ИЗВОРНИК - diogen magazine · 2019. 11. 12. · 10 Данијела Васиљевић...

3

Зборник „књижевниг клуба 21“ 2012.ИЗВОРНИК

ИздавачиНародна библиотекаКњижевни клуб 21

Смедеревска Паланка

За издавачеДобрила Здравковић

Љиљана Милосављевић

УреднициДанијела Васиљевић

Славиша КрстићМиодраг Милуновић

ЛекторМирослав Јозић

КорицеБранислав Радовановић

Технички уредникМилијана Поповић

КоректураМилош Сакић

Припрема за штампуИздавачка делатностНародне библиотеке


ШтампаStarprint design


ИСБН 978-86-85005-49-7

Тираж: 300 примерака

www.kk21palanka.blogspot.com

4

Зборник „Књижевног клуба 21“

ИЗВОРНИК

Смедеревска Паланка2012.

5

После прва два ''Изворника'' која су имала исту концепцију представљања радовачији су аутори чланови Књижевног клуба ''21'' из Смедеревске Паланке, пред нама јетрећи, који нам доноси нешто измењен приступ овом зборнику.

Оно што примећујемо у првом делу збирке, оном препознатљивом у којем сузаступљени чланови клуба, јесте то да у њему има нових имена. Ова целина чини мањи деокњиге, али сасвим довољан да нам аутори у њему покажу у ком правцу иде њиховостваралаштво. Прекршено је неписано правило да су чланови клуба искључиво нашисуграђани и то је добар знак. На адресу клуба стиже све више захтева за чланство одаутора из других крајева.

Други део зборника је осврт на књижевни сусрет писаца који је 2011. године подназивом ''Тамо где је љубав, никад није мрак (Иво Андрић)'' у организацији Књижевногклуба ''21'' одржан у Смедеревској Паланци. На овој манифестацији учешће је узело вишедесетина песника.

Књижевни клуб ''21'' је започео свој рад са идејом о дружењу. То се наставља итраје путем разних фестивала и манифестација на којима редовно учествују и члановиклуба. Интернет такође представља један вид дружења преко којег се мрежа пријатељашири великом брзином и на удаљене просторе. Пријатељи клуба представљени су упосебном поглављу ове књиге и својим присуством је обогатили, како својим текстовиматако и подршком коју на тај начин дају Књижевном клубу ''21''.

Славиша Крстић

6

ЧЛАНОВИ„КЊИЖЕВНОГ КЛУБА 21“

7

Боривоје Андрић

Рођен у Београду, 1949.Књига прича „Смирај“ (2011)

АФОРИЗМИ

Како да се саберемо кад смо вечито испод црте.

*

Ко каже да децу доноси рода?! Доноси их шева!

*

Иронија је да и привезани за стуб срама стоје усправно!!

*

Лепо сам му објаснио порекло другог, петог, шестог и свих осталих милиона а он запео заонај први!!

*

Како раде довешће нас у ред! Пред народну кухињу!

*

У Београду се створио ред за лопату. Биће нам боље тек када се створи ред за мотику.

8

Александра Батинић

Рођена у Азањи, 1992.

РЕКВИЈЕМ

Сва наша чињењаи разчињења,у еолском, бледом муљуоставиће неки траг...

И зар ће некоједног дана знатидуши очи раскопатипрашинчити и гататишто смо се с ветром и змајемобесно, лудо игралипосрнули лажном надомда смо вечни, па заспали...

И хоће ли препричатиизвоштени, шупљи, немDe gloriae mundiтужни реквијем...

Да ли ће желети, умети некоизмеђу тринаестог ребраи сребрног зубада нађе голуба,или се само шести прст бројикод оних што су весели, будућиали никад наши,и никада моји.

Да ли ће знати изгрцатиизвоштени, шупљи, немDe gloriae mundiдуги реквијем...

И хоће ли препознатиградинари бивше костисве радости и пакостии грехове опрости,све што беше злато, блатоблажено што снива испод папрати

9

у бескрајном је кругуискупљења душекојом Земља, добра матисвако раз на аз врати.Да ли ће моћи прећутатиизвоштени, шупљи, немDe gloriae mundiвечни реквијем...

10

Данијела Васиљевић

Рођена у Голобоку, 1976.Књига кратких прича „Изнад падине изломљених кровова“ (2011)

УБИСТВО ИЗ НЕХАТА

Са литице се пружа поглед на равницу, сличи острву које извирује из океана,свратишту усамљеника. Доле, под литицом, зјапи равница, непрегледна и моћна. Тишинасе хвата у коштац са ветром. Мушкарац, на месту замишљеног пејсажа, црта по листупапира контурe женског лика.

Папир истргнут из руке невештог сликара плута, тежећи слободном паду на доле,ка свеприсутној нигдини. Човечије тело се стрмоглављује за њим. Жели да додирне тлопре меких линија женске силуете.

Туп ударац са врха литице се не чује, ни ромор кише док брише оловку са папиракоји нехајно пада. Папир тло дотиче бео, испран, без иједног доказа на њему.

СВАКОДНЕВИЦА

Тишина.Неко је опет некога убио.Замагљене зенице сјаје.Плаћена нарикача.Младић глед врх својих ципела.Црнина више није модерна.

11

Илија Веселинов

Рођен у Острову код Костолца, 1958.

АФОРИЗМИ

Господо, смирите се, па нисмо у парламенту!

*

Откако нам је Марко изорао друмове, нико их није поправио.

*

Некад сам се добро држао. Сада је добро кад се придржавам.

*

Немам ништа, а свега ми је доста.

12

Данијела Глишић

Рођена у Смедереву, 1976.Збирка песама „BACKGROUND NOISE“ (2004)Књига кратких прича „Сањало ми се“ (2009)Књига кратких прича ''Девојка на коњу'' (2011)

ПИСМО

„Постојиш у природној свемоћи, ах Пјер. Претходан а следећи. Не, не постављајпитања. Не тражи ме. Под пратњом својих слутњи долазим у мало француско село, у данебербе грожђа.“

Исписа жена оивичен папир једнобојном шаром.„Тада се љубав наглашава. Мој долазак у тридесет и осмој недељи неће донети

покорност. Брзо ћу напустити мало, брдовито, виноградарско сеоце, можда брже одветрова, који га окружују.

Ишчезнућу неприметно, међу пољима и нестати иза Бордоа. Нада мном небо ће сеотворити. Дуго ће пљусак натапати остављене пределе.

Ваша Лаура

КИРИЈА

Могао је оставити овај дан, једноставнио. Није желео. Не помињући ништа везаноза протекли догађај, отмен и достојанствен, одлази код закуподавца.

Кирију, брижљиво скупљану, надничарску, изгубио је. Има ту издаје. Новци супроклети. Помислио је посматрајући намрштено лице човека који очекује.

*

„Беху то неке другачије душе. Ненаметљиве, ведре и спокојније. Мождапоносније.“Превише сетан сећао се тог времена.- „Драги мој пријатељу, волео бих да сам као они.“

Пријатељ се благо осмехну и потапша га по рамену.Тога дана, после састанка, отишао је до цвећаре, купио цвеће и потом се упутио кавечном пребивалишту својих предака.

13

Радослав Мића Ђорђевић

Рођен у Азањи, 1932.

ГЛАС СРЦА МОГ

Дал ́ осећаш боле срца мог?Суза болна уздрхтала срца,Бол и патња целог бића свог –Плач изазива и душа ми грца!

Облаче плави, сапутниче мој,Прими и мене у загрљај твој;Понеси ме широм око света –Судба моја да ми нађе места.!

Сунце жарко и месече бајни –Помозите мени мученику земље,Да прочитам сплет чари и тајни;Да повратим радост срцу и испуним жеље.

Звезде сјајне небескога свода –Реците мени – смем ли пружит руке,Да милости тражим, да бежим од гробаНебу да се винем – и оставим муке.

Ах, боле срца мог схватит могу само ја!Месец ме не чује и мирно сја.Облаци плави бурно хуче –Данас исто као и – јуче.

14

Јелена Живановић

Рођена у Смед. Паланци, 1994.

... ЗА ТЕБЕ

Ове ноћи сан не проговара,ручни сат склањам од уха,плаховита је мисао што се ствара,срећа је сада снажнија од духа.

По ваздуху трчи мирис првог хлеба,црквени сат свој посао ради,поглед се пружа до младог неба,срећа је сада снажнија од глади.

Једино што чујем јесте лавеж псета,али не помиње он твоје име,по хладном ваздуху и мој дах шета,срећа је сада снажнија од зиме.

Тачно је шест сати и двадесет минута,буди се полако јануар трећи,магла се раније поздравља овог пута,љубав је сада равна срећи!

15

Радмила Кованџић

Рођена у Рудовцима код Лазаревца, 1947.

МИСИЈА

Прошлост не могу да променимТо ни Свемогући не може...

Али могу да не кукумавчим због тогаИ могу да се радујем што постојимИ да поздрављам свако ново јутроОсмехом захвалности и креације

Верујем да још увек тако много могуУ данима можда негде зацртанимВерујем да су ме порази ојачалиИ ја поносно корачам верујући

Свикла да учим, да се мењам и волимОвоме свету хоћу себе да поклањамПре него што коначно додирнем небо

КОРАЦИ

Кораци шаптавиУ загрљајуПута усамљеног

Тргне их рески звукПонеког старогДимљивог аута

А онда заједноПри дањем светлуУ сан урањају

16

Марина Краговић

Рођена у Косовској Митровици, 1963.

СЕЉАКОВА СУЗА

Погнута плећа сељака,зној се слива низ тело,запара све већа,полако постаје врело.

Тек неки поглед у небо,и знојни длан на челу,и опет се прихвати коса,уз исти грч у телу.

Падају откоси златни,постају снопови жути,а сељак опет у небо,погледа, погледа и ћути.

Трну сељаку руке,храпаве од тешког рада,ипак на лицу осмех,- последње класје пада.

С’ песмом, са њиве, пошао је сељак,исправио своја плећа широка,да ли због умора ил’ нечег другог,склизну му једна суза из ока.

17

Славиша Крстић

Рођен у Београду, 1970.Збирке песама: „Гонет“ (1997), „Путоплет“ ( 2005), „Свество“ (2007), „Језик жеђи“,заједно са збирком „Тренутак цвета“ Саше Угринића (2007)

*

Могао бих написати причу о лику који се повремено појављује на дну моје шољице.Кад сркнем мало кафе, погледа ме из талога. Само провири али га често, и поред његовемаске, упецам.

При првим гутљајима није га било. Додуше, ни талога. Или се тада боље скривао,или се само у талогу креће.

Елем, најпре коса, па чело, затим обрве и тако даље до врха носа, никада даље одтога. Од те тачке, као да спозна своју примећеност, читав лик почиње да добијанепрепознатљив изглед, расплинут кружницама по неравној површини. Као лик насликанпо вулканском терену. Као лик насликан на површини Месеца.

Гледам, да трепнувши не пропустим тај секунд плиме у коме се он најјасније можеуочити.

Знам, свака осека вратиће га назад на његов Месец.

*

Могао бих написати причу о шарама на телу. Јутарње дине и пирамидепотичу од изгужване постељине. ''Погледај, изнад врха је сунце!'' Греје нас осмех јошнерасањених погледа. Далеке магле се разилазе и оштре ивице стварности просецају местаза своје облике у њој. Рањиво бежећи од њих, при умивању избегавамо поглед огледала.Још мало крадемо на јави, макар за пустињске караване, још мало сна.

18

Љиљана Милосављевић

Рођена у Београду, 1952.Књига љубавне поезије „Постојбина срца“, (2003)

ШАПАТ

Ако се поделимсамотна у тишинипослаћу ти онупо твојој меридругу оставишто пусто сања

О сновима ћутимо

За шареном птицомводом бистром ходимна Земљу пада мрак

ПРИЛИКА

''Још данас гостује у вашем граду...'' Аутомобил кружи градом, са окаченог разгласаобавешавају грађане...

''Мама, да нас поведеш у циркус!'', прекидајући игру, моли упорно девојчица.''Тамо је глупо'', одговара јој мајка.''Како да знам да је глупо, кад никада нисам била?!''Слушајући са стране, мислим, никада ни ја нисам била у циркусу. Зашто ли

пропуштам и ову прилику?

19

Миодраг Милуновић

Рођен у Приштини, 1955.Збирке поезије: „Месечева невеста“ (2006) и „Очи мога оца“ (2008)

НИНИ

У сусрету са њомпоново се рађам.Године ишчупаних језика,као нежељену штенад,утапам у дубоке водесвога крика.Преда мном путевипо којима,као мамурни светионик,разбиђени свици њених хтењатумарају обданицомшто на моме дланучека да се роди.Отресам месечеву јабукуда у опалим хаљинама,од нежне свиле,истину спознам.Тамо, где њена стопаостави трагмоје је место рођења.

20

Славко Митровић

Влашки До, 1942.Књиге афоризама: „Пропас“ (2007), „Заврзламе“ (2009), „Сплетови“ (2010),„Дрангулије“ (2011)Збирка песама „Сан ил' јава“ (2010)Роман „Десета планета“ (2010), „Три путника“ (2012)

АФОРИЗМИ

Е свашта са овом статистиком! И потрошњу тоалет папира рачунају по главистановника?

*

У једној реклами баба држи танге и пита: „Које иде напред, а које позади? То је занапред и између, бабо једна.

*

У овој предизборној кампањи многи се праве луди, каже један коментатор ТВ. Мане, човече!!! Не праве се!!!

*

Јаја и жене се фарбају! Али, јаја само једанпут годишње.

21

Надежда Михајловић

Рођена у Смед. Паланци, 1955.

МАГИЈА

Магија чулностиИгра лептираПиће БоговаЗанос пролећа

Тераса од цветоваВино с крововаДуга под сводовимаЉубав без стида

Хаљина у травиБулке у косиШапат на вратуПерле по дрвећу

Сати у низуПтице у пролазуЈелени у тркуРеке у бујицу

У прстен стављамРадост животаДа запамтимЗанос још једногПролећа

22

Милован – Мићо Петровић

Рођен у Горобиљу код Пожеге, 1951.Збирка песама „Обасјаник“ (2011)

КРОЗ ОЛУЈУ

Емоције у пламенуКрв, ватра неодољива...Опијен мирисом љубавиОпчини ме чаробни кутакУ срцу лудило, души мило.

Чежња срце гониКроз љубавну олујуОдшкринем душу,Бисери тело милујуГромови у глави се чују.

Трепери романтична ноћЉубав се распламсаваЗора, спонтано уздише...Време одлази лагано тише,Вољена! Из загрљаја никад више.

23

Нена Радуловић

Рођена у Тобуту, 1931.Збирке песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаикупоезија, 2003), „Кад ја порастем“ (1976), Радоснице“ (2003).Роман „Мушкарача“ (1985).Књига прича за децу „Невенчице“ (1998).

УМИРУ ШУМЕ, О ЉУДИ!

Падају киселе кишенепожељан природе гостза живот и наду шумапочиње велики пост.

Кише донете ветромтешке од тужних вестиотровне облаке и маглеу зелене круне ће сплести.

Док чекају спасењешуме у небо зуреа товар отрова и чађииз киселих киша цуре.

За њих граница немаболује планете дворпред нашим очима, о људиумире смрча, јела и бор!

И реке тихо плачупатње никада достадок нечујно пада свети храстиспод зеленог моста.

Опрости нам господеако постоји надаовог тренутка и моја сузаса светим лишћем пада.

24

Милош Сакић

Рођен у Карловцу (Хрватска), 1970.Збирка песама „Животни колосеум“ (2010)

ТРАЈАТИ ДУЖЕ

Тражећи срећуудварамо се несрећикако би себи осигураливечито трајање

ПОПРАВНИ ИСПИТ

Бројимо у себипроживљене данеа ноћима остављамода исправљајунаше дневно посрнуће

КОРАЦИ

Кораци у тами остају за намаи сами себи више нисмо довољниСутра ћемо те исте коракетражити да би доказалида нам срећу увек неко другиквари

25

Живомир – Мића Стевановић

Рођен у Глибовцу, 1937.Збирка песама „Књига љубавних и других песама“ (2011)

МОЈА СРБИЈА

Ој Србијо где ђурђевак растеГде се венци за Ђурђевдан плету,У пролеће где се гнезде ластеИ твој народ радује се лету.

Где дражесни божури цветајуИз прошлости сећања остају,Где поносни људи пољем шећуИ најлепше песме се певају.

Света земљо што те Господ дадеЈош увек ће за те бити наде,Да нам будеш ко што си некадаПуна среће за све твоје младе.

Природа ти најлепша на светуДивне шуме и птице у лету,Лепа су ти брда и планинеБистре реке и бајне долине.

Сви те Срби у срцима носеГде год оду с тобом се поносе,Снажни момци, девојке ко вилеСрпске мајке што их одгајиле.

Волимо те све више и вишеУ песмама о теби се пише,Буди снажна, усправи се садаНе дозволи да твој народ страда.

26

Желимир Н. Стефановић

Рођен у Миланџи код Ивањице, 1945.Збирка прича, есеја и песама „“По(р)уке за уке и неуке“ (2006)

АФОРИЗМИ

Родитељи, уместо скупоцених играчки, поклањајте деци браћу и сестре.

*

Када власт постане ''сласт'', онда ''оде маст (народна) у пропаст''.

*

У данашњој Србији најбоље рађају тикве – оне покондирене.

*

Најгора је власт која не ваља, а може да се подноси.

*

Срби су некада брзо доносили важне одлуке – нису седели удобно у скупштинскимклупама, већ су стајали на хладноћи, под дрвећем.

27

Филип Стојановић

Рођен у Смед. Паланци, 1991.

СО

Никад није знао кад,Није знао како, ни колико...А често су га виђали задиханог,Мокрог чела и савијених леђа.

Тражио је звезде у очима којеНикад облак нису виделе.Држао је руке које су сеХладно играле са његовим прстима.

Јео је већ загрижене воћке,тек понеку целу, али трулу... или зелену.

Причао је да ће племенити крастиДа дарују безосећајне,Да смекшају њихова срцаИ да их придобију за себе.

Желео је да уместо сузаНешто друго залије његове образе.Прошапутао је једном, готово нечујно:

„Нисам ја солио своју питу од јабука,Већ сам сладио своју чорбу од коприва,А то је оно што је трбало солити,Сада знам, скупио сам со са својих образа”

28

Томислав Тадић

Рођен у Јошеви, код Уба, 1940.Књига успомена на ђачке дане „Одјеци школског звона“ (2008)

КАД САМ ЈА БИО МАЛИ

Имао сам непуних шест година. Једва сам намолио мајку да ме поведе у госте кодсвог ујака у Грабовац, где је тога дана био велики вашар – Велика Госпојина. Ујак мојемајке имао је два сина – Љушу и Мићу – дечаке од петнаест и тринаест година. Замореногод пута – пешачили смо мајка и ја скоро десет километара – одмах су ме повели на вашаркоји је био на брдашцу преко пута њихове куће.

Неописива гужва, бука и прашина – погледали смо смешна огледала, купили су мисладолед и ја сам их молио да ме врате њиховој кући где сам убрзо у хладу иза куће, наједном ћилиму заспао. Са вашара је допирала бука до њихове куће, било је доста гостију, аЉуша и Мића су дошли са вашара и добили задатак да ме разоноде. Они су ме повели докавеза у којима су држали велики број питомих зечева. Мом одушевљењу није било крајакада сам се охрабрио да их изнесем из кавеза, храним и мазим. И поред противљења мојемајке они су ми у један цегер спаковали пар лепих белих зечева црвених очију и меке, мекебеле длаке. Цегер су покрили парчетом танке тканине (од цедила за млеко), ја сам носиоцегер и на нашу срећу повезли су нас већи део пута неки људи из Трстенице...

Већ је пао први мрак кад смо мајка и ја ушли у кућу у којој није било никога. Сви субили заједно са комшијама у великој штали где су уз фењере млатили сунцокрет (сунчаниккако су говорили морао је да се преда држави). Оставио сам цегер са мојим новимљубимцима – зечевима којима сам већ смишљао имена – и потрчао у шталу да се похвалим– па донеси зечеве да их видимо.

Неизмерно поносан и срећан отишао сам у кућу да узмем зечеве. Већ са вратаприметио сам да је са цегера спала тканина која га је покривала – нису ваљда побегли састрахом погледах у цегер.

Били су тамо, непомични, мртви... Велики мачор из угла пажљиво ме је фиксирао.Јаукнуо сам тако јако док сам јурио мачка који је лако искочио кроз прозор – да су мојиродитељи и неки рођаци потрчали у кућу уплашени мојим јаукањем. неутешно сам плакаоцеле ноћи, молио оца да одмах убије мачка који је подавио моје зечиће, мачка због когасам доживео осећај губитка, ненадокнадивог губитка који ме је дуго, дуго у животупотресао...

Мачка су наредних дана моји рођаци Видоје и Милан, дечаци од петнаест ишеснаест година ухватили, везали за неки багрем у њиви далеко од куће и позвали ме дагледам како ће да га убију. Тај страшни призор такође никада нисам заборавио, побегаосам кући пре него што су они завршили освету, повраћао сам и збуњен, помешанихосећања – било ми је жао и мачка – веома рано схватио да су неки губици ненадокнадиви,да се никаквом осветом не може вратити неки макар и неоправдани губитак.

А мртве зечеве сам закопао у башчици са цвећем – следеће године моја теткаМилена посејала је шебој изнад тог места, шебој који је опојно и некако тужно од тада изаувек – тужно мирисао...

29

Радови учесника са II песничких сусрета у Смедеревској Паланци

„Тамо где је љубав, никад није мрак“(Иво Андрић)

Жири је радио у саставу: Биљана Михајловић-Петровић, професор књижевностиАнђелка Васиљевић, професор књижевности

Стеван Шиљић, професор књижевности

30

I награда жирија

Снежана Чкојић

„Књижевна заједница“ Ваљево

ПОЧЕЛО ЈЕ (*Ragnarok)

Кренули смо нерадоУ нека боља времена

Погрбљени и тужниПрешли реку и оставилиПрах и трулежПохлепних створењакупљених светлом блица и аплаузом руље.

Одрпани као просјациСветлимо златним СунцемНа грудима кријемо знакОдабраних да оду.

Звали су нас сенкама – када смо их посматралиЗвали су нас манекенима – када смо показивали велелепа лица и телаТровачима – када смо у песме уткали мудрост.

Кренуло је. Богови су отишли.Животиње су слободнеједне другима кидају трбухеи једне друге тапшу по рамену.

За ситне новце – велике речинерадо служе некадашњим људимамалим песмама и малим делима.

*Ragnarok („судбина богова“) је у Нордијској митологији битка за крај света. Один противзлог Локија. Не само да ће сви из борбе преминути, као и нека недужна бића, него ћеготово цели свет бити уништен.

31

II награда жирија

Борислав Благојевић

КК “Душан Матић” Ћуприја

КАКО СЕ УСНУЛЕ ПИШУ ПЕСМЕ

Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговимаУ амбаре и кошеве сјатиле се птице сојкеKрај лисице чучи пилеж у тору се близне овцеМесец оштрим српом српи лепе жене и девојке

Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштреЂаво се на оџак криви устремио па таласаНебо још не раздањава маглу бритвом да засечешВиле косе не чешљају сем тишине нигде гласа

У штали ми краве музне све у јасле поседалеИз рогова тече млеко да котлајке све прелијеТеле сису и не тражи кратку штрангу замашћујеУ коломаз црни тонем све ми јесте и што није

На троношцу деда седи, лулу пуши, браду бријеЖезлом струшком ватру џара, разбуктава старе бригеШљивова му грана за врат ижџикљала од раније,Из варница пишти багрем и пење се на вериге

Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачиПлетићкама задње клубе на разбоју плете нитиУтулила светлост лампе боранију љуска жутуУ вариво воду сипа кад једемо да смо сити

Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупиИ разапет у две бразде од вечери до сванућаИ у јарам поломљени бичују га старе газдеНа три ћошка подупире на четвртом пукла кућа

Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузеОбрамицом јури змије даждевњаке да затрујеУ купице да пресипе белим платном да покријеУмива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује

32

У прашини брат се тражи од шишарке бунар правиОко ногу котур бачве, из панице на главу му пепо сивиА колико лета има. Да л' је млађи ил' старијиНи ја не знам. Нико не зна. Ама нико. Ни Бог живи.

Још се није ни родила а сестра ми од рођењаТражи цуцлу само плаче и са момком разговараУ блато јој пала проја од сириња и суруткеЊега нешто и не чујем све јој нешто одговара

У војску ме испраћала љубила ме до раскршћаИ у ревер посадила да шарени неко цвећеАл' не памтим не сећам се, без ракије шљивовицеПод пазухом да л' још чува оно рано прам пролеће

На бојишту бомбе бацам. У ров скачем. Гинем мртавКрв ми липти на све стране из шајтова капље чокотНаписана на мом челу да л' ће песма да останеКако кучка пред свануће све низ длаку лиже окот

Коц из плота глогов шиљим а опет се крстом бранимКрај иконе мио мирис, тамјаном се светац кадиУ десној ми руци колач славски а у левој гори свећаЗобим уста, очи гладне, док се песма не заслади

Само моје драге нема остала је голих грудиДа ме тражи недодиром у распуклом стању свестиОвијена око пупка под чаршавом разасутаПола риба пола жена у кревету да се мрести

И ујутру питала ме где сам сву ноћ боравиоГрдила ме и молила да баталим што се не смеЈа ћутањем правдао се да не умем да објаснимМожда неће разумети да се тако пишу песме

33

III награда жирија

Јелена М. Ћирић

Пожаревац

ЊИВЕ

Прескочио си забрани ушетао у моје њиве,носећи на врату обрамицуса ведрима,пуним чистог, здравог живота,на оба краја...У ходу си меслободном рукомдохватио око струка;ја хваталакорак и дах,спремна да годим,

да плодим,да родим.

Корачамо ка западу,једно крај другог,са одбљескомвелике наранџасте кугле у зеницама,располућене линијом хоризонта,а живот нам сеса рамена просипаи поји птићеи храни дедовину.

34

I награда публике

Драган Петковић

КК Дома културе Јабука, Панчево

ВОЈВОДА ВОЈВОЂАНСКИ

ПОСВЕЋЕНО МИКИ АНТИЋУ

Ако ми јаве, умро Микарећи ћу им да греше.Негде на небу пише и сликаи опет први танго плеше.

Мокрински сокак корак му памтии сва његова дечачка лета,плава му звезда у оку пламти,босоног стигао на „Крај света“.

Иако лично није ме знао,велики боем гос'н Мика,плави чуперак с длана ми дао,док је мирисала тамјаника.

Равницом кренем низ Дунав плави,док он до зоре минуте броји,један ми талас дунавски јавида морнар Мика на прамцу стоји.

Хвала ти, старији по перу, братешто не знам живети на брзину,што, док ме у сну тамбуре прате,јездим за тобом кроз Војводину.

Хвала што остах велико дете,што душом чистом стихове ниже,што сам кроз песму, баш к'о ти, Мико,за корак Богу пришао ближе.

Ако ми јаве, умро Мика,рећи ћу, оре небеске њиве,последњи војвода војвођанскиод оних вам је што вечно живе.

35

II награда публике

Мајо Даниловић

„СКОР“ Београд

ТИ НИКАД НЕЋЕШ БИТИ МОЈА ЖЕНА

Ти никад нећеш бити моја жена,јер, кажу, нисам човек за тебе(и ко зна како ће мене теби још блатити).На твојој венчаници писаће ценакоју не могу песмама платити.И сву ту параду кича и параноје,гомилу меса искупих пића,сватове – бучне ти земљаке,у колу што претерано се зноје.

Само сам лош песник, уз то романтичар,теби дражи је сурови прагматичар.Његов прстен силних је карата фузија,а ја за тебе имам онај од целофана са Дрине,сав од песничких илузија.

Нећеш ти са мном, нећеш ми бити женом!

А ја бих против себе, за твојом ја бих сеном,у твоје ја бих царство,на страну снобизам твој и помодарство.Одрпанац, без цвоњка и филера,у друштво би мајке ти – госпође министаркеи оца – кванташког дилера.Крв само, могу да вам поправим,нулта Rh негативан – универзални давалац,пристајем, покондираних апетита бићу вам талац.

Ал' нисам онај каквог бегенишеш,ма, знам те драга како дишеш!Твој будући биће од титулара,син предузимача ил' перспективног политичара.

Ја нисам човек за тебе, ти ниси жена за мене.

Никада, ти и расејани поета! Баш каква штета!Каква драма! Неузвраћену љубав слави,скоро би могла у песму да се стави.

36

III награда публике

Хранимир Милојковић

КК „Соколово перо“ Сокобања

БАЛАДА О СТАРОМ ВИШЊАРУ

Прадеда Јован остави у наслеђе мом оцу Трифунукрчевину, претворену у њиву растреситу и плодну,а Трифун засади вишње, остави плугове да труну,хвалећи се свима: Ево, засадио сам воћку благородну!

Љутио се прадеда Јован, јер вишња није као шљива.Од вишања се никад добра ракија не може испећи!Зашто засад киселог воћа нову крчевину да покрива?Ал' никада то свом унуку Трифуну не хтеде рећи.

У старом вишњару, као усред кошмарних снова,сад господаре: павит, коприва и багрем бели;Царство опорих трава, лептира и гуштерова...Пауци мрежама премрежили вишњар цели.

Црвени плодови побегли у свод небески,што даље од давно некошених високих трава,жудња за сунцем, препуна зелених арабески,биљним кодом записана моја црта заборава.

На уласку у запуштени вишњар - два лептира.Облећу око мене, разгледају ме са свих странаи као да ме благи пролећни ветар по лицу дира:Јесу ли то душе оца Трифуна и прадеде Јована?

Шта тражиш овде, у вишњару, власниче вајни?-пита ме свака травка и свака полодоносна грана.Скрушено ћутим ко испред највећих светских тајни,слушајући галаму узбуђених птица са свих страна.

Ово нису плодови намењени теби и твојој деци!Колико година овај вишњар не виде твоје лице?Од стида су поново пресвисли твоји давни преци!Не улази! Ово је станиште и трпеза за дивље птице!

Постиђен изађох из таме вишњара на светлост дана,праћен невидљивим презиром оца Трифуна и прадеде Јована,

37

ја, нови власник вишњара, витез поезије без страха и мана,а туга беше толика да не би стала у књигу од хиљаду страна.

38

Сабах Ал-Зубеиди

„Удружење писаца Поета“ Боеград

НИ ПЕСАК НЕ БЕЛЕЖИ УСПОМЕНУ

Немој рећи ништаТвоје очи што затекохРекле су ми свеЧовек не мењаСуђено оно што јеНи песак не бележи успоменуИ после свега здешеногаПриморан нисам – обећање да ти дамИ букет цвећа да даривамПочех мала моја да разликујемМирис дима од мириса јасмина.

Ја сам као мореСвукуд као вода – испаравам на гореА кише више – биће долеИ нисам више мала моја као рекаДа је гађаш каменом у љутиниДок у њој пливаш кад год хоћешНемој да ти смета – што због тебе чезнемПонављај моје име сталноИ ујутро и по ноћиДа ћутим више не могуА ни да те заборавим

Београд, 19.6.2011. г.

39

Рале Ратко Белић

Српски културни центар „Свети Сава“, Суботица

ЉИЉАНИ(ЉИЉАНИ МИЛОСАВЉЕВИЋ)

Љубав. Пева занос ----- веровањАИспод дуге окачен ------ пољубаЦЉуља сан, твоје жеље --------- жаРА месец пун, тајне откри. --- ГлаСНебо ћути, дане нам -- одбројавАА живот, жубором воде разиграНМирише тишина. Душа се крунИИстина, твоје мисли је -------- стуБЛепа као слика. Ока ------ трептаЈОставља траг себе. -------- ДалекОСусретања, чекања.-------- РадосТАнђеоска праштања,---------- спаСВечности. Корачаш ------- лаганОЉубиш његово име.----------- СлаПЕхо између сусрета, као ------ ноЋВатромета. Несигурни су -- путИИзнад облака. У нестајању -- зоВЋарлијају сенке,------- мимоишлЕПусте стазе неизвесности, --- каЉОдјек у празно. Спава --- забораВСпомен на претке,------ литургијАТамјан, свећа, пшенице ----- клаСОсмеси откинути. Отели куће.- ОЈутрос руше, небо пале.------ БоЛБез краја, ко може да ---- објаснИИзгибија или нешто друго. - СаМНећеш још дуго. На крају -- путААко љубав није мисао, ни ---- саНСрце не откључавај.------ СећањАРуке крај руку, трајања ------ даЉЦури време на ---- осматрачницИА Љиљана на трону као ---- краЉ

Крагујевац 12.11.2010.Љиљана Милосављевић, Постојбина срца

40

Мирослав Мишел Болтрес

„Уметнички клуб Расковник“, Смедерево

МОЛИТВА ЗА ГРЕШНИКЕ

Дан је БоголикЧовека сличног мениУ огледалу тражим!Док бојим у плавоНебо на папируПред Иконостасом ТвојимДуго стојим – молим сеТихо, у осамиЗа спас душа грешнихКоје не могуДа избројим!

.......................

Можда ми СвевишњиМолитву услишиБар за душу ТвојуАнђеле грешни!

41

Јован Бундало

„СКОР“ Београд

РУКА ПУТУЈЕ

Кроз прозор модра ноћ гледа са два окарука путује лењо преко бедра и бокадлану топло, а глатко као ледтело се љуља к'о лађа кад исплови из дока,сплетене мисли погубиле ред.Гледам кроз прозор буди се освит блед.Крупна звезда прелети преко неба,а за њом по своду осуше се и ситнијесан се крати кад највише га требапомешало се у глави споредно и битније.Стрепим од несанице, стрепим и од сноваи у сну, и у несаници иста је слика,а опет ноћ даје свему обличја нова.Не могу у трену да се сетим твога лика,а у машти рука милује бокове и бедракреће се складно по сетној музиципутујем у трансу, насмејан као зора ведра,стајем кад ти хоћеш, пајац сам на узицишала и збиља смењују се као осека и плимапотиру једна другу у тишини без трагапотреба за одржањем сигнал прима,да је заувек отишла особа драга.Као пред стихијом у снове се склањамсмењују се тишина и орканска букагледам звезде плове, будан сањамглатко бедро и како тихо путује рука.Жмурим да не бих морао руку да склањам.

42

Љубица Вуков – Давчик

Петроварадин КК„Орфеј“, Суботица

ТИСО!

Тисо водо

Сличне ли смоТи вековнаЈа деценијамаВерно пловимНа твојим таласимаС љубављу у срцуБарком свог живота

Тисо лепотице

Сличне ли смоТи жута пенушаваИ широкаЈа пегава и риђаА плућа ми пунаТвог миомирисаШто удишем на обалиИз муља

Тисо пробуђена ждребице

Променила си путеКорито се преврнулоОранице натопљенеШуме поплављенеКуће место чамаца плове

Пази малена

Открићеш ризницуСвог днаДавне биткеУ иловачи кости ТуракаИ јунака благаМостоваТајни...Гробова

43

Tисо реко

Мог животаЧујеш ли вапајИ уздисање,Долазим ти на обалуУзимам у шакеЗлатно-жуту водуМиришем и пијем jeТо је нектарДаје снагуИ обнавља моје тело

Тисо водо лепотице ждребице

Реко мог животаТеци теци и даљеСпајај обале људе и природуНатопи ораницеНек све буја и расте

Тисо препелице јаребице славују мој

ОстаниЗаувекПоноснаНашаЈединаЉубав и вераЧувајНам Тиски цветДа врста вечно трајеСвој мостКо децу чувај

О Тисо моја

Уздисају мојСрећоАртеријо животаВолим те до и послеКраја живота свог

44

Слободан Ганић

КК „Велимир Рајић“ Алексинац

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА ЗА ТЕБЕ И МЕНЕ

Између тебе и мене погашене ватреРека без обала а ниједног мостаНарасла туга ко Високе Татреод Етне и Везува пепео не оста

У теби и мени подивљале звериКавези без кључа отворе се лакоЈачина бола у једном се мериА ништа ко речи не заболи јако

Крај тебе и мене пролазе сватовиНекад нашом песмом други се веселеСа нашег венчања увели цветовиУ тебе и мене забадају стреле

У нама више ни утешне речиДа све ће проћи овај дан кад минеДа ново јутро може да залечиСве оне ране и кад љубав гине

Свако ће своју изабрати странукоја ће брзо заборав донетиАл' прошлост у нама што отвори рануОстаће да траје да нас свега сети.

45

Љиљана Глигоријевић

Житковац

СЛУТИМ, ОСЛУШКУЈЕМ...

Слутим, ослушкујем...шапат ветра говори о теби,миомириси ношени њиме, голицају мевраћају сећања, слике...Окренута сам ка нашој реципратим траке месечине,уживам у њиховом беласањуи питам се: Зашто га нема?Стрпљиво чекам седећи на обали...сузе ми навиру, долази сета –желим те, а тебе нема.А онда иза себе осетих топлинуврелог, мирисног, познатог даха...окрећем се очију пуних суза:

- Ту си вољено моје!Грлиш ме и спушташ вреле пољупцедок нас лагано обавијају праменови магле.Дрхтим као срна,привијаш ме уза се...желим да ме упијеш, сву осетиш.А онда узимаш моју рукуи крећемо у шетњу узаном стазом,она је наша и зна тајне које смо ту изрекли.Гледамо сањалачки у звездано небои баш тада пролази звезда падалица-замишљам жељу скривалицу,а осећам да је и твоја иста.Слутим, ослушкујем...ту си вољено моје.

- Желим те! – говоре ти очи,узимаш ме, чујем ти откуцаје срца –у истом ритму је са мојим...ми смо „једно“ и желим да траје,да се радост разлива око наскао спектар дугиних боја.Слутим, ослушкујем...

46

Драгана Госте

Велика Плана

ОЧИ МОЈЕ БУДИ ТИ

Поведе меу хорду изморенихсванућемда напојим пресахла појилабеживотног стада мук

Тамоужегло јучеиветар варљиво њишеизагрљаја боливидкојипревари ме

Очи моје буди Тине мењај ми именегознамење вратии буди спас

47

Емилија Ема Живковић

Српски културни центар „Свети Сава“, Суботица

УВЕК ЈЕ ТУ

Увек је ту,не плашим се кад путујем,имам неког да ме прати,да ме чува.Увек је ту.Његов дух у себи носим.И да просим,и да дајем,благослов од Бога имам.Помолим се.Има некода ме чува,да ме прати.Увек ту једа ме схватии путује.

48

Слободанка Живковић


ГОВОРИО – НЕ ГОВОРИО

то долази као сан...или суза... или кап росе...не знашда ли је било или недок блудимосред разних катакомбакао да смо јучесишли са пирамидеа требало једа све око наскако треба будеали ноћ је увек следећаза све пригоднаоколо јој свитадобро научена да крије мислини зрачак сумње да не паднеда би заслужила пиједесталона и богупокорност изиграва

а зашто све то?а чему то свекад све протичеи истиче(како баналноа опет дивнода свет се креће)равнодушност је први греха опетговорио – не говориопретварања ту немапрошло је време песника(Господе као пре)и самоу животопису великанајош дрско зеленихна ћутање је стављен восакда истини не буде горедок се ми не усправимо

49

из струкаили рано је јошузме ли се у обзир све.

50

Емилија Живојиновић

„ Удружење писаца Крагујевац“, Крагујевац

ОЛУЈНА НОЋ

На ветру подивљали кестени,у хотелској соби тргују нам чула,ја теби – ти мени,бесана ноћ разум просула,гутамо се један другог жедни,уличне се тенде силовито тресу,у хук увиру сви звуци споредни,завесе се њишу у пијаном плесу,сред општег метежа изостаје позор,ротирамо заробљени еротском спиралом,хистерично аплаудира расклиматан прозор,до неба досежемо снагом преосталом.

Последњи минути до зоре се бројеуморна нам чула мењају правила:што је моје – није твојепод светлом, низ улицу киша заискрила.Смирени се кестени кратком сну предалихотелска се соба из пијанства будиолујни брисачи са окана спалиопет смо обични, средовечни људи.

51

Мирослав Здравковић – Мирославски


ЈАУК

Пловилом безнађа крстарим простором беспутнимУкаљан слепим грехом повређивања личностираспете оправданом сумњом вредности осећања

Упијам мучну слику разумљиве слабостиОбложене изненадним порастом горких искуставаЛомљених безнадежним покушајима прикривања стварности

Уснулим мислима прикупљам разбијену храбростИспијену вишеструким бесмислом сопствених поступакаЗаробљених ослобођеним мртвилом изгубљеног поноса

Несхватање мојих стремљења неизмерно патимИспуштањем громогласног јаука бескрајне неодазваностиПроузруковане несумњивом неспремношћу прихватања одговорности

52

Славимир Ј. Зеленкапић

„Удружење писаца Крагујевац“, Крагујевац

ЗАУВЕК МОЈЕ СУНЦЕ БУДИ

Ноћас нећу спавати него бдетиКао и увек самАко дочекам немЈош једно јутро сненоНе нашавши узглавље ТвојеИспружене на загрљај рукеИ мелемну мисао свих рана

Допусти жељи да к Теби долетиКад грлим маховину и камДа те дарујем сузом, ако смемИ овог јутра неумрла женоХумка је тако близу и срце мојеСамо се нису вратила твоја писма порукеСа задње гробљанске адресе, из Бозмана

Ако се сунце не роди око подневаНебо ће дугом љубави траг да испишеНе тражи запис у песми уморног челаНо речи будне уместо јастука мираЈа ћу разгоном облака и тешких сноваДозвати сунце жељом, кроз домазлукеИспод капије славолука чекам те Мила

Испод дуге прођи, док муња истоком севаУ трептају ока са сузом сливају се пролећне кишеЛакосана вило из вилајета црног селаСиђи на поља моја бела недописаних папираЗаконачи у свом гнезду испод слемена рођеног кроваОдавно нико не везе твоје бошчалукеЗаувек моје сунце буди, као што си једина била...

53

Милка Ижогин

КК „Душан Матић“ Ћуприја

ЉУБИЧАСТО

Сетила сам се мириса младости

Љубичасто гледамКроз љубичасти погледЉубичасто миришемКроз љубичасти мирис

Кад рођена бејахЉубичасти дан је биоКад ме мајка узе у наручјељубичасто ме пољуби

Љубичасту снагу ми дадеда љубичасто живима кад крену кроз животЉубичасту борбу заволех

Данас Љубичасто живимИз љубичастог снагу црпимИ љубичасто гледамИ љубичасто живот миришем

54

Драгослав Лацковић

„Удружење књижевника и преводилаца Панчево“

ПОНОЋНА ЗВОНА

Звук продужене тамеСличан ономО коме је казивао видовњакНевесели ходали смоУченици пролећног јутраПокушавајући да спасемоБлагодетну светлостГазећи траговима сновиђењаСтајали смо над амбисомСевераУдаљени од љубави ближњихНаша воља није погодовалаПатњи која се простиралаДуж краљевстваРадосни салетали смо женеДалеким пределимаНисмо успели видетиПочетке животаИстрајниПри повраткуЗапалисмо суву травуУ знак сећањаНа поноћне одјеке.

55

Мирослав Љубеновић


ДОДИР

Један додир преносишкроз кишно јесење јутро,хладно зимско подне,прохладно пролећно вече,врелу летњу ноћ.Јесен ми шапуће да си лист,отпашћеш,зима да си снег,отопићеш се,пролеће да си цвет,увенућеш.Ја знам да си ти моје летои да ћеш ме увек угрејати.

56

Мирјана Маринковић

„Поетско ћоше“, ресторан „Стенка“

О ШЕРЕТУ ШАЦИ

О Шацином шеретлукуи Шациним шаблонимашушкало се по шоровима.

Шпацир'о је Шацаи шепурио сепо шору са ширитимаи шапком, ил' шеширомшеретским на'еропреко шишки.

За шанком на шамлицине штедећи сешљокао је штокил' шприцер,шеретов'о и шенлучиошором шајкеи све у шеснаес'.

Шегртов'о је код шумара,па се шумар, кажу, љутнуона њ' шкргутнуо,и шутнуојер му је шевепо шуми штрецаошуштећи по шушкоруса шнајдерком Шаном.

Јооој, а за Шаном јеШаца шенио и шизио,шебојем је китио,шефталијама јеи шећерлемама митио,па је и шаш шумиоо шалварама њенимшик-шареним...

Штошта се јошшушкало по шору...

57

Да је шаренко шареница,да оком шеретским,шућмурастим шара,и шврља гдегодшанса шушнеза штогод...

Умал' шустер да постане,али нека шушашушну да је швалер,те му шустершиљато хтеде шилода шибне у шију,ал' шмугну Шаца...

Због Шане му, веле,и шнајдерају шљиваку заврши...

За шинтера сеШаца спрем'обежећ' од шаровакроз шибље и шипурке...

Шверцов'о је шварглу,шибице и шерпеса шесторицом шверцерашто им штићеник беше.Кад открише да јешићарио, шибицарио,штроки да је склони да шеврда -од шкљоцара га њини'сакри шипражје...

Утече са Шаномшустеровом Шацана шарцу шумаревом,и пар шварглиод шверцера...

Оста шешир самона шимширу да шенлучии шеретујућ'да шегртује...

58

Снежана Милинковић-Петровић


СЕНКА

Ћутим, тишина говори више.Моје присуство говори све.У сопственом мраку не видимсенку својих предака.А своју сенку убијам преварена надомда бих даље постојала.

Скривам се од света који ме поседује.Бежим из празног дана у изгубљени дан.Заокупљена сам тајном смирених страхова.Стах ме је од непознате благости, што долазиса дна океана тек изникле љубави.

Страх ме је од новорођене страстиобојене грехом живота.Оче мој, причај ми о светом коренучији лик носим као светиљка у тами.Помози да пронађем пастире што мена рођењу дариваше одрицањем.

Врати ме на пут вере дапробушеним стопалом згазимповерење саграђено на темељу сумње.Да кренем планином грешног животапрободем мисли, исцепам стварности порушим окове.

Моја слободна вољау сагласју са мојом сенком,постаће нова опет иста ја.....Само ћу сенку оживети да бих даље постојала.

59

Зорица Милиновић

Земун

МОЖДА ЈЕДНОМ

ја бићу море,

купаћеш сеу мојим таласимадетињаст и срећан..

Мислиш то бити неће?

Бљештаве зраке сунцарукама ћеш плестипо мојој коси,а ја ћу ти бисерешкољкама крастии пустити бурака теби да их носи...

Можда једномја бићу море..Мислишто бити неће?

Кад нам се душе немирнеи погледи споје у дубинимодрога мора,Посејдон ми буди..Харпуном разбиј бонацуу парчад, ко леднека пукне,буру дозови,

бићемо слободни и дивљи,алгама обучени а боси...

Можда вечност је море,можда небо је варка,можда сваки таласје душаа Млечни пут – барка...

60

Иван Николић Смедеревац

„Соколово перо“ Сокобања

СУСРЕТ У ТВРЂАВИ

СУСРЕТ У ТВРЂАВИ СЛУЧАЈНО ЈЕ БИОТВОЈ ПОГЛЕД МЕ ДРАГА ОДМА ОЗАРИОСТИСАК ТВОЈЕ РУКЕ ПРОБУДИ У МЕНИДА СВУ ПАЖЊУ ПРУЖИМ НЕПОЗНАТОЈ ЖЕНИ

ДАН ЗА ДАНОМ ПРОЛАЗИ А ЧЕЖЊА СВЕ ВЕЋАНАШ ПОНОВНИ СУСРЕТ БЕШЕ ПРАВА СРЕЋА.СТИСАК ТВОЈЕ РУКЕ У МЕНИ ОТКРИВАШТА СЕ У ТВОМ БИЋУ НЕВИДЉИВО ЗБИВА

ОН МИ КАЖЕ ВИШЕ НО ПОГЛЕДИ ТВОЈИНЕКАД УЗНЕМИРИ АЛ И УСПОКОЈИ.ТВОЈ ПОЉУБАЦ ДРАГА ОМАМЉИВА ДРОГАОПИЈА ЗАНОСИ ПАМЕТ ПОМУЋУЈЕОН ЈЕ ЛЕК ЈЕДИНИ ДУШЕ И СРЦА МОГАКАД ОД ЉУБАВИ ЗА ТОБОМ БОЛУЈЕ

ЗАТО ВОЛИМ ДРАГА ТВОЈУ НЕЖНУ РУКУУ ЧИЈЕМ ЈЕ СТИСКУ ИЗРАЗ ПРЕДАНОСТИОНА МИ ПРЕНОСИ ПОТАЈНУ ПОРУКУИЗРАЗ ТВОЈЕ ЖЕЉЕ И ТВОЈЕ РАДОСТИ

НА РАСТАНКУ НАШЕМ КАД МИ РУКУ ДАЈЕШИ СРЦЕ СЕ МОЈЕ СТИСКОМ РУКЕ СТЕЖЕОСЕЋАМ КАДА СЕ ОД МЕНЕ РАСТАЈЕШКАО ДА ЧАСОВИ СРЕЋЕ ДРАГА С ТОБОМ БЕЖЕ

61

Александра Павловић


ГОРШТАКИЊА

Шума ми мајка, тамна и густа;говоре људи самоће пуна.Вучјим сам благословом дарована,ружа ми образ ватрене пути, коса ми врана.Судбина лист рођен да пожути.

Пред туђим прагом претке дозивах,мирбожјем светога рођења.Прву молитву Богомладенцуколеде златом разасутеуз бадњак и чесницу,новом звездом на истоку,прелих у радосницу.

Бистре ми потоке магла посвађала.Нема леда Богојављенскогапри познању сенке,којом нада овлада, до весеља ђурђевскога.

До вечног живота вођена крстомспознах суштину васкрсења.У недрима босиок исповешћу душу мири.Заклета крвљу и тропрстомосећам моћ Божјег спасења.

Суђаје ми одредиле да хлебницу својуод капи зноја ратарскогаи брашна зрна ивањскогамилошћу срца замесим.

Цвет из духовског венцапод јастуком ми мирисним суђеника бира.Краљице песму пољаном развезле,додоле игру летњега миракао молитву за дажд приносе.У скуту ми се сакрила кап летње росе.

За небеске атове зобнице припремах.У светоилинске кочије

62

на дан заборављенога рођењамуње и громове преже ми самртни страх.

Сред гробнога смиља душа ми заспала.Кост ми препознали очеви ветрова.Казали сунцу: од соја бејах планинскога;ни вила ни горда девојка;именом земља горштакиња.

63

Драган Павловић


ДОВОЉНО ЗА СРЕЋУ

Сваког дана прођешпоред моје куће.

Застанеш, скинеш качкет,крајем кошуљеобришеш зној са чела.

Кажеш биће боље.

Опет повијеш леђа,отврдлим длановимаподигнеш терет,зацвиле точковии теглиш,вучеш овај живот.

Данегорчином зачињененогу пред ногуотичеш.

Уз груди привијешдве мале главеи дуго,дуго ћутиш.

Сасвим довољно за срећу.

64

Драган Павловић


ПУТ ДО СРЦА

Мила моја.Најслађа моја.Не знам зашто ти ово причам.Можда затошто љубав према теби је огромна,незасита.Желим твоје срце,али пут до њега је суров,необично.Стојим, с ножем у руци и чекам,двоумим се,а горим од жељеда те прободем,ја, нежни убица твоје невиности.Знај, онај ко највише воли,најслађе убија.А знаш ли зашто?Рећи ћу ти.Сећаш се, како си данасврела била,врела, овим летом изнедренаа вечерас,вечерас си тако хладна,хладнија од магле јутарње,ледена, примамљива,а тако беспомоћна...Е зато морам ножу срце твоје.Хладноћа твоја мами,да најзад учинимо то,јер си ми тада најслађа.Већ видим како те бодем,чупам ти срце,сочно и црвенои са највећим задовољствомједем га,док ми твоја ледена крвцури низ браду,неодољиво.

65

Најзад,то је твоја судбина,да увек постанеш жртванеког, лубеницоубице.

66

Весна Петровић

„Слово“ Лапово

СЛОМЉЕНИ БРОД

Као капетан сломљеног бродабескрајном пучином плутамбез кормила и сидра.Таласи ме нигде не воде.Тек понеки што у крму удари,учини да оживе замрли дамари.На трен подигнем уснулу главупа је опет на палубу вратим.Не будите ме таласи,пустите да заувек заспим.Не могу за мирном водом да жалим.Кад потонем на дно морако капетан са својим бродом,нек остане само тужни галебда кружи над узбурканом водом.Ко наиђе први нек ту спусти цветдо олупина брода да стигне и потсети меда је живот могао да буде леп.

67

Гордана Пешић

„Масука“ Велика Плана

НА ВАСКРСЕЊЕ

ОН је васкрсао.Ми – нећемо.Претоварили смо земаљска кола,и даље упорно са пута скрећемои поред опомена, снова и бола.

ОН је васкрсао, нас да заштити.Хтео да воли нас и разуме.Ми никада нећемо вредни битите жртве, распећа, трнове круне.

Прошли су можда тек ретки људиистрајно, светло, са правом вољомшто у грудима понос будида ову земљу учине бољом.

Сачували су то зрно људског,разгранали га до висинаиз овог праха, из слабе љускедо неслућених величина.

Али сви други, и ми у ствари,остасмо само празне сене,везани за наше обичне ствари,гори, ил' попут вас и мене;

и крај ће света, ево, већ доћи,а корачамо кроз дан и сузенесвесни истих дана и ноћи,знаћемо тек кад се и то узме.

ОН је васкрсао. Ми ћемо пасти.Претоварила се сувише кола,могли смо друге од трећих спасти,главе окретасмо на стази од бола.

68

Анђела Радуловић, 11 год

Панчево

ПИТАМ СЕ

Сваки дан се питамИспитујем цакуКако беба живиМами у стомаку.

Из дана у данМамин стомак растеКо' малено гнездоКоје праве ласте.

Од зрнца на слициТо ми доктор даоНије ми то јасноДа'л би неко знао?

Мама мени каже:„Биће боксер прави!Стави руку на стомак,Чешкај га по глави.“

Када буде време,И тата ми кажеБеба ће да дођеДа нам се покаже.

Лако је то вама.Сви одрасли знајуАли ја сам детеСхватићу на крају.

69

Силвана Станисављевић

КК „Соколово перо“ Сокобања

ЧИНИ МИ СЕ

Чини ми седа нисам ни трепнула.А већ је стајао ту,ту преда мном у кишној ноћи.

Чини ми седа га још нисам добро ни видела.А већ сам зачула „Ово је само наша ноћ,молим те са мном пођи“.

Чини ми сеДа нисам ни гласа пустилаА већ сам се нашлау његовом загрљају.

Чини ми седа пут нигде нисам ни видела.Али смо корачали заједно,загрљени и насмејани.

Чини ми сенисам ни осетилакада сам му срце дала,код себе сам имала његовои својим сам га звала.

Чини ми сепрошло је десет данаа прођоше година три.Заједно се радовасмо срећиу нашој љубави.

Чини ми седа сам сада сама,остављена у некој недођији,окована његовим рукама.

И чини ми седа се кроз живот

70

не могу снаћибез тог слатког осмеха.

71

Милан Стевановић Трновица

КК „Јесењин“ Београд

МОЈА БРАЋА ЦИГАНИ

Мајка наша циганка ноћу није спавалатрипут се удавала.Три нас оца правила, мајка једна родилас нама се поносила.Цигани су цигани животу су одани,три ми брата цигана у три града рођена,под зеленом врбицом и пролетномкишицом најстари се родио.Онда прошле године кроз брда и долинеу далекој туђини родио се следећи.Циго жену тукао кроз потоке вукаоона о'шла за другог роди мене даде Бог.А ја такав какав сам своју браћу и не знамнемам своју државу, немам теле ни кравулутам светом шта би другопротиче ми живот лудо... Мајке ми!

72

Слободан Јовановић Стубички


У КОШМАРУ УМА

Све се претворило у наду без надеУ бесане ноћи с прозорима сивимКрхотине мржње у душу ми садеА ја нити браним нити се противим

Новак Р. Јеринић

Ма куда да кренем у самоћу стижемА чежњу за тобом тамнина ми крадеОгањ што подложих сада тиња самоСве се претворило у наду без наде

У кошмару ума самог себе питамЗа неспокој душе кога да окривимСмрзнуту самоћу и бол срца делимУ бесане ноћи с прозорима сивим

Волим те ко славуј опчињен лепотомИ Богу се клањам што те мени дадеАл грешници неки злобом острашћениКрхотине мржње у душу ми саде

Дарују ми таму усред бела данаИ веле да морам у болу да живимТрачак наде хоће мени да угасеА ја нити браним нити се противим...

73

Саша Угринић

Велика Плана

ЛЕПА РЕЧ

Кад већ желиш да причаш, проговориАко сматраш да имаш нешто рећисабери се и, молим тепокушај да кажеш корисне речиУ времену лудом луде нису луде

Много напора до ситних циљеваОд блата сунцем што живот постана крају прашина оста

Лепе речи треба да будеда спаја људеДобре – нове увек,ник

ИЗВОРНИК - diogen magazine · 2019. 11. 12. · 10 Данијела Васиљевић...

Documents