БАРОК

• 15 • БАРОКНА ОПЕРА У ИТАЛИЈИ

ОПЕРА је спој драме (сценског дела) и музике, односно музичко-сценско дело . Што се тиче споја музике и сцене – тога је било и пре појаве опере. У средњем веку постојале су

литургијске драме и мистерије у којима је учествовала и музика. У касној ренесанси имамо драматс-ки (монодијски) мадригал у коме се издвајају поједине солистичке улоге, па такође представља прете-чу опере. Такође, на дворовима су се изводиле представе са музиком које су се звале пасторале, а пос-тојале су и дворске игре (балети).

Појава монодије, као новог начина тумачења текста у односу на дотадашњу полифону традицију, довела је до појаве опере. (Монодија је, рекли смо, када је главна мелодија вокална са текстом, сада потпуно разумљивим, док је пратња инструментална.)

Најзначајнији нови музички облик у бароку јесте ОПЕРА, јер овај облик има дра-мску радњу. Опера је сматрана првенствено драмским делом које се служи музиком. На-зив опера потиче од италијанског термина – opera in musica, а означавао је драмско дело ис-казано музиком (opera /ит/; opus /лат/ = дело). Драмска радња, која се одвија на позорници (сцени) исказује се певаним текстом уз инструменталну пратњу, и глумом. Као сценско дело, опера подразумева декор (сценографију) и костиме (ликовна представа амбијента и учесника). Опера може да садржи и балетске нумере (балет је уметност покрета, игре). Опера је као музичко-сценски облик, један сложен уметнички облик. На сцени су учесници певачи со-листи, хор и балет, а ван сцене инструментални састав (оркестар) и диригент. Опера се, као и драма, дели на чинове. Певани текст опере назива се либрето, јер је за публику одштампан у облику књижице – која се италијански каже libretto.

ОПЕРА се појавила у ФИРЕНЦИ на самом завршетку ренесансе, као резултат ренеса-нсних тежњи да се обнови врхунац античке уметности – старогрчка трагедија (која је садр-жала једногласно рецитовано певање, хор и свирање на аулосу). У Фиренци се, најпре, крајем 16. века окупљала група уметника и интелектуалаца (песници, музичари, филозофи и научни-ци, тзв. фирентинска камерата, la camerata fiorentina) и разматрала како да обнови славну фо-рму – старогрчку трагедију. Као резултат њихове активности дошло је до стварања блиског али новог облика – названог опера . Година њеног постанка јесте 1594. година. Назив ове прве опере је Дафне , а написана је и изведена у Фиренци, у палати кнеза Корсија. Творци ове пр-ве опере били су композитор Јакопо Пери (1561-1633), из Фиренце, и либретиста песник Ота-вио Ринучини. Извођењем ове прве опере отпочиње ново доба у музичкој уметности, које је названо (касније) барок. Ноте прве опере Дафне нису сачуване, осим свега два одломка и либ-рета. Зато је Перијева друга опера Еуридика (1600. год. написана и изведена), прва сачувана опера. (Певао је сам композитор.) Исте године, фирентински композитор Ђулио Каћини (1550-1618) написао је такође оперу Еуридика на исти Ринучинијев либрето. У Фиренци је опере писало и неколико других композитора, од којих се издвајају – Марко да Гаљано, опера Дафне (1608); и Фра-нческа Каћини, ћерка Ђулија Каћинија, опера Ослобађање Руђера са Алчининог острва (1625).

Прве опере, фирентинске, су биле веома скромне: певање је пратио мали инструментал-ни ансамбл (чембало и неколико жичаних и дувачких инструмената), ту још нема оркестра. Опера је отпочињала сигналом труба. Драмска радња (античких митова) била је битнија од музи-ке. Певање је било речитативно (мелодизован говор, музички мање интересантан). Није било заокружених музичких целина – нумера, па је музика текла непрекидно. Као и у старогрчкој трагедији, учествовао је хор (у финалу), а било је и играчких нумера.

Опера се у почетку изводила у дворовима и палатама, тј. била доступна само аристокра-тији, била је дворска уметничка форма.

Опера се убрзо одомаћила и у другим италијанским градовима (Рим, Мантова, Болоња, Тори-но), али је њен даљи развој везан највише за Венецију и Напуљ.

А из Италије се опера ширила по Европи, као италијанска уметничка форма.

- 34 -

ОПЕРА У ВЕНЕЦИЈИ

У Венецији се као композитор барокне опере – значајнији од поменутих фирентинских и већине других у Венецији – издваја КЛАУДИО МОНТЕВЕРДИ (1567-1643). Родом је из Кре-моне, а живео је и стварао на двору војводе од Мантове (до 1613.), а наредних 30 година, до краја живота, у Венецији. Своју прву оперу Орфеј Монтеверди је извео у Мантови 1607.г. не-дуго после премијера фирентинских опера, али их је надмашио богатством израза и звука. У његовим операма преовлађују речитативи, али се јављају зачеци арија, ансамбли (певање више солиста), изванредни хорови, и постепено се формира оркестар. Опере су почињале инструмен-талним уводом (најчешће токатом). Опера добија поделу на нумере, што значи да се драмска радња приказује кроз низ заокружених музичких целина: самосталних наступа ликова (касније арија), речитатива, ансамбала (=дуети, терцети, квартети…), хорова и инструменталних одсека. Написао је велики број опера, од чега је већина изгубљена, а најпознатије су му Аријадна (1608), Повратак Уликса у домовину и Крунисање Попеје (1642), која је прва опера са историј-ским садржајем. Опера Орфеј је најстарија опера која се изводи.

Поред опера, писао је мадригале – осам књига (последњи композитор мадригала у Италији), као и мисе и мотете.

У Венецији је деловао и Франческо Кавали (1602-1676) (Дидона; Херкул љубавник; …), као и други оперски композитори.

У Венецији се 1637. отвара прво јавно позориште у Италији (San Cassiano) намењено грађанству које оперу посматра са купљеном улазницом. Временом се број позоришта у Вене-цији повећавао, а опера је, ради привлачења публике, све више добијала одлике спектакла (оп-рема сцене и сценски ефекти, нпр. отварају се врата пакла, имитира се звук грома, ветра итд.).

Главне женске улоге, некад и мушке, обично су певали певачи кастрати. Кастрати су били мушки певачи са неприродно високим гласом. Њима би се пре пубертета (око 10. годи-

не) извршио (нехумани) оперативни захват ради спречавања да полни хормони утичу на промену дечјег високог гласа у дубљи глас полно зрелог мушкарца, тј. како глас не би мутирао већ остао висок. Глас кастрата био је по опсегу адекватан женском сопрану, мецосопрану или алту, али је због мушке физичке конституције тај глас био снажан, имао посебну, привлачну боју, и био веома покретљив (висок глас је по природи покретљивији), способан за виртуозно певање. Међу кастратима је било славних певача, који су гостовали по Европи и енормно зарађивали.

ОПЕРА У НАПУЉУ

Од свих италијанских градова последњи је оперу прихватио Напуљ. Напуљска опера добија УВЕРТИРУ (уводну музику за оперу). Она је била троделног об-

лика: брзо-лагано-брзо, што је тзв. италијанска увертира. Напуљска опера добија АРИЈЕ – из-разито мелодиозне нумере које исказују осећања, и уједно прилика певачима да покажу своје вокално умеће. Форсирала се тако арија, чиме се формирао стил лепог певања – БЕЛКАНТО ( belcanto ) . (Овај стил пажњу поклања лепоти певаног тона (гласа), савршеном фразирању, исправној певачкој техници, негује импровизацију и виртуозитет ради истицања певачког умећа, док на текстуални садржај не обраћа много пажњу.) Опера се у Напуљу углавном састојала од арија и речитатива (ретко је било хора). Деловање оперских композитора у Напуљу у другој половини 17. века и у 18. веку (укључујући и странце) назива се Напуљска (оперска) школа. Оснивач и највећи мајстор напуљске школе био је АЛЕСАНДРО СКАРЛАТИ (1660-1725). Он је написао око 115 опера (већина је изгубље-на). Напуљска школа је својим стилом у првој половини 18. века била узор целој Европи.

Временом арија и певачко умеће постају смисао опере, певач постаје централни прота-гониста опере око којег се организују сви остали: композитори, либретисти, диригенти.... Тако се јавио култ певача. Претеривање у истицању певачког умећа довело је до запостављања ква-литета и логике драмске радње и тиме декаденције опере (опадања вредности) .

Садржаји барокних опера углавном су митолошки, па ће се касније (почетком 18. века) ова опера због узвишености тематике прозвати озбиљна опера [opera seria], па и онда кад не-ма митолошку тематику, већ историјску и псеудоисторијску. Употреба овог новог термина ве-зана је за појаву комичне опере [opera buffa]. Наиме, између чинова напуљске опере временом су се убацивали кратки комични музички комади – интермеца, да би се из њих почетком 18. века формирала комична опера као засебни жанр, такође продукт напуљске школе.

- 35 -