Број 85sllist.ba/glasnik/2016/broj85/broj085.pdfdijelom, sa novim rješenjem o saglasnosti za...

Godina XX

Petak, 11. novembra/studenog 2016. godine

Broj/Број

85

Година XX

Петак, 11. новембра 2016. годинe

ISSN 1512-7486 - bosanski jezik ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

1201 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 3605/13, rješavajući apelaciju Mirjane Vujičević, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1), (2) i (3) i člana 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 10. oktobra 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija Mirjane Vujičević. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku u predmetu koji je okončan Presudom Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. maja 2013. godine.

Nalaže se Vladi Kantona Sarajevo da, u skladu sa članom 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, apelantici Mirjani Vujičević u roku od tri mjeseca od dana prijema ove odluke isplati iznos od 2.450,00 KM na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku uz obavezu da, nakon isteka tog roka, plati Mirjani Vujičević zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos, ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom.

Odbija se kao neosnovana apelacija Mirjane Vujičević podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i

Hercegovine broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. maja 2013. godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Mirjana Vujičević (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Ilidže, koju je zastupao Zlatan Ibrahimpašić, advokat iz Istočnog Sarajeva (čiju kancelariju je, kao likvidator, preuzela Nada Mandić, advokat iz Istočnog Sarajeva), podnijela je 16. augusta 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. maja 2013. godine. Apelantica je 18. septembra 2015. godine dopunila apelaciju. Također, apelantica je lično 11. decembra 2015. godine zatražila donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odgodio izvršenje "preuzimanja poslovnog prostora".

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Odlučujući o apelanticinom zahtjevu za donošenje privremene mjere, Ustavni sud je donio odluku kojom je zahtjev odbio (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 3605/13 od 22. decembra 2015. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba). Prije toga Ustavni sud je Odlukom o dopustivosti broj AP 4404/10 od 10. novembra 2010. godine odbacio kao nedopuštenu apelaciju koju je apelantica podnijela protiv Presude Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-09-001149 od 15. jula 2010. godine, zato što je preuranjena (dostupna na www.ustavnisud.ba).

Broj 85 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Petak, 11. 11. 2016.

3. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda i Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud), kao i od opunomoćenika tuženog Branka Preradojevića (u daljnjem tektu: tuženi) i umješača na strani tuženog Nusreta Kozice (u daljnjem tekstu: umješač) zatraženo je 18. januara 2016. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 25. januara 2016. godine. Općinski sud i opunomoćenik tuženog i umješača nisu dostavili odgovore na apelaciju.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Apelantica je 2. juna 1997. godine Općinskom sudu podnijela tužbu protiv tuženog i Dževada Mandžuke, kao drugotuženog, "radi utvrđivanja vlasništva i poništenja ortačkog ugovora zaključenog između apelanta i Dževada Mandžuke". Apelantica je, potom, povukla tužbu u odnosu na drugotuženog, što je Općinski sud Rješenjem broj P-1448/97 od 26. marta 1998. godine primio na znanje.

7. Apelantica je podneskom od 29. augusta 2003. godine precizirala tužbeni zahtjev na način da je glasio: "Utvrđuje se da je apelantica isključivi investitor izvedenih radova na izgradnji duplog kioska, uvezanog u jedinstveni poslovni prostor, a izgrađen u Ilidži, Ulica Džemala Bijedića do broja 252 (u daljnjem tekstu: sporni poslovni prostor) i zemljištu [...], pa se dosljedno tome obavezuje tuženi priznati apelantici pravo vlasništva u dijelu 1/1, kao vanknjižno tijelo privremene namjene i isti poslovni prostor predati u posjed apelantici, slobodan od ljudi i stvari, [...]."

8. Općinski sud je Presudom broj P-1448/97-B od 22. oktobra 2004. godine odbio tužbeni zahtjev. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je u toku postupka, na osnovu člana 190. ZPP, podneskom od 3. juna 2002. godine umješač zatražio miješanje u ovoj pravnoj stvari na strani tuženog zbog toga što je u drugom sudskom postupku tog suda pravomoćnom Presudom broj P:3047/97 od 20. maja 1998. godine utvrđeno da je on (umješač) po osnovu izgradnje stekao pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru, pa, stoga, ima pravni interes da se odbije apelanticin tužbeni zahtjev. Navedeno je da je Općinski sud rješenjem od 18. decembra 2002. godine dozvolio traženo miješanje.

9. Općinski sud je naveo da je u postupku utvrdio da je sporni poslovni objekt izgrađen na osnovu odobrenja za izgradnju od 10. oktobra 1996. godine, izdatog na ime tuženog. Navedeno je da iz Rješenja Općine Ilidža broj 04/9-361-202/89 od 19. jula 1989. godine proizlazi da je tuženom izdata "saglasnost da može pristupiti izvođenju radova na izgradnji poslovnog objekta - kioska privremenog karaktera na period od tri godine na zemljištu k.č. broj 2121/12 k.o. Gornji Butmir" a da iz Rješenja Općine Ilidža broj 04-364-6138/96 od 10. oktobra 1996. godine proizlazi da se tuženom kao investitoru odobrava da može pristupiti izvođenju radova na izgradnji poslovnog objekta privremenog karaktera na zemljištu k.č. broj 2121/12 k.o. Gornji Butmir. Dalje, Općinski sud je utvrdio da je investiranje izgradnje ovog objekta izvršio umješač (koji je prethodno sklopio ugovor o ortakluku sa tuženim od 28. januara 1997. godine), što je utvrđeno u parničnom postupku u predmetu Općinskog suda II u Sarajevu broj P-3047/97. Osim toga, Općinski sud je naveo da apelantica u toku postupka nije ponudila projektnu dokumentaciju za objekt za koji je Općina Ilidža ranije izdala Rješenje broj 04/9-361-202/89 od 19. jula 1989. godine (kako bi se moglo utvrditi da li se radi o istom objektu u odnosu na objekt čija se predaja traži) na ime tuženog (objekt sagrađen tokom trajanja bračne zajednice apelantice i tuženog, koji su bili u braku

u periodu od 1986. do 1993. godine, kada je kod Osnovnog suda u Beogradu brak razveden), a što je bio razlog da vještak građevinske struke prilikom izlaska na lice mjesta nije sa sigurnošću mogao utvrditi da li se radi o istom objektu po rješenju iz 1989. godine i objektu po rješenju iz 1996. godine, jer su oba rješenja data za izgradnju privremenog objekta na ime tuženog. Slijedeći to, Općinski sud je zaključio da se nisu stekle zakonske pretpostavke iz člana 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima s obzirom na to da se tužbom traži priznanje prava vlasništva na spornom objektu sa dijelom 1/1 i njegova predaja u posjed.

10. Presudom Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž-2656/04 od 7. jula 2008. godine apelanticina žalba je djelimično uvažena i prvostepena presuda preinačena tako da je utvrđeno da je "apelantica suvlasnik sa 2/3 suvlasničkog dijela spornog poslovnog prostora za koji je organ uprave Općine Ilidža izdao odobrenje za građenje na ime tuženog, pa je naloženo tuženom da apelantici preda u posjed i na slobodno raspolaganje 2/3 suvlasničkog dijela spornog poslovnog objekta". U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je Općinski sud propustio da ocijeni okolnosti da sporni poslovni prostor predstavlja bračnu stečevinu apelantice i tuženog, te je, stoga, taj sud zakazao raspravu na kojoj je proveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka i ponovno izvršio uvid u svu dokumentaciju u spisu i pročitao iskaze ranije saslušanih svjedoka, kao i da je ocijenio već ranije provedene dokaze u prvostepenom postupku, među kojima su i rješenje Općine Ilidža od 10. oktobra 1996. godine, te Ugovor o ortakluku zaključen 28. januara 1997. godine između tuženog i umješača i Presudu Općinskog suda broj P-3047/97 od 20. maja 1998. godine. Kantonalni sud je naveo da među strankama nije sporno da su apelantica i tuženi bili u braku u periodu od 1986. do 1993. godine, kada je kod Osnovnog suda u Beogradu brak razveden. Dalje, Kantonalni sud je istakao da sporni poslovni objekt predstavlja bračnu stečevinu apelantice i tuženog stečenu zajedničkim ulaganjima za vrijeme trajanja braka s tim što je apelanticino ulaganje bilo mnogo veće od ulaganja tuženog. Kantonalni sud je istakao da je tuženi, zaključujući ugovor o ortakluku sa umješačem, povrijedio apelanticina suvlasnička prava ne tražeći saglasnost, niti odobrenje za zaključenje ovakvog ugovora.

11. Navedeno je da je za otuđenje cijele stvari i za priznanje tužbenog zahtjeva po Presudi Općinskog suda u Sarajevu broj P-3047/97 od 20. maja 1998. godine, kojom je tuženi priznao isključivo pravo vlasništva na ovom poslovnom objektu umješaču, tuženi morao imati apelanticinu saglasnost. Ukazano je na odredbe člana 26. Zakona o vlasničkopravnim odnosima kojim je propisano da, kada su stvari koje pripadaju raznim vlasnicima lako spojene ili pomiješane da se ne mogu razdvojiti bez znatne štete ili bez nesrazmjernih troškova, na novoj stvari nastaje suvlasništvo dotadašnjih vlasnika, i to srazmjerno vrijednosti koju su pojedine stvari imale u trenutku spajanja ili miješanja. Pošto je na osnovu provedenih dokaza utvrđeno da je tuženi u ovom poslovnom objektu 1996. godine izvukao kontejner koji je postojao do 1992. godine, do izbijanja rata, izvršio popravke dijelova koji su neznatno devastirani za vrijeme rata i ustaklio baštu na ovoj sada novoj stvari, koja predstavlja stari poslovni objekt, sa starom infrastrukturom i ozidanim dijelom, sa novim rješenjem o saglasnosti za izvođenje radova od 10. oktobra 1996. godine, to je Kantonalni sud zaključio da se radi o novoj stvari na kojoj je ostalo suvlasništvo dotadašnjih vlasnika, i to 2/3 suvlasništva apelantice i 1/3 suvlasništva tuženog.

12. Odlučujući o reviziji umješača protiv Presude broj Gž-2656/04 od 7. jula 2008. godine, Vrhovni sud je donio Rješenje broj 070-0-Rev-09-001149 od 15. jula 2010. godine kojim je

Petak, 11. 11. 2016. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 85 - Strana 3

reviziju usvojio, drugostepenu presudu ukinuo i predmet vratio Kantonalnom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rješenja Vrhovni sud je istakao da je, prije svega, ispitao dopuštenost revizije, te je konstatirao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uvjeti iz člana 371. st. 2, 3. i 4. ZPP. Dalje, Vrhovni sud je, između ostalog, ukazao da tužbenim zahtjevom apelantica nije tražila da se ugovor o ortakluku, zaključen između tuženog i umješača o udruživanju sredstava u vezi sa izgradnjom objekta po rješenju iz 1996. godine, eventualno proglasi ništavim (čl. 103. i 104. ZOO), a na osnovu kojeg je, zbog toga što tuženi nije izvršavao dio svojih ugovornih obaveza, umješač odlukom Općinskog suda, kao isključivi investitor, postao vlasnik sporne nekretnine sa dijelom 1/1, niti je apelantica postavila obligacionopravni zahtjev. Zbog toga, kako je zaključio Vrhovni sud, Kantonalni sud nije mogao postupati u smislu odredaba člana 2. niti čl. 54. i 61. ZPP.

13. Odlučujući u ponovljenom postupku, Kantonalni sud je, nakon održane rasprave, donio Presudu broj 09 0 P 011387 11 Gž od 20. jula 2012. godine kojom je žalbu djelomično uvažio i prvostepenu presudu preinačio na način da je utvrdio da je apelantica stekla pravo suvlasništva sa ½ na spornom poslovnom prostoru, te je naloženo tuženom da apelantici preda u posjed i na slobodno raspolaganje ½ suvlasničkog dijela tog prostora.

14. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je u ponovnom postupku, 21. juna 2012. godine, proveo raspravu na kojoj su na saglasan prijedlog opunomoćenika apelantice i umješača, ponovno provedeni svi ranije navedeni dokazi, te je Kantonalni sud, ponovno ih ocjenjujući, zaključio da je apelanticin tužbeni zahtjev osnovan. Ukazano je da među strankama nije sporno da su apelantica i tuženi bili u braku od 27. decembra 1986. godine do 20. jula 1993. godine i način na koji su ostvarivali prihode. Također je nesporno da je početkom 1992. godine apelantica otišla sa Ilidže zbog ratnih djejstava, a tuženi se odselio u Beograd s tim što je veoma često dolazio na Ilidžu, jer je u to ratno vrijeme tuženom bilo jednostavno doći iz Beograda na Ilidžu. Ocjenjujući iskaze saslušanih svjedoka i parničnih stranaka, Kantonalni sud je utvrdio da su i apelantica i tuženi podjednako, približno istim novčanim sredstvima, učestvovali u gradnji poslovnog prostora, dimenzija 6 x 2,5 m, i da je taj poslovni prostor jednim dijelom bio montažnog karaktera, a jednim dijelom od čvrstog materijala, ali privremenog karaktera. Navedeno je da je sva urbanistička i tehnička dokumentacija glasila na ime tuženog zbog toga što je apelantica već imala frizerski salon, koji je glasio na njeno ime, i što su smatrali da se na ovaj način osigurava radno mjesto za tuženog. Ocjenjujući iskaze saslušanih svjedoka, Kantonalni sud je zaključio da su prilikom gradnje ovog poslovnog objekta apelantica i tuženi ulagali podjednako ista novčana sredstva. Utvrđeno je da je odmah nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma tuženi ušao u posjed ovog poslovnog prostora i dobio saglasnost s ponovnim privremenim zadržavanjem poslovnog prostora. Tuženi se sa umješačem dogovarao o prodaji ovog poslovnog prostora, čime je bez apelanticinog ovlaštenja raspolagao i njenim suvlasničkim dijelom ovog poslovnog prostora. Među parničnim strankama je nesporno da tuženi nije imao nikakva ovlaštenja apelantice da bi prodao, ili na bilo koji način prenio pravo apelanticinog suvlasničkog dijela na ovom poslovnom prostoru na druga lica. Međutim, uvidom u pravomoćnu Presudu Općinskog suda II u Sarajevu broj P-3047/97 utvrđeno je da je u tom predmetu sadašnji umješač tužio tužioca koji je priznao tužbeni zahtjev kojim je utvrđeno da je umješač stekao pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru. Na ovaj način je, kako je istakao Kantonalni sud, tuženi neovlašteno, bez apelanticine saglasnosti, raspolagao poslovnim prostorom koji predstavlja bračnu stečevinu apelantice i tuženog, u smislu čl. 251. i 252. Porodičnog zakona. Slijedeći to, Kantonalni sud je zaključio da

se ne može prihvatiti da je umješač stekao pravo vlasništva na navedenom poslovnom prostoru bez obzira na to što u tom pravcu postoji pravosnažna sudska odluka. Ukazano je da sporni poslovni prostor predstavlja vanknjižno vlasništvo, pa je zbog tih razloga umješač, ugovarajući poslove sa tuženim, morao biti posebno oprezan i provjeriti da li je tuženi isključivi vlasnik bez obzira na to što su odobrenja i urbanistička saglasnost glasili na njegovo ime. Kantonalni sud nije prihvatio Ugovor o ortakluku zaključen između tuženog i umješača 28. januara 1997. godine kojim su ugovorili izgradnju istog poslovnog objekta prema rješenju iz oktobra 1996. godine. Istaknuto je da se iz zapisnika inspekcije Općine Ilidža može zaključiti da je, nakon završetka rata, ovaj objekt bio veoma zapušten, što nema nikakvog utjecaja na apelanticina prava, jer je nakon reintegracije pojedinih dijelova grada, pa tako i Ilidže u kojoj se nalazi poslovni objekt, veliki dio poslovnih i stambenih prostora bio u veoma zapuštenom stanju. Parnični postupak u kojem je tuženi priznao umješaču vlasnička prava na ovom poslovnom objektu, i to u predmetu Općinskog suda II broj P-3047/97, ne može se prihvatiti zbog toga što je tuženi priznao tužbeni zahtjev umješaču i priznao da je umješač stekao vlasnička prava na ovom objektu u vrijeme kada je već počeo spor u ovom predmetu, pa je, stoga, jasno i na pouzdan način se može zaključiti da je presuda donesena samo da bi se izigrala apelanticina suvlasnička prava. Zbog ovog razloga, Kantonalni sud smatra da umješač može postaviti zahtjev za naknadu štete prema tuženom, jer je tuženi raspolagao pravima koja mu ne pripadaju. Tuženi je iskoristio to što je zvanično sva dokumentacija Općine Ilidža glasila na njegovo ime, tako da je obnovio rješenje Općine Ilidža od 10. oktobra 1996. godine i dobio rješenje kojim mu se odobrava kao investitoru da može pristupiti izvođenju radova na izgradnji poslovnog objekta privremenog karaktera nakon čega je zaključio ugovor o ortakluku sa umješačem 28. januara 1997. godine. Na osnovu pismene dokumentacije koja je obnovljena 1996. godine i na osnovu ugovora o ortakluku tuženi je imao namjeru da predstavi da je ponovo gradio ovaj poslovni objekt na osnovu novih odobrenja Općine Ilidža, te da je u gradnju ulagao sredstva zajedno sa umješačem.

15. Odlučujući o reviziji umješača izjavljenoj protiv Presude broj 09 0 P 011387 11 Gž od 20. jula 2012. godine, Vrhovni sud je Presudom broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. maja 2013. godine reviziju uvažio, drugostepenu presudu preinačio tako što je apelanticinu žalbu odbio i prvostepenu presudu potvrdio. Vrhovni sud je, prije svega, ispitao dopuštenost umješačeve revizije, te je konstatirao da je revizija, u smislu odredaba člana 371. st. 2, 3. i 4. ZPP, dopuštena. Prema stavu Vrhovnog suda, Općinski sud je u konkretnoj pravnoj stvari pravilno primijenio odredbe člana 8. ZPP prilikom ocjene predloženih i izvedenih dokaza i za usvojeni stav dao pravno utemeljene razloge koje je prihvatio i Vrhovni sud. Dalje, Vrhovni sud je citirao apelanticin tužbeni zahtjev od 29. augusta 2003. godine, koji nije mijenjala tokom postupka. Vrhovni sud je, dalje, naveo da iz činjeničnog utvrđenja, kojim je vezan na osnovu člana 240. stav 2. ZPP, proizlazi da je sporni poslovni prostor izgrađen na osnovu odobrenja za izgradnju od 10. oktobra 1996. godine, koje je glasilo na ime tuženog. Dalje, Vrhovni sud je naveo da je utvrđeno da je investiranje izgradnje spornog poslovnog prostora izvršio umješač (jer je prethodno sklopio ugovor o ortakluku sa tuženim), što je utvrđeno u parničnom postupku Općinskog suda II u Sarajevu u predmetu broj P-3047/97 odlukom od 20. maja 1998. godine, te mu je tom presudom priznato pravo vlasništva na tom prostoru sa dijelom 1/1. Osim toga, navedeno je da apelantica u toku prvostepenog postupka nije ponudila projektnu dokumentaciju za objekt za koji je Sekretarijat za urbanizam, imovinskopravne i stambeno-komunalne i geodetske poslove Općine Ilidža Sarajevo ranije


izdao Rješenje broj 04/9-361-202/89 od 19. jula 1989. godine (kako bi se moglo utvrditi da li se radi o istom objektu u odnosu na objekt čija se predaja traži) na ime tuženog (objekt sagrađen tokom trajanja bračne zajednice apelantice i tuženog, brak razveden 20. marta 1993. godine). Ukazano je da zbog tog razloga vještak građevinske struke prilikom izlaska na lice mjesta nije sa sigurnošću mogao utvrditi da li se radi o istom objektu po rješenju iz 1989. godine i objektu po rješenju iz 1996. godine. Slijedeći to, kako je naveo Vrhovni sud, Općinski sud je zaključio da se nisu stekle zakonske pretpostavke da se apelantici prizna pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru sa dijelom 1/1 i njegova predaja u posjed, u skladu sa odredbama člana 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima Federacije BiH. Također je navedeno da je u konkretnoj pravnoj situaciji utvrđeno i da se sporni poslovni prostor nalazi u vlasništvu umješača sa dijelom 1/1, a ne u posjedu tuženog od koga se traži predaja u posjed.

16. Također, Vrhovni sud je naveo da je pravilan zaključak prvostepenog suda da, prema pravilu o teretu dokazivanja iz člana 126. u vezi sa članom 123. stav l. ZPP, apelantica nije dokazala osnovanost svog zahtjeva. Pored toga, Vrhovni sud je naveo da apelantica nije tražila da se eventualno ugovor o ortakluku zaključen između tuženog i umješača o udruživanju sredstava u vezi sa izgradnjom objekta po rješenju iz 1996. godine proglasi ništavim (čl. 103. i 104. Zakona o obligacionim odnosima). Na osnovu tog ugovora je umješač, a zbog toga što tuženi nije izvršio dio ugovornih obaveza, odlukom Općinskog suda II u Sarajevu kao isključivi investitor postao vlasnik spornog poslovnog prostora sa dijelom 1/1. Također je navedeno da apelantica nije postavila ni obligacionopravni zahtjev.

17. Osim toga, Vrhovni sud je istakao da je osnovan i revizijski prigovor da je drugostepeni sud svojom odlukom prekoračio tužbeni zahtjev. Naime, kako je istakao Vrhovni sud, Kantonalni sud je svoju odluku zasnovao na odredbama čl. 251. i 262. Porodičnog zakona premda takav zahtjev (bračna stečevina) nije stavljen u postupku (član 2. stav 1. ZPP). Ukazano je da je stav Kantonalnog suda da se odluka Općinskog suda broj P-00047/97 od 20. maja 1998. godine, koja je postala i pravomoćna, ne može prihvatiti apsolutno nedopustiv, jer sud na taj način preispituje pravosnažnu odluku u drugom postupku. Pored toga, apelantica ovu odluku prethodno nije pobijala u redovnom postupku s obzirom na to da lice koje se smatra vlasnikom ima pravo da podnese tužbu i to njegovo pravo ne zastarijeva (član 243. stav 3. Zakona o vlasničkopravnim odnosima). Stoga, kako je naglasio Vrhovni sud, Kantonalni sud nije mogao donijeti osporenu odluku, jer to nije u skladu sa odredbama čl. 2, 54. i 61. ZPP, te je uz pozivanje na odredbe člana 251. ZPP drugostepenu presudu preinačio tako da je apelanticinu žalbu izjavljenu protiv prvostepene presude odbio i tu presudu potvrdio.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

18. Apelantica smatra da joj je presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelantica sugerira da je u predmetnom postupku proizvoljno primijenjeno procesno i materijalno pravo, te da je pogrešno i proizvoljno utvrđeno činjenično stanje zbog pogrešne ocjene dokaza. Naročito prigovara odluci redovnih sudova da su u predmetnom postupku dozvolili da na stranu tuženog pristupi umješač. U tom pravcu, između ostalog, navodi da su Kantonalni i Vrhovni sud bili upoznati s tim da je tuženi nakon prve presude

Kantonalnog suda sa apelanticom zaključio ugovor kojim je "priznao tužbeni zahtjev" kojim su apelantici pripale 2/3 dijela spornog poslovnog prostora, te se tim ugovorom i odrekao svog suvlasničkog dijela od 1/3 tog prostora, a sudovi taj dokaz nisu adekvatno ocijenili (1. oktobra 2008. godine). Također, prigovara odluci Vrhovnog suda da је prihvatiо odlučivanje o reviziji umješača i smatra da je to protivno relevantnim odredbama ZPP, pogotovo zbog toga što je to "u suprotnosti sa radnjama tuženog". Naročito ističe da je obrazloženje presude Vrhovnog suda kontradiktorno i nejasno. U okviru prava na pravično suđenje apelantica je, također, navela i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

b) Odgovor na apelaciju

19. Vrhovni sud je istakao da ostaje u cijelosti pri svojoj odluci, te da ne smatra da su povrijeđena prava na koja apelantica ukazuje u svojoj apelaciji.

V. Relevantni propisi

20. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 42/98 i 3/99) relevantne odredbe glase:

Član 10. Sud je dužan nastojati da se postupak provede bez

odugovlačenja i sa što manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku

Član 190. st. 1, 2. i 3. Osoba koja ima pravni interes da u parnici koja teče među

drugim osobama jedna od stranaka uspije, može se pridružiti toj stranci.

Umješač može stupiti u parnicu u toku cijelog postupka sve do pravosnažnosti odluke o tužbenom zahtjevu, te u toku postupka nastavljenog podnošenjem izvanrednoga pravnog lijeka.

Izjavu o stupanju u parnicu umješač može dati na ročištu ili pismenim podneskom.

21. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06, bez izmjena objavljenih u "Službenim novinama Federacije BiH" broj 98/15) relevantne odredbe glase:

Član 2. stav 1. (1) U parničnom postupku sud odlučuje u granicama

zahtjeva koji su stavljeni u postupku.

Član 10. Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što

manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Član 369. st. 1, 2. i 3. (1) Osoba koja ima pravni interes da u parnici koja teče

među drugim osobama jedna od stranaka uspije, može se pridružiti toj stranci.

(2) Umješač može stupiti u parnicu u toku cijelog postupka sve do pravomoćnosti odluke o tužbenom zahtjevu, te u toku postupka nastavljenog podnošenjem vanrednog pravnog lijeka.

(3) Izjavu o stupanju u parnicu umješač može dati na ročištu ili pismenim podneskom.

Član 371. (1) Umješač mora primiti parnicu u onom stanju u kakvom

se nalazi u trenutku kad se umiješa u parnicu. U daljem toku parnice on je ovlašten stavljati prijedloge i poduzimati sve ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla poduzimati stranka kojoj se pridružio.

(2) Ako je umješač stupio u parnicu do pravomoćnosti odluke o tužbenom zahtjevu, ovlašten je podnijeti i vanredni pravni lijek.


(3) Ako umješač podnese pravni lijek, primjerak njegovog podneska dostavit će se i stranci kojoj se pridružio.

(4) Parnične radnje umješača imaju za stranku kojoj se pridružio pravni učinak ako nisu u protivnosti s radnjama stranke.

(5) Nakon pristanka svih parničnih stranaka, umješač može stupiti u parnicu kao stranka umjesto stranke kojoj se pridružio.

VI. Dopustivost

22. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

23. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. maja 2013. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, apelantica je osporenu presudu primila 17. juna 2013. godine, a apelacija je podnesena 16. augusta 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

25. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

26. Apelantica pobija odluku Vrhovnog suda tvrdeći da su joj tom odlukom povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući i pravo na suđenje u "razumnom roku", kao segmentu navedenog prava, te člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje

27. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz ovog člana, stav 2, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

28. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim zakonom ustanovljenim sudom.

29. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o sporu građanskopravne prirode koji je proizašao iz apelanticinog zahtjeva da se utvrdi njeno pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru, te apelantica u predmetnom postupku uživa garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

U odnosu na osporenu presudu

30. Ustavni sud primjećuje da se apelanticini navodi o kršenju prava na pravično suđenje svode na navode da su redovni sudovi pogrešno primijenili pozitivnopravne propise, jer su

dozvolili da na stranu tuženog pristupi umješač, kao i zbog toga što umješač "nije imao pravo na podnošenje revizije protiv presude Kantonalnog suda", da sudovi nisu adekvatno ocijenili ugovor koji je potpisao tuženi sa apelanticom kojim je "priznao tužbeni zahtjev", te da je obrazloženje presude Vrhovnog suda kontradiktorno i nejasno a samim tim i da sud nije pravilno primijenio materijalno pravo.

31. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

32. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica, tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26). U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila 2013. godine, tačka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelantica postavlja, ispitati da li su osporene odluke zasnovane na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni prava.

33. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je predmetni spor nastao zbog "prava vlasništva" na spornom poslovnom prostoru. Dalje, Ustavni sud zapaža da su apelantica i tuženi od 27. decembra 1986. godine do 20. jula 1993. godine bili u braku i da je za vrijeme trajanja te bračne zajednice, prvobitno, na osnovu Rješenja Općine Ilidža broj 04/9-361-202/89 od 19. jula 1989. godine, tuženom izdato odobrenje da "može pristupiti izvođenju radova na izgradnji poslovnog objekta – kioska privremenog karaktera na period od tri godine", koji je u naravi bio dimenzija 6 x 2,5 m, i jednim dijelom montažnog karaktera, a drugi dio od čvrstog materijala, ali privremenog karaktera. Taj prostor je, nakon završetka rata, "bio u zapuštenom stanju", te je na njegovom mjestu izgrađen sporni objekt a montažni dio starog objekta je nadležni organ Općine Ilidža "izmjestio na lokaciju Hipodroma 'Butmir'", "koja je poznata apelantici". Osim toga, proizlazi da je tri godine nakon razvoda braka tuženi 10. oktobra 1996. godine od Općine Ilidža dobio rješenje za izgradnju spornog poslovnog prostora na lokaciji na kojoj je bio izgrađen "stari poslovni prostor". Pri tome Ustavni sud zapaža da je pravomoćnom Presudom Općinskog suda broj P:3047/97 od 20. maja 1998. godine utvrđeno da je umješač, po osnovu izgradnje, stekao pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru. Dalje, Ustavni sud zapaža da je apelantica preciziranim tužbenim zahtjevom od 29. augusta 2003. godine tražila da se utvrdi "da je


[...] isključivi investitor izvedenih radova [...]", te da taj zahtjev nije mijenjala do kraja postupka.

34. Polazeći od navedenih činjenica i apelanticinog tužbenog zahtjeva, Ustavni sud primjećuje da su Općinski i Vrhovni sud donijeli identične odluke kojim su taj zahtjev odbili, jer su utvrdili da nije osnovan, ali je Kantonalni sud u dva navrata "usvajao" tužbeni zahtjev. Naime, Ustavni sud zapaža da su, odlučujući o preciziranom tužbenom zahtjevu, Općinski i Vrhovni sud nakon provedenog postupka zaključili da on nije osnovan a krećući se u okviru ovlaštenja iz odredaba člana 2. stav 1. ZPP kojim je propisano da je sud vezan za postavljeni tužbeni zahtjev i da nema ovlaštenje da ga po službenoj dužnosti (ex officio) mijenja, kao što je to učinio Kantonalni sud u dva navrata, kako to proizlazi iz rješenja Vrhovnog suda od 15. jula 2010. godine i osporene presude.

35. Pri tome Ustavni sud zapaža da su Općinski sud i Vrhovni sud, odbijajući apelanticin tužbeni zahtjev, dali razloge zašto apelacioni prigovori ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Također, Ustavni sud zapaža da apelantica i u apelacijskim navodima ponavlja svoje tvrdnje koje je već isticala u parničnom postupku (izuzev navoda da umješač nije imao pravo da izjavi reviziju) i o kojima su redovni sudovi dali svoj zaključak u kojem Ustavni sud ne nalazi elemente proizvoljnosti. Naime, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud u razlozima osporenih presuda ne može naći elemente koji bi ukazivali na nepravilnost ili arbitrarnost u donošenju osporenih odluka i primjeni relevantnih zakonskih propisa. Prema mišljenju Ustavnog suda, redovni sudovi su dali jasno i precizno obrazloženje svojih zaključaka zbog čega je trebalo odbiti apelanticin tužbeni zahtjev koji se odnosio na traženje da se utvrdi da je ona "isključivi investitor" spornog poslovnog prostora, primjenjujući pri tome relevantne zakonske odredbe. Također, Ustavni sud smatra da su sudovi u osporenim odlukama detaljno obrazložili na kojim su sve relevantnim propisima utemeljili osporene odluke, te da su o tome dali detaljna i jasna obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim ili suprotnim pravu na obrazloženu odluku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

36. Dalje, u pogledu apelanticinih navoda koji se tiču prava umješača u konkretnom predmetu, Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je umješač treće lice koje se u parnici koja se vodi između određenih stranaka pridružuje jednoj od njih na način da samo ne postaje stranka, ali ima pravni interes da stranka kojoj se pridružilо uspije u parnici, budući da se pravne posljedice presude mogu posredno odraziti i na njegovu pravnu situaciju. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je Općinski sud, uz pozivanje na odredbe člana 190. ZPP (koji se primjenjivao u vrijeme preduzimanja te radnje) donio rješenje od 18. decembra 2002. godine kojim je dozvolio umješaču da se pridruži na stranu tuženog. Pri tome Ustavni sud, također, primjećuje da je pravomoćnom Presudom Općinskog suda broj P:3047/97 od 20. maja 1998. godine utvrđeno da je on po osnovu izgradnje stekao pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru. Stoga, i prema stavu Ustavnog suda, odluka Općinskog suda kojom je dozvolio pristupanje umješaču ne ostavlja dojam proizvoljnosti, budući da, dakle, ishod predmetnog spora ima direktan utjecaj na umješačevo pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru koji je stekao na osnovu Presude broj P:3047/97 od 20. maja 1998. godine. Budući da je odredbama člana 190. ZPP, koje je Općinski sud primijenio prilikom donošenja tog rješenja, propisano da "osoba koja ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim osobama jedna od stranaka uspije, može se pridružiti toj stranci", te da je umješač posjedovao pravomoćnu presudu kojom je dokazao postojanje svog pravnog interesa, Ustavni sud u postupanju Općinskog suda u toj fazi postupka ne vidi bilo kakvu proizvoljnost.

37. Dalje, Ustavni sud smatra neosnovanim i apelanticine navode da izjavljena revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena, jer je protivna postupanju tuženog. Ustavni sud zapaža da apelantica te navode temelji na stavu da je tuženi sa apelanticom zaključio ugovor kojim je "priznao tužbeni zahtjev" kojim su apelantici pripale 2/3 dijela spornog poslovnog prostora, te da se tim ugovorom i odrekao svog suvlasničkog dijela od 1/3 tog prostora. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na odredbe člana 371. ZPP kojim su propisana ovlaštenja umješača nakon stupanja u parnicu. Naime, tim odredbama je propisano, između ostalog, da je umješač nakon stupanja u parnicu ovlašten "stavljati prijedloge i preduzimati sve ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla preduzimati stranka kojoj se pridružio" (stav 1), te da je " ovlašten podnijeti i vanredni pravni lijek" (stav 2), kao i da "ako umješač podnese pravni lijek, primjerak njegovog podneska dostavit će se i stranci kojoj se pridružio". Pravni lijek je dozvoljen ukoliko mu se stranka izričito ne protivi (stav 3), te da "parnične radnje umješača imaju za stranku kojoj se pridružio pravni učinak ako nisu u protivnosti s radnjama stranke" (stav 4). Dovodeći u vezu navedene odredbe sa apelacionim navodima i odlučenjem Vrhovnog suda, Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud ispitao dopuštenost revizije umješača u smislu odredaba člana 371. st. 2, 3. i 4. i zaključio da je dopuštena. Pri tome Ustavni sud primjećuje da iz dostavljene dokumentacije i apelanticinih navoda ne proizlazi da je tuženi dostavio sudu bilo kakav podnesak kojim bi osporio preduzimanje pravnih radnji umješača, niti je sudu eventualno dostavio podnesak kojim bi priznao postavljeni tužbeni zahtjev na koji način bi eventualno onemogućio umješača da preduzima daljnje radnje u predmetnom postupku. Slijedeći to, Ustavni sud u postupanju Vrhovnog suda, s obzirom na postavljeni tužbeni zahtjev i postojanje pravomoćne sudske odluke donesene u drugom postupku kojom je utvrđeno pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru u korist umješača, ne vidi bilo kakvu proizvoljnost. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je predmetni postupak proveden uz garancije koje pruža član 6. stav 1. Evropske konvencije, te da, shodno tome, osporenim odlukama nije prekršeno apelanticino pravo u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pravo na suđenje u "razumnom roku"

38. Ustavni sud zapaža da apelantica predmetni postupak osporava i sa aspekta njegove dužine trajanja, pa će Ustavni sud razmotriti navedeni postupak i u vezi s tim.

a) Relevantna načela

39. Ustavni sud, prije svega, ističe da se, prema konzistentnoj praksi Evropskog i Ustavnog suda, razumnost dužine trajanja postupka mora ocjenjivati u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Evropskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi, Evropski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. februara 2002. godine, Izvještaj broj 2002-I, stav 38).

40. Osim toga, prema praksi Evropskog i Ustavnog suda, veliki broj predmeta uzetih u rad nije valjano opravdanje za prekomjerno odugovlačenje postupka, a stalno vraćanje odluke na ponovno suđenje može pokazati da postoje ozbiljni nedostaci u organizaciji sudskog sistema (vidi, Evropski sud, Probmeier protiv Njemačke, presuda od 1. jula 1997. godine, stav 64, Izvještaji 1997-IV).

41. Konačno, Ustavni sud, podržavajući praksu Evropskog suda, podsjeća na to da član 6. stav 1. Evropske konvencije


nameće državama ugovornicama dužnost da organiziraju svoje pravosudne sisteme na način da sudovi mogu zadovoljiti uvjete ovog člana, uključujući i obavezu da postupaju u predmetima u razumnom roku (vidi, Evropski sud, Marinović protiv Hrvatske, presuda od 6. oktobra 2005. godine, stav 23).

b) Period koji se uzima u obzir

42. Ustavni sud zapaža da je apelantica predmetni parnični postupak pokrenula 2. juna 1997. godine, koji je pravomoćno okončan presudom Vrhovnog suda od 30. maja 2013. godine. Dakle, relevantni period koji Ustavni sud treba uzeti u obzir prilikom ocjene dužine predmetnog postupka jeste 16 godina.

c) Analiza dužine trajanja postupka

43. U konkretnom slučaju radi se o parničnom postupku radi utvrđenja prava vlasništva, pa s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je u konkretnom slučaju trebalo riješiti, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju nije radilo o posebno složenom predmetu.

44. Zatim, Ustavni sud zapaža da je predmetni parnični postupak trajao oko 16 godina, što je neprihvatljivo dug period. Ustavni sud primjećuje da Općinski sud za vrijeme važenja ranijeg ZPP ("Službene novine Federacije BiH" br. 42/98 i 3/99) nije donio prvostepenu odluku, te da je nakon stupanja na snagu novog ZPP ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) preduzeo radnje kako bi donio odluku, te da je konačno tom sudu trebalo duže od sedam godina da donese prvostepenu presudu. Za Ustavni sud je posebno neprihvatljivo to da se u predmetnom postupku odlučuje o tužbenom zahtjevu toliko dugo, mada je Vrhovni sud samo u jednom navratu vratio predmet Kantonalnom sudu na ponovno odlučivanje, jer je, odlučujući o reviziji umješača, svojom odlukom ukinuo presudu tog suda i predmet vratio na ponovni postupak. Pored toga, Ustavni sud zapaža da Vrhovni sud u odgovoru na apelaciju nije ponudio bilo kakvo obrazloženje za toliko trajanje postupka. Štaviše, Općinski sud nije uopće dostavio bilo kakav odgovor na apelaciju. Ustavni sud smatra da je period od 16 godina u kojem je okončan predmetni postupak a priori izvan razumnog roka. Njegova dužina mogla bi se opravdati samo pod izuzetnim okolnostima. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da su apelanticini navodi o kršenju prava na pravično suđenje u razumnom roku opravdani.

45. Stoga, Ustavni sud zaključuje da dužina predmetnog postupka ne zadovoljava zahtjev "razumnog roka" iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te da postoji kršenje apelanticinog prava na suđenje u "razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

d) Pitanje naknade na ime nematerijalne štete

46. U skladu sa članom 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može odrediti naknadu za nematerijalnu štetu. Ustavni sud podsjeća na to da, za razliku od postupka pred redovnim sudovima, naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud smatra da, zbog utvrđene povrede prava na donošenje odluke u razumnom roku, apelantu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju je pretrpio zbog dužine trajanja predmetnog postupka.

47. Prilikom odlučivanja o naknadi nematerijalne štete Ustavni sud upućuje na ranije utvrđeno načelo određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 938/04, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st. 48-51). Prema utvrđenom načelu, apelantu bi za svaku godinu odgađanja da se donese odluka trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM, odnosno dvostruki iznos u predmetima koji zahtijevaju posebnu hitnost.

48. U konkretnom slučaju, s obzirom na to da se radi o predmetu koji ne zahtijeva posebnu hitnost, Ustavni sud smatra da bi apelantici za svaku godinu odgađanja da se donese odluka trebalo da se isplati iznos od približno 150,00 KM. Dakle, ukupan iznos koji apelantici treba da se isplati je 2.450,00 KM, imajući u vidu da je navedeni postupak trajao 16 godina. Navedeni iznos apelantici je dužna isplatiti Vlada Kantona Sarajevo, s obzirom na sjedište Općinskog suda i Kantonalnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke.

49. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu.

Pravo na imovinu

50. U pogledu navoda o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud zapaža da se navodi o kršenju ovog prava zasnivaju na istim navodima kao i u pogledu prava na pravično suđenje, što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim tačkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su i navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, također, neosnovani.

VIII. Zaključak

51. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednom od aspekata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada je postupak trajao 16 godina za šta odgovornost snose redovni sudovi, jer nisu iskazali primjerenu ažurnost u vođenju i okončanju tog postupka.

52. Suprotno tome, Ustavni sud zaključuje da nije prekršeno apelanticino pravo u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, budući da u obrazloženju osporene odluke Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost u ocjeni dokaza i u primjeni prava.

53. Također, Ustavni sud zaključuje da nema ni kršenja prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada apelantica navode o kršenju ovog prava svodi na navode o pogrešnoj ocjeni dokaza i primjeni prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

54. Na osnovu člana 59. st. (1), (2) i (3) i člana 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

55. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Mirsad Ćeman, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 3605/13, rješavajući apelaciju Mirjane Vujičević, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1), (2) i (3) i članka 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 10. listopada 2016. godine donio je


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija Mirjane Vujičević. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3. (e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku u predmetu koji je okončan Presudom Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. svibnja 2013. godine.

Nalaže se Vladi Kantona Sarajevo da, sukladno članku 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, apelantici Mirjani Vujičević u roku od tri mjeseca od dana prijema ove odluke isplati iznos od 2.450,00 KM na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku uz obvezu da, nakon isteka tog roka, plati Mirjani Vujičević zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos, ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom.

Odbija se kao neutemeljena apelacija Mirjane Vujičević podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. svibnja 2013. godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.



1. Mirjana Vujičević (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Ilidže, koju je zastupao Zlatan Ibrahimpašić, odvjetnik iz Istočnog Sarajeva (čiji ured je, kao likvidator, preuzela Nada Mandić, odvjetnica iz Istočnog Sarajeva), podnijela je 16. kolovoza 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. svibnja 2013. godine. Apelantica je 18. rujna 2015. godine dopunila apelaciju. Također, apelantica je osobno 11. prosinca 2015. godine zatražila donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odgodio izvršenje "preuzimanja poslovnog prostora".


2. Odlučujući o apelantičinom zahtjevu za donošenje privremene mjere, Ustavni sud je donio odluku kojom je zahtjev odbio (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 3605/13 od 22. prosinca 2015. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba). Prije toga Ustavni sud je Odlukom o dopustivosti broj AP 4404/10 od 10. studenog 2010. godine odbacio kao nedopuštenu apelaciju koju je apelantica podnijela protiv Presude Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-09-001149 od 15. srpnja 2010. godine, zato što je preuranjena (dostupna na www.ustavnisud.ba).

3. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda i Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud), kao i od opunomoćenika tuženog Branka Preradojevića (u daljnjem tektu: tuženi) i umješača na strani tuženog Nusreta Kozice (u daljnjem tekstu: umješač) zatraženo je 18. siječnja 2016. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 25. siječnja 2016. godine. Općinski sud i opunomoćenik tuženog i umješača nisu dostavili odgovore na apelaciju.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Apelantica je 2. lipnja 1997. godine Općinskom sudu podnijela tužbu protiv tuženog i Dževada Mandžuke, kao drugotuženog, "radi utvrđivanja vlasništva i poništenja ortačkog ugovora zaključenog između apelanta i Dževada Mandžuke". Apelantica je, potom, povukla tužbu u odnosu na drugotuženog, što je Općinski sud Rješenjem broj P-1448/97 od 26. ožujka 1998. godine primio na znanje.

7. Apelantica je podneskom od 29. kolovoza 2003. godine precizirala tužbeni zahtjev na način da je glasio: "Utvrđuje se da je apelantica isključivi investitor izvedenih radova na izgradnji duplog kioska, uvezanog u jedinstveni poslovni prostor, a izgrađen u Ilidži, Ulica Džemala Bijedića do broja 252 (u daljnjem tekstu: sporni poslovni prostor) i zemljištu [...], pa se dosljedno tome obvezuje tuženi priznati apelantici pravo vlasništva u dijelu 1/1, kao izvanknjižno tijelo privremene namjene i isti poslovni prostor predati u posjed apelantici, slobodan od ljudi i stvari, [...]."

8. Općinski sud je Presudom broj P-1448/97-B od 22. listopada 2004. godine odbio tužbeni zahtjev. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je u tijeku postupka, na temelju članka 190. ZPP, podneskom od 3. lipnja 2002. godine umješač zatražio miješanje u ovoj pravnoj stvari na strani tuženog zbog toga što je u drugom sudskom postupku tog suda pravomoćnom Presudom broj P:3047/97 od 20. svibnja 1998. godine utvrđeno da je on (umješač) po osnovi izgradnje stekao pravo vlasništva na spornom poslovnom prostoru, pa, stoga, ima pravni interes da se odbije apelantičin tužbeni zahtjev. Navedeno je da je Općinski sud rješenjem od 18. prosinca 2002. godine dozvolio traženo miješanje.

9. Općinski sud je naveo da je u postupku utvrdio da je sporni poslovni objekt izgrađen na temelju odobrenja za izgradnju od 10. listopada 1996. godine, izdanog na ime tuženog. Navedeno je da iz Rješenja Općine Ilidža broj 04/9-361-202/89 od 19. srpnja 1989. godine proizlazi da je tuženom izdana "suglasnost da može pristupiti izvođenju radova na izgradnji poslovnog objekta - kioska privremenog karaktera na razdoblje od tri godine na zemljištu k.č. broj 2121/12 k.o. Gornji Butmir" a da iz Rješenja Općine Ilidža broj 04-364-6138/96 od 10. listopada 1996. godine proizlazi da se tuženom kao investitoru odobrava da može pristupiti izvođenju radova na izgradnji poslovnog objekta privremenog karaktera na zemljištu k.č. broj 2121/12 k.o. Gornji Butmir. Dalje, Općinski sud je utvrdio da je investiranje izgradnje ovog objekta izvršio umješač (koji je prethodno sklopio ugovor o ortakluku sa tuženim od 28. siječnja 1997. godine), što je utvrđeno u parničnom postupku u predmetu Općinskog suda II u Sarajevu broj P-3047/97. Osim toga, Općinski sud je naveo da apelantica u tijeku postupka nije ponudila projektnu dokumentaciju za objekt za koji je Općina Ilidža ranije izdala Rješenje broj 04/9-361-202/89 od 19. srpnja 1989. godine (kako bi se moglo utvrditi radi li se o istom objektu u odnosu na objekt čija se predaja traži) na ime tuženog (objekt sagrađen tijekom trajanja bračne zajednice apelantice i tuženog, koji su bili u braku u razdoblju od 1986. do 1993. godine, kada je kod Osnovnog suda u Beogradu brak razveden), a što je bilo razlogom da vještak građevinske struke prigodom izlaska na lice mjesta nije sa sigurnošću mogao utvrditi radi li se o istom objektu po rješenju iz 1989. godine i objektu po rješenju iz 1996. godine, jer su oba rješenja dana za izgradnju privremenog objekta na ime tuženog. Slijedeći to, Općinski sud je zaključio da se nisu stekle zakonske pretpostavke iz članka 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima obzirom na to da se tužbom traži priznanje prava


vlasništva na upitnom objektu sa dijelom 1/1 i njegova predaja u posjed.

10. Presudom Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž-2656/04 od 7. srpnja 2008. godine apelantičin priziv je djelomično uvažen i prvostupanjska presuda preinačena tako da je utvrđeno da je "apelantica suvlasnik sa 2/3 suvlasničkog dijela upitnog poslovnog prostora za koji je tijelo uprave Općine Ilidža izdalo odobrenje za građenje na ime tuženog, pa je naloženo tuženom da apelantici preda u posjed i na slobodno raspolaganje 2/3 suvlasničkog dijela upitnog poslovnog objekta". U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je Općinski sud propustio ocijeniti okolnosti da upitni poslovni prostor predstavlja bračnu stečevinu apelantice i tuženog, te je, stoga, taj sud zakazao raspravu na kojoj je proveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka i ponovno izvršio uvid u svu dokumentaciju u spisu i pročitao iskaze ranije saslušanih svjedoka, kao i da je ocijenio već ranije provedene dokaze u prvostupanjskom postupku, među kojima su i rješenje Općine Ilidža od 10. listopada 1996. godine, te Ugovor o ortakluku zaključen 28. siječnja 1997. godine između tuženog i umješača i Presudu Općinskog suda broj P-3047/97 od 20. svibnja 1998. godine. Kantonalni sud je naveo da među strankama nije upitno da su apelantica i tuženi bili u braku u razdoblju od 1986. do 1993. godine, kada je kod Osnovnog suda u Beogradu brak razveden. Dalje, Kantonalni sud je istaknuo da upitni poslovni objekt predstavlja bračnu stečevinu apelantice i tuženog stečenu zajedničkim ulaganjima za vrijeme trajanja braka s tim što je apelantičino ulaganje bilo mnogo veće od ulaganja tuženog. Kantonalni sud je istaknuo da je tuženi, zaključujući ugovor o ortakluku sa umješačem, povrijedio apelantičina suvlasnička prava ne tražeći suglasnost, niti odobrenje za zaključenje ovakvog ugovora.

11. Navedeno je da je za otuđenje cijele stvari i za priznanje tužbenog zahtjeva po Presudi Općinskog suda u Sarajevu broj P-3047/97 od 20. svibnja 1998. godine, kojom je tuženi priznao isključivo pravo vlasništva na ovom poslovnom objektu umješaču, tuženi morao imati apelantičinu suglasnost. Ukazano je na odredbe članka 26. Zakona o vlasničkopravnim odnosima kojim je propisano da, kada su stvari koje pripadaju raznim vlasnicima lako spojene ili pomiješane da se ne mogu razdvojiti bez znatne štete ili bez nerazmjernih troškova, na novoj stvari nastaje suvlasništvo dotadašnjih vlasnika, i to razmjerno vrijednosti koju su pojedine stvari imale u trenutku spajanja ili miješanja. Pošto je na temelju provedenih dokaza utvrđeno da je tuženi u ovom poslovnom objektu 1996. godine izvukao kontejner koji je postojao do 1992. godine, do izbijanja rata, izvršio popravke dijelova koji su neznatno devastirani za vrijeme rata i ustaklio baštu na ovoj sada novoj stvari, koja predstavlja stari poslovni objekt, sa starom infrastrukturom i ozidanim dijelom, sa novim rješenjem o suglasnosti za izvođenje radova od 10. listopada 1996. godine, to je Kantonalni sud zaključio da se radi o novoj stvari na kojoj je ostalo suvlasništvo dotadašnjih vlasnika, i to 2/3 suvlasništva apelantice i 1/3 suvlasništva tuženog.

12. Odlučujući o reviziji umješača protiv Presude broj Gž-2656/04 od 7. srpnja 2008. godine, Vrhovni sud je donio Rješenje broj 070-0-Rev-09-001149 od 15. srpnja 2010. godine kojim je reviziju usvojio, drugostupanjsku presudu ukinuo i predmet vratio Kantonalnom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rješenja Vrhovni sud je istaknuo da je, prije svega, ispitao dopuštenost revizije, te je konstatirao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uvjeti iz članka 371. st. 2, 3. i 4. ZPP. Dalje, Vrhovni sud je, između ostalog, ukazao da tužbenim zahtjevom apelantica nije tražila da se ugovor o ortakluku, zaključen između tuženog i umješača o udruživanju sredstava u svezi sa izgradnjom objekta po rješenju iz 1996. godine, eventualno proglasi ništavim (čl.

103. i 104. ZOO), a na temelju kojeg je, zbog toga što tuženi nije izvršavao dio svojih ugovornih obveza, umješač odlukom Općinskog suda, kao isključivi investitor, postao vlasnikom sporne nekretnine sa dijelom 1/1, niti je apelantica postavila obligacijskopravni zahtjev. Zbog toga, kako je zaključio Vrhovni sud, Kantonalni sud nije mogao postupati u smislu odredaba članka 2. niti čl. 54. i 61. ZPP.

13. Odlučujući u ponovljenom postupku, Kantonalni sud je, nakon održane rasprave, donio Presudu broj 09 0 P 011387 11 Gž od 20. srpnja 2012. godine kojom je priziv djelomično uvažio i prvostupanjsku presudu preinačio na način da je utvrdio da je apelantica stekla pravo suvlasništva sa ½ na upitnom poslovnom prostoru, te je naloženo tuženom da apelantici preda u posjed i na slobodno raspolaganje ½ suvlasničkog dijela tog prostora.

14. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je u ponovnom postupku, 21. lipnja 2012. godine, proveo raspravu na kojoj su na suglasan prijedlog opunomoćenika apelantice i umješača, ponovno provedeni svi ranije navedeni dokazi, te je Kantonalni sud, ponovno ih ocjenjujući, zaključio da je apelantičin tužbeni zahtjev utemeljen. Ukazano je da među strankama nije prijeporno da su apelantica i tuženi bili u braku od 27. prosinca 1986. godine do 20. srpnja 1993. godine i način na koji su ostvarivali prihode. Također je nepobitno da je početkom 1992. godine apelantica otišla sa Ilidže zbog ratnih djejstava, a tuženi se odselio u Beograd s tim što je veoma često dolazio na Ilidžu, jer je u to ratno vrijeme tuženom bilo jednostavno doći iz Beograda na Ilidžu. Ocjenjujući iskaze saslušanih svjedoka i parničnih stranaka, Kantonalni sud je utvrdio da su i apelantica i tuženi podjednako, približno istim novčanim sredstvima, sudjelovali u gradnji poslovnog prostora, dimenzija 6 x 2,5 m, i da je taj poslovni prostor jednim dijelom bio montažnog karaktera, a jednim dijelom od čvrstog materijala, ali privremenog karaktera. Navedeno je da je sva urbanistička i tehnička dokumentacija glasila na ime tuženog zbog toga što je apelantica već imala frizerski salon, koji je glasio na njezino ime, i što su smatrali da se na ovaj način osigurava radno mjesto za tuženog. Ocjenjujući iskaze saslušanih svjedoka, Kantonalni sud je zaključio da su prigodom gradnje ovog poslovnog objekta apelantica i tuženi ulagali podjednako ista novčana sredstva. Utvrđeno je da je odmah nakon potpisivanja Daytonskog sporazuma tuženi ušao u posjed ovog poslovnog prostora i dobio suglasnost s ponovnim privremenim zadržavanjem poslovnog prostora. Tuženi se sa umješačem dogovarao o prodaji ovog poslovnog prostora, čime je bez apelantičine ovlasti raspolagao i njezinim suvlasničkim dijelom ovog poslovnog prostora. Među parničnim strankama je nepobitno da tuženi nije imao nikakve ovlasti apelantice da bi prodao, ili na bilo koji način prenio pravo apelantičinog suvlasničkog dijela na ovom poslovnom prostoru na druge osobe. Međutim, uvidom u pravomoćnu Presudu Općinskog suda II u Sarajevu broj P-3047/97 utvrđeno je da je u tom predmetu sadašnji umješač tužio tužitelja koji je priznao tužbeni zahtjev kojim je utvrđeno da je umješač stekao pravo vlasništva na upitnom poslovnom prostoru. Na ovaj način je, kako je istaknuo Kantonalni sud, tuženi neovlašteno, bez apelantičine suglasnosti, raspolagao poslovnim prostorom koji predstavlja bračnu stečevinu apelantice i tuženog, u smislu čl. 251. i 252. Obiteljskog zakona. Slijedeći to, Kantonalni sud je zaključio da se ne može prihvatiti da je umješač stekao pravo vlasništva na navedenom poslovnom prostoru bez obzira na to što u tom pravcu postoji pravomoćna sudska odluka. Ukazano je da upitni poslovni prostor predstavlja izvanknjižno vlasništvo, pa je zbog tih razloga umješač, ugovarajući poslove sa tuženim, morao biti posebice oprezan i provjeriti je li tuženi isključivi vlasnik bez obzira na to što su odobrenja i urbanistička suglasnost glasili na njegovo ime. Kantonalni sud nije prihvatio Ugovor o ortakluku zaključen između tuženog i umješača 28. siječnja 1997. godine


kojim su ugovorili izgradnju istog poslovnog objekta prema rješenju iz listopada 1996. godine. Istaknuto je da se iz zapisnika inspekcije Općine Ilidža može zaključiti da je, nakon završetka rata, ovaj objekt bio veoma zapušten, što nema nikakvog utjecaja na apelantičina prava, jer je nakon reintegracije pojedinih dijelova grada, pa tako i Ilidže u kojoj se nalazi poslovni objekt, veliki dio poslovnih i stambenih prostora bio u veoma zapuštenom stanju. Parnični postupak u kojem je tuženi priznao umješaču vlasnička prava na ovom poslovnom objektu, i to u predmetu Općinskog suda II broj P-3047/97, ne može se prihvatiti zbog toga što je tuženi priznao tužbeni zahtjev umješaču i priznao da je umješač stekao vlasnička prava na ovom objektu u vrijeme kada je već počeo spor u ovom predmetu, pa je, stoga, jasno i na pouzdan način se može zaključiti da je presuda donesena samo da bi se izigrala apelantičina suvlasnička prava. Zbog ovog razloga, Kantonalni sud smatra da umješač može postaviti zahtjev za naknadu štete prema tuženom, jer je tuženi raspolagao pravima koja mu ne pripadaju. Tuženi je iskoristio to što je zvanično sva dokumentacija Općine Ilidža glasila na njegovo ime, tako da je obnovio rješenje Općine Ilidža od 10. listopada 1996. godine i dobio rješenje kojim mu se odobrava kao investitoru da može pristupiti izvođenju radova na izgradnji poslovnog objekta privremenog karaktera nakon čega je zaključio ugovor o ortakluku sa umješačem 28. siječnja 1997. godine. Na temelju pismene dokumentacije koja je obnovljena 1996. godine i na temelju ugovora o ortakluku tuženi je imao namjeru predstaviti da je ponovno gradio ovaj poslovni objekt na temelju novih odobrenja Općine Ilidža, te da je u gradnju ulagao sredstva zajedno sa umješačem.

15. Odlučujući o reviziji umješača izjavljenoj protiv Presude broj 09 0 P 011387 11 Gž od 20. srpnja 2012. godine, Vrhovni sud je Presudom broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. svibnja 2013. godine reviziju uvažio, drugostupanjsku presudu preinačio tako što je apelantičin priziv odbio i prvostupanjsku presudu potvrdio. Vrhovni sud je, prije svega, ispitao dopuštenost umješačeve revizije, te je konstatirao da je revizija, u smislu odredaba članka 371. st. 2, 3. i 4. ZPP, dopuštena. Prema stavu Vrhovnog suda, Općinski sud je u konkretnoj pravnoj stvari pravilno primijenio odredbe članka 8. ZPP prilikom ocjene predloženih i izvedenih dokaza i za usvojeni stav dao pravno utemeljene razloge koje je prihvatio i Vrhovni sud. Dalje, Vrhovni sud je citirao apelantičin tužbeni zahtjev od 29. kolovoza 2003. godine, koji nije mijenjala tijekom postupka. Vrhovni sud je, dalje, naveo da iz činjeničnog utvrđenja, kojim je vezan na temelju članka 240. stavak 2. ZPP, proizlazi da je upitni poslovni prostor izgrađen na osnovi odobrenja za izgradnju od 10. listopada 1996. godine, koje je glasilo na ime tuženog. Dalje, Vrhovni sud je naveo da je utvrđeno da je investiranje izgradnje upitnog poslovnog prostora izvršio umješač (jer je prethodno sklopio ugovor o ortakluku sa tuženim), što je utvrđeno u parničnom postupku Općinskog suda II u Sarajevu u predmetu broj P-3047/97 odlukom od 20. svibnja 1998. godine, te mu je tom presudom priznato pravo vlasništva na tom prostoru sa dijelom 1/1. Osim toga, navedeno je da apelantica u tijeku prvostupanjskog postupka nije ponudila projektnu dokumentaciju za objekt za koji je Sekretarijat za urbanizam, imovinskopravne i stambeno-komunalne i geodetske poslove Općine Ilidža Sarajevo ranije izdao Rješenje broj 04/9-361-202/89 od 19. srpnja 1989. godine (kako bi se moglo utvrditi radi li se o istom objektu u odnosu na objekt čija se predaja traži) na ime tuženog (objekt sagrađen tijekom trajanja bračne zajednice apelantice i tuženog, brak razveden 20. ožujka 1993. godine). Ukazano je da zbog tog razloga vještak građevinske struke prigodom izlaska na lice mjesta nije sa sigurnošću mogao utvrditi radi li se o istom objektu po rješenju iz 1989. godine i objektu po rješenju iz 1996. godine. Slijedeći to, kako je naveo Vrhovni sud, Općinski sud je

zaključio da se nisu stekle zakonske pretpostavke da se apelantici prizna pravo vlasništva na upitnom poslovnom prostoru sa dijelom 1/1 i njegova predaja u posjed, sukladno odredbama članka 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima Federacije BiH. Također je navedeno da je u konkretnoj pravnoj situaciji utvrđeno i da se upitni poslovni prostor nalazi u vlasništvu umješača sa dijelom 1/1, a ne u posjedu tuženog od kojega se traži predaja u posjed.

16. Također, Vrhovni sud je naveo da je pravilan zaključak prvostupanjskog suda da, prema pravilu o teretu dokazivanja iz članka 126. u svezi sa člankom 123. stavak l. ZPP, apelantica nije dokazala utemeljenost svog zahtjeva. Pored toga, Vrhovni sud je naveo da apelantica nije tražila da se eventualno ugovor o ortakluku zaključen između tuženog i umješača o udruživanju sredstava u svezi sa izgradnjom objekta po rješenju iz 1996. godine proglasi ništavim (čl. 103. i 104. Zakona o obligacionim odnosima). Na temelju tog ugovora je umješač, a zbog toga što tuženi nije izvršio dio ugovornih obveza, odlukom Općinskog suda II u Sarajevu kao isključivi investitor postao vlasnikom upitnog poslovnog prostora sa dijelom 1/1. Također je navedeno da apelantica nije postavila ni obligacijskopravni zahtjev.

17. Osim toga, Vrhovni sud je istaknuo da je utemeljen i revizijski prigovor da je drugostupanjski sud svojom odlukom prekoračio tužbeni zahtjev. Naime, kako je istaknuo Vrhovni sud, Kantonalni sud je svoju odluku utemeljio na odredbama čl. 251. i 262. Obiteljskog zakona premda takav zahtjev (bračna stečevina) nije stavljen u postupku (članak 2. stavak 1. ZPP). Ukazano je da je stav Kantonalnog suda da se odluka Općinskog suda broj P-00047/97 od 20. svibnja 1998. godine, koja je postala i pravomoćna, ne može prihvatiti apsolutno nedopustiv, jer sud na taj način preispituje pravomoćnu odluku u drugom postupku. Pored toga, apelantica ovu odluku prethodno nije pobijala u redovitom postupku obzirom na to da osoba koja se smatra vlasnikom ima pravo podnijeti tužbu i to njezino pravo ne zastarijeva (članak 243. stavak 3. Zakona o vlasničkopravnim odnosima). Stoga, kako je naglasio Vrhovni sud, Kantonalni sud nije mogao donijeti pobijanu odluku, jer to nije sukladno odredbama čl. 2, 54. i 61. ZPP, te je uz pozivanje na odredbe članka 251. ZPP drugostupanjsku presudu preinačio tako da je apelantičin priziv izjavljen protiv prvostupanjske presude odbio i tu presudu potvrdio.


18. Apelantica smatra da joj je presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelantica sugerira da je u predmetnom postupku proizvoljno primijenjeno procesno i materijalno pravo, te da je pogrešno i proizvoljno utvrđeno činjenično stanje zbog pogrešne ocjene dokaza. Osobito prigovara odluci redovitih sudova da su u predmetnom postupku dozvolili da na stranu tuženog pristupi umješač. U tom pravcu, između ostalog, navodi da su Kantonalni i Vrhovni sud bili upoznati s tim da je tuženi nakon prve presude Kantonalnog suda sa apelanticom zaključio ugovor kojim je "priznao tužbeni zahtjev" kojim su apelantici pripale 2/3 dijela upitnog poslovnog prostora, te se tim ugovorom i odrekao svog suvlasničkog dijela od 1/3 tog prostora, a sudovi taj dokaz nisu adekvatno ocijenili (1. listopada 2008. godine). Također, prigovara odluci Vrhovnog suda da је prihvatiо odlučivanje o reviziji umješača i smatra da je to protivno relevantnim odredbama ZPP, pogotovo zbog toga što je to "u suprotnosti sa radnjama tuženog". Osobito ističe da je


obrazloženje presude Vrhovnog suda kontradiktorno i nejasno. U okviru prava na pravično suđenje apelantica je, također, navela i povredu prava na suđenje u razumnom roku.


19. Vrhovni sud je istaknuo da ostaje u cijelosti pri svojoj odluci, te da ne smatra da su povrijeđena prava na koja apelantica ukazuje u svojoj apelaciji.



Članak 10. Sud je dužan nastojati da se postupak provede bez

odugovlačenja i sa što manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku

Članak 190. st. 1, 2. i 3. Osoba koja ima pravni interes da u parnici koja teče među

drugim osobama jedna od stranaka uspije, može se pridružiti toj stranci.

Umješač može stupiti u parnicu u tijeku cijelog postupka sve do pravomoćnosti odluke o tužbenom zahtjevu, te u tijeku postupka nastavljenog podnošenjem izvanrednoga pravnog lijeka.

Izjavu o stupanju u parnicu umješač može dati na ročištu ili pismenim podneskom.

21. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06, bez izmjena objavljenih u "Službenim novinama Federacije BiH" broj 98/15) relevantne odredbe glase:

Članak 2. stavak 1. (1) U parničnom postupku sud odlučuje u granicama

zahtjeva koji su stavljeni u postupku.

Članak 10. Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što

manje troškova, te onemogućiti svaku zlouporabu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Članak 369. st. 1, 2. i 3. (1) Osoba koja ima pravni interes da u parnici koja teče

među drugim osobama jedna od stranaka uspije, može se pridružiti toj stranci.

(2) Umješač može stupiti u parnicu u tijeku cijelog postupka sve do pravomoćnosti odluke o tužbenom zahtjevu, te u tijeku postupka nastavljenog podnošenjem izvanrednog pravnog lijeka.

(3) Izjavu o stupanju u parnicu umješač može dati na ročištu ili pismenim podneskom.

Članak 371. (1) Umješač mora primiti parnicu u onom stanju u kakvom

se nalazi u trenutku kad se umiješa u parnicu. U daljem tijeku parnice on je ovlašten stavljati prijedloge i poduzimati sve ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla poduzimati stranka kojoj se pridružio.

(2) Ako je umješač stupio u parnicu do pravomoćnosti odluke o tužbenom zahtjevu, ovlašten je podnijeti i izvanredni pravni lijek.

(3) Ako umješač podnese pravni lijek, primjerak njegova podneska dostavit će se i stranci kojoj se pridružio.

(4) Parnične radnje umješača imaju za stranku kojoj se pridružio pravni učinak ako nisu u protivnosti s radnjama stranke.

(5) Nakon pristanka svih parničnih stranaka, umješač može stupiti u parnicu kao stranka umjesto stranke kojoj se pridružio.

VI. Dopustivost

22. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

23. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 65 0 P 298451 12 Rev od 30. svibnja 2013. godine protiv koje nema drugih ućinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, apelantica je pobijanu presudu primila 17. lipnja 2013. godine, a apelacija je podnesena 16. kolovoza 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

25. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

26. Apelantica pobija odluku Vrhovnog suda tvrdeći da su joj tom odlukom povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, uključujući i pravo na suđenje u "razumnom roku", kao segmentu navedenog prava, te članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.


27. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

28. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim zakonom ustanovljenim sudom.

29. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o sporu građanskopravne naravi koji je proizašao iz apelantičinog zahtjeva da se utvrdi njezino pravo vlasništva na upitnom poslovnom prostoru, te apelantica u predmetnom postupku uživa garancije prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

U odnosu na pobijanu presudu

30. Ustavni sud primjećuje da se apelantičini navodi o kršenju prava na pravično suđenje svode na navode da su redoviti sudovi pogrešno primijenili pozitivnopravne propise, jer su dozvolili da na stranu tuženog pristupi umješač, kao i zbog toga što umješač "nije imao pravo na podnošenje revizije protiv presude Kantonalnog suda", da sudovi nisu adekvatno ocijenili ugovor koji je potpisao tuženi sa apelanticom kojim je "priznao tužbeni zahtjev", te da je obrazloženje presude Vrhovnog suda kontradiktorno i nejasno a samim tim i da sud nije pravilno primijenio materijalno pravo.


31. S tim u svezi, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

32. Ustavni sud će se, dakle, iznimno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovitog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica, tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26). U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja 2013. godine, točka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja apelantica postavlja, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni prava.

33. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je predmetni spor nastao zbog "prava vlasništva" na upitnom poslovnom prostoru. Dalje, Ustavni sud zapaža da su apelantica i tuženi od 27. prosinca 1986. godine do 20. srpnja 1993. godine bili u braku i da je za vrijeme trajanja te bračne zajednice, prvobitno, na temelju Rješenja Općine Ilidža broj 04/9-361-202/89 od 19. srpnja 1989. godine, tuženom izdano odobrenje da "može pristupiti izvođenju radova na izgradnji poslovnog objekta – kioska privremenog karaktera na razdoblje od tri godine", koji je u naravi bio dimenzija 6 x 2,5 m, i jednim dijelom montažnog karaktera, a drugi dio od čvrstog materijala, ali privremenog karaktera. Taj prostor je, nakon završetka rata, "bio u zapuštenom stanju", te je na njegovom mjestu izgrađen sporni objekt a montažni dio starog objekta je nadležno tijelo Općine Ilidža "izmjestilo na lokaciju Hipodroma 'Butmir'", "koja je poznata apelantici". Osim toga, proizlazi da je tri godine nakon rastave braka tuženi 10. listopada 1996. godine od Općine Ilidža dobio rješenje za izgradnju upitnog poslovnog prostora na lokaciji na kojoj je bio izgrađen "stari poslovni prostor". Pri tome Ustavni sud zapaža da je pravomoćnom Presudom Općinskog suda broj P:3047/97 od 20. svibnja 1998. godine utvrđeno da je umješač, po osnovi izgradnje, stekao pravo vlasništva na upitnom poslovnom prostoru. Dalje, Ustavni sud zapaža da je apelantica preciziranim tužbenim zahtjevom od 29. kolovoza 2003. godine tražila da se utvrdi "da je [...] isključivi investitor izvedenih radova [...]", te da taj zahtjev nije mijenjala do konca postupka.

34. Polazeći od navedenih činjenica i apelantičinog tužbenog zahtjeva, Ustavni sud primjećuje da su Općinski i Vrhovni sud donijeli identične odluke kojim su taj zahtjev odbili, jer su utvrdili da nije utemeljen, ali je Kantonalni sud u dva navrata "usvajao" tužbeni zahtjev. Naime, Ustavni sud zapaža da su, odlučujući o preciziranom tužbenom zahtjevu, Općinski i Vrhovni sud nakon provedenog postupka zaključili da on nije

utemeljen a krećući se u okviru ovlasti iz odredaba članka 2. stavak 1. ZPP kojim je propisano da je sud vezan za postavljeni tužbeni zahtjev i da nema ovlasti da ga po službenoj dužnosti (ex officio) mijenja, kao što je to učinio Kantonalni sud u dva navrata, kako to proizlazi iz rješenja Vrhovnog suda od 15. srpnja 2010. godine i pobijane presude.

35. Pri tome Ustavni sud zapaža da su Općinski sud i Vrhovni sud, odbijajući apelantičin tužbeni zahtjev, dali razloge zašto apelacijski prigovori ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Također, Ustavni sud zapaža da apelantica i u apelacijskim navodima ponavlja svoje tvrdnje koje je već isticala u parničnom postupku (izuzev navoda da umješač nije imao pravo izjaviti reviziju) i o kojima su redoviti sudovi dali svoj zaključak u kojem Ustavni sud ne nalazi elemente proizvoljnosti. Naime, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud u razlozima pobijanih presuda ne može naći elemente koji bi ukazivali na nepravilnost ili arbitrarnost u donošenju pobijanih odluka i primjeni relevantnih zakonskih propisa. Prema mišljenju Ustavnog suda, redoviti sudovi su dali jasno i precizno obrazloženje svojih zaključaka zbog čega je trebalo odbiti apelantičin tužbeni zahtjev koji se odnosio na traženje da se utvrdi da je ona "isključivi investitor" upitnog poslovnog prostora, primjenjujući pri tome relevantne zakonske odredbe. Također, Ustavni sud smatra da su sudovi u pobijanim odlukama detaljno obrazložili na kojim su sve relevantnim propisima utemeljili pobijane odluke, te da su o tome dali detaljna i jasna obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim ili suprotnim pravu na obrazloženu odluku iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

36. Dalje, u pogledu apelantičinih navoda koji se tiču prava umješača u konkretnom predmetu, Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je umješač treća osoba koja se u parnici koja se vodi između određenih stranaka pridružuje jednoj od njih na način da sama ne postaje stranka, ali ima pravni interes da stranka kojoj se pridružila uspije u parnici, budući da se pravne posljedice presude mogu posredno odraziti i na njezinu pravnu situaciju. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je Općinski sud, uz pozivanje na odredbe članka 190. ZPP (koji se primjenjivao u vrijeme poduzimanja te radnje) donio rješenje od 18. prosinca 2002. godine kojim je dozvolio umješaču da se pridruži na stranu tuženog. Pri tome Ustavni sud, također, primjećuje da je pravomoćnom Presudom Općinskog suda broj P:3047/97 od 20. svibnja 1998. godine utvrđeno da je on po osnovi izgradnje stekao pravo vlasništva na upitnom poslovnom prostoru. Stoga, i prema stavu Ustavnog suda, odluka Općinskog suda kojom je dozvolio pristupanje umješaču ne ostavlja dojam proizvoljnosti, budući da, dakle, ishod predmetnog spora ima izravan utjecaj na umješačevo pravo vlasništva na upitnom poslovnom prostoru koji je stekao na temelju Presude broj P:3047/97 od 20. svibnja 1998. godine. Budući da je odredbama članka 190. ZPP, koje je Općinski sud primijenio prilikom donošenja tog rješenja, propisano da "osoba koja ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim osobama jedna od stranaka uspije, može se pridružiti toj stranci", te da je umješač posjedovao pravomoćnu presudu kojom je dokazao postojanje svog pravnog interesa, Ustavni sud u postupanju Općinskog suda u toj fazi postupka ne vidi bilo kakvu proizvoljnost.

37. Dalje, Ustavni sud smatra neutemeljenim i apelantičine navode da izjavljena revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena, jer je protivna postupanju tuženog. Ustavni sud zapaža da apelantica te navode temelji na stavu da je tuženi sa apelanticom zaključio ugovor kojim je "priznao tužbeni zahtjev" kojim su apelantici pripale 2/3 dijela upitnog poslovnog prostora, te da se tim ugovorom i odrekao svog suvlasničkog dijela od 1/3 tog prostora. S tim u svezi, Ustavni sud ukazuje na odredbe članka 371. ZPP kojim su propisane ovlasti umješača nakon


stupanja u parnicu. Naime, tim odredbama je propisano, između ostalog, da je umješač nakon stupanja u parnicu ovlašten "stavljati prijedloge i poduzimati sve ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla poduzimati stranka kojoj se pridružio" (stavak 1), te da je " ovlašten podnijeti i izvanredni pravni lijek" (stavak 2), kao i da "ako umješač podnese pravni lijek, primjerak njegovog podneska dostavit će se i stranci kojoj se pridružio". Pravni lijek je dozvoljen ukoliko mu se stranka izričito ne protivi (stavak 3), te da "parnične radnje umješača imaju za stranku kojoj se pridružio pravni učinak ako nisu u protivnosti s radnjama stranke" (stavak 4). Dovodeći u svezu navedene odredbe sa apelacijskim navodima i odlučenjem Vrhovnog suda, Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud ispitao dopuštenost revizije umješača u smislu odredaba članka 371. st. 2, 3. i 4. i zaključio da je dopuštena. Pri tome Ustavni sud primjećuje da iz dostavljene dokumentacije i apelantičinih navoda ne proizlazi da je tuženi dostavio sudu bilo kakav podnesak kojim bi osporio poduzimanje pravnih radnji umješača, niti je sudu eventualno dostavio podnesak kojim bi priznao postavljeni tužbeni zahtjev na koji način bi eventualno onemogućio umješača da poduzima daljnje radnje u predmetnom postupku. Slijedeći to, Ustavni sud u postupanju Vrhovnog suda, obzirom na postavljeni tužbeni zahtjev i postojanje pravomoćne sudske odluke donesene u drugom postupku kojom je utvrđeno pravo vlasništva na upitnom poslovnom prostoru u korist umješača, ne vidi bilo kakvu proizvoljnost. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je predmetni postupak proveden uz garancije koje pruža članak 6. stavak 1. Europske konvencije, te da, sukladno tome, pobijanim odlukama nije prekršeno apelantičino pravo u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pravo na suđenje u "razumnom roku"

38. Ustavni sud zapaža da apelantica predmetni postupak osporava i sa aspekta njegove duljine trajanja, pa će Ustavni sud razmotriti navedeni postupak i u svezi s tim.


39. Ustavni sud, prije svega, ističe da se, prema konzistentnoj praksi Europskog i Ustavnog suda, razumnost duljine trajanja postupka mora ocjenjivati u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Europskog suda, a osobito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi, Europski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. veljače 2002. godine, Izvješće broj 2002-I, stavak 38).

40. Osim toga, prema praksi Europskog i Ustavnog suda, veliki broj predmeta uzetih u rad nije valjano opravdanje za prekomjerno odugovlačenje postupka, a stalno vraćanje odluke na ponovno suđenje može pokazati da postoje ozbiljni nedostaci u organizaciji sudskog sustava (vidi, Europski sud, Probmeier protiv Njemačke, presuda od 1. srpnja 1997. godine, stavak 64, Izvješća 1997-IV).

41. Konačno, Ustavni sud, podržavajući praksu Europskog suda, podsjeća na to da članak 6. stavak 1. Europske konvencije nameće državama ugovornicama dužnost da organiziraju svoje pravosudne sustave na način da sudovi mogu zadovoljiti uvjete ovog članka, uključujući i obvezu da postupaju u predmetima u razumnom roku (vidi, Europski sud, Marinović protiv Hrvatske, presuda od 6. listopada 2005. godine, stavak 23).

b) Razdoblje koje se uzima u obzir

42. Ustavni sud zapaža da je apelantica predmetni parnični postupak pokrenula 2. lipnja 1997. godine, koji je pravomoćno

okončan presudom Vrhovnog suda od 30. svibnja 2013. godine. Dakle, relevantno razdoblje koje Ustavni sud treba uzeti u obzir prilikom ocjene duljine predmetnog postupka jeste 16 godina.

c) Analiza duljine trajanja postupka

43. U konkretnom slučaju radi se o parničnom postupku radi utvrđenja prava vlasništva, pa obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je u konkretnom slučaju trebalo riješiti, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju nije radilo o posebno složenom predmetu.

44. Potom, Ustavni sud zapaža da je predmetni parnični postupak trajao oko 16 godina, što je neprihvatljivo dugo razdoblje. Ustavni sud primjećuje da Općinski sud za vrijeme važenja ranijeg ZPP ("Službene novine Federacije BiH" br. 42/98 i 3/99) nije donio prvostupanjsku odluku, te da je nakon stupanja na snagu novog ZPP ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) poduzeo radnje kako bi donio odluku, te da je konačno tom sudu trebalo dulje od sedam godina da donese prvostupanjsku presudu. Za Ustavni sud je posebice neprihvatljivo to da se u predmetnom postupku odlučuje o tužbenom zahtjevu toliko dugo, mada je Vrhovni sud samo u jednom navratu vratio predmet Kantonalnom sudu na ponovno odlučivanje, jer je, odlučujući o reviziji umješača, svojom odlukom ukinuo presudu tog suda i predmet vratio na ponovni postupak. Pored toga, Ustavni sud zapaža da Vrhovni sud u odgovoru na apelaciju nije ponudio bilo kakvo obrazloženje za toliko trajanje postupka. Štoviše, Općinski sud nije uopće dostavio bilo kakav odgovor na apelaciju. Ustavni sud smatra da je razdoblje od 16 godina u kojem je okončan predmetni postupak a priori izvan razumnog roka. Njegova duljina mogla bi se opravdati samo pod iznimnim okolnostima. Obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da su apelantičini navodi o kršenju prava na pravično suđenje u razumnom roku opravdani.

45. Stoga, Ustavni sud zaključuje da duljina predmetnog postupka ne zadovoljava zahtjev "razumnog roka" iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te da postoji kršenje apelantičinog prava na suđenje u "razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

d) Pitanje naknade na ime nematerijalne štete

46. Sukladno članku 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može odrediti naknadu za nematerijalnu štetu. Ustavni sud podsjeća na to da, za razliku od postupka pred redovitim sudovima, naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ustavni sud smatra da, zbog utvrđene povrede prava na donošenje odluke u razumnom roku, apelantu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete koju je pretrpio zbog duljine trajanja predmetnog postupka.

47. Prilikom odlučivanja o naknadi nematerijalne štete Ustavni sud upućuje na ranije utvrđeno načelo određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 938/04, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st. 48-51). Prema utvrđenom načelu, apelantu bi za svaku godinu odgađanja da se donese odluka trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM, odnosno dvostruki iznos u predmetima koji zahtijevaju posebnu žurnost.

48. U konkretnom slučaju, obzirom na to da se radi o predmetu koji ne zahtijeva posebnu žurnost, Ustavni sud smatra da bi apelantici za svaku godinu odgađanja da se donese odluka trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM. Dakle, ukupan iznos koji se apelantici treba isplatiti je 2.450,00 KM, imajući u vidu da je navedeni postupak trajao 16 godina. Navedeni iznos apelantici je dužna isplatiti Vlada Kantona Sarajevo, obzirom na sjedište Općinskog suda i Kantonalnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke.


49. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu.

Pravo na imovinu

50. U pogledu navoda o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud zapaža da se navodi o kršenju ovog prava temelje na istim navodima kao i u pogledu prava na pravično suđenje, što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim točkama ove odluke. Obzirom na to, Ustavni sud smatra da su i navodi o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, također, neutemeljeni.

VIII. Zaključak

51. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednom od aspekata prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada je postupak trajao 16 godina za što odgovornost snose redoviti sudovi, jer nisu iskazali primjerenu ažurnost u vođenju i okončanju tog postupka.

52. Protivno tome, Ustavni sud zaključuje da nije prekršeno apelantičino pravo u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, budući da u obrazloženju pobijane odluke Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost u ocjeni dokaza i u primjeni prava.

53. Također, Ustavni sud zaključuje da nema ni kršenja prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada apelantica navode o kršenju ovog prava svodi na navode o pogrešnoj ocjeni dokaza i primjeni prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

54. Na temelju članka 59. st. (1), (2) i (3) i članka 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

55. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Mirsad Ćeman, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 3605/13, рјешавајући апелацију Мирјане Вујичевић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1), (2) и (3) и члана 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 10. октобра 2016. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Мирјане Вујичевић. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана

II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на доношење одлуке у разумном року у предмету који је окончан Пресудом Врховног суда Федерације Босне и

Херцеговине број 65 0 П 298451 12 Рев од 30. маја 2013. године.

Налаже се Влади Кантона Сарајево да, у складу са чланом 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, апеланткињи Мирјани Вујичевић у року од три мјесеца од дана пријема ове одлуке исплати износ од 2.450,00 КМ на име нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року уз обавезу да, након истека тог рока, плати Мирјани Вујичевић законску затезну камату на евентуално неисплаћени износ, или дио износа накнаде одређене овом одлуком.

Одбија се као неоснована апелација Мирјане Вујичевић поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 65 0 П 298451 12 Рев од 30. маја 2013. године у односу на остале аспекте права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Мирјана Вујичевић (у даљњем тексту: апеланткиња) из Илиџе, коју је заступао Златан Ибрахимпашић, адвокат из Источног Сарајева (чију канцеларију је, као ликвидатор, преузела Нада Мандић, адвокат из Источног Сарајева), поднијела је 16. августа 2013. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 65 0 П 298451 12 Рев од 30. маја 2013. године. Апеланткиња је 18. септембра 2015. године допунила апелацију. Такође, апеланткиња је лично 11. децембра 2015. године затражила доношење привремене мјере којом би Уставни суд одложио извршење "преузимања пословног простора".

II. Поступак пред Уставним судом

2. Одлучујући о апеланткињином захтјеву за доношење привремене мјере, Уставни суд је донио одлуку којом је захтјев одбио (види, Уставни суд, Одлука број АП 3605/13 од 22. децембра 2015. године, доступна на www.ustavnisud.ba). Прије тога Уставни суд је Одлуком о допустивости број АП 4404/10 од 10. новембра 2010. године одбацио као недопуштену апелацију коју је апеланткиња поднијела против Пресуде Врховног суда број 070-0-Рев-09-001149 од 15. јула 2010. године, зато што је преурањена (доступна на www.ustavnisud.ba).

3. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда и Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд), као и од пуномоћника туженог Бранка Прерадојевића (у даљњем текту: тужени) и умјешача на страни туженог Нусрета Козице (у даљњем тексту: умјешач) затражено је 18. јануара 2016. године да доставе одговоре на апелацију.

4. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 25. јануара 2016. године. Општински суд и пуномоћник туженог и умјешача нису доставили одговоре на апелацију.


III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

6. Апеланткиња је 2. јуна 1997. године Општинском суду поднијела тужбу против туженог и Џевада Манџуке, као друготуженог, "ради утврђивања својине и поништења ортачког уговора закљученог између апеланта и Џевада Манџуке". Апеланткиња је, затим, повукла тужбу у односу на друготуженог, што је Општински суд Рјешењем број П-1448/97 од 26. марта 1998. године примио на знање.

7. Апеланткиња је поднеском од 29. августа 2003. године прецизирала тужбени захтјев на начин да је гласио: "Утврђује се да је апеланткиња искључиви инвеститор изведених радова на изградњи дуплог киоска, увезаног у јединствени пословни простор, а изграђен у Илиџи, Улица Џемала Биједића до броја 252 (у даљњем тексту: спорни пословни простор) и земљишту [...], па се досљедно томе обавезује тужени признати апеланткињи право својине у дијелу 1/1, као ванкњижно тијело привремене намјене и исти пословни простор предати у посјед апеланткињи, слободан од људи и ствари, [...]."

8. Општински суд је Пресудом број П-1448/97-Б од 22. октобра 2004. године одбио тужбени захтјев. У образложењу пресуде Општински суд је навео да је у току поступка, на основу члана 190 ЗПП, поднеском од 3. јуна 2002. године умјешач затражио мијешање у овој правној ствари на страни туженог због тога што је у другом судском поступку тог суда правоснажном Пресудом број П:3047/97 од 20. маја 1998. године утврђено да је он (умјешач) по основу изградње стекао право својине на спорном пословном простору, па, стога, има правни интерес да се одбије апеланткињин тужбени захтјев. Наведено је да је Општински суд рјешењем од 18. децембра 2002. године дозволио тражено мијешање.

9. Општински суд је навео да је у поступку утврдио да је спорни пословни објекат изграђен на основу одобрења за изградњу од 10. октобра 1996. године, издатог на име туженог. Наведено је да из Рјешења Општине Илиџа број 04/9-361-202/89 од 19. јула 1989. године произилази да је туженом издата "сагласност да може приступити извођењу радова на изградњи пословног објекта - киоска привременог карактера на период од три године на земљишту к.ч. број 2121/12 к.о. Горњи Бутмир" а да из Рјешења Општине Илиџа број 04-364- 6138/96 од 10. октобра 1996. године произилази да се туженом као инвеститору одобрава да може да приступи извођењу радова на изградњи пословног објекта привременог карактера на земљишту к.ч. број 2121/12 к.о. Горњи Бутмир. Даље, Општински суд је утврдио да је инвестирање изградње овог објекта извршио умјешач (који је претходно склопио уговор о ортаклуку са туженим од 28. јануара 1997. године), што је утврђено у парничном поступку у предмету Општинског суда II у Сарајеву број П-3047/97. Осим тога, Општински суд је навео да апеланткиња у току поступка није понудила пројектну документацију за објекат за који је Општина Илиџа раније издала Рјешење број 04/9-361-202/89 од 19. јула 1989. године (како би могло да се утврди да ли се ради о истом објекту у односу на објекат чија се предаја тражи) на име туженог (објекат саграђен током трајања брачне заједнице апеланткиње и туженог, који су били у браку у периоду од 1986. до 1993. године, када је код Основног суда у Београду брак разведен), а што је био разлог да вјештак грађевинске струке приликом изласка на лице мјеста није са сигурношћу могао да утврди да ли се ради о истом објекту по рјешењу из 1989. године и објекту по рјешењу из 1996. године, јер су оба рјешења дата за изградњу привременог објекта на име туженог. Слиједећи

то, Општински суд је закључио да се нису стекле законске претпоставке из члана 43 Закона о својинскоправним односима с обзиром на то да се тужбом тражи признање права својине на спорном објекту са дијелом 1/1 и његова предаја у посјед.

10. Пресудом Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број Гж-2656/04 од 7. јула 2008. године апеланткињина жалба је дјелимично уважена и првостепена пресуда преиначена тако да је утврђено да је "апеланткиња сувласник са 2/3 сувласничког дијела спорног пословног простора за који је орган управе Општине Илиџа издао одобрење за грађење на име туженог, па је наложено туженом да апеланткињи преда у посјед и на слободно располагање 2/3 сувласничког дијела спорног пословног објекта". У образложењу пресуде Кантонални суд је навео да је Општински суд пропустио да оцијени околности да спорни пословни простор представља брачну стечевину апеланткиње и туженог, те је, стога, тај суд заказао расправу на којој је спровео доказе саслушањем парничних странака и поново извршио увид у сву документацију у спису и прочитао исказе раније саслушаних свједока, као и да је оцијенио већ раније спроведене доказе у првостепеном поступку, међу којима су и рјешење Општине Илиџа од 10. октобра 1996. године, те Уговор о ортаклуку закључен 28. јануара 1997. године између туженог и умјешача и Пресуду Општинског суда број П-3047/97 од 20. маја 1998. године. Кантонални суд је навео да међу странкама није спорно да су апеланткиња и тужени били у браку у периоду од 1986. до 1993. године, када је код Основног суда у Београду брак разведен. Даље, Кантонални суд је истакао да спорни пословни објекат представља брачну стечевину апеланткиње и туженог стечену заједничким улагањима за вријеме трајања брака с тим што је апеланткињино улагање било много веће од улагања туженог. Кантонални суд је истакао да је тужени, закључујући уговор о ортаклуку са умјешачем, повриједио апеланткињина сувласничка права не тражећи сагласност, нити одобрење за закључење оваквог уговора.

11. Наведено је да је за отуђење цијеле ствари и за признање тужбеног захтјева по Пресуди Општинског суда у Сарајеву број П-3047/97 од 20. маја 1998. године, којом је тужени признао искључиво право својине на овом пословном објекту умјешачу, тужени морао да има апеланткињину сагласност. Указано је на одредбе члана 26 Закона о својинскоправним односима којим је прописано да, када су ствари које припадају разним власницима лако спојене или помијешане да не могу да се раздвоје без знатне штете или без несразмјерних трошкова, на новој ствари настаје сусвојина дотадашњих власника, и то сразмјерно вриједности коју су поједине ствари имале у тренутку спајања или мијешања. Пошто је на основу спроведених доказа утврђено да је тужени у овом пословном објекту 1996. године извукао контејнер који је постојао до 1992. године, до избијања рата, извршио поправке дијелова који су незнатно девастирани за вријеме рата и устаклио башту на овој сада новој ствари, која представља стари пословни објекат, са старом инфраструктуром и озиданим дијелом, са новим рјешењем о сагласности за извођење радова од 10. октобра 1996. године, то је Кантонални суд закључио да се ради о новој ствари на којој је остала сусвојина дотадашњих власника, и то 2/3 сусвојине апеланткиње и 1/3 сусвојине туженог.

12. Одлучујући о ревизији умјешача против Пресуде број Гж-2656/04 од 7. јула 2008. године, Врховни суд је донио Рјешење број 070-0-Рев-09-001149 од 15. јула 2010. године којим је ревизију усвојио, другостепену пресуду укинуо и предмет вратио Кантоналном суду на поновно


суђење. У образложењу рјешења Врховни суд је истакао да је, прије свега, испитао допуштеност ревизије, те је констатовао да су у конкретном случају испуњени услови из члана 371 ст. 2, 3 и 4 ЗПП. Даље, Врховни суд је, између осталог, указао да тужбеним захтјевом апеланткиња није тражила да се уговор о ортаклуку, закључен између туженог и умјешача о удруживању средстава у вези са изградњом објекта по рјешењу из 1996. године, евентуално прогласи ништавим (чл. 103 и 104 ЗОО), а на основу којег је, због тога што тужени није извршавао дио својих уговорних обавеза, умјешач одлуком Општинског суда, као искључиви инвеститор, постао власник спорне непокретности са дијелом 1/1, нити је апеланткиња поставила облигационоправни захтјев. Због тога, како је закључио Врховни суд, Кантонални суд није могао да поступа у смислу одредаба члана 2 нити чл. 54 и 61 ЗПП.

13. Одлучујући у поновљеном поступку, Кантонални суд је, након одржане расправе, донио Пресуду број 09 0 П 011387 11 Гж од 20. јула 2012. године којом је жалбу дјелимично уважио и првостепену пресуду преиначио на начин да је утврдио да је апеланткиња стекла право сусвојине са ½ на спорном пословном простору, те је наложено туженом да апеланткињи преда у посјед и на слободно располагање ½ сувласничког дијела тог простора.

14. У образложењу пресуде Кантонални суд је навео да је у поновном поступку, 21. јуна 2012. године, спровео расправу на којој су на сагласан приједлог пуномоћника апеланткиње и умјешача, поново спроведени сви раније наведени докази, те је Кантонални суд, поново их оцјењујући, закључио да је апеланткињин тужбени захтјев основан. Указано је да међу странкама није спорно да су апеланткиња и тужени били у браку од 27. децембра 1986. године до 20. јула 1993. године и начин на који су остваривали приходе. Такође је неспорно да је почетком 1992. године апеланткиња отишла са Илиџе због ратних дејстава, а тужени се одселио у Београд с тим што је веома често долазио на Илиџу, јер је у то ратно вријеме туженом било једноставно доћи из Београда на Илиџу. Оцјењујући исказе саслушаних свједока и парничних странака, Кантонални суд је утврдио да су и апеланткиња и тужени подједнако, приближно истим новчаним средствима, учествовали у градњи пословног простора, димензија 6 x 2,5 м, и да је тај пословни простор једним дијелом био монтажног карактера, а једним дијелом од чврстог материјала, али привременог карактера. Наведено је да је сва урбанистичка и техничка документација гласила на име туженог због тога што је апеланткиња већ имала фризерски салон, који је гласио на њено име, и што су сматрали да се на овај начин обезбјеђује радно мјесто за туженог. Оцјењујући исказе саслушаних свједока, Кантонални суд је закључио да су приликом градње овог пословног објекта апеланткиња и тужени улагали подједнако иста новчана средства. Утврђено је да је одмах након потписивања Дејтонског споразума тужени ушао у посјед овог пословног простора и добио сагласност с поновним привременим задржавањем пословног простора. Тужени се са умјешачем договарао о продаји овог пословног простора, чиме је без апеланткињиног овлашћења располагао и њеним сувласничким дијелом овог пословног простора. Међу парничним странкама је неспорно да тужени није имао никаква овлашћења апеланткиње да би продао, или на било који начин пренио право апеланткињиног сувласничког дијела на овом пословном простору на друга лица. Међутим, увидом у правоснажну Пресуду Општинског суда II у Сарајеву број П-3047/97 утврђено је да је у том предмету садашњи умјешач тужио тужиоца који је признао тужбени

захтјев којим је утврђено да је умјешач стекао право својине на спорном пословном простору. На овај начин је, како је истакао Кантонални суд, тужени неовлашћено, без апеланткињине сагласности, располагао пословним простором који представља брачну стечевину апеланткиње и туженог, у смислу чл. 251 и 252 Породичног закона. Слиједећи то, Кантонални суд је закључио да не може да се прихвати да је умјешач стекао право својине на наведеном пословном простору без обзира на то што у том правцу постоји правоснажна судска одлука. Указано је да спорни пословни простор представља ванкњижну својину, па је због тих разлога умјешач, уговарајући послове са туженим, морао да буде посебно опрезан и да провјери да ли је тужени искључиви власник без обзира на то што су одобрења и урбанистичка сагласност гласили на његово име. Кантонални суд није прихватио Уговор о ортаклуку закључен између туженог и умјешача 28. јануара 1997. године којим су уговорили изградњу истог пословног објекта према рјешењу из октобра 1996. године. Истакнуто је да из записника инспекције Општине Илиџа може да се закључи да је, након завршетка рата, овај објекат био веома запуштен, што нема никаквог утицаја на апеланткињина права, јер је након реинтеграције појединих дијелова града, па тако и Илиџе у којој се налази пословни објекат, велики дио пословних и стамбених простора био у веома запуштеном стању. Парнични поступак у којем је тужени признао умјешачу власничка права на овом пословном објекту, и то у предмету Општинског суда II број П-3047/97, не може да се прихвати због тога што је тужени признао тужбени захтјев умјешачу и признао да је умјешач стекао власничка права на овом објекту у вријеме када је већ почео спор у овом предмету, па је, стога, јасно и на поуздан начин може да се закључи да је пресуда донесена само да би се изиграла апеланткињина сувласничка права. Због овог разлога, Кантонални суд сматра да умјешач може да постави захтјев за накнаду штете према туженом, јер је тужени располагао правима која му не припадају. Тужени је искористио то што је званично сва документација Општине Илиџа гласила на његово име, тако да је обновио рјешење Општине Илиџа од 10. октобра 1996. године и добио рјешење којим му се одобрава као инвеститору да може приступити извођењу радова на изградњи пословног објекта привременог карактера након чега је закључио уговор о ортаклуку са умјешачем 28. јануара 1997. године. На основу писмене документације која је обновљена 1996. године и на основу уговора о ортаклуку тужени је имао намјеру да представи да је поново градио овај пословни објекат на основу нових одобрења Општине Илиџа, те да је у градњу улагао средства заједно са умјешачем.

15. Одлучујући о ревизији умјешача изјављеној против Пресуде број 09 0 П 011387 11 Гж од 20. јула 2012. године, Врховни суд је Пресудом број 65 0 П 298451 12 Рев од 30. маја 2013. године ревизију уважио, другостепену пресуду преиначио тако што је апеланткињину жалбу одбио и првостепену пресуду потврдио. Врховни суд је, прије свега, испитао допуштеност умјешачеве ревизије, те је констатовао да је ревизија, у смислу одредаба члана 371 ст. 2, 3 и 4 ЗПП, допуштена. Према ставу Врховног суда, Општински суд је у конкретној правној ствари правилно примијенио одредбе члана 8 ЗПП приликом оцјене предложених и изведених доказа и за усвојени став дао правно засноване разлоге које је прихватио и Врховни суд. Даље, Врховни суд је цитирао апеланткињин тужбени захтјев од 29. августа 2003. године, који није мијењала током поступка. Врховни суд је, даље, навео да из чињеничног утврђења, којим је везан на основу члана 240 став 2 ЗПП, произилази да је спорни пословни


простор изграђен на основу одобрења за изградњу од 10. октобра 1996. године, које је гласило на име туженог. Даље, Врховни суд је навео да је утврђено да је инвестирање изградње спорног пословног простора извршио умјешач (јер је претходно склопио уговор о ортаклуку са туженим), што је утврђено у парничном поступку Општинског суда II у Сарајеву у предмету број П-3047/97 одлуком од 20. маја 1998. године, те му је том пресудом признато право својине на том простору са дијелом 1/1. Осим тога, наведено је да апеланткиња у току првостепеног поступка није понудила пројектну документацију за објекат за који је Секретаријат за урбанизам, имовинскоправне и стамбено-комуналне и геодетске послове Општине Илиџа Сарајево раније издао Рјешење број 04/9-361-202/89 од 19. јула 1989. године (како би могло да се утврди да ли се ради о истом објекту у односу на објекат чија се предаја тражи) на име туженог (објекат саграђен током трајања брачне заједнице апеланткиње и туженог, брак разведен 20. марта 1993. године). Указано је да због тог разлога вјештак грађевинске струке приликом изласка на лице мјеста није са сигурношћу могао да утврди да ли се ради о истом објекту по рјешењу из 1989. године и објекту по рјешењу из 1996. године. Слиједећи то, како је навео Врховни суд, Општински суд је закључио да се нису стекле законске претпоставке да се апеланткињи призна право својине на спорном пословном простору са дијелом 1/1 и његова предаја у посјед, у складу са одредбама члана 43 Закона о својинскоправним односима Федерације БиХ. Такође је наведено да је у конкретној правној ситуацији утврђено и да се спорни пословни простор налази у својини умјешача са дијелом 1/1, а не у посједу туженог од кога се тражи предаја у посјед.

16. Такође, Врховни суд је навео да је правилан закључак првостепеног суда да, према правилу о терету доказивања из члана 126 у вези са чланом 123 став 1. ЗПП, апеланткиња није доказала основаност свог захтјева. Поред тога, Врховни суд је навео да апеланткиња није тражила да се евентуално уговор о ортаклуку закључен између туженог и умјешача о удруживању средстава у вези са изградњом објекта по рјешењу из 1996. године прогласи ништавим (чл. 103 и 104 Закона о облигационим односима). На основу тог уговора је умјешач, а због тога што тужени није извршио дио уговорних обавеза, одлуком Општинског суда II у Сарајеву као искључиви инвеститор постао власник спорног пословног простора са дијелом 1/1. Такође је наведено да апеланткиња није поставила ни облигационоправни захтјев.

17. Осим тога, Врховни суд је истакао да је основан и ревизиони приговор да је другостепени суд својом одлуком прекорачио тужбени захтјев. Наиме, како је истакао Врховни суд, Кантонални суд је своју одлуку засновао на одредбама чл. 251 и 262 Породичног закона премда такав захтјев (брачна стечевина) није стављен у поступку (члан 2 став 1 ЗПП). Указано је да је став Кантоналног суда да се одлука Општинског суда број П-00047/97 од 20. маја 1998. године, која је постала и правоснажна, не може да прихвати апсолутно недопустив, јер суд на тај начин преиспитује правоснажну одлуку у другом поступку. Поред тога, апеланткиња ову одлуку претходно није побијала у редовном поступку с обзиром на то да лице које се сматра власником има право да поднесе тужбу и то његово право не застаријева (члан 243 став 3 Закона о својинскоправним односима). Стога, како је нагласио Врховни суд, Кантонални суд није могао да донесе оспорену одлуку, јер то није у складу са одредбама чл. 2, 54 и 61 ЗПП, те је уз позивање на одредбе члана 251 ЗПП другостепену пресуду преиначио тако да је апеланткињину жалбу изјављену против првостепене пресуде одбио и ту пресуду потврдио.

IV. Апелација a) Наводи из апелације

18. Апеланткиња сматра да јој је пресудом Врховног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланткиња сугерише да је у предметном поступку произвољно примијењено процесно и материјално право, те да је погрешно и произвољно утврђено чињенично стање због погрешне оцјене доказа. Нарочито приговара одлуци редовних судова да су у предметном поступку дозволили да на страну туженог приступи умјешач. У том правцу, између осталог, наводи да су Кантонални и Врховни суд били упознати с тим да је тужени након прве пресуде Кантоналног суда са апеланткињом закључио уговор којим је "признао тужбени захтјев" којим су апеланткињи припале 2/3 дијела спорног пословног простора, те се тим уговором и одрекао свог сувласничког дијела од 1/3 тог простора, а судови тај доказ нису адекватно оцијенили (1. октобра 2008. године). Такође, приговара одлуци Врховног суда да је прихватио одлучивање о ревизији умјешача и сматра да је то противно релевантним одредбама ЗПП, поготово због тога што је то "у супротности са радњама туженог". Нарочито истиче да је образложење пресуде Врховног суда контрадикторно и нејасно. У оквиру права на правично суђење апеланткиња је, такође, навела и повреду права на суђење у разумном року.

б) Одговор на апелацију

19. Врховни суд је истакао да остаје у цијелости при својој одлуци, те да не сматра да су повријеђена права на која апеланткиња указује у својој апелацији.

V. Релевантни прописи

20. У Закону о парничном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 42/98 и 3/99) релевантне одредбе гласе:

Члан 10. Суд је дужан настојати да се поступак проведе без

одуговлачења и са што мање трошкова, те онемогућити сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку

Члан 190. ст. 1, 2. и 3. Особа која има правни интерес да у парници која тече

међу другим особама једна од странака успије, може се придружити тој странци.

Умјешач може ступити у парницу у току цијелог поступка све до правоснажности одлуке о тужбеном захтјеву, те у току поступка настављеног подношењем изванреднога правног лијека.

Изјаву о ступању у парницу умјешач може дати на рочишту или писменим поднеском.

21. У Закону о парничном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 53/03, 73/05 и 19/06, без измјена објављених у "Службеним новинама Федерације БиХ" број 98/15) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. став 1. (1) У парничном поступку суд одлучује у границама

захтјева који су стављени у поступку.


Члан 10. Суд је дужан да спроведе поступак без одуговлачења и

са што мање трошкова, те да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.

Члан 369. ст. 1, 2. и 3. (1) Лице које има правни интерес да у парници која

тече међу другим лицима једна од странака успије, може се придружити тој странци.

(2) Умјешач може ступити у парницу у току цијелог поступка све до правоснажности одлуке о тужбеном захтјеву, као и у току поступка настављеног подношењем ванредног правног лијека.

(3) Изјаву о ступању у парницу умјешач може дати на рочишту или писменим поднеском.

Члан 371. (1) Умјешач мора примити парницу у оном стању у

каквом се налази у тренутку кад се умијеша у парницу. У даљем току парнице он је овлаштен да ставља приједлоге и да предузима све остале парничне радње у роковима у којима би те радње могла да предузима странка којој се придружио.

(2) Ако је умјешач ступио у парницу до правоснажности одлуке о тужбеном захтјеву, овлаштен је да поднесе и ванредни правни лијек.

(3) Ако умјешач поднесе правни лијек, примјерак његовог поднеска доставиће се и странци којој се придружио.

(4) Парничне радње умјешача имају за странку којој се придружио правно дјејство ако нису у супротности с радњама странке.

(5) По пристанку свих парничних странака, умјешач може ступити у парницу као странка умјесто странке којој се придружио.

VI. Допустивост

22. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

23. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

24. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 65 0 П 298451 12 Рев од 30. маја 2013. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, апеланткиња је оспорену пресуду примила 17. јуна 2013. године, а апелација је поднесена 16. августа 2013. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

25. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

26. Апеланткиња побија одлуку Врховног суда тврдећи да су јој том одлуком повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, укључујући и право на суђење у "разумном року", као сегменту наведеног права, те члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење

27. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

28. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним законом установљеним судом.

29. Уставни суд запажа да се у конкретном случају ради о спору грађанскоправне природе који је произашао из апеланткињиног захтјева да се утврди њено право својине на спорном пословном простору, те апеланткиња у предметном поступку ужива гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

У односу на оспорену пресуду

30. Уставни суд примјећује да се апеланткињини наводи о кршењу права на правично суђење своде на наводе да су редовни судови погрешно примијенили позитивноправне прописе, јер су дозволили да на страну туженог приступи умјешач, као и због тога што умјешач "није имао право на подношење ревизије против пресуде Кантоналног суда", да судови нису адекватно оцијенили уговор који је потписао тужени са апеланткињом којим је "признао тужбени захтјев", те да је образложење пресуде Врховног суда контрадикторно и нејасно а самим тим и да суд није правилно примијенио материјално право.

31. С тим у вези, Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, уопштено, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

32. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања


редовног суда како у поступку утврђивања чињеница, тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка једном правичном поступку (види, Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која апеланткиња поставља, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на произвољно утврђеном чињеничном стању и произвољној примјени права.

33. У конкретном случају Уставни суд примјећује да из достављене документације произилази да је предметни спор настао због "права својине" на спорном пословном простору. Даље, Уставни суд запажа да су апеланткиња и тужени од 27. децембра 1986. године до 20. јула 1993. године били у браку и да је за вријеме трајања те брачне заједнице, првобитно, на основу Рјешења Општине Илиџа број 04/9-361-202/89 од 19. јула 1989. године, туженом издато одобрење да "може да приступи извођењу радова на изградњи пословног објекта – киоска привременог карактера на период од три године", који је у нарави био димензија 6 x 2,5 м, и једним дијелом монтажног карактера, а други дио од чврстог материјала, али привременог карактера. Тај простор је, након завршетка рата, "био у запуштеном стању", те је на његовом мјесту изграђен спорни објекат а монтажни дио старог објекта је надлежни орган Општине Илиџа "измјестио на локацију Хиподрома 'Бутмир'", "која је позната апеланткињи". Осим тога, произилази да је три године након развода брака тужени 10. октобра 1996. године од Општине Илиџа добио рјешење за изградњу спорног пословног простора на локацији на којој је био изграђен "стари пословни простор". При томе Уставни суд запажа да је правоснажном Пресудом Општинског суда број П:3047/97 од 20. маја 1998. године утврђено да је умјешач, по основу изградње, стекао право својине на спорном пословном простору. Даље, Уставни суд запажа да је апеланткиња прецизираним тужбеним захтјевом од 29. августа 2003. године тражила да се утврди "да је [...] искључиви инвеститор изведених радова [...]", те да тај захтјев није мијењала до краја поступка.

34. Полазећи од наведених чињеница и апеланткињиног тужбеног захтјева, Уставни суд примјећује да су Општински и Врховни суд донијели идентичне одлуке којим су тај захтјев одбили, јер су утврдили да није основан, али је Кантонални суд у два наврата "усвајао" тужбени захтјев. Наиме, Уставни суд запажа да су, одлучујући о прецизираном тужбеном захтјеву, Општински и Врховни суд након спроведеног поступка закључили да он није основан а крећући се у оквиру овлашћења из одредаба члана 2 став 1 ЗПП којим је прописано да је суд везан за постављени тужбени захтјев и да нема овлашћење да га по службеној дужности (ex officio) мијења, као што је то учинио Кантонални суд у два наврата, како то произилази из рјешења Врховног суда од 15. јула 2010. године и оспорене пресуде.

35. При томе Уставни суд запажа да су Општински суд и Врховни суд, одбијајући апеланткињин тужбени захтјев, дали разлоге зашто апелациони приговори не могу довести до другачијег рјешења конкретне правне ствари. Такође, Уставни суд запажа да апеланткиња и у апелационим наводима понавља своје тврдње које је већ истицала у

парничном поступку (изузев навода да умјешач није имао право да изјави ревизију) и о којима су редовни судови дали свој закључак у којем Уставни суд не налази елементе произвољности. Наиме, имајући у виду све околности конкретног случаја, Уставни суд у разлозима оспорених пресуда не може да нађе елементе који би указивали на неправилност или арбитрарност у доношењу оспорених одлука и примјени релевантних законских прописа. Према мишљењу Уставног суда, редовни судови су дали јасно и прецизно образложење својих закључака због чега је требало одбити апеланткињин тужбени захтјев који се односио на тражење да се утврди да је она "искључиви инвеститор" спорног пословног простора, примјењујући при томе релевантне законске одредбе. Такође, Уставни суд сматра да су судови у оспореним одлукама детаљно образложили на којим су све релевантним прописима утемељили оспорене одлуке, те да су о томе дали детаљна и јасна образложења која не могу да се сматрају произвољним или супротним праву на образложену одлуку из члана 6 став 1 Европске конвенције.

36. Даље, у погледу апеланткињиних навода који се тичу права умјешача у конкретном предмету, Уставни суд, прије свега, подсјећа да је умјешач треће лице које се у парници која се води између одређених странака придружује једној од њих на начин да само не постаје странка, али има правни интерес да странка којој се придружило успије у парници, будући да се правне посљедице пресуде могу посредно одразити и на његову правну ситуацију. У конкретном случају Уставни суд запажа да је Општински суд, уз позивање на одредбе члана 190 ЗПП (који се примјењивао у вријеме предузимања те радње) донио рјешење од 18. децембра 2002. године којим је дозволио умјешачу да се придружи на страну туженог. При томе Уставни суд, такође, примјећује да је правоснажном Пресудом Општинског суда број П:3047/97 од 20. маја 1998. године утврђено да је он по основу изградње стекао право својине на спорном пословном простору. Стога, и према ставу Уставног суда, одлука Општинског суда којом је дозволио приступање умјешачу не оставља утисак произвољности, будући да, дакле, исход предметног спора има директан утицај на умјешачево право својине на спорном пословном простору који је стекао на основу Пресуде број П:3047/97 од 20. маја 1998. године. Будући да је одредбама члана 190 ЗПП, које је Општински суд примијенио приликом доношења тог рјешења, прописано да "лице које има правни интерес да у парници која тече међу другим лицима једна од странака успије, може да се придружи тој странци", те да је умјешач посједовао правоснажну пресуду којом је доказао постојање свог правног интереса, Уставни суд у поступању Општинског суда у тој фази поступка не види било какву произвољност.

37. Даље, Уставни суд сматра неоснованим и апеланткињине наводе да изјављена ревизија у конкретном случају није дозвољена, јер је противна поступању туженог. Уставни суд запажа да апеланткиња те наводе заснива на ставу да је тужени са апеланткињом закључио уговор којим је "признао тужбени захтјев" којим су апеланткињи припале 2/3 дијела спорног пословног простора, те да се тим уговором и одрекао свог сувласничког дијела од 1/3 тог простора. С тим у вези, Уставни суд указује на одредбе члана 371 ЗПП којим су прописана овлашћења умјешача након ступања у парницу. Наиме, тим одредбама је прописано, између осталог, да је умјешач након ступања у парницу овлашћен да "ставља приједлоге и да предузима све остале парничне радње у роковима у којима би те радње могла да предузима странка којој се придружио" (став 1), те


да је " овлашћен да поднесе и ванредни правни лијек" (став 2), као и да "ако умјешач поднесе правни лијек, примјерак његовог поднеска ће се доставити и странци којој се придружио". Правни лијек је дозвољен уколико му се странка изричито не противи (став 3), те да "парничне радње умјешача имају за странку којој се придружио правни учинак ако нису у противности с радњама странке" (став 4). Доводећи у везу наведене одредбе са апелационим наводима и одлучењем Врховног суда, Уставни суд запажа да је Врховни суд испитао допуштеност ревизије умјешача у смислу одредаба члана 371 ст. 2, 3 и 4 и закључио да је допуштена. При томе Уставни суд примјећује да из достављене документације и апеланткињиних навода не произилази да је тужени доставио суду било какав поднесак којим би оспорио предузимање правних радњи умјешача, нити је суду евентуално доставио поднесак којим би признао постављени тужбени захтјев на који начин би евентуално онемогућио умјешача да предузима даљње радње у предметном поступку. Слиједећи то, Уставни суд у поступању Врховног суда, с обзиром на постављени тужбени захтјев и постојање правоснажне судске одлуке донесене у другом поступку којом је утврђено право својине на спорном пословном простору у корист умјешача, не види било какву произвољност. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да је предметни поступак спроведен уз гаранције које пружа члан 6 став 1 Европске конвенције, те да, сходно томе, оспореним одлукама није прекршено апеланткињино право у односу на остале аспекте права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Право на суђење у "разумном року"

38. Уставни суд запажа да апеланткиња предметни поступак оспорава и са аспекта његове дужине трајања, па ће Уставни суд размотрити наведени поступак и у вези с тим.

а) Релевантна начела

39. Уставни суд, прије свега, истиче да се, према конзистентној пракси Европског и Уставног суда, разумност дужине трајања поступка мора да оцјењује у свјетлу околности појединог предмета, водећи рачуна о критеријумима успостављеним судском праксом Европског суда, а нарочито о сложености предмета, понашању страна у поступку и надлежног суда или других јавних власти, те о значају који конкретна правна ствар има за апеланта (види, Европски суд, Микулић против Хрватске, апликација број 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, Извјештај број 2002-I, став 38).

40. Осим тога, према пракси Европског и Уставног суда, велики број предмета узетих у рад није ваљано оправдање за прекомјерно одуговлачење поступка, а стално враћање одлуке на поновно суђење може да покаже да постоје озбиљни недостаци у организацији судског система (види, Европски суд, Probmeier против Њемачке, пресуда од 1. јула 1997. године, став 64, Извјештаји 1997-IV).

41. Коначно, Уставни суд, подржавајући праксу Европског суда, подсјећа на то да члан 6 став 1 Европске конвенције намеће државама уговорницама дужност да организују своје правосудне системе на начин да судови могу да задовоље услове овог члана, укључујући и обавезу да поступају у предметима у разумном року (види, Европски суд, Мариновић против Хрватске, пресуда од 6. октобра 2005. године, став 23).

б) Период који се узима у обзир

42. Уставни суд запажа да је апеланткиња предметни парнични поступак покренула 2. јуна 1997. године, који је

правоснажно окончан пресудом Врховног суда од 30. маја 2013. године. Дакле, релевантни период који Уставни суд треба узети у обзир приликом оцјене дужине предметног поступка јесте 16 година.

ц) Анализа дужине трајања поступка

43. У конкретном случају ради се о парничном поступку ради утврђења права својине, па с обзиром на чињенична и правна питања која је у конкретном случају требало ријешити, Уставни суд сматра да се у конкретном случају није радило о посебно сложеном предмету.

44. Затим, Уставни суд запажа да је предметни парнични поступак трајао око 16 година, што је неприхватљиво дуг период. Уставни суд примјећује да Општински суд за вријеме важења ранијег ЗПП ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 42/98 и 3/99) није донио првостепену одлуку, те да је након ступања на снагу новог ЗПП ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 53/03, 73/05 и 19/06) предузео радње како би донио одлуку, те да је коначно том суду требало дуже од седам година да донесе првостепену пресуду. За Уставни суд је посебно неприхватљиво то да се у предметном поступку одлучује о тужбеном захтјеву толико дуго, мада је Врховни суд само у једном наврату вратио предмет Кантоналном суду на поновно одлучивање, јер је, одлучујући о ревизији умјешача, својом одлуком укинуо пресуду тог суда и предмет вратио на поновни поступак. Поред тога, Уставни суд запажа да Врховни суд у одговору на апелацију није понудио било какво образложење за толико трајање поступка. Штавише, Општински суд није уопште доставио било какав одговор на апелацију. Уставни суд сматра да је период од 16 година у којем је окончан предметни поступак a priori ван разумног рока. Његова дужина могла би да се оправда само под изузетним околностима. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да су апеланткињини наводи о кршењу права на правично суђење у разумном року оправдани.

45. Стога, Уставни суд закључује да дужина предметног поступка не задовољава захтјев "разумног рока" из члана 6 став 1 Европске конвенције, те да постоји кршење апеланткињиног права на суђење у "разумном року" као једног од елемената права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

д) Питање накнаде на име нематеријалне штете

46. У складу са чланом 74 Правила Уставног суда, Уставни суд може да одреди накнаду за нематеријалну штету. Уставни суд подсјећа на то да, за разлику од поступка пред редовним судовима, накнаду нематеријалне штете одређује у посебним случајевима кршења загарантованих људских права и основних слобода. Уставни суд сматра да, због утврђене повреде права на доношење одлуке у разумном року, апеланту припада право на накнаду нематеријалне штете коју је претрпио због дужине трајања предметног поступка.

47. Приликом одлучивања о накнади нематеријалне штете Уставни суд упућује на раније утврђено начело одређивања висине накнаде штете у оваквим случајевима (види, Уставни суд, Одлука број АП 938/04, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/06, ст. 48-51). Према утврђеном начелу, апеланту би за сваку годину одгађања да се донесе одлука требало исплатити износ од приближно 150,00 КМ, односно двоструки износ у предметима који захтијевају посебну хитност.

48. У конкретном случају, с обзиром на то да се ради о предмету који не захтијева посебну хитност, Уставни суд сматра да би апеланткињи за сваку годину одлагања да се


донесе одлука требало да се исплати износ од приближно 150,00 КМ. Дакле, укупан износ који апеланткињи треба да се исплати је 2.450,00 КМ, имајући у виду да је наведени поступак трајао 16 година. Наведени износ апеланткињи је дужна да исплати Влада Кантона Сарајево, с обзиром на сједиште Општинског суда и Кантоналног суда, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке.

49. Ова одлука Уставног суда у дијелу који се односи на накнаду нематеријалне штете представља извршну исправу.

Право на имовину

50. У погледу навода о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд запажа да се наводи о кршењу овог права заснивају на истим наводима као и у погледу права на правично суђење, што је Уставни суд већ образложио у претходним тачкама ове одлуке. С обзиром на то, Уставни суд сматра да су и наводи о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, такође, неосновани.

VIII. Закључак

51. Уставни суд закључује да постоји кршење права на "суђење у разумном року" као једном од аспеката права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је поступак трајао 16 година за шта одговорност сносе редовни судови, јер нису исказали примјерену ажурност у вођењу и окончању тог поступка.

52. Супротно томе, Уставни суд закључује да није прекршено апеланткињино право у односу на остале аспекте права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, будући да у образложењу оспорене одлуке Уставни суд не налази произвољност у оцјени доказа и у примјени права.

53. Такође, Уставни суд закључује да нема ни кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када апеланткиња наводе о кршењу овог права своди на наводе о погрешној оцјени доказа и примјени права, а Уставни суд је закључио да није било произвољности у том погледу.

54. На основу члана 59 ст. (1), (2) и (3) и члана 74 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

55. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Мирсад Ћеман, с. р.


predmetu broj AP 4858/13, rješavajući apelaciju "Fortune" društvo za učestvovanje i upravljanje imovinom mbH, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), čl. 59. st. (1), (2) i (3) i 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija

Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 10. oktobra 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija "Fortune" društvo za

učestvovanje i upravljanje imovinom mbH. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na pravo na donošenje odluke u razumnom roku u postupku koji je okončan Presudom Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. septembra 2013. godine.

Nalaže se Vladi Kantona Sarajevo da apelantici "Fortuni" društvo za učestvovanje i upravljanje imovinom mbH, u skladu sa članom 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke isplati ukupan iznos od 2.100,00 KM na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku.

Nalaže se Vladi Kantona Sarajevo da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odbija se kao neosnovana apelacija "Fortune" društvo za učestvovanje i upravljanje imovinom mbH podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. septembra 2013. godine, Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ps 014306 12 Pž od 19. novembra 2012. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu broj 09 65 Ps 014306 03 PS od 7. maja 2012. godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i u odnosu na pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. "Fortuna" društvo za učestvovanje i upravljanje imovinom mbH (u daljnjem tekstu: apelantica) iz SR Njemačke, koju zastupa Zlatica Zahirović, advokatica iz Sarajeva, podnijela je 28. novembra 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. septembra 2013. godine, Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 Ps 014306 12 Pž od 19. novembra 2012. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 09 65 Ps 014306 03 PS od 7. maja 2012. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda i Stranke za Bosnu i Hercegovinu (u daljnjem tekstu: tužena ili izvršenik) zatraženo je 9. maja 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 13. maja 2016. godine, a Kantonalni sud i tužena 19. maja 2016. godine. Općinski sud je 24. maja 2016. godine umjesto odgovora na


apelaciju dostavio obavijest u čijem je prilogu prijedlog za izvršenje od 14. jula 1999. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Rješenjem Općinskog suda broj IP 2656/99 od 16. jula 1999. godine dozvoljeno je izvršenje po apelanticinom prijedlogu protiv tužene kao izvršenika radi naplate duga u iznosu od 72.538,44 KM.

6. Tužena je blagovremeno 19. augusta 1999. godine izjavila prigovor u kojem je osporila rješenje o izvršenju isticanjem da nikada nije primila račun apelantice kao povjerioca i da joj stoga ništa ne duguje, pa je predložila da se prigovor usvoji i rješenje od 16. jula 1999. godine stavi van snage.

7. Općinski sud je donio Rješenje broj IP-2656/99 od 15. septembra 1999. godine kojim je usvojen prigovor tužene, rješenje o izvršenju od 16. jula 1999. godine je stavljeno van snage, ukinute sve provedene radnje s tim da se prijedlog za izvršenje smatra tužbom.

8. Predmet je zatim dostavljen Kantonalnom sudu na daljnje postupanje i odlučivanje o tužbi. Na saglasan prijedlog apelantice i tužene ročište koje je bilo zakazano za 17. maj 2000. godine odloženo je za 20. juni 2000. godine. Tužena je u pismenom odgovoru na tužbu od 6. septembra 2000. godine osporila tužbu i postavljeni tužbeni zahtjev istakavši prigovor nedostatka pasivne legitimacije jer tužena nije bila u ugovornom odnosu sa apelanticom. Osporila je valjanost Protokola o saradnji od 1. augusta 1996. godine (u daljnjem tekstu: Protokol) na kojem je apelantica zasnovala svoju tužbu jer taj akt nije potpisan od ovlaštene osobe i nije ovjeren.

9. Na ročište zakazano za 28. novembar 2001. godine nisu pristupili uredno obaviješteni punomoćnici apelantice i tužene, pa je Kantonalni sud donio Rješenje broj Ps 93/00 kojim se tužba smatra povučenom i prijedlog za izvršenje od 16. jula 1999. godine stavlja van snage. Apelantica je podneskom od 21. decembra 2001. godine predložila da se dozvoli povrat u pređašnje stanje jer iz opravdanih razloga nije pristupila na prethodno zakazano ročište.

10. Predmetni spis je dostavljen nadležnom općinskom sudu na daljnju nadležnost zbog izmjena i dopuna Zakona o sudovima Kantona Sarajevo.

11. Povodom prijedloga za povrat u pređašnje stanje, Općinski sud je 8. aprila 2009. godine zakazao ročište na kojem je prijedlog usvojen, Rješenje Kantonalnog suda broj Ps 93/00 od 28. novembra 2001. godine ukinuto i apelantici naloženo da u roku od 30 dana Sudu dostavi uređenu tužbu u smislu člana 53. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP).

12. Apelantica je blagovremeno postupila po nalogu suda, a podneskom od 1. juna 2009. godine je uređenu tužbu obrazložila.

13. Pripremno ročište pred Općinskim sudom je održano 20. januara 2010. godine, a ročišta za glavnu raspravu 27. maja 2010. godine i 5. aprila 2012. godine. Općinski sud je po zaključenju glavne rasprave donio Presudu broj 09 65 Ps 014306 03 Ps od 7. maja 2012. godine, potvrđenu presudama Kantonalnog i Vrhovnog suda, kojom je odbijen apelanticin tužbeni zahtjev da joj tužena po osnovu duga isplati iznos od 72.538,44 KM sa pripadajućim zakonskim zateznim kamatama na pojedinačne iznose i da joj nadoknadi troškove parničnog postupka u roku od 30 dana pod prijetnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju presude je navedeno da je među parničnim strankama bila sporna pasivna legitimacija, zatim osnov, a onda i visina tužbenog zahtjeva. U daljnjem obrazloženju, Općinski sud je nakon analize i ocjene svih izvedenih dokaza, prije svega materijalnih, a zatim i iskaza svjedoka, zaključio da apelanticin

tužbeni zahtjev nije osnovan zbog nedostatka pasivne legitimacije. S tim u vezi je obrazloženo da iz iskaza svih saslušanih svjedoka i sadržaja Protokola proizlazi da je apelantica svoje potraživanje prema tuženoj zasnovala upravo na tom protokolu koji je tuženoj dostavila putem faksa i koji je za apelanticu potpisao Namik Filipović, dok za tuženu nije jasno /zbog nečitkog potpisa/ ko ga je potpisao, odnosno da li je ga je uopće potpisala osoba ovlaštena za zastupanje. Osim toga, istaknuto je da Protokol na čijem je sadržaju apelantica zasnovala tužbeni zahtjev nema sve elemente ugovora po odredbama Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), niti ispostavljeni račun za izvršene usluge, koji je kao dokaz predložila apelantica, glasi na označenu tuženu. Na osnovu iznesenog Općinski sud je izveo zaključak da apelantica i tužena nisu bile u obligacionom odnosu, da tužena nije potpisnik Protokola, da se račun za izvršene usluge ne odnosi na tuženu, te da stoga apelantica u konkretnoj parnici nije dokazala da je tužena pasivno legitimirana, niti je dokazala osnov tužbenog zahtjeva, zbog čega je apelanticin tužbeni zahtjev odbijen.

14. Rješavajući o apelanticinoj žalbi protiv prvostepene presude Kantonalni sud je donio Presudu broj 65 0 Ps 014306 12 Pž od 19. novembra 2012. godine kojom je žalba odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Prema ocjeni Kantonalnog suda žalba je neosnovana jer Protokol na kojem je apelantica zasnovala svoj tužbeni zahtjev protiv tužene nije ni potpisan, a ni ovjeren, pa stoga ne može biti valjan dokaz o saradnji, niti može stvoriti obavezu tužene prema apelantici.

15. Vrhovni sud je Presudom broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. septembra 2013. godine apelanticinu reviziju odbio. Presuda drugostepenog suda u kojoj je u cijelosti prihvaćeno utvrđenje i zaključak prvostepenog suda je, prema ocjeni Vrhovnog suda, pravilno i zakonito donesena. S tim u vezi je obrazloženo da iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da apelantica i tužena nisu bile u ugovornom odnosu, pa kod takvog stanja stvari tužena nije u obavezi da izmiri dug apelantici.


16. Apelantica ukazuje da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku kao segment ovog prava, kao i pravo na imovinu koja su garantirana članom II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. S tim u vezi istakla je da je stav sudova izražen u osporenim presudama potpuno pogrešan jer je Protokol, prema njezinom mišljenju, pravno valjan, a stoga prigovor nedostatka pasivne legitimacije neosnovan. Smatra da su joj navedena prava prekršena zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primjene materijalnog prava. Apelantica je naglasila da sve i da Protokol ne postoji tužena je obavezna izmiriti dugovanje jer iz provedenih dokaza proizlazi da je između parničnih stranaka postojala saradnja.

17. Ukazala je da je postupak u konkretnoj parnici trajao više od 14 godina i da joj je zbog prekomjerne dužine trajanja povrijeđeno pravo na donošenje odluke u razumnom roku. Predložila je da se apelacija usvoji i da joj se zbog prekomjerne dužine trajanja postupka naknadi nematerijalna šteta.


18. Vrhovni sud je naveo da u cijelosti ostaje pri svojoj presudi i razlozima na koje se u presudi pozvao budući da je donesena u skladu s domaćim procesnim i materijalnim zakonima, Ustavom BiH i Evropskom konvencijom. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana.


19. Kantonalni sud je ostao pri razlozima i obrazloženjima iz svoje presude, te je predložio da se apelacija odbije kao neosnovana jer u postupku nisu učinjene povrede na koje apelantica neosnovano ukazuje.

20. Općinski sud je umjesto odgovora na apelaciju dostavio obavijest u čijem je prilogu prijedlog za izvršenje od 14. jula 1999. godine.

21. Tužena je u odgovoru istakla da s apelanticom nikada nije bila u ugovornom odnosu i da je stoga apelanticin tužbeni zahtjev pravilno odbijen kao neosnovan.



Član 10. Sud je dužan nastojati da se postupak provede bez

odugovlačenja i sa što manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

23. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe glase:

Član 2. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva

koji su stavljeni u postupku. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj

ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava.

Član 7. Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima zasnivaju

svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Sud je ovlašten utvrditi i činjenice koje stranke nisu iznijele,

ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu raspolagati.

Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na

osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo cijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno.

Član 10. Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što

manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Član 53. Parnični postupak se pokreće tužbom.

Tužba mora sadržavati: 1) osnovu za nadležnost suda; 2) određen zahtjev u pogledu glavne stvari i sporednih

potraživanja (tužbeni zahtjev); 3) činjenice na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtjev; 4) dokaze kojima se utvrđuju te činjenice; 5) naznaku vrijednosti spora; 6) pravni osnov tužbenog zahtjeva i 7) druge podatke koje u skladu s odredbama člana 334.

ovog zakona mora imati svaki podnesak. Sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahtjeva. Sud će postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni

osnov tužbenog zahtjeva.

Član 75. stav 4. Pripremno ročište održat će se, u pravilu, najkasnije u roku

od 30 dana od dana prijema u sudu pismenog odgovora na tužbu, odnosno od dana proteka roka za podnošenje odgovora na tužbu, ili, ako je tuženi podnio protivtužbu, u roku od 30 dana od dana prijema odgovora na protivtužbu.

Član 94. stav 2. Glavna rasprava će se, u pravilu, održati najkasnije u roku

od 30 dana od dana održavanja pripremnog ročišta.

VI. Dopustivost


25. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

26. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. septembra 2013. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantica je primila 3. oktobra 2010. godine, a apelacija je podnesena 28. novembra 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.


VII. Meritum

28. Apelantica pobija presude redovnih sudova, tvrdeći da su tim presudama prekršena njezina prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. stav 1. i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelantica smatra da ni odluka u njezinom predmetu nije donesena u razumnom roku.



Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. […]

A) U odnosu na apelacione navode u vezi s činjeničnim stanjem i primjenom materijalnog prava

30. Apelantica smatra da joj je odlukama redovnih sudova prekršeno pravo na pravično suđenje zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i stoga pogrešne primjene materijalnog prava. U vezi s ovim navodima Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Evropskog suda i Ustavnog suda prema kojoj zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas


protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona.

31. U konkretnom slučaju, Ustavni sud primjećuje da je apelantica svoj obligaciono-pravni (tužbeni) zahtjev zasnovala na materijalnim dokazima za koje je prvostepeni sud utvrdio da nemaju elemente ugovora po odredbama ZOO-a, niti da ispostavljeni račun na osnovu kog je prethodno bio pokrenut izvršni postupak glasi na označenu tuženu. Stoga je prvostepeni sud zaključio da apelantica u konkretnoj parnici nije dokazala da je tužena pasivno legitimirana, niti je dokazala osnov tužbenog zahtjeva, zbog čega je njezin tužbeni zahtjev odbijen. Kantonalni sud je, odlučujući u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje potvrdio stav iz prvostepene presude, prihvaćajući razloge i obrazloženje iz te presude, dakle da materijalni dokazi, konkretno Protokol na kojem je apelantica zasnovala svoj tužbeni zahtjev protiv tužene nije ni potpisan, a ni ovjeren, pa stoga ne može biti valjan dokaz o saradnji, niti može stvoriti obavezu tužene prema apelantici. Vrhovni sud je također, odlučujući u granicama revizionih navoda, pazeći na pravilnu primjenu materijalnog prava potvrdio valjanost i zakonitost iz drugostepene presude u kojoj je jasno obrazloženo da iz činjeničnog utvrđenja prvostepenog suda proizlazi da apelantica i tužena nisu bile u ugovornom odnosu, pa kod takvog stanja stvari tužena nije u obavezi da izmiri dug apelantici.

32. Imajući u vidu navedeno, kao i apelacione navode kojima je ukazano na činjenično stanje i primjenu materijalnog prava, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi za svoj zaključak dali jasna i detaljna obrazloženja, te da u osporenoj odluci nema ništa što bi ukazivalo na proizvoljnost bilo prilikom utvrđivanja i ocjene činjenica ili prilikom primjene materijalnog prava, te da osporena konačna presuda Vrhovnog suda sadrži obrazloženje koje zadovoljava zahtjeve iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da u odnosu na apelanticine navode koji se tiču činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

B) U odnosu na apelacione navode u vezi s pravom na suđenje u razumnom roku

33. Apelantica nadalje smatra da joj je pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije povrijeđeno i zbog toga što odluke u njezinom slučaju nisu donesene u razumnom roku jer je postupak pokrenut 1999. godine.


34. Prema konzistentnoj praksi Evropskog i Ustavnog suda, razumnost dužine trajanja postupka mora se ocjenjivati u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta. Pri tome se mora voditi računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Evropskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Evropski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. februara 2002. godine, Izvještaj broj 2002-I, stav 38).

35. Ustavni sud također podsjeća, podržavajući praksu Evropskog suda, da član 6. stav 1. Evropske konvencije državama ugovornicama nameće dužnost da organiziraju svoje pravosudne sisteme tako da sudovi mogu zadovoljiti uvjete ovog člana, uključujući i obavezu da postupaju u predmetima u

razumnom roku (vidi Evropski sud, Marinović protiv Hrvatske, presuda od 6. oktobra 2005. godine, stav 23).

b) Period koji se uzima u obzir

36. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o postupku koji je apelantica pokrenula prijedlogom za izvršenje na osnovu vjerodostojne isprave protiv tužene u julu 1999. godine pred Općinskim sudom, a da je postupak okončan presudom Vrhovnog suda 12. septembra 2013. godine. Iz navedenog proizlazi da je cjelokupan postupak trajao nešto duže od 14 godina, i to je period koji će biti predmet analize Ustavnog suda.

c) Analiza razumnosti trajanja postupka

37. U konkretnom slučaju radi se o postupku u kojem je apelantica prema tuženoj istakla obligacionopravni zahtjev za isplatu duga na osnovu vjerodostojne isprave i odredaba Zakona o izvršnom postupku. Po usvajanju prigovora istaknutog od strane tužene u svojstvu izvršenika i ukidanju izvršnih radnji, cio predmet je blagovremeno dostavljen Kantonalnom sudu kao stvarno nadležnom na daljnje postupanje. Tokom 2000. godine su pred Kantonalnim sudom održana dva ročišta, a u novembru 2001. godine je, zbog propuštanja parničnih stranaka da pristupe na ročište, Kantonalni sud donio rješenje prema kojem se tužba smatra povučenom. Apelantica je blagovremeno podnijela prijedlog za povrat u prijašnje stanje, ali je Kantonalni sud tek po proteku dvije godine od dana podnošenja prijedloga predmet dostavio nadležnom općinskom sudu na daljnje postupanje zbog izmjena i dopuna Zakona o sudovima koje su u međuvremenu nastupile. Općinski sud je tek nakon pet godina, konkretno 8. aprila 2009. godine, zakazao ročište povodom prijedloga za povrat u prijašnje stanje, protekom daljnjih osam mjeseci zakazao pripremno ročište i protekom dvije godine, u kom periodu su kako proizlazi iz sadržaja prvostepene presude održana dva ročišta za glavnu raspravu, odlučio o apelanticinom tužbenom zahtjevu donošenjem presude. Kantonalni sud je o žalbi odlučio u narednom periodu od šest mjeseci, a Vrhovni sud u periodu od godinu dana.

38. Uzimajući u obzir sve navedeno, imajući pri tome u vidu da se ne radi o složenom predmetu, već naprotiv o tužbi zasnovanoj na vjerodostojnoj ispravi (ugovoru i računu), Ustavni sud smatra, iako su Kantonalni sud (u žalbenom postupku) i Vrhovni sud postupali u primjerenim rokovima, da posmatrajući postupak u cjelini u okolnostima konkretnog slučaja ne postoje razlozi, niti su ih redovni sudovi u svojim odgovorima na apelaciju uopće ponudili, koji bi se mogli smatrati relevantnim da bi se opravdala dužina postupka u trajanju nešto dužem od 14 godina. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da je Kantonalni sud u konkretnom postupku postupao dva puta, prvi put kao prvostepeni (do izmjena i dopuna Zakona o sudovima) i drugi put odlučujući o apelanticinoj žalbi kao drugostepeni sud, te da je u kontekstu doprinosa sudova, doprinos Kantonalnog suda u odnosu na Vrhovni sud svakako veći. Međutim, u okolnostima konkretnog slučaja iz trajanja postupka u cjelini proizlazi da je doprinos Općinskog suda kod kog je predmet na rješavanju bio oko devet godina najveći, pri čemu u tom smislu u obavijesti umjesto odgovoru na apelaciju nisu ponuđeni razlozi koji bi eventualno opravdali nepostupanje tog suda u tako dugom periodu. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je apelantica tužbeni zahtjev zasnovala na materijalnim dokazima koje je tužena u svojstvu izvršenika odmah osporila isticanjem prigovora nedostatka pasivne legitimacije, koji je osporenim odlukama ocijenjen osnovanim i stoga tužbeni zahtjev odbijen tek po proteku 14 godina raspravljanja o tužbi.

39. Imajući u vidu da je oko devet godina od ukupnog njegovog trajanja predmet bio na rješavanju pred Općinskim sudom koji snosi najveću odgovornost za prekomjernu dužinu trajanja postupka, iako ni trajanje pred Kantonalnim sudom i


Vrhovnim sudom koji su postupali u žalbenom odnosno revizionom postupku nije zanemarivo u ukupnoj dužini, Ustavni sud smatra da je u okolnostima konkretnog slučaja prekršen zahtjev "razumnog roka" iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te da postoji kršenje prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pitanje naknade nematerijalne štete

40. U smislu člana 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može odrediti naknadu nematerijalne štete. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da, za razliku od postupka pred redovnim sudovima, naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i osnovnih sloboda.

41. Shodno navedenom, Ustavni sud upućuje na ranije utvrđeno načelo određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 938/04, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st. 48-51). Prema utvrđenom načelu, apelantu bi za svaku godinu odgađanja donošenja odluke trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM, odnosno dvostruki iznos u predmetima koji zahtijevaju posebnu hitnost. S obzirom na to da je postupak trajao 14 godina, te da se ne radi o hitnom postupku, Ustavni sud smatra da apelantici treba na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku isplatiti iznos od 2.100,00 KM. Navedeni iznos apelantici je dužna isplatiti Vlada Kantona Sarajevo, s obzirom na sjedište redovnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu.

Ostali navodi

42.U pogledu apelanticinih navoda o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud zapaža da se navodi o kršenju ovog prava, u suštini, zasnivaju na navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava. Imajući u vidu stav naveden u ovoj odluci u odnosu na činjenično stanje i primjenu prava u okviru prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra neosnovanim i apelanticine navode o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

43. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje apelanticinog prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada je parnični postupak radi isplate duga na tri sudske instance trajao više od 14 godina, pri čemu je Općinski sud odlučujuće doprinio "nerazumnoj" dužini predmetnog postupka.

44. S druge strane, Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na činjenično stanje i primjenu materijalnog prava kada su redovni sudovi za svoj zaključak u pogledu neosnovanosti tužbenog zahtjeva i prihvaćanja prigovora nedostatka pasivne legitimacije dali jasna i detaljna obrazloženja, kao i zbog toga što u osporenoj odluci nema ništa što bi ukazivalo na proizvoljnost bilo prilikom utvrđivanja i ocjene činjenica bilo prilikom primjene materijalnog prava.

45. Također, Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada apelantica navode

o kršenju ovog prava vezuje za pogrešno utvrđeno činjenično stanje i proizvoljnu primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je utvrdio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

46. Na osnovu čl. 59. st. (1), (2) i (3) i 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 4858/13, rješavajući apelaciju "Fortune" društvo za učestvovanje i upravljanje imovinom mbH, na temelju članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), čl. 59. st. (1), (2) i (3) i 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija "Fortune" društvo za

učestvovanje i upravljanje imovinom mbH. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na pravo na donošenje odluke u razumnom roku u postupku koji je okončan Presudom Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. rujna 2013. godine.

Nalaže se Vladi Kantona Sarajevo da apelantici "Fortuni" društvo za učestvovanje i upravljanje imovinom mbH, u skladu sa člankom 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke isplati ukupan iznos od 2.100,00 KM na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku.

Nalaže se Vladi Kantona Sarajevo da, u skladu sa člankom 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odbija se kao neutemeljena apelacija "Fortune" društvo za učestvovanje i upravljanje imovinom mbH podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. rujna 2013. godine, Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj 65 0 Ps 014306 12 Pž od 19. studenog 2012. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu broj 09 65 Ps 014306 03 PS od 7. svibnja 2012. godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda i u odnosu na pravo na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".



1. "Fortuna" društvo za učestvovanje i upravljanje imovinom mbH (u daljnjem tekstu: apelantica) iz SR Njemačke, koju zastupa Zlatica Zahirović, odvjetnica iz Sarajeva, podnijela je 28. studenog 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. rujna 2013. godine, Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 65 0 Ps 014306 12 Pž od 19. studenog 2012. godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 09 65 Ps 014306 03 PS od 7. svibnja 2012. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda i Stranke za Bosnu i Hercegovinu (u daljnjem tekstu: tužena ili ovršenik) zatraženo je 9. svibnja 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 13. svibnja 2016. godine, a Kantonalni sud i tužena 19. svibnja 2016. godine. Općinski sud je 24. svibnja 2016. godine umjesto odgovora na apelaciju dostavio obavijest u čijem je prilogu prijedlog za ovrhu od 14. srpnja 1999. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Rješenjem Općinskog suda broj IP 2656/99 od 16. srpnja 1999. godine dozvoljena je ovrha po apelantičinom prijedlogu protiv tužene kao ovršenika radi naplate duga u iznosu od 72.538,44 KM.

6. Tužena je pravodobno 19. kolovoza 1999. godine izjavila prigovor u kojem je osporila rješenje o ovrsi isticanjem da nikada nije primila račun apelantice kao vjerovnika i da joj stoga ništa ne duguje, pa je predložila da se prigovor usvoji i rješenje od 16. srpnja 1999. godine stavi van snage.

7. Općinski sud je donio Rješenje broj IP-2656/99 od 15. rujna 1999. godine kojim je usvojen prigovor tužene, rješenje o ovrsi od 16. srpnja 1999. godine je stavljeno van snage, ukinute sve provedene radnje s tim da se prijedlog za ovrhu smatra tužbom.

8. Predmet je potom dostavljen Kantonalnom sudu na daljnje postupanje i odlučivanje o tužbi. Na suglasan prijedlog apelantice i tužene ročište koje je bilo zakazano za 17. svibnja 2000. godine odloženo je za 20. lipnja 2000. godine. Tužena je u pismenom odgovoru na tužbu od 6. rujna 2000. godine osporila tužbu i postavljeni tužbeni zahtjev istaknuvši prigovor nedostatka pasivne legitimacije jer tužena nije bila u ugovornom odnosu sa apelanticom. Osporila je valjanost Protokola o suradnji od 1. kolovoza 1996. godine (u daljnjem tekstu: Protokol) na kojem je apelantica utemeljila svoju tužbu jer taj akt nije potpisan od ovlaštene osobe i nije ovjeren.

9. Na ročište zakazano za 28. studenog 2001. godine nisu pristupili uredno obaviješteni punomoćnici apelantice i tužene, pa je Kantonalni sud donio Rješenje broj Ps 93/00 kojim se tužba smatra povučenom i prijedlog za ovrhu od 16. srpnja 1999. godine stavlja van snage. Apelantica je podneskom od 21. prosinca 2001. godine predložila da se dozvoli povrat u pređašnje stanje jer iz opravdanih razloga nije pristupila na prethodno zakazano ročište.

10. Predmetni spis je dostavljen nadležnom općinskom sudu na daljnju nadležnost zbog izmjena i dopuna Zakona o sudovima Kantona Sarajevo.

11. Povodom prijedloga za povrat u pređašnje stanje, Općinski sud je 8. travnja 2009. godine zakazao ročište na kojem je prijedlog usvojen, Rješenje Kantonalnog suda broj Ps 93/00 od 28. studenog 2001. godine ukinuto i apelantici naloženo da u roku od 30 dana Sudu dostavi uređenu tužbu u smislu članka 53. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP).

12. Apelantica je pravodobno postupila po nalogu suda, a podneskom od 1. lipnja 2009. godine je uređenu tužbu obrazložila.

13. Pripremno ročište pred Općinskim sudom je održano 20. siječnja 2010. godine, a ročišta za glavnu raspravu 27. svibnja 2010. godine i 5. travnja 2012. godine. Općinski sud je po zaključenju glavne rasprave donio Presudu broj 09 65 Ps 014306 03 Ps od 7. svibnja 2012. godine, potvrđenu presudama Kantonalnog i Vrhovnog suda, kojom je odbijen apelantičin tužbeni zahtjev da joj tužena po osnovi duga isplati iznos od 72.538,44 KM sa pripadajućim zakonskim zateznim kamatama na pojedinačne iznose i da joj nadoknadi troškove parničnog postupka u roku od 30 dana pod prijetnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju presude je navedeno da je među parničnim strankama bila sporna pasivna legitimacija, zatim osnova, a onda i visina tužbenog zahtjeva. U daljnjem obrazloženju, Općinski sud je nakon analize i ocjene svih izvedenih dokaza, prije svega materijalnih, a potom i iskaza svjedoka, zaključio da apelantičin tužbeni zahtjev nije utemeljen zbog nedostatka pasivne legitimacije. U svezi s tim je obrazloženo da iz iskaza svih saslušanih svjedoka i sadržaja Protokola proizlazi da je apelantica svoje potraživanje prema tuženoj utemeljila upravo na tom protokolu koji je tuženoj dostavila putem faksa i koji je za apelanticu potpisao Namik Filipović, dok za tuženu nije jasno /zbog nečitkog potpisa/ tko ga je potpisao, odnosno je li ga uopće potpisala osoba ovlaštena za zastupanje. Osim toga, istaknuto je da Protokol na čijem je sadržaju apelantica utemeljila tužbeni zahtjev nema sve elemente ugovora po odredbama Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), niti ispostavljeni račun za izvršene usluge, koji je kao dokaz predložila apelantica, glasi na označenu tuženu. Na temelju iznesenog Općinski sud je izveo zaključak da apelantica i tužena nisu bile u obligacijskom odnosu, da tužena nije potpisnik Protokola, da se račun za izvršene usluge ne odnosi na tuženu, te da stoga apelantica u konkretnoj parnici nije dokazala da je tužena pasivno legitimirana, niti je dokazala osnovu tužbenog zahtjeva, zbog čega je apelantičin tužbeni zahtjev odbijen.

14. Rješavajući o apelantičinom prizivu protiv prvostupanjske presude Kantonalni sud je donio Presudu broj 65 0 Ps 014306 12 Pž od 19. studenog 2012. godine kojom je priziv odbijen i prvostupanjska presuda potvrđena. Prema ocjeni Kantonalnog suda priziv je neutemeljen jer Protokol na kojem je apelantica utemeljila svoj tužbeni zahtjev protiv tužene nije ni potpisan, a ni ovjeren, pa stoga ne može biti valjan dokaz o suradnji, niti može stvoriti obvezu tužene prema apelantici.

15. Vrhovni sud je Presudom broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. rujna 2013. godine apelantičinu reviziju odbio. Presuda drugostupanjskog suda u kojoj je u cijelosti prihvaćeno utvrđenje i zaključak prvostupanjskog suda je, prema ocjeni Vrhovnog suda, pravilno i zakonito donesena. U svezi s tim je obrazloženo da iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da apelantica i tužena nisu bile u ugovornom odnosu, pa kod takvog stanja stvari tužena nije u obvezi izmiriti dug apelantici.



16. Apelantica ukazuje da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku kao segment ovog prava, kao i pravo na imovinu koja su garantirana člankom II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U svezi s tim istaknula je da je stajalište sudova izraženo u osporenim presudama potpuno pogrešno jer je Protokol, prema njezinu mišljenju, pravno valjan, a stoga prigovor nedostatka pasivne legitimacije neutemeljen. Smatra da su joj navedena prava prekršena zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primjene materijalnog prava. Apelantica je naglasila da sve i da Protokol ne postoji tužena je obvezna izmiriti dugovanje jer iz provedenih dokaza proizlazi da je između parničnih stranaka postojala suradnja.

17. Ukazala je da je postupak u konkretnoj parnici trajao više od 14 godina i da joj je zbog prekomjerne duljine trajanja povrijeđeno pravo na donošenje odluke u razumnom roku. Predložila je da se apelacija usvoji i da joj se zbog prekomjerne duljine trajanja postupka naknadi nematerijalna šteta.


18. Vrhovni sud je naveo da u cijelosti ostaje pri svojoj presudi i razlozima na koje se u presudi pozvao budući da je donesena u skladu s domaćim procesnim i materijalnim zakonima, Ustavom BiH i Europskom konvencijom. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

19. Kantonalni sud je ostao pri razlozima i obrazloženjima iz svoje presude, te je predložio da se apelacija odbije kao neutemeljena jer u postupku nisu učinjene povrede na koje apelantica neutemeljeno ukazuje.

20. Općinski sud je umjesto odgovora na apelaciju dostavio obavijest u čijem je prilogu prijedlog za ovrhu od 14. srpnja 1999. godine.

21. Tužena je u odgovoru istaknula da s apelanticom nikada nije bila u ugovornom odnosu i da je stoga apelantičin tužbeni zahtjev pravilno odbijen kao neutemeljen.



Članak 10. Sud je dužan nastojati da se postupak provede bez

odugovlačenja i sa što manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

23. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe glase:

Članak 2. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva

koji su stavljeni u postupku. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj

ocjeni i nije vezan za navode stranaka glede materijalnog prava.

Članak 7. Stranke su dužne iznijeti sve činjenice na kojima temelje

svoje zahtjeve i izvoditi dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Sud je ovlašten ustanoviti i činjenice koje stranke nisu

iznijele, ako iz rezultata rasprave i dokazivanja proizilazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtjevima kojima ne mogu raspolagati.

Članak 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na

temelju slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i pozorno ocijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno.

Članak 10. Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što

manje troškova, te onemogućiti svaku zlouporabu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Članak 53. Parnični se postupak pokreće tužbom.

Tužba mora sadržati: 1) osnovu za nadležnost suda; 2) određen zahtjev glede glavne stvari i sporednih traženja

(tužbeni zahtjev); 3) činjenice na kojima tužitelj temelji tužbeni zahtjev; 4) dokaze kojima se utvrđuju te činjenice; 5) naznaku vrijednosti spora; 6) pravnu osnovu tužbenog zahtjeva i 7) druge podatke koje sukladno odredbama članka 334.

ovoga zakona mora imati svaki podnesak. Sud nije vezan za pravnu osnovu tužbenog zahtjeva. Sud će postupiti po tužbi i kad tužitelj nije naveo pravnu

osnovu tužbenog zahtjeva.

Članak 75. stavak 4. Pripremno ročište održat će se, u pravilu, najkasnije u roku

od 30 dana od dana primitka u sudu pismenog odgovora na tužbu, odnosno od dana proteka roka za podnošenje odgovora na tužbu, ili, ako je tuženik podnio protutužbu, u roku od 30 dana od dana primitka odgovora na protutužbu.

Članak 94. stavak 2. Glavna će se rasprava, u pravilu, održati najkasnije u roku

od 30 dana od dana održavanja pripremnoga ročišta.

VI. Dopustivost

24. U skladu sa člankom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

25. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.

26. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 65 0 Ps 014306 13 Rev od 12. rujna 2013. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelantica je primila 3. listopada 2010. godine, a apelacija je podnesena 28. studenog 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

27. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

28. Apelantica pobija presude redovitih sudova, tvrdeći da su tim presudama prekršena njezina prava iz članka II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6. stavak 1. i članka


1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelantica smatra da ni odluka u njezinu predmetu nije donesena u razumnom roku.



Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. […]

A) U odnosu na apelacijske navode u svezi s činjeničnim stanjem i primjenom materijalnog prava

30. Apelantica smatra da joj je odlukama redovitih sudova prekršeno pravo na pravično suđenje zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i stoga pogrešne primjene materijalnog prava. U svezi s ovim navodima, Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Europskog suda i Ustavnog suda prema kojoj zadatak ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

31. U konkretnom slučaju, Ustavni sud primjećuje da je apelantica svoj obligacijsko-pravni (tužbeni) zahtjev utemeljila na materijalnim dokazima za koje je prvostupanjski sud utvrdio da nemaju elemente ugovora po odredbama ZOO-a, niti da ispostavljeni račun na temelju kog je prethodno bio pokrenut ovršni postupak glasi na označenu tuženu. Stoga je prvostupanjski sud zaključio da apelantica u konkretnoj parnici nije dokazala da je tužena pasivno legitimirana, niti je dokazala osnovu tužbenog zahtjeva, zbog čega je njezin tužbeni zahtjev odbijen. Kantonalni sud je, odlučujući u granicama razloga navedenih u prizivu, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje potvrdio stajalište iz prvostupanjske presude, prihvaćajući razloge i obrazloženje iz te presude, dakle da materijalni dokazi, konkretno Protokol na kojem je apelantica utemeljila svoj tužbeni zahtjev protiv tužene nije ni potpisan, a ni ovjeren, pa stoga ne može biti valjan dokaz o suradnji, niti može stvoriti obvezu tužene prema apelantici. Vrhovni sud je također, odlučujući u granicama revizijskih navoda, pazeći na pravilnu primjenu materijalnog prava potvrdio valjanost i zakonitost iz drugostupanjske presude u kojoj je jasno obrazloženo da iz činjeničnog utvrđenja prvostupanjskog suda proizlazi da apelantica i tužena nisu bile u ugovornom odnosu, pa kod takvog stanja stvari tužena nije u obvezi izmiriti dug apelantici.

32. Imajući u vidu navedeno, kao i apelacijske navode kojima je ukazano na činjenično stanje i primjenu materijalnog prava, Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi za svoj zaključak dali jasna i detaljna obrazloženja, te da u osporenoj odluci nema ništa što bi ukazivalo na proizvoljnost bilo prilikom utvrđivanja i

ocjene činjenica ili prilikom primjene materijalnog prava, te da osporena konačna presuda Vrhovnog suda sadrži obrazloženje koje zadovoljava zahtjeve iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da u odnosu na apelantičine navode koji se tiču činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine odnosno članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

B) U odnosu na apelacijske navode u svezi s pravom na suđenje u razumnom roku

33. Apelantica nadalje smatra da joj je pravo na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije povrijeđeno i zbog toga što odluke u njezinu slučaju nisu donesene u razumnom roku jer je postupak pokrenut 1999. godine.


34. Prema konzistentnoj praksi Europskog i Ustavnog suda, razumnost duljine trajanja postupka mora se ocjenjivati u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta. Pri tome se mora voditi računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Europskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Europski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. veljače 2002. godine, Izvješće broj 2002-I, stavak 38.).

35. Ustavni sud također podsjeća, podržavajući praksu Europskog suda, da članak 6. stavak 1. Europske konvencije državama ugovornicama nameće dužnost organizirati svoje pravosudne sustave tako da sudovi mogu zadovoljiti uvjete ovog članka, uključujući i obvezu da postupaju u predmetima u razumnom roku (vidi Europski sud, Marinović protiv Hrvatske, presuda od 6. listopada 2005. godine, stavak 23.).

b) Razdoblje koje se uzima u obzir

36. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o postupku koji je apelantica pokrenula prijedlogom za ovrhu na temelju vjerodostojne isprave protiv tužene u srpnju 1999. godine pred Općinskim sudom, a da je postupak okončan presudom Vrhovnog suda 12. rujna 2013. godine. Iz navedenog proizlazi da je cjelokupan postupak trajao nešto dulje od 14 godina, i to je razdoblje koje će biti predmet analize Ustavnog suda.

c) Analiza razumnosti trajanja postupka

37. U konkretnom slučaju radi se o postupku u kojem je apelantica prema tuženoj istaknula obligacijskopravni zahtjev za isplatu duga na temelju vjerodostojne isprave i odredaba Zakona o ovršnom postupku. Po usvajanju prigovora istaknutog od strane tužene u svojstvu ovršenika i ukidanju ovršnih radnji, cio predmet je pravodobno dostavljen Kantonalnom sudu kao stvarno nadležnom na daljnje postupanje. Tijekom 2000. godine su pred Kantonalnim sudom održana dva ročišta, a u studenom 2001. godine je, zbog propuštanja parničnih stranaka da pristupe na ročište, Kantonalni sud donio rješenje prema kojem se tužba smatra povučenom. Apelantica je pravodobno podnijela prijedlog za povrat u prijašnje stanje, ali je Kantonalni sud tek po proteku dvije godine od dana podnošenja prijedloga predmet dostavio nadležnom općinskom sudu na daljnje postupanje zbog izmjena i dopuna Zakona o sudovima koje su u međuvremenu nastupile. Općinski sud je tek nakon pet godina, konkretno 8. travnja 2009. godine, zakazao ročište povodom prijedloga za povrat u prijašnje stanje, protekom daljnjih osam mjeseci zakazao pripremno ročište i protekom dvije godine, u kom razdoblju su kako proizlazi iz sadržaja prvostupanjske presude održana dva ročišta za glavnu raspravu, odlučio o apelantičinom tužbenom zahtjevu donošenjem presude. Kantonalni sud je o prizivu odlučio u


narednom razdoblju od šest mjeseci, a Vrhovni sud u razdoblju od godinu dana.

38. Uzimajući u obzir sve navedeno, imajući pri tome u vidu da se ne radi o složenom predmetu, već naprotiv o tužbi utemeljenoj na vjerodostojnoj ispravi (ugovoru i računu), Ustavni sud smatra, iako su Kantonalni sud (u prizivnom postupku) i Vrhovni sud postupali u primjerenim rokovima, da promatrajući postupak u cjelini u okolnostima konkretnog slučaja ne postoje razlozi, niti su ih redoviti sudovi u svojim odgovorima na apelaciju uopće ponudili, koji bi se mogli smatrati relevantnim da bi se opravdala duljina postupka u trajanju nešto duljem od 14 godina. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da je Kantonalni sud u konkretnom postupku postupao dva puta, prvi put kao prvostupanjski (do izmjena i dopuna Zakona o sudovima) i drugi put odlučujući o apelantičinom prizivu kao drugostupanjski sud, te da je u kontekstu doprinosa sudova, doprinos Kantonalnog suda u odnosu na Vrhovni sud svakako veći. Međutim, u okolnostima konkretnog slučaja iz trajanja postupka u cjelini proizlazi da je doprinos Općinskog suda kod kog je predmet na rješavanju bio oko devet godina najveći, pri čemu u tom smislu u obavijesti umjesto odgovoru na apelaciju nisu ponuđeni razlozi koji bi eventualno opravdali nepostupanje tog suda u tako dugom razdoblju. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je apelantica tužbeni zahtjev utemeljila na materijalnim dokazima koje je tužena u svojstvu ovršenika odmah osporila isticanjem prigovora nedostatka pasivne legitimacije, koji je osporenim odlukama ocijenjen utemeljenim i stoga tužbeni zahtjev odbijen tek po proteku 14 godina raspravljanja o tužbi.

39. Imajući u vidu da je oko devet godina od ukupnog njegovog trajanja predmet bio na rješavanju pred Općinskim sudom koji snosi najveću odgovornost za prekomjernu duljinu trajanja postupka, iako ni trajanje pred Kantonalnim sudom i Vrhovnim sudom koji su postupali u prizivnom odnosno revizijskom postupku nije zanemarivo u ukupnoj duljini, Ustavni sud smatra da je u okolnostima konkretnog slučaja prekršen zahtjev "razumnog roka" iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te da postoji kršenje prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pitanje naknade nematerijalne štete

40. U smislu članka 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može odrediti naknadu nematerijalne štete. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da, za razliku od postupka pred redovitim sudovima, naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i temeljnih sloboda.

41. Shodno navedenom, Ustavni sud upućuje na ranije utvrđeno načelo određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 938/04, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st. 48-51). Prema utvrđenom načelu, apelantu bi za svaku godinu odgađanja donošenja odluke trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM, odnosno dvostruki iznos u predmetima koji zahtijevaju posebnu žurnost. S obzirom na to da je postupak trajao 14 godina, te da se ne radi o žurnom postupku, Ustavni sud smatra da apelantici treba na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku isplatiti iznos od 2.100,00 KM. Navedeni iznos apelantici je dužna isplatiti Vlada Kantona Sarajevo, s obzirom na sjedište redovitog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu.

Ostali navodi

42.U pogledu apelantičinih navoda o povredi prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud zapaža da se navodi o kršenju ovog prava, u suštini, temelje na navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava. Imajući u vidu stajalište navedeno u ovoj odluci u odnosu na činjenično stanje i primjenu prava u okviru prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra neutemeljenim i apelantičine navode o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

43. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje apelantičinog prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada je parnični postupak radi isplate duga na tri sudske instance trajao više od 14 godina, pri čemu je Općinski sud odlučujuće doprinio "nerazumnoj" duljini predmetnog postupka.

44. S druge strane, Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 6. stavak 1. Europske konvencije u odnosu na činjenično stanje i primjenu materijalnog prava kada su redoviti sudovi za svoj zaključak glede neutemeljenosti tužbenog zahtjeva i prihvaćanja prigovora nedostatka pasivne legitimacije dali jasna i detaljna obrazloženja, kao i zbog toga što u osporenoj odluci nema ništa što bi ukazivalo na proizvoljnost bilo prilikom utvrđivanja i ocjene činjenica bilo prilikom primjene materijalnog prava.

45. Također, Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada apelantica navode o kršenju ovog prava vezuje za pogrešno utvrđeno činjenično stanje i proizvoljnu primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je utvrdio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

46. Na temelju čl. 59. st. (1), (2) i (3) i 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





предмету број АП 4858/13, рјешавајући апелацију "Фортуне" друштво за учествовање и управљање имовином mbH, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), чл. 59 ст. (1), (2) и (3) и 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација "Фортуне" друштво

за учествовање и управљање имовином mbH.


Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на право на доношење одлуке у разумном року у поступку који је окончан Пресудом Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 65 0 Пс 014306 13 Рев од 12. септембра 2013. године.

Налаже се Влади Кантона Сарајево да апеланткињи "Фортуни" друштво за учествовање и управљање имовином mbH, у складу са чланом 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке исплати укупан износ од 2.100,00 КМ на име нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року.

Налаже се Влади Кантона Сарајево да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одбија се као неоснована апелација "Фортуне" друштво за учествовање и управљање имовином mbH поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 65 0 Пс 014306 13 Рев од 12. септембра 2013. године, Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву број 65 0 Пс 014306 12 Пж од 19. новембра 2012. године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву број 09 65 Пс 014306 03 ПС од 7. маја 2012. године у односу на остале аспекте права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и у односу на право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. "Фортуна" друштво за учествовање и управљање имовином mbH (у даљњем тексту: апеланткиња) из СР Њемачке, коју заступа Златица Захировић, адвокаткиња из Сарајева, поднијела је 28. новембра 2013. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 65 0 Пс 014306 13 Рев од 12. септембра 2013. године, Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 65 0 Пс 014306 12 Пж од 19. новембра 2012. године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 09 65 Пс 014306 03 ПС од 7. маја 2012. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда, Општинског суда и Странке за Босну и Херцеговину (у даљњем тексту: тужена или извршеник) затражено је 9. маја 2016. године да доставе одговор на апелацију.

3. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 13. маја 2016. године, а Кантонални суд и тужена 19. маја 2016. године. Општински суд је 24. маја 2016. године умјесто одговора на апелацију доставио обавијест у чијем је прилогу приједлог за извршење од 14. јула 1999. године.


4. Чињенице предмета које произлазе из апеланткињи-них навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Рјешењем Општинског суда број ИП 2656/99 од 16. јула 1999. године дозвољено је извршење по апеланткињином приједлогу против тужене као извршеника ради наплате дуга у износу од 72.538,44 КМ.

6. Тужена је благовремено 19. августа 1999. године изјавила приговор у којем је оспорила рјешење о извршењу истицањем да никада није примила рачун апеланткиње као повјериоца и да јој стога ништа не дугује, па је предложила да се приговор усвоји и рјешење од 16. јула 1999. године стави ван снаге.

7. Општински суд је донио Рјешење број ИП-2656/99 од 15. септембра 1999. године којим је усвојен приговор тужене, рјешење о извршењу од 16. јула 1999. године је стављено ван снаге, укинуте све спроведене радње с тим да се приједлог за извршење сматра тужбом.

8. Предмет је затим достављен Кантоналном суду на даљње поступање и одлучивање о тужби. На сагласан приједлог апеланткиње и тужене рочиште које је било заказано за 17. мај 2000. године одложено је за 20. јуни 2000. године. Тужена је у писменом одговору на тужбу од 6. септембра 2000. године оспорила тужбу и постављени тужбени захтјев истакавши приговор недостатка пасивне легитимације јер тужена није била у уговорном односу са апеланткињом. Оспорила је ваљаност Протокола о сарадњи од 1. августа 1996. године (у даљњем тексту: Протокол) на којем је апеланткиња засновала своју тужбу јер тај акт није потписан од овлашћеног лица и није овјерен.

9. На рочиште заказано за 28. новембар 2001. године нису приступили уредно обавијештени пуномоћници апеланткиње и тужене, па је Кантонални суд донио Рјешење број Пс 93/00 којим се тужба сматра повученом и приједлог за извршење од 16. јула 1999. године ставља ван снаге. Апеланткиња је поднеском од 21. децембра 2001. године предложила да се дозволи поврат у пређашње стање јер из оправданих разлога није приступила на претходно заказано рочиште.

10. Предметни спис је достављен надлежном општинском суду на даљњу надлежност због измјена и допуна Закона о судовима Кантона Сарајево.

11. Поводом приједлога за поврат у пређашње стање, Општински суд је 8. априла 2009. године заказао рочиште на којем је приједлог усвојен, Рјешење Кантоналног суда број Пс 93/00 од 28. новембра 2001. године укинуто и апеланткињи наложено да у року од 30 дана Суду достави уређену тужбу у смислу члана 53 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП).

12. Апеланткиња је благовремено поступила по налогу суда, а поднеском од 1. јуна 2009. године је уређену тужбу образложила.

13. Припремно рочиште пред Општинским судом је одржано 20. јануара 2010. године, а рочишта за главну расправу 27. маја 2010. године и 5. априла 2012. године. Општински суд је по закључењу главне расправе донио Пресуду број 09 65 Пс 014306 03 Пс од 7. маја 2012. године, потврђену пресудама Кантоналног и Врховног суда, којом је одбијен апеланткињин тужбени захтјев да јој тужена по основу дуга исплати износ од 72.538,44 КМ са припадајућим законским затезним каматама на појединачне износе и да јој надокнади трошкове парничног поступка у року од 30 дана под пријетњом принудног извршења. У образложењу пресуде је наведено да је међу парничним странкама била спорна пасивна легитимација, затим основ, а онда и висина


тужбеног захтјева. У даљњем образложењу, Општински суд је након анализе и оцјене свих изведених доказа, прије свега материјалних, а затим и исказа свједока, закључио да апеланткињин тужбени захтјев није основан због недостатка пасивне легитимације. С тим у вези је образложено да из исказа свих саслушаних свједока и садржаја Протокола произлази да је апеланткиња своје потраживање према туженој засновала управо на том протоколу који је туженој доставила путем факса и који је за апеланткињу потписао Намик Филиповић, док за тужену није јасно /због нечитког потписа/ ко га је потписао, односно да ли је га је уопште потписало лице овлашћено за заступање. Осим тога, истакнуто је да Протокол на чијем је садржају апеланткиња засновала тужбени захтјев нема све елементе уговора по одредбама Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), нити испостављени рачун за извршене услуге, који је као доказ предложила апеланткиња, гласи на означену тужену. На основу изнесеног Општински суд је извео закључак да апеланткиња и тужена нису биле у облигационом односу, да тужена није потписник Протокола, да се рачун за извршене услуге не односи на тужену, те да стога апеланткиња у конкретној парници није доказала да је тужена пасивно легитимисана, нити је доказала основ тужбеног захтјева, због чега је апеланткињин тужбени захтјев одбијен.

14. Рјешавајући о апеланткињиној жалби против првостепене пресуде Кантонални суд је донио Пресуду број 65 0 Пс 014306 12 Пж од 19. новембра 2012. године којом је жалба одбијена и првостепена пресуда потврђена. Према оцјени Кантоналног суда жалба је неоснована јер Протокол на којем је апеланткиња засновала свој тужбени захтјев против тужене није ни потписан, а ни овјерен, па стога не може бити ваљан доказ о сарадњи, нити може створити обавезу тужене према апеланткињи.

15. Врховни суд је Пресудом број 65 0 Пс 014306 13 Рев од 12. септембра 2013. године апеланткињину ревизију одбио. Пресуда другостепеног суда у којој је у цијелости прихваћено утврђење и закључак првостепеног суда је, према оцјени Врховног суда, правилно и законито донесена. С тим у вези је образложено да из чињеничног утврђења произлази да апеланткиња и тужена нису биле у уговорном односу, па код таквог стања ствари тужена није у обавези да измири дуг апеланткињи.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

16. Апеланткиња указује да јој је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење и право на суђење у разумном року као сегмент овог права, као и право на имовину која су гарантована чланом II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. С тим у вези истакла је да је став судова изражен у оспореним пресудама потпуно погрешан јер је Протокол, према њеном мишљењу, правно ваљан, а стога приговор недостатка пасивне легитимације неоснован. Сматра да су јој наведена права прекршена због погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примјене материјалног права. Апеланткиња је нагласила да све и да Протокол не постоји тужена је обавезна измирити дуговање јер из проведених доказа произлази да је између парничних странака постојала сарадња.

17. Указала је да је поступак у конкретној парници трајао више од 14 година и да јој је због прекомјерне дужине трајања повријеђено право на доношење одлуке у разумном

року. Предложила је да се апелација усвоји и да јој се због прекомјерне дужине трајања поступка накнади нематеријална штета.


18. Врховни суд је навео да у цијелости остаје при својој пресуди и разлозима на које се у пресуди позвао будући да је донесена у складу с домаћим процесним и материјалним законима, Уставом БиХ и Европском конвенцијом. Предложено је да се апелација одбије као неоснована.

19. Кантонални суд је остао при разлозима и образложењима из своје пресуде, те је предложио да се апелација одбије као неоснована јер у поступку нису учињене повреде на које апеланткиња неосновано указује.

20. Општински суд је умјесто одговора на апелацију доставио обавијест у чијем је прилогу приједлог за извршење од 14. јула 1999. године.

21. Тужена је у одговору истакла да с апеланткињом никада није била у уговорном односу и да је стога апеланткињин тужбени захтјев правилно одбијен као неоснован.


22. У Закону о парничном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 42/98 и 3/99) релевантне одредбе гласе:

Члан 10. Суд је дужан настојати да се поступак проведе без

одуговлачења и са што мање трошкова, те онемогућити сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.

23. У Закону о парничном поступку ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 53/03, 73/05 и 19/06) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. У парничном поступку суд одлучује у границама

захтјева који су стављени у поступку. Суд у поступку примјењује материјално право по

властитој оцјени и није везан за наводе странака у погледу материјалног права.

Члан 7. Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима

заснивају своје захтјеве и да изводе доказе којима се утврђују те чињенице.

Суд је овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнијеле, ако из резултата расправе и доказивања произилази да странке иду за тим да располажу захтјевима којима не могу располагати.

Члан 8. Које ће чињенице узети као доказане одлучује суд на

основу слободне оцјене доказа. Суд ће савјесно и брижљиво оцијенити сваки доказ засебно и све доказе заједно.

Члан 10. Суд је дужан да спроведе поступак без одуговлачења и

са што мање трошкова, те да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.

Члан 53. Парнични поступак се покреће тужбом. Тужба мора да садржи: 1) основ за надлежност суда; 2) одређен захтјев у погледу главне ствари и споредних

тражења (тужбени захтјев); 3) чињенице на којима тужилац заснива тужбени

захтјев;


4) доказе којима се утврђују те чињенице; 5) назначење вриједности спора; 6) правни основ тужбеног захтјева и 7) друге податке које у складу са одредбама члана 334.

овог закона мора имати сваки поднесак. Суд није везан за правни основ тужбеног захтјева. Суд ће поступити по тужби и кад тужилац није навео

правни основ тужбеног захтјева.

Члан 75. став 4. Припремно рочиште одржаће се, по правилу,

најдоцније у року од 30 дана од дана пријема у суду писменог одговора на тужбу, односно од дана протека рока за подношење одговора на тужбу, или, ако је тужени поднио противтужбу, у року од 30 дана од дана пријема одговора на противтужбу.

Члан 94. став 2. Главна расправа ће се, по правилу, одржати најдоцније

у року од 30 дана од дана одржавања припремног рочишта.



25. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

26. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 65 0 Пс 014306 13 Рев од 12. септембра 2013. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 3. октобра 2010. године, а апелација је поднесена 28. новембра 2013. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

28. Апеланткиња побија пресуде редовних судова, тврдећи да су тим пресудама прекршена њена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6 став 1 и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланткиња сматра да ни одлука у њеном предмету није донесена у разумном року.

Право на правично суђење



е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

А) У односу на апелационе наводе у вези с чињеничним стањем и примјеном материјалног права

30. Апеланткиња сматра да јој је одлукама редовних судова прекршено право на правично суђење због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и стога погрешне примјене материјалног права. У вези с овим наводима, Уставни суд указује на конзистентну праксу Европског суда и Уставног суда према којој задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

31. У конкретном случају, Уставни суд примјећује да је апеланткиња свој облигационо-правни (тужбени) захтјев засновала на материјалним доказима за које је првостепени суд утврдио да немају елементе уговора по одредбама ЗОО-а, нити да испостављени рачун на основу ког је претходно био покренут извршни поступак гласи на означену тужену. Стога је првостепени суд закључио да апеланткиња у конкретној парници није доказала да је тужена пасивно легитимисана, нити је доказала основ тужбеног захтјева, због чега је њен тужбени захтјев одбијен. Кантонални суд је, одлучујући у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреде одредаба парничног поступка које се односе на страначку способност и заступање потврдио став из првостепене пресуде, прихватајући разлоге и образложење из те пресуде, дакле да материјални докази, конкретно Протокол на којем је апеланткиња засновала свој тужбени захтјев против тужене није ни потписан, а ни овјерен, па стога не може бити ваљан доказ о сарадњи, нити може створити обавезу тужене према апеланткињи. Врховни суд је такође, одлучујући у границама ревизионих навода, пазећи на правилну примјену материјалног права потврдио ваљаност и законитост из другостепене пресуде у којој је јасно образложено да из чињеничног утврђења првостепеног суда произлази да апеланткиња и тужена нису биле у уговорном односу, па код таквог стања ствари тужена није у обавези да измири дуг апеланткињи.

32. Имајући у виду наведено, као и апелационе наводе којима је указано на чињенично стање и примјену материјалног права, Уставни суд сматра да су редовни судови за свој закључак дали јасна и детаљна образложења, те да у оспореној одлуци нема ништа што би указивало на произвољност било приликом утврђивања и оцјене чињеница или приликом примјене материјалног права, те да оспорена коначна пресуда Врховног суда садржи образложење које задовољава захтјеве из члана 6 став 1


Европске конвенције. Стога, Уставни суд сматра да у односу на апеланткињине наводе који се тичу чињеничног стања и примјене материјалног права нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине односно члана 6 став 1 Европске конвенције.

Б) У односу на апелационе наводе у вези с правом на суђење у разумном року

33. Апеланткиња надаље сматра да јој је право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције повријеђено и због тога што одлуке у њеном случају нису донесене у разумном року јер је поступак покренут 1999. године.

а) Релевантни принципи

34. Према конзистентној пракси Европског и Уставног суда, разумност дужине трајања поступка мора се оцјењивати у свјетлу околности појединог предмета. При томе се мора водити рачуна о критеријумима успостављеним судском праксом Европског суда, а нарочито о сложености предмета, понашању страна у поступку и надлежног суда или других јавних власти, те о значају који конкретна правна ствар има за апеланта (види Европски суд, Микулић против Хрватске, апликација број 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, Извјештај број 2002-I, став 38).

35. Уставни суд такође подсјећа, подржавајући праксу Европског суда, да члан 6 став 1 Европске конвенције државама уговорницама намеће дужност да организују своје правосудне системе тако да судови могу да задовоље услове овог члана, укључујући и обавезу да поступају у предметима у разумном року (види Европски суд, Мариновић против Хрватске, пресуда од 6. октобра 2005. године, став 23).

б) Период који се узима у обзир

36. Уставни суд запажа да се у конкретном случају ради о поступку који је апеланткиња покренула приједлогом за извршење на основу вјеродостојне исправе против тужене у јулу 1999. године пред Општинским судом, а да је поступак окончан пресудом Врховног суда 12. септембра 2013. године. Из наведеног произлази да је цјелокупан поступак трајао нешто дуже од 14 година, и то је период који ће бити предмет анализе Уставног суда.

ц) Анализа разумности трајања поступка

37. У конкретном случају ради се о поступку у којем је апеланткиња према туженој истакла облигационоправни захтјев за исплату дуга на основу вјеродостојне исправе и одредаба Закона о извршном поступку. По усвајању приговора истакнутог од стране тужене у својству извршеника и укидању извршних радњи, цио предмет је благовремено достављен Кантоналном суду као стварно надлежном на даљње поступање. Током 2000. године су пред Кантоналним судом одржана два рочишта, а у новембру 2001. године је, због пропуштања парничних странака да приступе на рочиште, Кантонални суд донио рјешење према којем се тужба сматра повученом. Апеланткиња је благовремено поднијела приједлог за поврат у пријашње стање, али је Кантонални суд тек по протеку двије године од дана подношења приједлога предмет доставио надлежном општинском суду на даљње поступање због измјена и допуна Закона о судовима које су у међувремену наступиле. Општински суд је тек након пет година, конкретно 8. априла 2009. године, заказао рочиште поводом приједлога за поврат у пријашње стање, протеком даљњих осам мјесеци заказао припремно рочиште и протеком двије године, у ком периоду су како произлази из садржаја првостепене пресуде одржана два рочишта за главну расправу, одлучио о апеланткињином тужбеном захтјеву доношењем пресуде. Кантонални суд је о

жалби одлучио у наредном периоду од шест мјесеци, а Врховни суд у периоду од годину дана.

38. Узимајући у обзир све наведено, имајући при томе у виду да се не ради о сложеном предмету, већ напротив о тужби заснованој на вјеродостојној исправи (уговору и рачуну), Уставни суд сматра, иако су Кантонални суд (у жалбеном поступку) и Врховни суд поступали у примјереним роковима, да посматрајући поступак у цјелини у околностима конкретног случаја не постоје разлози, нити су их редовни судови у својим одговорима на апелацију уопште понудили, који би се могли сматрати релевантним да би се оправдала дужина поступка у трајању нешто дужем од 14 година. При томе је Уставни суд имао у виду да је Кантонални суд у конкретном поступку поступао два пута, први пут као првостепени (до измјена и допуна Закона о судовима) и други пут одлучујући о апеланткињиној жалби као другостепени суд, те да је у контексту доприноса судова, допринос Кантоналног суда у односу на Врховни суд свакако већи. Међутим, у околностима конкретног случаја из трајања поступка у цјелини произлази да је допринос Општинског суда код ког је предмет на рјешавању био око девет година највећи, при чему у том смислу у обавијести умјесто одговору на апелацију нису понуђени разлози који би евентуално оправдали непоступање тог суда у тако дугом периоду. При томе, Уставни суд је имао у виду да је апеланткиња тужбени захтјев засновала на материјалним доказима које је тужена у својству извршеника одмах оспорила истицањем приговора недостатка пасивне легитимације, који је оспореним одлукама оцијењен основаним и стога тужбени захтјев одбијен тек по протеку 14 година расправљања о тужби.

39. Имајући у виду да је око девет година од укупног његовог трајања предмет био на рјешавању пред Општинским судом који сноси највећу одговорност за прекомјерну дужину трајања поступка, иако ни трајање пред Кантоналним судом и Врховним судом који су поступали у жалбеном односно ревизионом поступку није занемариво у укупној дужини, Уставни суд сматра да је у околностима конкретног случаја прекршен захтјев "разумног рока" из члана 6 став 1 Европске конвенције, те да постоји кршење права на "суђење у разумном року" као једног од елемената права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Питање накнаде нематеријалне штете

40. У смислу члана 74 Правила Уставног суда, Уставни суд може одредити накнаду нематеријалне штете. Међутим, Уставни суд подсјећа на то да, за разлику од поступка пред редовним судовима, накнаду нематеријалне штете одређује у посебним случајевима кршења загарантованих људских права и основних слобода.

41. Сходно наведеном, Уставни суд упућује на раније утврђен принцип одређивања висине накнаде штете у оваквим случајевима (види Уставни суд, Одлука број АП 938/04, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/06, ст. 48-51). Према утврђеном принципу, апеланту би за сваку годину одгађања доношења одлуке требало исплатити износ од приближно 150,00 КМ, односно двоструки износ у предметима који захтијевају посебну хитност. С обзиром на то да је поступак трајао 14 година, те да се не ради о хитном поступку, Уставни суд сматра да апеланткињи треба на име нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року исплатити износ од 2.100,00 КМ. Наведени износ апеланткињи је дужна исплатити Влада Кантона Сарајево, с обзиром на сједиште редовног суда, у року од три мјесеца од дана достављања ове


одлуке. Ова одлука Уставног суда у дијелу који се односи на накнаду нематеријалне штете представља извршну исправу.

Остали наводи

42. У погледу апеланткињиних навода о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд запажа да се наводи о кршењу овог права, у суштини, заснивају на наводима о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног права. Имајући у виду став наведен у овој одлуци у односу на чињенично стање и примјену права у оквиру права на правично суђење, Уставни суд сматра неоснованим и апеланткињине наводе о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


43. Уставни суд закључује да постоји кршење апеланткињиног права на "суђење у разумном року" као једног од елемената права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је парнични поступак ради исплате дуга на три судске инстанце трајао више од 14 година, при чему је Општински суд одлучујуће допринио "неразумној" дужини предметног поступка.

44. С друге стране, Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на чињенично стање и примјену материјалног права када су редовни судови за свој закључак у погледу неоснованости тужбеног захтјева и прихватања приговора недостатка пасивне легитимације дали јасна и детаљна образложења, као и због тога што у оспореној одлуци нема ништа што би указивало на произвољност било приликом утврђивања и оцјене чињеница било приликом примјене материјалног права.

45. Такође, Уставни суд закључује да нема кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када апеланткиња наводе о кршењу овог права везује за погрешно утврђено чињенично стање и произвољну примјену материјалног права, а Уставни суд је утврдио да није било произвољности у том погледу.

46. На основу чл. 59 ст. (1), (2) и (3) и 74 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 5008/13, rješavajući apelaciju Sandra Vekića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja

na sjednici održanoj 10. oktobra 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Sandra Vekića. Utvrđuje se povreda člana II/3.f) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Apelacionog suda Brčko distrikta Bosne i Hercegovine broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. septembra 2013. godine.

Predmet se vraća Apelacionom sudu Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Apelacionom sudu Brčko distrikta Bosne i Hercegovine da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Sandro Vekić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Brčkog, kojeg zastupa Mirko Simić, advokat iz Brčkog, podnio je 5. decembra 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Apelacionog suda Brčko distrikta Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Apelacioni sud) broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. septembra 2013. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Apelacionog suda i opunomoćenika tuženih NIGP "Dnevne nezavisne novine" i Tatjane Rogulje (u daljnjem tekstu: prvotuženi i drugotužena ili tuženi), koji je zastupao tužene u redovnom sudskom postupku, zatraženo je 5. septembra 2016. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Apelacioni sud i tuženi su dostavili odgovore na apelaciju 9. i 14. septembra 2016. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Osnovnog suda Brčko distrikta Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 96 0 P 0031408 11 P od 1. marta 2013. godine djelimično je usvojen apelantov tužbeni zahtjev, pa su tuženi obavezani da solidarno, na ime naknade štete zbog klevete, apelantu isplate iznos od 6.000,00 KM sa zakonskim zateznim kamatama počev od 1. marta 2013. godine do isplate (stav I izreke presude). Odbijen je kao neosnovan dio apelantovog tužbenog zahtjeva preko dosuđenog, te dio kojim su tražene kamate od 18. marta 2011. do 1. marta 2013. godine (stav II izreke presude).

6. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo da je iz provedenih dokaza utvrdio da je na internetskoj stranici prvotuženog, http.www.nezavisne.com, čiji urednik je drugotužena, 17. marta 2011. godine u 12.29 sati, objavljen članak pod naslovom "Brčko: privedeni zbog dječije pornografije" u kojem je navedeno: "Brčanska policija privela je četiri lica i pretresla tri lokacije na području Distrikta u okviru međunarodne akcije 'Oliver' koja se odnosi na suzbijanje


iskorišćavanja djece ili maloljetnika radi pornografije putem Interneta. Portparol Policije Brčko distrikta BiH (u daljnjem tekstu: Policija) je rekao da su privedena lica čiji su inicijali [...] S.V. (26) za koje postoji sumnja da su uz korištenje hardversko-softverske opreme pristupali različitim sadržajima dječije pornografije i tako počinili krivično djelo iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije. 'Srna' nezvanično saznaje da su kao mogući počinioci ovog krivičnog djela identifikovani [...] Sandro Vekić." Navedeno je da je apelant u tužbi tvrdio da objavljeni članak sadrži neistine "koje se ogledaju u tome da su tuženi, prije svega, objavili puno ime i prezime apelanta, iako su od portparola Policije dobili podatke o licima označene inicijalima", te da apelant nije "privođen". Također, apelant je istakao da objavljene informacije nisu tačne, jer protiv njega nije vođena istraga, niti ga je za navedeno djelo privodila ili uhapsila Policija.

7. U vezi sa tim zahtjevom, Osnovni sud je ukazao da je članom 8. Kodeksa za štampu Bosne i Hercegovine propisano da će novinari koristiti samo pravedna sredstva da dođu do vijesti i dokumenata ili fotografija, a da je neetički krivo predstavljati nečiji identitet ili namjeru i koristiti se mahinacijama da bi se došlo do informacija za objavljivanje. U postupku je nedvosmisleno utvrđeno, iz informacije Policije za medije, da protiv lica čiji su inicijali D.S. i A.M. postoje osnovi sumnje da su putem Interneta pristupali različitim materijalima koji predstavljaju dječiju pornografiju, te da je utvrđeno da lica sa inicijalima D.V. i S.V. nisu učestvovala u izvršenju navedenog krivičnog djela, a tuženi su na internetskoj stranici objavili puno ime i prezime apelanta kao mogućeg počinioca ovog krivičnog djela. Navedeno je da iz potvrde Policije od 29. marta 2011. godine, koja je izdata na apelantov zahtjev, proizlazi da je apelant usmeno pozvan i ispitan u svojstvu osumnjičenog u vezi sa krivičnim djelom iskorišćavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije, te da je on napustio prostorije policije i da nije bio lišavan slobode, a u internetskom članku je objavljeno da je, između ostalih, i apelant (navođenjem punog imena i prezimena) priveden zbog postojanja sumnje da je počinio krivično djelo iskorišćavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije. Osnovni sud je apelantu izdao uvjerenje broj 096-0-Kr-11-000519 od 19. aprila 2011. godine da protiv njega nije podignuta optužnica koja je stupila na pravnu snagu, niti da je izrečena nepravosnažna osuđujuća presuda za krivično djelo za koje je predviđena novčana kazna kao glavna kazna ili zatvor do jedne godine.

8. Prema ocjeni Osnovnog suda, u objavljenom članku postoje neistine koje se ogledaju u tome da su tuženi, prije svega, objavili apelantovo puno ime i prezime iako su od portparola Policije dobili podatke o licima označenim inicijalima imena i prezimena, te da su dobili informaciju da D.V. i S.V. nisu učestvovali u izvršenju krivičnog djela, a tuženi su objavili da je, između ostalih, apelant priveden u Policiju (iako je usmeno pozvan) zbog osnovane sumnje da je počinio krivično djelo iskorišćavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije iako u informaciji Policije za medije nije navedeno da je privođen. Tim člankom su tuženi, kako je istakao Osnovni sud, povrijedili odredbe Kodeksa za štampu BiH i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), jer su objavljivanjem informacije prouzrokovali niz neprijatnosti apelantu, od izbjegavanja prijatelja, komšija i radnih kolega, koje je izgubio, raznih oblika šikaniranja do povlačenja u sebe i psihičkih smetnji. Osnovni sud je naveo da je iz nalaza i mišljenja vještaka neuropsihijatra utvrđeno da je apelantu objavljivanjem informacije na internetskoj stranici tuženih nanesena povreda časti i ugleda, jer to predstavlja grub način diskreditacije ličnosti i dovođenje u istinski nezavidan položaj u društvenoj zajednici. Naročito je navedeno da je vještak ukazao da treba uzeti u obzir da su ljudi

krajnje osjetljivi kada se radi o djeci i da su mnogo strožiji u ocjenjivanju i postupanju prema licima koja su se ogriješila o tu vrstu nezakonitih radnji, pa je i reakcija apelantovog okruženja bila sasvim očekivana i uobičajena na informaciju koja je "servirana", jer ljudi još imaju izrazitu vjeru u "medije". Utvrđeno je da su tuženi nanijeli štetu apelantu u vidu povrede časti i ugleda zbog čega je apelant trpio strah i duševne bolove u dužem trajanju, 120 dana (u kom periodu je apelantova duševna ravnoteža bila poremećena). Stoga, prema ocjeni Osnovnog suda, tekst koji su objavili tuženi kojim se apelant diskreditira predstavlja djelo klevete, jer nema osnov, niti istinitost iznesenih činjenica. Istaknuto je da je pozivanje tuženih na član 10. Evropske konvencije neosnovano, jer su tuženi povrijedili te odredbe objavljivanjem neistinitih informacija o apelantu, čime su mu povrijedili i pravo iz člana 8. Evropske konvencije.

9. Najzad, utvrđeno je da je pri ocjeni visine obeštećenja Osnovni sud imao u vidu da je apelant mlad čovjek (1984. godište), da je, zbog objavljivanja spornog članka, izgubio prijatelje, poslovne partnere i djevojku sa kojom je bio u emotivnoj vezi, da su komšije koje imaju mldb. djecu sklanjale djecu od njega kada bi naišao, da je zbog toga trpio duševne bolove u dužem trajanju, zbog čega je njegova psihička ravnoteža bila poremećena, a da tuženi nisu odgovorili na apelantov zahtjev da demantiraju objavljenu informaciju. Osnovni sud je visinu naknade odredio saglasno odredbama člana 10. Zakona o zaštiti od klevete Brčko distrikta BiH (u daljnjem tekstu: Zakon o zaštiti od klevete) u vezi sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO).

10. Odlučujući o žalbi tuženih protiv prvostepene presude, Apelacioni sud je donio Presudu broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. septembra 2013. godine kojom je žalbu djelimično uvažio i prvostepenu presudu preinačio tako što je odbio apelantov tužbeni zahtjev, te je apelant obavezan da tuženim nadoknadi troškove postupka u iznosu navedenom u izreci presude.

11. U obrazloženju presude Apelacioni sud je ocijenio kao osnovan stav tuženih da je prvostepeni sud, na utvrđene činjenice u toku postupka, propustio da primijeni odredbe člana 7. stav 1. tačka a) Zakona o zaštiti od klevete, odnosno da apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti odbije kao neosnovan, jer je sporni tekst objavljen na internetskoj stranici "http.wvvvv.nezavisne.com" 17. marta 2011. godine u 12.29 sati, pod naslovom "Brčko: privedeni zbog dječije pornografije", u odnosu na apelanta, u suštini, istinit. Prije svega, u situaciji kada je Policija objavila inicijale i godine rođenja lica na koja se informacija od javnog značaja odnosi, to što je novinar, putem svojih izvora čiji identitet nije dužan otkriti (član 9. Zakona o zaštiti od klevete), saznao i javnosti predočio puna imena i prezimena lica na koja se ta informacija odnosi, koja su, s obzirom na izjavu samog apelanta, potvrdu Policije broj 14.02-04.9-3149/11 od 29. marta 2011. godine i saopćenje Policije od 10. maja 2011. godine, istinita ne može predstavljati osnov da se on (odnosno lica taksativno navedena u članu 6. stav 2. Zakona o zaštiti od klevete) podvrgne odgovornosti za klevetu. Uloga novinara u savremenom društvu jeste da istražuje i blagovremeno informira javnost o činjenicama u vezi sa aktuelnim pitanjima (krivično procesuiranje lica za koja postoji sumnja da su počinila krivična djela iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije jeste pitanje značajno za javnost) i u ovom slučaju kleveta bi postojala da je novinar objavio puna imena i prezimena lica na koja se informacija Policije nije odnosila.

12. Dalje, ukazano je da iz potvrde Policije broj 14.02-04.9-3149/11 od 29. marta 2011. godine, izdate na apelantov pismeni zahtjev, u svrhu pokretanja sudskog postupka radi naknade štete, koja je kao dokaz pročitana na glavnoj raspravi održanoj pred prvostepenim sudom, slijedi "da su policijski službenici Policije [...] 17. marta 2011. godine na osnovu naredbe za pretresanje


izdate od Osnovnog suda izvršili pretres lica Sandro Vekić, kao i stana u naselju [...], koji koristi Sandro Vekić, sve u vezi sa KD 'iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornogarfije' iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakona Brčko distrikta BiH, kojom prilikom je od apelanta privremeno oduzeto više pokretnih stvari - uređaja za automatsku obradu podataka, kao što su kompjuter i drugi slični uređaji, što je evidentirano u potvrdi o privremenom oduzimanju predmeta broj 14.02-04.2-92/11 od 17. marta 2011. godine, koja je uredno izdana apelantu. Istog dana u prostorije Policije usmeno je pozvan apelant, koji je u vremenskom periodu od 11.21 do 11.45 časova ispitan u svojstvu osumnjičenog u vezi sa gore navedenim krivičnim djelom, te je apelant nakon kriminalističke obrade.... istog dana u 12 časova napustio... službene prostorije Policije Brčko distrikta BiH i nije bio lišavan slobode". Dakle, kako je zaključio Apelacioni sud, iz navedenog pismena (koje potvrđuje činjenice koje među strankama nisu sporne) proizlazi da je postojala naredba suda za pretres apelanta i stana koji koristi zbog postojanja osnova sumnje da je počinio krivično djelo "iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije", da je naredba Policije izvršena 17. marta 2011. godine i da su apelantu privremeno oduzeti predmeti pronađeni prilikom pretresa-uređaj za automatsku obradu podataka (kompjuter i slični uređaji) i izdata potvrda o tome. Konkretno pismeno potvrđuje i da je apelant imao svojstvo osumnjičenog lica za izvršenje navedenog krivičnog djela u kom svojstvu je i ispitan u Policiji, te da je nakon kriminalističke obrade istog dana (17. marta 2011. godine) u 12 sati napustio službene prostorije Policije. Stoga je, kako je zaključio Apelacioni sud, iako se u potvrdi Policije kaže da je po usmenom pozivu dao izjavu u Policiji i da nakon saslušanja u svojstvu osumnjičenog nije bio lišavan slobode, sporni članak objavljen na internetskoj stranici http.wvvvv.nezavisne.com 17. marta 2011. godine, u suštini, istinit.

13. Naime, kako je istakao Apelacioni sud, suština je da je apelant bio predmet istrage i da je spornog dana u Policiji saslušan u svojstvu osumnjičenog, a to da li je po usmenom pozivu, nakon izvršenog pretresa, dobrovoljno, zajedno sa službenicima Policije, otišao u službene prostorije i u svojstvu osumnjičenog saslušan, ili je "priveden" radi saslušanja u svojstvu osumnjičenog (da bi potom, kako je napisano u spornom tekstu, nadležni tužilac odlučio da li će predložiti određivanje pritvora) nebitan je element, pa i njegova netačnost ne utječe na suštinsku istinitost objavljenog članka. Privođenje, odnosno dovođenje jeste jedna od mjera da bi se osiguralo prisustvo osumnjičenog, odnosno optuženog, i uspješno vođenje krivičnog postupka, te po svom karakteru teža mjera u odnosu na poziv, propisana Glavom X. Zakona o krivičnom postupku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Brčko distrikta Bosne i Hercegovine" broj 44/10). Međutim, pri svemu navedenom, kada bi se klevetom smatralo to što je novinar u tekstu napisao "priveden" na saslušanje, a trebalo je da napiše "po usmenom pozivu", nakon izvršenog pretresa sa pripadnicima Policije otišao je u službene prostorije gdje je saslušan u svojstvu osumnjičenog, bio bi povrijeđen i princip koji se Zakonom o zaštiti od klevete ostvaruje (čl. 2. i 3), odnosno, imajući u vidu da se radi o pitanjima od javnog značaja, sloboda izražavanja na taj način bi bila ograničena.

14. U vezi s tim, Apelacioni sud je istakao da, saglasno odredbama člana 7. stav 1. tačka a) Zakona o zaštiti od klevete, ne postoji odgovornost za klevetu ako je izražavanje, u suštini, istinito, a netačno samo u nebitnim elementima, pa da, posljedično tome, tuženi kao izdavač i glavni i odgovorni urednik internetskog izdanja dnevnih novina "Nezavisne novine" nisu odgovorni za štetu koja je apelantu prouzrokovana objavljivanjem spornog članka. Slijedeći to, Apelacioni sud je zaključio da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje

tokom postupka pogrešno primijenio, odnosno propustio da primijeni odredbe materijalnog prava koje propisuju izuzetak od odgovornosti za klevetu, pa je, stoga, žalbu tuženih uvažio i prvostepenu presudu u pobijanom dijelu preinačio.


15. Apelant navodi da su mu osporenom odlukom povrijeđena prava iz člana II/3.e), f), h) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 8, 10. i 13. Evropske konvencije, odnosno člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Opisuje da je svoju tužbu utemeljio na odredbama člana 6. st. l. i 2. Zakona o zaštiti od klevete i članu 200. ZOO, zato što su tuženi 17. marta 2011. godine na internetskoj stranici objavili sporni članak u kojem je navedeno njegovo puno ime i prezime i godine starosti, što nije istina. Navodi da je Osnovni sud proveo dokaze i zaključio da su tuženi prouzrokovali štetu apelantovom ugledu svojim radnjama, jer je pouzdano utvrđeno da je u internetskom članku objavljeno da je apelant priveden, što nije tačno. Na ovaj način sloboda izražavanja je bila preširoka, povrijeđeno je apelantovo pravo na privatnost, iznesene su neistinite i netačne informacije i bez potrebe navedeno puno ime i prezime i godine života apelanta i time mu je prouzrokovana šteta. Navodi da je Apelacioni sud smatrao da se radi, u suštini, o istinitom izražavanju i da je "netačno samo u nebitnim elementima", pozivajući se na član 7. stav l. tačka a) Zakona o zaštiti od klevete. Ukazuje da su hipotetički za laike privođenje i usmeni poziv u policiju isto, ali za pravnike nije isto, i to je jedan dio suštine ovog problema. Da je članak tako objavljen, moglo bi se reći, u suštini, da je istinit, ali u najznačajnijem dijelu nije, jer pojmove usmenog poziva i privođenja treba razlikovati. Sloboda medija, pravo na informiranje nisu bezgranični i kada imamo izvještaj policije za medije sa navođenjem inicijala, zašto se onda daje apelantovo puno ime i prezime i da li je to potrebno za slobodu medija, štampe i izražavanja ili nije, da li je dovoljno prenijeti samo informaciju koju je dala policija u svom saopćenju i da li je potrebno javnosti navesti puno ime i prezime, godine života, izvršiti identifikaciju lica na neki način i stigmatizaciju u maloj sredini, čime se bez ikakve potrebe narušavaju ugled i čast tužitelja, vrijeđa njegova privatnost a posljedica toga čina je evidentna i značajna, kako je on naveo u svom iskazu i kako je utvrdio vještak. Očigledno se radi o prenošenju neistinite informacije i navođenju apelantovog punog imena i prezimena bez ikakve potrebe, čime su povrijeđena njegova prava navedena u ovoj apelaciji, a posebno njegovo pravo na privatnost iz člana 8. Evropske konvencije, te je ovo pravo trebalo staviti u odnos sa pravom na slobodu informiranja i postupanja medija. Ističe da "imamo čak i Zakon o zaštiti podataka gdje se i državnim organima nameće obaveza da pažljivo koriste lične podatke građana i da ih ne objavljuju", a nekada im se to i zabranjuje, pa sloboda štampe, medija i izražavanja ne može biti bezgranična, neograničena i njome se ne mogu vrijeđati prava građana. U suštini, apelant tvrdi da su citirane povrede učinjene "lakonskom primjenom" odredaba člana 7. Zakona o zaštiti od klevete, jer je "prenesena istinita informacija uz zanemarivanje činjenica da je bez potrebe objavljeno puno ime i prezime i godine starosti apelanta".


16. Apelacioni sud je naveo da osporenom presudom tog suda nisu povrijeđena prava na koja apelant ukazuje, te da ostaje pri obrazloženju iz osporene presude u kojoj je odlučio o apelantovom tužbenom zahtjevu.

17. Tuženi su istakli da im se ne mogu staviti na teret činjenice koje su naknadno utvrđene, već samo činjenice koje su egzistirale u trenutku objave spornog saopćenja. Ukazano je da je postojala sudska naredba za pretres apelanta i njegovog stana, što


je po toj naredbi i učinjeno 17. marta 2011. godine, te da su prilikom pretresa od apelanta oduzete određene stvari o čemu mu je izdata potvrda, da je apelant taj dan ispitivan u policiji i da je imao svojstvo osumnjičenog za krivično djelo iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije iz člana 208. stav 1. KZBDBiH. Te okolnosti su, kako je istaknuto, relevantne za zaključak da je u pitanju suštinski istinito saopćenje u vezi s apelantom, pa za odgovornost tuženih nije značajno što je nakon okončanja istrage utvrđeno da apelant nije učestvovao u izvršenju krivičnog djela za koje je vođena istraga, kako proizlazi iz izvještaja za medije od 10. maja 2011. godine. Predmet spornog saopćavanja je potpuno legitimna tema za javnost, koja se ne tiče apelantovog privatnog života, već je predmet saopćenja bila djelatnost policijskih organa.


18. Zakon o zaštiti od klevete Brčko distrikta Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Brčko diskrikta BiH" broj 14/03) u relevantnom dijelu glasi:

Cilj zakona Član 1

Ovim zakonom uređuje se za teritorij Brčko Distrikta BiH građanska odgovornost za štetu nanesenu ugledu fizičkog ili pravnog lica iznošenjem ili pronošenjem trećem licu izražavanja neistinitog i identifikovanjem tog pravnog ili fizičkog lica trećem licu.

Principi koji se ostvaruju zakonom Član 2

Uređivanjem građanske odgovornosti iz člana 1. ovog zakona želi se postići:

a) pravo na slobodu izražavanja, zajamčeno Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih

prava i osnovnih sloboda ("Službeni glasnik BiH" broj 6/99), Ustavom Bosne i Hercegovine i Statutom Brčko Distrikta BiH predstavlja jedan od bitnih osnova demokratskog društva, posebno kada se radi o pitanjima od političkog i javnog interesa;

b) pravo na slobodu izražavanja štiti sadržaj izražavanja, kao i način na koji je iznesen i ne primjenjuje se samo na izražavanja koja se smatraju pohvalnim ili neuvredljivim nego i na izražavanja koja mogu uvrijediti, ogorčiti ili uznemiriti;

c) sredstva javnog informisanja imaju značajnu ulogu u demokratskom procesu kao javni posmatrači i prenosioci informacija javnosti.

Tumačenje Član 3

Ovaj zakon se tumači na takav način da se primjenom njegovih odredaba u najvećoj mjeri osigurava princip slobode izražavanja.

Odgovornost za klevetu Član 6

(1) Svako lice koje prouzrokuje štetu ugledu fizičkog ili pravnog lica iznošenjem ili pronošenjem izražavanja nečeg neistinitog, i identifikovanjem tog pravnog ili fizičkog lica trećem licu, odgovorno je za klevetu.

(2) Za klevetu iznesenu u sredstvima javnog informisanja odgovorni su autor, odgovorni urednik, izdavač, kao i lice koje je na drugi način vršilo nadzor nad sadržajem tog izražavanja.

(3) Lice iz st. 1. i 2. ovog člana (u daljnjem tekstu: štetnik) odgovorno je za štetu ako je namjerno ili iz nepažnje iznijelo ili pronijelo izražavanje nečeg neistinitog.

(4) Kada se izražavanje nečeg neistinitog odnosi na pitanja od političkog ili javnog interesa, štetnik je odgovoran za štetu izazvanu iznošenjem ili pronošenjem tog izražavanja ako je znao da je izražavanje neistinito ili je nepažnjom zanemario neistinitost izražavanja.

(5) Standard odgovornosti iz stava 4. ovog člana primjenjuje se i ako je oštećeni javni službenik ili je bio javni službenik ili je kandidat za funkciju u javnom organu i ako, prema općem shvatanju javnosti, vrši značajan utjecaj na pitanja od političkog ili javnog interesa.

Izuzeci od odgovornosti Član 7

(1) Ne postoji odgovornost za klevetu: a) ako je izražavanjem izneseno mišljenje ili ako je to

izražavanje u suštini istinito, a netačno samo u nebitnim elementima;

b) ako je štetnik po zakonu obavezan da iznosi ili pronosi izražavanje ili je iznosio, odnosno pronosio izražavanje u toku zakonodavnog, sudskog ili upravnog postupka;

c) ako je iznošenje, odnosno pronošenje izražavanja bilo razumno.

(2) Prilikom donošenja odluke iz razloga predviđenih u tački c) stava (1) ovog člana sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja [...]

Obeštećenje Član 10

(1) Obeštećenje treba da bude u srazmjeri s nanesenom štetom ugledu oštećenog i određuje se isključivo radi naknade štete. Prilikom određivanja obeštećenja sud je dužan da cijeni sve okolnosti slučaja, a naročito sve mjere koje je poduzeo štetnik radi ublažavanja štete, kao što su:

- objavljivanje ispravke i opozivanje izražavanja neistinitog ili izvinjenje; [...]

19. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93, 13/94) u relevantnom dijelu glasi:

Član 200. (1) Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne

bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu.

(2) Prilikom odlučivanja o zahtjevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povrijeđenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

VI. Dopustivost


21. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

22. U konkretnom slučaju predmet osporavanja je Presuda Apelacionog suda broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. septembra 2013. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 7. oktobra 2013. godine, a apelacija je podnesena 5. decembra 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda.


Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.


VII. Meritum

24. Apelant pobija Presudu Apelacionog suda broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. septembra 2013. godine, tvrdeći da su tom presudom povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e), f), h) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 8, 10. i 13. Evropske konvencije, odnosno člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U suštini, iz navoda apelacije proizlazi da apelant smatra da mu je, p rije svega, povrijeđeno pravo iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. Pri tome Ustavni sud ima u vidu da je osporenom odlukom odbijen apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da su tuženi odgovorni za klevetu, tj. da su iznošenjem određenih informacija o apelantu prouzrokovali štetu njegovom ugledu, te da se, slijedeći to, obavežu da mu na ime pretrpljenih duševnih bolova, zbog povrede ugleda, naknade nematerijalnu štetu. Budući da se, dakle, suština apelantovog zahtjeva odnosi na zaštitu "prava na ugled", koje je zaštićeno članom 8. Evropske konvencije, Ustavni sud će, slijedeći praksu Evropskog suda, u konkretnom slučaju ispitati da li je Apelacioni sud dao dovoljne i relevantne razloge za uskraćivanje zaštite apelantovom ugledu, odnosno da li je osporenom odlukom tog suda postignuta pravična ravnoteža između dva suprotstavljena prava: apelantovog prava na ugled i prava tuženih na slobodu izražavanja koje je zaštićeno članom 10. Evropske konvencije.

Pravo na poštovanje privatnog života



[…] f) Pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku. 26. Član 8. Evropske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i

porodičnog života, doma i prepiske. 2. Javna vlast se ne miješa u vršenje ovog prava, osim ako

je takvo miješanje predviđeno zakonom i ako je to neophodna mjera u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti, ekonomske dobrobiti zemlje, sprječavanja nereda ili sprječavanja zločina, zaštite zdravlja i morala ili zaštite prava i sloboda drugih.

Pravo na slobodu izražavanja



h) Slobodu izražavanja. 28. Član 10. Evropske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo

uključuje slobodu mišljenja i slobodu primanja i prenošenja informacija i ideja, bez miješanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprječava države da zahtijevaju dozvole za rad od radio, televizijskih i filmskih kompanija.

2. Ostvarivanje ovih sloboda, budući da uključuje obaveze i odgovornosti, može podlijegati takvim formalnostima, uvjetima, ograničenjima ili sankcijama predviđenim zakonom i koje (su) neophodne u demokratskom društvu u interesu nacionalne

sigurnosti, teritorijalnog integriteta ili javne sigurnosti, sprječavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja i morala, ugleda ili prava drugih, sprječavanja širenja povjerljivih informacija ili u interesu očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

29. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da, prema praksi Evropskog suda, pravo pojedinca na ugled predstavlja element njegovog "privatnog života" zaštićenog članom 8. Evropske konvencije (vidi, Evropski sud, Chauvy i drugi protiv Francuske, broj 64915/01, stav 70, ECHR 2004-VI, Pfeifer protiv Austrije, broj 12556/03, stav 38, ECHR 2007-XII, i Petrina protiv Rumunije, presuda od 14. oktobra 2008. godine, predstavka broj 78060/01, stav 28).

30. S druge strane, apelant je tražio zaštitu zbog navodne klevete, što znači da, u suštini, traži da se, radi zaštite njegovog ugleda, ograniči pravo tuženih na slobodu izražavanja koja je garantirana članom 10. Evropske konvencije. Dakle, Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o "konfliktu" između dvaju prava koja su jednako zaštićena Evropskom konvencijom – apelantovom pravu na ugled koje je zaštićeno članom 8. Evropske konvencije i pravu tuženih na slobodu izražavanja koje je zaštićeno članom 10. Evropske konvencije, što zahtijeva da se postigne pravična ravnoteža između tih suprotstavljenih prava.

31. U vezi s tim, Ustavni sud, najprije, podsjeća da pravo na privatni život iz člana 8. Evropske konvencije, kao i pravo na slobodu izražavanja iz člana 10. Evropske konvencije spadaju u grupu tzv. kvalificiranih prava za koja je karakteristično da prvim stavom definiraju samo pravo, a da drugim stavom definiraju dozvoljena miješanja i ograničenja tih prava pod uvjetima propisanim drugim stavom. Ustavni sud ukazuje da član 8. Evropske konvencije štiti pojedinca od proizvoljnog miješanja države u njegov privatni život, te da država, osim toga, ima i pozitivnu obavezu da osigura poštovanje privatnog života pojedinca. Ustavni sud ukazuje da, s druge strane, sloboda izražavanja predstavlja jedan od suštinskih temelja demokratskog društva i jedan od osnovnih uvjeta za njegov napredak i samoostvarenje svakog pojedinca. Kada je u pitanju član 10. stav 2. Evropske konvencije, valja podsjetiti da se sloboda izražavanja odnosi ne samo na "informacije" ili "ideje" koje naiđu na pozitivan ili ravnodušan prijem, ili koje se smatraju neuvredljivim, već i na one koje vrijeđaju, šokiraju ili uznemiruju. To su pretpostavke pluralizma, tolerancije i slobodoumlja bez kojih jedno "demokratsko društvo" ne može postojati. Kao što je propisano članom 10. Evropske konvencije, sloboda izražavanja može biti podložna izuzecima, koji, međutim, moraju biti strogo tumačeni, a potreba za bilo kakvim ograničenjem mora biti ubjedljivo utvrđena (vidi, Evropski sud, Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 7. decembra 1976. godine, predstavka broj 5493/72, stav 49). Pri tome Ustavni sud naglašava da štampa igra suštinsku ulogu u demokratskom društvu. Iako štampa ne smije prekoračiti određene granice, naročito u pogledu ugleda i prava drugih, ona je, ipak, dužna saopćavati – na način koji je u skladu s njenim dužnostima i obavezama – informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Ne samo da je štampa dužna saopćavati takve informacije i ideje već i javnost ima pravo da ih prima. Da je drugačije, štampa ne bi bila u mogućnosti da vrši svoju vitalnu ulogu "čuvara javnosti" (vidi, Evropski sud, Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, st. 59. i 62, ECHR 1999-III, i Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, predstavka broj 49017/99, stav 71, ECHR 2004-XI).

32. U vezi s pitanjem postizanja pravične ravnoteže između prava iz člana 8. Evropske konvencije i prava iz člana 10. Evropske konvencije, Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u svojoj praksi utvrdio određene relevantne kriterije koji se u tom pogledu uzimaju u obzir. Prvi kriterij se odnosi na doprinos članka debati od općeg interesa, što, prema praksi Evropskog


suda, uključuje pitanja kao što su politika, kriminal, sport ili umjetnost, s tim da definicija "teme" od općeg interesa zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Pri tome Ustavni sud naglašava da doprinos članka debati od općeg interesa ukazuje da štampa ispunjava svoju ulogu "čuvara javnog interesa" a, u suprotnom, štampa ne ispunjava tu ulogu, već služi samo da zadovolji radoznalost određenog dijela publike. Uloga i funkcija lica o kojem je riječ i priroda aktivnosti o kojima se piše u članku predstavljaju još jedan bitan kriterij povezan s prethodnim. U vezi s tim, mora se napraviti razlika između privatnih lica i lica koja nastupaju u javnom kontekstu, kao što su političke ili druge javne ličnosti. Shodno tome, dok privatno lice, nepoznato javnosti, može zahtijevati naročitu zaštitu svog prava na privatni život, to ne važi na isti način i za javne ličnosti. Osnovna razlika koja se mora povući odnosi se na izvještavanje o činjenicama koje mogu doprinijeti debati u demokratskom društvu u vezi s političarima koji obavljaju svoje zvanične funkcije i izvještavanje o pojedinostima iz privatnog života lica koje ne obavlja takve funkcije. Dok u prvom slučaju štampa vrši svoju ulogu "čuvara javnosti" u demokratskoj zemlji time što saopćava informacije i ideje o pitanjima od javnog interesa, ta uloga djeluje manje važno u drugom slučaju.

33. Sljedeći bitan kriterij koji se uzima u obzir je način na koji su pribavljene informacije, da li je sa licem koje je u pitanju kontaktirano radi informacija, te da li mu je data mogućnost da odgovori na iznesene navode. Na taj način, između ostalog, utvrđuje se da li je novinar postupao u dobroj namjeri, što može biti njegova odbrana od klevete čak i kada su informacije koje je prenio neistinite. Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud, primjenjujući ovaj kriterij, podsjetio da je i ranije pridavao veliku važnost tome da li su domaći sudovi analizirali način na koji su novinari dobili informacije, da li su ih pokušali verificirati s aplikantima prije objavljivanja i da li su aplikantima omogućili da odgovore na navode iznesene u istom članku (vidi, Evropski sud, Ion Carstea protiv Rumunije, presuda od 28. oktobra 2014. godine, predstavka broj 20531/06, stav 35). Ostali faktori koji se, također, uzimaju u obzir u ovakvim predmetima su prethodno ponašanje lica o kojima se piše (npr. da li je to lice već samo o sebi iznosilo neke stvari javno), sadržaj, oblik i posljedice objavljivanja, te težina nametnute sankcije.

34. Primjenjujući navedene kriterije na konkretan slučaj, Ustavni sud, prije svega, konstatira da se sporni članak, koji je objavljen na internetskoj stranici http.www.nezavisne.com 17. marta 2011. godine u 12.29 sati, ticao pitanja rada Agencije za provođenje zakona protiv "kriminala" u kojem je opisano postupanje Policije u okviru međunarodne akcije "Oliver", koja se odnosila na suzbijanje "iskorištavanja djece ili maloljetnika radi pornografije putem Interneta". O tim informacijama, prema mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo postoji opći interes javnosti. Taj interes, prema stavu Ustavnog suda, dodatno je pojačan u situaciji kada se radi o posebno osjetljivoj kategoriji oštećenih lica a to su, u konkretnom slučaju, maloljetnici. Pri tome Ustavni sud ponavlja da ne samo da štampa ima zadatak saopćavati informacije o svim pitanjima od javnog interesa već i da javnost ima pravo da ih dobija. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je saopćenje Policije primarno bilo usmjereno na obavještavanje javnosti o njenom radu. Ustavni sud prihvata da je pitanje "postupanja Policije" u okviru rada na rasvjetljavanju "eventualno nezakonitog ponašanja apelanta" u okolnostima konkretnog slučaja predstavljalo "temu" od općeg interesa, te da je sporni prilog koji se bavio tim pitanjem, kao takav, predstavljao doprinos "temi", odnosno debati od općeg interesa.

35. Dalje, u pogledu navoda iznesenih u spornom članku, Ustavni sud zapaža da je Osnovni sud ocijenio da u spornom članku postoje neistine koje se ogledaju u tome da su tuženi, prije

svega, objavili apelantovo puno ime i prezime iako su od portparola Policije dobili podatke o licima označenim inicijalima imena i prezimena, te da su dobili informaciju da D.V i S.V. nisu učestvovali u izvršenju krivičnog djela, a tuženi su objavili da je, između ostalih, apelant priveden u Policiju (iako je usmeno pozvan) zbog osnovane sumnje da je počinio krivično djelo iskorišćavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije, iako u informaciji Policije za medije nije navedeno da je privođen. Na taj način tuženi su, kako je zaključio Osnovni sud, naveli neistinite podatke - što predstavlja klevetu. Nasuprot tome, po shvatanju Apelacionog suda, u situaciji kada je Policija objavila inicijale i godine rođenja lica na koja se informacija od javnog značaja odnosi, to što je novinar, putem svojih izvora čiji identitet nije dužan otkriti (član 9. Zakona o zaštiti od klevete), saznao i javnosti predočio puna imena i prezimena lica na koja se ta informacija odnosi, koja su, s obzirom na izjavu samog apelanta, potvrdu Policije broj 14.02-04.9-3149/11 od 29. marta 2011. godine i saopćenje Policije od 10. maja 2011. godine, istinita, ne može predstavljati osnov da se novinar (odnosno lica taksativno navedena u članu 6. stav 2. Zakona o zaštiti od klevete) podvrgne odgovornosti za klevetu, te da ne postoji odgovornost za klevetu ako je izražavanje, u suštini, istinito, a netačno samo u nebitnim elementima. Posljedično tome, prema zaključku Apelacionog suda, prvotuženi kao izdavač i drugotužena kao glavni i odgovorni urednik internetskog izdanja dnevnih novina "Nezavisne novine" nisu odgovorni za štetu koja je apelantu prouzrokovana objavljivanjem spornog članka.

36. Međutim, imajući u vidu saopćenje Policije u kojem su navedeni samo inicijali i godine starosti lica za koja postoje osnovi sumnje da su počinila krivična djela koja su bila predmet saopćenja i ostale provedene dokaze, Ustavni sud smatra da je potpuno neprihvatljivo obrazloženje drugostepenog suda koje je dao u tom pogledu. Naime, Ustavni sud, prije svega, smatra da je, u situaciji kada je i Policija u svom saopćenju bila dodatno oprezna na način da je objavila samo inicijale lica na koja se odnosi predmetna informacija/saopćenje, prema mišljenju Ustavnog suda, postupanje tuženih tako da objave apelantovo puno ime i prezime kao lica koje se sumnjiči da je počinilo krivično djelo iskorišćavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije predstavlja zloupotrebu prava na slobodu informiranja. Stoga, imajući u vidu sadržaj spornog članka, Ustavni sud ukazuje da je apelant u konkretnom slučaju nesumnjivo spomenut u negativnom kontekstu. Pri tome Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju nesumnjivo radi o iznošenju informacija (činjenica) o apelantu, tj. o njegovom, navodno, nezakonitom ponašanju, a nikako o iznošenju mišljenja o tome. Pri tome Ustavni sud zapaža da je apelant "privatno lice, nepoznato javnosti" i da, stoga, može zahtijevati naročitu zaštitu svog prava na privatni život, što na drugoj strani podrazumijeva obavezu sredstava informiranja na dodatnu pažnju prilikom objavljivanja informacija koje se odnose na "privatna lica, nepoznata javnosti". Dalje, Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju Apelacioni sud nije bavio pitanjem da li su novinari poštovali profesionalne standarde, na osnovu čega bi se, između ostalog, moglo zaključiti da li su tuženi prilikom objavljivanja spornog članka postupali razumno i u skladu s profesionalnim standardima, na način da su objavljene informacije pokušali da verificiraju sa apelantom prije objavljivanja i da li su apelantu omogućili da odgovori na navode iznesene u istom članku, dakle, da li su postupali u "dobroj namjeri", što bi, kako je već navedeno, mogla biti njihova odbrana od klevete i u slučaju objavljivanja neistinitih informacija. Pri tome Ustavni sud naročito zapaža da je Osnovni sud, radi utvrđenja štete i eventualne odgovornosti tuženih, ocijenio nalaz i mišljenje vještaka neuropsihijatra iz kog nesumnjivo proizlazi da su kod apelanta povodom objavljivanja


spornog članka nastupile štetne posljedice a koje okolnosti Apelacioni sud uopće nije ocijenio.

37. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da Apelacioni sud, pri donošenju osporene odluke, nije obavio odgovarajuću analizu spornog izražavanja na način kako to zahtijevaju standardi Evropskog suda uspostavljeni praksom tog suda u pogledu postizanja pravične ravnoteže između apelantovog prava iz člana 8. Evropske konvencije i prava tuženih iz člana 10. Evropske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da osporenom odlukom Apelacionog suda, kao konačnom odlukom u predmetnom postupku, nije postignuta pravična ravnoteža između apelantovog prava na ugled i prava tuženih na slobodu izražavanja, čime je došlo do kršenja apelantovog prava iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije.

Ostali navodi

38. S obzirom na zaključak u pogledu povrede člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati navodne povrede člana II/3.e), h) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 10. i 13. Evropske konvencije, te člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

39. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, jer Apelacioni sud, pri donošenju osporene odluke, nije obavio odgovarajuću analizu na način kako to zahtijevaju standardi Evropskog suda uspostavljeni praksom tog suda u pogledu postizanja pravične ravnoteže između prava iz člana 8. Evropske konvencije i člana 10. Evropske konvencije.

40. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 5008/13, rješavajući apelaciju Sandra Vekića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Sandra Vekića. Utvrđuje se povreda članka II/3.(f) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 8. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Apelacijskog suda Brčko distrikta Bosne i Hercegovine broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. rujna 2013. godine.

Predmet se vraća Apelacijskom sudu Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku sukladno članku II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i

članku 8. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Apelacijskom sudu Brčko distrikta Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Sandro Vekić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Brčkog, kojeg zastupa Mirko Simić, odvjetnik iz Brčkog, podnio je 5. prosinca 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Apelacijskog suda Brčko distrikta Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Apelacijski sud) broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. rujna 2013. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Apelacijskog suda i opunomoćenika tuženih NIGP "Dnevne nezavisne novine" i Tatjane Rogulje (u daljnjem tekstu: prvotuženi i drugotužena ili tuženi), koji je zastupao tužene u redovitom sudskom postupku, zatraženo je 5. rujna 2016. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Apelacijski sud i tuženi su dostavili odgovore na apelaciju 9. i 14. rujna 2016. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Osnovnog suda Brčko distrikta Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 96 0 P 0031408 11 P od 1. ožujka 2013. godine djelomično je usvojen apelantov tužbeni zahtjev, pa su tuženi obvezani da solidarno, na ime naknade štete zbog klevete, apelantu isplate iznos od 6.000,00 KM sa zakonskim zateznim kamatama počev od 1. ožujka 2013. godine do isplate (stavak I. izreke presude). Odbijen je kao neutemeljen dio apelantovog tužbenog zahtjeva preko dosuđenog, te dio kojim su tražene kamate od 18. ožujka 2011. do 1. ožujka 2013. godine (stavak II. izreke presude).

6. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo da je iz provedenih dokaza utvrdio da je na internetskoj stranici prvotuženog, http.www.nezavisne.com, čiji urednik je drugotužena, 17. ožujka 2011. godine u 12.29 sati, objavljen članak pod naslovom "Brčko: privedeni zbog dječije pornografije" u kojem je navedeno: "Brčanska policija privela je četiri lica i pretresla tri lokacije na području Distrikta u okviru međunarodne akcije 'Oliver' koja se odnosi na suzbijanje iskorišćavanja djece ili maloljetnika radi pornografije putem Interneta. Portparol Policije Brčko distrikta BiH (u daljnjem tekstu: Policija) je rekao da su privedena lica čiji su inicijali [...] S.V. (26) za koje postoji sumnja da su uz korištenje hardversko-softverske opreme pristupali različitim sadržajima dječije pornografije i tako počinili krivično djelo iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije. 'Srna' nezvanično saznaje da su kao mogući počinioci ovog krivičnog djela identifikovani [...] Sandro Vekić." Navedeno je da je apelant u tužbi tvrdio da objavljeni članak sadrži neistine "koje se ogledaju u tome da su tuženi, prije svega, objavili puno ime i prezime apelanta, iako su od portparola Policije dobili podatke o licima označene inicijalima", te da apelant nije "privođen". Također, apelant je


istaknuo da objavljene informacije nisu točne, jer protiv njega nije vođena istraga, niti ga je za navedeno djelo privodila ili uhitila Policija.

7. U svezi sa tim zahtjevom, Osnovni sud je ukazao da je člankom 8. Kodeksa za tisak Bosne i Hercegovine propisano da će novinari koristiti samo pravedna sredstva da dođu do vijesti i dokumenata ili fotografija, a da je neetički krivo predstavljati nečiji identitet ili namjeru i koristiti se mahinacijama da bi se došlo do informacija za objavu. U postupku je nedvojbeno utvrđeno, iz informacije Policije za medije, da protiv osoba čiji su inicijali D.S. i A.M. postoje osnove sumnje da su putem Interneta pristupale različitim materijalima koji predstavljaju dječiju pornografiju, te da je utvrđeno da osobe sa inicijalima D.V. i S.V. nisu sudjelovale u izvršenju navedenog kaznenog djela, a tuženi su na internetskoj stranici objavili puno ime i prezime apelanta kao mogućeg počinitelja ovog kaznenog djela. Navedeno je da iz potvrde Policije od 29. ožujka 2011. godine, koja je izdana na apelantov zahtjev, proizlazi da je apelant usmeno pozvan i ispitan u svojstvu osumnjičenog u svezi sa kaznenim djelom iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije, te da je on napustio prostorije policije i da nije bio lišavan slobode, a u internetskom članku je objavljeno da je, između ostalih, i apelant (navođenjem punog imena i prezimena) priveden zbog postojanja sumnje da je počinio kazneno djelo iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije. Osnovni sud je apelantu izdao uvjerenje broj 096-0-Kr-11-000519 od 19. travnja 2011. godine da protiv njega nije podignuta optužnica koja je stupila na pravnu snagu, niti da je izrečena nepravomoćna osuđujuća presuda za kazneno djelo za koje je predviđena novčana kazna kao glavna kazna ili zatvor do jedne godine.

8. Prema ocjeni Osnovnog suda, u objavljenom članku postoje neistine koje se ogledaju u tome da su tuženi, prije svega, objavili apelantovo puno ime i prezime iako su od glasnogovornika Policije dobili podatke o osobama označenim inicijalima imena i prezimena, te da su dobili informaciju da D.V. i S.V. nisu sudjelovali u izvršenju kaznenog djela, a tuženi su objavili da je, između ostalih, apelant priveden u Policiju (iako je usmeno pozvan) zbog utemeljene sumnje da je počinio kazneno djelo iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije iako u informaciji Policije za medije nije navedeno da je privođen. Tim člankom su tuženi, kako je istaknuo Osnovni sud, povrijedili odredbe Kodeksa za tisak BiH i članak 8. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), jer su objavom informacije prouzročili niz neprijatnosti apelantu, od izbjegavanja prijatelja, susjeda i radnih kolega, koje je izgubio, raznih oblika šikaniranja do povlačenja u sebe i psihičkih smetnji. Osnovni sud je naveo da je iz nalaza i mišljenja vještaka neuropsihijatra utvrđeno da je apelantu objavom informacije na internetskoj stranici tuženih nanesena povreda časti i ugleda, jer to predstavlja grub način diskreditacije ličnosti i dovođenje u istinski nezavidan položaj u društvenoj zajednici. Osobito je navedeno da je vještak ukazao da treba uzeti u obzir da su ljudi krajnje osjetljivi kada se radi o djeci i da su mnogo stroži u ocjenjivanju i postupanju prema osobama koje su se ogriješile o tu vrstu nezakonitih radnji, pa je i reakcija apelantovog okruženja bila sasvim očekivana i uobičajena na informaciju koja je "servirana", jer ljudi još imaju izrazitu vjeru u "medije". Utvrđeno je da su tuženi nanijeli štetu apelantu u vidu povrede časti i ugleda zbog čega je apelant trpio strah i duševne bolove u duljem trajanju, 120 dana (u kojem razdoblju je apelantova duševna ravnoteža bila poremećena). Stoga, prema ocjeni Osnovnog suda, tekst koji su objavili tuženi kojim se apelant diskreditira predstavlja djelo klevete, jer nema osnovu, niti istinitost iznesenih činjenica. Istaknuto je da je pozivanje tuženih na članak 10. Europske konvencije neutemeljeno, jer su tuženi povrijedili te odredbe objavom neistinitih informacija o

apelantu, čime su mu povrijedili i pravo iz članka 8. Europske konvencije.

9. Najzad, utvrđeno je da je pri ocjeni visine obeštećenja Osnovni sud imao u vidu da je apelant mlad čovjek (1984. godište), da je, zbog objave upitnog članka, izgubio prijatelje, poslovne partnere i djevojku sa kojom je bio u emotivnoj vezi, da su susjedi koji imaju mldb. djecu sklanjali djecu od njega kada bi naišao, da je zbog toga trpio duševne bolove u duljem trajanju, zbog čega je njegova psihička ravnoteža bila poremećena, a da tuženi nisu odgovorili na apelantov zahtjev da demantiraju objavljenu informaciju. Osnovni sud je visinu naknade odredio suglasno odredbama članka 10. Zakona o zaštiti od klevete Brčko distrikta BiH (u daljnjem tekstu: Zakon o zaštiti od klevete) u svezi sa člankom 200. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO).

10. Odlučujući o prizivu tuženih protiv prvostupanjske presude, Apelacijski sud je donio Presudu broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. rujna 2013. godine kojom je priziv djelomično uvažio i prvostupanjsku presudu preinačio tako što je odbio apelantov tužbeni zahtjev, te je apelant obvezan tuženim nadoknaditi troškove postupka u iznosu navedenom u izreci presude.

11. U obrazloženju presude Apelacijski sud je ocijenio kao utemeljeno stajalište tuženih da je prvostupanjski sud, na utvrđene činjenice u tijeku postupka, propustio primijeniti odredbe članka 7. stavak 1. točka a) Zakona o zaštiti od klevete, odnosno apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti odbiti kao neutemeljen, jer je upitni tekst objavljen na internetskoj stranici "http.wvvvv.nezavisne.com" 17. ožujka 2011. godine u 12.29 sati, pod naslovom "Brčko: privedeni zbog dječije pornografije", u odnosu na apelanta, u suštini, istinit. Prije svega, u situaciji kada je Policija objavila inicijale i godine rođenja osoba na koje se informacija od javnog značaja odnosi, to što je novinar, putem svojih izvora čiji identitet nije dužan otkriti (članak 9. Zakona o zaštiti od klevete), saznao i javnosti predočio puna imena i prezimena osoba na koje se ta informacija odnosi, koja su, obzirom na izjavu samog apelanta, potvrdu Policije broj 14.02-04.9-3149/11 od 29. ožujka 2011. godine i priopćenje Policije od 10. svibnja 2011. godine, istinita ne može predstavljati osnovu da se on (odnosno osobe taksativno navedene u članku 6. stavak 2. Zakona o zaštiti od klevete) podvrgne odgovornosti za klevetu. Uloga novinara u suvremenom društvu jeste da istražuje i pravodobno informira javnost o činjenicama u svezi sa aktualnim pitanjima (kazneno procesuiranje osoba za koje postoji sumnja da su počinile kaznena djela iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije jeste pitanje značajno za javnost) i u ovom slučaju kleveta bi postojala da je novinar objavio puna imena i prezimena osoba na koje se informacija Policije nije odnosila.

12. Dalje, ukazano je da iz potvrde Policije broj 14.02-04.9-3149/11 od 29. ožujka 2011. godine, izdane na apelantov pismeni zahtjev, u svrhu pokretanja sudskog postupka radi naknade štete, koja je kao dokaz pročitana na glavnoj raspravi održanoj pred prvostupanjskim sudom, slijedi "da su policijski službenici Policije [...] 17. marta 2011. godine na osnovu naredbe za pretresanje izdate od Osnovnog suda izvršili pretres lica Sandro Vekić, kao i stana u naselju [...], koji koristi Sandro Vekić, sve u vezi sa KD 'iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornogarfije' iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakona Brčko distrikta BiH, kojom prilikom je od apelanta privremeno oduzeto više pokretnih stvari - uređaja za automatsku obradu podataka, kao što su kompjuter i drugi slični uređaji, što je evidentirano u potvrdi o privremenom oduzimanju predmeta broj 14.02-04.2-92/11 od 17. marta 2011. godine, koja je uredno izdana apelantu. Istog dana u prostorije Policije usmeno je pozvan apelant, koji je u vremenskom periodu od 11.21 do 11.45 časova ispitan u svojstvu osumnjičenog u vezi sa gore navedenim krivičnim djelom, te je apelant nakon kriminalističke obrade.... istog dana u


12 časova napustio... službene prostorije Policije Brčko distrikta BiH i nije bio lišavan slobode". Dakle, kako je zaključio Apelacijski sud, iz navedenog pismena (koje potvrđuje činjenice koje među strankama nisu upitne) proizlazi da je postojala naredba suda za pretres apelanta i stana koji koristi zbog postojanja osnova sumnje da je počinio kazneno djelo "iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije", da je naredba Policije izvršena 17. ožujka 2011. godine i da su apelantu privremeno oduzeti predmeti pronađeni prilikom pretresa-uređaj za automatsku obradu podataka (računar i slični uređaji) i izdana potvrda o tome. Konkretno pismeno potvrđuje i da je apelant imao svojstvo osumnjičene osobe za izvršenje navedenog kaznenog djela u kojem svojstvu je i ispitan u Policiji, te da je nakon kriminalističke obrade istog dana (17. ožujka 2011. godine) u 12 sati napustio službene prostorije Policije. Stoga je, kako je zaključio Apelacijski sud, iako se u potvrdi Policije kaže da je po usmenom pozivu dao izjavu u Policiji i da nakon saslušanja u svojstvu osumnjičenog nije bio lišavan slobode, sporni članak objavljen na internetskoj stranici http.wvvvv.nezavisne.com 17. ožujka 2011. godine, u suštini, istinit.

13. Naime, kako je istaknuo Apelacijski sud, suština je da je apelant bio predmetom istrage i da je prijepornog dana u Policiji saslušan u svojstvu osumnjičenog, a to je li po usmenom pozivu, nakon izvršenog pretresa, dragovoljno, zajedno sa službenicima Policije, otišao u službene prostorije i u svojstvu osumnjičenog saslušan, ili je "priveden" radi saslušanja u svojstvu osumnjičenog (da bi potom, kako je napisano u prijepornom tekstu, nadležni tužitelj odlučio hoće li predložiti određivanje pritvora) nebitan je element, pa i njegova netočnost ne utječe na suštinsku istinitost objavljenog članka. Privođenje, odnosno dovođenje jeste jedna od mjera kako bi se osigurala nazočnost osumnjičenog, odnosno optuženog, i uspješno vođenje kaznenog postupka, te po svom karakteru teža mjera u odnosu na poziv, propisana Poglavljem X. Zakona o kaznenom postupku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Brčko distrikta Bosne i Hercegovine" broj 44/10). Međutim, pri svemu navedenom, kada bi se klevetom smatralo to što je novinar u tekstu napisao "priveden" na saslušanje, a trebao je napisati "po usmenom pozivu", nakon izvršenog pretresa sa pripadnicima Policije je otišao u službene prostorije gdje je saslušan u svojstvu osumnjičenog, bio bi povrijeđen i princip koji se Zakonom o zaštiti od klevete ostvaruje (čl. 2. i 3), odnosno, imajući u vidu da se radi o pitanjima od javnog značaja, sloboda izražavanja na taj način bi bila ograničena.

14. U svezi s tim, Apelacijski sud je istaknuo da, suglasno odredbama članka 7. stavak 1. točka a) Zakona o zaštiti od klevete, ne postoji odgovornost za klevetu ako je izražavanje, u suštini, istinito, a netočno samo u nebitnim elementima, pa da, posljedično tome, tuženi kao nakladnik i glavni i odgovorni urednik internetskog izdanja dnevnih novina "Nezavisne novine" nisu odgovorni za štetu koja je apelantu prouzročena objavom upitnog članka. Slijedeći to, Apelacijski sud je zaključio da je prvostupanjski sud na utvrđeno činjenično stanje tijekom postupka pogrešno primijenio, odnosno propustio primijeniti odredbe materijalnog prava koje propisuju iznimku od odgovornosti za klevetu, pa je, stoga, priziv tuženih uvažio i prvostupanjsku presudu u pobijanom dijelu preinačio.


15. Apelant navodi da su mu pobijanom odlukom povrijeđena prava iz članka II/3.(e), (f), (h) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 8, 10. i 13. Europske konvencije, odnosno članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Opisuje da je svoju tužbu utemeljio na odredbama članka 6. st. l. i 2. Zakona o

zaštiti od klevete i članku 200. ZOO, zato što su tuženi 17. ožujka 2011. godine na internetskoj stranici objavili sporni članak u kojem je navedeno njegovo puno ime i prezime i godine starosti, što nije istina. Navodi da je Osnovni sud proveo dokaze i zaključio da su tuženi prouzročili štetu apelantovom ugledu svojim radnjama, jer je pouzdano utvrđeno da je u internetskom članku objavljeno da je apelant priveden, što nije točno. Na ovaj način sloboda izražavanja je bila preširoka, povrijeđeno je apelantovo pravo na privatnost, iznesene su neistinite i netočne informacije i bez potrebe navedeno puno ime i prezime i godine života apelanta i time mu je prouzročena šteta. Navodi da je Apelacijski sud smatrao da se radi, u suštini, o istinitom izražavanju i da je "netačno samo u nebitnim elementima", pozivajući se na članak 7. stavak l. točka a) Zakona o zaštiti od klevete. Ukazuje da su hipotetički za laike privođenje i usmeni poziv u policiju isto, ali za pravnike nije isto, i to je jedan dio suštine ovog problema. Da je članak tako objavljen, moglo bi se reći, u suštini, da je istinit, ali u najznačajnijem dijelu nije, jer pojmove usmenog poziva i privođenja treba razlikovati. Sloboda medija, pravo na informiranje nisu bezgranični i kada imamo izvješće policije za medije sa navođenjem inicijala, zašto se onda daje apelantovo puno ime i prezime i je li to potrebno za slobodu medija, tiska i izražavanja ili nije, je li dovoljno prenijeti samo informaciju koju je dala policija u svom priopćenju i je li potrebno javnosti navesti puno ime i prezime, godine života, izvršiti identifikaciju osobe na neki način i stigmatizaciju u maloj sredini, čime se bez ikakve potrebe narušavaju ugled i čast tužitelja, vrijeđa njegova privatnost a posljedica toga čina je evidentna i značajna, kako je on naveo u svom iskazu i kako je utvrdio vještak. Očigledno se radi o prenošenju neistinite informacije i navođenju apelantovog punog imena i prezimena bez ikakve potrebe, čime su povrijeđena njegova prava navedena u ovoj apelaciji, a posebice njegovo pravo na privatnost iz članka 8. Europske konvencije, te je ovo pravo trebalo staviti u odnos sa pravom na slobodu informiranja i postupanja medija. Ističe da "imamo čak i Zakon o zaštiti podataka gdje se i državnim organima nameće obaveza da pažljivo koriste lične podatke građana i da ih ne objavljuju", a nekada im se to i zabranjuje, pa sloboda tiska, medija i izražavanja ne može biti bezgranična, neograničena i njome se ne mogu vrijeđati prava građana. U suštini, apelant tvrdi da su citirane povrede učinjene "lakonskom primjenom" odredaba članka 7. Zakona o zaštiti od klevete, jer je "prenesena istinita informacija uz zanemarivanje činjenica da je bez potrebe objavljeno puno ime i prezime i godine starosti apelanta".


16. Apelacijski sud je naveo da pobijanom presudom tog suda nisu povrijeđena prava na koja apelant ukazuje, te da ostaje pri obrazloženju iz pobijane presude u kojoj je odlučio o apelantovom tužbenom zahtjevu.

17. Tuženi su istaknuli da im se ne mogu staviti na teret činjenice koje su naknadno utvrđene, već samo činjenice koje su egzistirale u trenutku objave upitnog priopćenja. Ukazano je da je postojala sudska naredba za pretres apelanta i njegovog stana, što je po toj naredbi i učinjeno 17. ožujka 2011. godine, te da su prilikom pretresa od apelanta oduzete određene stvari o čemu mu je izdana potvrda, da je apelant taj dan ispitivan u policiji i da je imao svojstvo osumnjičenog za kazneno djelo iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije iz članka 208. stavak 1. KZBDBiH. Te okolnosti su, kako je istaknuto, relevantne za zaključak da je u pitanju suštinski istinito priopćenje u svezi sa apelantom, pa za odgovornost tuženih nije značajno što je nakon okončanja istrage utvrđeno da apelant nije sudjelovao u izvršenju kaznenog djela za koje je vođena istraga, kako proizlazi iz izvješća za medije od 10. svibnja 2011. godine. Predmet upitnog


priopćavanja je potpuno legitimna tema za javnost, koja se ne tiče apelantovog privatnog života, već je predmetom priopćenja bila djelatnost policijskih tijela.


18. Zakon o zaštiti od klevete Brčko distrikta Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Brčko diskrikta BiH" broj 14/03) u relevantnom dijelu glasi:

Cilj zakona Članak 1

Ovim zakonom uređuje se za teritorij Brčko Distrikta BiH građanska odgovornost za štetu nanesenu ugledu fizičke ili pravne osobe iznošenjem ili pronošenjem trećoj osobi izražavanja nečeg neistinitog i identificiranjem te pravne ili fizičke osobe trećoj osobi.

Principi koji se ostvaruju zakonom Članak 2

Uređivanjem građanske odgovornosti iz članka 1 ovoga zakona želi se postići:

a) pravo na slobodu izražavanja, zajamčeno Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni glasnik BiH" broj 6/99), Ustavom Bosne i Hercegovine i Statutom Brčko Distrikta BiH i predstavlja jedan od bitnih osnova demokratskog društva, posebno kada se radi o pitanjima od političkog i javnog interesa;

b) pravo na slobodu izražavanja štiti sadržaj izražavanja, kao i način na koji je iznesen i ne primjenjuje se samo na izražavanja koja se smatraju pohvalnim ili neuvredljivim, nego i na izražavanja koja mogu uvrijediti, ogorčiti ili uznemiriti;

c) sredstva javnog informiranja imaju značajnu ulogu u demokratskom procesu kao javni promatrači i prenositelji informacija javnosti.

Tumačenje Članak 3

Ovaj zakon se tumači na takav način da se primjenom njegovih odredbi u najvećoj mjeri osigurava princip slobode izražavanja.

Odgovornost za klevetu Članak 6

(1) Svaka osoba koja prouzroči štetu ugledu fizičke ili pravne osobe iznošenjem ili pronošenjem trećoj osobi izražavanja nečeg neistinitog, i identificiranjem te pravne ili fizičke osobe trećoj osobi, odgovorna je za klevetu.

(2) Za klevetu iznesenu u sredstvima javnog informiranja odgovorni su autor, odgovorni urednik, izdavač, kao i osoba koja je na drugi način vršila nadzor nad sadržajem tog izražavanja.

(3) Osoba iz stavaka 1 i 2 ovoga članka (u daljnjem tekstu: štetnik) odgovorna je za štetu ako je namjerno ili iz nepozornosti iznijela ili pronijela izražavanje nečeg neistinitog.

(4) Kada se izražavanje nečeg neistinitog odnosi na pitanja od političkog ili javnog interesa, štetnik je odgovoran za štetu izazvanu iznošenjem ili pronošenjem tog izražavanja ako je znao da je izražavanje neistinito ili je nepozornošću zanemario neistinitost izražavanja.

(5) Standard odgovornosti iz stavka 4 ovoga članka primjenjuje se i ako je oštećeni javni službenik ili je bio javni službenik ili je kandidat za dužnost u javnom organu i ako, prema općem shvaćanju javnosti, vrši značajan utjecaj na pitanja od političkog ili javnog interesa.

Iznimke od odgovornosti Članak 7

(1) Ne postoji odgovornost za klevetu: a) ako je izražavanjem izneseno mišljenje ili ako je to

izražavanje u biti istinito, a netočno samo u nebitnim elementima;

b) ako je štetnik po zakonu obvezan da iznosi ili pronosi izražavanje ili je iznosio, odnosno pronosio izražavanje u tijeku zakonodavnog, sudskog ili upravnog postupka;

c) ako je iznošenje, odnosno pronošenje izražavanja bilo razumno.

(2) Prilikom donošenja odluke iz razloga propisanih u točki c) stavka 1 ovoga članka sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja [...]

Obeštećenje Članak 10.

(1) Obeštećenje treba biti u srazmjeri s nanesenom štetom ugledu oštećenog i određuje se isključivo radi naknade štete. Prilikom određivanja obeštećenja sud je dužan cijeniti sve okolnosti slučaja, a osobito sve mjere koje je poduzeo štetnik radi ublažavanja štete, kao što su:

- objavljivanje ispravka i opozivanje izražavanja nečeg neistinitog ili isprika; [...]

19. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93, 13/94) u relevantnom dijelu glasi:

Član 200. (1) Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne

bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu.

(2) Prilikom odlučivanja o zahtjevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povrijeđenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

VI. Dopustivost

20. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

21. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

22. U konkretnom slučaju predmet osporavanja je Presuda Apelacijskog suda broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. rujna 2013. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 7. listopada 2013. godine, a apelacija je podnesena 5. prosinca 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

23. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

24. Apelant pobija Presudu Apelacijskog suda broj 96 0 P 031408 13 Gž od 19. rujna 2013. godine, tvrdeći da su tom presudom povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e), (f), (h) i


(k) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 8, 10. i 13. Europske konvencije, odnosno članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U suštini, iz navoda apelacije proizlazi da apelant smatra kako mu je, p rije svega, povrijeđeno pravo iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Pri tome Ustavni sud ima u vidu da je pobijanom odlukom odbijen apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da su tuženi odgovorni za klevetu, tj. da su iznošenjem određenih informacija o apelantu prouzročili štetu njegovom ugledu, te da se, slijedeći to, obvežu da mu na ime pretrpljenih duševnih bolova, zbog povrede ugleda, naknade nematerijalnu štetu. Budući da se, dakle, suština apelantovog zahtjeva odnosi na zaštitu "prava na ugled", koje je zaštićeno člankom 8. Europske konvencije, Ustavni sud će, slijedeći praksu Europskog suda, u konkretnom slučaju ispitati je li Apelacijski sud dao dovoljne i relevantne razloge za uskraćivanje zaštite apelantovom ugledu, odnosno je li pobijanom odlukom tog suda postignuta pravična ravnoteža između dva suprotstavljena prava: apelantovog prava na ugled i prava tuženih na slobodu izražavanja koje je zaštićeno člankom 10. Europske konvencije.

Pravo na poštovanje privatnog života


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

[…] f) Pravo na privatni i obiteljski život, dom i dopisivanje. 26. Članak 8. Europske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na štovanje svog privatnog i obiteljskog

života, doma i prepiske. 2. Javna vlast se ne miješa u vršenje ovog prava, osim ako

je takvo miješanje predviđeno zakonom i ako je to neophodna mjera u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti, gospodarske dobrobiti zemlje, sprječavanja nereda ili sprječavanja zločina, zaštite zdravlja i morala ili zaštite prava i sloboda drugih.

Pravo na slobodu izražavanja


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

h) Slobodu izražavanja. 28. Članak 10. Europske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo

uključuje slobodu mišljenja i slobodu primanja i prenošenja informacija i ideja, bez miješanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj članak ne sprječava države da zahtijevaju dozvole za rad od radio, televizijskih i filmskih kompanija.

2. Ostvarivanje ovih sloboda, budući da uključuje obveze i odgovornosti, može podlijegati takvim formalnostima, uvjetima, ograničenjima ili sankcijama predviđenim zakonom i koje (su) neophodne u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, teritorijalnog integriteta ili javne sigurnosti, sprječavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja i morala, ugleda ili prava drugih, sprječavanja širenja povjerljivih informacija ili u interesu očuvanja autoriteta i nepristranosti sudstva.

29. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da, prema praksi Europskog suda, pravo pojedinca na ugled predstavlja element njegovog "privatnog života" zaštićenog člankom 8. Europske konvencije (vidi, Europski sud, Chauvy i drugi protiv Francuske, broj 64915/01, stavak 70, ECHR 2004-VI, Pfeifer protiv Austrije, broj 12556/03, stavak 38, ECHR 2007-XII, i Petrina protiv Rumunjske, presuda od 14. listopada 2008. godine, predstavka broj 78060/01, stavak 28).

30. S druge strane, apelant je tražio zaštitu zbog navodne klevete, što znači da, u suštini, traži da se, radi zaštite njegovog ugleda, ograniči pravo tuženih na slobodu izražavanja koja je garantirana člankom 10. Europske konvencije. Dakle, Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o "konfliktu" između dvaju prava koja su jednako zaštićena Europskom konvencijom – apelantovom pravu na ugled koje je zaštićeno člankom 8. Europske konvencije i pravu tuženih na slobodu izražavanja koje je zaštićeno člankom 10. Europske konvencije, što zahtijeva da se postigne pravična ravnoteža između tih suprotstavljenih prava.

31. U svezi s tim, Ustavni sud, najprije, podsjeća da pravo na privatni život iz članka 8. Europske konvencije, kao i pravo na slobodu izražavanja iz članka 10. Europske konvencije spadaju u skupinu tzv. kvalificiranih prava za koja je karakteristično da prvim stavkom definiraju samo pravo, a da drugim stavkom definiraju dozvoljena miješanja i ograničenja tih prava pod uvjetima propisanim drugim stavkom. Ustavni sud ukazuje da članak 8. Europske konvencije štiti pojedinca od proizvoljnog miješanja države u njegov privatni život, te da država, osim toga, ima i pozitivnu obvezu osigurati poštovanje privatnog života pojedinca. Ustavni sud ukazuje da, s druge strane, sloboda izražavanja predstavlja jedan od suštinskih temelja demokratskog društva i jedan od temeljnih uvjeta za njegov napredak i samoostvarenje svakog pojedinca. Kada je u pitanju članak 10. stavak 2. Europske konvencije, valja podsjetiti da se sloboda izražavanja odnosi ne samo na "informacije" ili "ideje" koje naiđu na pozitivan ili ravnodušan prijem, ili koje se smatraju neuvredljivim, već i na one koje vrijeđaju, šokiraju ili uznemiruju. To su pretpostavke pluralizma, tolerancije i slobodoumlja bez kojih jedno "demokratsko društvo" ne može postojati. Kao što je propisano člankom 10. Europske konvencije, sloboda izražavanja može biti podložna iznimkama, koje, međutim, moraju biti strogo tumačene, a potreba za bilo kakvim ograničenjem mora biti ubjedljivo utvrđena (vidi, Europski sud, Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 7. prosinca 1976. godine, predstavka broj 5493/72, stavak 49). Pri tome Ustavni sud naglašava da tisak igra suštinsku ulogu u demokratskom društvu. Iako tisak ne smije prekoračiti određene granice, naročito u pogledu ugleda i prava drugih, on je, ipak, dužan priopćavati – na način koji je sukladan njegovim dužnostima i obvezama – informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Ne samo da je tisak dužan priopćavati takve informacije i ideje već i javnost ima pravo primati ih. Da je drugačije, tisak ne bi bio u mogućnosti vršiti svoju vitalnu ulogu "čuvara javnosti" (vidi, Europski sud, Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, st. 59. i 62, ECHR 1999-III, i Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, predstavka broj 49017/99, stavak 71, ECHR 2004-XI).

32. U svezi s pitanjem postizanja pravične ravnoteže između prava iz članka 8. Europske konvencije i prava iz članka 10. Europske konvencije, Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u svojoj praksi utvrdio određene relevantne kriterije koji se u tom pogledu uzimaju u obzir. Prvi kriterij se odnosi na doprinos članka debati od općeg interesa, što, prema praksi Europskog suda, uključuje pitanja kao što su politika, kriminal, sport ili umjetnost, s tim da definicija "teme" od općeg interesa ovisi o okolnostima svakog konkretnog slučaja. Pri tome Ustavni sud naglašava da doprinos članka debati od općeg interesa ukazuje da tisak ispunjava svoju ulogu "čuvara javnog interesa" a, u protivnom, tisak ne ispunjava tu ulogu, već služi samo da zadovolji radoznalost određenog dijela publike. Uloga i funkcija osobe o kojoj je riječ i narav aktivnosti o kojima se piše u članku predstavljaju još jedan bitan kriterij povezan s prethodnim. U svezi s tim, mora se napraviti razlika između privatnih osoba i osoba koje nastupaju u javnom kontekstu, kao što su političke ili


druge javne ličnosti. Sukladno tome, dok privatna osoba, nepoznata javnosti, može zahtijevati naročitu zaštitu svog prava na privatni život, to ne važi na isti način i za javne ličnosti. Temeljna razlika koja se mora povući odnosi se na izvješćivanje o činjenicama koje mogu doprinijeti debati u demokratskom društvu u svezi s političarima koji obnašaju svoje zvanične funkcije i izvješćivanje o pojedinostima iz privatnog života osobe koja ne obnaša takve funkcije. Dok u prvom slučaju tisak vrši svoju ulogu "čuvara javnosti" u demokratskoj zemlji time što priopćava informacije i ideje o pitanjima od javnog interesa, ta uloga djeluje manje važno u drugom slučaju.

33. Sljedeći bitan kriterij koji se uzima u obzir je način na koji su pribavljene informacije, je li sa osobom koja je u pitanju kontaktirano radi informacija, te je li joj dana mogućnost da odgovori na iznesene navode. Na taj način, između ostalog, utvrđuje se je li novinar postupao u dobroj namjeri, što može biti njegova obrana od klevete čak i kada su informacije koje je prenio neistinite. Ustavni sud ukazuje da je Europski sud, primjenjujući ovaj kriterij, podsjetio da je i ranije pridavao veliku važnost tome jesu li domaći sudovi analizirali način na koji su novinari dobili informacije, jesu li ih pokušali verificirati sa aplikantima prije objave i jesu li aplikantima omogućili da odgovore na navode iznesene u istom članku (vidi, Europski sud, Ion Carstea protiv Rumunjske, presuda od 28. listopada 2014. godine, predstavka broj 20531/06, stavak 35). Ostali faktori koji se, također, uzimaju u obzir u ovakvim predmetima su prethodno ponašanje osoba o kojima se piše (npr. je li ta osoba već sama o sebi iznosila neke stvari javno), sadržaj, oblik i posljedice objave, te težina nametnute sankcije.

34. Primjenjujući navedene kriterije na konkretan slučaj, Ustavni sud, prije svega, konstatira da se upitni članak, koji je objavljen na internetskoj stranici http.www.nezavisne.com 17. ožujka 2011. godine u 12.29 sati, ticao pitanja rada Agencije za provedbu zakona protiv "kriminala" u kojem je opisano postupanje Policije u okviru međunarodne akcije "Oliver", koja se odnosila na suzbijanje "iskorištavanja djece ili maloljetnika radi pornografije putem Interneta". O tim informacijama, prema mišljenju Ustavnog suda, nedvojbeno postoji opći interes javnosti. Taj interes, prema stajalištu Ustavnog suda, dodatno je pojačan u situaciji kada se radi o posebno osjetljivoj kategoriji oštećenih osoba a to su, u konkretnom slučaju, maloljetnici. Pri tome Ustavni sud ponavlja da ne samo da tisak ima zadaću priopćavati informacije o svim pitanjima od javnog interesa već i da javnost ima pravo dobivati ih. Obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je priopćenje Policije primarno bilo usmjereno na obavještavanje javnosti o njezinom radu. Ustavni sud prihvaća da je pitanje "postupanja Policije" u okviru rada na rasvjetljavanju "eventualno nezakonitog ponašanja apelanta" u okolnostima konkretnog slučaja predstavljalo "temu" od općeg interesa, te da je upitni prilog koji se bavio tim pitanjem, kao takav, predstavljao doprinos "temi", odnosno debati od općeg interesa.

35. Dalje, u pogledu navoda iznesenih u prijepornom članku, Ustavni sud zapaža da je Osnovni sud ocijenio da u prijepornom članku postoje neistine koje se ogledaju u tome da su tuženi, prije svega, objavili apelantovo puno ime i prezime iako su od glasnogovornika Policije dobili podatke o osobama označenim inicijalima imena i prezimena, te da su dobili informaciju da D.V i S.V. nisu sudjelovali u izvršenju kaznenog djela, a tuženi su objavili da je, između ostalih, apelant priveden u Policiju (iako je usmeno pozvan) zbog utemeljene sumnje da je počinio kazneno djelo iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije, iako u informaciji Policije za medije nije navedeno da je privođen. Na taj način tuženi su, kako je zaključio Osnovni sud, naveli neistinite podatke - što predstavlja klevetu. Nasuprot tome, po shvaćanju Apelacijskog suda, u situaciji kada je Policija objavila inicijale i godine rođenja osoba na koje se informacija od

javnog značaja odnosi, to što je novinar, putem svojih izvora čiji identitet nije dužan otkriti (članak 9. Zakona o zaštiti od klevete), saznao i javnosti predočio puna imena i prezimena osoba na koje se ta informacija odnosi, koja su, obzirom na izjavu samog apelanta, potvrdu Policije broj 14.02-04.9-3149/11 od 29. ožujka 2011. godine i priopćenje Policije od 10. svibnja 2011. godine, istinita, ne može predstavljati osnovu da se novinar (odnosno osobe taksativno navedene u članku 6. stavak 2. Zakona o zaštiti od klevete) podvrgne odgovornosti za klevetu, te da ne postoji odgovornost za klevetu ako je izražavanje, u suštini, istinito, a netočno samo u nebitnim elementima. Posljedično tome, prema zaključku Apelacijskog suda, prvotuženi kao nakladnik i drugotužena kao glavni i odgovorni urednik internetskog izdanja dnevnih novina "Nezavisne novine" nisu odgovorni za štetu koja je apelantu prouzročena objavom upitnog članka.

36. Međutim, imajući u vidu priopćenje Policije u kojem su navedeni samo inicijali i godine starosti osoba za koje postoje osnove sumnje da su počinile kaznena djela koja su bila predmetom priopćenja i ostale provedene dokaze, Ustavni sud smatra da je potpuno neprihvatljivo obrazloženje drugostupanjskog suda koje je dao u tom pogledu. Naime, Ustavni sud, prije svega, smatra da je, u situaciji kada je i Policija u svom priopćenju bila dodatno oprezna na način da je objavila samo inicijale osoba na koje se odnosi predmetna informacija/priopćenje, prema mišljenju Ustavnog suda, postupanje tuženih tako da objave apelantovo puno ime i prezime kao osobe koja se sumnjiči da je počinila kazneno djelo iskorištavanje djeteta ili maloljetnika radi pornografije predstavlja zloupotrebu prava na slobodu informiranja. Stoga, imajući u vidu sadržaj upitnog članka, Ustavni sud ukazuje da je apelant u konkretnom slučaju nedvojbeno spomenut u negativnom kontekstu. Pri tome Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju nedvojbeno radi o iznošenju informacija (činjenica) o apelantu, tj. o njegovom, navodno, nezakonitom ponašanju, a nikako o iznošenju mišljenja o tome. Pri tome Ustavni sud zapaža da je apelant "privatna osoba, nepoznata javnosti" i da, stoga, može zahtijevati naročitu zaštitu svog prava na privatni život, što na drugoj strani podrazumijeva obvezu sredstava informiranja na dodatnu pozornost prilikom objave informacija koje se odnose na "privatne osobe, nepoznate javnosti". Dalje, Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju Apelacijski sud nije bavio pitanjem jesu li novinari poštovali profesionalne standarde, na temelju čega bi se, između ostalog, moglo zaključiti jesu li tuženi prilikom objave upitnog članka postupali razumno i sukladno profesionalnim standardima, na način da su objavljene informacije pokušali verificirati sa apelantom prije objave i jesu li apelantu omogućili da odgovori na navode iznesene u istom članku, dakle, jesu li postupali u "dobroj namjeri", što bi, kako je već navedeno, mogla biti njihova obrana od klevete i u slučaju objave neistinitih informacija. Pri tome Ustavni sud naročito zapaža da je Osnovni sud, radi utvrđenja štete i eventualne odgovornosti tuženih, ocijenio nalaz i mišljenje vještaka neuropsihijatra iz kojeg nedvojbeno proizlazi da su kod apelanta povodom objave upitnog članka nastupile štetne posljedice a koje okolnosti Apelacijski sud uopće nije ocijenio.

37. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da Apelacijski sud, pri donošenju osporene odluke, nije obavio odgovarajuću analizu upitnog izražavanja na način kako to zahtijevaju standardi Europskog suda uspostavljeni praksom tog suda u pogledu postizanja pravične ravnoteže između apelantovog prava iz članka 8. Europske konvencije i prava tuženih iz članka 10. Europske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da pobijanom odlukom Apelacijskog suda, kao konačnom odlukom u predmetnom postupku, nije postignuta pravična ravnoteža između apelantovog prava na ugled i prava tuženih na slobodu izražavanja, čime je došlo do kršenja apelantovog prava


iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije.

Ostali navodi

38. Obzirom na zaključak u pogledu povrede članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice razmatrati navodne povrede članka II/3.(e), (h) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i čl. 6, 10. i 13. Europske konvencije, te članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

39. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, jer Apelacijski sud, pri donošenju pobijane odluke, nije obavio odgovarajuću analizu na način kako to zahtijevaju standardi Europskog suda uspostavljeni praksom tog suda u pogledu postizanja pravične ravnoteže između prava iz članka 8. Europske konvencije i članka 10. Europske konvencije.

40. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





предмету број АП 5008/13, рјешавајући апелацију Сандра Векића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:


ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Сандра Векића. Утврђује се повреда члана II/3ф) Устава Босне и

Херцеговине и члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Апелационог суда Брчко дистрикта Босне и Херцеговине број 96 0 П 031408 13 Гж од 19. септембра 2013. године.

Предмет се враћа Апелационом суду Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Апелационом суду Брчко дистрикта Босне и Херцеговине да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у

"Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Сандро Векић (у даљњем тексту: апелант) из Брчког, којег заступа Мирко Симић, адвокат из Брчког, поднио је 5. децембра 2013. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Апелационог суда Брчко дистрикта Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Апелациони суд) број 96 0 П 031408 13 Гж од 19. септембра 2013. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Апелационог суда и пуномоћника тужених НИГП "Дневне независне новине" и Татјане Рогуље (у даљњем тексту: првотужени и друготужена или тужени), који је заступао тужене у редовном судском поступку, затражено је 5. септембра 2016. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Апелациони суд и тужени су доставили одговоре на апелацију 9. и 14. септембра 2016. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Пресудом Основног суда Брчко дистрикта Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Основни суд) број 96 0 П 0031408 11 П од 1. марта 2013. године дјелимично је усвојен апелантов тужбени захтјев, па су тужени обавезани да солидарно, на име накнаде штете због клевете, апеланту исплате износ од 6.000,00 КМ са законским затезним каматама почев од 1. марта 2013. године до исплате (став I изреке пресуде). Одбијен је као неоснован дио апелантовог тужбеног захтјева преко досуђеног, те дио којим су тражене камате од 18. марта 2011. до 1. марта 2013. године (став II изреке пресуде).

6. У образложењу пресуде Основни суд је навео да је из спроведених доказа утврдио да је на интернетској страници првотуженог, http.www.nezavisne.com, чији уредник је друготужена, 17. марта 2011. године у 12.29 часова, објављен чланак под насловом "Брчко: приведени због дјечије порнографије" у којем је наведено: "Брчанска полиција привела је четири лица и претресла три локације на подручју Дистрикта у оквиру међународне акције 'Оливер' која се односи на сузбијање искоришћавања дјеце или малољетника ради порнографије путем Интернета. Портпарол Полиције Брчко дистрикта БиХ (у даљњем тексту: Полиција) је рекао да су приведена лица чији су иницијали [...] С.В. (26) за које постоји сумња да су уз кориштење хардверско-софтверске опреме приступали различитим садржајима дјечије порно-графије и тако починили кривично дјело искориштавање дје-тета или малољетника ради порнографије. 'Срна' незванично сазнаје да су као могући починиоци овог кривичног дјела идентификовани [...] Сандро Векић." Наведено је да је апелант у тужби тврдио да објављени чланак садржи неистине "које се огледају у томе да су тужени, прије свега, објавили пуно име и презиме апеланта, иако су од портпарола Полиције добили податке о лицима означене иницијалима", те да апелант није "привођен". Такође, апелант је истакао да објављене информације нису тачне, јер против њега није вођена истрага, нити га је за наведено дјело приводила или ухапсила Полиција.

7. У вези са тим захтјевом, Основни суд је указао да је чланом 8 Кодекса за штампу Босне и Херцеговине прописано да ће новинари користити само праведна средства


да дођу до вијести и докумената или фотографија, а да је неетички криво представљати нечији идентитет или намјеру и користити се махинацијама да би се дошло до информација за објављивање. У поступку је недвосмислено утврђено, из информације Полиције за медије, да против лица чији су иницијали Д.С. и А.М. постоје основи сумње да су путем Интернета приступали различитим материјалима који представљају дјечју порнографију, те да је утврђено да лица са иницијалима Д.В. и С.В. нису учествовала у извршењу наведеног кривичног дјела, а тужени су на интернетској страници објавили пуно име и презиме апеланта као могућег починиоца овог кривичног дјела. Наведено је да из потврде Полиције од 29. марта 2011. године, која је издата на апелантов захтјев, произилази да је апелант усмено позван и испитан у својству осумњиченог у вези са кривичним дјелом искоришћавање дјетета или малољетника ради порнографије, те да је он напустио просторије полиције и да није био лишаван слободе, а у интернетском чланку је објављено да је, између осталих, и апелант (навођењем пуног имена и презимена) приведен због постојања сумње да је починио кривично дјело искоришћавање дјетета или малољетника ради порнографије. Основни суд је апеланту издао увјерење број 096-0-Кр-11-000519 од 19. априла 2011. године да против њега није подигнута оптужница која је ступила на правну снагу, нити да је изречена неправомоћна осуђујућа пресуда за кривично дјело за које је предвиђена новчана казна као главна казна или затвор до једне године.

8. Према оцјени Основног суда, у објављеном чланку постоје неистине које се огледају у томе да су тужени, прије свега, објавили апелантово пуно име и презиме иако су од портпарола Полиције добили податке о лицима означеним иницијалима имена и презимена, те да су добили информацију да Д.В. и С.В. нису учествовали у извршењу кривичног дјела, а тужени су објавили да је, између осталих, апелант приведен у Полицију (иако је усмено позван) због основане сумње да је починио кривично дјело искоришћавање дјетета или малољетника ради порнографије иако у информацији Полиције за медије није наведено да је привођен. Тим чланком су тужени, како је истакао Основни суд, повриједили одредбе Кодекса за штампу БиХ и члан 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), јер су објављивањем информације проузроковали низ непријат-ности апеланту, од избјегавања пријатеља, комшија и радних колега, које је изгубио, разних облика шиканирања до повлачења у себе и психичких сметњи. Основни суд је навео да је из налаза и мишљења вјештака неуропсихијатра утврђено да је апеланту објављивањем информације на интернетској страници тужених нанесена повреда части и угледа, јер то представља груб начин дискредитације личности и довођење у истински незавидан положај у друштвеној заједници. Нарочито је наведено да је вјештак указао да треба узети у обзир да су људи крајње осјетљиви када се ради о дјеци и да су много строжији у оцјењивању и поступању према лицима која су се огријешила о ту врсту незаконитих радњи, па је и реакција апелантовог окружења била сасвим очекивана и уобичајена на информацију која је "сервирана", јер људи још имају изразиту вјеру у "медије". Утврђено је да су тужени нанијели штету апеланту у виду повреде части и угледа због чега је апелант трпио страх и душевне болове у дужем трајању, 120 дана (у ком периоду је апелантова душевна равнотежа била поремећена). Стога, према оцјени Основног суда, текст који су објавили тужени којим се апелант дискредитује представља дјело клевете, јер нема основ, нити истинитост изнесених чињеница. Истакнуто је да је позивање тужених на члан 10 Европске

конвенције неосновано, јер су тужени повриједили те одредбе објављивањем неистинитих информација о апеланту, чиме су му повриједили и право из члана 8 Европске конвенције.

9. Најзад, утврђено је да је при оцјени висине обештећења Основни суд имао у виду да је апелант млад човјек (1984. годиште), да је, због објављивања спорног чланка, изгубио пријатеље, пословне партнере и дјевојку са којом је био у емотивној вези, да су комшије које имају млдб. дјецу склањале дјецу од њега када би наишао, да је због тога трпио душевне болове у дужем трајању, због чега је његова психичка равнотежа била поремећена, а да тужени нису одговорили на апелантов захтјев да демантују објављену информацију. Основни суд је висину накнаде одредио сагласно одредбама члана 10 Закона о заштити од клевете Брчко дистрикта БиХ (у даљњем тексту: Закон о заштити од клевете) у вези са чланом 200 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО).

10. Одлучујући о жалби тужених против првостепене пресуде, Апелациони суд је донио Пресуду број 96 0 П 031408 13 Гж од 19. септембра 2013. године којом је жалбу дјелимично уважио и првостепену пресуду преиначио тако што је одбио апелантов тужбени захтјев, те је апелант обавезан да туженим надокнади трошкове поступка у износу наведеном у изреци пресуде.

11. У образложењу пресуде Апелациони суд је оцијенио као основан став тужених да је првостепени суд, на утврђене чињенице у току поступка, пропустио да примијени одредбе члана 7 став 1 тачка а) Закона о заштити од клевете, односно да апелантов тужбени захтјев у цијелости одбије као неоснован, јер је спорни текст објављен на интернетској страници "http.www.nezavisne.com" 17. марта 2011. године у 12.29 часова, под насловом "Брчко: приведени због дјечије порнографије", у односу на апеланта, у суштини, истинит. Прије свега, у ситуацији када је Полиција објавила иницијале и године рођења лица на која се информација од јавног значаја односи, то што је новинар, путем својих извора чији идентитет није дужан да открије (члан 9 Закона о заштити од клевете), сазнао и јавности предочио пуна имена и презимена лица на која се та информација односи, која су, с обзиром на изјаву самог апеланта, потврду Полиције број 14.02-04.9-3149/11 од 29. марта 2011. године и саопштење Полиције од 10. маја 2011. године, истинита не може да представља основ да се он (односно лица таксативно наведена у члану 6 став 2 Закона о заштити од клевете) подвргне одговорности за клевету. Улога новинара у савременом друштву јесте да истражује и благовремено информише јавност о чињеницама у вези са актуелним питањима (кривично процесуирање лица за која постоји сумња да су починила кривична дјела искоришћавање дјетета или малољетника ради порнографије јесте питање значајно за јавност) и у овом случају клевета би постојала да је новинар објавио пуна имена и презимена лица на која се информација Полиције није односила.

12. Даље, указано је да из потврде Полиције број 14.02-04.9-3149/11 од 29. марта 2011. године, издате на апелантов писмени захтјев, у сврху покретања судског поступка ради накнаде штете, која је као доказ прочитана на главној расправи одржаној пред првостепеним судом, слиједи "да су полицијски службеници Полиције [...] 17. марта 2011. године на основу наредбе за претресање издате од Основног суда извршили претрес лица Сандро Векић, као и стана у насељу [...], који користи Сандро Векић, све у вези са КД 'искориштавање дјетета или малољетника ради порногарфије' из члана 208. став 1. Кривичног закона Брчко дистрикта БиХ, којом приликом је од апеланта привремено


одузето више покретних ствари - уређаја за аутоматску обраду података, као што су компјутер и други слични уређаји, што је евидентирано у потврди о привременом одузимању предмета број 14.02-04.2-92/11 од 17. марта 2011. године, која је уредно издана апеланту. Истог дана у просторије Полиције усмено је позван апелант, који је у временском периоду од 11.21 до 11.45 часова испитан у својству осумњиченог у вези са горе наведеним кривичним дјелом, те је апелант након криминалистичке обраде.... истог дана у 12 часова напустио... службене просторије Полиције Брчко дистрикта БиХ и није био лишаван слободе". Дакле, како је закључио Апелациони суд, из наведеног писмена (које потврђује чињенице које међу странкама нису спорне) произилази да је постојала наредба суда за претрес апеланта и стана који користи због постојања основа сумње да је починио кривично дјело "искоришћавање дјетета или малољетника ради порнографије", да је наредба Полиције извршена 17. марта 2011. године и да су апеланту привремено одузети предмети пронађени приликом претреса-уређај за аутоматску обраду података (компјутер и слични уређаји) и издата потврда о томе. Конкретно писмено потврђује и да је апелант имао својство осумњиченог лица за извршење наведеног кривичног дјела у ком својству је и испитан у Полицији, те да је након криминалистичке обраде истог дана (17. марта 2011. године) у 12 часова напустио службене просторије Полиције. Стога је, како је закључио Апелациони суд, иако се у потврди Полиције каже да је по усменом позиву дао изјаву у Полицији и да након саслушања у својству осумњиченог није био лишаван слободе, спорни чланак објављен на интернетској страници http.www.nezavisne.com 17. марта 2011. године, у суштини, истинит.

13. Наиме, како је истакао Апелациони суд, суштина је да је апелант био предмет истраге и да је спорног дана у Полицији саслушан у својству осумњиченог, а то да ли је по усменом позиву, након извршеног претреса, добровољно, заједно са службеницима Полиције, отишао у службене просторије и у својству осумњиченог саслушан, или је "приведен" ради саслушања у својству осумњиченог (да би потом, како је написано у спорном тексту, надлежни тужилац одлучио да ли ће предложити одређивање притвора) небитан је елеменат, па и његова нетачност не утиче на суштинску истинитост објављеног чланка. Привођење, односно довођење јесте једна од мјера да би се обезбиједило присуство осумњиченог, односно оптуженог, и успјешно вођење кривичног поступка, те по свом карактеру тежа мјера у односу на позив, прописана Главом X Закона о кривичном поступку Брчко дистрикта Босне и Херцеговине ("Службени гласник Брчко дистрикта Босне и Херцеговине" број 44/10). Међутим, при свему наведеном, када би се клеветом сматрало то што је новинар у тексту написао "приведен" на саслушање, а требало је да напише "по усменом позиву", након извршеног претреса са припадницима Полиције отишао је у службене просторије гдје је саслушан у својству осумњиченог, био би повријеђен и принцип који се Законом о заштити од клевете остварује (чл. 2 и 3), односно, имајући у виду да се ради о питањима од јавног значаја, слобода изражавања на тај начин би била ограничена.

14. У вези с тим, Апелациони суд је истакао да, сагласно одредбама члана 7 став 1 тачка а) Закона о заштити од клевете, не постоји одговорност за клевету ако је изражавање, у суштини, истинито, а нетачно само у небитним елементима, па да, посљедично томе, тужени као издавач и главни и одговорни уредник интернетског издања дневних новина "Независне новине" нису одговорни за

штету која је апеланту проузрокована објављивањем спорног чланка. Слиједећи то, Апелациони суд је закључио да је првостепени суд на утврђено чињенично стање током поступка погрешно примијенио, односно пропустио да примијени одредбе материјалног права које прописују изузетак од одговорности за клевету, па је, стога, жалбу тужених уважио и првостепену пресуду у побијаном дијелу преиначио.

IV. Апелација a) Наводи из апелације

15. Апелант наводи да су му оспореном одлуком повријеђена права из члана II/3е), ф), х) и к) Устава Босне и Херцеговине и чл. 6, 8, 10 и 13 Европске конвенције, односно члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Описује да је своју тужбу засновао на одредбама члана 6 ст. 1 и 2 Закона о заштити од клевете и члану 200 ЗОО, зато што су тужени 17. марта 2011. године на интернетској страници објавили спорни чланак у којем је наведено његово пуно име и презиме и године старости, што није истина. Наводи да је Основни суд спровео доказе и закључио да су тужени проузроковали штету апелантовом угледу својим радњама, јер је поуздано утврђено да је у интернетском чланку објављено да је апелант приведен, што није тачно. На овај начин слобода изражавања је била преширока, повријеђено је апелантово право на приватност, изнесене су неистините и нетачне информације и без потребе наведено пуно име и презиме и године живота апеланта и тиме му је проузрокована штета. Наводи да је Апелациони суд сматрао да се ради, у суштини, о истинитом изражавању и да је "нетачно само у небитним елементима", позивајући се на члан 7 став 1 тачка а) Закона о заштити од клевете. Указује да су хипотетички за лаике привођење и усмени позив у полицију исто, али за правнике није исто, и то је један дио суштине овог проблема. Да је чланак тако објављен, могло би се рећи, у суштини, да је истинит, али у најзначајнијем дијелу није, јер појмове усменог позива и привођења треба разликовати. Слобода медија, право на информисање нису безгранични и када имамо извјештај полиције за медије са навођењем иницијала, зашто се онда даје апелантово пуно име и презиме и да ли је то потребно за слободу медија, штампе и изражавања или није, да ли је довољно пренијети само информацију коју је дала полиција у свом саопштењу и да ли је потребно јавности навести пуно име и презиме, године живота, извршити идентификацију лица на неки начин и стигматизацију у малој средини, чиме се без икакве потребе нарушавају углед и част тужиоца, вријеђа његова приватност а посљедица тог чина је евидентна и значајна, како је он навео у свом исказу и како је утврдио вјештак. Очигледно се ради о преношењу неистините информације и навођењу апелантовог пуног имена и презимена без икакве потребе, чиме су повријеђена његова права наведена у овој апелацији, а посебно његово право на приватност из члана 8 Европске конвенције, те је ово право требало ставити у однос са правом на слободу информисања и поступања медија. Истиче да "имамо чак и Закон о заштити података гдје се и државним органима намеће обавеза да пажљиво користе личне податке грађана и да их не објављују", а некада им се то и забрањује, па слобода штампе, медија и изражавања не може да буде безгранична, неограничена и њоме не могу да се вријеђају права грађана. У суштини, апелант тврди да су цитиране повреде учињене "лаконском примјеном" одредаба члана 7 Закона о заштити од клевете, јер је "пренесена истинита информација уз занемаривање чињеница да је без потребе објављено пуно име и презиме и године старости апеланта".



16. Апелациони суд је навео да оспореном пресудом тог суда нису повријеђена права на која апелант указује, те да остаје при образложењу из оспорене пресуде у којој је одлучио о апелантовом тужбеном захтјеву.

17. Тужени су истакли да им се не могу ставити на терет чињенице које су накнадно утврђене, већ само чињенице које су егзистирале у тренутку објављивања спорног саопштења. Указано је да је постојала судска наредба за претрес апеланта и његовог стана, што је по тој наредби и учињено 17. марта 2011. године, те да су приликом претреса од апеланта одузете одређене ствари о чему му је издата потврда, да је апелант тај дан испитиван у полицији и да је имао својство осумњиченог за кривично дјело искоришћавање дјетета или малољетника ради порнографије из члана 208 став 1 КЗБДБиХ. Те околности су, како је истакнуто, релевантне за закључак да је у питању суштински истинито саопштење у вези с апелантом, па за одговорност тужених није значајно што је након окончања истраге утврђено да апелант није учествовао у извршењу кривичног дјела за које је вођена истрага, како произилази из извјештаја за медије од 10. маја 2011. године. Предмет спорног саопштавања је потпуно легитимна тема за јавност, која се не тиче апелантовог приватног живота, већ је предмет саопштења била дјелатност полицијских органа.


18. Закон о заштити од клевете Брчко дистрикта Босне и Херцеговине ("Службени гласник Брчко дискрикта БиХ" број 14/03) у релевантном дијелу гласи:

Циљ Закона Члан 1

Овим законом уређује се за територију Брчко Дистрикта БиХ грађанска одговорност за штету нанесену угледу физичког или правног лица изношењем или проношењем трећем лицу изражавања нечег неистинитог и идентификовањем тог правног или физичког лица трећем лицу.

Принципи који се остварују законом Члан 2

Уређивањем грађанске одговорности из члана 1 овог закона жели се постићи:

а) да право на слободу изражавања, зајемчено Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода ("Службени гласник БиХ" број 6/99), Уставом Босне и Херцеговине и Статутом Брчко Дистрикта БиХ представља један од битних основа демократског друштва, посебно када се ради о питањима од политичког и јавног интереса;

б) да право на слободу изражавања штити садржај изражавања, као и начин на који је изнесен и не примјењује се само на изражавања која се сматрају похвалним или неувредљивим, него и на изражавања која могу увриједити, огорчити или узнемирити;

ц) да средства јавног информисања имају значајну улогу у демократском процесу као јавни проматрачи и преносиоци информација јавности.

Тумачење Члан 3

Овај закон се тумачи на такав начин да се примјеном његових одредаба у највећој мјери обезбјеђује принцип слободе изражавања.

Одговорност за клевету Члан 6

(1) Свако лице које проузрокује штету угледу физичког или правног лица изношењем или проношењем трећем лицу изражавања нечег неистинитог и идентификовањем тог правног или физичког лица трећем лицу, одговорно је за клевету.

(2) За клевету изнесену у средствима јавног информисања одговорни су аутор, одговорни уредник, издавач, као и лице које је на други начин вршило надзор над садржајем тог изражавања.

(3) Лице из ставова 1 и 2 овог члана (у даљњем тексту: штетник) одговорно је за штету ако је намјерно или из непажње изнијело или пронијело изражавање нечег неистинитог.

(4) Када се изражавање нечег неистинитог односи на питања од политичког или јавног интереса, штетник је одговоран за штету изазвану изношењем или проношењем тог изражавања ако је знао да је изражавање неистинито или је непажњом занемарио неистинитост изражавања.

(5) Стандард одговорности из става 4 овог члана примјењује се и ако је оштећени јавни службеник или је био јавни службеник или је кандидат за функцију у јавном органу и ако, према општем схватању јавности, врши значајан утицај на питања од политичког или јавног интереса.

Изузеци од одговорности Члан 7

(1) Не постоји одговорност за клевету: а) ако је изражавањем изнесено мишљење или ако је

то изражавање у суштини истинито, а нетачно само у небитним елементима;

б) ако је штетник по закону обавезан да износи или проноси изражавање или је износио, односно проносио изражавање у току законодавног, судског или управног поступка;

в) ако је изношење, односно проношење изражавања било разумно.

(2) Приликом доношења одлуке из разлога предвиђених у тачки в) став 1 овог члана суд узима у обзир све околности случаја [...]

Обештећење Члан 10

(1) Обештећење треба да буде у сразмјери с нанесеном штетом угледу оштећеног и одређује се искључиво ради накнаде штете. Приликом одређивања обештећења суд је дужан да цијени све околности случаја, а нарочито све мјере које је предузео штетник ради ублажавања штете, као што су:

- објављивање исправке и опозивање изражавања нечег неистинитог или извињење;

[...] 19. Закон о облигационим односима ("Службени лист

СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 и 57/89, те "Службени лист РБиХ" бр. 2/92, 13/93, 13/94) у релевантном дијелу гласи:

Члан 200. (1) За претрпљене физичке болове, за претрпљене

душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству.

(2) Приликом одлучивања о захтјеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће


водити рачуна о значају повријеђеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.



21. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

22. У конкретном случају предмет оспоравања је Пресуда Апелационог суда број 96 0 П 031408 13 Гж од 19. септембра 2013. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 7. октобра 2013. године, а апелација је поднесена 5. децембра 2013. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

24. Апелант побија Пресуду Апелационог суда број 96 0 П 031408 13 Гж од 19. септембра 2013. године, тврдећи да су том пресудом повријеђена његова права из члана II/3е), ф), х) и к) Устава Босне и Херцеговине и чл. 6, 8, 10 и 13 Европске конвенције, односно члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У суштини, из навода апелације произилази да апелант сматра да му је, прије свега, повријеђено право из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. При томе Уставни суд има у виду да је оспореном одлуком одбијен апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се утврди да су тужени одговорни за клевету, тј. да су изношењем одређених информација о апеланту проузроковали штету његовом угледу, те да се, слиједећи то, обавежу да му на име претрпљених душевних болова, због повреде угледа, накнаде нематеријалну штету. Будући да се, дакле, суштина апелантовог захтјева односи на заштиту "права на углед", које је заштићено чланом 8 Европске конвенције, Уставни суд ће, слиједећи праксу Европског суда, у конкретном случају испитати да ли је Апелациони суд дао довољне и релевантне разлоге за ускраћивање заштите апелантовом угледу, односно да ли је оспореном одлуком тог суда постигнута правична равнотежа између два супротстављена права: апелантовог права на углед и права тужених на слободу изражавања које је заштићено чланом 10 Европске конвенције.

Право на поштовање приватног живота



[…] ф) Право на приватни и породични живот, дом и

преписку. 26. Члан 8 Европске конвенције гласи: 1. Свако има право на поштивање свог приватног и

породичног живота, дома и преписке. 2. Јавна власт се не мијеша у вршење овог права, осим

ако је такво мијешање предвиђено законом и ако је то неопходна мјера у демократском друштву у интересу националне безбједности, јавне безбједности, економске добробити земље, спречавања нереда или спречавања злочина, заштите здравља и морала или заштите права и слобода других.

Право на слободу изражавања



х) Слободу изражавања. 28. Члан 10 Европске конвенције гласи: 1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право

укључује слободу мишљења и слободу примања и преношења информација и идеја, без мијешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтијевају дозволе за рад од радио, телевизијских и филмских компанија.

2. Остваривање ових слобода, будући да укључује обавезе и одговорности, може подлијегати таквим формалностима, условима, ограничењима или санкцијама предвиђеним законом и које (су) неопходне у демократском друштву у интересу националне безбједности, територијалног интегритета или јавне безбједности, спречавања нереда или злочина, заштите здравља и морала, угледа или права других, спречавања ширења повјерљивих информација или у интересу очувања ауторитета и непристрасности судства.

29. Уставни суд, прије свега, подсјећа да, према пракси Европског суда, право појединца на углед представља елеменат његовог "приватног живота" заштићеног чланом 8 Европске конвенције (види, Европски суд, Chauvy и други против Француске, број 64915/01, став 70, ЕCHR 2004- VI, Pfeifer против Аустрије, број 12556/03, став 38, ЕCHR 2007-XII, и Petrina против Румуније, пресуда од 14. октобра 2008. године, представка број 78060/01, став 28).

30. С друге стране, апелант је тражио заштиту због наводне клевете, што значи да, у суштини, тражи да се, ради заштите његовог угледа, ограничи право тужених на слободу изражавања која је гарантована чланом 10 Европске конвенције. Дакле, Уставни суд указује да се у конкретном случају ради о "конфликту" између двају права која су једнако заштићена Европском конвенцијом – апелантовом праву на углед које је заштићено чланом 8 Европске конвенције и праву тужених на слободу изражавања које је заштићено чланом 10 Европске конвенције, што захтијева да се постигне правична равнотежа између тих супротстављених права.

31. У вези с тим, Уставни суд, најприје, подсјећа да право на приватни живот из члана 8 Европске конвенције, као и право на слободу изражавања из члана 10 Европске конвенције спадају у групу тзв. квалификованих права за која је карактеристично да првим ставом дефинишу само


право, а да другим ставом дефинишу дозвољена мијешања и ограничења тих права под условима прописаним другим ставом. Уставни суд указује да члан 8 Европске конвенције штити појединца од произвољног мијешања државе у његов приватни живот, те да држава, осим тога, има и позитивну обавезу да обезбиједи поштивање приватног живота појединца. Уставни суд указује да, с друге стране, слобода изражавања представља један од суштинских основа демократског друштва и један од основних услова за његов напредак и самоостварење сваког појединца. Када је у питању члан 10 став 2 Европске конвенције, ваља подсјетити да се слобода изражавања односи не само на "информације" или "идеје" које наиђу на позитиван или равнодушан пријем, или које се сматрају неувредљивим, већ и на оне које вријеђају, шокирају или узнемирују. То су претпоставке плурализма, толеранције и слободоумља без којих једно "демократско друштво" не може да постоји. Као што је прописано чланом 10 Европске конвенције, слобода изражавања може да буде подложна изузецима, који, међутим, морају да буду строго тумачени, а потреба за било каквим ограничењем мора да буде убједљиво утврђена (види, Европски суд, Handyside против Уједињеног Краљевства, пресуда од 7. децембра 1976. године, представка број 5493/72, став 49). При томе Уставни суд наглашава да штампа игра суштинску улогу у демократском друштву. Иако штампа не смије да прекорачи одређене границе, нарочито у погледу угледа и права других, она је, ипак, дужна да саопштава– на начин који је у складу с њеним дужностима и обавезама – информације и идеје о свим питањима од јавног интереса. Не само да је штампа дужна да саопштава такве информације и идеје већ и јавност има право да их прима. Да је другачије, штампа не би била у могућности да врши своју виталну улогу "чувара јавности" (види, Европски суд, Bladet Tromsø и Stensaas против Норвешке, представка број 21980/93, ст. 59 и 62, ЕCHR 1999-III, и Pedersen и Baadsgaard против Данске, представка број 49017/99, став 71, ЕCHR 2004-XI).

32. У вези с питањем постизања правичне равнотеже између права из члана 8 Европске конвенције и права из члана 10 Европске конвенције, Уставни суд подсјећа да је Европски суд у својој пракси утврдио одређене релевантне критеријуме који се у том погледу узимају у обзир. Први критеријум се односи на допринос чланка дебати од општег интереса, што, према пракси Европског суда, укључује питања као што су политика, криминал, спорт или умјетност, с тим да дефиниција "теме" од општег интереса зависи од околности сваког конкретног случаја. При томе Уставни суд наглашава да допринос чланка дебати од општег интереса указује да штампа испуњава своју улогу "чувара јавног интереса" а, у супротном, штампа не испуњава ту улогу, већ служи само да задовољи радозналост одређеног дијела публике. Улога и функција лица о којем је ријеч и природа активности о којима се пише у чланку представљају још један битан критеријум повезан с претходним. У вези с тим, мора да се направи разлика између приватних лица и лица која наступају у јавном контексту, као што су политичке или друге јавне личности. Сходно томе, док приватно лице, непознато јавности, може да захтијева нарочиту заштиту свог права на приватни живот, то не важи на исти начин и за јавне личности. Основна разлика која мора да се повуче односи се на извјештавање о чињеницама које могу да допринесу дебати у демократском друштву у вези с политичарима који обављају своје званичне функције и извјештавање о појединостима из приватног живота лица које не обавља такве функције. Док у првом случају штампа врши своју улогу "чувара јавности" у демократској земљи

тиме што саопштава информације и идеје о питањима од јавног интереса, та улога дјелује мање важно у другом случају.

33. Сљедећи битан критеријум који се узима у обзир је начин на који су прибављене информације, да ли је са лицем које је у питању контактирано ради информација, те да ли му је дата могућност да одговори на изнесене наводе. На тај начин, између осталог, утврђује се да ли је новинар поступао у доброј намјери, што може да буде његова одбрана од клевете чак и када су информације које је пренио неистините. Уставни суд указује да је Европски суд, примјењујући овај критеријум, подсјетио да је и раније придавао велику важност томе да ли су домаћи судови анализирали начин на који су новинари добили информације, да ли покушали да их верификују са апликантима прије објављивања и да ли су апликантима омогућили да одговоре на наводе изнесене у истом чланку (види, Европски суд, Ion Carstea против Румуније, пресуда од 28. октобра 2014. године, представка број 20531/06, став 35). Остали фактори који се, такође, узимају у обзир у оваквим предметима су претходно понашање лица о којима се пише (нпр. да ли је то лице већ само о себи износило неке ствари јавно), садржина, облик и посљедице објављивања, те тежина наметнуте санкције.

34. Примјењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд, прије свега, констатује да се спорни чланак, који је објављен на интернетској страници http.www.nezavisne.com 17. марта 2011. године у 12.29 часова, тицао питања рада Агенције за спровођење закона против "криминала" у којем је описано поступање Полиције у оквиру међународне акције "Оливер", која се односила на сузбијање "искоришћавања дјеце или малољетника ради порнографије путем Интернета". О тим информацијама, према мишљењу Уставног суда, несумњиво постоји општи интерес јавности. Тај интерес, према ставу Уставног суда, додатно је појачан у ситуацији када се ради о посебно осјетљивој категорији оштећених лица а то су, у конкретном случају, малољетници. При томе Уставни суд понавља да не само да штампа има задатак саопштавати информације о свим питањима од јавног интереса већ и да јавност има право да их добија. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да је саопштење Полиције примарно било усмјерено на обавјештавање јавности о њеном раду. Уставни суд прихвата да је питање "поступања Полиције" у оквиру рада на расвјетљавању "евентуално незаконитог понашања апеланта" у околностима конкретног случаја представљало "тему" од општег интереса, те да је спорни прилог који се бавио тим питањем, као такав, представљао допринос "теми", односно дебати од општег интереса.

35. Даље, у погледу навода изнесених у спорном чланку, Уставни суд запажа да је Основни суд оцијенио да у спорном чланку постоје неистине које се огледају у томе да су тужени, прије свега, објавили апелантово пуно име и презиме иако су од портпарола Полиције добили податке о лицима означеним иницијалима имена и презимена, те да су добили информацију да Д.В и С.В. нису учествовали у извршењу кривичног дјела, а тужени су објавили да је, између осталих, апелант приведен у Полицију (иако је усмено позван) због основане сумње да је починио кривично дјело искоришћавање дјетета или малољетника ради порнографије, иако у информацији Полиције за медије није наведено да је привођен. На тај начин тужени су, како је закључио Основни суд, навели неистините податке - што представља клевету. Насупрот томе, по схватању Апелационог суда, у ситуацији када је Полиција објавила иницијале и године рођења лица на која се информација од


јавног значаја односи, то што је новинар, путем својих извора чији идентитет није дужан да открије (члан 9 Закона о заштити од клевете), сазнао и јавности предочио пуна имена и презимена лица на која се та информација односи, која су, с обзиром на изјаву самог апеланта, потврду Полиције број 14.02-04.9-3149/11 од 29. марта 2011. године и саопштење Полиције од 10. маја 2011. године, истинита, не може да представља основ да се новинар (односно лица таксативно наведена у члану 6 став 2 Закона о заштити од клевете) подвргне одговорности за клевету, те да не постоји одговорност за клевету ако је изражавање, у суштини, истинито, а нетачно само у небитним елементима. Посљедично томе, према закључку Апелационог суда, првотужени као издавач и друготужена као главни и одговорни уредник интернетског издања дневних новина "Независне новине" нису одговорни за штету која је апеланту проузрокована објављивањем спорног чланка.

36. Међутим, имајући у виду саопштење Полиције у којем су наведени само иницијали и године старости лица за која постоје основи сумње да су починила кривична дјела која су била предмет саопштења и остале спроведене доказе, Уставни суд сматра да је потпуно неприхватљиво образложење другостепеног суда које је дао у том погледу. Наиме, Уставни суд, прије свега, сматра да је, у ситуацији када је и Полиција у свом саопштењу била додатно опрезна на начин да је објавила само иницијале лица на која се односи предметна информација/саопштење, према мишљењу Уставног суда, поступање тужених тако да објаве апелантово пуно име и презиме као лица које се сумњичи да је починило кривично дјело искоришћавање дјетета или малољетника ради порнографије представља злоупотребу права на слободу информисања. Стога, имајући у виду садржину спорног чланка, Уставни суд указује да је апелант у конкретном случају несумњиво поменут у негативном контексту. При томе Уставни суд указује да се у конкретном случају несумњиво ради о изношењу информација (чињеница) о апеланту, тј. о његовом, наводно, незаконитом понашању, а никако о изношењу мишљења о томе. При томе Уставни суд запажа да је апелант "приватно лице, непознато јавности" и да, стога, може да захтијева нарочиту заштиту свог права на приватни живот, што на другој страни подразумијева обавезу средстава информисања на додатну пажњу приликом објављивања информација које се односе на "приватна лица, непозната јавности". Даље, Уставни суд запажа да се у конкретном случају Апелациони суд није бавио питањем да ли су новинари поштивали професионалне стандарде, на основу чега би се, између осталог, могло закључити да ли су тужени приликом објављивања спорног чланка поступали разумно и у складу с професионалним стандардима, на начин да су објављене информације покушали да верификују са апелантом прије објављивања и

да ли су апеланту омогућили да одговори на наводе изнесене у истом чланку, дакле, да ли су поступали у "доброј намјери", што би, како је већ наведено, могла да буде њихова одбрана од клевете и у случају објављивања неистинитих информација. При томе Уставни суд нарочито запажа да је Основни суд, ради утврђења штете и евентуалне одговорности тужених, оцијенио налаз и мишљење вјештака неуропсихијатра из ког несумњиво произилази да су код апеланта поводом објављивања спорног чланка наступиле штетне посљедице а које околности Апелациони суд уопште није оцијенио.

37. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да Апелациони суд, при доношењу оспорене одлуке, није обавио одговарајућу анализу спорног изражавања на начин како то захтијевају стандарди Европског суда успостављени праксом тог суда у погледу постизања правичне равнотеже између апелантовог права из члана 8 Европске конвенције и права тужених из члана 10 Европске конвенције. Стога, Уставни суд сматра да оспореном одлуком Апелационог суда, као коначном одлуком у предметном поступку, није постигнута правична равнотежа између апелантовог права на углед и права тужених на слободу изражавања, чиме је дошло до кршења апелантовог права из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.

Остали наводи

38. С обзиром на закључак у погледу повреде члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није потребно посебно разматрати наводне повреде члана II/3е), х) и к) Устава Босне и Херцеговине и чл. 6, 10 и 13 Европске конвенције, те члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


39. Уставни суд закључује да постоји кршење члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, јер Апелациони суд, при доношењу оспорене одлуке, није обавио одговарајућу анализу на начин како то захтијевају стандарди Европског суда успостављени праксом тог суда у погледу постизања правичне равнотеже између права из члана 8 Европске конвенције и члана 10 Европске конвенције.

40. На основу члана 59 ст. (1) и (3) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





S A D R Ž A J

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

1201 Odluka broj AP 3605/13 (bosanski jezik) 1 Odluka broj AP 3605/13 (hrvatski jezik) 7 Одлука број АП 3605/13 (српски језик) 141202 Odluka broj AP 4858/13 (bosanski jezik) 21

Odluka broj AP 4858/13 (hrvatski jezik) 25Одлука број АП 4858/13 (српски језик) 29

1203 Odluka broj AP 5008/13 (bosanski jezik) 34Odluka broj AP 5008/13 (hrvatski jezik) 40Одлука број АП 5008/13 (српски језик) 46


Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Bojan Ninković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2016. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Број 85sllist.ba/glasnik/2016/broj85/broj085.pdfdijelom, sa novim rješenjem o saglasnosti za...

Documents