Повесна сфера, 1

Уредник: Милан МладеновићУредник изда а: Предраг Драгић-Кијук

Рецензент; Душан Батаковић

Епископ Никодим Милаш

ПРАВОСЛАВНА

Д А Л М А Ц И Ј А

историјски преглед

ПредговорПредраг Драгић-Кијук

Повесна сфера, 1

Уредник: Милан МладеновићУредник изда а: Предраг Драгић-Кијук

Рецензент; Душан Батаковић

Епископ Никодим Милаш

ПРАВОСЛАВНА

Д А Л М А Ц И Ј А

историјски преглед

ПредговорПредраг Драгић-Кијук

Прво издање: Издавачка књижарница A. ПајевићаНови Сад, 1901. r.

С А Д Р Ж А Ј

Садржај 5Увод 11Предговор 59Приступ 62

Први период (55-313).

Оснивање далматинске цркве 64Ап. Павао у Далмацији 66Легенда o Домну, првом далматинском епископу 67

Други период (313-732).

Опћи преглед 731. Уређење и јерархијски положај далм. цркве 742. Промјенајерархијског положаја далм. цркве 913. Правосл. вјера у Далмацији у овом периоду 954. КалуђерствоуДалмацији 99

Трећи период (732-1075).

Опћи преглед 1011. Архијепископи Петар и Лав 1022. Политички дОгађаји у Далмацији у IX. вијеку 1053. Крштење Хрвата 1094. Односи између Рима и Цариграда у IX. вијеку 1205. Борба романизма противу словенске цркве 1256. Побједа романизма над словенском црквом 1377. Дмитар Свинимир хрватски 1438. Опћи преглед цркв. догађаја у овом периоду 147

Прво издање: Издавачка књижарница A. ПајевићаНови Сад, 1901. r.

С А Д Р Ж А Ј

Садржај 5Увод 11Предговор 59Приступ 62

Први период (55-313).

Оснивање далматинске цркве 64Ап. Павао у Далмацији 66Легенда o Домну, првом далматинском епископу 67

Други период (313-732).

Опћи преглед 731. Уређење и јерархијски положај далм. цркве 742. Промјенајерархијског положаја далм. цркве 913. Правосл. вјера у Далмацији у овом периоду 954. КалуђерствоуДалмацији 99

Трећи период (732-1075).

Опћи преглед 1011. Архијепископи Петар и Лав 1022. Политички дОгађаји у Далмацији у IX. вијеку 1053. Крштење Хрвата 1094. Односи између Рима и Цариграда у IX. вијеку 1205. Борба романизма противу словенске цркве 1256. Побједа романизма над словенском црквом 1377. Дмитар Свинимир хрватски 1438. Опћи преглед цркв. догађаја у овом периоду 147

Четврти период (1075-1420).

Опћи преглед 1541. Одношај између Грка и Латина . 1542. Правосл. црква у Далмацији крајем XI. вијека 1593. Стање цркве у XII. вцјеку 1614. Францишкански и доминикански ордени 1645. Политички положај Далмације у XII. и XIII. вијеку 1686. Прве српске општине у Далмацији 1717. Односи између цара Душана и римског папе 1768. Манастир Крка 1789. Манастир Крупа 181

10. Краљ Стеван Твртко 18311. Манастир Драговић 18612. Православље у грчким далм. колонијама 18913. Опћи преглед цркв. догађаја у овом периоду 194

Пети период (1420-1699).

Опћипреглед 198

/. ПраЬосл. цркЬа у далмаш. коншиненшу

Опћипреглед : 1981. Нове српске црквене општине 1992. Турска освајања у Далмацији 2003. Кнински санцакат 2024. Нове српске црквене општине 2045. Лички и клишки санџакат 2076. Срп. далм. црква под јурисдикцију дабробос. митрополита. . 2087. Аксентије, дабробосански митрополит 2128. Тодор, дабробосански митрополит. . 2159. Турски посједи у Далмацији 218

10. ФратарскапропагандауДалмацији 22211. Побједа хришћанског оружја у Далмацији 23512. Нове српске црквене општине 23613. Босански фратри циљају на Далмацију 23914. Страдања православних од фратара 243

//. ПраЬослаЬна цркЬа у далмашинском ириморју

Опћипреглед 2491. Млетачка православна црквена општина 2492. Рим према млетачкој правосл. цркв. општини 2553. Правосл. храм у Млецима 2614. Унијатске интриге у Млецима. 265

5. Правосл. цркв. општине у Шибенику, Задру и Скрадину . . . 2666. Православни храмови у Шибенику, Задру и Хвару 2697. Положај православних на Кипру 2728. Уређење млетачке црквене општине 2759. Положај православних у Крфу 276

10. Положај православних на Криту 27811. ГаврилСевер,млетачко-далмат. епископ 28012. Гаврилов рад у заштиту правосл. вјере 28513. Одношаји између Рима и млет. републике 28914. Еп. Гаврил према језуитима 29115. Епископ Теофан Ксенакис 29516. Рим према млет. православној цркв. општини 29917. Иван Т. Мрнавић противу правосл. Шибенчана 30018. Епископ Никодим Метаксас 30419. Епископ Атанасије Валеријан 30520. Епископ Мелентије Хортакис 31021. Епископ Методије Морони 31822. Епископ Герасим Влахос 321

Шести период (1699-1797).

Опћи преглед 3251. Епископ Мелентије Типалди 3262. Далмат. проведитор Петар Валијер 3283. Еп. Типалди одриче се православне вјере 3324. Српски епископи: Василије и Никодим 3335. Проведитор Јустин Рива 3406. Еп. Типалди противу правосл. цркве 3437. Епископ Саватија Љубибратић 3458. Догађаји у млетачкој цркв. општини 3499. Еп. Саватија у обрани правосл. цркве 353

10. Еп. Стеван Љубибратић 35611. Арцибискуп Змајевић противу еп. Стевана 35912. Змајевићево „Огледало истине" 36313. Далматински бискупи противу правосл. цркве 37514. Црквена скупштина у Бенковцу 1731. год 38115. Незгоде за правосл. далматинску цркву 38916. Арцибискуп Караман противу правосл. цркве 39517. Епископ Симеон Кончаревић 40018. Скрадинска цркв. општина 40319. Бискуп Динарић противу православних 40920. Бискупи на послу противу православних 41121. Проведитор Диједо да не смије бити правосл. у Далмацији. . 41422. Представке правосл. Далматинаца у обрану вјере своје . . . 41723. Арциб. Караман позван пред млетачки сенат 42224. Питање o правосл. школама у Далмацији 42425. Архим. Никанор Рајевић управитељ далм. цркве 42626. Нове незгоде за прав. цркву у Далмацији 431

Четврти период (1075-1420).

Опћи преглед 1541. Одношај између Грка и Латина . 1542. Правосл. црква у Далмацији крајем XI. вијека 1593. Стање цркве у XII. вцјеку 1614. Францишкански и доминикански ордени 1645. Политички положај Далмације у XII. и XIII. вијеку 1686. Прве српске општине у Далмацији 1717. Односи између цара Душана и римског папе 1768. Манастир Крка 1789. Манастир Крупа 181

10. Краљ Стеван Твртко 18311. Манастир Драговић 18612. Православље у грчким далм. колонијама 18913. Опћи преглед цркв. догађаја у овом периоду 194

Пети период (1420-1699).

Опћипреглед 198

/. ПраЬосл. цркЬа у далмаш. коншиненшу

Опћипреглед : 1981. Нове српске црквене општине 1992. Турска освајања у Далмацији 2003. Кнински санцакат 2024. Нове српске црквене општине 2045. Лички и клишки санџакат 2076. Срп. далм. црква под јурисдикцију дабробос. митрополита. . 2087. Аксентије, дабробосански митрополит 2128. Тодор, дабробосански митрополит. . 2159. Турски посједи у Далмацији 218

10. ФратарскапропагандауДалмацији 22211. Побједа хришћанског оружја у Далмацији 23512. Нове српске црквене општине 23613. Босански фратри циљају на Далмацију 23914. Страдања православних од фратара 243

//. ПраЬослаЬна цркЬа у далмашинском ириморју

Опћипреглед 2491. Млетачка православна црквена општина 2492. Рим према млетачкој правосл. цркв. општини 2553. Правосл. храм у Млецима 2614. Унијатске интриге у Млецима. 265

5. Правосл. цркв. општине у Шибенику, Задру и Скрадину . . . 2666. Православни храмови у Шибенику, Задру и Хвару 2697. Положај православних на Кипру 2728. Уређење млетачке црквене општине 2759. Положај православних у Крфу 276

10. Положај православних на Криту 27811. ГаврилСевер,млетачко-далмат. епископ 28012. Гаврилов рад у заштиту правосл. вјере 28513. Одношаји између Рима и млет. републике 28914. Еп. Гаврил према језуитима 29115. Епископ Теофан Ксенакис 29516. Рим према млет. православној цркв. општини 29917. Иван Т. Мрнавић противу правосл. Шибенчана 30018. Епископ Никодим Метаксас 30419. Епископ Атанасије Валеријан 30520. Епископ Мелентије Хортакис 31021. Епископ Методије Морони 31822. Епископ Герасим Влахос 321

Шести период (1699-1797).

Опћи преглед 3251. Епископ Мелентије Типалди 3262. Далмат. проведитор Петар Валијер 3283. Еп. Типалди одриче се православне вјере 3324. Српски епископи: Василије и Никодим 3335. Проведитор Јустин Рива 3406. Еп. Типалди противу правосл. цркве 3437. Епископ Саватија Љубибратић 3458. Догађаји у млетачкој цркв. општини 3499. Еп. Саватија у обрани правосл. цркве 353

10. Еп. Стеван Љубибратић 35611. Арцибискуп Змајевић противу еп. Стевана 35912. Змајевићево „Огледало истине" 36313. Далматински бискупи противу правосл. цркве 37514. Црквена скупштина у Бенковцу 1731. год 38115. Незгоде за правосл. далматинску цркву 38916. Арцибискуп Караман противу правосл. цркве 39517. Епископ Симеон Кончаревић 40018. Скрадинска цркв. општина 40319. Бискуп Динарић противу православних 40920. Бискупи на послу противу православних 41121. Проведитор Диједо да не смије бити правосл. у Далмацији. . 41422. Представке правосл. Далматинаца у обрану вјере своје . . . 41723. Арциб. Караман позван пред млетачки сенат 42224. Питање o правосл. школама у Далмацији 42425. Архим. Никанор Рајевић управитељ далм. цркве 42626. Нове незгоде за прав. цркву у Далмацији 431

27. Архим. Никанор Богуновић управитељ яалм. цркве . . . . 43328. Епископ Софроније Кутували . . . . 43629. Инквизитори да се даде епископ правосл. Далматинцима . .44130. Архим. Герасим утфавитељ далм. цркве 443

Седми период (1797-1849).

Опћипреглед 446

І.ДобазайрЬоІаусшрцскоіЬладаІьа 447

1. Митроп. Сгратимировићутичеупословедалм. цркве. . . .4482. Пакрачки еп. Кирил Живковић у Далмацији . . . . . . . 4503. Лат. свештенство противу прав. вјере 4534. Именовање архим. Ивковића за епископа осујећено . . . . 4585. Растројство у свештенству 4616. Старање зп. Петра Видака o далм. цркви 462

II. Доба францускош Ьлада а 465

1. Проведитор Дандоло у користправ. далм.цркве 4682. Наполеонова одлука o уређењу далм. цркве 4733. Долазак еп. Краљевића у Далмацију 4774. Именовање Краљевића за далм. епископа 4825. Поглед на француско владање у Далмацији 485

///. Доба og коначноі yтbpђeњa аусшријске Ьладе 487

1. Настојање Краљевићево да буде признат за епископа . . . . 4872. Дописиваиье o законитости Краљевићева епископства . . .4913. Краљевић замишља поунијатити далм. епархију 4974. Краљевић полази у Беч 5015. Формални Краљевићев предлог о унији 5046. Далматинци на обрани правосл. вјере 5097. Стратимировић на обрани правосл. вјере у Далмацији . . .5148. Догађаји у Шибенику o Духовима 1821. године 5199. Дописивање Стратимировићево са Бечом o Далмацији . . .521

10. Алексијевић администратор далм. епархије. . . . . . . . 52511. Краљевић се правда да није мислио o унији 52912. Краљевић бива пенсиониран 531

IV. Сриски ейискойи у Далмацији 533

1. Епископ Јосип Рајачић 5332. Почетак уније у Петровом пољу 5363. Установа клирикалне школе 5444. Ревност Рајачићева за православље. . 5465. Убијство унијатског попа Кричке 550

8

6. Настојање Рајачићево o заведењу консисторије 5527. Протосинђел Тркуља администратор епархије 5548. Епископ Пантелејмон Живковић 5569. Тркуља опет администратор епархије 563

10. Еписк. ресиденција прелази из Шибеника у Задар 56511. Епископ Јеротеј Мутибарић 56612. Многи унијати повраћају се у православље 568Закључак 571Литература . . . 573

27. Архим. Никанор Богуновић управитељ яалм. цркве . . . . 43328. Епископ Софроније Кутували . . . . 43629. Инквизитори да се даде епископ правосл. Далматинцима . .44130. Архим. Герасим утфавитељ далм. цркве 443

Седми период (1797-1849).

Опћипреглед 446

І.ДобазайрЬоІаусшрцскоіЬладаІьа 447

1. Митроп. Сгратимировићутичеупословедалм. цркве. . . .4482. Пакрачки еп. Кирил Живковић у Далмацији . . . . . . . 4503. Лат. свештенство противу прав. вјере 4534. Именовање архим. Ивковића за епископа осујећено . . . . 4585. Растројство у свештенству 4616. Старање зп. Петра Видака o далм. цркви 462

II. Доба францускош Ьлада а 465

1. Проведитор Дандоло у користправ. далм.цркве 4682. Наполеонова одлука o уређењу далм. цркве 4733. Долазак еп. Краљевића у Далмацију 4774. Именовање Краљевића за далм. епископа 4825. Поглед на француско владање у Далмацији 485

///. Доба og коначноі yтbpђeњa аусшријске Ьладе 487

1. Настојање Краљевићево да буде признат за епископа . . . . 4872. Дописиваиье o законитости Краљевићева епископства . . .4913. Краљевић замишља поунијатити далм. епархију 4974. Краљевић полази у Беч 5015. Формални Краљевићев предлог о унији 5046. Далматинци на обрани правосл. вјере 5097. Стратимировић на обрани правосл. вјере у Далмацији . . .5148. Догађаји у Шибенику o Духовима 1821. године 5199. Дописивање Стратимировићево са Бечом o Далмацији . . .521

10. Алексијевић администратор далм. епархије. . . . . . . . 52511. Краљевић се правда да није мислио o унији 52912. Краљевић бива пенсиониран 531

IV. Сриски ейискойи у Далмацији 533

1. Епископ Јосип Рајачић 5332. Почетак уније у Петровом пољу 5363. Установа клирикалне школе 5444. Ревност Рајачићева за православље. . 5465. Убијство унијатског попа Кричке 550

8

6. Настојање Рајачићево o заведењу консисторије 5527. Протосинђел Тркуља администратор епархије 5548. Епископ Пантелејмон Живковић 5569. Тркуља опет администратор епархије 563

10. Еписк. ресиденција прелази из Шибеника у Задар 56511. Епископ Јеротеј Мутибарић 56612. Многи унијати повраћају се у православље 568Закључак 571Литература . . . 573

Увод

Предраг Драгић-Кијук

Увод

Предраг Драгић-Кијук

I

Да „вера" може понекад бити изражавана и циничномсупериорношћу уверава нас изрека бискупа Штросмајера изкоризмене окружнице за 1881. годину: „само унија са Римом можебити залог земаљске и вјечне среће". Истовремено, изрекађаковачког бискупа и ерудите (између осталих, саветник,пријатељ и домаћин Вл. Соловјова - сарадника загребачког„Католичког листа") показује како се и велики духови, изложениискушењу индивидуалне истине вере и објективне истине силе,позивају на ауторитет, значи на поверење a не на осећање вере.Ауторитет Рима, додуше другачије схватан, биће и главни кривацшто je настала књига коју читалац има у рукама.

Никола Милаш (1845-1915) je школован код римокатолика:францисканаца, доминиканаца и језуита (исусоваца). Године 1866.завршио je Карловачку богословију, након чега je уписаофилософију у Бечу. Убрзо je напустио Беч и 1867. уписао се наКијевску духовну академију. Ha студијама се заинтересовао зацрквену историју и црквено право (јер се ова наука, како самистиче, „подударила са реалистичким правцем" његове природе)чему ће посветити, свом озбиљношћу објективног историчара,највећи део свога времена. Од 1873. (на Бадњи дан, у цркви св.Илије у Задру) наречени монах Никодим, потоњи епископдалматински и уредник листа „Истина" (Задар, 1885-1888) иносилац високих одликовања и почасних доктората институцијаРусије, Грчке, Аустро-Угарске и Србије - посветиће свој животнауци и нашим народима који су се нашли под доминацијомРимске курије. Kao зналац италијанског, грчког, латинског,француског, руског и немачког језика био je y ситуацији да своје

13

I

Да „вера" може понекад бити изражавана и циничномсупериорношћу уверава нас изрека бискупа Штросмајера изкоризмене окружнице за 1881. годину: „само унија са Римом можебити залог земаљске и вјечне среће". Истовремено, изрекађаковачког бискупа и ерудите (између осталих, саветник,пријатељ и домаћин Вл. Соловјова - сарадника загребачког„Католичког листа") показује како се и велики духови, изложениискушењу индивидуалне истине вере и објективне истине силе,позивају на ауторитет, значи на поверење a не на осећање вере.Ауторитет Рима, додуше другачије схватан, биће и главни кривацшто je настала књига коју читалац има у рукама.

Никола Милаш (1845-1915) je школован код римокатолика:францисканаца, доминиканаца и језуита (исусоваца). Године 1866.завршио je Карловачку богословију, након чега je уписаофилософију у Бечу. Убрзо je напустио Беч и 1867. уписао се наКијевску духовну академију. Ha студијама се заинтересовао зацрквену историју и црквено право (јер се ова наука, како самистиче, „подударила са реалистичким правцем" његове природе)чему ће посветити, свом озбиљношћу објективног историчара,највећи део свога времена. Од 1873. (на Бадњи дан, у цркви св.Илије у Задру) наречени монах Никодим, потоњи епископдалматински и уредник листа „Истина" (Задар, 1885-1888) иносилац високих одликовања и почасних доктората институцијаРусије, Грчке, Аустро-Угарске и Србије - посветиће свој животнауци и нашим народима који су се нашли под доминацијомРимске курије. Kao зналац италијанског, грчког, латинског,француског, руског и немачког језика био je y ситуацији да своје

13

радове (од КОЈИХ су неки и превођени на „живе језике'') провераваупоређујући их са сличнима, у области којима се бавио, као што jeбио у могућности да се, захваљујући познавању језика, сяужиизворницима, значи и примарном и секундарном научномграђом.

Још за време школовања у задарској Гимназији Милаш сесуочио са буђењем народне словенске свести у Далмацији: Јер сусе у далматинском сабору организовале две странке: италијанскаи словенска". Због свог словенског опредељења Милаш je и сам, утри наврата, био кажњаван. Од 1885. залагао се (и наконаудијенције, 1896., код цара, у Бечу, и успео) да се у Гимназији уЗадру настава изводи на „српско-хрватском језику". Већ тада jeјасно разлучио да je италијански утицај веома велики коддалматинских Хрвата који су „порицали Србима у Далмацијињихову националну индивидуалност", - што га je и навело да1876. и 1877. годиненапише„неколико политичких чланака". СвејетодопринелодасеМилашнађеужижи ондашњег политичкогпрагматизма, што му je донело пуно непријатности. Уполитичким сплеткама, које ће уследити и које нису разликовалеврлину љубави од порока мржње, удружено су дејствовале силелатинског свештенства, аустро-угарске политике и припадникасрпске националности (који су хтели да искористе „пријатељствоса хрватским политичким вођама") - прозивајући Милаша запревођење Срба у католичку веру, за оснивање црквено-српскестранке, за одметника од сопствене вере, за русофила, заприврженика уније са Римом, за бечког агента, за националисту(јер je, користећи одлуку од 31. маја 1901. године, на његовојепископији сва пошта адресирана ћирилицом, „чија je употреба уДалмацији добила право равноправности"), за испразно писањекојим „залуђује свет", те за туђинца „отачествене цркве".

Уочивши да римокатолички фундаментализам тежи неги-рању словенског порекла становништву Далмације и потпуномуништењу православног обреда делу тога становништва, c једнестране, и суочен c историјском чињеницом летаргичног односаЦариградске патријаршије па и Руског синода спрам црквеног жи-вота у овим крајевима у дугом низу векова, c друге стране - Нико-дим Милаш je, уверљивошћу историјских аргумената, покушао дада одговоре на питања која су, из тако постављених уочаьаньа, би-ла не само бројна већ и традиционално занемаривана. У том смис-лу његова књига „Православна Далмација" представља истовре-мено и историју Словена у Далмацији (b. Ernest Dümmler: „Ueberdie älteste Geschichte der Slaven in Dalmatien", 1856), и историју де-

14

ла православне цркве, и историју хрватског и српског народа, и историју православног становништва у Далмацији, што значи: и ис-торију римокатоличког фундаментализма, односно уније. Овакњига, према томе, најмање јесте расправа o догматима католич-ке цркве, сем колико то захтева природа изложене грађе, већ де-лом политичка историја Римске курије, па отуда и није чудо штоje, својим штампањем (1901), узнемирила интелектуалне круговеи већину римокатоличког клера. Прећутно оспоравана она, међу-тим, никада није научно оповргнута. Њен писац, највећи наш ис-торичар цркве, не пише руком догмате већ са мером научника.Утолико њена запањујућа открића имају већу тежину.

На овим просторима, где су се сукобили интереси западнецивилизације и азијске деспотије, православље je било изложенобеспризорној асимилацији a словенство миноризацији иперфектуацији. Милаш je тачно запазио историјски тренутакнајвишег политичког прагматизма Римске курије који ће имати запоследицу „нестајање", претапање, преобраћење једног делафпског становништвау борби против уније, - као штоје наслутиодалекосежне последице за онај део хрватског народа који jeнационално (хрватство) идентификовао са католичанством. Утом смислу ова књига најупутније предочава трагедију правос-лавног народа притиснутог сенком Ватикана. Наиме, 16. јула 1054.године поделила се заједница хришћанства, што je имало погуб-не последице за хришћански свет.' Тога дана су папски легати насвету трпезу у цркви св. Софије ставили декрет o изопштењу ца-риградског патријарха Михаила Керуларија. На тај се начин като-личка црква издвојила из јединствене хришћанске цркве. Овајчин je био од пресудног значаја и за наше народе, јер je римскацрква управо овде спроводила примену својих прагматичких нач-ела. Само пет година након Велике шизме (католичка црква подизразом Велика шизма подразумева и период од 1378. до 1417.када су владала двојица папа: један у Риму, други у Авињону) би-ће донети закључци на сшштском сабору. Милаш o томе каже:

„До 1014. године, као што je познато, Рим je исповједаоникео-цариградски символ. Те je године он модифи-цирао VIII члан истога символа и усвојио je нови дог-мат o исхођењу Духа светога, прогласивши да Дух св.не исходи само од Оца, него и од сина (Filioque). Xp-вати, који су се држали вјеровања словенских апосголаКирила и Методија и који су од времена кнеза Брани-мира признали били над собом власт римскога папе и

15

радове (од КОЈИХ су неки и превођени на „живе језике'') провераваупоређујући их са сличнима, у области којима се бавио, као што jeбио у могућности да се, захваљујући познавању језика, сяужиизворницима, значи и примарном и секундарном научномграђом.

Још за време школовања у задарској Гимназији Милаш сесуочио са буђењем народне словенске свести у Далмацији: Јер сусе у далматинском сабору организовале две странке: италијанскаи словенска". Због свог словенског опредељења Милаш je и сам, утри наврата, био кажњаван. Од 1885. залагао се (и наконаудијенције, 1896., код цара, у Бечу, и успео) да се у Гимназији уЗадру настава изводи на „српско-хрватском језику". Већ тада jeјасно разлучио да je италијански утицај веома велики коддалматинских Хрвата који су „порицали Србима у Далмацијињихову националну индивидуалност", - што га je и навело да1876. и 1877. годиненапише„неколико политичких чланака". СвејетодопринелодасеМилашнађеужижи ондашњег политичкогпрагматизма, што му je донело пуно непријатности. Уполитичким сплеткама, које ће уследити и које нису разликовалеврлину љубави од порока мржње, удружено су дејствовале силелатинског свештенства, аустро-угарске политике и припадникасрпске националности (који су хтели да искористе „пријатељствоса хрватским политичким вођама") - прозивајући Милаша запревођење Срба у католичку веру, за оснивање црквено-српскестранке, за одметника од сопствене вере, за русофила, заприврженика уније са Римом, за бечког агента, за националисту(јер je, користећи одлуку од 31. маја 1901. године, на његовојепископији сва пошта адресирана ћирилицом, „чија je употреба уДалмацији добила право равноправности"), за испразно писањекојим „залуђује свет", те за туђинца „отачествене цркве".

Уочивши да римокатолички фундаментализам тежи неги-рању словенског порекла становништву Далмације и потпуномуништењу православног обреда делу тога становништва, c једнестране, и суочен c историјском чињеницом летаргичног односаЦариградске патријаршије па и Руског синода спрам црквеног жи-вота у овим крајевима у дугом низу векова, c друге стране - Нико-дим Милаш je, уверљивошћу историјских аргумената, покушао дада одговоре на питања која су, из тако постављених уочаьаньа, би-ла не само бројна већ и традиционално занемаривана. У том смис-лу његова књига „Православна Далмација" представља истовре-мено и историју Словена у Далмацији (b. Ernest Dümmler: „Ueberdie älteste Geschichte der Slaven in Dalmatien", 1856), и историју де-

14

ла православне цркве, и историју хрватског и српског народа, и историју православног становништва у Далмацији, што значи: и ис-торију римокатоличког фундаментализма, односно уније. Овакњига, према томе, најмање јесте расправа o догматима католич-ке цркве, сем колико то захтева природа изложене грађе, већ де-лом политичка историја Римске курије, па отуда и није чудо штоje, својим штампањем (1901), узнемирила интелектуалне круговеи већину римокатоличког клера. Прећутно оспоравана она, међу-тим, никада није научно оповргнута. Њен писац, највећи наш ис-торичар цркве, не пише руком догмате већ са мером научника.Утолико њена запањујућа открића имају већу тежину.

На овим просторима, где су се сукобили интереси западнецивилизације и азијске деспотије, православље je било изложенобеспризорној асимилацији a словенство миноризацији иперфектуацији. Милаш je тачно запазио историјски тренутакнајвишег политичког прагматизма Римске курије који ће имати запоследицу „нестајање", претапање, преобраћење једног делафпског становништвау борби против уније, - као штоје наслутиодалекосежне последице за онај део хрватског народа који jeнационално (хрватство) идентификовао са католичанством. Утом смислу ова књига најупутније предочава трагедију правос-лавног народа притиснутог сенком Ватикана. Наиме, 16. јула 1054.године поделила се заједница хришћанства, што je имало погуб-не последице за хришћански свет.' Тога дана су папски легати насвету трпезу у цркви св. Софије ставили декрет o изопштењу ца-риградског патријарха Михаила Керуларија. На тај се начин като-личка црква издвојила из јединствене хришћанске цркве. Овајчин je био од пресудног значаја и за наше народе, јер je римскацрква управо овде спроводила примену својих прагматичких нач-ела. Само пет година након Велике шизме (католичка црква подизразом Велика шизма подразумева и период од 1378. до 1417.када су владала двојица папа: један у Риму, други у Авињону) би-ће донети закључци на сшштском сабору. Милаш o томе каже:

„До 1014. године, као што je познато, Рим je исповједаоникео-цариградски символ. Те je године он модифи-цирао VIII члан истога символа и усвојио je нови дог-мат o исхођењу Духа светога, прогласивши да Дух св.не исходи само од Оца, него и од сина (Filioque). Xp-вати, који су се држали вјеровања словенских апосголаКирила и Методија и који су од времена кнеза Брани-мира признали били над собом власт римскога папе и

15

c њим ступили били у спољашњу унију, исповједали суи сада (у XI вијеку) никео-цариградски символ, и даклесу исповиједали православни догмат o исхођењу Духасветога, исго као и све остале догмате православне исто-чне цркве. Били су дакле по своме вјеро^ању православ-ни, и само у јерархијском одношају били су зависни одримскога папе. Требало их je сада, у смислу централис-тичких тадашњих тежњи римских, придружити у свемузападној цркви и потчинити их сасвијем Риму. И овоje и учињено на поменутом сшъетском сабору (1059),на којем je био проглашенјерешиком св. Методије, којегасу науку Хрвати исповједали и који je познат био, изме-ђу другога, и за постојанство своје у обрани догмата oисхођењу Духа св. од самога Оца и за борбу, коју je онимао да издржи са латинским „ијопаторцима".'Овомосудом св. Методија и његовог учења осуђено je билои дотадашње вјеровање Хрвата, и они буду примораниодрећи се тога вјеровања, и примити не само нови дог-мат o исхођењу Духа светога, него и све остале нове дог-мате, који су од XI вијека уведени у римску цркву. Овијемje сада престала она унија, у којој су Хрвати за 180 годинабили са Римом, и од унијата постадоше сада они и повјери лашини као што су и данас".

II

Тако je започела унија српског и завршена унија хрватскогживља. Исгоријске околности ће, међутим, допринети да српскинарод буде изложен унији све до I половине 19. века (дотле сежеМилашева књига), иако ће мач унијаћења бити над српскимстановништвомдо 1944. године. СанадирањемТурака-османлијау Европу биће везана и даља судбина српског народа (унутар иизван фпске државе), који ће бити изложен милитантномисламском фундаментализму неколико векова, као што je и данас(посебно на Косову) опет изложен ревитализираном исламскомфундаментализму. Како су са ширењем турске власти у Европи увези и сеобе српског народа на територије Угарске, Хрватске,Далмације, Хабзбурга, Млечана и Славоније указаћемо нанеколико важних момената који су били од утицаја на даљни токфпске историје, па тако и на део те историје који разматра иМилашева књига.

16

Највећи пораз тгурског похода у Европу збио се 1389.године. Макар се то ондашњем српском летописцу чинилодругачијим исгорија ће потврдити да ће се и будуће сли^лепретензије турске империје морати да задовоље доминацијомискључиво на јужном делу овог континента, на Балканскомполуострву. Битка на Косову (1389) je, истовремено, изменилаполитичку и културну карту Европе; она je означила гашењемоћне и независне српске средњовековне државе која je нахришћанском истоку већ 200 година суверено држала примат укултури и уметности, - као што je означила, наговестила силу подкојом ће један део Европе престати да у дугом периоду постоји каоцивилизацијска чињеница. Али за историјску науку која памтифакта a не судбине битна je констатација: пирова победа надСрпском државом (која ће после битке на Косову посгојатидржавотворно jOiu 70 година, макар што ће отпор Турциматрајати до погибије последњег српског деспота, 1537) затворилајеу XIV веку Османлијском Царсгву пут у срце Европе.

Битка на Косовује двозначно важећа: продужила je трајањеВизантијског царства и успорила суочење западне Европе са „но-сиоцима свете сабље ислама". Из византијског центра културе, уто време званог Константинопољ, у западну Европу су и даљепристизале идеје - уз византијску философију - идеје античкогсвета које су рађале духовну обнову, хуманизам и научну мисаоЕвропе. Отуда je и објашњиво што je западна Европа била вишеокупирана својим духовним буђењем него ли одсудном биткомсредњевековне српске државе, и почетком краја исте те државе.Одјек звона катедрале Santa Maria del Mar (y Барцелони), завр-шене 1383. године, која представља врхунац готичке једноста-вности или гласови градитеља миланске катедрале Santa MariaNascente (започета 1387.,. највећим делом завршена 1452.)прекрили су крике и самртнички ропац хришћана и турских, ази-јатских коњаника.

Моћна краљевства (Арагон, Кастиља, Португалија,Енглеска, Француска, Свето Римско Царство) и велике поморскесиле двају градова-република (Венеција и Ђенова) бавили су сесвојим прагматско-политичким циљевима у којима турскаИмперија још увек није важила као претећа сила европскимполитичким плановима. „Турско питање" je било одложено каошто je и „освајачко питање" било одгођено. Освајачки походиЕвропе (,,крсташки ратови" између 1096 и 1270), који су имали зациљ успоставлЈање доминације на православном и богатомистоку, привремено су били завршени. Европа се бавила собом

17

c њим ступили били у спољашњу унију, исповједали суи сада (у XI вијеку) никео-цариградски символ, и даклесу исповиједали православни догмат o исхођењу Духасветога, исго као и све остале догмате православне исто-чне цркве. Били су дакле по своме вјеро^ању православ-ни, и само у јерархијском одношају били су зависни одримскога папе. Требало их je сада, у смислу централис-тичких тадашњих тежњи римских, придружити у свемузападној цркви и потчинити их сасвијем Риму. И овоje и учињено на поменутом сшъетском сабору (1059),на којем je био проглашенјерешиком св. Методије, којегасу науку Хрвати исповједали и који je познат био, изме-ђу другога, и за постојанство своје у обрани догмата oисхођењу Духа св. од самога Оца и за борбу, коју je онимао да издржи са латинским „ијопаторцима".'Овомосудом св. Методија и његовог учења осуђено je билои дотадашње вјеровање Хрвата, и они буду примораниодрећи се тога вјеровања, и примити не само нови дог-мат o исхођењу Духа светога, него и све остале нове дог-мате, који су од XI вијека уведени у римску цркву. Овијемje сада престала она унија, у којој су Хрвати за 180 годинабили са Римом, и од унијата постадоше сада они и повјери лашини као што су и данас".

II

Тако je започела унија српског и завршена унија хрватскогживља. Исгоријске околности ће, међутим, допринети да српскинарод буде изложен унији све до I половине 19. века (дотле сежеМилашева књига), иако ће мач унијаћења бити над српскимстановништвомдо 1944. године. СанадирањемТурака-османлијау Европу биће везана и даља судбина српског народа (унутар иизван фпске државе), који ће бити изложен милитантномисламском фундаментализму неколико векова, као што je и данас(посебно на Косову) опет изложен ревитализираном исламскомфундаментализму. Како су са ширењем турске власти у Европи увези и сеобе српског народа на територије Угарске, Хрватске,Далмације, Хабзбурга, Млечана и Славоније указаћемо нанеколико важних момената који су били од утицаја на даљни токфпске историје, па тако и на део те историје који разматра иМилашева књига.

16

Највећи пораз тгурског похода у Европу збио се 1389.године. Макар се то ондашњем српском летописцу чинилодругачијим исгорија ће потврдити да ће се и будуће сли^лепретензије турске империје морати да задовоље доминацијомискључиво на јужном делу овог континента, на Балканскомполуострву. Битка на Косову (1389) je, истовремено, изменилаполитичку и културну карту Европе; она je означила гашењемоћне и независне српске средњовековне државе која je нахришћанском истоку већ 200 година суверено држала примат укултури и уметности, - као што je означила, наговестила силу подкојом ће један део Европе престати да у дугом периоду постоји каоцивилизацијска чињеница. Али за историјску науку која памтифакта a не судбине битна je констатација: пирова победа надСрпском државом (која ће после битке на Косову посгојатидржавотворно jOiu 70 година, макар што ће отпор Турциматрајати до погибије последњег српског деспота, 1537) затворилајеу XIV веку Османлијском Царсгву пут у срце Европе.

Битка на Косовује двозначно важећа: продужила je трајањеВизантијског царства и успорила суочење западне Европе са „но-сиоцима свете сабље ислама". Из византијског центра културе, уто време званог Константинопољ, у западну Европу су и даљепристизале идеје - уз византијску философију - идеје античкогсвета које су рађале духовну обнову, хуманизам и научну мисаоЕвропе. Отуда je и објашњиво што je западна Европа била вишеокупирана својим духовним буђењем него ли одсудном биткомсредњевековне српске државе, и почетком краја исте те државе.Одјек звона катедрале Santa Maria del Mar (y Барцелони), завр-шене 1383. године, која представља врхунац готичке једноста-вности или гласови градитеља миланске катедрале Santa MariaNascente (започета 1387.,. највећим делом завршена 1452.)прекрили су крике и самртнички ропац хришћана и турских, ази-јатских коњаника.

Моћна краљевства (Арагон, Кастиља, Португалија,Енглеска, Француска, Свето Римско Царство) и велике поморскесиле двају градова-република (Венеција и Ђенова) бавили су сесвојим прагматско-политичким циљевима у којима турскаИмперија још увек није важила као претећа сила европскимполитичким плановима. „Турско питање" je било одложено каошто je и „освајачко питање" било одгођено. Освајачки походиЕвропе (,,крсташки ратови" између 1096 и 1270), који су имали зациљ успоставлЈање доминације на православном и богатомистоку, привремено су били завршени. Европа се бавила собом

17

чак више забринута над пресганком трговачких, религиозних икултурних веза са Кином (након 1370. године када се Кинезидефинитивно ослобађају Монгола и затварају за спољни свет)неголи над догађајиманајугусопственетериторије. Илијемождареч o политичкој хипокризији, пошто je тешко поверовати да сетурска сила није наметала као опасан политички арбитар!Уосталом, Бајазит I je крајем ХГ века већ господар над вратимаЕвропе (практично су освојене и Грчка, и Бугарска, и Србија).

Битком на Косову продужено je трајање али и агонијаВизантије. Додуше, пад Византије спасли су у два маха Монголи(1243. и 1402.) када су поразили Турке код Кесе Дага и Ангоре.Византијски свет je захваљујући унутрашњим расколима ирастућом културолошком и војном силом својих наследника(много више Србије него Бугарске) - доживл>авао своје последњедане; гасио се сјај немерљиве културне империје у хришћанскомсвету. Латинским Царством (1204-1261), са престоницом уЦариграду, последњи пламен византијског света не само да сеније умножио већ се гасио продужавајући свој егзодус доокончања 1453. године.

Европа ће изгледа у Османлијама видети светску силу текнакон што ће Мехмед II (1453) освојити Цариград (словенскиназив за Константинопољ), и од тада ће, за Европу, ОсманлијскаЦаревина постојати као војна и политичка чињеница. Будућислед догађаја je το и потврдио. Турци нижу успехе и шире фронтсвојих освајања прелазећи из Азије у Европу. Они који су од 1517„слуге светих градова" (Меке и Медине) заузимају Београд 1521,дефинитивно уништавају Угарску Државу добијеном битком наМохачу 1526. годинеиудванаврата(1529. и 1532.)потресајуЕвро-пу и поред неуспелих опсада Беча. Од пада Византије па до крајаXVI века (век златног доба Османлијског Царства) Турска Импе-рија има претећу надмоћ спрам европских држава.

Турци су, према томе, у сваком поновном успону тражилипут за освајање Европе. У исгоријском контексту то значи да je„Бојем на Косову" (1389) не само одложен већ и ослабљен свакибудући завојевачки поход Отоманске (Османлијске) империје наЕвропу. То ће потврдити и чињеница да су се Турци тек 100година након Косовске битке решили да обнове своје жеље οпокоравању Европе.

На азијатску, растућу силу упозоравао je још српски царСтефан Душан чију je жељу да спаси хришћанство од притискаТурака подржавао и сам папа (1354) поручујући му да ће га пратити„својом апостолском наклоношћу не само у звању капетана

18

(in huismodi capitaneatus officio) него и у другим жељама".Душаново упозорење се обистинило 17 година касније када су„носиоци свете сабље ислама", Османлије, нанели тежак поразсрпској војсци (1371). Била je и то пирова победа након које jeТурцима требало 18 година да би се наново решили (1389) даконачно униште Српску државу и покушају да остваре свој сан: дапотчине хришћански европски свет. Управо Кошвском биткомони су заустављени у том милитантном походу.

Србија није могла да добије тај рат као што je, политичко-религиозном условљеношћу и поделом европског хришћанскогсвета, морала да изгуби тај рат. Онаje као „предзиђе кршћанства"(Antemurale christianitatis), што ће га неколико векова касније одпримене начела званично установити Тридентински концил,била жртвована. Подељени (1054) хришћански свет се са појавомтурске Империје дефинитивно одваја, поларизује на хришћанскуЕвроггу и хришћанску византијску цивилизацију. Успоставља сесупериорна, католичка, хришћанска западна Европа која ће, све д οстварања прекоморских сила, бити центар света. Са Византијом иСрбија и Бугарска биле су препуштене европском посматрањууништавања православља. Турска Империја je за западну Европуимала значење судије који joj се можда - за разлику од донетиходлука - не допада, али још увек не и судије чија je сила таква да биугрозила западни европоценгризам. Унеколико,,тај прагматскистав се, у историјском и политичком смислу, ипак показаотачним.

Убрзо после битке на Косову населише се Срби ујугоисточну Славонију, због чега папа Евгеније шаље у Славонијуинквизитора римске столице, Jakova de МагсЫа (1438), да„прогони отуд Србе шизматике или да их обрати на римскизакон" (Радослав М. Грујић: „Апологија српског народа уХрватској и Славонији", 1909).

Под Турцима и Далмација je била изложена сталнојтортури, na je нормално што католичка црква није жртвовала својнарод већ га je организовано склањала изван домашаја војскеполумесеца и Алаха. Убрзо je северна Далмација остала пуста јерсе сав народ склонио или на острва, или у утврђене млетачкеградове, или у Италију, или на, онда, још слободне, северозападнеделове Хрватске. Да je το било време Апокалипсе сведочићебројни записи било западне било источне провенијенције.Фратар Златовић даје застрашујућу слику o TOM времену, и οсудбинама које су испуњавале то време: „Столне су и жупне црквебиле попаљене, жупе и села разметнута, самостани разкопани и

19

чак више забринута над пресганком трговачких, религиозних икултурних веза са Кином (након 1370. године када се Кинезидефинитивно ослобађају Монгола и затварају за спољни свет)неголи над догађајиманајугусопственетериторије. Илијемождареч o политичкој хипокризији, пошто je тешко поверовати да сетурска сила није наметала као опасан политички арбитар!Уосталом, Бајазит I je крајем ХГ века већ господар над вратимаЕвропе (практично су освојене и Грчка, и Бугарска, и Србија).

Битком на Косову продужено je трајање али и агонијаВизантије. Додуше, пад Византије спасли су у два маха Монголи(1243. и 1402.) када су поразили Турке код Кесе Дага и Ангоре.Византијски свет je захваљујући унутрашњим расколима ирастућом културолошком и војном силом својих наследника(много више Србије него Бугарске) - доживл>авао своје последњедане; гасио се сјај немерљиве културне империје у хришћанскомсвету. Латинским Царством (1204-1261), са престоницом уЦариграду, последњи пламен византијског света не само да сеније умножио већ се гасио продужавајући свој егзодус доокончања 1453. године.

Европа ће изгледа у Османлијама видети светску силу текнакон што ће Мехмед II (1453) освојити Цариград (словенскиназив за Константинопољ), и од тада ће, за Европу, ОсманлијскаЦаревина постојати као војна и политичка чињеница. Будућислед догађаја je το и потврдио. Турци нижу успехе и шире фронтсвојих освајања прелазећи из Азије у Европу. Они који су од 1517„слуге светих градова" (Меке и Медине) заузимају Београд 1521,дефинитивно уништавају Угарску Државу добијеном битком наМохачу 1526. годинеиудванаврата(1529. и 1532.)потресајуЕвро-пу и поред неуспелих опсада Беча. Од пада Византије па до крајаXVI века (век златног доба Османлијског Царства) Турска Импе-рија има претећу надмоћ спрам европских држава.

Турци су, према томе, у сваком поновном успону тражилипут за освајање Европе. У исгоријском контексту то значи да je„Бојем на Косову" (1389) не само одложен већ и ослабљен свакибудући завојевачки поход Отоманске (Османлијске) империје наЕвропу. То ће потврдити и чињеница да су се Турци тек 100година након Косовске битке решили да обнове своје жеље οпокоравању Европе.

На азијатску, растућу силу упозоравао je још српски царСтефан Душан чију je жељу да спаси хришћанство од притискаТурака подржавао и сам папа (1354) поручујући му да ће га пратити„својом апостолском наклоношћу не само у звању капетана

18

(in huismodi capitaneatus officio) него и у другим жељама".Душаново упозорење се обистинило 17 година касније када су„носиоци свете сабље ислама", Османлије, нанели тежак поразсрпској војсци (1371). Била je и то пирова победа након које jeТурцима требало 18 година да би се наново решили (1389) даконачно униште Српску државу и покушају да остваре свој сан: дапотчине хришћански европски свет. Управо Кошвском биткомони су заустављени у том милитантном походу.

Србија није могла да добије тај рат као што je, политичко-религиозном условљеношћу и поделом европског хришћанскогсвета, морала да изгуби тај рат. Онаje као „предзиђе кршћанства"(Antemurale christianitatis), што ће га неколико векова касније одпримене начела званично установити Тридентински концил,била жртвована. Подељени (1054) хришћански свет се са појавомтурске Империје дефинитивно одваја, поларизује на хришћанскуЕвроггу и хришћанску византијску цивилизацију. Успоставља сесупериорна, католичка, хришћанска западна Европа која ће, све д οстварања прекоморских сила, бити центар света. Са Византијом иСрбија и Бугарска биле су препуштене европском посматрањууништавања православља. Турска Империја je за западну Европуимала значење судије који joj се можда - за разлику од донетиходлука - не допада, али још увек не и судије чија je сила таква да биугрозила западни европоценгризам. Унеколико,,тај прагматскистав се, у историјском и политичком смислу, ипак показаотачним.

Убрзо после битке на Косову населише се Срби ујугоисточну Славонију, због чега папа Евгеније шаље у Славонијуинквизитора римске столице, Jakova de МагсЫа (1438), да„прогони отуд Србе шизматике или да их обрати на римскизакон" (Радослав М. Грујић: „Апологија српског народа уХрватској и Славонији", 1909).

Под Турцима и Далмација je била изложена сталнојтортури, na je нормално што католичка црква није жртвовала својнарод већ га je организовано склањала изван домашаја војскеполумесеца и Алаха. Убрзо je северна Далмација остала пуста јерсе сав народ склонио или на острва, или у утврђене млетачкеградове, или у Италију, или на, онда, још слободне, северозападнеделове Хрватске. Да je το било време Апокалипсе сведочићебројни записи било западне било источне провенијенције.Фратар Златовић даје застрашујућу слику o TOM времену, и οсудбинама које су испуњавале то време: „Столне су и жупне црквебиле попаљене, жупе и села разметнута, самостани разкопани и

19

свећенство се разбјегло и разсуло. Заклонио се тко je жив утекао,да сахрани главу за млетачке бедеме покрај мора. Од Цетине доЗрмање нигдје свећеника, нити светога мјеста, него се усједнулаправа abominatio desolationis".

У време све чешћих сеоба српског народа (који се „селио узсвоје династе и властелу; приликом ратова по својој вољи ипротив своје воље; по директном споразуму или по уговорима сапредставницима државне власги" - Д. Поповић) римска црква сесуочава и са проблемом реформаторског бунтовног духа(протестанти су и на овом поднебљу насилним путем потпуноуништени, након чега je у периоду противреформације билаизвршена, наравно опет насилним путем, рекатолизација).Истовремено, католичка црква мења и свој однос према Јеврејима:на територији Далмације одредбе које су регулисале грађанскаправа (у сівари противјеврејски закони) биле су на снази све допропасти Венеције, 1797.

Реформаторски дух био je најжешће осуђиван, јер je свакислободарски дух представљао дијакритички знак и угрожавао jeхармонију власти. Свет се најзад нашао у земаљском паклу у комесу горели људи, књиге, идеје само зато што припадници римскецркве јесу наводно изабрани да бране Господа (као да убласфемији, што није овде случај, верник већ не страда); све овозло вршено je у име љубави, и Бога-Спаситеља, као да je Христосдошао међу људе да они њему подаре блаженство и спасење (!). Уиме ове, или сличне, изопачене догматике горели су Европа aубрзо и део америчког континента, јер je το био пламеночишћења (?). Верску хистерију противреформације, додуше наразличите начине, сведоче и људи нашег порекла: ЈурајДрагишић (Georgius de Salviatis), пореклом из Босне, ректорфрањевачког сјеменишта у Фиренци и члан платонистичкеакадемије, писао je у одбрану гласовитог доминиканца Ђ.Савонароле* (спаљен 1498), философа Пика дела Мирандоле(изопштен и проклет) и немачког хуманисте и врхунскогхебреисте Johanesa Reuchlinga (проглашен јеретиком). MarkoAntun de Dominis-Господнетић, научник и теолошки писац, послесукоба са инквизицијом побегао je y Лондон; потом, његовамолба за опроштај није услишена na je, вративши се у Рим, осуђен

"Савонароли (обешеном па спаљеном - чији je пепео бачен у реку Арно,уз кога су обешени и његови другови: Доменико и Силвестро, један са његове ле-ве a други са десне стране) суд je замерао следеће заблуде: бесплатно оправдањекроз веру у Христа, порицање папске супремације, папини опрости су без вред-ности, кључеви нису дати Петру већ целој цркви, nana je антихрист и друго.

20

као протестант; умро je у затвору 8. 9. 1624. a тек након пресуде„тело му je спаљено 21.12.1624.на Campo dei fiori a пепео бачен уТибер". Али, Корчуланин Винко Палетин, доминиканац,сведочио je на суђењу против Bartolomea de Carranza y Miranda,толедског биокупа, кога je инквизиција осудила наседамнаестогодишње сужањство.

Цдеје реформатора: Џона Виклифа, професора теологије уОксфорду; Јана Хуса, ректора универзитета у Прагу; МартинаЛутера, доктора теологије универзитета у Витенбергу (уочипразника Свих светих Лутер je на врата катедрале, дворске цркве,у Витенбергу прибио својих 95 теза против продаје„опрошгајница"), Улриха Цвинглија, проповедника из Цириха;Жана Калвина, протесгантског писца из Женеве - шириле су сеЕвропом, па тако и оним делом Балкана стављеним под римскујурисдикцију, јер се дух протесга рађао као духовни покрет противримокатоличког вулгаризовања вере. То значи да се у време борбекатоличке цркве (против јеретика, „бунтовника") за сопственипрестиж у друштвеном животу и у време њене борбе „када jeзахтевала да се свака увреда нанета небу одбацивањем мисе мораокајати крвљу" (Ј.Г.Вајт: „Велика борба између Христа иСотоне") - a све то, наводно, у интересу мира сваке нацијепонаособ и престола - збива и нови талас бројних сеоба српскогнарода, било у крајеве где je православно становништвостароседелачки уветовано, било у опустеле крајеве католичкедијацезе.

Борба против протестаната (јеретици, калвини,реформатори) и „шизматика" (православци) утврђена jeТридентинским концилом (Sacrosancta oecumenica et generalis Tri-dentina Synodus) који je трајао од 1545. до 1563. Одлуке ће почетиса применом већ од папе Пија V и Гргура ХШ, na je и нормалношто ће се у папској сфери интересовања наћи и Пећка патријарши-ја која се у XVI веку налазила на простору већем од Цариградске ва-сељенске патријаршије - управо стога што je ширење Турскогцарства условило и сеобе Срба. Не треба губити из вйда да се самоМарчанска епархија, коју je Пећка патријаршија основала почетк-ом Х П века, простирала „за Србе у земљама Аустријског царстваод Дунава до Јадранског мора" (Др Д. Кашић: „Отпор марчанскојУнији", 1986). Сеобе Срба се, иако истодобно, одвијају на дваразличита плана: самоиницијативно (бексгво пред апокалипти-чном кугом у знаку луне) и насилно (као део испуњења плановаТурске империје). Самоиницијативно су, на пример, српскивеликаши прелазили из покорене деспотовине у Угарску (одакле

21

свећенство се разбјегло и разсуло. Заклонио се тко je жив утекао,да сахрани главу за млетачке бедеме покрај мора. Од Цетине доЗрмање нигдје свећеника, нити светога мјеста, него се усједнулаправа abominatio desolationis".

У време све чешћих сеоба српског народа (који се „селио узсвоје династе и властелу; приликом ратова по својој вољи ипротив своје воље; по директном споразуму или по уговорима сапредставницима државне власги" - Д. Поповић) римска црква сесуочава и са проблемом реформаторског бунтовног духа(протестанти су и на овом поднебљу насилним путем потпуноуништени, након чега je у периоду противреформације билаизвршена, наравно опет насилним путем, рекатолизација).Истовремено, католичка црква мења и свој однос према Јеврејима:на територији Далмације одредбе које су регулисале грађанскаправа (у сівари противјеврејски закони) биле су на снази све допропасти Венеције, 1797.

Реформаторски дух био je најжешће осуђиван, јер je свакислободарски дух представљао дијакритички знак и угрожавао jeхармонију власти. Свет се најзад нашао у земаљском паклу у комесу горели људи, књиге, идеје само зато што припадници римскецркве јесу наводно изабрани