjenica da je pitanje zaštite medijskih sloboda, nezavisne uređivačke politike i položaja novinara u medijima koji

Žužana Serenčeš

MAnJinSko infoRMiSAnJe u “niSkoM letu”

8 | Žužana Serenčeš

izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina u potpunosti izostalo iz Akcionog plana, da u delu posvećenom kulturi i medijima nema ni reči o slobodi izražavanja i slobodi i plu­ralizmu manjinskih medija. Kao da problem političke kontrole i uticaja, te manjka plura­lizma o kojima svedoče profesionalci ma­njinskih medija, i ne postoji. Po toj formuli, onda, nema u pregovorima o približavanju evropskim standardima ni obaveza države i drugih manjinskih medijskih aktera, nema ni definisanih zadataka i mera za zaštitu medijskih sloboda, nezavisne uređivačke politike i medijskog pluralizma na jezicima nacionalnih manjina.

Očigledno je još nešto: da je ostvarivan­je zacrtanih zadataka na polju manjinskog informisanja u drugoj godini sprovođenja Akci onog plana za ostvarivanje prava nacio­nalnih manjina u – „niskom letu“. Da je posle prve godine i dva polugodišnja izvešataja nastupila stagnacija, odnosno zaostajanje u sprovođenju aktivnosti u posebnom po­glavlju koje se odnosi na kulturu i medije, u odnosu na efikasnost sprovođenja zadataka Akcionog plana u celini. Kako uz narativne izveštaje stepen ostvarivanja zacrtanog iska­zuju i uporedni statistički izveštaji o efika­snosti – dokazuju to i iskazani procenti. Pa su tako, recimo, zadaci iz Akcionog plana u celi­ni, prema poslednjem izveštaju, u po tpunosti ili kontinuirano ostvareni sa procentom od 67 odsto, za razliku od „medijskih“ zada­taka sa 54 odsto. Očigledno je, takođe, i da je među svim akcionim poglavljima (11) u ostvarivanju manjinskih prava, predviđena aktivnost na medijskom polju od početka prošle godine pri samom dnu po iskazanoj efikasnosti sprovođenja zacrtanog. Za razliku od najvećeg broja poglavlja koja taj status is­punjenosti zacrtanog beleže većim, najčešće značajno većim procentima.

Naposletku, na osnovu periodičnih izvešta­ja o ostvarenom očigledan je nedostatak

onog što bi, zapravo, trebalo da bude naj­očiglednije – potpuno jasne slike o stvar­nim pomacima i realnim promenama na bo lje. Ostaju tako samo nekoherentni, neu­jednačeni, nesistematizovani i preopširni izveštaji koji suštinski predstavljaju meha­nički niz i skup pojedinačnih, često i su­višnih detalja, ponekad pisanih i različitim fontovima. Ili, i nepotpunih podataka i činjenica, različitih komentara nosilaca ili partnera na realizaciji postavljenih zadataka i sa njihovim različitim pristupom izveštaj­nim obavezama. Na osnovu svega, otežano je i praćenje stvarnog boljitka i napretka u pogledu postavljenih ciljeva i zadataka, a još je često teže poređenjem narativnog i statis­tičkog izvešataja razumeti iskazane procen­tualne pokazatelji o efikasnosti i stepenu realizovanog.

Možda je u ovom smislu i najilustrativniji primer Radio televizije Srbije (RTS), javnog servisa koji već godinama, doduše, ima tu zakonsku obavezu, a kojem i Akcioni plan (tačka 3.7) nalaže povećanje količine sa­držaja na jezicima nacionalnih manjina, a da je – bez i jednog novog minuta takvog programa – po (poslednjem) statističkom izveštaju iskazano da je sa 57% aktivnost u potpunosti realizovao ili kontinuirano os­tvaruje zadatke. Kao napredak bi, sudeći po narativnom izveštaju, trebalo razumeti informaciju da je RTS konkurisao za finan­sijska sredstva kod Evropske komisije, pri čemu onda ipak ostaje i upitanost: kako se to „potpunost i kontinuitet“ u ispunjava­nju zadatka tokom ranijih godinu i po dana merio procentom od preko 40 odsto i to uteme ljeno jedino na stalnom i upornom ponavljanju jedne rečenice, da RTS „ima volju i nameru za realizaciju Dnevnika na jezicima nacionalnih manjina... ali da je u ovom momentu situacija i dalje neprome­njena jer i dalje ne postoje dodatna finan­sijska sredstva za ovaj projekat...“

Manjinsko informisanje u “niskom letu” | 9

Ovaj primer, međutim, simptomatičan je i poučan i u širem smislu. Naime, i kada se govori o informisanju na jezicima nacional­nih manjina, uglavnom se razgovara kroz koncept prava manjina na informisanje na svom jeziku, najčešće sa naglaskom na as­pekt finansiranja, a, kao po pravilu, u dru­gom planu ostaje pitanje odgovornosti sub­jekata manjinskog informisanja. Svedeno na slučaj RTS­a i manjinskih programa, to bi značilo da se o svemu ipak ne može govori­ti jedino u finansijskom smislu i da, valjda, postoji nešto što je i odgovornost za ispu­njavanje funkcija i obaveza javnih servisa, utvrđenih zakonom. Nije, naime, poznato da je RTS za bilo koju drugu zakonski ute­meljenu obavezu javnog servisa rekao da za nju, nažalost, nema para. U generalnom smislu, pak, jasno je isto tako da, koliko god je zaista značajno obezbediti finansij­sku održivost manjinskih medija i sadržaja, da je isto toliko važno obezbediti i da oni funkcionišu slobodno, bez neprimerenih političkih uticaja, da oni mogu profesional­no da izveštavaju svoju publiku, a koja ima pravo ne samo na informacije na maternjem jeziku, već i na to da one budu objektivne, nepristrasne i sveobuhvatne.

Ostaje, naravno, i generalna dilema u kojoj meri su papiri i izveštaji u dodiru sa stvar­nošću. Dokazuju to, uostalom, i iskazani „statusi“ zacrtanih aktivnosti u medijskom poglavlju Akcionog plana. Od ukupno 11, prema poslednjem izveštaju, čak sedam ima status da se „aktivnost uspešno ostvaru­je“ (dve među njima gotovo u potpunosti, ili potpuno ostvarene), tri da je aktivnost „delimično realizovana“, a svega jedna je u crvenoj zoni, odnosno da „nije realizo­vana“. A ona se upravo tiče obezbeđenja održivosti medija, uključujući i produkciju medijskih sadržaja, čiji su osnivači posred­no nacionalni saveti nacionalnih manjina u prelaznom roku do donošenja novog Zako­na o nacionalnim savetima. Sa druge strane,

održivost ovih medija, u skladu sa zakonom koji reguliše oblike delatnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina, sa sumom od svega 1.8 miliona dinara Budžetskog fon­da za manjine je po poslednjem izveštaju u statusu delimično realizovanog, a zadatak da se „obezbedi dovoljno i stabilno finan­siranje kojim se garantuje održivost medija na jezicima nacionalnih manjina“ je u sta­tusu aktivnosti koja se „uspešno ostvaruje“. Ovaj potonji, pored ostalog, predviđa i pro­gramsko finansiranje medijskih sadržaja čiji su osnivači/izdavači nacionalni saveti na­cionalnih manjina, nastavak budžetske po­drške za medije u vlasništvu tih saveta, osim raspisivanja konkursa za sufinansira nje medijskih sadržaja na manjinskim jezicima i kofinansiranja tih medija.

Međutim, teško da će „radar“ moći da uhva­ti u kojoj meri je zaista obezbeđeno „dovo­ljno i stabilno“ finansiranje, kada neki zadaci ili ni nisu ispunjeni, ili se ostvaruju skrom­nim sredstvima, a da se ne govori još i o tome da (za razliku od republičkog i pokra­jinskog nivoa) niko ni ne zna koliko se na lokalu izdvaja ili ne za manjinsko informi­sanje. Jasno je, dakle, da bi bilo neophodno budućim zakonskim odredbama obezbediti precizne mehanizme i obaveze konkursnog sufinasiranja javnog interesa u oblasti ma­njinskog informisanja za medije u kojima nacionalni saveti nemaju osnivačku ulogu. Još je intrigantnije i konfuznije pogleda li se radni tekst Izmena i dopuna Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manji­na, kojeg je nadležno ministarstvo objavilo pred kraj godine, budući da je on propus­tio da formuliše nedvosmisleno i potpuno jasno nediskriminatorno sistemsko rešenje po kojem bi ubuduće bio finansiran rad ma­njinskih medija u kojima nacionalni saveti posredno imaju ulogu osnivača. Uprkos odredbi Zakona o javnom informisanju i medijima koja je na čekanju već tri i po go­dine da se „finansiranje medija čiji su osni­

10 | Žužana Serenčeš

vači nacionalni saveti nacionalnih manjina uređuje posebnim zakonom kojim se regu­liše položaj nacionalnih saveta nacionalnih manjina“, imajući u vidu da su oni izuzeti iz opšte zabrane finansiranja izdavača medi­ja iz javnih prihoda. Definisane su, naime, jedino odredbe vezane za finansiranje uku­pne delatnosti nacionalnih saveta, a u ne­dostatku jasnijih pravnih normi i izričitijih definicija ostalo je tako da se samo nagađa i tumači da li to ponuđeni radni tekst po­drazumeva da predviđeni način finansi­ranja ukupne delatnosti nacionalnih saveta (suštinski isti kao do sada) ujedno treba da predstavlja i način i odgovor na obavezu iz medijskog zakona, ili ne. Ili će to biti jasni­je tek nakon što „kriterijume za raspodelu sredstava za finansiranje delatnosti naciona­lnih saveta iz budžeta Republike Srbije bliže uredi Vlada“?

Stvari, kako je već pomenuto, još gore stoje po pitanju odgovornosti subjekata manji­nske medijske scene. Tako ista radna verzija zakonskog teksta o manjinskim naciona­lnim savetima odredbama o njihovim os­nivačkim pravima u oblasti obaveštavanja niti jednom rečju ne pominje i principe nji­hove odgovornosti na ovom polju. Uprkos tome što iskustvo i svedočenja dokazuju da je posebno velik problem sa medijima u kojima nacionalni saveti (makar i posre­dno) imaju ulogu osnivača vezan za pitanje uređivačke autonomije tih medija i uticaja manjinskih nacionalnih saveta, odnosno političkih stranaka koje imaju dominantnu ulogu na uređivačku politiku tih medija. I da bi otuda, već davno je jasno, bilo nužno novim Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, analogno zakonskom rešenju o javnim medijskim servisima čvr­sto precizirati osnovna načela rada medija u kojima posredno nacionalni saveti ima­ju osnivačku ulogu i koji se finansiraju i iz javnih sredstava. A, budući da pojam ja­

vnog medijskog servisa podrazumeva skup obaveza u ostvarivanju javnog interesa, to onda znači obavezu istinitog, nepristrasnog, potpunog i blagovremenog informisanja, nezavisnu uređivačku politiku i nezavisnost od izvora finansiranja, zabranu svakog ob­lika cenzure i nezakonitog uticaja na rad redakcije, primenu međunarodno priznatih normi i principa, odnosno poštovanja pro­fesionalnih standarda i kodeksa.

Nova Strategija razvoja sistema javnog in­formisanja u Srbiji (do 2023.) praktično je završena – poručio je upravo ministar kul­ture i informisanja. Ostaje, tako, tek da se vidi u kojoj meri je i kako taj strateški doku­ment na svoj „radar“ uhvatio sve probleme o kojima pričaju akteri manjinske medijske scene, prepoznate nedostatke i manjka­vosti zacrtanih medijskih aktivnosti, kao i zakonskih rešenja, bilo sada važećih, bilo onih koji su još u pripremi. Takođe, i da li su prihvaćene preporuke koje je Koalici­ja novinarskih i medijskih udruženja for­mulisala u cilju unapređenja informisanja na jezicima nacionalnih manjina. Počev od zalaganja za prepoznavanje interkultural­nosti kao jednog od osnovnih temelja na­prednog višenacionalnog društva, značaja medija civilnog društva u uslovima više­jezičnog informisanja, striktnog poštovanja obaveza javnih medijskih servisa, do potre­be osnaživanja nezavisnosti i autonomije uređivačke politike i medijskog pluralizma uz pomoć jasnih mehanizama, uključujući i samoregulatorne. Sve do potrebe da se predvide jasni mehanizmi stabilnog, adek­vatnog i nediskriminatornog finansiranja, posebnih stimulativnih mera za one koji imaju sadržaje na manjinskim jezicima, kao i za povećanje kapaciteta manjinskih medija, pogotovo u sferi korišćenja novih te hnoloških platformi.

iZl AGAnJA SA konfeRenciJe “infoRMiSAnJe nA JeZiciMA nAcionAlnih MAnJinA – nA SpoReDnoM koloSeku”

nezavisno društvo novinara Vojvodine, Medija centar Vojvodine 25.01.2018.

Sanja Stanković1

Zaštita manjinskih i višejezičnih medija važna za celo društvo

1 Medijsko odeljenje Misije OEBS­a u Beogradu

Drage kolege i koleginice,

Misija OEBS­a u Srbiji naročito veliku pa­ž nju posvećuje informisanju na jezicima nacionalnih manjina i zadovoljstvo mi je što ćemo danas razgovarati o različitim aspekti­ma ove važne teme.

Pravo na informisanje na sopstvenom jezi­ku jedno je od osnovnih ljudskih prava i u neposrednoj je vezi sa ispoljavanjem na­cionalnog, kulturnog i jezičkog identite­ta. Još od samog početka rada kancelarije pre dstavnika OEBS­a za slobodu medija u Beču, definisani su univerzalni faktori koji su od važnosti za informisanje na jezicima nacionalnih manjina.

Važna je, pre svega, podrška od strane vlade, kroz stvaranje zakonskog okvira koji je po­voljan za rad medija na manjinskim jezici­ma i finansijska potpora kroz mehanizme indirektne podrške. Mediji takođe treba da igraju konstruktivnu ulogu u borbi pro­tiv diskiminacije i da grade stabilnost u višejezičnim društvima, a javni servisi da posvećuju prikladnu pažnju pitanjima od važnosti za različite etničke grupe koje žive u zemlji. Dvojezični ili višejezični mediji

su naročito značajni kako bi se izbegla ge­toizacija nacionalnih manjina.

Srbija je, svojim pravnim okvirom i čla­nstvom u međunarodnim organizacijama, posvećena održavanju i daljem razvoju medija i informisanja na jezicima naciona­lnih manjina. Međutim, iako pravni okvir predviđa prava, kao i mehanizme koji omo­gućavaju održivost, ni kroz definiciju jav­nog interesa, niti u procesu privatizacije nije predviđena zaštita višejezičnih medija koji su značajni za čitavo društvo, a posebno za Vojvodinu i očuvanje njene multietničnosti.

Srbija trenutno radi na promeni zakona o pravima nacionalnih manjina i naciona­lnim savetima, tako da je jako važno da se svi relevantni akteri u ovoj oblasti angažuju u raspravi za nalaženje najboljih rešenja i kako bi se izbegla pojava pravnih praznina i kontradiktornosti.

Takođe je važno da se u razgovore o nacrtu nove Medijske strategije što šire uključi i medijska, ali i čitava društvena zajedni­ca Vojvodine, kako bi pozicija medija na jezicima nacionalnih manjina bila pravilno definisana.

14 | Sanja Stanković

Nadamo se da će i novi zakoni adresirati neusaglašenosti između medijskih i zakona koji u ovom trenutku uređuju informisanje na jezicima nacionalnih manjina, te da će se bolje urediti i sam okvir finansiranja, kako medija na manjinskim jezicima tako i više­jezičnih medija.

Ohrabrujuća je informacija koju je mini­star državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić izneo, da je za Budžetski fond za nacionalne manjine za finansiranje pro­grama i projekata iz oblasti informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2018. godi­ni izdvojeno 21,8 miliona dinara, što je 12 puta više nego prošle godine. To znači i da, prepoznajući važnost informisanja na jezici­ma manjina koje predstavljaju, nacionalni saveti svojom podrškom mogu bolje da do­prinesu razvoju demokratskih procesa.

Velike reforme medijskog sektora utiču i na medije na jezicima manjina. Nova tehnolo­ška društva zahtevaju i drugačiji način pri­kupljanja, obrade i distribucije informacija. Kako bi obezbedili kvalitetne sadržaje i nji­hovu distribuciju na tačno određene adrese svoje publike, i mediji na jezicima naciona­lnih manjina sve više koriste nove digitalne forme u proizvodnji i distribuciji sadržaja.

Primer dobre prakse van Vojvodine je dvo­jezični onlajn medij Far, čija aplikacija cilja čitaoce na bugarskom i srpskom jeziku, a takvih primera ima dosta u celoj Pokrajini. Ovakve redakcije se sve češće organizuju kao mediji civilnog sektora, što je omoguće­no medijskim zakonima iz 2014. godine. Nadam se da će o ovakvim inovativnim modelima biti reči i na ovoj konferenciji, naročito s obzirom na iskustva i dosadašnji rad NDNV­a u ovoj oblasti.

Bez obzira da li se informisanje nacional­nih manjina praktikuje kroz ovakve, relati­vno nove strukture, ili njihovi mediji funk­cionišu kao privatni komercijalni mediji, kao javni servisi ili kao mediji čiji su izdavači posredno nacionalni saveti, neophodno je da novinari u svim tim redakcijama imaju pravo na autonomno i nezavisno razvijanje uređivačke politike i dobru komunikaciju sa građanima koje informišu.

Zato je izuzetno važno da se i novinarima svih ovih redakcija redovno dostavljaju in­formacije od javnog značaja i da imaju pri­stup državnim organima i njihovim konfe­rencijama za štampu, i da su sami novinari bezbedni i zaštićeni u svom poslu.

U skladu sa svojim mandatom u oblas­ti medija, Misija OEBS­a u Srbiji pruža stručnu podršku nadležnim institucijama za ispu njavanje prava svih građana i građanki Srbije, uključujući i pripadnike naciona­lnih manjina. Misija OEBS­a, zajedno sa kancelarijom Poverenice za zaštitu ravno­pravnosti, podržava nagrade koje se godi­š nje dodeljuju za promociju jednakosti i tolerancije. Mediji koji se obraćaju naciona­lnim manjinama, a prenose i sadržaje vezane za život manjina većinskom stanovništvu, najčešće su i nosioci poruka tolerancije, čije samo postojanje treba da sadrži u sebi zaštitu manjinskih kultura i pretpostavku tolerancije i komunikacije između manjine i većine. Nadamo se da će broj prijava takvih medija za ovu godišnju nagradu porasti.

Želim vam uspešan rad.

Vladimira Dorčova-Valtnerova

problemi i izazovi u novinarstvu na manjinskim jezicima

Pravo na informisanje pripadnika na­cionalnih manjina na maternjem je­ziku spada u grupu najvažnijih ma­

njinskih i političkih prava, jer predstavlja uslov demokratskog života jednog društva, uslov za vladavinu prava i ostvarivanje dru­gih osnovnih vrednosti društva. Dodatnu vrednost ima jer to pravo čini i element in­tegracije pripadnika manjina u nacionalnu političku zajednicu, dakle omogućava da pripadnik manjinske grupe bude aktivan i integrisan član političke zajednice i da se istovremeno oseća ravnopravno sa ostalim članovima te političke zajednice u pogledu korišćenja jezika u medijima. Ovo pravo doprinosi očuvanju i razvijanju jezika na­cionalne manjine i konačno očuvanju iden­titeta te manjine. Kako bi se obezbedilo os­tvarivanje ovog prava, svaka demokratska država mora da obezbedi “neprotivrečan pravni okvir koji se celovito primenjuje, funkcionalni institucionalni aranžmani i efikasan nadzor nad ostvarivanjem važećih

pravnih normi i funkcionisanjem instituci­ja.”1 Pritom treba imati na umu da bi uspo­stavljanje pravnog okvira za zaštitu naci­onalnih manjina trebalo da bude moralni izazov, politička odgovornost i međunarod­na obaveza svih država.2

Treba naglasiti da informisanje, odnosno novinarstvo na jezicima nacionalnih zaje­dnica predstavlja deo sistema celokupnog informisanja u jednoj državi, ali ono je „ose­tljivije” zbog same prirode odnosa manjine i većine, tako da je potrebno obratiti dodatnu pažnju na njegovo ostvarivanje, očuvanje i naravno – razvoj.

1 Jelinčić, J. (ur.): Pravo na javno informisanje na jezicima nacionlnih manjina (s. 10). In: Informisanje na jezicima nacionalnih manjina u Srbiji. Fond za otvoreno društvo : Tipografik plus, Beograd, 2007.2 Šebesta, Š.: Medzinárodná ochrana národností – Európsky štandard v dokumentoch. Bratislava: JUGA, 1997., s. 13

16 | Vladimira Dorčova­Valtnerova

U Srbiji, posebno u Vojvodini, u ovom pe­riodu kao najveće izazove sa kojima se su­sreće tzv. manjinsko novinarstvo, odnosno novinari i urednici medija na jezicima na­cionalnih zajednica, primećujemo slablje­nje, ili gubljenje integriteta medija, redakci­ja i novinara, što predstavlja pojavu koja nije ranijeg datuma, već višegodišnja. Radi sa o ključnom izazovu koji treba rešiti što pre, jer bez integriteta mediji ne mogu kvalitetno i u potpunosti obavljati svoje osnovne funkcije a to je pravovremeno, objektivno i nepri­strasno informisanje, ali i watchdog fun­kciju ili ulogu gatekeepersa. Uz važnu ulogu u očuvanju manjinskih identita, izuzetno je značajno i razvijanje uloge “čuvara kapije” kod manjinskih novinara, jer se na to često zaboravlja. Iskustvo nam govori da većina redakcija i novinara gaji samo informativ­no novinarstvo, bez analitičkog i kritičkog pristupa (istraživačko novinarstvo skoro i ne postoji), čime se (nesvesno) umanjuje pre dnost i mogućnost konzumenata ma nji­nskih medija da objektivno formiraju sop­stveno mišljenja i slike realnosti. Odnosno, manjinski mediji, posebno oni čiji su os­nivači nacionalni saveti, definisani su kao manjinski javni servisi koji predstavljaju ču­vare javnog interesa manjinskih zajednica, i u tom smislu im treba i pristupati. Upravo zbog toga zabrinjava slabljenje integriteta medija čiji su (posredno) osnivači naciona­lni saveti nacionalnih manjina.

Integritet, odnosno kredibilitet novinara i urednika podrazumeva poštovanje mora­lnih i etičkih načela profesije, novinarskog bontona, smernica za „ponašanje“ novinara i urednika, odnosno plana integriteta – ko­jima su suprotstavljeni ekonomski i politički uticaji i pritisci na medije i različiti sukobi interesa. U tzv. manjinskom novinarstvu, međutim, autonomiju uređivačke politike ugrožavaju nacionalni saveti nacionalnih manjina kao osnivači medija, dok su samo­

regulatorni mehanizmi kojima bi se obezbe­dila autonomija uređivačke politike slabi ili nerazvijeni, što utiče na slabljenje integriteta ovih medija.

Prvi korak u rešavanju ovih izazvova je iz­rada plana integriteta, odnosno smernica i definicija poželjnih i nepoželjnih situacija, kao preventivne antikorupcijske mere, koji bi nastao kao rezultat samoprocene izlo­ženosti institucija rizicima za nastanak i raz­voj korupcije, kao i izloženosti etički i pro­fesionalno neprihvatljivim postupcima. Po principu samoregulacija – regulacija odnosa između osnivača medija i samog medija, a kako bi se izbegle, ili minimalizovale situaci­je sa uticajima i pritiscima raznih vrsta. Ova priča se priča već nekoliko godina, dolazi iz medija, ali institucije i država ne reagu­ju. Država propušta priliku da ovaj problem rešava kroz izmene i dopune Zakona o na­cionalnim savetima. A nismo primetili ni da osnivači, novinsko­izdavačke ustanove, čiji su osnivači nacionalni saveti a one osnivači medija, i mediji imaju volje da izrade i pred­lože plan integriteta, odnosno da pokažu da shvataju da bez slobodnih medija nema slo­bodnog društva.

Skrenula bih pažnju medijske javnosti i na uredničku krizu u nedeljniku na slovačkom jeziku „Hlas ljudu“, koja se itekako nadove­zuje na ovu problematiku. Ne radi se o krizi ili situaciji poput one u “Mađar Sou” koja je pre par godina odjeknula u javnosti, već o krizi sa raspisivanjme konkursa. Naime, na dva puta raspisanom konkursu za odgovo­rnog urednika (avgust i oktobar 2017.) niko se nije prijavio, tako da “Hlas ljudu” sada po drugi put ima v.d. odgovornog urednika, što je legalno i legitimno. Zabrinjava, međutim, što osnivač Nacionalni savet slovačke naci­onalne manjine, ni njegov Odbor za info­rmisanje, nisu reagovali na ovu krizu. Sve je prošlo bez sednice i razgovora o ovoj temi,

Prilog diskusiji o problemima i izazovima u novinarstvu na manjinskim jezicima | 17

kojom se čak nisu bavili ni drugi slovački mediji i medijske organizacije i udruže nja. Situacija u listu koji izlazi već 74 godine predstavlja jasan signal (ili dokaz?) kakve anomalije su iznedrile tzv. političke elite u našem društvu.

Nekada je bio prestiž raditi u “Hlas ljudu”, voditi ovu redakciju, ali poslednjih godi­na aktuelne političke strukture i pojedini predstavnici tzv. manjinske političke elite pokušavaju svojim izjavama i delovanjem da srozaju ugled ovih novina. I manjinske i većinske političke elite su stvorile nezdrav ambijent i atmosferu, ne samo u redakci­ji, već u celoj zajednici Slovaka, a možemo govoriti i o širem kontekstu svakako.

Politički pritisci, direktni ili indirektni, oma­lovažavanje redakcije od strane samozvanih manjinskih lidera, višegodišnje upropašća­vanje novinarstva, indifirentnost i pasivnost pojedinih novinara, formalno nedorečeni odnosi između medija i osni vača (manji­nskih saveta), relativno male plate a odgo­vornost i rizici veliki, re­emigracija Slovaka u pogubnim srazmerama ­predstavljaju listu razloga zbog kojih nije bilo zainteresovanih za konkurs za odgovornog urednika „Hlas ljudu“. I upravo ova situacija treba da bude signal da rešavanju problema treba pristupi­

ti odmah i to kroz primenjivanje preporuka, koje godinama pojedine novinarske organi­zacije i novinari preporučuju:

1. Izrada samoregulatornih mehaniza­ma za zaštitu uređivačke politike ma­njinskih medija, čiji su osnivači naci­onalni saveti od uticaja osnivača, npr. kroz tripartitne upravne odbore i izra­du plana integriteta, odnosno smerni­ca;

2. Osnaživanje manjinskih novinara za analitičko­kritički, odnosno istraživa­čki pristup novinarstvu kroz edukcije, okrugle stolove, evropske projekte itd;

3. Povećanje vidljivosti i podrška hrabrim manjinskim novinarima kroz dodelu novinarskih nagrada, sličnim nagradi za manjinsko informisanje i interku­lturalnost NDNV­a kao primer dobre prakse ostalim novinarima iz ma­njinskih medija.

Dr Boris Varga1

Manjinski mediji u Vojvodini “ispod radara” javnosti

1 Autor je novinar i politikolog. U periodu od 2013. do 2017. godine radio je kao glavni odgovorni urednik nedeljnika „Ruske slovo“.

Često se postavljaju pitanja: Zašto je informisanje na jezicima naciona-lnih zajednica u Vojvodini stalno

„na nekom sporednom koloseku“? Zašto kada kažemo „manjinski mediji“ to zvuči toliko pežorativno i kao nešto što nije dovoljno doraslo profesionalnosti? pro-blem je prirode dvosmerne ulice, sledi ne-koliko zapažanja insajdera.

Novinsko izdavačka ustanova „Ruske slovo“ 2014. godine obeležila je 90 godina štam­panog novinarstva na rusinskom jeziku. Na godišnjici nedeljnik je predstavljen kao naslednik i nosilac te tradicije. Povodom tog jubileja bile su organizovane svečano­sti u Banovini, sa govorima, muzičkim pro­gramom, uz visoke zvanice iz političkog i kulturnog života Pokrajine i rusinske za­jednice. Snimljene su specijalne televizijske emisije i objavljen je poseban broj tog ne­deljnika.

Ali, da li pored godišnjice koja o toj ustanovi ostavlja nesumnjivo impresivan i respekta­

bilan utisak, NIU „Ruske slovo“ zaista ima kvalitete, profesionalne i etičke standarde koji odgovaraju tom jubileju od skoro jed­nog veka?

novinarstvo „s kolena na koleno“

Do obeležavanja godišnjice, nedeljnik „Ru­ske slovo“ na svojim stranicama nije uredno objavljivao tematske analitičke članke, fo­tografije su za potrebe tih novina bile „gu­glane“, a nisu postojali ni stalni redakcijski sastanci sa novinarima, dopisnicima i ure­dnicima. Sreća je što zbog sistemskog krše­nja autorskih prava niko do tada nije snosio neke ozbiljnije zakonske posledice.

To su samo pojedini detalji koji su ljudima iz novinarske branše indikativni i otkrivaju ne samo osetljivost, već i ogromnu profe­

20 | Dr Boris Varga

sionalnu ranjivost te ustanove. I to nije vrh ledenog brega.

Problemi medija na rusinskom jeziku slični su problemima medija na srpskom jeziku u Vojvodini i Srbiji, s tim što se o njima malo zna jer nisu „na radaru“ i ne ulaze u fokus interesovanja šire javnosti.

Nakon neuspešne privatizacije lokalnih me­dija u Srbiji, osnovno informisanje na dne­vnom i nedeljnom nivou na rusinskom jezi­ku u Vojvodini obavljaju nedeljnik “Ruske slovo“, agencija „Ruthenpress“, te radio i TV reda kcije Radio­televizije Vojvodine na rusinskom jeziku. Oni su faktički u potpuno­sti finansirani iz budžeta Republike Srbije.

Najveći problemi koje konstantno potresaju redakcije tih medija su: recidivi prošlosti, problem profesionalizacije, direktni ili in-direktni uticaj partokratije i jako prisustvo nepotizma.

Kada je reč o recidivima prošlosti, najbolji primer koji se tiče deficita stručnosti može se uzeti sa pomenute godišnjice novina „Ruske slovo“, na kojoj je jedan od dugogodišnjih urednika1 u specijalnoj emisiji RTV­a iz­javio da je u redakciji oduvek bilo „malo novinara koji su stekli diplomu fakulteta žurnalistike“, te da se redakcija izgradila na „učenju o novinarstvu jedni od drugih“.

Istovremeno, to je i sistemski problem, jer redakcije pomenutih medija na rusinskom jeziku (pa i na jezicima drugih zajednica u Vojvodini) više decenija zapošljavaju alum­

1 Analiza je urađena bez imena i prezimena nosioca funkcija ne zato da bi autor teksta izbegao etičku, moralnu ili zakonsku odgovornost, već da bi se pre svega ukazalo na određeni društveni fenomen i sistemski problem, a ne izolovane situacije sa pojedincima u medijima na jezicima nacionalnih zajednica.

niste Katedre za rusinski jezik i književnost, odnosno sa Odseka za rusinistiku, što je iz perspektive funkcionisanja institucija rusin­ske nacionalne zajednice sasvim logično i očekivano. Međutim, kada je reč o pro­fesionalnim novinarskim standardima, tu na prvi pogled nijanse u obrazovanju kas­nije mogu da prerastu u izrazite kontraste između različitih struka. Ključni problem u toj sferi je nepoznavanje metodologije novi­narskog rada i novinarske etike.

ozbiljna kršenja novinarskog etičkog kodeksa

Nepoznavanje novinarskih metoda rada i slaba detekcija sukoba interesa ukazuju na još jedan problem – (in)direktan uticaj partokratije. Konkretan primer kombina­ci je ta dva problema je slučaj gomilanja etički i moralno nespojivih funkcija dire­ktorice NIU „Ruske slovo“. Kao aktivistkinja Demokratske stranke (DS) ona je izabrana (dok je ta stranka bila na vlasti) na funkciju direktorice NIU „Ruske slovo“ (u periodu 2010–2014), ali je istovremeno bila i pre­dsednica novinarskog strukovnog udruže­nja Novinarske asocijacije Rusina (NAR). U drugom mandatu na funkciji direktorice NIU „Ruske slovo“ (u periodu 2014–2018) ona je iz DS samo prešla u sada vladajuću Srpsku naprednu stranku, ali to nije bila prepreka da u Novinarskoj asocijaciji Ru­sina 2016. godine ponovo bude izabrana za predsednicu, na drugi mandat. Vremenom, politički je napredovala, pa je 2017. godine postala skupštinska odbornica u Vrbasu, a kasnije i zamenica predsednice Skupštine opštine Vrbas. Šira javnost o tome malo zna,

Manjinski mediji u Vojvodini – “ispod radara” javnosti | 21

a svetski i domaći novinarski etički kodeksi čak ni ne predviđaju ograničenja za takve slučajeve, smatrajući da se kodeks donosi i primenjuje u državama gde postoji barem minimalno prisustvo profesionalnih kriteri­juma i istinske demokratije.

Očigledno da ni članovi strukovnog udru­ženja NAR, koji su po drugi put glasali za partijsku aktivistkinju i državnu lokalnu funkcionerku, nisu smatrali da su njena stranačka aktivnost i javna funkcija prepre­ka za obavljanje dužnosti u jedinom stru­kovnom udruženju za novinare koji pišu na rusinskom jeziku u Vojvodini. Naime, pred­sednica NAR­a bi upravo od takvih sukoba interesa, uticaja političara i državnih funk­cionera kao što je ona sama, trebalo da štiti svoje članove.

S obzirom da su u Upravnom odboru NAR­a uglavnom novinari bez novinarskog visokog obrazovanja, moglo bi se takav izbor pripisati i njihovom nepoznavanju Kodeksa novina­ra Srbije u kom izričito piše da su partijske i političke funkcije nespojive sa novinarskom profesijom. Otuda i autocenzura, čuveno „nezameranje“ kao jedno od veoma prisut­nih pojava konformizma u novinarstvu na jezicima nacionalnih zajednica.

Problem je i to što kod značajnog dela ugle­dnih intelektualaca u rusinskoj zajednici vla­da ubeđenje da se na funkciji u listu „Ruske slovo“, kao nekoj vrsti javog preduzeća, može „održati“ jedino uz podršku partije na vlasti i da bez takve podrške „malobro­jna zajednica kao što je rusinska ne može da opstane“. Otuda ne samo da ne postoji osuda političkog angažovanja novinara, već u toj tobože „institucionalnoj bespomoćno­sti manjine“ za takve poteze postoji i svoje­vrsna otvorena podrška.

Budući svesni da je novinarima potrebno

stručno usavršavanje i obuka za one koji dolaze iz drugih profesija, rukovodstvo NIU „Ruske slovo“ povremeno omogućava edu kacije svojim novinarima, dopisnicim i urednicima. Ali te edukacije sprovodi upra­vo NAR. Jedna od takvih obuka bila je upra­vo pred izbore za Nacionalne savete 2014, na kojoj su stručni predavači iz nevladine or­ganizacije veoma široko i površno tumačili sukob interesa iz novinarskog kode ksa, što je u određenom momentu unelo konfuziju kod novinara mlađe generacije, dok je one koji su ušli na izborne liste – ohrabrilo i uli­lo dodatno samouverenje u ispravnosti nji­hovih odluka.

Drugi problem vezan za uticaj dnevne poli­tike na rad novinara „Ruskog slova“ odno­si se na „tihe pritiske“ pojedinih članova Nacionalnog saveta Rusina na dopisnike, novinare i urednike. Za razliku od novina „Mađar so“, gde je glavni odgovorni urednik 2011. godine bio veoma „glasno“ i politički nasilno smenjen od strane Upravnog odbo­ra, odnosno Nacionalnog saveta Mađara, gde većinu još uvek ima Savez vojvođanskih Mađara, Nacionalni savet Rusina2 nije vršio direktnu politiku pritisaka ili mešanja u uređivačku politiku novina „Ruske slovo“. Međutim, postojali su pritisci pojedinaca iz tog Saveta. Urednici su prijavljivali neko­liko direktnih zahteva članova Nacionalnog saveta Rusina da se afirmativno piše o po­jedincima i njihovim aktivnostima.

„porodične firme“

Problem (in)direktnog uticaja partokratije na manjinske medije vrši se preko naciona­lnih saveta. U NIU „Ruske slovo“ odgovo­

2 U periodu od 2013. do 2017. godine.

22 | Dr Boris Varga

rni urednici koji žele skoro neograničeno da ostanu na tim pozicijama kandiduju se na liste ili sami izlaze na izbore, i u poje­dinim slučajevima postaju članovi Naciona­lnog saveta Rusina. Nacionalni savet zatim imenuje članove Upravnog odbora u NIU „Ruske slovo“, tako da aktivni pojedinci iz Ustanove u Nacionalnom savetu sami sebi i svojim interesnim partnerima omogućavaju dugogodišnji status quo (usvajanje izveštaja, blokiranje konkursa, itd). Posebno se traži afirmativno pisanje o kandidatima, a ure­dnici u svojim rubrikama imaju mogućnost “regulisanja” takvog informisanja.

U raznim mandatima Nacionalnog saveta (od 2003. do 2018) četiri (od šest)3 odgo­vorna urednika („Ruskog slova“, dečjeg časopisa „Zahradka“, agencije „Ruthen­press“ i izdavačke delatnosti) bili su članovi Nacionalnog saveta Rusina ili njegovih tela; oni su se kandidovali na (kvazi)stranačkim listama ili su bili nezavisni kandidati i di­rektno su mogli uticati na pobljšanje svoje pozicije u Ustanovi.

Na osnovu istraživanja4, u medijima na rusinskom jeziku postoji svega oko 50 ra­dnih mesta (sa administracijom). A poka­zuje se i da ove redakcije koje su na držav­nom budžetu zapošljavaju veliki broj osoba iz krugova svojih porodica. Za „autsajdere“ tu nema mesta. I to nije samo pitanje „lošeg profesionalnog ukusa“, već je u pitanju ozbi­ljno kršenje poslovne etike i zakona.

Članovi kolektiva „Ruske slovo“ (rukovodi­oci, urednici, novinari) koji se za vreme izbora kandiduju na liste za Nacionalne

3 Samo MAK i Časopis i „Švetlosc“ nisu imali4 Зборнїк роботох зоз Першей науковей конференциї „Улога младих у розвою рускей заєднїци у Войводини“. Нови Сад: НВУ „Руске слово“-Оддзелєнє за русинистику. 2013: 71-92.

savete, dalje „vrbuju“ druge kolege, novin­are i urednike, da se uključe u izborni pro­ces i postanu kandidati ili da za njih gla­saju. U pojedinim situacijama to su bile veoma ne dvosmislene ponude zaposlenima na određeno vreme, koji su ih smatrali isk­ljučivo kao politički pritisak. Zahvaljujući saopštenjima NDNV­a i drugih novina­rskih udruženja o neophodnosti poštovanja novinarske etike, u velikoj meri se uticalo i na svest u „Ruskom slovu“ da je ulazak u Nacionalni savet Rusina, posebno na stra­načkim listama, direktno kršenje novinarsk­og profesionalnog kodeksa i sukob interesa.

Problem nepotizma u medijima na rusi­nskom jeziku prisutan je jednako kao i u svim drugim javnim i državnim institucija­ma i ustanovama u Srbiji, samo što je zbog malobrojnosti rusinske zajednice on tu mnogo vidljiviji. U NIU „Ruske slovo“ za posledanja četiri radna mesta na neodređe­no vreme nije bio raspisan javni konkurs, a primljenim osobama takav status obezbedili su, na razne načine, članovi njihove najuže porodice kroz Upravni odbor ili posredno preko Nacionalnog saveta (u raznim man­datima).

Kombinacija stare prakse samoupravlja­nja, nepotizma i političkog uticaja većini odgovornih urednika takođe omogućava dugoročni, pa čak i višedecenijski opstanak na tim mestima. Za te pozicije ne postoje javni (ni interni) konkursi, nisu ograniče­ni mandati, a viskopozicionirani pojedinci iz Nacionalnog saveta mogu da obavljaju uredničke funkcije iako nemaju odgovara­jući stepen stručne spreme, što je direktno kršenje Statuta Ustanove.

Izgovor za javnosti je uvek parola da se „sve radi samo za Rusine i sve samo zarad Rusina, i da će Rusini kao narod nestati ako se svi ne angažuju u njihovom očuvanju i ako zajedno

Manjinski mediji u Vojvodini – “ispod radara” javnosti | 23

ne budu čuvali i podržavali jedni druge...“.

Ključni je problem što mnogi poznati vo­jvođanski intelektualci rusinskog porekla podržavaju takvu politiku ne samo u NIU „Ruske slovo“, već i u drugim medijima ili državnim institucijama. Nije malo ni onih koji se srpskoj i vojvođanskoj javnosti pre­dstavljaju kao proevropski, građanski i li­beralni intelektualnci, socijaldemokrate, a u rusinskoj zajednici (iza očiju šire javno­sti) ponašaju se kao najtvrđi konzervativci i nacionalisti, često autokratski, bežeći od principa pravne države a podržavajući tri­balni klijentelizam i jeftinu demagogiju o opstanku.

preporuke

Problemi u medijma na rusinskom jezi­ku imaju prirodu dvosmerne ulice. S jedne strane su to navedene anomalije unutar „manjinskih medija“. S druge – to je drža­va, često nesavesna maćeha, a devedese­tih čak i veštica. Danas je to država koja se deklarativno trudi, pre svega zbog pristu­pnih pregovora sa EU, ali sve ukazuje na to da je ta obazrivost isključivo pragmatične prirode, te da će se nakon završetka tog pro­cesa sve najverovatnije vratiti na staro.

Takvom odnosu države prema nacionalnim zajednicama prilagodile su se i „manjinske elite“. Mnogi će iskoristiti kako negatvine, tako i pozitivne okolnosti stanja u zajedni­ci kako bi se održao pomenuti status quo i kako bi sebi i svojim najbližima obezbedi­li dugogodišnji prosperitet na „državnim poslovima“.

U toj ulici postoji i krivina – vojvođanski treći sektor koji ne zalazi duboko u pitan­

ja i probleme medija na jezicima naciona­lnih zajednica. Svi znaju da su to zatvorene zajednice sa veoma zamršenom mrežom rodbinski i interesno povezanih pojedinaca, a uz to su tu i jezičke barijere. Završi se jedan projekat i iz „enklave“ se odlazi „bez talasanja“, ostavljenih „otškrinutih varata“ za sledeći put. U ne retko ukalupljenom građanskom vojvođanskom diskursu, sve nacionalne zajednice konzumiraju „multi­kulturalizam nacionalizma“ koji im servira (ista takva nacionalistička) država Srbija i ne postoji previše želje da se dublje ili inten­zivnije zalazi u komplikovani svet problema višejezičkih medija i novinara, ne uzimajući u obzir da i tu postoji minijaturni građans­ki svet. Barem pojedinaca koji misle i rade drugačije.

Da bi se otklonile ili ograničile sve te ano­malije koje informisanje na jezicima nacio­nalnih zajednica čini toliko pežorativnim „manjinskim novinarstvom“, evo nekoliko preporuka:

■ Veća civilna i demokratska kontrola, ali i podrška medijima na jezicima nacionalnih zajednica u Vojvodini (Srbiji). Da ne bi osta­li „ispod radara“, poseban monitoring treba da se sprovodi za vreme izbora za naciona­lne savete nacionalnih zajednica (sledeći su planirani za 2018. godinu), a neophodne su i odlučne reakcije na kršenje Kodeksa no­vinara Srbije kao i na ostale vidove sukoba interesa;

■ Dodatna profesionalizacija me dija na jezicima nacionalnih zajednica kroz novi­narske stručne obuke i edukacije. Posebno se to odnosi na redakcije u kojima posto­ji veći broj novinara koji nemaju stručnu spremu stečenu na fakultetima za medije, već skoro po tradicionalnoj šemi u medije dolaze sa Odseka koji izučavaju filologiju i literaturu na njihovom maternjem jeziku;

24 | Dr Boris Varga

■ Država da ne izlazi iz finansiranja štam panih medija na jezicima nacionalnih zajednica, jer će se oni, imajući u vidu pre­thodnu praksu privatizacije lokalnih medi­ja, sasvim ugasiti. Međutim, poželjno je da novinari, koji rade na jezicima nacionalnih zajednica, razmišljaju o postepenom sma­njivanju zavisnosti od države i osnivanju novih medija, na primer civilnog društva. U dugoročnoj perspektivi ne bi trebalo da postoji nelojalna konkurencija, pa makar i u veoma krhkim medijima na jezicima nacio­nalnih zajednica;

■ Novinarska i šira građanska zajedni­ca u Vojvodini trebalo bi da traže smanje­nje uticaja nacionalnih saveta nacionalnih manjina na medije koje oni osnivaju, kroz reformu načina izbora članova upravnih odbora novinsko­izdavačkih ustanova. Je­dan od predloga je da se sa dosadašnjih devet članova5 upravnog odbora, od kojih

5 Konkretan primer NIU „Ruske slovo“.

tri člana imenuje kolektiv i šest nacionalni savet, pređe na ravnomerniji raspored upra­vljačkog uticaja. Da bi se postigao taj ravno­merni balans interesa u tom najvišem upra­vljačkom organu, članovi upravnih odbora mogli bi biti birani tako da po tri člana bi­raju kolektiv, nacionalni savet i šira (vojvo­đanska) zajednica;

■ Novinari koji pišu na jezicima naciona­lnih zajednica pored svojih profesionalnih obaveza poštovanja medijskih zakona, pro­fesionalnih standarda i etičkog novinarskog kodeksa, treba da imaju pravo na nagradu za doprinos novinarstvu na njihovom ma­ternjem jeziku u Vojvodini i Srbiji. Na taj način će se ohrabriti pojedinci da se bore za ideale profesije, da doprinesu objektivnom informisanju u njihovoj sredini i široj zaje­dnici. Dobar primer je Nagrada za inteku­lturalnost Nezavisnog društva novinara Vo­jvodine, koja se dodeljuje od 2017. godine.

iStRAŽiVAnJA StuDenAtA oDSekA ZA MeDiJSke StuDiJe filoZofSkoG fAkultetA u noVoM SADu

Radio televizija Srbije je javna medi j­ska kuća koja je osnovana Zakonom o radio televiziji 1991. godine. Tada

su u njenom sastavu bile Radio televizija Beograd, Radio televizija Novi Sad i Radio televizija Priština. „RTS je od tog momen­ta, do kraja devedesetih godina prošlog veka, u naj većoj meri korišćen kao sredstvo političke, pa i ratne propagande, od strane tadašnjeg režima“ (Veljanovski, 2009:77). Prema Zakonu o radiodifuziji iz 2002. go­dine predviđena je transformacija državne televizije u javni servis, odnosno predviđeno je postojanje dva javna servisa, republički i pokrajinski. To se desilo tek 2006. godine – republički javni servis Radio televizija Srbi­je sa sedištem u Beogradu i Radio televizija Vojvodine sa sedištem u Novom Sadu.

kontekst medija u vezi sa zadovoljenjem informativnih potreba nacionalnih manjina – trenutno stanje

Prava nacionalnih manjina zagarantovana su kako domaćim, tako i međunarodnim za­konodavstvom. U domaćem zakonodavstvu prava manjina garantuju se Ustavom, Za­konom o zabrani diskriminacije, Zakonom o nacionalnim manjinama, Zakonom o na­cionalnim savetima, Zakonom o javnim ser­visima, a Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i Evropska konvencija o ljudskim pravima su najznačajniji međunarodni do­kumenti kojima se reguliše ovo pitanje. Osim

Marija Grbić, Zorica klincov

politički marketing

28 | Marija Grbić, Zorica Klincov

ovih, za ostvarivanje prava manjina u vezi sa njihovim jezikom značajna je i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezici­ma. Jednim delom Povelja tretira i pitanje informisanja na manjinskim jezicima gde se navodi da je obaveza države da obezbedi in­formisanje na jezicima manjina. Srbija je ovu Povelju ratifikovala 2006. godine.

„Prema važećim zakonima, informisanje na jezicima nacionalnih manjina u Srbiji odvija se kroz tri modela. Prvi model predstavljaju javni medijski servisi (RTS i RTV), drugi su mediji kojima su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina (posredno preko usta­nova i privrednih društava koje osnivaju radi ostvarivanja prava na javno informis­anje na jeziku nacionalne manjine), a treći su privatni mediji (među njima i mediji civilnog društva, kao i mediji koji su done­davno bili javna preduzeća)“1.

Prema Zakonu o javnim medijskim ser­visima, delatnost javnih servisa je da svo­jim sadržajima zadovolje javni interes svih građana. U tom smislu, kako ih i zakon obavezuje, javni servisi dužni su da rade na očuvanju nacionalnog identiteta sr­pskog naroda, ali i identiteta nacionalnih manjina, te da neguju demokratke vred­nosti, poštuju ljudska prava, unapređu­ju versku i međunacionalnu toleranciju. Kada je reč o nacionalnim manjina, poseb­no ih obavezuje član sedam, stav pet Za­kona o javnim servisima: „zadovoljavanje potreba u informisanju svih delova društva bez diskriminacije, vodeći računa naroči­to o društveno osetljivim grupama kao što su deca, omladina i stari, manjinske grupe, osobe sa invaliditetom, socijalno i zdravst­

1 Dostupno na: http://www.ndnv.org/wp-content/uploads/2017/10/Informisanje-na-jezicima-naciona-lnih-manjina-%E2%80%93-na-sporednom-koloseku.pdf (posećeno: 30.11.2017.)

veno ugroženi i dr.“ i stav šest istog zako­na: „zadovoljavanje potreba građana za programskim sadržajima koji obezbeđuju očuvanje i izražavanje kulturnog identite­ta kako srpskog naroda tako i nacionalnih manjina, vodeći računa da nacionalne ma­njine prate određene programske celine i na svom maternjem jeziku i pismu“.2 Dakle, postoji jasan zakonski okvir koji obavezuje javne servise da emituju sadrža­je na jezicima nacionalnih manjina. Ipak, ana lizirajući program Radio televizije Srbije (RTS) može se zaključiti da on ne ispunjava gore navedene zakonske odredbe. U svojoj programskoj šemi republički javni servis ima kolažnu emisiju „Građanin“ koju ši­rom Srbije rade dopisnici RTS­a i emituje se premijerno subotom na RTS2, a repri­za je utorkom na RTS1. Kao što se navodi na sajtu ove emisije, „posvećena je životu nacionalnih manjina u Srbiji“3. Međutim, svi prilozi u emisiju su na srpskom jeziku, osim ako je sagovornik dete koje ne zna dovoljno dobro srpski jezik, te se taj deo prevodi. Dakle, novinar koji radi prilog i sagovo rnici – pripadnici nacionalnih ma­njina govore na srpskom jeziku i zato se ova emsija ne može uzeti kao sadržaj koji ispu­njava obavezu da javni servisi moraju imati sadržaje na jezicima nacionalnih manjina. Prvi program Radio Beograda emituje emisiju Romano Them na romskom i sr­pskom jeziku o životu Roma, njihovim po­teškoćama u integraciji i emancipaciji, a sve to sa ciljem da „senzibiliše javnost za probleme ove populacije“. Romano Them ima tradici­ju dugu 10 godina, a osim problema Roma, bavi se i, kako se navodi na sajtu emisije,

2 Dostupno na http://www.paragraf.rs/propisi/za-kon_o_javnim_medijskim_servisima.html (posećeno 29.10.2017)3 Dostupno na http://www.rts.rs/page/tv/sr/series/20/rts-1/636/gradjanin.html (posećeno 29.10.2017)

Politički marketing | 29

njihovom kulturom, muzikom, tradicijom. Iz svega navedenog, zaključuje se da RTS emi tuje sadržaj samo na romskom jeziku u okviru gore navedene radijske emisije. Pripa­dnici albanske, bošnjačke, vlaške i bugarske nacionalne manjine, čiji pripadnici žive u centralnoj i južnoj Srbiji, i u nekim opština­ma su većinski narod, nemaju sadržaje na republičkom javnom servisu na svom jeziku. Informisanje na jezicima nacionalnih manjina, tj. oblast kulture i medija, deo je i Akci onog plana za ostvarivanje prava na­cionalnih manjina koji je formiran u okviru Poglavlja 23 u pristupnim pregovorima Srbi­je Evropskoj Uniji. Jedan od ciljeva plana je povećanje sadržaja na jezicima naciona lnih manjina na javnim servisima RTS i RTV i to kroz „osnivanje redakcija za program na jezicima nacionalnih manjina“, obez­beđivanje informativnog sadržaja na jezici­ma nacionalnih manjina (vesti ili dnevnik na manjinskim jezicima), emitovanje ku­lturno­obrazovnog programa na jezicima nacionalnih manjina…”4. U četvrtom iz­veštaju za drugi kvartal 2017. godine o spro­vođenju aktivnosti ovog plana koji realizuje Kancelarija za ljudska i manjinska prava, navodi se da RTS „namerava da u narednom periodu, nakon obezbeđivanja neophod­nih finansijskih sredstava, počne sa real­izacijom dnevnika na jezicima nacionalnih manjina (na albanskom, romskom, bugar­skom, rumunskom i vlaškom, a kasnije i na ostalim jezicima). Međutim, Nezavi sno društvo novinara Vojvodine u publikaciji „Manjinski i višejezični mediji u kontekstu sprovođena medijskih zakona“ navodi da je RTS više puta ponovio da ima nameru da pokrene sadržaje na jezicima manjina, ali da se sve na tome i završilo. „Novi zakoni nisu,

4 Dostupno na http://www.ljudskaprava.gov.rs/sites/default/files/prilog_fajl/akcioni_plan_za_spro-vodjenje_prava_nacionalnih_manjina_-_sa_sema-forom.pdf (posećeno: 29.10.2017).

u protekle skoro dve godine, doneli u ovom smislu nikakve promene u RTS­u, ukoliko se u to ne ubraja više puta javno ponovljena namera rukovodstva ove kuće da će, uko­liko se stvore finansijske mogućnosti, uvesti medijske sadržaje na manjinskom jeziku“5. Zanimljivo je pomenuti da je Ministrastvo za kulturu i informisanje u poslednjem iz­veštaju o sprovođenu aktivnosti Akcionog plana navelo da „Republika Srbija zakonom garantuje i obezbeđuje dovoljan i stabilan izvor finansiranja javnih medijskih servisa“. U izveštaju se konstatuje da „stanje nije za­dovoljavajuće“ kada je reč o makedonskoj nacionalnoj manjini, jer se retko emituju prilozi o toj manjini u emisiji „Građanin“. U statističkom izveštaju Kancelarije navo­di se da je RTS sproveo 43% aktivnosti iz Akcionog plana i da se aktivnost povećanja sadržaja na jezicima manjina „uspešno re­alizuje“.

U izveštaju se takođe navodi da je jedno od rešenja povećanja vidljivosti sadržaja na jezicima nacinalnih manjina da se RTV­u obezbedi mesto na prvom ili drugom multi­pleksu na Avali kako bi manjinski program ovog medija bili dostupni i van Vojvodine.

Dosadašnja istraživanja

Centar za razvoj civilnog društa CDCS prošle godine sproveo je istraživanje o in­formisanju na jezicima nacionalnih ma­njina. Istraživanje je obuhvatilo 433 ispita­nika iz 12 nacionalnih zajednica. U korpus istraživanja uvršten je i republički javni servis RTS. Jedno od pitanja koje je CDCS

5 Dostupno na http://www.ndnv.org/wp-content/uploads/2016/04/Manjinski-i-visejezicni-medijiFI-NAL.pdf (posećeno: 30.11.2017).

30 | Marija Grbić, Zorica Klincov

postavio ispitanicima bilo je „Da li ste za­dovoljni kako RTS informiše o položaju Vaše nacionalne zajednice i zbivanjima u njoj6”. Da je nezadovoljno odgovorilo je 54 % ispitanika, delimično zadovoljnih je bilo 33%, a zadovoljnih 4%.

Fond za otvoreno društvo je, kako se navodi u izveštaju Centra za razvoj civilnog dru­štva, 2006. sproveo jedno slično istraživan­je i tada je bio veći procenat nezadovoljnih u vezi sa informisanjem na manjinskim jezicima na RTS­u, nego u CDCS­ovom is­traživanju – 66% nezadovoljnih, delimično zadovoljnih 28%, ali je potpuno zadovoljnih bilo samo 1%.

CDCS se u svom istraživanju bavio i očekivanjima ispitanika u vezi sa info­rmisanjem na njihovom jeziku na javnim servisima. Pitanje koje su postavili pripa­dnicima nacionalnih manjina glasilo je „Šta očekujete, kad je u pitanju informisanje na Vašem jeziku u narednom razdoblju, od javnog servisa7”. Velik broj ispitanika, njih 90%, odgovorilo je da očekuje osniva­nje redakcija na manjinskim jezicima. Ova očekivanja ispitanika verovatno su pre sve­ga u vezi sa njihovim željama i svesnošću o obavezama javnog servisa, a ne uverenošću da će se to i ostvariti.

Upitani šta bi voleli da se promeni u info­rmisanju na njihovom jeziku ispitanici iz bugarske zajednice su u „74% slučajeva nezadovoljni programom, uz njih 17% koji pri davanju odgovora na ovo pitanje traže veću objektivnost medija“. Ispitanici iz al­

6 Dostupno na: http://cdcs.org.rs/wp-content/up-loads/2017/06/Informisanje-na-jezicima-manjina.pdf (posećeno 3.11.2017.)7 Dostupno na http://cdcs.org.rs/wp-content/up-loads/2017/06/Informisanje-na-jezicima-manjina.pdf (posećeno 3.11.2017.)

banske nacionalne zajednice u 24% odgov­ora ukazuju na loš kvalitet sadržaja kao na najveći problem u informisanju na mater­njem jeziku. Njih 18% vidi neobjektivnost info rmacija kao problem, a 12% loš kvalitet i neprofesionalnost novinara. Ispitani pripa­dnici bošnjačke nacionalne zajednice u 32% odgovora ističu loš kvalitet sadržaja na nji­hovom jeziku, 22 % njih smatra da je pro­blem u neobjektivnosti informacija, a ne­profesionalnost novinara, kao i kod albanske manjina, zabeležena je u 12 % odgovora.

Albanska nacionalna manjina

Albanci su teritorijajno najviše rasprostra­njeni u Preševskoj dolini odnosno u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Prema po pisu sta­novništva iz 2011. godine zabeleženo je 5.809 pripadnika albanske nacionalnosti uz napomenu da je to „nepotpun obuhvat“8.

lokalni mediji na albanskom jeziku

U ove tri gore navedene opštine postoji nekoliko medija koji imaju program na al­banskom jeziku. Radio Bujanovac emituje program na albanskom i romskom jeziku9. On je gotovo čitavu deceniju bio jedini ele­ktronski medij na prostoru ove tri opštine, ako zanemarimo neuspešni pokušaj privatne inicijative na albanskom jeziku RTV Toni.10

8 Dostupno na http://popis2011.stat.rs/?page_id=2162 (posećeno 6.11.2017).9 Dostupno na http://www.ndnv.org/wp-content/uploads/2016/04/PRILOG-1-TABELA-FINAL.pdf (posećeno 6.11.2017)10 Dostupno na http://cdcs.org.rs/wp-content/up-loads/2017/06/Informisanje-na-jezicima-manjina.

Politički marketing | 31

tabela 2: Tabelarni prikaz dela istraživanja CDCS-a

Na albanskom jeziku program emituje i Ra­dio Medveđa koji je u procesu privatizacije prodat. Televizija Preševo emituje program od 2004. godine, a u procesu privatizacije akcije kuće podeljene su zaposlenima. Osim ovih, albanska nacionalna zajednica ima

pdf (posećeno 6.11.2017).

mogućnost informisanja na albanskom jezi­ku i na internetu na bujanovačkom portalu „Tituli“, a postoji i servis vesti na albanskom „Lajmet“ koje priprema agencija Fonet11.

11 Dostupno na http://cdcs.org.rs/wp-content/up-loads/2017/06/Informisanje-na-jezicima-manjina.pdf (posećeno 6.11.2017).

Tabela 1: Tabelarni prikaz dela istraživanja CDCS-a

32 | Marija Grbić, Zorica Klincov

nacionalni savet albanske nacionalne manjine

Prema zakonu o Nacionalnim savetima, nacionalni saveti predstavljaju nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, obaveštava­nja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma, učestvuje u procesu odlučivanja ili odlučuje o pitanjima iz tih oblasti i osniva ustanove, privredna društva i druge organizacije iz ovih oblasti. Nacio­nalni savet može, samostalno ili zajedno sa drugim pravnim licem, osnivati ustanove i privredna društva za obavljanje novin sko­izdavačke i radio­televizijske delatnosti, štampanja i reprodukcije snimljenih medija i vršiti prava i obaveze osnivača12.

Za potrebe ovog rada Nacionalnom savetu albanske nacionalne manjine upućeno je nekoliko pitanja u vezi sa informisanjem o ovoj manjini na republičkom javnom se­rvisu. U odgvorima albanski savet ističe da RTS već decenijama ne emituje program na albanskom jeziku, iako je, podsećaju, dužan da to radi po zakonu a i po preporu­kama Zaštitnika građana. Oni konstatuju da je neemitovanje sadržaja na albanskom jeziku „diskriminatorski akt“. Ipak, prizna­ju da nisu kao vrhovno telo svoje zajednice vršili pritisak na RTS, jer kako kažu „na RTS – u ne postoji volja da se emitiju sadržaji na jezicima manjina“. Albanski naciona­lni savet veruje da RTS sprovodi negativnu kampanju u javnosti o albanskoj zajednici i u tom smislu navode da republički javni servís „uvek vodi lošu propagandu i to siste­matično, te da to stvara osećaj neprijat-nosti prema albanskoj manjini“. Stoga, iz ovog Saveta poručuju da očekuju promene na bolje, ali „ne vide dobro potencijalno

12 Dostupono na http://www.paragraf.rs/propisi/za-kon_o_nacionalnim_savetima_nacionalnih_manjina.html (posećeno 18.11.2017)

ponašanje u smislu spremnosti za emito­vanje“ programa na albanskom jeziku.

Vlaška nacionalna manjina

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2011. godine u Srbiji živi 35.330 pripadnika vlaške nacionalne zajednice. Oni uglavnom naseljavaju istočnu Srbiju ­ Bolje­vac, Kladovo, Petrovac na Mlavi, Žagubicu, Kučevo. Vlaška nacionalna manjina u Srbiji nema jasno izgrađen identitet. Naime, ona se uglavnom asimilovala u većinski narod, a pored toga između njih i Rumuna u istočnoj Srbiji manifestuju se antagonizmi.13 Ono što dodatno problematizuje položaj ove ma­njine i informisanje na maternjem jeziku je činjenica da je vlaški jezik nestandardizovan i podeljen na nekoliko dijalekata i subdija­lekata.

lokalni mediji na vlaškom jeziku

Nedavno sprovedena privatizacija imala je velike posledice po informisanje na vlaš­kom jeziku. RTV Petrovac na Mlavi i RTV Ćuprija su ugašeni, dok Radio Požarevac nije privatizovan, ali i dalje emituje pro­gram14. U novinama “Reč naroda” izvršena je podela akcija zaposlenima. Upravo ovakvo stanje u informisanju na vlaškom jeziku ukazuje na potrebu za sa­držajima na republičkom javnom servisu.

13 Dostupno na http://cdcs.org.rs/wp­content/up­loads/2017/06/Informisanje­na­jezicima­manjina.pdf (posećeno 6.11.2017). 14 Dostupno na http://www.ndnv.org/wp­content/uploads/2016/04/PRILOG­1­TABELA­FINAL.pdf (posećeno 6.11.2017).

Politički marketing | 33

nacionalni savet vlaške nacionalne manjine

Nacionalni savet Vlaha odgovarao je na ista pitanja kao i Nacionalni savet albanske manjine, ali se, barem po odgovorima koje su dostavili, čini da njihovo nezadovoljstvo nije toliko kao što se očitava iz odgovora al­banskog Saveta. Naime, vlaški savet smatra da na republičkom servisu nema sadržaja na njihivom jeziku, jer na RTS­u „svakako nema dovoljno sadržaja na jezicima manji­na, pa samim tim ni na vlaškom“. Na pitanje da li su zadovoljni kako RTS izveštava na srpskom jeziku o njihovoj zajednici odgo­voraju da „nisu nezadovoljni, ali postoji veliki prostor i potreba za unapređenjem“. U tom smislu navode da na republičkom servisu ima saržaja iz vlaške kulture, ali da nema sadržaja o nekim drugim aktivnosti­ma koje sprovodi Savet, posebno iz oblasti obrazovanja. S obzirom da nacionalni save­ti imaju zakonska ovlašćenja da sami una­prede situaciju po pitanju informisanja na sopstvenom jeziku, Nacionalni savet Vlaha tvrdi da „u skladu sa svojim ovlašćenjima daju podršku realizaciji medijskih sadržaja koji se bave njihovom zajednicom i podstiču medijske kuće da učestvuju na konkursima Ministarstva kulture i informisanja“. Kada je reč o izveštavanju republičkog servisa u budućnosti na vlaškom jeziku, Nacionalni savet Vlaha smatra „da će postojeće stanje biti unapređeno“.

Bugarska nacionalna manjina

Bugarska nacionalna manjina najviše je koncentrisana u ekonomski nerazvije­nim opštinama Dimitrovgrad i Bosilegrad.

Prema popisu iz 2011. godine u Srbiji živi 18.543 pripadnika bugarske nacionalne manjine.

Mediji na bugarskom jeziku

Nakon poslednjeg talasa privatizacije, Ni­ška televizija koja je emitovala program na bugarskom, romskom i makedonskom je privatizovana, kao i RTV Caribrod. Što se tiče štampanih medija, na bugarskom jeziku izlazi dvonedeljnik Novo bra tstvo čiji je osnivač Nacionalni savet Bugara. Lokalne vlasti u opštinama Bosilegrad i Dimitrovgrad više puta su od RTS­a tražile da se obnovi emitovanje emisije TV Žu­rnal na bugarskom jeziku. Zbog porušenih predajnika u NATO bombardovanju, emi­tovanje TV Žurnala je prekinuto i nikada nije obnovljeno. „Ocenjujemo da je ravno­pravnost nacionalnih manjina i u oblasti in­formisanja na maternjem jeziku u direktnoj funkciji realizacije zvanične politike naše zemlje“15, napisano je u zahtevu bugarskih vlasti.

nacionalni savet bugarske nacionalne manjine

Bugarski nacionalni savet je takođe u svojim odgovorima komentarisao situaciju u vezi sa neemitovanjem Žurnala. Oni smatraju da se neobnavljanjem emisije TV Žurnal krši Ustav: „Do 2000. godine RTS je jednom nedeljno emitovao polučasovnu tv emisiju na bugarskom jeziku, a do 2010. godine Radio Niš (u sklopu RTS­a) emitovao je program na bugarskom jeziku. Samim tim RTS krši Ustav Srbije član 20. gde se kaže da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati“. Iz ovog Nacio­

15 Dostupno na http://www.mc.rs/zahtev­rts­u­da­vrati­jedinu­tv­emisiju­za­bugarsku­manjinu­­a­tv­zurnal.6.html?eventId=2257 (posećeno 6.11.2017).

34 | Marija Grbić, Zorica Klincov

nalnog saveta tvrde da su više puta inicira­li sastanke u vezi sa rešavanjem problema informisa nja bugarske manjine, ali „da oči­gledno nije došlo do rešavanja problema“. Osim toga, oni navode da je potrebno sve podići na viši nivo, te da se u rešavanje pi­tanja informisa nja na bugarskom jeziku uključe predstavnici OEBS­a i predstavnici Republike Bugarske u Srbiji. Kada je reč o izveštavanju RTS­a o bugarskoj manjini na srpskom jeziku iz Saveta ove zajednice kažu da se dopisništvo RTS­a u Pirotu „maksi­malno trudi da isprati sva dešavanja u skla­du sa svojim mogućnostima“ i da republički servís za sada šalje pozitivnu sliku o buga­rskoj zajednici, te da je „negativnih izvešta­ja“ bilo vrlo malo.

Bošnjačka nacionalna manjina

Bošnjaci tradicionalno naseljavaju jugoza­padnu Srbiju, tj. sandžačke opštine Tutin, Sjenicu i Novi Pazar gde čine većinsko sta­novništvo. Prema popisu iz 2011. godine u Srbiji živi 145.278 pripadnika bošnjačke nacionalne manjine. Bošnjačka naciona­lna manjina, kao i mađarska, ima snažne manjinske političke stranke koje imaju više uticaja i mogućnosti da utiču na većinu, za razliku od stranaka ostalih nacionalnih manjina. Kad je u pitanju prosečna starost manjinskih zajednica, većina manjina ima sličnu ili veću prosečnu starost u poređenju sa većinom, dok su Bošnjaci, Albanci i Romi biološki mlađe nacionalne manjine16.

16 Dostupno na http://cdcs.org.rs/wp­content/up­loads/2017/06/Informisanje­na­jezicima­manjina.pdf (Posećeno 7.11.2017).

lokalni mediji na bosanskom jeziku

Nakon privatizacije 2015. i 2016. godine, RTV Novi Pazar, koji je emitovao program na bosanskom jeziku, privatizovan je, dok je u Informativnom centru Tutin izvršena podela akcija zaposlenima. Radio Drina je ugašen17. Što se tiče štampanih medija, na bosans­kom jeziku izlazile su Sandžačke novine do 2005. godine, da bi zbog nedostatka fi­nansijskih sredstava prešle u potpunosti na internet izdanje i tako radile sve do 2016. Pripadnike bošnjačke manjine na njihovom jeziku informišu i regionalni radio Sto plus, lokalna privatna televizija Sandžak TV, privatna televizija Jedinstvo, lokalni radio pod kontrolom Bošnjačke demokratske za­jednice Ref Ref radio, lokalni radio Amaro Sjenica i lokalni radio RS Tutin.18

nacionalni savet bošnjačke nacionalne manjine

Bošnjački nacionalni savet je, posmatrajući odgovore na sva pitanja iz upitnika, neza­dovoljan radom RTS­a u vezi sa ostvarivan­jem prava bošnjačke nacionalne manjine. To pokazuje već prvi odgovor Odbora za informisanje Bošnjačkog nacionalnog veća: „Odbor za informisanje Bošnjačkog nacio­nalnog vijeća nije zadovoljan radom RTS­a kao ni njihovim angažovanjem na pobol­jšanju upoznavanja ove manjine sa ostalim stanovništvom Srbije kroz kulturu, jezik i historiju manjine, što bi trebao da bude jedan dio rada javnog servisa Srbije”. Na pitanje šta Bošnjačko nacionalno veće radi kako bi se problem informisanja na bosanskom jezi­

17 Dostupno na http://www.ndnv.org/wp­content/uploads/2016/04/PRILOG­1­TABELA­FINAL.pdf (Posećeno: 7.11.2017).18 Dostupno na http://cdcs.org.rs/wp­content/up­loads/2017/06/Informisanje­na­jezicima­manjina.pdf (Posećeno: 7.11.2017).

Politički marketing | 35

ku otklonio, naveli su da su u okviru izme­na i dopuna Akcionog plana za ostvarivanje prava manjina predložili da se „na javnim servisima obezbijedе obavezni termini za programe iz tradicije i kulture manjinskih naroda“i da je „u oblasti medija neophod-no obezbijediti javne radiodifuzne servise na jezicima manjinskih naroda, što podra-zumijeva program na bosanskom jeziku na RtS-u“. Osim ovoga, istakli su da rade izveštaje o ostvarivanju prava na upotrebu bosanskog jezika koje šalju Kancelariji za ljudska i manjinska prava i Sekretarijatu ev­ropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima koja vrši nadzor i koja šalje državi izveštaje sa preporukama za implementaci­ju ovog prava. Smatraju da „izvještavanje RTS­a o bošnjačkoj nacionalnog zajednici često ne biva potkrijepljeno informacijama, što daje ostaloj javnosti u Srbiji prostora da stvori negativnu sliku unijetu kroz na­glašeni medij“. Objašnjavajući prethodno navedeno, napominju da se o Bošnjacima sa prostora Sandžaka u „medijima stvara slika kao o teroristima“ I da se u medijima ug­lavnom tretiraju verske teme. Budući da je Bošnjaćko veće upućivalo zahteve RTS­u da ispune svoju obavezu i emituju program na bosanskom jeziku, odgovor od republičkog javnog servisa, kako tvrde, nisu dobili „što potvrđuje da je pravo Bošnjaka na infor-misanje na bosanskom jeziku uskraćeno.“ U budućnosti od RTS­a očekuju veću pro­fesionalnost i intenzivniju saradnju sa pred­stavnicima bošnjačke manjine.

Monitoring Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava emisija Radio televizije Srbije

Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda prošle godine uradio je monitoring nekoliko izdanja drugog Dnevnika i emisija Građanin i Ovo je Srbija u vezi sa izvešta­vanjem RTS­a o Sandžaku. Autori monito­

ringa Semiha Kačar i Zoran Maksimović u uvodu rada konstatuju da se izveštavanje re­publičkog javnog servisa o Bošnjacima po­pravilo u odnosu na diskriminatorni period iz devedesetih, koji je obeležen podgrevan­jem stereotipa o ovoj manjini, te da je sada izveštavanje na nivou političke korektnosti. Ipak, u analizi konkretnih emisija, autori monitoringa uočavaju manjkavosti izvešta­vanja RTS­a o bošnjačkoj nacionalnoj ma­njini. Naime, monitoringom je obuhvaćena analiza dve konkretne emisije Građanin, ali autori napominju da su pogledali više njih kako bi stekli jasniji utisak. Ističu da je u ovoj emisiji, češće nego u drugim, primetan veći broj priloga iz Sandžaka, ali su oni ug­lavnom iz Novog Pazara, Sjenice i Tutina, te nema dovoljno priloga iz Priboja, Nove Varoši i Prijepolja. Zatim, u izveštaju moni­toringa se zaključuje da je emisija Građanin žanrovski siromašna i da u njoj dominira­ju izveštaji. Osim ovih zamerki, možda je najvažnija ona koja se odnosi na plurali­zam mišljenja. Autori zaključuju da u poje­dinim prilozima posebno nedostaje sagle­davanje teme iz više perspektiva, naročito onih sa autentično drugačijim pogledima. Osim emisije Građanin, analizirano je i šest izdanja drugog Dnevnika. Zaključak koji se navodi je da u najgledanijoj centralno­info­rmativnoj emisiji republičkog javnog servisa nema dovoljno tema iz Sandžaka, odnosno „ima ih retko“. Zatim, ističe se i da u Dnevni­ku nema analitičkih priloga o ekonomskoj situaciji u sandžačkim opštinama, iako su potrebe za tretiranjem takvih tema velike. Glavni zaključak monitoringa emisije „Ovo je Srbija“ jeste da u njoj nisu dovo­ljno zastupljene teme iz Sandžaka i to su islustrovali podatkom da je u ko­diranim emisija emitovan 121 prilog, od toga samo 4 iz sandžačkih opština. U zaključku autori ističu da je poboljšanje u odnosu na period 90­ih godina vidljiv, ali da je isto tako vidljiv i uticaj aktuelnih vlasti

36 | Marija Grbić, Zorica Klincov

na uređivačku politiku javnog servisa Srbije.

Medijski eksperti o (ne)emitovanju sa-držaja na jezicima manjina

Za potrebe ovog rada pitanja su upuće­na i medijskim ekspertima i poznavaoci­ma ovog problema u cilju dobijanja jasnije slike i eventualnih objašnjenja za postojeću situaciji u kojoj RTS ne emituje sadržaje na jezicima nevojvođanskih manjina. Pitanja su upućena profesoru Fakulteta političkih nauka i dugogodišnjem novinaru i ure­dniku, između ostalog i Radio Beograda, Radetu Veljanovskom i novinarki i medi­jskoj analitičarki Žužani Serenčeš. Nave­denim ekspertima upućena su ista pitanja. Na pitanje kako komentarišu činjenicu da RTS nema sadržaje na jezicima vlaške, albankse, bugarske i bošnjačke manjine, oboje eskperata navode da je reč o dugogo­dišnjem kršenju domaćeg zakonodavstva, Ustava, ali i međunarodnih dokumenata koji garantuju pravo nacionalnih manji­na na informisanje na sopstvenom jeziku. Žužana Serenčeš ističe da i sam RTS zna da ne ispunjava svoje obaveze jer u peri­odičnim izveštajima o realizaciji Akcionog plana o ostavrivanju prava nacionalnih manjina „stalno i iznova u poslednje dve godine ponavlja da ima volju i nameru da počne sa realizacijom Dnevnika na jezicima manjina, ali da je u ovom momentu situaci­ja nepromenjena jer i dalje ne postoje doda­tna finansijska sredstva za taj projekat“. Oba medijska stručnjaka složila su se da ne pos-toji nikakvo opravdanje za neispunjavanje obaveza, te da opravdanje ne mogu biti ni finansije. „Bez obzira na ukupnu finansij­sku situaciju RTS­a (što je, opet, posebna tema) mislim da je takvo opravdavanje fina­nsijskom situacijom neprihvatljivo, budući da, koliko je poznato, nijednu svoju drugu funkciju ili obavezu javnog medijskog servi­sa RTS nije tako otvoreno prenebregao pozi­

vajući se na finansije, kao što je to slučaj sa sadržajima na manjinskim jezicima“, navela je Serenčeš u svom odgvoru. Ona je doda­la da neemitovanjem sadržaja na jezicima nevojvođanskih manjina RtS diskriminiše te zajednice.

Neemitovanje sadržaja na jezicima ma­njina je kontinuirano kršenje zakona, od prvih dana uspostavljanja republičkog ja­vnog servisa. U prilog navedenoj tezi su i primedbe profesora Veljanovskog u vezi sa programskim sadržajima iznetim u kn­jizi Medijski sistem Srbije. „To se posebno odnosi (misli se na izostanak određenih sa­držaja) na televizijsku ponudu RTS u kojoj nema dovoljno medijskog tretmana man­jinskih grupa, civilnog sektora i mogućnosti da programski segmenti postanu permane­ntna javna tribina na kojoj bi se moglo čuti kritičko mišljenje o aktuelnoj društvenoj situaciji“ (Veljanovski, 2009:83). Međutim, prof. Veljanovski u knjizi Javni RTV servis u službi građana piše da je situacija u Jugo­slaviji po pitanju ostvarivanja prava manji­na na informisanje na sopstvenom jeziku bila bolja. „U to vreme po broju medija na jezicima narodnosti ili količini vremena na programima državnih radio i televizijiskih centara, moglo bi se zaključiti da su potre­be manjinskog stanovništva bile maksima­lno zadovoljene“ (Veljanovski, 2005: 105). Na nedavno održanoj javnoj raspravi o pro­gramu RTS­a u Novom Sadu, predsednik Upravnog odbora RTS­a Vladimir Vuletić je rekao da je jedna od glavnih primedbi ja­vnosti19 na prethodnim raspravama bio pro­

19 Primedbe na nepostajanje sadržaja na jezicima manjina građani su između ostalog izneli i 2015. godine na javnoj raspravi u Subotici : „Publika je svoja pitanja mahom bazirala na odnosu RTS­a prema nacionalnim manjinama. Emisija Građanin je nedovoljna i loše koncipirana, a u Dnevniku je nacionalna šarolikost Srbije gotovo nevidljiva, rekli su prisutni Subotičani“. Dostupno na http://www.

Politički marketing | 37

gram na jezicima manjina, ali da se to sada promenilo, te da je republički servís počeo da emituje emisije na jezicima manjina. Takođe je rekao da je RTS po inerciji obavezu emito­vanja na jezicima manjina prepustio RTV­u, „te da se o tome nije vodilo računa“. Medijski esksperti prisutni na raspravi rekli su da se emisija Građanin, na koju je Vuletić mislio, ne može nazvati manjinskim programom.20 Komentarišući ovu situaciju na javnoj raspavi Veljanovski i Serenčeš su saglasni da sudeći po izjavama koje je predsednik UO RTS­a tada uputio javnosti, on ne shvata i ne poznaje dovoljno obaveze javnog se­rvisa što je, kako su naveli, obeshrabrujuće. Serenčeš je navela da to „izaziva zabrinutost u pogledu kompetencija u upravi RTS­a, ali i u spremost da ta medijska kuća is­puni svoje obaveze“. Ona je dodala da je „potpuno apsurdno“ mešati informisan­je o ma njinama i informisanje na jezicima manjina. Veljanovski je u svom odgovoru istakao da Evropa ima iskustva u rešavanju ovakvih pitanja, te da ako RTS „nije u stanju da razume svoje obaveze, a ne želi da pri­hvati mišljenja domaće stručne javnosti, da treba da se raspita malo o tim iskustvima“. Kancelarija za ljudska i manjinska prava je u poslednjem statističkom izveštaju o spro­vođenju aktivnosti Akcionog plana za ost­varenje prava nacionalnih manjina došla do zaključka da je RTS sproveo 43 % aktivnosti iz tog plana. Komentarišući pomenuti pro­cenat od 43 %, Serenčeš smatra da je to „na­jeklatantniji primer koliko se teško, ili uopšte ne mogu razumeti izvedeni procentualni pokazatelji o uspešnosti i efikasnosti u dos­tizanju željenih rezultata i koliko je otežana mogućnost praćenja realnih pomaka“, te da

novinarska­skola.org.rs/sr/?p=412320 Dostupno na http://www.autonomija.info/javna­rasprava­rts­diskriminise­bosnjacku­bugar­sku­albansku­ili­vlasku­nacionalnu­manjinu.html (posećeno 18.11.2017).

je „dovoljno uporediti narativne izveštaje sa statističkim, pa da se stekne utisak (kao u slučaju RTS­a) da jedan ide šumom, a drugi drumom”. Ona dodaje da činjenica da RTS nije povećao svoje emitovanje na jezicima manjina „ni za minut“, a da se u posled njem izveštaju o sprovođenju Akcionog plana navodi da se ta aktivnost uspešno sprovodi, „ostavlja prostor za začuđenost“. Veljano­vski kaže da je moguće da ni Kancelarija za ljudska i manjinska prava „ne razume o čemu se radi“, te da mu nije poznato da li je konsultovala medijske stručnjake, ali je, konstatuje on, „dovoljno pročitati zakone“. Dodaje da ako Kancelarija ne uviđa pro­blema, da je time „situacija još više otežana“. Pitanja u vezi sa ovom temom upućena su i čelnicima RTS­a, međutim, uz svu upornost i slanje mejlova na više adresa, niko do sada nije dao nikakav odgovor, uprkos i zako­nskoj obavezi da ostvaruju komunikaciju sa građanima i uvažavaju njihove primedbe. Profesor Veljanovski, komentarišući neo­dgovaranje RTS­a, kaže da se on „nikada nije istakao konstruktivnom komunikaci­jom sa građanima, ali ni sa stručnjacima za medije“. Dodaje da je neodgovaranje na upućenja pitanja „još jedan od dokaza da ova medijska kuća nije dovoljno evoluirala iz državne televizije u javni servís i da njeno rukovodstvo ili ne zna ili potpuno ignoriše jedan od standarda funkcionisanja javnih servisa u demokratskom društvu, a to je upravo komunikacija sa auditorijumom i omogućavanje eksterne javne kontrole“. Da komunikacija RTS sa javnošću nije ni u prošlosti bila bolja piše prof. Ve­ljanovski u knjizi objavljenoj 2009. go­dine. „Komunikacija RTS sa javnošću ni izdaleka nije onakva kakva bi trebalo da bude. Javnost ne dobija dovoljno info­rmacija o radu ove medijske kuće, kako o ostvarivanju osnovnih programskih funkicija, tako ni o kadrovskim i fina­nsijskim pitanjima“ (Veljanovski, 2009:84).

38 | Marija Grbić, Zorica Klincov

Serenčeš je sličnog stanovišta kao i Ve­ljanovski, te navodi da je to još jedno oglušivanje o obavezu javnog servisa – „obavezu prema javnosti“.

Primedbe su RTS­u nedavno uputili i medi­jski stručnjaci u okviru Medijske koalicije koju čine Nezavisno udruženje novinara Srbije, Nezavisno društvo novinara Vojvo­dine, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, Asocijacija onlajn medija i Asocija­cija Lokal pres. Oni su naveli da „RTS mora dosledno poštovati zakon i uvrstiti u svoj program programe na jezicima manjina21“

Zaključak

Srbija ima visok stepen zakonske zaštite pra­va nacionalnih manjina. Ona se garantuje kroz Zakon o zaštiti sloboda i prava naci­onalnih manjina, Zakon o zabrani diskri­minacije, Zakon o javnim servisima, Zakon o elektronskim medijima, a i samim Usta­vom, kao najvišim pravnim aktom. Da kle, postoji jasan zakonski, obavezujući okvir koji štiti prava manjina. Međutim, njihova primena je na veoma niskom nivou, pose­bno kada je reč o Zakonu o javnim servisima, koji je delimično predmet analize ovog rada.  Radio televizija Srbije neemitovanjem sa­držaja na jezicima nacionalnih manjina krši zakonske norme sadržane u gore navedenim zakonima i to sistematično, 11 godina koliko i postoji kao javni servis. Stručna javnost godi­nama, pogotovo na javnim raspravama, uka­zuje republičkom servisu na ovaj problem, koji je, treba ponovo istaći, njegova zakonska obaveza. Osim zakonske, trebalo bi da po stoji i moralna obaveza javnog servisa prema građ­anima, tim pre što ga građani finansiraju kroz

21 Dostupno na: http://www.ndnv.org/2017/10/21/koalicija­rts­da­postuje­zakon­i­emituje­pro­gram­na­manjinskim­jezicima (posećeno: 30.11.2017.)

pretplatu i sam budžet. „Kome rcijalne  tele­vizije  se,  u  osnovi  a  i  po  definiciji  obraća­ju  potrošačkoj  većini,  dok  se  javne  tele­vizije  obraćaju  svima:  i  malima  i  ve­liki ma,  starima  i  mla dima,  oni­ma  koji  žele  nešto  posebno  i  oni­ma koji  imaju probleme sa  svojim životom. Obraćaju  se  većini  i  manjini,  oni­ma  na  vlasti  i onima  u  opoziciji,  bogatima i siromašnima. Javni servis bi  trebalo da  ja­vnosti  ili  javnostima  u  društvu  omo­gući  da  dobiju  uravnoteženu,  tačnu,  obje­ktivnu, pravovremenu, potpunu informaciju” (Burzan, 2012: 380).  Evidentan problem republičkog javnog servisa je i komunikaci­ja sa građanima i stručnom javnošću. Na to ih obavezuje i Zakon o javnim servisima u kojem se navodi da su javni servisi dužni da uvažavaju zahteve i potrebe javnosti. Jedan od uzroka neispunjavanja ove obaveze je i auto­ritarno nasleđe koje imaju zemlje u tranziciji. „Svrha samog rada je u činjenici da je tran­sformacija državnih (ili partijskih) radio­tele­vizija u javne servise u Crnoj Gori i država­ma bivše SFRJ, kao zemljama u tranziciji i na putu EU, već godinama aktuelno pitanje. RTCG, HRT, RTS i BHRT manje­više prelaze sličan, trnovit put od medija pod strogom kontrolom države ka autonomnim, neza­visnim, javnim radio­difuznim servisima, koji su okrenuti ka civilnom društvu, javnim brigama i temama“ (Burzan, 2012:380). Dakle, čini se da je nasleđe autoritarnog reži­ma Slobodana Miloševića ostavilo posledice i na funkcionisanje javnog servisa, koji još uvek ne može u potpunosti da se otrgne re­likatu državne televizije. Iako je stari poredak srušen, mnoge institucije se nisu demokrati­zovale u potpunosti, te su zadržale deo autor­itarnog ustrojstva, ali i razmišljanja.

Sandra Maksimović, Jovana Mitrović

Mediji i prava nacionalnih manjina1

1 Istraživanje prezentovana na Konferenciji “Informisanje na jezicima nacionalnim manjina – na sporednom koloseku”, Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Medija centar Vojvodine 25.01.2018.

1. kontekst

Kako bi čitaoci razumeli medijsku stvarnost u Srbiji i sve ono na šta se ovaj rad odnosi, po­trebno je da se prvenstveno prikaže kontekst medija u Srbiji generalno, kao i da se prikažu svi društveni činioci koji utiču na njihov rad. Naime, da se podsetimo, Srbija je kroz istoriju često imala problema sa slobodom medija, ali za vreme ,,modernih medija“ na­jvidljivije bilo je za vreme režima Slobodana Miloševića devedesetih godina prošlog veka, kada je bio i više nego transparentan uticaj države i političke elite, kako na državne tako i na privatne medije. U to vreme, svi mediji koji su pokušavali da deluju nezavisno, bivali su sankcionisani, govorilo se protiv njih, a svi novinari koji su svoj posao radili prema novi­narskom kodeksu bili su i životno ugroženi. Nakon promena 5. oktobra 2000. godine de­lovalo je kao da će sa promenama doći bolji­tak i u smislu medijskih sloboda, međutim,

to nije bio slučaj. Sa ,,demokratijom“ ponovi­la se slična retorika, koju možemo da prime­timo i danas.

Do prvih problema došlo je još devede­setih, nakon menjanja režima i ukidanja dru štvene svojine Zakonom o privatizaciji društvene svojine iz 1996. godine, od kada postoji državna, meštovita i privatna. Ovaj zakon odnosio se i na medije. Već poče­tkom 2000­ih godina, oko dve trećine regi­strovanih RTV stanica bilo je u privatnom vlasništvu, kao i većina štampanih medija. Međutim, i dalje je protivzakonito postojalo državno vlasništvo u medijima, 2005. go­dine opštinske i gradske vlasti posedovale su 113 lokalnih elektronskih medija.

,,Proces oslobađanja medija od državne kontrole preko vlasništva traje duže od 20 godina, ali još uvek nije završen. Obave­za privatizacije, zakonski uvedena 2002. godine za elektronske i 2003. za štampane medije, suspendovana je naknadno done­

42 | Sandra Maksimović, Jovana Mitrović

tim zakonima koji joj protivrečan, a kupo­prodaja većine neprivatizovanih državnih preduzeća je u zamrznutom stanju još od 2007. godine. Usvajanjem Strategije razvo­ja sistema informisanja u septembru 2011. godine, Vlada Srbije je (ponovo) produži­la krajnji rok za vlasničku transformaciju medija za tri i po godine, jasno demonstrira­jući kontinuitet odsustva političke volje za menjanje medijskog sistema u pravcu za koji se država opredelila pre 10 godina. Prvo je Zakon o privatizaciji (2001), a zatim Za­kon o radiodifuziji (2002) i Zakon o javnom informisanju (2003), naložio privatizaciju svih preostalih medija kojima su osnivači državni organi, osim novinske agencije Ta-njug i ustanova javnog servisa (RTS i RTV). Međutim, nijedna vlast u tranzicionoj Srbi­ji nije bila spremna da ovaj proces okonča brzo i uspešno.“ 1

Ono što najbolje oslikava uspešnost priva­tizacije medija u Srbiji jeste produžava­nje zakonskog roka za privatizaciju medi­ja čak tri puta, te se u ovome vidi koliko se ona odvijala nedosledno i neuspešno. Iako je krajnji rok bio 30. jun 2015. go­dine, u priloženoj tabeli može se videti da je u slučaju pojedinih medija podela akcija i dalje u toku. Deluje kao da država ne želi da se odrekne udela u medijima kako bi i dalje imala uticaj na stanovništvo putem medija. ,,Činjenica da država već godinama ne odustaje od udela u vlasništvu tri velika medijska preduzeća (Politika novine i ma-gazini – 50%, Kompanija Novosti – 29,51% i Dnevnik Vojvodina press – 45%) – protivno svim zakonima – zaista je dokaz da vlada­juće političke snage nisu spremne da se liše formalnih kanala uticaja preko predstavnika u upravnim odborima tih preduzeća, a rado

1 http://www.nuns.rs/codex/Mediji­u­demokrati­ji/Nepozeljnost­skrivenog­drzavnog­vlasnist­va­u­medijima.html

prihvataju priliku da uticaj i povećaju.“2

Mnogi novinari bili su zagovornici pri­vatizacije, jer ukoliko su mediji nezavisni, tada ih zaista možemo nazvati ,,čevtrtim stubom demokratije“. Međutim, protivni­ci privatizacije veći značaj daju negativnim iskustvima medija koji su privatizovani. ,,Prema podacima Agencije za privatizaciju, od 2003. do kraja 2011. godine privatizova­no je 58 medija, svi aukcijom, osim jednog (NIN). Gotovo polovina (25) prodaja nije bila uspešna, čak i u slučaju ranije kvalite­tnih i razvijenih medija (Ibarske novosti, RTV Valjevo, Radio Sombor, itd.). Mediji čija je privatizacija poništena vraćeni su u nadležnost Agencije za privatizaciju, ali su u 40% slučajeva (10 od 25) već toliko eko­nomski iscrpljeni da su završili u stečaju. Ugovori o privatizaciji su raskidani iz četiri ujednačeno česta razloga: neplaćanja proda­jne cene, neodržavanja kontinuiteta poslo­vanja, izostanka investiranja i nepoštovanja socijalnog programa.“3

Kada govorimo o privatizaciji, jedno od važnih pitanja jeste i informisanje na jezici­ma nacionalnih manjina. ,,Neposredno pre roka (za završetak privatizacije), usvojeni su Zakon o glavnom gradu i Zakon o lokalnoj samoupravi koji su uspešno zaustavili dal­ju transformaciju medijskog vlasni štva. Ovi zakoni su, u direktnoj suprotnosti sa dru­gim medijskim zakonima, dozvolili da vlast u Beogradu bude osnivač i vlasnik medija namenjenih Beograđanima i da ostale lo­kalne samouprave imaju ista prava u odno­su na medije sa sadržajima na manjinskim

2 http://www.nuns.rs/codex/Mediji­u­demokrati­ji/Nepozeljnost­skrivenog­drzavnog­vlasnist­va­u­medijima.html3 http://www.nuns.rs/codex/Mediji­u­demokrati­ji/Nepozeljnost­skrivenog­drzavnog­vlasnist­va­u­medijima.html

Mediji i prava nacionalnih manjina | 43

jezicima. Novi kontroverzni zakonski prop­isi su prekinuli već započete postupke priva­tizacije 38 medijskih preduzeća i stimulisa­li neke medije da hitno uvedu programe na manjinskim jezicima kako bi izbegli promenu vlasnika, tj. finansijera.“

U članu 142. Zakona o javnom informisanju i medijima se navodi: “Privatizacija medija iz stava 1. ovog člana vrši se na način ko­jim se kupac medija obavezuje da obezbedi kontinuitet u proizvodnji medijskih sadrža­ja od javnog interesa, u periodu od pet godi­na od dana zaključivanja ugovora o proda­ji kapitala, a druge obaveze kupca, koje su predviđene ugovorom, mogu se odrediti u trajanju od pet godina od dana zaključiva­nja ugovora o prodaji kapitala. Kontinu­itet u proizvodnji medijskih sadržaja iz stava 2. ovog člana za elektronske medije podrazumeva, obavezu održavanja udela programskog vremena u skladu sa progra­mskom šemom koja je važila u periodu od 12 meseci pre dana stupanja na snagu Za­kona, odnosno obavezu održavanja udela informativnih, obrazovnih, naučnih, kultu­rno­umetničkih, dečjih, zabavnih, sportskih i drugih programskih sadržaja od javnog interesa na pojedinim jezicima nacionalnih manjina, u skladu sa programskom šemom koja je važila u periodu od 12 meseci pre dana stupanja na snagu Zakona.”

Kako se navodi u izveštaju Nezavisnog društva novinara Vojvodine ,,Manjinski i višejezični mediji u kontekstu sprovođenja medijskih zakona“, predstavnici vlasti go­vorili su da privatizacija medija neće ugro­ziti prava nacionalnih manjina, pozivajući se upravo na zakonsku odredbu (član 142. Zakona o javnom informisanju i mediji­ma) koja pozitivno diskriminiše manjinske medije na način da kupce ovih višejezičnih medija obavezuje da tokom pet godina moraju ne samo da sačuvaju osnovnu de­

latnost nego i da zadrže udeo programa na manjinskim jezicima u programskoj šemi na nivou koji je postojao godinu dana pre donošenja zakona, odnosno udela info­rmativnih, obrazovnih, naučnih, kultu rno­umetničkih, dečjih, zabavnih, sportskih i drugih programskih sadržaja od javnog interesa na pojedinim jezicima nacionalnih manjina

,,U odnosu na budućnost informisanja na jezicima nacionalnih manjina, posebno veliku odgovornost u slučaju medija koji su dobili nove vlasnike imaće Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje tre­ba da nadzire i kontroliše da li novi vlasnici poštuju zakonsku odredbu (član 142. Za­kona o javnom informisanju i medijima) o informisanju na jezicima nacionalnih manjina, nakon privatizacije. Predstavni­ci REM­a iznosili su da je za monitoring sprovođenja ove obaveze u tom telu pripre­mljen poseban protokol, koji predviđa da će se posao kontrole obavljati kombinovanom metodom – uvidom u izveštaje kupaca koje oni dostavljaju REM­u i sopstvenim uvi­dom u programe tih medija, kontrolišući na taj način ispunjavanje obaveza, budući da su programske šeme i programske dozvole sastavni deo obavezne dokumentacije svih elektronskih medija u tom telu. Da li će se programi na jezicima nacionalnih manjina u ovim medijima u najboljem slučaju svesti samo na formu, koja će i kao takva biti uki­nuta posle pet godina?“4

Međutim, već se može konstatovati sma­njenje obima informisanja na jezicima na­cionalnih manjina i pre završetka postupka za podelu besplatnih akcija zaposlenima u medijima. U vreme pisanja već pomenutog izveštaja, zabeležen je gubitak 20 ma njinskih

4 http://www.ndnv.org/wp­content/uploads/2016/04/Manjinski­i­visejezicni­medijiFINAL.pdf

44 | Sandra Maksimović, Jovana Mitrović

programa na osam jezika, što predstavlja četvrtinu ukupnog broja manjinskih pro­grama u medijima koji su obuhvaćeni dru­gim krugom privatizacije medija, a bilo ih je 79. U pitanju su gubici manjinskih pro­grama iz medija koji su otišli u stečaj, koji su ugašeni ili su promenili delatnost, odnosno za sobom imaju neuspešnu privatizaciju, a bez mogućnosti da zaposleni preuzmu ak­cije, kakvih je ukupno 23, a među njima je 12 imalo sadržaje na manjinskim jezicima. Stoga, i pre konačnog ishoda čitavog procesa vlasničke transformacije, zabeležen je gubi­tak po pet programa na mađarskom (Radio Sombor, Radio Sečanj, Radio Novi Bečej, Radio Zrenjanin, RTV u Vrbasu) i romskom jeziku (Radio Lazarevac, RTV Ćuprija, Radio Leskovac, Radio Požarevac, radio u Kikindi),

po tri programa na rumunskom jeziku (ra­dio u Kikindi, Sečnju i Zrenjaninu) i vlaškom jeziku (RTV Ćuprija, RTV Petrovac na Mla­vi, Radio Požarevac) i po jedan program na bosanskom (Radio Drina iz Loznice), hrvats­kom i bunjevačkom (Radio 48 49 Sombor), kao i rusinskom jeziku (RTV iz Vrbasa).

U ovom istraživanju biće obuhvaćeni više­jezični mediji koji informišu i na jezicima nacionalnih manjina, međutim, trebalo bi spomenuti i medije samih nacionalnih manjina. Za medije na manjinskim jezicima karakteristično je da njihov osnivač može biti savet date nacionalne manjine, što os­tavlja veliki prostor za politički uticaj na te medije, i pored prvobitno zamišljenih mera koje bi to sprečile.

Fotografija 1: Ukupan broj podržanih projekata po jeziku

Izvor: http://www.ndnv.org/wp-content/uploads/2017/10/Informisanje-na-jezicima-nacio-nalnih-manjina-%E2%80%93-na-sporednom-koloseku.pdf

Mediji i prava nacionalnih manjina | 45

U državi u kojoj je zakonom omoguće­na sloboda govora, što sa sobom povlači i slobodu medija, analizirajući trenutno sta­nje medija u Srbiji, postavlja se pitanje da li se te iste slobode nalaze samo ,,na papiru“. Ukoliko se u pitanje dovodi sloboda medija na srpskom jeziku, kao primarnom jeziku komuniciranja i informisanja u Srbiji, da li se onda može govoriti o slobodi medija na jezicima nacionalnih manjina koji svoje čla­nove žele da informišu na njihovim mate­rnjim jezicima.

Iako zvanično, u Srbiji ne postoji cenzura, kao ni državni mediji osim Javnih servisa

Srbije i Vojvodine, nesumnjivi su pritisci na medije od strane vlasti, i oni se prve nstveno sprovode ekonomski. Još od početka primene principa projektnog sufinansiranja medija, u medijima istraživačkog karaktera se može primetiti sve više ukazivanja na nepravilnosti u primenjivanju ovog zako­na. Kao najnoviji primeri mogu se navesti nepravilnosti sa novoosnovanim portali­ma Brifing Banat iz Pančeva i Brif medija net iz Novog Sada, koji su na 16 medijskih konkursa zaradili čak oko 277.000 evra. Osim sličnosti u imenima firmi koje su ih osnovale, kao i u tome da su obe registro­vane svega nekoliko meseci pre raspisiva­

fotografija 2: Suma raspodeljenih sredstava po jeziku

Izvor: http://www.ndnv.org/wp-content/uploads/2017/10/Informisanje-na-jezicima-nacio-nalnih-manjina-%E2%80%93-na-sporednom-koloseku.pdf

46 | Sandra Maksimović, Jovana Mitrović

nja konkursa, najvažniji zajednički činilac im je otvorena podrška vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci5, dok se kao drugi pri­mer mogu navesti konkursne nepravilnosti u Sremu o kojima je pisao Vojvođanski is­traživačko­analitički centar.6 Ali, ipak, kao najveći problem može se izdvojiti i zako­nski nedostatak provere doslednosti ispu­njavanja i trošenja sredstava dodeljenih na konkursima.

,,Iz BIRN­a poručuju da postoji tendenci­ja da se Srbija na neki način pokrije kroz kupovinu lokalnih medija i da se stvori jedna paramreža medija koji će nastaviti da budu finansirani iz budžeta. Iz NUNS­a takođe poručuju da je medijska reforma sumnjivom privatizacijom stvorila apsu­rdnu situaciju u kojoj se novac na konkursi­ma deli između medija koji pripadaju istom vlasniku“, navodi RTS7.

2. Metodologija

Svrha ovog istraživanja jeste dopunjavanje tabele iz 2016. godine – „Mediji u procesu privatizacije“ (videti tabelu u prilogu br.1) novim informacijama i provera doslednosti već starih informacija o medijima koji pored srpskog, izveštavaju i na jezicima nacional­nih manjina. Sredstva koja su korišćena tokom istraživanja bila su: pretraga podata­ka na sajtu Agencije za privredne registre8

5 https://www.cenzolovka.rs/drzava­i­mediji/mladi­nepoznati­ali­uspesni­277­000­evra­za­portale­koje­spaja­podrska­vlastima/6 http://voice.org.rs/srem­velika­konkursna­prevara/7 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drust­vo/2221775/privatizacija­medija­trazili­ste­niste­do­bili.html8 http://www.apr.gov.rs/

(APR), pretraga podataka na sajtu Regula­tornog tela za elektonske medije9 (REM), podaci dobijeni od nacionalnih saveta na­cionalnih manjina čiji se jezici spominju u tabeli. Ti podaci korišćeni su u svrhu prove­ravanja promena ako je do njih došlo u vla­sničkoj strukturi medija, aktivnosti medija i multijezičnosti. Važno je napomenuti da se u ovom konkretnom istraživanju rezultati odnose na prvih 28 medija iz tabele.

3. Rezultati istraživanja

Na osnovu analiziranih medija u procesu privatizacije, na osnovnu već pomenute ta­bele Nezavisnog društva novinara Vojvo­dine, iz 2016. godine – Mediji u procesu privatizacije, može se zaključiti da se sta­nje u medijima nije mnogo promenilo. U korpusu od prvih 28 medija iz date tabele, u odnosu na tabelu iz 2016. godine gde je bilo 15 prodatih medija, sedam medija gde je podela akcija bila u toku, četiri ugašena medija, jedna poništena privatizacija i jedan medij čiji je vlasnik promenio delatnost, u ovoj tabeli stanje je sledeće: 20 aktivnih medija, među kojima je nekolicina kod kojih je podela akcija i dalje u toku i osam ugašenih od kojih su neki otišli u stečaj, a neki promenili delatnost

informativni centar tutin koji je u tabe­li za 2016. godinu, kao status imao podelu akcija u toku od 2016. godine, u APR­u je preregistrovan u društvo sa ograničenom odgovornošću i preimenovan u Info centar d.o.o. Tutin, te je bivša radnica TV Tutina, Mirsada Kožak sada u stoprocentnom vlas­ništvu televizije Tutin. Međutim TV Tutin ne postoji u REM­u, već je u vlasništvu Info

9 http://www.rem.rs/

Mediji i prava nacionalnih manjina | 47

centra Tutin, Sandžačka TV mreža čiji na­jraniji podaci na internetu mogu da se nađu od polovine 2016. godine, dok poslednje objave TV Tutina datiraju od pre tri godine.

Poseban slučaj su i novokneževačke no-vine kada se 2016. godine JP Centar za in­formisanje Novi Kneževac transformisao u društvo sa ograničenom odgovornošću i od tada nosi naziv Centar za informisanje Novi Kneževac d.o.o., kada ga je u procesu priva­tizacije kupio biznismen Radoica Milosav­ljević koji je vlasnik još nekoliko medija u Srbiji, za svega 480 evra. U momentu priva­tizacije ovog medija, svih sedam zaposlenih uzeli su otpremnine i napustili su novine. Milosavljević je naveo da gašenja novina neće biti, međutim poslednji unosi na nji­hovom sajtu datiraju iz 2015. godine, iako piše da je društvo i dalje aktivno.

Slična, pomalo konfuzna situacija je i kod Radio Bujanovca gde i na APR­u i u REM­u piše da je aktivan, međutim Radio Bujanovac ne može da se pronađe ni na jed­noj stranici na internetu.

Što se tiče televizije preševo, situacija je takođe bila vrlo zbunjujuća, budući da piše da je medij aktivan ali je 2016. godine, kako stoji u delu sa zabeležbama na APR­u, Infor­mativno javno preduzeće Preševo promeni­lo svoju pravnu formu i postalo Radio­tele­vizija Preševo d.o.o. U istom dokumentu navodi se i promena članova gde se briše opština Preševo kao stoprocentni vlasnik udela, a upisuje se Ardita Saćipi koja je sada stoprocentni vlasnik. Međutim, nakon ne­koliko meseci registrator Registra privre­dnih subjekata donosi rešenje kojim ukida promene članova i pravne forme te se vraća u formu javnog preduzeća i ponovo nosi naziv Informativno javno preduzeće, te se stoprocentni udeo sa Ardite Sarćipi vraća na opštinu Preševo. Ipak, na istom matičnom

broju na kom je registrovano ovo javno pre­duzeće može se pronaći Radio Preševo za koji na internetu piše da je ugašen.

Radio pruga iz Lajkovca je u stečaju prema podacima koji se mogu pronaći na APR­u i njihove poslednje aktivnosti na sajtu bile su 2015. godine, međutim u pretrazi medija na APR­u zabeleženo je da su primili sredstva dodeljena mediju na ime državne pomoći i 2016. i 2017. godine.

Što se tiče informativnog centra odžaci, koji je u vlasništvu Radio Odžaci, krajem 2016. godine su promenili pravnu formu iz javnog preduzeća u društvo sa ograničenom odgovornošću. Polovinom 2017. godine, Tomislav Stamenković navodi se kao vla­snik 99,99% udela.

U slučaju informativnog press-centra o p-štine Vladičin han, nakon prodaje stopro­centni udeo imao je Miloš Dinić. Međutim, u zabeležbama na APR­u, može se videti da je u maju 2017. godine Informativni press­cen­tar stekao sopstveni udeo u su bjektu privat­izacije Informativnog press­centra opštine Vladičin Han, u iznosu od 44%, dok Miloš Dinić ostaje sa udelom od 56%.

Zamljivo je da su novine ,,naš glas“ iz Smedere­va, inače navedene kao aktivne, u 2016. godini prijavile da im je tiraž iznosio nula.

Što se tiče vlasničke strukture medija u ta­beli, veliki broj njih je promenio ime kupca. U radu ćemo navesti samo one medije čija se vlasnička struktura menjala u toku go­dine. Prvi od medija je Radio „Bela crkva 92.4“, čiji je po tabeli iz 2016. godine kupac bio Jovica Burkić. Po našoj tabeli iz 2017. godine, kupac je Informativno preduzeće BC INFO d.o.o, Bela Crkva čiji su vlasnici Jovica Burkić (57,57%) i Informativno pre­duzeće BC Info d.o.o. (42,43%).

48 | Sandra Maksimović, Jovana Mitrović

Slede novine „Glas podrinja“ iz Šapca, čiji je po tabeli iz 2016. godine kupac bio In­ tehnik da bi u tabeli iz 2017. godine vlas­ništvo preneto na Akcionarsko društvo Glas Podrinja Šabac. Na različite podatke naišli smo i u slučaju televizije „Sandžačka tV Mreža“ iz Tutina čija je podela akcija bila u toku 2016. godine, da bi se ta podela završi­la i po novijim informacijama, kupac je Info centar d.o.o. Tutin, koji je u stoprocentnom vlasništvu Mirsade Kožar. „Radio odžaci 107.4“, takođe je 2016. godine imao podelu akcija, da bi 2017. godine ta podela akcija bila završena, te je kupac Informativni ce­ntar d.o.o Odžaci čiji je vlasnik Tomislav Stamenković (99,99 odsto).

„Radio han 100.5“ je 2016. godine kupio Miloš Dinić, da bi 2017. godine Radio Han bio u vlasništvu Informativnog press ce­ntra opštine Vladičin Han, odnosno Miloša Dinića (56 odsto) i Informativnog press centra opštine Vladičin Han (44 odsto). „Q radio 89.2“ iz Kule kupio je Radovan Kovač, da bi sada on bio u vlasništvu Info rmativno­propagandnog centra Kula d.o.o, Kula, čijih vlasnika ima 12 i oni su sledeći: Deže Sakalaš – 0,51 odsto, Milanka Popović – 0,16 odsto, Danica Rankov – 0,54 odsto, Đuro Papu­ga­ 0,24 odsto, Ksenija Mijačić – 0,45 odsto, Ljubomir Dudaš – 0,45 odsto, Vukan Du­bljević – 0,25 odsto, Slavica Golubović­ 0,18 odsto, Đorđo Bojanić – 0,39 odsto, Društvo sa ograničenom odgovornošću Informati­vno­propagandni centar Kula, Kula ­ 74,54 odsto i Vlastimir Krvavac – 0,53 odsto, kao i Radovan Kovač – 21,76 odsto.

„Radio ivanjički 92.4“, 2016. godine kupila je Ana Baković, da bi njegovi vlasnici sada bili Ana Petrović (78,21%) i Ivanjički radio d.o.o. (21,79%). Smederevački „naš glas“ 2016.godine imao je podelu akcija, a u ta­beli iz 2017. vlasnik je Novinsko izdavačko društvo sa ograničenom odgovornošću, sa

raspoređenim udelima: Rajko Brkić – 4,75 odsto, Akcionarski fond akcionarsko dru­štvo Beograd (Stari grad) – 0,00016 odsto, Marko Blagojević – 0,55 odsto, Snežana Stevanović – 27,8 odsto, Prvoslav Rado j­ković – 34,03 odsto, Ljiljana Mladenović – 3,81 odsto, Zora Mićović – 15,36 odsto, Zoran Rusimirović – 10,72 odsto i Vesna Ristić sa 2,99 odsto.

„nedeljne novine“ iz Bačke Palanke bile su u vlasništvu Milojka Pavlovića, a sada su u vlasništvu firme Nedeljne novine akciona­rsko društvo za novinsku i izdavačku dela­tnost, Bačka Palanka.

Vlasnik „niške televizije“ bila je Slađana Ostojić, a trenutno je u vlasništvu Niške televizija d.o.o. čija je vlasnička struktura sledeća: Slađana Ostojić (45,0011 odsto), Društvo sa ograničenom odgovornošću za novinsko­izdavačku delatnost Narodne novine Niš (32,84 odsto a čiji je vlasnik Vi­dosav Radomirović) i Niška televizija d.o.o, Niš (14,3 odsto).

„RtV novi pazar“ 2016. godine bio je u vlasništvu Konzorcijuma fizičkih lica odnosno Denisa Mavrića, da bi sada vla­snik bio RTV Novi Pazar, tj. Emil Hadžić sa 2,98 odsto, Muzaref Dragulovčanin sa 36,85 odsto, Radio televizija Novi Pazar DOO sa 38,44 odsto, Mulaz Dacić sa 2,98 odsto i De­nis Mavrić sa 18,75 odsto.

„novi put“ iz Jagodine bio je u vlasništvu Kopernikus cable network d.o.o, Niš da bi 2017. godine vlasnik bio Kopernikus Radio Televizija Jagodina d.o.o, a čiji su vlasnici Kopernikus Radio Televizija Jagodina d.o.o Jagodina – 84.98 odsto i Društvo za radio i televizijske aktivnosti Kopernikus cable network DOO, Niš – 15,018 odsto, čiji vla­snici su: Društvo za proizvodnju i trgovinu i usluge Twinkel DOO, Niš – 47,59 odsto i

Mediji i prava nacionalnih manjina | 49

Zvezdan Milovanović – 52,41 odsto, dok je Zvezdan Milovanović takođe i stoprocentni vlasnik Twinkel DOO.

Pančevački „pančevac“ bio je u vlasništvu Auto­centra „Zoki“, a sada je u vlasništvu Auto­centra „Zoki“ sa 85.42 odsto i Dru štva sa ograničenom odgovornošću Pančevac, Pančevo sa 14.58 odsto. Auto­centar ,,Zoki“ je u stoprocentnom vlasništvu Maje Peše­vski.

„preševo“ je 2016. godine imalo podelu akci ja, a sada je vlasnik Informativno javno preduzeće Preševo, Preševo, odnosno opšti­na Preševo.

„Radio Bačka“ iz Bača, 2016. godine takođe je imalo podelu akcija, dok je sada vlasnik sama Radio Bačka d.o.o, čiji je vlasnik Go­ran Medić – 99,99 odsto i Akcionarski fond Akcionarsko društvo Beograd (Stari grad) – 0,01 odsto.

Poslednji primer promene vlasničke stru­kture u odnosu na prethodnu godinu je primer „Radija Barajevo“, čiji je kupac bila Doris Aćimović da bi 2017. godine bio u vlasništvu Preduzeća za informisanje Radio Barajevo d.o.o u vlasnišvu Jelene Jekić – 2,4 odsto i Registra akcija i udela prenetih posle raskida ugovora zaključenog u postupku privatizacije – 97,6 odsto.

Što se same saradnje sa savetima nacio­nalnih manjina tiče, uprkos drugačijim očekivanjama, mali broj njih je bio spre­man da odgovori na postavljena pitanja. Oni koji su odgovorili uglavnom su neza­dovoljnim celokupnim ophođenjem medija prema obavezi da izveštavaju na njihovim jezicima. Predstavnici Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine smatraju da oni imaju najmanje razloga za nezadovo­ljstvo, ali ipak ocenjuju da se privatizacija

medija negativno odrazila i na informisa­nje na mađarskom jeziku u Vojvodini. Za­dovoljni su poštovanjem obaveze medija na lokalnom, regionalnom i pokrajinskom nivou da izveštavaju na mađarskom jeziku, ali postavljaju pitanje kvaliteta informisa nja i sadržaja koji se nude. „Nacionalni savet paralelno pokušava da očuva i one medije koji nisu privatizovani, ili u okviru kojih je privatizacijom prestalo ili se pogoršalo informisanje na mađarskom jeziku, ugra­divši ih u svoj postojeći sistem informisanja na mađarskom jeziku. U slučaju elektro­nskih medija to je Medijska kuća ‘Pannon’ sa sedištem u Subotici i sa mrežom novinara širom Vojvodine“, navodi se u odgovoru.

Deluje kao da je samo Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine zadovo­ljan primerima iz prakse. Nacionalni savet romske nacionalne manjine navodi da se uglavnom ne poštuje obaveza izveštavanja na romskom, ali da je to najmanje prime­tno u Vojvodini. Naglašavaju i da priprema­ju zvanično pismo za Ministarstvo kulture i medijske kuće u kom će se postaviti pitanje izveštavanja na romskom jeziku.

Nacionalni savet bošnjačke nacionalne manjine takođe je izrazio nezadovoljstvo, a kao najveći problem ističu nepostojanje stalnih kvalitetnih emisija koje prikazuju kulturu i istoriju ove nacionalne manjine u Srbiji. Ukazuju i da bosanski jezik apso­lutno nije zastupljen u svim programima sada privatizovane Regionalne radio­tele­vizije Novi Pazar i da ne postoji poseban program njihove manjine. Kao jedini svet­li primer navode Televiziju „Sandžak“ iz Novog Pazara koja poštuje ove odredbe. U odgovoru stoji i da Veće pokušava da ove probleme stvai u fokus organizovanjem okruglih stolova i tribina, te obaveštava njem javnosti o njima. Bošnjačko nacionalno veće proglasilo je „Regionalnu RTV Novi Pazar“ i

50 | Sandra Maksimović, Jovana Mitrović

„Televiziju Tutin“, ustanovama od pose bnog značaja za pripadnike bošnjačke nacionalne manjine u Srbiji.

Ni Nacionalni savet rusinske nacionalne manjine nije zadovoljan izveštavanjem medija na tom jeziku. Ocenjuju da kontinu­itet postoji, ali da kvalitet medijskih sadržaja mnogo lošiji i da autorskih emisija gotovo da nema. U Vrbasu je lokalni radio koji je jedini izveštavao na ovom jeziku ugašen pre privatizacije od strane lokalne samouprave, međutim ona je u saradnji sa JKP Standard oformila odeljenje koje emituje radijski pro­gram samo na srpskom jeziku. Planiraju da utvrde “da li problem lošijeg kvaliteta info­rmisanja leži u novinarima ili nezaintereso­vanosti vlasnika da se kvalitet poboljša”.

Nacionalni savet hrvatske nacionale ma­njine odgovorio je sledeće: „Probleme sa kontinuitetom programa na hrvatskom jeziku najlakše je objasniti na primjeru Ra­dio Subotice. U odnosu na obim programa koji je postojao dok je Radio Subotica bila javno poduzeće koje je tada imalo tri sata programa na dan, na trenutnih sat vremena tjedno, može se reći da je utjecaj privatizacije nepovoljan. Naravno, treba uzeti u obzir da je Radio Subotica sada privatna radio posta­ja koja je potpuno promijenila uređivačku koncepciju, svoju svrhu postojanja i smjer kretanja. Sve je sada potpuno novo sem ime­na radija i za očekivati je ovakve promjene. Naime, Radio Subotica nakon privatizacije mora da brine i o financijskoj održivosti, za razliku od vremena kada je bilo JP, te sto­ga je prilagođen modernim tendencijama. Ostaje nam nada kako će u idućem periodu postojati neki načini da se obujam sadržaja na hrvatskome jeziku pojača, što svakako ovisi o razini sredstava koje će dobiti neo­visne produkcije koje emitiraju program na hrvatskom jeziku na Radio Subotici.

Sva prava uređivanja ovog programa ima privatni vlasnik postaje. Gašenje lokalnih radio postaja je dovelo do gašenja redak­cija i programa na Radio Subotici, Radio Sombor, te se proizvodnja programa pre­bacila na civilna društva (NGO) koja imaju problema sa održivošću zbog nereguliranog načina financiranja i takozvanog `hlad­nog perioda` u projektnom sufinanciranju kada program prestaje da se proizvodi zbog nedosta tka sredstava. Sve to dovodi do kon­fuzije u našoj zajednici kojoj nedostaje in­formiranje na maternjem jeziku. Kao prim­jer, priva tizovana Radio Subotica sada pušta program koji proizvodi udruga Cro News, a TV Subotica plasira program koji proizvodi udruga Cro Info. Radio Sombor se potpu­no ugasio te se sa neovisnom produkcijom prešlo na privatni Radio Fortuna u Sombo­ru. Radio Bač se privatizovao, program još postoji jednom tjedno, ali zbog nedostatka sopstvenih sredstava budućnost tog radi­ja je neizvjesna. Sama obveza informiranja na manjinskim jezicima nije definirana za­konom, definirana je obveza zadržavanja programske šeme u narednih pet godina nakon privatizacije. Međutim, i ta obveza nema nikakvu zakonsku kaznu ukoliko se ne primjenjuje”. Takođe, tvrde da čine sve što je u njihovoj moći kako bi se ovaj stav i ovakva praksa promenila.

Nacionalni savet rumunske nacionalne ma­njine smatra da osnovni problem leži u tome što su glasila jedinica lokalnih samouprava ukinuta, navodeći da je do pre dve godine privatna Radio­ televizija “Viktorija”, 24 časa emitovala program na rumunskom, na šta se više ne može naići u praksi.

Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine zakonska rešenja okarakterisao je kao “bezobrazluk”, smatraju da se Zakon o javnom informisanju i medijima mora me­njati kako bi se omogućilo formiranje loka­

Mediji i prava nacionalnih manjina | 51

lnih javnih servisa u nacionalno mešovitim sredinama.

Do kraja ovog istraživanja, nismo uspeli da dobijemo odgovore od ostalih Nacionalnih saveta.

4. Zaključak

Kao što se može primetiti u radu, ovaj Za­kon doneo je određene promene. Na neke se odrazilo negativno, na neke pozitivno, ali se postavlja pitanje da li je postigao ono zbog čega je i donesen na prvom mestu, a to je izlazak države iz sfere medija. Mnogi ovaj Zakoni nisu poštovali ili su na razne načine

dolazili do optimalnog rešenja za njih, a to je ostanak u medijima, ali pod nekim drugim imenima kompanija, vlasnika i tako dalje. Veliku većinu nacionalnih manjina u Srbiji pogodile su malverzacije oko ovog Zakona, odnosno nepoštovanje njegovih odredbi i propisa. Svi mediji su nakon privatizacije bili u obavezi da narednih pet godina izve­štavaju na jezicima nacionalnih manjina, ali je to u praksi bio redak slučaj. Svi oni trudili su se i apelovali na medije i njihove vlasni­ke da poštuju odredbe ovog Zakona, ali se većina o njihove molbe samo oglušila. Re­troaktivno poštovanje zakona nije rešenje. Oni koji su trebali da budu zaštićeni sada su oštećeni, a oni koji su trebali da budu isk lju­čeni i dalje su umešani.

ZAklJučci i pRepoRuke ZA unApReđenJe infoRMiSAnJA nA JeZiciMA nAcionAlnih MAnJinA u SRBiJi

Zaključci i preporuke koji su pred vama zasnovani su na usaglašenim stavovi­ma Koalicije novinarskih i medijskih

udruženja1 o informisanju na manjinskom jeziku, koje je za potrebe Koalicije izradilo Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Oni su u određenoj meri izmenjeni i značajno dopunjeni tokom realizacije ovog projekta, na osnovu javno iznetih stavova medijskih eksperata, urednika i novinara manjinskih medija, predstavnika domaćih i među­narodnih organizacija.

Zaključci

■ Oblast javnog informisanja na ma­njinskim jezicima izuzetno je važno političko, društveno i kulturno pita­nje, kojem se u periodu izrade važećih medijskih zakona i Medijske strategi­

1 Koaliciju novinarskih i medijski udruženja čine Nezavisno udruženje novinara Srbije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, Lokal pres i AOM.

je za period od 2011. do 2016. godine nije posvećivala adekvatna pažnja. To je prouzrokovalo čitav niz problema, koji su uticali na celokupnu medijsku scenu. Neophodno je da se u novoj Strategiji, kao i tokom izmena medijskih i drugih relevantnih zakona— ispravi ova gre ška, odnosno da se organizuje široka i inklu­zivna javna rasprava u kojoj će biti uk­lju čeni svi važni akteri, od pre dstavnika manjinskih nacionalnih saveta, vlasti i organizacija civilnog društva do među­narodnih organizacija i medijskih i novinarskih udruženja. Prethodno je potre bno obezbediti vladavinu prava, odnosno poštovanje zakona, što je jedan od najvećih problema Srbije danas.

■ Procesu izrade nove medijske legisla­tive u oblasti informisanja na jezicima nacionalnih manjina mora se prići uz striktno poštovanje prava nacionalnih zajednica, proisteklih iz obavezujućih međunarodnih i domaćih akata, a koji podrazumevaju pravo na informisanje na maternjem jeziku, slobodu izražava­nja na manjinskim jezicima, adekvatno finansiranje medijskih sadržaja na ma­

Zaključci i preporuke za unapređenje informisanja na jezicima nacionalnih manjina u Srbiji

56 | Unapređenje informisanja na jezicima nacionalnih manjina u Srbiji

njinskim jezicima, poštovanje vredno­sti multikulturalnog i interkulturalnog društva, kao i političkog i medijskog plu­ralizma.

■ Jedan od najvećih problema manjinskih medija je finansijska održivost, pošto ne postoji jasno definisan mehanizam finansiranja informisanja na jezicima nacionalnih manjina, bilo da se radi o javnim medijskim servisima, bilo da se radi o medijima kojima su osnivači na­cionalni savet, bilo privatni ili mediji civilnog društva koji izveštavaju (i) na manjinskim jezicima. Rešavanju ovog problema se mora pristupiti sistemski, uz učešće svih zainteresovanih delova društva, uključujući i medijska i novi­narska udruženja i organizacije civilnog društva.

■ Informisanje na jezicima naciona­lnih manjina u Srbiji odvija se kroz tri medijska modela: javni medijski servisi, mediji kojima su (posredno) osnivači nacionalnih saveta nacionalnih manjina i privatni mediji (ovde ubrajamo i medi­je civilnog društva). U svakom od nave­denih modela evidentiramo i problem sa održivošću, odnosno (su)finansiranjem, i problem sa uticajem političkih elita na uređivačku politiku. Dok se na privatne medije uticaj vrši putem raznih oblika uslovljavanja vezanih za (su)finansiranje iz državnih fondova, politički uticaj na medije nacionalnih saveta je neposre­dan, bez ikakvih zakonskih i podzako­nskih elemenata koji bi ga onemogućili ili barem umanjili.

■ I u sferi manjinskog informisanja po­kazuje se disfunkcionalnost države, odno sno evidentira se veoma loša ko­munikacija i koordinacija nadležnih ministarstava i drugih državnih tela u ovoj oblasti.

■ Poseban Akcioni plan za ostvariva nje prava nacionalnih manjina, u okviru pregovaračkog procesa sa EU i Poglavlja 23, izuzetno je važan signal poštovanja prava nacionalnih manjina, i u sferi ja­vnog informisanja. Obeshrabruje među­tim činjenica da u njemu nije u dovoljnoj meri zastupljen koncept medijskih slo­boda i medijskog pluralizma, odnosno mehanizam za zaštitu od političkih pri­tisaka na uređivačku politiku.

preporuke

inteRkultuRAlnoSt

■ Prilikom izrade medijske legislative u ra­nijem periodu zakonodavac je propustio da prepozna vrednost interku lturalnog društva, odnosno međuetničku komu­nikaciju i negovanje duha toleranci­je – kao javni interes, čime je posebno doveo u loš položaj višejezične medije, koji imaju izuzetno važnu društvenu ulogu. Posredno je ovim zakonodavac podstakao getoizaciju i samogetoizaci­ju manjinskih zajednica. neophodno je da interkulturalnost postane zako-nska kategorija u medijskoj (i drugim) sferama i jasno definisan javni interes u oblasti javnog informisanja.

MEDIJI CIVILNOG DRUŠTVA

■ Zakonodavac je prilikom izrade medi­jske legislative u nedovoljnoj meri pre­poznao značaj medija civilnog dru­štva, a pogotovo u oblasti manjinskog i višejezičnog informisanja. Potrebno je da se, u skladu sa primerima dobre prakse iz razvijenih demokratskih ze­malja obezbede posebne stimulativne mere za osnivanje, razvoj i funkcioni-

Zaključci i preporuke | 57

sanje medija civilnog društva, koji su od velikog društvenog značaja u ko-ntekstu ugroženosti medijskih slobo-da i medijskog pluralizma. Osnivanje i razvoj ovih medija može biti drago­ceno u popunjavanju praznina nastalih usled gašenja pojedinih medija u proce­su njihove privatizacije. Mediji civilnog društva, odnosno mediji zajednice, uz valjano zakonsko okruženje, mogu biti jedan od dugoročno održivih medijskih modela, pogotovo u procesu evropskih integracija. Zakonski jasno definisani mediji civilog društva, uz prepoznavanje njihove društvene važnosti, biće i jedan od preduslova za korišćenje određenih fondova EU u budućnosti.

JAVNI MEDIJSKI SERVISI

■ Javni medijski servisi moraju početi da dosledno poštuju zakon, a to se pre svega odnosi na Radio­televiziju Srbije, koja u svoj program mora uvrstiti, u ade­kvatnoj meri, i sadržaj na manjinskim jezicima, što je propisano i Zakonom o javnim medijskim servisima. Neopho­dno je takođe da taj program bude vi­sokog kvaliteta. potrebno je obavezati Javni medijski servis Srbije da uvede programe na albanskom, bosanskom, vlaškom i bugarskom jeziku, kao i da unapredi program na romskom jeziku. Javni medijski servisi imaju ogromnu odgovornost u promovisanju interku-lturalnosti.

■ Potrebno je zakonskim rešenjima osna­žiti nezavisnost i autonomiju javnih se­rvisa u svima aspektima, pa i u aspekti­ma manjinskog informisanja, odnosno programa na manjinskim jezicima. pod tim podrazumevamo i nezavisnost od izvršne i zakonodavne vlasti u Srbiji, ali i nezavisnost od uticaja nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

MEDIJI NACIONALNIH SAVETA

■ Kroz proces izmene zakona potrebno je predvideti jasne mehanizme stabi lnog, adekvatnog i nediskriminatornog fi-nansiranja medija kojima su osnivači nacionalni saveti, a koji su izuzeti iz opštih pravila koja važe za druge medi-je po Zakonu o javnom informisanju i medijima. Potrebno je značajno una­prediti transparentnost ovog procesa, uvesti jasne kriterijume u dodeli sre dstava i pojačati kontrolu namenskog trošenja novca. Neophodna je i evaluacija ostva­renih rezultata. U tom smislu, nužno je pojačati komunikaciju između resornih ministarstava za medije i Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave međusobno, ali i komunikaciju sa drugim stejkholderima, uključujući savete nacio­nalnih manjina, nezavisna regulatorna tela, organizacije civilnog društva i medi­jska i novinarska udruženja.

■ S obzirom na činjenicu da su mediji nacionalnih saveta stavljeni u pozici­ju svojevrsnih manjinskih javnih se­rvisa, potrebno je izmenama ovog za­kona obezbediti i mehanizme zaštite uređivačke politike od uticaja osni-vača, po logici koju zakonsko defini-sanje javnih servisa nalaže. Strategija treba da predvidi tripartitne upravne odbore izdavača medija na manjinskom jeziku, osnovanih od strane nacionalnih saveta. Oni bi trebalo da budu sasta­vljeni od predstavnika nacionalnih save­ta (1/3), predstavnika redakcije (1/3) i predstavnika civilnog društva (1/3), uz dodatne zaštitne mehanizme. Zakon­skim odredbama potrebno je – analogno Zakonu o javnim medijskim servisima – precizirati osnovna načela rada medija u kojima nacionalni saveti posredno (kroz privredna društva, ustanove i fondacije) imaju ulogu osnivača.

58 | Unapređenje informisanja na jezicima nacionalnih manjina u Srbiji

■ Strategija treba da obaveže nacionalne savete da razvijaju samoregulatorne mehanizme koji će dodatno omoguća-vati zaštitu uređivačke politike medija kojim su nacionalni saveti posredni osni vači – od uticaja osnivača.

DRUGI MEDIJI KOJI IZVEŠTAVAJU NA JEZICIMA NACIONALNIH MANJINA

■ Stabilnim finansiranjem medija kojima su osnivači nacionalni saveti naciona­lnih manjina država na svim nivoima ne gubi obavezu sufinansiranja drugih medijskih sadržaja na manjinskim jezici­ma, a to treba da radi tako što poštuje principe medijskih sloboda, pluralizma mišljenja i medijskih sadržaja.Imajući u vidu mnogobrojne probleme u imple­mentaciji Zakona o javnom informisan­ju i medijima na lokalnom nivou u sferi konkursnog sufinansiranja medijskih sadržaja, neophodno je da kroz izmene medijske legislative država obezbedi precizne mehanizme i čvrste i jasne obaveze konkursnog sufinansiranja jav nog interesa u oblasti informisanja na manjinskim jezicima za medije ko-jima osnivači nisu nacionalni saveti.

■ Neophodno je kroz poštovanje važećih zakona i unapređenje medijske legisla­tive unaprediti proces konkursnog sufi­nansiranja javnog informisanja, kako bi on zaista služio interesima građana, a ne vlasti. U tom smislu potrebno je obezbe­diti potpunu transparentnost procesa, nesmetano funkcionisanje komisija za vrednovanje projekata koji će biti sa-stavljeni od nezavisnih stručnjaka dele-giranih od reprezentativnih udruženja koji nisu u sukobu interesa, kao i iz dva­janje adekvatnih finansijskih sre dstava. U tom smislu, važno je omogućiti prisu­stvo kompetentnih osoba za oblast ma­

njinskog informisanja u komisijama.

■ Neophodno je predvideti i razraditi metod evaluacije realizovanih projeka-ta, kako bi svi zainteresovani mogli da ostvare uvid u njihov kvalitet, ostvarene ciljeve i rezultate. Nedostatak evaluaci­je kratkoročno omogućava zloupotrebu konkursnog sufinansiranja, a, dugoro­čno, onemogućava podsticaj kvalitetni­jim medijskim sadržajima i, pogotovo, kompleksnijim i zahtevnijim novina­rskim formama i žanrovima.

■ Potrebno je obezbediti kontrolu kon­tinuiteta proizvodnje medijskih sadržaja u skladu sa članom 142. medijskog zako­na, a pod tim se podrazumeva i defini-sanje sankcija za nove vlasnike medija koji ne poštuju ovu zakonsku odredbu.

STIMULACIJE I PODSTICAJI

■ Potrebno je obezbediti posebne stimu­lativne mere za elektronske medije koji imaju sadržaje na manjinskim jezici­ma. (Recimo u smislu ukidanja ili sma­njivanja troškova, kao što su digitalne dividende, torškovi za SOKOJ, OFPS i drugo).

■ Potrebno je predvideti programe i sti-mulativne mere koji će povećati kapa-citete manjinskih medija pogotovo u sferi korišćenja novih tehnoloških platformi za informisanje, kao i u oblasti projekt menadžmenta, uključu-jući i korišćenje međunarodnih (pre-kograničnih) projekata. Onlajn mediji mogu biti značajan nadomestak sman­jenju broja tradicionalnih medijskih platformi koji izveštavaju na manjinskim jezicima.

■ Potrebno je podsticati programe za pro-

Zaključci i preporuke | 59

fesionalizaciju medija na jezicima na-cionalnih manjina. Posebno se to odno­si na redakcije u kojima postoji veći broj novinara koji nemaju stručnu spremu stečenu na fakultetima za medije, već skoro po tradicionalnoj šemi u medije dolaze sa Odseka koji izučavaju filologi­ju i literaturu na njihovom maternjem jeziku

SAMOREGULACIJA I ULOGA CIVILNOG DRUŠTVA

■ Nacionalni saveti treba da kroz proces samoregulacije i otvorenog dijaloga un­utar šire zajednice uspostave mehanizme zaštite uređivačke politike medija kojima su (posredno) osnivači. predlog je da upravni odbori budu tripartitni, ali i da se izrade i usvoje i druga akta koje će otkloniti mogućnost političkog uti-caja.

■ Potrebno je da Savet za štampu pove-ća kapacitete u sferi informisanja na

jezicima nacionalnih manjina, kao što su potrebne i obuke zaposlenih u ma­njinskim medijima u oblasti samoregu­lacije, odnosno poštovanja Kodeksa no­vinara Srbije.

■ Novinarska, medijska i druga udruže­nja treba da na različite načine promo­višu primere dobre prakse u manjinskim zajednicama, predstavljajući ih široj za­je dnici. Potenciranjem nagrada za do-pri nos novinarstvu na manjinskim je-zicima posebno bi se stimulisala borba za ideale profesije i novinari ohrabrili da doprinose objektivnom informisanju u njihovoj sredini i široj zajednici.

■ Potrebna je veća civilna i demokratska kontrola medija na jezicima nacionalnih zajednica u Vojvodini (Srbiji), između ostalog i monitoring sadržaja, posebno za vreme republičkih, pokrajinskih i lo­kalnih izbora, kao i izbora za nacionalne savete nacionalnih zajednica.