Теологија литургијског простора

Απόστολος

Садржај (I део – литургијско време):

1. Дневни богослужбени круг2. Седмични богослужбени круг3. Годишњи богослужбени круг4. Недеља----------------------------------------------5. Подела богослужбених књига6. Јеванђеље 7. Апостол8. Паримејник9. Псалтир10. Октоих11. Часослов12. Минеј13. Србљак14. Велики канон15. Акатист Пресветој Богородици16. Службеник17. Требник18. Архијерејски чиновник19. Литургија и култура – инкултурација Јеванђеља-----------------------------------------------20. Непокретни празници21. Непокретни празници Христови22. Празници Пресвете Богородице23. Празници Св. Јована Крститеља24. Светитељски празници25. Празновање Часног Крста26. Покретни празници27. Васкрсење Христово28. Светла седмица------------------------------------------------29. Божићни пост30. Успенски пост31. Петровски пост32. Велики пост

1. Дневни богослужбени круг

Хришћани, као и Јудеји и многобошци, уобичавали су да се моле у одређене моменте дана и ноћи. Ова лична молитва, временом је попримила форму служби, односно молитва које су имале конкретан садржај и вршене су у храмовима од стране целокупне хришћанске заједнице. Тако је временом формиран систем свакодневног богослужења, која се називају богослужења дневног круга. Богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском рачунању времена прво долази ноћ (у грчко-римском свету се полази од дана). Прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, изузев у посту када се следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутро. У Православној Цркви формирана су два типа богослужења дневног круга : ткзв. „певани“ или „парохијски византијски“ или „световни“ који је антиохијског порекла и „монашки“, „манастирски“, „јерусалимски“ или „светоградски“, који у основи води порекло из Лавре св. Саве Освећеног и по њему се служило по манастирима. Данас је овај тип превладао и у парохијама, али се практикује у скраћеном облику. Певани типик је већ у 10. веку изгубио своје место у парохијама, а од 15. века престао је у потпуности да се употребљава. Међутим извршио је значајан утицај на монашку литургијску праксу, тако да се може говорити о делимично мешаном типику.Монашка богослужења: у манастирима су се развила многобројна дужа и сложенија богослужења дневног круга. Дневно се врши 7 или 8 богослужења и то:

- вечерња око заласка сунца- повечерје, после вечере- полуноћница у 6 час ноћи- јутрење, које је спојено са полуноћницом- први час у продужетку јутрења- трећи час око 9 сати- шести час у подне- девети час у 3 по подне

Богослужбене књиге које се користе за богослужења дневног круга су часослов, минеји, октоих (или осмогласник), зборник, а у време великог поста користе се и посни и цветни триод и паримејник, као и велики типик.

2. Седмични богослужбени круг

У циклусу седмичних богослужења, пажњу привлачи давање имена дана у седмици. Под утицајем асирско-вавилонских астролошких учења дошло је до именовања дана у седмици по бројевима. Значење недеље у хришћанском свету одмах је било јасно, јер је ро био дан када се вршио спомен на васкрсење Господње. Код Јевреја субота је дан одмора, а понедељком и четвртком се пости. Приликом именовања дана код разних народа долази до деформација; тако код Јелина и код Грка, први дан је био дан Господњи – дан сунца, а дан који након њега следи је други дан. У даљем развоју празничког и литургијског сазнања, одређени дани седмице разликовали су се од других тиме што је тада служена литургија. Недеља је превасходни литургијски дан. На Истоку је Литургија служена и суботом. Што се тиче среде и петка ту постоје разлике јер Јерусалимска црква и цркве по Африци у те дане служе литургију, за разлику од Рима и Александрије које је тада не служе. У I веку субота уступа место недељи. У II веку среда и петак постају дани поста. Од III века се све више прихвата правило да се недељом не ради, не пости и не клечи. Седмични дани су посвећени поједниначним светитељима – понедељак Св.Анђелима; уторак – Св.Јовану Крститељу; среда – Св.Крсту; четвртак – Св.Апостолима и Св.Николи; петак – Св.Крсту; субота – свим Светима.

3. Годишњи богослужбени круг

И у развоју овог богослужбеног круга, велики утицај је имао јеврејски календар. Постоје извесна мишљења да црквена година није ништа друго до спајање два календара – јеврејског и хришћанског. Јеврејском календару припадају покретни празници, а хришћанском непокретни.

Период од 1 – 3.века У овом периоду најважнији празници су Пасха и Педесетница. Пасха је усредсређена на Васкрсење Христово и

о њој се говори у посланицама апостола Павла. Педесетница има своју старозаветну основу, аали о овом празнику се говори и кроз књиге Новог завета. У овом периоду је настао обичај да се не клечи током педесетодневног периода, и усталио се обичај празновања Богојављања. Богојављање тада није имало данашњи садржај већ је обухватало догађаје Богојављања, Рођења и Крштења Господњег. У овој епохи започињу и празници у част мученика.

Период 4 -5.векаОво је период тринитарних и христолошких спорова. Ова епиха доноси нам следеће спомене: Богојављање и

Рођење Христово као одвојене празнике; Велико пост у овом периоду готово свуда траје 40 дана; Почиње се

празновати Сретење и Вазнесење Господње. У вези са проналаском Часног Крста почиње и празновање тог догађаја, а у овом периоду се почиње појава првих празника у част Богородице.

Период 6 – 8.векаУ овом периоду црквени календар је обогаћен низом спомена. Почело се празновати Обрезање Господње, и

Преображење Господње. Богородичини празници се полако извијају из једног и заузимају своје место у црквеном календару. Ако се у предходном периоду славио један празник Свих Светих, од овог периода се развија индивидуални спомен светитељима. У овом периоду се дефинише поштовање Арханђела Михаила и Гаврила, и појављују се празници у част старозаветних праведника. У уставима млађим од 9.века постепено се сви дани црквене године почињу попуњавати појединачним споменима светих и чудима из живота Цркве. У наредним вековима календар каректеришу не само спомени појединим светитељима, већ и проналазак или пренос њихових моштију. У почетку су сви празници били једнодневни, али се постепено дужина празновања увећава па имамо предпразништво и попразништво. Шоследњи дан попразништва назива се оданије. У савременом богослужбеном Уставу празници су подељени по важности посебним знацима. Ако изузмемо Пасху као Празник над Празницима, најсвечаније богослужење је одређено за Господње и Богородичине празнике, затим за Усековање, Рођење Јована Крститеља и дан спомена светих апостола Петра и Павла, а по одлуци настројатеља манастира то се може чинити и у друге празнике.

Календари млађи од 9. века постепено сваки дан додају нове свете. У почетку су празници били једноставни, али се број дана прослављања увећавао – предпразништвом и попразништвом.

4. Недеља

Јевреји су годину делили на седмице, а по њиховом примеру су и хришћани освећивали седмицу, па је хришћанска црквена година изграђена из седмице. Код Јевреја се у седмици посебно издвајала субота, када је законом био наређен најстрожији одмор. Господ је створио свет за 6 дана а 7 је починуо и касније га, преко Мојсија, благословио и заповедио као дан одмора. На место суботе, коју су Јевреји празновали, у Хришћанству је дошла Недеља са успоменом Васкрса и доласка Христовог. Она је празнована још од најранијег периода, зато што је Господ Исус Христос васкрсао у 1. дан јеврејске седмица, а васкрсење је основа хришћанске вере. Може се рећи, да је свака недеља Васкрс у малом. Док се Васкрс слави као васкрсење у смислу чисто историјског догађаја, недеља се слави као извршење спасоносног дела Божијег, као почетак новог века Христовог. Незнабожачки астролози су у најраније доба недељу звали даном сунца, што су хришћани задржали али су му дали нови смисао: Исус је слично сунцу засијао светлошћу васкрсења. Име недеља је временом код Грка и Римљана потиснуло назив „дан сунца“. Хришћани из Јудејства испрва су славили и суботу и недељу, док су хришћани из многобоштва славили само недељу. Као што су били на Јерусалимском сабору ослобођени обрезања, тако су били ослобођени и слављења јудејске црквене године и суботе. Што се хришћанство све више ширило међу назнабошцима, недеља је све више потискивала суботу. У 29. правилу Лаодикијског синода каже се да хришћани не смеју славити суботу и следити јудејске обичаје, иначе их треба анатемисати.На месту старозаверне суботе, у хришћанској цркви се недеља посветила Богу, као успомена васкрса и доласка Христовог, јер је Он васкрсао у први дан јеврејске седмице.Тек од 4.века недеља се почиње празновати као Ускрс у малом, односно, оно што је Ускрс у току године, то је недеља у току седмице. На недељној служби главна мисао је васкрсење. Недеља се још назива и Дан господњи. Слављењем недеље, хришћанство је дефинитивно раскинуло са обичајима храма и синагоге, а недеља је постепено укинула суботу и јудејску црквену годину. Најстарије сведочанство о слављењу недеље потичу из јелинске средине Мале Азије и Сирије. Слављење недеље су успоставили апостоли. Они и верни, прве Педесетнице после Вазнесења Господњег (која је била у недељу) нису ишли у синагогу, нити на јутарње приношење жртви, већ су држали молитвене скупове у приватном дому. У учењу дванаесторице апостола каже се да је недеља била дан када се вршило ломљење хлеба уз исповест грехова.Хришћани нису сматрали недељу само као дан одмора, већ као дан интензивног поштовања Бога, празнујући га пре свега учешћем на богослужењима и редовним вршењем евхаристије. На литургију у недељу држана је проповед, вршено је крштење, и то ноћу у суботу на недељу, недеља је била дан општег исповедања грехова и дан за кајање. У недељу се не треба радити све оно што се противи радости, тако да се забрањује клечање, као и у време од Ускрса до Педесетнице, и у те дане се молимо стојећи, изузев за јавне покајнике. У недељу је забрањен пост, а у манастирима је прекидан пост и узимана је боља храна и прекидано је ћутање. Такође, пошто је недеља дан радости, не врше се парастоси ни успомене умрлих. Уз евхаристију се држе агапе и дељена је милостиња сиромашним Хришћанима, која је сакупљана после Литургије. Вршила се и посета болесницима и заробљеницима, вршено је рукоположење епископа, презвитера и ђакона.Фарисејско празновање суботе апсолутним одмором није се могло примити у Хршћанству и за недељу, али је црквено законодавство нарочито наглашавало да се робовима мора дати слободно време да дођу на богослужење и проповед, јер се то сматрало дужношћу свих Хришћана, такође су се и забрањивали сви они послови који не доликују достојанству недеље.Касније су, по примеру незнабожаца и Јудеја, и Хришћани долазили на богослужења у најбољим оделима.

5. Подела богослужбених књига

Богослужбене књиге се деле на:

1. Јеванђеље2. Апостол 3. Паримејник4. Псалтир5. Служебник6. Требник7. Часослов8. Октоих9. Параклитик, код Грка10. Евхологиј, код Грка11. Ирмолига12. Минеји13. Триод14. Пентикостар15. Типик16. Антологија17. Ирмологија18. Србљак19. Богородичник и отале литургијске књиге...

Мирковић наводи поделу богослужбених књига на свештене и црквене. У свештене богослужбене књиге убрајају се: св. Јеванђеље, апостол и псалтир. А у црквене богослужбене књиге убрајају се књиге у којима су молитве и химне а које се уотребљавају на заједничким и на приватним богослужењима. У црквене богослужбене књиге убајају се: типик, требник, октоих, служебник, и др.

6. Јеванђеље

Под јеванђељем подразумевамо јеванђелске повјести сва четири јеванђелиста Матеј, Марка, Луке и Јована. Читање јеванђелских перикопа се у почетку вршило по слободном избору. Касније су створени системи перикопа по избору или у континуитету. Међутим, читало се из континуираног текста Јеванђеља, на чијим маргинама или припојеним текстовима су били наведени подела и време читања тих перикопа. Ови системи перикопа су се разликовали од места до места, али на основу неких индиција које постоје можемо закључити да су веома древни. За богослужбену употребу подељена су јеванђеља у одсеке, читања. Текстове поменутих јеванђелиста данас имамо у двоструком облику. 1.) Скуп перикопа које се читају по празницима и реду црквене године назива се јеванђелистар ( грч. то евангелион). У овим јеванђељима нема првобитног контекста, а одсеци појединих јеванђеља нижу се један за другим, почевши од Јована... Оваква су била првобитна јеванђеља српскословеске редакције, нпр. Мирослављево јеванђеље, а оваква се данас употребљавају у грчкој црви. Код нас је 2005 издат Јеванђелистар, први пут на говорном језику, а који се тренутно најчешће користи. Познато је раније издање браничевског еп Хризостома празничног Јеванђеља. Јеванђелистар се дели на два дела. Први део садржи континуиране текстове перикопа које се читају од Пасхе до Велике недеље, почиње Јев по Јовану, потом следе Јев по Матеју и Луки, а завршава се Јев по Марку, које се чита током Велике Четрдесетнице. Други део заузимају перикопе по избору према календару од 1. септембра до 31. августа, односно перикопе које се читају на велике празнике и спомене светих који се празнују. Трећи део – нека врста додатка - садржи једанаест јутарњих јеванђеља и перикопе које се читају приликом врсења св тајни и др обреда( крштење, венчање, заупокојене службе, и др.). 2.) Ако је првобитн контекс јевањђеља задржан, онда се књига зове Четворојеванђеље ( грч тетраевангелион). Оваква су јеванђеља употребљавана код Руса, а од њих смо их и ми примили у употребу, где мора свештеник према реду који је изложен на крају књиге тражити кад се чита које јевањђеље. Ова су се јеванђеља код нас почела замењивати недано изадатим Јеванђелистаром( 2005, прво издање). Јеванђеље се чита сваки дан на богослужењу осим првих пет дана великог поста и два дана сирне седмице, а читају га само чланови вишег клира( епископ, презвитрер и ђакон). За богослужбену употребу дели се свако јеванђеље осим на главе и стихове још и на зачала. Оно представља самога Господа Исуса Христа, предмет је поштовања, држи се на часној трпези, неретко се окива у племените метале са рељефним украсима. На крају је преовладала пракса да се на предњем делу преставља распеће, а отпозади васрксење, тако да се полаже аналогно карактеру дана, односно да ли је васкрсни или не.

7. Апостол

Књига чтеца, која саджи перикопе из Дела апостолских и апостолских посланица, које се читају на литургијским сабрањима. Што се тиче начина и развија поделе ове богослужбене књиге важи све као и код Јеванђеља. Она почиње Делима апостолским, која се читају од Пасхе до Педесетнице, затим следе одељци из посланица св апостола Павла и саборних посланица, а завршава се током Велике Четрдесетнице, и то бројем 335., посланицом Јеврејима. Недељом и суботом током целе године читају се посланице апостола Павла, наспрам саборних поасланица које се читају осталим – радним данима и на вечерњим богослужењима празника дотичних апостола (оних који су написали дату посланицу). Апостолу припадају и прокимени, алилујари, антифони и причасни.Списи Јевађеља и Апостола су читани одмах чим су се појавили.Када је извршена подела на зачела не зна се, будући да је у прва три века избор јеванђелских и апостолских одељака зависио од воље црквених старешина, то је вероватно да у то доба још није постојала подела на зачела. Подела Јеванђеља и Апостола на зачала приписује се Евталију александријском ђакону из 5. в., а свакако су ову допунили св. Јован Дамаскин и Теодор Студит, који су изложили правило и ред богослужења, као и тачан ред редовних читања из Јеванђеља и Апостола – наслеђен из ранијих времена.

8. Паримејник

Литургијска књига која садржи одељке из Старог Завета који се читају у цркви. Садржај Паримејника је, из практичник разлога, инкорпориранан у друге литургијске књиге (Минеј, Триод, Пентикостар), и тек се у последње време штампа као посебна књига. Одељци из Старога Завета се у почетку читани на светој литургији, и то пре читања из Новога Завета. Била су два читања, (Закон и Пророци), према пракси наслеђеној из синагоге, док је у појединим местима постојало само једно читање. Касније су, вероватно под монашким утицајем, иста читања пренета на вечерњу. Данас на празничној вечерњи постоје три старозаветна читања, а на свакодневној вечерњи Велике Четрдесетице имамо два читања. По једно читање имамо на тритекту (Трећем и шестом часу), као и на царским часовима. На вечерњи еликих празника Пасхе, Божића и Богојављења чита се више одељака из Старога Завета (15 на Велику Суботу, 13 на Богојављење и 8 на Божић), који су по правилу опширнији, у циљу припреме за дотични празник и да би се попунило време током кога се обављало крштење катихумена.

9. Псалтир

Истоимена књига Старога Завета која се, у преводу Седамдесеторице тумача, од самог почетка користи у хришћанском богослужењу. Састоји се од 150 псалама и разних додатака. За богослужбену употребу ових 150 псалама подељени су на 20 катизама(- од катизо, седим), а које су име добиле по томе што је у време њихова читања дозвољено седети, а свака катизма дели се опет на три дела, који се називају антифони, а завршавају се песмом: Слава... Тако да су псалми, према систему континуираног појања псалама Лавре Саве Освеног, подељени на 60 антифона који су приближно исте дужине. Псалтир се штампа двојако:1. Мали Псалтир, за домаћу употребу, за ћелије2. Велики Псалтир, или Псалтир с последованијем, за упоребу при богослужењу у храму

1. Мали Псалтир осим 150 псалама садржи испред њих и иза њих и других разних додатака. Испред њих налазе се: а) Симбол или исповедање Атанасија Александријског, б) кратко изложење о вери и питања и одговори о богословљу Анастасија Антиохијског и Кирила Александијског, в) изложење о вери св. Максима, г) кратка поука како треба да сложи прсте и да се крсти сваки хришћанин, по старом предању св. апостола и отаца. Ови додаци заведени су прво код Руса, посто је псалтир књига за поуку. Затим долази: д) устав, како се псалтир има читати преко целе године. Често се додаје иза устава Последованије на исход душе од тела, где је молитва која се чита на свакој Слави, при читању псалтира за умрле. Иза псалама налазе се: а) девет библијских песама које се читају или поју на јутрењу са каноном, на којима се заснива и из којих се развио канон, б) полијелејни псалми или изабрани псалми, који се поју на Господње празнике и на празнике нарочитих светитеља, када устав прописује поијелеј. Ово додавање библијских песама и изабраних псалама уведено је прво код Грка(што се видид и на једом преводу Библије из 5. в.- где су иза псалама наведени додаци), а касније се појављују и у истим словенским књигама. На крају долазе: г) тропари и молитве иза сваке катизме, не зна се ко и кад их је саставио, први пут су штампане код Руса, у псалтиру из 1687 год.

2. Велики или следовни псалтир, псалтир с последованијем, добио је назив због додатака које садржи поред псалама и додатака који се штампају у малим псалтирима.Ти додаци су: а)Часослов( осим царских часова), б)Тропари и кондаци изабрани из минеја, посног и цветногог триода и октоиха, и упуство о отпустителним тропарима и кондацима, в)Молитвословља пред причешће, канони пресв. Богородици и анђелу хранитељу, и др. Најпосле је у овом псалтиру слово св. Кирила о исходу душе и о другом доласку, индикт, пасхалија и месечник. Овај псалтир није имао у почетку свој коначни облик. Настао је у редакцији словенских богослужбених књига због недостатка књига, док се код Грка не спомиње. Први пут је штампан 1491, код Руса као њихов најстарији штампани псалтир.Код нас је 1495 на Цетињу први пут јеромонах Макарије оштампао псалтир(Велики), по наруџбини Ђурђа Црнојевића.По уставу је одрђено да се псалтир као књига прочита једанпут седмично на богослужењима, а у време четрдесетнице да се прочита по два пута у току седмице.У додатку или другом делу псалтира налази се девет библијских песама, које се читају на јутрењу.

10. Октоих

Химнолошка књига која садржи васкрсне тропаре,стихире, каноне и др. распоређене у 8 гласова, односно 8. васкрсшњих служби (мала и велика вечерња, канон полуноћнице, јутрења, баженства), које су састављене на 8 гласова бизантијске црквене музике и смењују се током године, почев од прве недеље Пасхе.Паралелно са смењивањем гласова иде и серија од 11 васкрних јутарњих јеванђеља која се читају недељом на јутрењу и која почињу од чисте недеље( Томине).Због неједнакости броја гласова (8) и броја васкрсних јутарњих јеванђеља(11) ове две серије иду у корак само до одређеног степена.Октоих садржи и поетску обраду ових јеванђеља = 11 фгзапостилара, дело Констатина 8. Порфирогенита.Састављање октоиха се приписује Јовану Дамаскину, и јесте његово дело, али ту постоје и химне које су старије или млађе. Састављач октоиха = Севир Антиохијски (5-6 век).

11. Часослов

Велики часослов добио је своје име по молитвама канонских часова: првог, трећег, шестог и деветог. Касније су му додате разне молитве и песме из других богослужбених књига. Данас у Часослову имамо чин полуноћница, јутрења, часова, међучасова, изобразитељних, вечерња, великог и малог повечерја, јутарњих молитава, чина ο панагији, благосиљање трпезе, канон Пресветој Богородици и молитве пред спавање.Поред поменутих чинова у Часослову су дати и Васкрсни тропари кроз свих осам гласова, кондаци, богородични, прокимени, причасна, акатисти, календар са тропарима, кондацима, прокименима, причаснима, величанијама, а такође и упутства како се читају апостоли и Јеванђеље. На крају Часослова дати су пасхалија, индикт и кругови месеца на основу којих се може пронаћи када ће се догодити покретни постови и празници.

Књига „часова“, тј. богослужења дневног круга, која се у ширем смислу сва називају часови (имају се у виду часови молитве). У њему су садржани непромењиви елементи ових последовања, као и поједини променљиви (тропари и кондаци из минеја), и друга последовања која се често служе заједно са богослужењима дневног круга, као што је акатист, молебни канони Богородици, молитве пред свето причешће и др. Круг почиње полуноћницом, према грчкоримском схватању почетка дана, а поредак богослужења је онакав како је изложен у монашком типику светог Саве Освећеног. Најстарији сачувани рукопис је из 9. века (кодекс манастира Синаја из 863.) који је издао J. Mateos („Un Horologion inédit de Saint-Sabas“ , Citta del Vaticano 1964).

12. Минеј

Минеј = 12 књига, према 12 месци у години, који садрже свакодневне службе од 1. септембра до 31. августа, по римском календару, одн. празничне службе и службе светих током целе године.Њиховом, у почетку само химнолошком садржају, су приликом ревизије додата из Паримејника читања на вечерњи и царским часовима и синакари.Минеји представљају хеортолошку основу Констатинопоља, али следе распоред последовања према монашком Јерусалимском типику Св. Саве Освећеног.Њихово формирање, у обради Студита, пада у период од завршетка икноборачких спорова, па до краја византиског периода. Ово је имало за последицу да свети који су уживали нарочито поштовање у Констанинопољу имају потпуну празничну службу, а да други свети чије се поштовање развило изван престонице имају непотпуну службу или је уопсте немају.То се исправља тако што се уводе допунске службе.

13. Србљак

Србљак је богослужбена књига СПЦ у којој су службе и песме србимасветитељима.Када је неки угодник проглашен за светитеља писана му је служба и житије.Службе, песме и похвале Србима светитељима писане су по узору на византијско црквено песништво.Службе, песме и похвале Србима светитељима писане су у истом обиму и дужини песама, исте похвале и рефреми...Писци служби и песама Србима светитељима:А) Служба Сб. Симеону- написао Св.Сава (1200-1207)Б) Служа Св. Симеону и Св. Сави- написао Теодосије, калуђер хиландарски( крај 13. века)В) Служба Св. Стефану Дечанском- написао Григорије Цамблак (14.век).Од каснијих писаца знамо јос Јована Ђорђевића, арх. каровачког, који је написао једну општу стихиру Србима светитељима. Ту Јован спомиње све Србе светитеље од Св. Симеона до Св. Василија.Остале песме се незна ко је написао.1. Србљак раковачки( најстарији- сакпљ. службе Срб.)2. Србљак римнички3. Србљак београдски( штампао га митр. Михаило 1861. год.).

14. Велики канон

Овај канон има 250 строфа, тако да скоро сваком стиху 9 библијских песама, на којима се по својој садржини заснива, одговара једна строфа. Опширност његовог канона није се одржала, јер је св. Јован Дамаскин смањио број строфа тако да је свака песма канона имала обично три строфе, које су се додавале на ирмос, начињен по узору библијске песме. Св. Андреј се у канону угледао на Романа Мелода, развлачећи у ширину кратке и поетске стихове, приближујући се тако више спољашње уметничкој поезији Јована Дамаскина и Косме, него једноставној и не усиљеној побожности ранијих модела. Овај канон се одликује озбиљношћу осећаја, има снажне изразе и једноставно и разумљиво приказује. Православна Црква прописује два пута у току године појање овог канона и то на великом повечерју прва четири дана Васкршњег поста и то сваког дана по један део канона, тако да је канон раздељен на 4 дана. Други пут се поје на јутрењу у четвртака 5. недеље поста. У овом канону се духовни очима гледају догађаји оба завета и износе сва лица св. историје: патријарси, судије, цареви, пророци и везују се са јеванђелским причама и догађајима. Главна рема овог канона је покајање и оплакивање греха те духовно исправљање, што долази до изражаја у покајним усклицима за опроштај грехова. Овај велики каон се у синаксару назива „покајни“ и „умилителни“.

15. Акатист Пресветој Богородици

Акатист или несједална песма представља песничко дело које је по својој форми врло блиско древном кондаку. Акатист је велика поема која се састоји из основног кондака са одређеним завршетком или припевом за ким следе 24 строфе наизменичном преплитања 12 икоса и 12 кондака.Први од познатих акатиста је песма патријарха Сергија, састављена у част мајке Божије, јер се 626.године њеним заступањем Цариград избавио од непријатеља. Тај акатист се састоји из 12 кондака и исто толико икоса. Цео акатист се дели на два дела, где је прва половина историјске садржине, а друга догматске. Због важности ових песама, у цркви се за време њиховог појања не сме седети.Према Типику поје се пете недеље поста, и то у Суботу на јутрењу.

16. Службеник

Богослужбена књига са три византијске литургије, јутрењу, вечерњу, коленопреклопне молитве, последовање великог освећења воде и друга последовања које свештенослужитељ врши у храму и то углавном спојено са светом литургијом. У новијим служебницима се додају јектеније, као и прописи типика из списа „правило свете ситургије“, такође се штампају и јутрења и вечерња која су од користи свештеницима.

17. Требник

Обиман зборним свих молитвословних богослужбених текстова, односно литургија, светих тајни и свештених обреда, као и молитва за разне потребе. Најстарији сачувани Требник је Барберинијев кодекс, с краја 8.века. По садржини требници се деле на мале и велике.

Велики требник – дели се на два дела. У првом су службе које су опште, а изложене су оним редом којим се врше у животу верника – молитва жени кад роди; молитва у 8 дан по рођењу; приликом знаменовања детета; у 40. Дан после рођења; тајна крштења; миропомазања; покајања; брака; јелоосвећења; обреди пострига монашког и чинови великог и малог водоосвећења. У другом делу су службе које се врше по потребамаи приликама које нису обичне ( молитва освећења осквњених предмета, освећења зграда, воћа, храма и сл.) Мали требник је извод из великог требника са најчешћим службама. Користе га парохијски свештеници.

Требник је богослужбена књига, у којој су изложена свештенодејства и молитвословља посебног(приватног) богослужења а која се свршавају по потреби једног или више хришћана. Ова свештенодејства и молитвословља зову се општим именом треби, од чега је и сама књига добила име требник.Такве садржине су наши словенски требници руске редакције богослужбених књига, које употребљавамо сада у цркви. У Грчкој цркви требник има и службе општег јавног богослужења, наиме пред требником штампа се и слушабник, и те две књиге састављене у једну зову грци евхологион ( од евхаи, молитве), јер претежни део књиге чине молитве. Мирковић сматра да су требник са садржајем евхологиона свакако са грчког на словенски превела св. браћа, словенски апостоли, Кирило и Методије, као неоходну књигу за свшавање богослужења. По садржини наши данашњи словенски требници зову се: велики, мали и дополнитељниј. Велики требник дели се на два дела. У првом делу су службе које су опште свима или барем већем делу хришћана, а изложене су оним редом којим се у животу верника обично свшавају. Прво је изложена молитва жени у дан кад роди, потом, молитве у 8. дан по рођењу, приликом знаменовања детета, потом, молитве жени и детету у 40. дан по рођењу. Затим су изложене тајне, кштења, покајања, обреди тајне брака, потом, јелоосвећења као и обред причешћа болесника. На крају првог дела су још: молитве на смртном часу, обреди погреба( мирских лица, свештеника, монаха, деце и обред погреба на пасху и целу светлу седмицу), обреди пострига монашког и чинови великог и малог водоосвећења. У другом делу беликог требника су молитве које се врше по потребама и приликама, које нису обичне и не користе се у животу сваког човека, као: молитве освећења оскрнављених предмета, освећења зграде, воћа, молитве у почетку рада, чинови освећења храма, молебани за разне случајеве, обреди примања прозелита... Од служби јавног богослужења садржи: обред умивања ногу на велики четвртак на дан педесетнице(Духови). На крају се налази Номоканон, Мјесецослов и списак имена, која се дају деци и монасима. Још 1655. г., за време патријарха Никона постојао је у употреби велики требник, у данашњем облику.Мали требник је само је извод из великог требника, а саставио га је први пут 1662. г. руски патријарх Јоасаф 2, како би свешеници имали књигу у којој се налазе само оне службе које се најчешће у животу верника свршавају. Стога је у мали требник ушао само први део великог требника, јер су изузета правила и обрди који се врше над монасима(постриг и погеб). У други део малог требника унесени су само неки обреди и молитве из великог требника. Тако је из Номоканона, од 228, унето 117 правила, која се тичу свештеника и мирјана. У том облику штампан је Номоканон први пут уз мали требник, који је 1687. г. издао патријарх Јоаким. У малом требнику имамо неколико обреда који се не налазе у великом требнику, као што су обреди пасхалије.Дополнитељниј требник је допуна велком и малом требнику, који је састављен како би се олакшало парохијском свештенику, који није увек при руци имао велики требник и друге богослужбене књиге, стога се често мали и дополнитељниј требник штампају заједно. Садржај Дополнитељног требника може се поделити у два дела. У првом су обреди за освећење храма и других предмета који припадају храму(иконе, сассуди, књиге, звона, литије и др.), а другом делу су обреди, којима се освећују предмети за употребу у домаћем и друштвеном животу, као службе које се врше у разним приликама појединца и друштва. Дополнитељниј требник је први пут издан у Кијеву 1863.г.

18. Архијерејски чиновник

Евхологиј конзервативнијег облика, који садржи литургије, рукоположења и друга последовања и молитве које врши архијереј. Први пример је Евхологиј Серапиона Тмуитског, који припада Александријском литургијском типу.

19. Литургија и култура - Инкултурација Јеванђеља

Инкултурација Јеванђеља је богословки термин, везан за мисиологију, и означава начин на који се Јеванђеље преноси како, у култури, као и на ..... те културе у живот Цркве. Постоји богословска теорија по којој се крштавају не само појединци већ и културе. Јеванђеље продире у културу, мењајући је, али успут и прихваћајући неке елементе, с друге стране, отвара нове просторе за развој те културе. Инкултурација није преузимање постојећих образаца и облачење својих идеја у такво рухо. Инкултурација митове схвата као језик религиозне комуникације, који може да постане језик истине. Тај језик постоји у хришћанству на један динамичан начин – он се стално обнавља. И у самој Библији постоји митолошки начин размишљања, али он не води ка идолатрији. Хришћанство обнавља и изнова ствара митски језик, никад га не уништавајући.

Када су се Срби доселили на Балкан, донели су и свој пантеон словенских богова. Срби, као и остали старисловени веровали су да има много богова, од којих су најпознатији били: Перун, Дај Бог, Стрибог, Усуд, Давор, Љељ и Лада, а пратила су их још многа полубожанства и натприродна бића: виле, вештице, змајеви, караконџуле, вукодлаци... Срби су веровали да се богови морају умилостивити, те су им приносили многе жртве у стоци, јелу, пићу, житу и плодовима. Захваљујући им тако на сваком добром, које им је од богова долазило.Земље у којима су Срби доселили били су под грчком влашћу, који су настојали да Срби прихвате хришћанску веру. То је наравно ишло доста тешко, јер је пагнско веровање било доста тешко сузбити, а грчки свештеници су нову веру проповедали на језицима које Срби нису разумели. Тек након 200год. са просветитељским и приповедачким радом Ћирила и Методија, хришћанство је почело да се шири међу Словене, па и међу Србе.У време примања хришћанства, Срби су живели у племенима, која су била подељњна у многе веће и мање задруге и породице и свака та породица и племе, поред општих богова имала је и свог племенског или домаћег бога као заштитника огништа и стоко. Често је тај заштитник био персинификован у виду претка, чији је добри дух чувао кућу од злих духова и припомагао породици у свакодневном животу. Зато многи истраживачи сматрају да је данашња слава сећање на претке и кућне заштитнике.Други пак сматрају да је крсна слава настала као сећање, на оног претка који је први примио хришћанску веру, односно на онај дан када је племе или породица крштена. Како је свако племе имало свог племенског или домаћег бога, као покровитеља и заштитника, уместо њих је свако новокрштено племе или породица узело за свог покровитеља и заштитника, оног светитеља на чији дан се крстила и том се светитељу као Божијем посреднику, почела молити сваке године када је долазио тај дан, породица је тај дан и свечано и прослављала.Велику улогу у стварању српске славе имао је Први српски архиепископ Сава Немањић, који је ударио темеље савременог начина прослављења крсног имена или славе. Свети Сава је први забранио свечарске гозбе са крвним жртвама код цркава и одредио да се у црквама може обављати само чисто хришћанско слављење Светог, са бескрвним жртвама и поменима, а гозбу је потиснуо у куће оног који се заветовао да ће славити помен свом изабраном Светитељу. Сам ритуал крсне славе је истовремено је и црквени и народни.

20. Непокретни празници

Празници који сваке године падају у исти дан зову се непокретни празници. Покретни празници су они којима се датум мења и то су сви празници који су зависни од Пасхе. Непокретни празници имају своје сталне датуме и празнују се увек истог датума, али и овде има изузетака. Ако се празник, на пример, Св. великомученика Георгија догоди кад и Велики петак, Велика субота и Васкрс, његово празновање се преноси на други дан Васкрса. Исти је случај и са празником Св. Апостола Марка. У целини, велики празници се деле на Господње, Богородичине и празнике Светих.

21. Непокретни празници Христови

Непокретни празници Христови су: Богојављење, Сретење Господње, Преображење Господње, Божић (Рожденство).

Богојављење

Овај празник Црква је установила у спомен крштења Христовог, 6. јануара према традицији да се Спаситељ крстио тог дана а у сагласности са Лк 3, 23 ,да се Господ крстио када је имао 30. година. Празник се зове Богојављење зато што се при крштењу јавила Пресвета Тројица. Ово име као и историја празника показују да је овај празник првобитно посвећиван успомени јављања Сина Божијег на земљи уопште, при чему се сећамо појединих догађаја из Његовог живота у којима се открило и нарочито истакло Његово божанство: рођење, клањање мудраца, крштење, чудо у Кани итд. Дакле првобитно је ово био колективни празник са више успомена и према овоме је назван Богојављење, међутим овај празник се зове још и празник просвећења јер су се у старини по Спаситељовом примеру крштавали оглашени ноћу уочи празника, као и на Васкрс и на Педесетницу. Почео се празновати у 3. веку, а постојбина овог празника је Исток, посебно Египат. Први спомен имамо код Климента Римског (око + 215.), а већ од половине 4. века овај празник се свугде славио. Запад је овај празник примио са Истока, као што је Исток примио празник рођења Христовог са Запада. На Истоку је после преноса успомене Рођења Христовог на 25. децембар, као главна успомена за 6. јануар остало крштење, а на 25. децембар је пренесена и успомена клањања мудраца, док је успомена на чудо у Кани ишчезла током времена. Према главној успомени Богојављења – крштењу, вршило се уочи тог дана у поноћ на Истоку освећење воде за крштење и крштавани су оглашени. Сведочанство о овоме имамо из 4. и 5. века и често се приписује св. Софронију Јерусалимском. Данас се на вечерњој празника и на сам празник врши чин великог освећења воде, који имамо у минеју тог дана и у велико и малом требнику. Према данашњем типику врши се освећење воде два пута на празник, што се тумачи да се прво врши у спомен крштења оглашених, а друго у спомен крштења Христова (у старини се вршило само једно и то на навечерју празника). Песме на овај празник написали су Јован монах, Визант, Козма монах, Герман патријарх, а канон су написали Јован Дамаскин и Косма.

Преображење Господње

У спомен чудноватог догађаја на гори Тавору Црква је празник Преображења Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа. Као што је Господ својим Преображењем хтео да охрабри своје ученике кад Га виде распета и када дођу гоњења приликом њихове проповеди, исто нас тако Црква овим празником теши у тешким невољама овог живота, да нас после трпљења и труда овог живота чека слава и светлост вечног блаженства и преображење Христово је слика будуће славе у коју ће се праведници обући после васкрсења мртвих. Овај празник се почео славити на Истоку у времену 6-(. Века. На Западу се на појединим местима слави од 7. века и то у разне датуме, док папа Халист 1457. године није установио свечано слављење овог празника у спомен хришћанске победе Јована Капистрана и Ђорђа Хуњадија над Турцима код Београда 6. августа 1456. године, а при избору овог празника било је меродавно то што су Источне Цркве славиле овај празник 6. августа. Песме на овај празник написали су Козма Монах, Јован Дамаскин, Анатолије, цар Лав Мудри... У особине празника спада благосиљање и освећивање првих плодова (грожђа код нас, а где га нема, јабука). Благосиљање бива на крају из заамвоне молитве. Ко у манастиру једе грожђе пре Преображења, казни се због непослушности забраном јела грожђа кроз месец август, као онај који је презрео заповеђени устав.

Сретење Господње

Празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, одн. Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име. Празнује се 2. фебруара.По Мојсијевом закону, жена се након порода сматрала нечистом четрдесет дана. После тога морала је ићи у храм да принесе једно јагње од годину дана да би се очистила од греха. Оне сиромашнијег стања давале су две грлице или два голуба. Исто тако, првенац, како од рода људског или од стоке, морао се посветити Богу. За мушку децу се морао дати откуп од пет сикала сребра. Нигде се не спомиње да је за Исуса, као првенца, дат откуп: јер је он дао себе у откуп за све, и зато што је мајка Исусова била сиромашна и што је Исус целог свог живота на земљи био Богу посвећен. Када је Исусу било четрдесет дана од рођења, Марија је са Јосифом и бебом Исусом отишла у Јерусалимски храм и принела Богу на жртву само два млада голуба. У храму је био побожни старац Симеун, који је живео у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умрети док не види свога Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију, благословио га и захвалио Богу што му је омогућио да види Спаситеља. Том приликом старац је и Марији прорекао тешке тренутке у животу, све због њеног сина: "Гле овај лежи (сада као мали) да многе (силне) обори и подигне (ниште) у Израиљу; а и да буде знак против кога ће се говорити. Α и теби самој прошће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срдаца" (Лк 2,34-35). Због овог догађаја, тј. сретења малог Исуса са праведним Симеоном, и сам дан се зове Сретење.

Празник је установљен још у најстаријем добу Хришћанства, али се свечано почео прослављати тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини се беше мојавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси. На Сретење су држана велика народно-свечана молетствија и невоље су престале.Овај празник Црква слави 2. фебруара, но ако се деси да пада у Чисти Понедељак (тј. прве недеље Великог поста), његово се празновање преноси и Сирну, тј. Белу Недељу.

Рожденство Христово (Божић)

Месец и дан рођења Исуса Христа Исуса Христа су непознати. У прва 3 века није слављено рођење Христово и тек у 4. и 5. веку уводи се овај празник у појединим провинцијама. Није слављен из разлога што хришћански поглед на човечији живот није давао значај телесном рођењу колико духовном (крштењу) и телесној смрти као рођењу за вечни духовни живот. Хришћани су дан рођења називали дан смрти човечије (рађа се грешник више) а смрт мученика називана је рођендан. Првобитно су се крштење и рођење Исуса Христа славили заједно 19. (6. јануара). Прво слављење Божића 25. децембра извршено је у Риму. Преме једнима то је било пре 336. године (не зна се колико пре), а према другима папа Либерије је установио Празник Рођења Христова у Риму 354. године (што је вероватније). Одвајање од Богојављења тумачи се на разне начине, када су престала мучеништва почео се више ценити земаљски живот, а према другима требало је насупрот незнабожачким празницима који су слављени пре 25. децембра и на сам 25. децембар, поставити хришћански празник (незнабожци 17-23. децембра жалостан празник бога Сатурна, а 25. децембра дан „непобедивог Сунца“). Према свему, изгледа да се није морао поставити празник Христовог рођења на 25. децембар ради потискивања незнабожачког празника, већ је веза природне појаве са духовном била од пресудног значаја. На Истоку се овај празник почео славити касније. Најраније га је на Истоку примио Цариград (увео га је Григорије Богослов) први пут 379. године. Када је Григорије недуго после 2. Васељенског сабора 381. морао да се повуче са свог места, могуће је да је његова новина слављења Божића престала, али се касније опет морала уводити. Тако нам је разумљива чињеница по којој је овај датум празновања увео цар Хонорије (вероватно 395. године) приликом посете својој мајци и брату Аркадију. Има и других виђења: да је празновање увео Василије Велики, па после

смрти Василијеве... У Антиохији слављење Божића 25. децембра завео је св. Јован Златоусти, а најкасније је слављење овог датума примљено на Кипру, у Јерусалиму и у Александрији (432.). Да се овај празник јавио касније од Васкрса и Духова сведочи и светско законодавство: тек од Трибонијана од 534. године у старо наређење да се не суди недељом и Васкрсом, умеће и епифанију и Божић. Божићну службу имамо у Јерусалимском канонару грузинске верзије из 7. века. По њему богослужење почиње 6. часа 24. децембра и почиње литијом Свету паству (место код Витлејема). Овде се свршавала служба (јектенија, молитва, ипакој са стихом, другог ипакоја, друге јектеније, молитва, прокимен и Јеванђеље Лк 2, 8-10). Иза ове службе долазило је вечерње у витлејемској пећини, од поноћи почињала је нова служба. Читања су сва из СЗ (већином из пророка). Овај типик нема попразненства, већ се 26. децембра слави успомена на цара Давида и Јакова, брата Господњег. Даљу Божићну службу имамо у другомгрузинском рукопису из 9. века, који такође излаже јерусалимску праксу и овај тип службе је много ближи нашем савременом Службу имамо и у уставу Велике Цариградске Цркве (9. век), Евергетидском типику (11. век), у синајском канонару 10-11. век.БАДЊИ ДАН: На Бадњи дан 24. децембра имамо канон Велике СУБ. Док се ирмоси обичног канона на обичном повечерју не поју, ирмоси ових канона поју се по два пута (као на велике празнике) а трећи пут у својству катавасије, како се не чини ни у свих 12 празника. Припев је исти као и за страсну седмицу Слава теби Боже наш, слава теби. Ова карактеристика долази из тога што се ваплоћење Сина Божијег сматрало као нека врста Крста. На навечерје празника служе се ткзв царски часови, спој сва 4 часа у једну службу са додатком изобразитељне. Овакве часове имају још Богојављење и Пасха (Велика СУБ чије је навечерје Велики ПЕТ). Они имају паримеј, апостол, Јеванђеље и посебне тропаре са стиховима. Јеванђељу претходи кађење и чита се ван олтара.Последица што је Рођење Христово постављено за 25. децембар била је да се Обрезање морало према Лк 2,21 славити 8 дана иза Божића (1. јануар), Благовести 9 месеци раније, а Рођење св. Јована Претече 6 месеци раније (24. јуна). И Сретење се са 15. преместило на 2. фебруар јер је према Лк 2,22 Спаситељ донесен у храм 40-и дан после рођења.

22. Празници Пресвете Богородице

Празници Пресвете Богородице су: Рођење Пресвете Богородице, Ваведење, Благовести, Успење Пресвете Богородице, Покров Пресвете Богородице.

Рођење Пресвете Богородице

Богородица је била проречена унапред као Мати Божија. Зато се морала родити у одређено време од Богом одређених родитеља, који су потекли из два Богом издељена рога Јеврејског народа: царског Давидовог и првосвештеничког Ароновог. Јоаким и Анан нису дуго имали деце што је за Јудеје било срамота, па су молили Бога да имподари дете. У знак захвалности, заветовали су да ће своје дете посветити Богу и служењу храму. Иако се према св. Андреју Критском овај празник може назвати „почетак празника“, ипак се касно почео славити. Из чињенице да овај празник имају јаковити, несторијевци (8. септ. по старом) и Копти (25. април по старом), могао би се извући закључак да је и Православна Црква имала овај празник пре 4. Васељенског сабор 451. године. Слави се 21.(8.) септембра. Има један дан препразненства и 4 дана попразненства а оданије је 25.(12.) септембра. Идућег дана иза рођења Пресвете Богородице празнује се успомена на Јоакима и Ану. Црквене песме за овај празник написали су: Андреј Критски, Јован Дамаскин, Герман Цариградски... Службу овог празника можемо пратити од 7. века (Јерусалимски канонар). Из овог времена имамо устав богослужења у јерусалимској цркви, где је дат устав само за литургију. Данашњи тропар празника постојао је и у 7. веку а има га и римокатоличка служба што је јединствен случај слагања богослужбених песама православне и римокатоличке цркве. Данашњи типик: после вечерњег: чтеније празника, слово Андреја Критског,...; после прве катизме на јутрењу чита се наставак беседе Андреја Критског, а после друге Слово св. Јована Дамаскина; иза полијелеја слово Григорија јеромонаха а после 6. песме канона читамо пролог.

Ваведење

У знак сећања на довођење Пресвете Богородице у храм где остаје до 12. године. Објавила је свештеницима и првосвештенику да је дала обет девичанства и заручена је за старија Јосифа из рода Давидовог. Овај празник је почео да се слави доста касно, и у споменицима се јавља од 7. века. Пуно празнично богослужење, са пред и попразненством, означено је у Евергетидском типику 11. века, који је приближан данашњем. Писци: Георгије митрополит никомидијски, Лав Мајстор, Сергије Агиополит, Јосиф Химнограф. После благосиљања хлеба није прописано чтеније, после катизми стоји: читања у тумачењу Јеванђеља тј. тумачење јутарњег и литургијског Јеванђења од Теофилакта. После 3 песме канона стоји само: чтеније, наставак Теофилактовог тумачења; после 6. песме канона чита се пролог тј. :а) синаксарб) слово о неиспитаним судбама Божијим (како се неки монах молио да би их сазнао)в) слово св. Јована Златоустог

Благовести

То је дан када је анђео јавио Марији да ће родити Исуса. Господњи арханђео, Гаврило, јавио се Пречистој Дјеви Марији у Назарету, поздравивши је речима: ''Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!''. Почеци овог празника вероватно датирају крајем 4. или почетком 5. века, али сигурна сведочанства о њему имамо из 6-7. века. Писци: Андреј Критски, Јован Дамаскин, Козма, Теофан. О читањима типик каже неодређено: чтеније или ........ празника.

Успење Пресвете Богородице

Вести о њеном животу после Вазнесења су оскудне. Исус је поверава Јовану Богослову. Била је са апостолима приликом Педесетнице и на њу је сишао Свети Дух и примила је дарове Духа Светог. Ипак, предање о њеном животу сачувано јепрво усмено , а потом је записано. Живела је у дому Јована Богослова, посећивала је места где су се догодили важни догађаји из Христовог живота, посетила је Ефес, Атонску гору. Поготово је често посећивала Јелеонску гору, место вазнесења Христовог, где се молила да је Господ што пре узме себи. Једном јој се јавио арханђел Гаврило и објавио јој час успења и дао јој је рајску гранчицу, која се требала носити пред њезиним одром приликом погреба. Прво је обавестила Јована Богослова и показала му рајску гранчицу а овај Јакова брата Господњег. Трећи дан после погреба била је васкрснута од свог сина и узнеза је телом на небо (као Енох и Илија). Ова прича потпуно је забележена и примљена у 8. веку. Из 7. века имамо најстарију беседу за Успење Богородице од Модесте патријарха јерусалимског. У почетку је слављен само један Богородични празник и био је у вези са Рођењем Христовим. У Јерусалиму је општа успомена на Богородицу пренета са јануара на август. Везивања успомена успења за 15. август извршено је у току 6. века, док се увођење овог празника у Византији приписује цару Маврикију (могуће да је то из разлога што је 15. августа победио Персијанце). Од Андроника 2. (1282-1328) цео месец август у Византији био је посвећен Богородици. Најстарију службу за овај празник имамо у грузинском преводу јерусалимског канонара 7. века. Овај празник се најсвечаније слави у Тетсиманији, у којој је гроб Богородице. У јерусалимском метоху гетсиманског манастира чува се плаштаница са сликом Успеније Богородице, која се 12. августа рано ујутро у 2. сата свечано преноси из Јерусалима у Гетсиманију, у спомен преноса тела Богородичина са Сиона у Гетсиманију. Плаштаница остаје ту све до оданија празника, када се опет свечано преноси у Јерусалим. Служба и читања у служби: излаже се суштина догађаја, радост због успенија, значај успенија у разним правцима, жалост апостола при погребу и тумачи се чудо успења Богородице чудом натприродног рођења Исуса Христа од Богородице. Читања у типику и у минеју нису одређено назначена већ се само каже чтеније, са изузетком читања иза 6. песме канона, где треба читати пролог (слово Андреја архиепископа Јерусалимског).

Покров Пресвете Богородице

(14.(1.)октобар) – Слави се у занк сећања на чудесни догађај који се догодио у првој половини 10. столећа, на крају живота св. Андреја Јуродивог, кога Црква слави иза покрова (15. (2.) октобра). Покров Пресвете Богородице је хришћански црквени празник када црква прославља Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу хришћанскога рода.Конкретан догађај који се тога дана спомиње и празнује десио се према хришћанском вјеровању 1. октобра 911. године у време цара Лава Мудрога (или Философа). Служенно је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. Према хришћанском вјеровању, у четврти сат ноћи појавила се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покрива народ. Била је обучена у златокрасну порфиру и сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање показао је руком Епифанију блаженом, и упитао га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!". Прво је уведен као празник у Руској цркви (почетком 12. века), што видимо и из саме службе овог празника у Русији у 12. веку и из старих поука на овај празник. У Грчкој цркви немамо службе ни помена овог празника. У СПЦ овај празник је вероватно дошао са руским богослужбеним књигама у 16. и 17. веку, што потврђују и Цркве посвећене празнику из овог времена, старије немамо. Овај празник нема ни пред ни попразненство.

23. Празници Светог Јована Крститеља

Култ св. Јована био је један од најраширенијих и најинтезивнијих на Истоку, што видимо и по многим реликвијама моштију св. Јована и црквама посвећених њему. Празници Св. Јована су: Зачеће Св. Јована, Рођење, Усековање, Сабор Св. Јована, Обретење главе Св. Јована.

Зачеће Св. Јована

(6. октобар) – Црква слави само 3 зачећа. Овај празник је у неразлучивој вези са празницима Благовести и Божића (6 месеци и зачеће и рођење Претече пре Христовог). И на Истоку и на Западу сведочанства о овом празнику имамо од 7. века, а тек од 9. века се среће у месецословима. Писци: Лав Мудри, Јован Дамаскин и Теофан. У типику цариградске цркве 9-10. века и Синајском канонару се помиње само успомена без навођења службе, која је означена тек у Евергетидском типику.

Рођење

(7. јул) – У наразлучивој је вези са Божићом, јер се слави 6 месеци пре Христовог рођења. Сведочанства о овом празнику имамо на истоку од 4. века, а на Западу празник се налази у најстаријем календару цркве. Да је овај празник уведен после Божића закључујемо из зависности датума. Писци: Дометије, Анатолије, Андреј Критски, Јован Дамаскин, Касија, Византије.

Усековање

Јован као што се родио пре Исуса, тако је пре њега и пострадао. Овај празник славио се доста рано, тако да имамо две беседе блаженог Августина на овај празник. Беседе су писали: Христ презвитер јерусалимски, Теодор Студит, Андреј Критски... Песме: Андреј Критски, Јован Дамаскин, Герман Цариградски. Усековање има један дан предпразненства а 30. августа песме овог празника поју се са светима 30. августа(стари календар).

Сабор Св. Јована Претече

(20.(7.) јануар) – Одмах после празника крштења Господњег саборно се поштује и слави Крститељ. Реч „сабор“ значи да се народ сабира у Цркву ради свршавања богослужења у славу Бога и част и похвалу св. Јована. Писци: Лав Мудри, Теофан, Анатолије.

1., 2. и 3. Обретење главе Св. Јована Претече

После Усековања главе св. Јована Претече судбина његове одсечене главе била је таква да је налажена у три маха; који се прослављају празницима као 1. и 2. (24. фебр. стари) и 3. (25. мај) обретење главе св. Јована Крститеља. 1. обретење > главу пронашао Инокентије када је подизао цркву.

24. Светитељски празници

Када обележавамо светитељски празник обично празнујемо дан њихове смрти или пренос њихових моштију. Поштовање светитеља развило се још за време гоњења када су тела мученика скупљана и сахрањивана и над њиховим гробовима је вршена евхаристија. Постоји више категорија светих: пророци, Оци и учитељи Цркве, мученици, преподобни, преподобномученици, свештеномученици, исповедници, бесребреници, блажени, јуродиви. Некада их славимо појединачно а некад групно. У групу великих празника Светих спадају: Рођење Светог Јована Крститеља, Свети првоврховни апостоли Петар и Павле, Усековање главе Светог Јована Крститеља.

25. Празновање Часног Крста

У оквиру овог празника славе се два догађаја, и то проналазак часног крста на коме је био разапет Господ Исус Христос, а други је доношење Часног Крста из Персије за време цара Ираклија (610-641). За прва 3 века није се знало где је Часни Крст. Он је највероватније пронађен за време цара Константина, приликом проналаска пећине Христовог гроба. Александријска хроника (6. век) означава и дан и годину проналаска Часног Крста, 14. 9. 320., а хронограф Теофан наводи 317. годину. Од тада је овај празник сваке године обележаван у Јерусалиму. Дуго је био локални празник који се празновао само у Јерусалиму и у оним местима где су се чували делову крста. За време цара Фоке (602-610.) персијски цар Хозрој напао је Византију. Фоку је збацио Ираклије, али је Хозрој наставио са освајањима освојивши и Јерусалим, притом опљачкавши цркву Васкрсења и одневши дрво часног крста. Крст је код њих био 14 година и многи су се тада у Персији обратили у хришћанство. Цар Ираклије је победио 627. године Персију код Ниниве и 628. године Ираклије враћа крст у Цариград а 629. у походу на Сирију односи га поново у Јерусалим, где је стигао 3. маја. После овог догађаја враћања крста из Персије, Воздвиждење се слави у целом свету. На Истоку су обе успомене спојене и славиле су се 14.9. (27.9.), док се на Западу славио 3. мај, а 14. 9. је тек у 8. веку постао познат. Царица Јелена је главни део крста оставила у Јерусалиму а други део послала у Цариград. 638. године Ираклије га враћа у Цариград бојећи се тамошњих напада Арапа. Тамо је био стављен у Св. Софију. Касније су делови преношени у неку од дворских

цркви – Богородицу Фарску. Реликвије крста дељене су у реликвијарима многих цркви Истока и Запада. Историја службе може да се прати од 7. века. Пре литургије крст се два пута уздиже уз појање Господи помилуј 50 пута. Типик Св. Софије описује уздизање часног крста на јутрењу: патријарх је излазио на амвон и подизао крст. На јутрењу после Јеванђеља говори се Воскресеније Христово видјевши – чисто пасхална песма, која изражава радост васкрсења насупрот тужне службе поста. Код канона 9. песме има две 9. песме (јединствен случај). Друга 9. песма замењује други канон ког овај празник нема. Уместо Трисвето поје се на литургији Кресту твојему.

26. Покретни празници

Празници се деле на покретне и непокретне. Покретни празници зависе од празновања Пасхе-Васкрса, као што од Пасхе зависи почетак и трајање Васкршњег и Апостолског - Петровског поста, и зато се догађају у разне дане. Према Васкрсу, који може пасти између 22. марта и 25. априла, равнају се и остали покретни празници:

- Цвети (недељу дана пре Васкрса)- Спасовдан, Вазнесење Христово (40 дана после Васкрса)- Педесетница (50 дана после Васкрса)

Цвети

Цвети је дан када се обележава Христов улазак у Јерусалим и пада увек на недељу, дан након Лазареве суботе. Установљен је у Јерусалиму крајем IV века, за успомену на последњи, царски и свечани улазак Исуса Христа у свети град Јерусалим.Тог дана Христос је са ученицима ушао у Јерусалим, јер се је приближавао јеврејски празник Пасха. У народу се прочуло, да долази Христос и сви су га хтели видети. Исус је у град ушао јашући на магарцу, којег су опремили његови ученици. Народ је Христа дочекао као правог владара, простирући испред њега своје хаљине и гранчице дрвећа и носећи у рукама палмове гранчице. Овим празником обележава се последња недеља пред почетак Исусовог страдања, смрти и васкрсења. Христов улазак у Јерусалим је чести мотив на фрескама у православним црквама.

Вазнесење Христово

Слави се 40. дан после Пасхе, када се Господ узнео на небо и увек пада у четвртак 6. седмице после Васкрса. Овај дан се назива још и Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Друга имена су „вазам“, 40. дан, лат. Ascensio… Првобитно се није славило посебним празником у 40. дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. време од 50 дана, била тако рећи један јединствени празник са више успомена. Зато црквени писци 3. века нпр. Тертулијан или Ориген, не спомињу овај празник. Затим се празник Вазнесења славио заједно са празником Силаска Светог Духа и 50. дан иза Васкрса, о чему нам сведоче Јевсевије и Етерија. Код Етерије долази Вазнесење до изражаја на Духове поподне. Ово није постојало дуго иза Етерије, јер од св. Григорија Ниског и св. Јована Златоустог (+405.) имамо најстарије проповеди на овај празник. Тиме што је овај празник постављен у 40. дан иза Васкрса, разбило се јединство старе Педесетнице, времена од 50 дана. Као и у Јерусалиму, када се у овај дан излазило у процесију тако се и данас иде у литију. Место са кога се Господ узнео на небо било је одмах веома поштовано. Царица Јелена је дала саградити на Јелеонској гори велелепну базилику, коју су сарацени разорили и данас само једна мал црквица означава место, које се већ у 4. веку означавало као место Вазнесења. Црквене песме на Вазнесење су са једне стране радосне и изражавају радост апостола, али и тужна размишљања јер самовидци и слуге Божије видеше да су остали на земљи као сирочад без Господа. Канон на Вазнесење написали су Јован Монах и Јосиф. Припада броју 12 великх празника и слави се 10 дана са предпразненством и оданијем, које бива у петак 7. недеље Пасхе. Ако на Вазнесење падну велики храмовни или велики свети, то се служба свршава као што је указано у типику (8. маја) Јовану Богослову са Вазнесењем.

Педесетница

Силаском Светог Духа на апостоле завршено је оснивање Цркве Христове. Од тог тренутка Црква почиње да живи пуним животом и да расте примањем нових душа. У спомен овог важног и знаменитог догађаја Црква слави празник Педесетнице. Као и Пасха, и Педесетница има свој основ и у СЗ и у НЗ. У 50. дан после Пасхе слављен је „празник седмица“ и то је празник почетка жетве пшеничне (Бр 34,22). Ово је од почетка био само празник жетве, и поред тога што је тог дана Јудејцима дат закон Божији на Синају. Када се расправља о хришћанском празнику Педесетнице, треба разликовати двоје:- време од 50 дана почев од Васкрса- празник Педесетницу од 1 дана тј. празник силаска Светог Духа на апостолеЗавршни дан Педесетнице (времена од 50 дана) падао је увек у недељу, али овај дан првобитно није био посвећен силаску Светог Духа, чија је успомена била укључена у Педесетницу, време од 50 дана после Васкрса. Ориген говори о Педесетници и као времену од 50 дана и као о једном дану. Према Јевсевију, Педесетница (време од 50 дана) се свршавала једним празником у који се славило Вазнесење и силазак Светог Духа. Овако се славила Педесетница све до

краја 4. века, о чему сведочи и Етерија. Крајем 4. и почетком 5. века издељена је успомена Вазнесења из Педесетнице и постављена у 40. дан у који се оно и збило. Апостолске установе говоре о празнику Педесетнице као о једном дану. Из 7. века имамо најстарији чин богослужења Педесетнице у Јерусалимском канонару на грузинском језику (чин богослужења имамо и у типику Велике Цариградске Цркве, Евегетидском типику, Студијском руском рукописном уставу 11-13. век).Цела служба Педесетнице је веома свечана и узвишена, јер је у њој изнесено песничким речима учење о Светом Духу. Овај празник се одликује нарочитим богослужењем и на дан Педесетнице се са литургијом (која се свршава касније) везује вечерња (која почиње раније). Вечерње другог дана Педесетнице садржи молење да се у нама обнови благодат Светог Духа и за још друге души корисне ствари. Ова мољења се узносе уз клечање, које је било уклоњено за време целе Педесетнице. Као и Јудеји, и хришћани су одувек на овај дан украшавали Цркве и куће зеленилом, гранчицама, травом, цвећем, символишући обновљено пролеће, духовно обновљење људи силом Светог Духа.Нема предпразненство већ само попразненство, као што недеља цветна има претпразненство а нема попразненство. Пошто се сви дани од Пасхе до Педесетнице сматрају непрекидним празником, то онда пред Педесетницу нема места предпразненству. Овај недостатак се надомештава тиме, што се субота пред Педесетницу посвећује успомени умрлих. У 4. и 5. веку поштовао је обичај крштавања на Педесетницу. Дан који долази иза Педесетнице посвећен је Светом, Животворном, и Свесилном Духу. Као и код Рођења Христовог и Крштења, и овај празник има други дан, посвећен узрочнику и главном учеснику у догађају Педесетнице тј. Светом Духу, само што овај дан надмашује Сабор иза Божића и Претече иза Богојављења. Слављење празника продужује се иза суботе када бива оданије празника. Ове седмице је разрешен пост и нема међучасја и канона Пресветој Богородици, који се поје на повечерју. Недеља после Педесетнице посвећена је успомени свих светих и њоме се завршава цветни триод. Славе се они који због многобројности немају свој дан у години или чије име и живот не знамо. Овом недељом почињу недеље које се означавају недеље са седмицама бројем 1-32 (до недеље Митара и Фарисеја).

27. Васкрсење Христово

Први и најстарији од хришћанских празника и представља везу са празницима Старог Завета и центар је покретних празника. Сматра се највећим празником, зато што слави васкрсење Христово, које је основ хришћанске вере. Зове се још и Пасха према старозаветном празнику пасхе, од јеврејске речи pesach (прелазак, Хришћанска пасха > прелазак са Христом из смрти у блажени живот). Јудејска пасха представља прототип хришћанске. У хришћанској Пасхи јагње је сам Господ Исус Христос који је невин, без греха, принео себе на жртву и био заклан уместо нас, за наше грехе. Ову идејну везу старозаветног пасхалног јагњета и Христа често су истицали новозаветни писци (нпр. 1 Кор 5,7-8; Јн 19,30 – јагњету се није смела сломити ни једна кошчица, а Христу приликом распећа на пребише колена). Израиљски народ празновао је Пасху у спомен свог избављења из Египта, кољући пасхално јагње, а хришћани празнују Пасху у спомен искупљења људског рода, страдањем, смрћу и васкрсењем непорочног и пречистог јагњета, нашег Христа, који је наша Пасха. Треба разликовати слављење недеље од Васкрса. Недеља је седмично слављење васкрсења Христова, а Васкрс годишње. Седмично је старије од годишњег. Недеља је слављена још од апостолског времена и славила је сваке седмице успомену васкрсења Христова, које се догодило у овај седмични дан и према томе свака недеља је била тако рећи Васкрс, и свака је слављење Васкрса. Садржина слављења новозаветне Пасхе је:1) распеће, страдање и смрт Господа Исуса Христа2) васкрсење Христово, које је било у трећи дан иза распећа3) слављење евхаристије, недељиве од крсне смрти и васкрсења по догађају, установљењу и суштиниСа овим моментима слављења Пасхе везивани су и догађаји јављања васкрслог Христа, узношење на небо, силазак Светог Духа. Према речима апостола Павла из 1Кор 5,7-8 , у којима се хришћанска Пасха поставља басупрот јудејској, изгледа да се Пасха славила већ у апостолском времену. Скоро исто нам казује и апостол Јован који говори о дану смрти Христове у вези са јудејском пасхом (Јн 19,4; 28,28). Поред тога, најстарије сведочанство о хришћанском празнику Пасхе имамо у EPISTOLA APOSTOLORUM (спис из 2. века). Према овоме, Пасха је заједнички празник успомене смрти Христове, коју апостоли славе заједно са вернима. Поред свега што се каже да је Пасха празник успомене смрти Христове, из садржине празника није искључена успомена на васкрсење, само је смрт у првом плану. Да је хришћански празник Пасхе већ рано у себи поред успомене смрти Христове садржавао и успомену васкрсења, сведочи нам једна васкршња проповед Мелиота Сардског из друге половине 2. века. Пошто је Мелиот припадао кватродециманима, који су на своју Пасху славили не само смрт, него и Васкрсење Христово. О томе говори и Климент Александријски у спису Chronicon Paschale. Према црквеном историчару Јевсевију који пише о расправама о Васкршњем празнику у другој половини 2. века, спор се водио око тога да ли треба празновати Пасху заједно са Јудејима 14. нисана, ма који дан био, или у недељу или после тога, као и око тога када треба прекидати пасхални пост. Малоазијци и квартодецимани су имали на уму искупну смрт Исуса Христа и моменат када се ова смрт догодила и позивали су се на апостола Јована и Павла. Слављењем Пасхе заједно са Јудејцима хтели су означити да је старозаветна пасха, клање пасхалног јагњета, као тип остварена извршењем типа, клањем новозаветног пасхалног јагњета, Господа Исуса Христа и тако је С.З. и заједно са старозаветном пасхом уклоњен Новим Заветом, који почива на искупној жртви Господа Исуса Христа, Новозаветној Пасхи. Нова Пасха се слави у исти дан када и стара, али у сасвим другом смислу. Кватродецимани нису на Пасху славили само смрт Христову, него и Васкрсење, али је успомена смрти била у првом

реду. Можда је овакав, квартодецимански начин слављења Пасхе, првобитни и најстарији начин поста и слављења Пасхе. Они који су славили Пасху у недељу иза 14. нисана, имали су јак разлог за то, пошто су већ славили у недељу васкрс Христов, па је недеља тако рећи привукла на себа празновање Пасхе са осталих седмичних дана. Овај начин слављења Пасхе, јаче је истакао Васкрсење Христово и још више је удаљио хришћанску Пасху од јудејске позадине. Разлика између ова два правца у погледу слављења Пасхе била је у датуму и у посту, а не у садржини и суштини празника. Слагали су се у томе да је слављење Пасхе апостолска традиција, обе стране имале су пост и бденија, иза бденија евхаристију, иза које је прекидан пост и долазило је педесетодневно време Васкршње радости. И једни и други славили су смрт и васкрсење, само што су једни нагласак стављали на смрт а други на васкрсење. Тертулија (220-) спомиње више пута пост пред Пасхом, Пасхи и Педесетницу и излаже њихову садржину. Пасха је годишњи празник, коме се прикључује радосно време Педесетнице. Пасхи претходи пост због смрти Христове и почиње у петак у часу смрти Христове и протеже се на суботу. Под речју Пасха, он разуме страдања и смрт Исуса Христа, пост и бденије. Иза Пасхе почиње време од 50 дана, које се проводи у свакој радости. Садржина Педесетнице је васкрсење али и посведочење васкрсења вишеструким јављањем, даровање Духа Светог и очекивање другог Христовог доласка према речима анђела при вазнесењу. По Иполиту Римском, Пасха је сећање на заклање Христово, а Педесетница је тајна узвишења. Он још даје податке о крштењу на Пасху. Према њему, Пасха је пост у спомен страдања Христових, али према Иполитовим канонима у појам пасхе улази и свечано разрешење од поста Васкршње ноћи, као и успомена васкрсења и вазнесења. Од Сирске Дидаскалије, поред успомене страдања Христовог у појам Пасхе све више улази успомена васкрсења Христовог. То се види и код Кипријана. Док је код Тертулијана пасха означавала страдања и смрт Господа Исуса Христа, пост и бденије уочи Васкрса, и највише можда прелазну тачку од поста ка Педесетници, његов ученик Кипријан већ говори „Пасха, дани радости“, који означавају недељу Васкрса и можда идуће дане иза њега, па можда и Педесетницу. Код њега већ налазимо данашње значење речи Пасха. По Оригену, пост је савлађивање, ломљење тела ради вишег живота, а пасха је прелаз страдањем из овог света у будући, у Царство Божије. Са пасхом закланом тј. Христом у тесној вези је евхаристија, а примање страдања са Христом, и причешћем тела у крви Христове васкрсавамо заједно са Христом. Он разликује:1) старозаветни тип (сенку)2) црквено богослужење, испуњење типа и Христа стварност, са земаљским символима3) вечни небески празник, у коме се црквени развија у пуној стварностиДоста података наводи Јевсевије који наводи начине празновања, јудејске обичаје, дужину поста. Он сматра да је Исус Пасху јео дан раније. Празник страдања провођен је у посту. Пасхалне ноћи било је бденије, а сама ноћ је била веома осветљена. За Педесетницу каже да је јединствен празник од 7 седмица, у који се осим Васкрса, убрајају и Вазнесење и Духови. Слично говори и Атанасије Велики. Апостолске установе утврђују пост до појања петлова; уздржавање од раду у страсној и светлој седмици. Наређују и да се Пасха увек слави Недељом, те да се у рачунању датума не угледа на Јевреје.Етерија не истиче тужни карактер пасхалне ноћи што је већ прелаз ка слављењу радости васкрсења.На васкршњем бдењу пали се обично осветљење, символ новог живота. Вршено је крштење оглашених и миропомазање, који су потом одвођени на евхаристију. Евхаристија је у нарочитој вези са Васкрсом, којим почиње слављење празника. Она није само сећање страдања и васкрсења, већ стварно понављање крсне жртве и Васкрса, стварно извршавање нашег спасења.Цела година богослужења стреми ка свом врхунцу – Васкрсу; свака седмица стреми свом врхунцу – недељи која је опет Васкрсење. Цео дневни круг стреми литургији, слављењу Васкрса, у току једног дана. Евхаристија је понављање крсне жртве, али заједно са Васкрсењем, Вазнесењем... О овом понављању говоре и литургијски текстово Ап. установа, Јакова, Василија Великог, Јована Златоустог...Од 8. века почело је уобличавање данашњег смисла и начина празновања Пасхе. Пасхално бдење је пуно радости, у њему се истиче веза СЗ и НЗ Пасхе. Ово је празник над празницима. Христос је наше пасхално јагње које је добровољно заклано за нас. Пасха је наше превођење од земље ка небу. Као што се на Божић сећамо страдања и Васкрсења тако се и на Васкрс сећамо Рођења, али и осталих догађаја из икономије спасења – Благовести, Крштења итд...

28. Светла седмица

У ПЕТ светле седмице у цветном триоду са пасхалном службом сједињује се служба „на Пресвету Госпођу Владичицу Богородицу Живопријемни источник“, о чему типик ништа не зна, и у њему је у петак светле седмице означена служба као и у остале дане пасхалне седмице. Према цветном триоду (не по типику) у неколико се скраћује пасхална служба, а неке пасхалне песме замењене су песмама службе „Живоносном источнику“. Ова служба може се сматрати локалном и израз је љубави према Пресветој Богородици. Написао ју је Никифор Калист Ксантопул (14. век) ради успомене обновљења храма који се звао Живоносни источник и због чуда која су се догодила у овом храму. Ову цркву подигао је цар Лав Велики.СУБ светле седмице – за празник пасхе спрема се хлеб (АРТОС). Као што се у СЗ у спомен ослобођења народа из ропства клало јагње, које је уједно предслика Христа, тако се и у НЗ у спомен Васкрса, којим смо се избавили од вечног ропства, приноси АРТОС – хлеб, који приказује хлеб вечног живота, који је сишао са неба тј. Господа Исуса Христа.

АРТОС се освећује на сам дан Пасхе, односи се у олтар свештенику после заамвоне молитве на литургији. На сам дан Пасхе и целе светле седмице поставља се АРТОС или у олтару или у храму на за то нарочитом аналогију, заједно са иконом Васкрсења Христовог. Сваког дана светле седмице после јутрења врши се крсни опход са заставама, иконама Христовог васкрсења и Богородице, Јеванђељем и крстом, којом приликом се обноси и АРТОС. Према дополнитељном требнику у светлу суботу после литургије, АРтос се донесе у трапезу, где се после благосиљања трапезе и молитвама да би се сви који кушају артос удостојили телесног и душевног благослова и здравља. Затиме се артос дроби, чиме се сећамо оних 5 хлебова којима је Господ чудесно нахраннио мноштвонарода. У манастирима, артос се раздаје братији пре обичног јела и затим братија седа и једе.

29. Божићни пост

Представља Стари Завет и сећа нас на пост старозаветних паријараха и праведника који су у посту и молитви очекивали долазак Спаситеља. Пошто црквени устав сматра рођење Христово као другу Пасху, то Божић пред собом има пост од 40 дана, као и Васкрс, који се такође зове четрдесетница и то „мала четрдесетница“. По дужини и значењу овај пост је одмах иза Васкршњег, али по строгости није, јер у том погледу уступа пред Успенским и може се поредити са Апостолским. У овом посту типик прописује најстрожи пост ПОН., СРЕ и ПЕТ (уздржавање од куване хране и једе се једанпут дневно), УТО и ЧЕТ разрешава се на уље и вино а викендом и на рибу. На Ваведење бива разрешење на рибу као и у неке друге дана (нпр. св. Никола), ако не падну у ПОН, СРЕ и ПЕТ, у ком случају бива разрешење на вино и уље. Од 20-24. децембра (по старом) пост постаје оштрији и забрањује се риба (ови дани одговарају Страсној седмици), а најстрожији пост је 24. децембра (уочи Рођења, већ се сећамо да ће божански Младенац претрпети страдање).Аналогија Божићног и Васкршњег поста није изведена до краја. Тако нпр. Божићни пост нема недеље посвећене посеним успоменама са својим службама, сем недеља праотаца и отаца. Али зато има знамените успомене мученика, пророка, светитеља, преподобних. Од пророка нарочито се истиче успомена на пророка Данила и његове другове(имају у недељу праотаца и отаца нарочите каноне,поред тога што се делимично спомињу и у општем, тропар недеље отаца прославља само њих, а поред свега овога имају и свој посебни дан 30. (17) децембра). Док на Западу имамо доста сведочанства о овом посту, почевши од 5. веке, па надаље, сведочанства на Истоку су ретка и доста позна, тако да нам историја овог поста, као и апостолског није најјаснија. Хол сматра да је овај пост постојао у Антиохији у почетку 6. века и да је почињао 1. децембра (по старом), а у Јерусалиму да је око 500. године износио 40 дана. По Скабалановичу прве указе овог поста имамо у коптском календару 8. века. У 9. веку имамо више сведочанстава: у канонима патријарха цариградског Никифора, у делу „О три четрдесетнице“ које се приписују Анастасију Синаиту. Цариградски сабор за време Луке Хрисоверга (1165.) и цара Манојла Комнена, каже да је, пошто пост није једнако држан (једни постили 7 дана, други више), сабор одредио да овај пост почне 15. (28.) новембра.

30. Успенски пост

Установљен је на примеру Пресвете Богородице, која је време пре смрти проводила у сталном посту и молитви. По строгости долази одмах иза васкршњег. Типик прописује да се, осим дана Преображења, пости до 9. часа дана: ПОН СРЕ и ПЕТ и једе се сухоједеније и чинимо преклањање колена све до причешћа. У УТО и ЧЕТ, вариво без уља, у СУБ и НЕД вариво са уљем и вино, а риба се не једе до Успенија осим на Преображење и то 2 пута дневно. Пост је много млађи од празника, а и од свих осталих постова. Историја му није најјаснија. Први пут се спомиње у спису Теодора Студита (+826). Можда је овај пост установљен да би и Источна црква имала постове 4 годишња доба које на Западу спомиње већ папа Лав 1. Значајно сведочанство о овом посту имамо и у Томосу сједињења од 920. године, затим Анастасије епископ Кесарије Палестинске (живео око 1090.) и Никон Црногорац за старину и законитост успенског поста наводе писмо Јована митрополита Никејског, писано јерменском католикосу Захарији (855-876.). Овај нови пост није одмах ухватио корена, па су нпр. атонски монаси око 1085. године били у недоумици око овог поста па су упутили и питање о постовима цариградском патријарху Николи Граматику а посебно их је смућивао овај пост. Патријарх је то питање поставио и на синоду, али синод није ништа одређено решио о успенском посту. Одлучнији у погледу овог поста био је Анастасије Кесаријски (крајем 11. века) који је и написао дело о овом посту, а помињу га и Исак католикос, Никон из Р..... Овај пост коначно је утврђен на цариградском синоду 1166. године за време патријарха Луке Хрисоверга и цара Манојла Комнина (1143-1180.). У типицима овај пост се први пут помиње у типику св. Николе Казуланског из 1174. године. Овај типик са својим сведочанством о успенском посту је још дуго усамљен, јер други и каснији типици не спомињу овај пост.

31. Петровски пост

Установљен је у част св. апостола Петра и Павла (29. јуна) и у част свих апостола који се славе 30. јуна (13. јула). Траје од недеље свих светих иза Педестенице до празника св. ап. Петра и Павла. Почетак поста је несталан и помичана, док је крај утврђен и непомичан (због Педесетнице и Васкрса) и најдуже може трајати 6 седмица а најкраће једну седмицу и један дан. Пост је установљен као благодарност за благодат Светог Духа, који је на чудесан начин сишао на апостоле, као и ради подражавања светих апостола, који су се после силаска Светог Духа на њих спремили за проповед постом и молитвом (Дап 13, 2-3). Најстарије сведочанство о овом посту имамо од св. Атанасија Александријског (+ 373.), затим код Етерија и код Апостолских установа. Из њих се види да се у Александрији, Антиохији и Јерусалиму држао овај пост и да је у вези са Педесетницом а не празником светих апостола, а као разлог поста наводи се враћање уздржљивости из непошћења у Педесетници. Дакле, овај пост је био нека врста благодарења за Педесетницу. Временом је постао припремни за празник св. апостола , као и Божићни и Васкршњи. Име „апостолски пост“ добио је првобитно са обзиром на време после Педесетнице и делатност св. апостола у овом времену, а тек касније је ово име имао с обзиром на његов крај, тј празник св. апостола (29. јуна). Овај пост је блажи од 40-нице, јер се у извесне дане пости са уљем и вином, а у друге дане се једе риба. У ПОН СРЕ и ПЕТ се не једе уље и не пије вино, у УТО и ЧЕТ се не једе само риба, а викендом се једе и риба. Ако свети са великим славословљем пада у ПОН, УТО и ЧЕТ, разрешава се пост на рибу, а ако падне у СРЕ и ПЕТ, разрешава се само на уље (сем ако не падне празник светитеља са бденијем и свети чији је храм, када се разрешује и риба).

32. Велики пост (Васкршњи)

Богослужење ових седмица и недеља можемо пратити доста рано, јер се Васкршњи пост у данашњем облику образовао до 4. века. Успомене и богослужења недељних дана Васкршњег поста нису остале првобитне, јер су неке успомене из свештене и црквене историје касније заузеле неке од недеља Васкршњег поста.1) ЧИСТА СЕДМИЦА – У песмама и молитвама ове седмице, Црква учи вернике да се одрекну греха у који су пали и да уздржљивости до спасења. Молитве се дуже и свечаније, а читању је дато више места него појању. Дужину молитава повећава још више канон св. Андреја Критског на повечерју прва 4 дана. Пост је пооштрен тако да се прва 2 дана а по могућности и 4 дана не једе ништа.а) Субота 1. седмице поста слави св. великомученика Теодора Тирона. У ПЕТ на литургији пређеосвећених дарова иза заамвоне молитве поје се молебни канон св. Теодору и чита се молитва за благосиљање кољива. Канон на јутрењу ове суботе написао је Јован Евхаитски (11. век).б) Недеља 1. седмице поста (Недеља Православља) слави успомену успостављања икона у 842. године за врене царице Теодоре и патријарха Методија. У ову недељу помиње се и чудно дејство које се догодило са царем Теофилом, гонитељем икона, коме су опроштени греси пошто се покајао и Црква је молила за опроштај његових грехова. У ову недељу се после часова, а пре или пред крај литургије свршава у саборним храмовима ткзв. Чин православља. Архијереј са свештенослужитељима излази на средину храма, при чему свештеници износе иконе Спаситеља и Богородице и послажу их на аналогије. Главна мисао овог чина је молба за очување мира у Цркви и обраћање заблуделих на пут истине.Поред осталих врлина које се врше у посту, Црква нас обавезује да се молимо и чинимо добро за дане умрлих. За то су одређене 2.,3. и 4. субота поста и у њима се молимо за опроштај „прегрешења вољних и невољних са вером умрлим људима“. У Великом посту ова помињања на богослужењу се не врше зато што су она везана за вршење литургије, која се у посту не врши сваког дана.2) УСПОМЕНА 2. НЕДЕЉЕ ПОСТА није увек била иста. Према јерусалимском канонару ова недеља је у 7. веку била посвећена успомени кајања блудног сина из Јеванђелске приче. У типику велике цариградске цркве слави се успомена на Поликарпа епископа смирнског. У Евергетидском типику нема нарочите успомене. У 14. веку ова недеља добија једну нарочиту успомену, Григорија Паламе и његовог учења о нетварној божанској светлости на Тавору. У данашњој служби словенског триода, први канон говори о блудном сину, старој успомени а други о св. Григорију. Спор исихаста и монаха Варлаама.3) 3. НЕДЕЉА ПОСТА – снага верника почиње полако да слаби и Црква им притиче у помоћ тако што их теши, храбри и бодри. Руководећи нас умртвљењу страсти и похоте, у овој седмици Црква нас учи да их победимо слично Гедеону, Давиду који је победио Голијата... Посебно се указује на крст Господњи и пример распетог Господа. Ова недеља се зове КРСТОПОКЛОНА, јер се после великог славословља на јутрењу износи часни крст ради поклоњења и целивања. Ова недеља није од увек била посвећена овој успомени. Према Јерусалимском канонару нема помена о крсту, док се у типику Велике цариградске цркве (9-10. век) указује на данашњу успомену крста. Канон у ову недељу написао је св. Теодор Студит. 4) Цела 4. СЕДМИЦА ПОСТА наставља се поклоњење животворном крсту, које се свршава у ПОН, СРЕ и ПЕТ. У ПЕТ после отпуста часова и обично поклона и целивања, крст се свечано уноси у олтар. Отуда се цела ова 4. седмица зове СРЕДОКРСНА или КРСТОПОКЛОНА. Песме за ову седмицу написали су Јосиф и Теодор Студит и Теофан исповедник. Пошто нас крст учи смерности, зато се у служби ове седмице много спомињу митар и фарисеј.

а) У 4. НЕДЕЉИ ПОСТА поучавамо се у канону разјашњењем Јеванђелске приче о човеку који је упао у руке разбојника, јер и греси као и разбојници остављају ране на телу. У осталим песмама слави се св. Јован Лествичник који је написао Лествицу (30 степеника који узводе на висину духовног савршенства). Ово дело се састоји из два дела: 1-23 се расправља о похотама које су противне хришћанском животу, а у другом делу о моралним и богословским врлинама. Јерусалимски канонар не помиње Јована Лествичника као ни типик Велике цариградске Цркве. Не помињу га ни Синајски канонар, Евергетидки типик. Успомену на њега налазимо тек у српском Романовом типику писаном у Хиландару 1331. године. Зашто је успомена Јована Лествичника постављена у 4. недељу поста? Свакако зато, што се у Јеванђељу ове недеље (Мк 9, 17-31) каже да се неки дух може изгнати само постом и молитвом, чиме се истиче њихова моћ, а као узор поста и молитве поставља се Јован Лествичник (живео 40. година у једној пећини у подножју Синаја).5) 5. СЕДМИЦЕ ПОСТА – Црква храбри и бодри оне који посте тиме, да су већ прешли половину поста и подстиче нас да би ми „преполовивши свештени пут поста, радосно текли ка будућем васкрсу“(служба 5. седмице поста). Песме ове седмице написали су Софроније Јерусалимски, Андреј Критски, Јосиф и Теодор Студит. У ЧЕТ, СУБ и НЕД Црква износи особите побуде ка подвизима. У ЧЕТ на јутрењу произноси цео велики канон Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Канон се произноси полако, са скрушеним срцем и гласом, чинећи на сваки тропар три метаније. Житије Марије Египћанке приписује се Софронију Јерусалимском. У СУБ 5. седмице поста Црква свршава молебно последовање Акатиста или похвале О....... Пресвете Богородице. Песму акатист написао је патријарх Сергије (610-638), као песму благодарности Пресветој Богородици, која је као заштитница Цариграда спасла овај град од силне непријатељске навале 626. године (Персијанаца) као и Сарацена 670. године (Константин Погонат) и 716. године за време цара Лава Исавријанина. Овај акатист чита се на јутрењу у СУБ 5. седмице поста, које се служи на бденију у ПЕТ уочи те СУБ. Акатист се на овом бденију чита раздвојен на 4 дела, а пре и после сваког поје се Возбраној. Спомена овог акатиста немамо све до Евергетидског типика у 12. веку. Из типика Велике цариградске цркве видимо да је у 9-10. веку у Цариграду било бденије у Влахернском храму у част Пресвете Богородице, али није био утврђен дан већ само седмица (средња или она иза ње), али нема помена акатиста. Из чињенице да акатист имамо у богослужењу Цариграда тек у 12. веку, наводи нас на мисао да акатист није написао патријарх Сергије, већ да је он написан касније. Не би се дакле могла искључити могућност да је акатист написан поводом неког каснијег ослобађања Цариграда од непријатеља помоћу Богородице.а) У 5. НЕДЕЉУ ПОСТА Црква побуђује верне причом о богаташу и убогом Лазару, које се разјашњује у служби (канону). Ове недеље, да Царство Божије није ни јело ни пиће, него правда и уздржљивост са светошћу, и зато ће ући у њега они који своје богаство дају ништима. Заједно са овим у ову недељу служи се последовање св. Марије Египћанке. Успомене о богаташу и Лазару (веома стара) имамо још у Јерусалимском канонару. Типик велике цариградске цркве нема ову успомену, Синајски канонар је има, али нема Марије Египћанке. Тек Евергетидски типик (12. век) има обе успомене.6) У 6. СЕДМИЦУ ПОСТА још увек се у служби говори о богаташу и убогом Лазару, поред успомене о Лазару кога је Господ васкрсао, а уједно се верни спремају за свечани улазак у Јерусалим. Ова 6. седмица зове се ЦВЕТНА због гранчица које су нослиа деца при свечаном уласку Спаситеља у Јерусалим. Црква се од СУБ 6. седмице до Васкрса сећа на богослужењу догађаја који су претходили и довели до спасоносних страдања и смрти Господа Исуса Христа и најпосле успомене самих страдања и смрти Његове. Први догађај на том путу страдања који је особито прославио Господа и појачао злобу јудејског синедриона, било је „васкрсење четверодневног Лазара“. Богослужење овог дана можемо пратити од најстаријих времена. Пре свега богослужење нам износи Етерија (4. век), затим имамо изложено у Јерусалимском канонару (у ПЕТ увече у 9. час бива скуп у Сиону и поју се похвалне песме Лазару, а у 6. Суб бива скуп у Витанији, а то је дан успомене Лазареве), затим у Типику Велике цариградске цркве, Евергетидском типику.

Садржај (II део – литургијски простор):

1. Дом Божији и дом заједнице – теологија храма2. Куће цркве 3. Катакомбе4. Постконстантиновски литургијски просто5. Архитектонске форме хришћанских храмова---------------------------------6. Олтар, саставни елементи и литургијска функција 7. Антиминс8. Олтарска преграда 9. Наос, саставни елементи и литургијска функција 10. Припрата, саставни елементи и литургијска функција 11. Крстионица----------------------------------12. Богослужбени сасуди 13. Богослужбене одежде----------------------------------14. Теологија иконе Јована Дамаскина 15. Теологија иконе Теодора Студита16. Иконоборци и иконобранитељи----------------------------------17. Герман Цариградски као тумач храма 18. Стилске фигуре српске сакралне уметности и њихови најзначајнији споменици

1. Дом Божији и дом заједнице – теологија храма

Хран (грч: ναός), грађевина подигнута за богослужбене потребе Цркве; богомоља са значењем предукуса Царства Божијег; кућа молитве и окупљања верних (саборност); место обитавања Бога; дом Господњи. Други израз који се често користи за храм је "црква" (εκκλησία), тако да треба разликовати "црква - грађевина" од "Црква - Тело Христово", мада се Тело Христово најчешће окупља баш у црквама (храмовима). Неки храмови имају посебан статус, и носе назив - саборни храм (καθεδρικός ναός). Главни храм у манастирима се често назива католикон (καθολικόν).

На основу схватања храма као микрокосмоса који одражава васиону - небо и земљу - сваки његов део има одређено сиволичко значење, изражено кроз топографску символику храма која је условљена одређеном богослужбеном функцијом и обредом. Православни храм је здање које се дели на следеће делове: олтар, олтарска преграда (иконостас), наос и припрата (може имати и звоник, параклисе, катихумену, галерију, хор, трем), у оквиру којег је према намени и значају црквени мобилијар. Подиже се у правцу исток-запад (олтарска апсида - прочеље храма), често на узвишеном месту, чиме је символично означавано да је земаљска Црква слика небеске, а када је подигнута на стени (Мт 16,18), уједно подсећа и на небески Јерусалим (посебна, додатна символика у случају храмова посвећених Св. Илији).

2. Куће цркве

Потреба за хришћанском архитектуром је израсла из правилних сусрета у првим хришћанским приватним кућама. У тренутку када је величина појединог друштва прерасла приватне просторе у којима се сусретало- почела је градња зграда које су била намењене за богослужења. Ка великом замаху у градњи простора за богослужбе дошло је после миланског едикта цара Константина I.Храм или црква је свето место где се Бог велича и слави, где се врши најсветија тајна Христова − света тајна Евхаристије и где се верници сакупљају на молитву. Имена храма су различита: εκκλησία, ecclesia, (eng. Church), што је првобитно означавало само сакупљање народа, односно дом; црквеносл. Церковъ, ναός domus, кућа, дом Господњи, дом молитве (Мт. 21:13) domus orationis; οίκος Θεου, domus Dei, кућа Божија; βασιλική, basilica, царски дом, кућа небеског цара. Мање цекве на гробовима мученика, подигнуте у њихову част и чију су они били патрони, звале су се μαρτυρία. У част пророка профитион,у част апостола апостолион.Крипте су мање цркве грађене под земљом. Данас се овим изразом означавају просторије испод цркве, намењене за сахрањивање, а могу бити подешене и за богослужбену употребу.Капела је првобитно био назив просторије за молитву у краљевској палати у Паризу, где је чуван плашт Св.Мартина Турског; свештеници који су чувли овај плашт називани су капелани. Касније овај назив се користи за мање цркве у дворовима, манастирима, болницама и на гробљима. Ораторијум је такође место за молитву неке уже зајеснице нпр.манастирске или болничке. Овај назив се више употребљава на Западу.У раним хришћанству цркве су првобитно постављане на узвишеним местима, да би биле права слика Цркве Христове, која је положена на стени (Мт.16,18) и дома Господњег наврх гора(Мих.4,1). Тај узвишени положај је истовремено подсећао на стари Сион и на нови небески град – свети Јерусалим који је св.Јован видео у Откривењу.Црква се окреће ка истоку. Већ Тертулијан каже цркве су подигнуте на брдима и окренуте ка истоку. А и апостолске установе прописују: да дом господњи мора бити дугуљаст, постављен према изласку сунца, са споредним просторијама са обе стране, дако да је сл.лађи. Подсећање на Нојев ковчег и Соломонов храм је очигледно. Улазак у цркву је са запада, а верници стојећи на молитви окренути су ка истоку, олтару, символу неба, духовне светлости и Христа.У западној цркви ова пракса је напуштена.

3. Катакомбе

Хришћане су током прва три века прогонили многи римски императори, а хришћанске заједнице у биле проглашене за „забрањено друштво“. Поред приватних кућа хришћани су врло рано за своје молитвене скупове почели користити гробља и надгробне зграде, јер су по римском праву таква места била заштићена од ометања и рушења. Зато су хришћани на гробовима мученика и светитеља подизали своје храмове, и тамо се сакупљали.Катакомбе су, у ствари подземна гробља са ходницима и просторијама за сахрањивање, названа тако у средњем веку по гробљу у Риму код цркве S.Sebastiano ad catacombas (грч.kata + kymbe, низ удубљења, шупљина). У разним крајевима Римског Царства, катакомбе су почеле настајати већ у Ι веку, а њихов број је нагло растао у ΙΙ и ΙΙΙ веку. Највише их има у Риму − откривено је 42. најпознатије римске катакомбе су: Св.Себастијана, Присцила, Домицила, Св.Калист, Луцина, Вибија, Св.Агнеза, Св.Петра и Марцелина. После ΙΙ светског рата испод цркве Св.Петра пронађен је један маузолеј украшен мозаицима са почетка ΙV века. Доста катакомби има и на Сицилији, од којих су најзначајније у Саркузију Јануаријева и у Напуљу Сан Ђенаро. Катакомбе су у почетку имале и надземне просторије. Улаз је водио у двориште − атриум − обухваћено тремовима, уоквирено стубовима, и у њему се налазила вода за ритуално прање руку. Одатле се улазило у велику дворану − трицлиниум у којој су се одржавали молитвени скупови и

заједнички обреди, савакако и хришћанске агапе − вечере хришћанске љубави и приношене ебхаристијске бескрвне жртве.У време гоњења хришћана порушене су ове надземне просторије, а улази у подземне просторије су скривани. Мученици за веру и угледни хришћани сахрањивани су у вертикално усеченим гробницама у зидовима капела, или у проширењима ходника која су одозго засведена полукалотом и називају се arcosolia. Обични хришћани сахрањивани су у хоризонтално усеченим дугуљастим четвороугаоним удубљењима у зидовима ходника − loculi. Такви гробови су постављани један изнад другог, са малим межусобним растојањем. По постављаеу тела, гроб је зазиђиван опеком и малтером, или је, пак, стављана камена плоча са епиграфом или неким тајним знаком. У V веку престао је обичај сахрањивања у подземним гробовима, у VΙΙ веку катакомбе су напуштене и потпуно заборављене.

4. Постконстантиновски литургијски простор

Ка великом замаху у градњи простора за богослужбе дошло је после миланског едикта цара Константина I. Са миланским едиктом и изразитом потпором коју је Константин I дао цркви дошко је до великог замаха у градњи црквене архитектуре која је постала узор за наступајуће векове и оставила је стопе у хришћанској архитектури до данашњих дана. Ка класичним базиликама које су саграђене у Риму спадају базилика светог Јована поводно дедикована као базилика Спаситеља, базилика Св. Петра и базилика Св. Павла изван зидина. Град Рим је даљим базиликама био у доба старог и у почетку средњег века, сасма запуњен. Даљи градови у којима је дошло до велике експанзије у градњи базилика спадала је и Равена у 5. веку и ту се налазе базилика Сан. Витале и базилика Сант Аполинер.

Античка грчко-римска базилика

После давања слободе хришћанима 313.год.базилике су често уступане хришћанима за вршење богослужења. У ант.грч. дворана у којој је атински члан врховне власти надзирао вршење многобожачких обреда и водио парнице о верским стварима називана је василики тј.базилика. Тај тип грађевине преузела је рим.архитектура. Римска базилика је најчешће тробродна дворана. На супротној страни од улаза налазила се узвишена полукружна трибина на којој је заседао сут ( касније се развила олтарска апсида).

Ранохришћансла базилика

По угледу на ове римске базилике, цар Константин је подигао прве хришћанске храмове, који се такође зову базилике. Година издавања Миланског едикта означава не само велики историјски догађај давања слободе хришћанима, него и почетак хришћанске архитектуре и то царске. Цар Константин је исте године Макценцијеву базилику преуредио у цркву св.Јована Богослова; дао јој је попречни брод и другу гиганску апсиду. Ова прва константинова базилика названа је по латеранској палати Латеранска базилика и била је узор раскошне царске базилике. Другу цркву у риму, базилику Св.ап.Петра започео је цар Константин 324. а довршио је по угледу на Латеранску базилику Константин ІІ. У њу су, после проналаска, пренете мошти св.ап.Петра. нажалост ову стару цркву је презиђавањем потпуно изменио папа Јулије ІІ. Константин је саградио у Риму и трећу цркву, петобродну базилику Св.ап.Павла изван зидина Рима. Под Константином је саграђена и базилика апостола у Риму.У Цариграду је цар Константин подигао прву цркву Свете Софије – Премудрости Божије. И црква Светих Апостола у Цариграду се сматра његовом задужбином. Наиме, када се на самрти прекрстио, наредио је да се подигне црква Дванаест апостола, што је у дело спровео његов син Констанције и у њој је први хришћански цар сахрањен као 13.апостол. Нажалост обе цркве су порушене. Константину се приписује и подизање цркава: Св.Ирине у Цариграду, на Јелеону, у Генизарету, у Гераси и код Мавријског дуба.

У периоду после цара Константина до цара Јустинијана развија се Римска, Цариградска и Грчка базилика.Римска базилика ~ из Константинових базилика се у другој половини 4. века у Риму развија тип класичне, тробродне базилике. Најбољи представник тог периода је Црква Светог Климента у Риму из периода око 380.године. После Ефеског сабора у Риму су за време папе Сикста 3. подигнуте две цркве у част Богородице, Санта Марија Мађоре и Санта Сабина, које су у Европској архитектури служиле као класичан узор Римске базилике. Имају наглашен подужни простор, без попречних бродова, а густо постављени стубови (20 у првој, и 24 у другој) стварају утисак велике дубине грађевине. Цариградска базилика 5.век ~ У овом периоду започиње цветање уметности у Византији. Теодосије 2. је у почетку своје владавине, на место Константинове базилике Св.Софије, која је била уништена, саградио нову троделну базилику Св.Премудрости Божије, о којој не знамо ништа пошто је на том истом месту цар Јустинијан подигао данашњу Цркву Св.Софије. Најбољи представник Цариградске базилике су остатци Цркве Светог Јована у Студитском манастиру у Цариграду. Она је тробродна базилика са октогоналном олтарском апсидом. Главне одлике ова базилике у односу на римску су троделни нартекс(припрата) са пет пролаза за главни брод и по једним за бочне бродове, мали број стубова, свега 6. Грчка базилика ~ Припадају типу Цариградских базилика. Најпознатије су Неа Анхијалос 470.година и Архиопиита у Солуну. Обе цркве као и базилика у Епидауру имају упадљиво широк брод. Ахиропиита има 12 стубова и овај број је

био обавезан за све базилике саграђене под грчким утицајем. Њу даље карактеришу галерије и изнад њих двојни прозори и дрвени јров са видном конструкцијом греда, без таванице. Овај тип базилике назива се Егејски. Њен најлепши пример са краја 5.века је црква Св.Димитрија у Солуну. Црква је петобродна са широким рашчлањеним трансептом (попречним бродом). На Западу у то време није никад грађено тако нешто. Велики лукови изнад гроба Св.Димитрија наглашавају центар грађевине. Гроб Св.Димитрија сачињава мала црква Св.Крста која се налази испод Часне трпезе велике цркве.

Равенске ЦрквеУ Равени је сачувано неколико цркви чувених по мозаицима, грађевина центричног облика, подигнутих у Византиском духу. То је пре свега маузолеј Гале Плацидије, у облику слободног крста са неком врстом ниске, квадратне куле. У овој споља скромној црквици, налазе се очувани и јединствени мозаици који својим златом бљеште на плавој позадини. У калоти куполе стоји крст на плавом небу обасјан звездама, у тамбуру куполе су апостоли Петар и Павле. Равенску крстионицу, октогоналну грађевину са 4 полукружне нише, 8 стубова у угловима и куполом изнад октогоналне писцине (басена за крштавање) подигао је епископ Неон у 5 веку. У темену кубета има величанствен мозаик крштења Христовог и 12 апостола. Најзначајнија Равенска Црква је Сан Витале 6.век. У основи има облик октогона са октогалним бродом. Имеђу 8 стубова постављена су два стуба која носе полукалоте, сем источне стране на којој је издужен олтарски простор са апсидом. Поред апсиде се лево и десно налазе 2 кружне просторије, ђаконик и проскомидија продужене правоугаоним просторима. Све Равенске базилике су са луковима и са по 12 стубова са обе стране, најчешће Коринтским.

Египатске цркве Најпознатија је тробродна базилика Св.Мине код Александрије (Абу Мина). Базилика има широки тробродни трансепт рашчлањен стубовима, широк је скоро колико и наос. Египатска црквена архитектура обогаћена је новијим варијантама Копских цркава. Ау северном Египту најзначајнији споменици су Бели и Црвени манастир у близини Либијске пустиње. Спољни изглед Египатских цркава карактеришу масивна коцкаста постоља купола, терасасти кровови, и блага нагнутост зидова на унутра. Фасаде цркава подигнутих од тесаног камена, озивљене су кордонским венцима и бојеном, рељефном декорацијом.

Базилике Северне АфрикеУ пределу картагине и Нумидије (Тунис, Алжир) сачувани су остатци многих базилика без атријума и нартекса. Поред тробродних базилика (у Тебеси) било је петобродних, седмобродних па чак и деветобродних ( Демус~Ел карита). Остатци велике Базилике Св.Кипријана, у некадашњој Картагини је и данас импресивно дело.

Сиријска Црквена архитектураЦрквена архитектура у Сирији интензивно се развијала од друге половине 4. до почекта 8.века. Уругој половини 4.века подигнуто је много цркава Грчког типа, као што су биле некад познате базилике у Дамаску и Тиру, а нарочито октоганална „Велика црква“ са златним кубетом у Антиохији коју је започео Цар Константин Велики, а завршио Констанције. Ремек дело Антиохијске градитељске школе је поклоничка црква Св.Симеона столпника у Калат Семану код Алепа, на месту Солпа, на коме је Св.Симеон умро. Грађевину сачињава огромно октогонално наткривено двориште са светитељевим стубом у центру, коме воде три огромна тробродна прилаза у виду базилика, а на источној страни од суба саграђена је свечана црква, такође тробродна са три апсиде, истих димензија као и прилази стубу, само мало издуженије. Тако ову цркву сачињавају 4 базилике са заједничким октогоналним центром. Ова црква је јединствена по свом стилу у Хришћанском свету, данас је у рушевинама. Сиријска архитектура је била под јелинистичким и византијским утицајем, а и сама је утицала на развој архитектуре у Малој Азији, Јерменији, Грузији, Египту, Северној Африци... Инересантно је да у Сирији нису подизане цркве у облику уписаног крста, изузев 2 врло значајне цркве. Црква пророка, апостала и мученика у Гераси ~ њен уписан крст је развијеног типа, али издвојени угаони простори ову квадратну грађевину претварају у грчки крст. Црква Светог Сергија у Сергиополису има чист облик уписаног крста, купола је подигнута на месту укрштања главног брода и трансепта, а ниже куполе су у угловима између кракова крста тако да и кров има крстообразни облик.

Цркве северне МесопотамијеУ северној Месопотмији од петог до осмог века подигнуто је много цркава са посебним архитектонским особеностима. У Месопотамији су настајале цркве са попречно издуженим просторијама одељеним пуним зидом, и оне се тако ређају једна иза друге све до олтара. Једино су простори олтара, проскомидије и ђаконика остали у подужном правцу. Најлепши примери оваквог грађења су цркве Св.Јакова у Салаху и црква манастира Св.Гаврила. Ова тежња за наглашавањем ширине уместо дужине главон простора осећа се и у октогоналној цркви уоквиреној прстенастим

бродом, у Вираншехеру. Њен октогон с куполпм на тромпама је шири од свог распона по дужини, а олтарски простор је издужен у виду брода. Поред једнобродних и тробродних базилика у Месопотамији има и двобродних цркава као што је црква Св.Киријака. Главни брод ове цркве је шири и виши од споредног, а од њега је одвојен пуним зидом. Улаз у цркву није постављен насупрот олтару, већ је на продуженој страни споредног брода који истовремено служи и као припрата. Изнутра полукружна олтарска апсида је као и код већине Месопотамских цркава, утопљена у масу равног, источног зида, и споља није видљива.Крстионице и надгробне цркве најчешће су по облику своје основе октогони са нишама, какви су у 4.веку додавани базиликама.

5. Архитектонске форме хришћанских храмова

Храм или Црква је свето, јавно место, где се Бог слави и велича, где се свршава најсветија жртва Христова – св.евхаристија, где се верни скупљају да буду учесници спасонисних истина и дарова. Дом Божији је током времена имао многа имена – Дом Господњи, Еклисиа (скуп, скупљање), Икос Теу (дом Божији)...Именом Базилика називале су се у почетку, велике цркве које је подигао Цар Константин. Оне су по начину грађења биле сличне римским базиликама, у којима су се одржавала судска саслушања, за изрицање правде и за трговину. Божији домови где су се верни скупљали ради приносења жртве и молитве звали су се и маририа. Овим именом су се називале и цркве подигнуте на Хришћанским гробљима и гробовима мученика. Крипте су се звале подземне цркве и капеле. Најстарији облик хришћанских цркава је лађа која се према истоку свршава испупченим полукругом. Овај облик имао је Нојев ковчег и Соломонов храм који су постали узори при грађењу храма. Други облик цркве је облик крста , овим обликом није потиснут правоугаони облик цркве. Овај облик су цркве имале или споља или унутра положајем стубова. Црква мора бити окренута ка истоку, улаз је био на западу и црква мора бити на узвишеном месту.Осим форме, правца и положаја цркве, мора се водити рачуна и о стилу градње храма. Старе Хришћанске цркве имале су три дела – Пронаос, Наос и Олтар. 1. Пронаос – пред црквом се налази спољашњи пронаос, непокривени простор који се назива и атријум. На средини овог простора био је суд са водим где су они који су улазили у цркву прали руке. Ту су стајали и покајници последњег разреда којима је био забрањен улазак у покривен део. Ту су стајали и сиромашни, а ту су се одржавале агапе и сахрањивали мртви. Данашње цркве немају спољашњи пронаос. Из спољашњег пронаоса улазило се у унутрашњи пронаос који се назива и нартекс. Овде су се држала бденија, литије, погреби; ту је стајао и суд за крштавање.2. Лађа – из унутрашњег пронаоса улазило се кроз троја врата у лађу цркве – Наос. Лађа је имала три дела, средњу и две споредне лађе, све три одељене стубовима. У средњој лађи према олтару налазило се узвишење на коме је амвон са ког су се читале св.књиге, диптиси, списак живих и упокојених чланова цркве. Овде је било место и за цара и друга угледна лица. 3. Олтар - место где се свршавају свете тајне. Овај део има облик полукруга или шкољке и зато се назива још и апсида. На средини олтара стоји света трпеза на којој се свршава света евхаристија, са обе стране су пастофорији, просторије за чување сасуда и ствари потребних за св.литургију, као и богослужбене књиге. Где није било оваквих просторија постављан су столови или ормани лево и десно. Лево су се држале одежде, књиге и друге потребне ствари за богослужење, а у десном хлеб, вино, путир и остале потребне ствари за свету евхаристију

У црквеној уметности Запада, постоји неколико стилова:- прероманика- у стилском погледу ове цркве су мешавина античких, римско-хришћанских, византијских и источњачких елемената. Карактерише их једноставност и скромност симензија. Правоугаоних су основа које се на источној страни завршавају полукружним или правоугаоним апсидама, а изнад централног дела понекад су подизане мање кружне или квадратне куполе, док су куполе сасвим ретке. Зидане су каменом и малтером. Са унутрашње стране зидови су рашчлањивани пиластрима и слепим аркадама, аслободни простори украшавани су мозаицима и ређе фрескама. Прозори се завршавају лучно или у виду тролиста. Споменици овог доба налазе се у Француској, Немачкој, Енглеској, Шпанији и на Јадранском приморју. - романика- својом основом, начином грађења и изгледом, доста се разликује од прероманских. Најчешћи облик је тробродна базилика са попречним, често тробродним бродом – трансептом на источном делу, тако да се добије издужени тзв.латински крст. Цркве центричног распореда су ређе и обично мање грађевине. Једна од битних карактеристика чини подизање више четвоространих или осмостраних кула, тако да се цркве јављају и као цркве утврђења. Романске цркве су познате по богато украшеним порталима и прозорима. На западној страни обично постоје једна или троја врата, често се и на бочним зидовима налазе по још једна. Портали су најчешће степенасто увучени у зид, а најмонументалнији је на катедрали у Шпаиру. Прозори могу бити једноставни отвори или бифоре или трифоре, са лучним завршецима и они су слично порталима богато украшени стилизованим биљкама и животињама. У романици има и округлих прозоро, окулуса и розета такође богато украшеним. Зид у раној романици био је од богатог камена дебео и тежак, у зрелој грађен од великих тесаника, а у проторенесанси облаган је мермерним плочама. Унутрашњост цркве сачињава више разуђених простора. Дрвене таманице заменио је свод који је употпуности изменио склоп

грађевине. Олтарски простор углавном је квадратни са полукружном апсидом и часном трпезом. У великим катедралама и манастирским црквама између олтара и брода налазе се украшена седишта за манастирско бтатсво. Сама часна трпеза на Западу се зове олтар и она је украшена рељефима. Изузетно су богато украшавани антепендији – застори са извезеним ликовима или рељефне плоче од метала, дрвета или камена постављене са предње стране часне трпезе. - готика – настала у Француској у 2/4 12.века. Златно доба готике је 13.век. Готска црква је задржала облик базилике са основом латинског крста. Уместо тешких и гломазних романских грађевина, подижу се знатно више цркве са преломљеним оштрим луковима и ребрастим сводовима. Бродови су међусобно подељени редовима камених стубова, који носе галерије. Комбиновањем преломљеног лука са укрштеним ребрима настала је нова готска архитектура. На прошељу готских катедрала обишно се налазе два висока шиљаста звоника украшена мноштвом малих торњева. Портали имају романску архитектонску композицију, с тим што им архиволте и тимпани имају преломљени лук. Розете су велики кружни украси најчешће постављени на западној фасади изнад портала или могу бити смештени у тимпане портала и прозора. Прозори су врло високи двотелни, троделни и вишеделни, њихови лукови имају копљаст облик. Постављање великих прозора остало је мало зидних површина за осликавање, па су фреске у готским црквама ретко рађене. Средином 12.века појављује се витрај, готски прозор са сликовним представама. Монументална скулптура у готској декорацији заузима врло важно место. Споменици готике најбројнији су у Шпанији и Енглеској. - ренесанса - појавила се у Фиренци за време владавине породице Медичи. Прво велико дело у архитектури је осмострана купола катедрале у Фиренци. Имају облик грчког крста, најзначајнија ренесансна црква је базилика Св.Петра у Риму.- барок – цркве су најчешће базиликанског типа са основом латинског крста, оивиченог капелицама, таласастих фасада, праве линије су замењене кривим, фасада је сва у испупчењима и удубљењима. У сликарству преовлађују јарке боје и контраст светлости и сенке. - рокај или рококо- карактерише га губљење у лавиринту асиметричности извијених линија; нема великих стубова и венаца, украсна декорација је површна.- класицизам - настао је као реакција на естетику барока и рококо. Инспирисани антиком архитекте пројектују грандиозне правоугаоне грађевине са стубовима у функцији, подупирача, а не декора; они носе равне таванице.

пресвете Богородице и Св.Јована крститеља, и на зачеће св.Ане и други канони, стихире самогласне на сретење и Возвижденије часног Крста, Божић и Петровдан.

6. Олтар, саставни елементи и литургијска функција

Олтаром се обично назива најсветији део храма, јер се у њему свршавају најважније св.радње. Најважнији део олтара је часни престо на коме се свршава бескрвна жртва Н.З. и на коме је Христос у Светој Евхаристији присутан у виду хлеба и вина. Зато што је новозаветна жртва средиште богослужења, зато ни једна црква не може да буде без олтара. Свети Престо је слика гроба Христовог, символ стола Господњег при Тајној вечери, слика Крста и Распећа Господњег. Свети Престо се налази на средини олтара, узвишен је и има четвороугаони облик, а гради се тако да камена плоча стоји на једном или четири стуба. Зато што симболизује гроб Господњи, покрива се прво једноставним белим покривачем, који се зове срачица преко ње иде индитија – раскошни прекривач који је симбол славе и богодоличности, трећи покривач је илтон – који се развија приликом вршења свете евхаристије. Преко њега на престо се ставља Св.Јеванђеље. Источно од Св.Престола на узвишеном месту налази се горњи престо на коме седи епископ за време читање апостола на св.литургији представљајући Исуса Христа. Са обе стране њега су у катедралним црквама споредни престоли, на којима седе свештеници који служе са епископом који представљају апостоли. Лево од престола је жртвеник – проскомидијарион на коме се постављају дарови и спремају за св.евхаристију, ту се такође чувају сасуди потребни за св.евхаристију. десно од св.престола је ђаконик, где се чувају одежде и црквене књиге.

7. Антиминс

Антиминс (лат. ante-mnesa — уместо трпезе) је литургијско платно на којем су представљена страдања Христова и полагање у гроб, које се полаже на часну трапезу, у олтару Цркве. На њему се врши Света литургија.Антиминс има део моштију светитеља или мученика и носи потпис месног епископа. По традицији, очуваној из првих векова, антиминс замењиваше освећени олтар, будући обавезан за Литургију. Канон 31. Четвртог васељенског сабора забрањује Литургију у обичним кућама или местима. Такође, канон 7. Седмог васељенског сабора забрањује освећење Цркве без моштију мученика. Уопште, мошти мученика, било да су стављене под олтарски престо, било да су зашивене у антиминсу, представљају небеску Цркву на којој почива земаљска Црква.Свештеник прима антиминс од свога епископа, чији потпис гарантује не само постојање евхаристијске месне заједнице, него и светог заједништва које постоји између њега и свештеника. Освећени антиминс апсолутно је потребан за вршење Тајне Евхаристије, мада Пидалион помиње случај мученика Лукијана, антиохијског свештеника, који, будући у

тамници, служи литургију на својим грудима. Теодорит Кирски употребљава руке свога ђакона уместо олтара, а Свети Јован Златоусти не устручава се рећи да су руке свештеника скупље од олтара (Свети Јован Златоусти, О свештенству, 3).

8. Олтарска преграда

Део цркве где стоје верни за време молитве и богослужења – наос, од олтара дели иконостас. У старини олтар је од остатка храма био одељен обичном преградом, на којој су биле иконе, које су досезале само до прса. Цар Јустин му је променио облик додавши му стубиће између којих су биле иконе. Временом се додавало више и више слика и тако се образовало три реда како је постао наш данашњи иконостас. Иконостас има троја врата, кроз која се улази у олтар: северна, средња и јужна. Средња врата зову се Царска и кроз њих смеју улазити само лица која су добила освећења тајне свештенства. Остала двоја врата зову се ђаконска или анђеоска, јер кроз њих улазе и излазе ђакони који представљају анђеле. На Царским Дверима налазе се скупоцен завесе које су у старој цркви служиле за сакривање олтара да катихумени, покајници, јеретици и незнабожци не би видели радње које се врше у олтару. Данас се навлачи завеса да би се означила већа или мања важност радње која се врши на св.престолу. на Царским Дверима која представљају небеска врата, сликају се Благовести Пресвете Богородице. Са обе стр.ове слике, сликају се четири јеванђелиста, а на остала двоја врата св.ђакони са орарем или св.анђели. Цео иконостас је покривен иконама, које су одељене украсенис стубићима. У првом реду иконостаса су иконе Спаситеља и Мајке Господње, као и Св.Јована Претече (до Христове), а до иконе Богородице је слика светитеља или празника коме је посвећен храм.У другом реду икона, изнад олтарских врата налазе се слике 12 празника Господњих, а у средини, изнад Царских двери је икона тајне вечере. У трећем реду су иконе св. Апостола, а последњи ред приказује пророке СЗ, у средини са Мајком Господњом која држи божанско дете на рукама. На челу иконостаја је слика распећа Исуса Христа.Иконостас се не поставља у црквама само ради украса., већ и да нико не би улазио за време приношења дарова и причешћивања. Ипак неки лаици смеју улазити у олтар, са благословом свештеника, због саслуживања.

9. Наос, саставни елементи и литургијска функција

Црква је грађевина намењена обављању хришћанских верских обреда. Црква се састоји из три дела:

- први део где се пале свеће који се зове припрата - средњи део који се зове наос - олтар

Унутар цркве налазе се иконе и фреске које приказују свеце.

Наос (старогрчки: ὁ ναός или ὁ νεός), лађа или брод је унутрашња просторија храма у класичној архитектури, или продавница окренута ка улици у римској архитектури (видети домус). Наос је посебна светиња и у њему је у старом египту била смештена култна скулптура богова и на основу веровања старих Египћана ту је збиља обитавао Бог.У најстарија времена наос је био израђиван од дрвета а касније у доба старе империје египта био је израђиван од тврдих врста камена. У украшаваљу наоса употребљивани су симболички елементи.У православљу, наос означава део цркве (храма) где се налазе верници током обреда. Наос је од олтара одвојен иконостасом. У лађи цркве испред иконостаса је узвишено место, одељено степеницом од осталог дела лађе који се назива солеја – хор, у старини је на овом простору био царски престо, а данас се ту појци скупљају. У лађи цркве имамо још и ове предмете:- анвон – узвишени подијум наспрам царских врата, одакле се чита јеванђеље и јектеније, а свештеници држе проповед. Данас је обично анвон округао са једном или више степенива около. - тетрапод – мали сто са 4 ноге на коме је слика Спаситеља или Светитеља коме је црква посвећена и Свети Крст коме се хришћани клањају. - столови – црквених предостојника са обе стране су алеје и то десно сто епископа и осталих чланова клира, а у доњем делу лађе столови за старе и угледне чланове цркве. - певнице – за чтеце и појце

- аналогиј – покретни пулт са ког се чита св.Писмо

10. Припрата, саставни елементи и литургијска функција

То је део цркве од западних великих врата, на која се улази у храм до лађе цркве. У десном притвору налази се крстионица, а у том притвору такође стоје и жене које долазе 40.дан после порођаја да им се очита очистителна молитва. Овде се даље свршава литија, погреби и др.литургијски обреди. У многим манастирским црквама, лево у притвору налази се сто за заједничке обеде монаха. Под цркве је обично од мраморних плоча или од разнобојног камења поређаног у разнобојним шарама, а зидови су украшавани фрескама, мозаицима итд.Нартекс (грч. Νάρθηκας) или припрата (понекад и препрата или паперта) је западни улазни део православне цркве који је од остатка цркве одвојен зидом и вратима. Настао је из функционалних разлога за потребе вршења службе. Понекад се испред њега поставља и егзонартекс или тзв. спољна припрата.

11. Крстионица (?)

Баптистеријум или крстионица (од грч. βαπτιστήριον) је посебна грађевина издвојена поред цркве, за крштење које се обавља потапањем у базен са водом или писцину (од лат. piscina), што је назив за мали базен а касније за камену посуду са високом стопом у којој се налази вода за крштење у оквиру баптистеријума који се касније уместо засебне грађевине формира у оквиру полукружне нише у једном од бочних бродова.

12. Богослужбени сасуди

Вршење свете тајне евхаристије, као и осталих свештенорадњи захтева употребу одређених сасуда, намењених за упитребу на богослужењну. Они се не могу употребљавати у друге сврхе, нити се освећују посебним свештеним радњама нити се помазују светим миром. Свети предмети се освећују њиховаом употребом на богослужењу. ДИСКОС - је округао, плитак тањир, намењен за евхаристијски хлеб. Углавном нема подножије или је ниско, и нема украсе који отежавају скупљање честица. На њега се у току проскомидије полаже агнец који се освећујеприликом освећења Часних Дарова. Такође се, на њега, стављају и честица у част Богородице, светих, као и живих и упокојених верника. Сиболичко он представља одар на који је положено тело Господње након распеће. На њега се полажу и честице моштију светих приликом освећења храмаСВЕТИ ПУТИР – је чаша, са обично високим подножијем, у коју се сипа вино и вода у току проскомидије, које се приликом молитве епиклезе претвара у крв Христову. У путир се, после ломљења агнеца, полажу честице ИС, а остатак часног тела , као и честице, стављају се у путир после причешћа свештенослужитеља.ЗВЕЗДИЦА – се састоји од две савијене металне полугице које су спојене унакрсно, и полаже се на дискос током проскомидије да би придржавала дарке (покриваче). Симболизује небески свод и звезду коју су видели мудраци.КОПЉЕ – је ножић у облику копља да би својим обликом подсећао на Христово страдање. Њиме се сече агнец и ваде честице на проскомидији.КАШИЧИЦА – је у ствари кашика која се употребљава за причешћивање верника под оба вида истовремено. Првобитно је свештеник давао агнец вернику на длан, а ђакон му је давао путир.ГУБА – је округао сунђер који се користи за брисање светог путира након употребе сбих дарова. Он остаје у њему да би упијао влагу после чишћења. Симболизује сунђер којим су римски војници појили Спаситеља на крсту. Треба га разликовати од раширеног сунђера који се употребљава за стављање честица у свети путир, чишчење дискоса и антиминса.ДАРЦИ – су два покривача једнаких димензија , обично у облику крста, којима се на проскомидији покривају дискос и путир. Симболизују Господње погребне покрове и пелене код рођења.ВОЗДУХ - је покривач већих димензија од дараца, којим се покривају часни дарови приликом проскомидије, након што се скину дарци. Воздухом свештеник таласа изнад часних дарова поле њиховог откривања и приликом изговарања Символа вере. ТОПЛОТА – је посуда у којој се греје или преноси топла вода и налива у путир пре светог причешћа. Ова пракса има за циљ да истакне нетрулежност тела Господњег и топлоту Духа Светога.ДАРОХРАНИЛИЦА – је дрвена или метална кутија која се користи за чување светог причешћа за ванредне употребе избан свете литургије, углавном за болесне и оне на самрти. Она се ставља у дрвени или метални кивот у облику храма и држи се на светом престолу. ЧАСНИ КРСТ – постоји више врста аналогно њиховој употреби, па разликујемо: 1.Литијски крст – дрвени или метални, симболише славу и победу Исуса над смрћу. Обично има два лица, са урезаним распећем и васкрсењем. Стоји иза часне трпезе ако се не користи за литију.2.Крст за освећење воде – је дрвени изрезбарени крст, малих димензија, окован сребрним подножијем на коме је са једне стране представљено распеће, а са друге крштење. Користи се приликом освећења воде, приликом уздизања

часног крста, приликом обношења часног крста на литијама, затим за целивање, износи се и крстопоклоне недеље ради поклоњења. Понекад садржи и комадић Часног крста.3.Крст за благосиљање – метални крст са украсима, који се полаже на часну трпез поред Јеванђеља и њиме архијереј благосиља.4.Распети – данас постоје разне варијације. Последњих година се праве огромних димензија или са мирним византијским традиционалним изображавањем Христа или са западним распећем.

ПЛАШТАНИЦА – платно са извезеним или насликаним мртвим Христом непоследно након скидања са крста. РИПИДЕ – два метална диска на којима су са обе стране изгравиране или изрезбарене представе шестокрилних серафима. Оне се причвршћују за дршке и прате часне дарове приликом великог входа или часни крст на литијама. Данас имају чисто декоративни значај, док су раније имале облик лепезе од коже или перја, и њима је ђакон махао изнад часних дарова док су били откривени.ХОРУГВЕ - праве се од платна или метала, и са обе стране имају угравирана, извезене или насликане представе светога коме је посвећен храм, Господњих празника и сл. Носе се на литијама које се врше изван храма.КАДИОНИЦА – је сасуд са или без поклопца, причвршћен за ланце, са или без звончића. Њоме се приноси кад или се каде иконе, свети предмети и народ. Постоје и једноставније кадионице без ланчића које се употребљавају на одређеним службама каи и приликом појања трисвете песме на светој Литургији.КИВОТ - или сасуда у облику храма у коју се ставља тамјан и коју ђакон носи на левом рамену док кади да би допунио кадионицу приликом дугих кађења, на литијама и сл. СВЕЋЊАЦИ – металне основе на које се причвршћују свеће које се пале у циљу осветљења или као израз поштовања и побожности, две на светој трпези и једна на проскомидијиЛАХАН ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ВОДЕ – метална посуда са или без постоља у којој се врши освешћење воде. Треба да буде довољно дубока да се у њу потопи крст.ПОСУДА ЗА КРШТЕЊЕ - деца се обично крштавају у мермерној фиксној фијали или покретној металној посуди са постољем, која треба бити довољно велика да се у њој може у потпуности погрузити дете.Одрасли се крштавају у специјалним крстионициама које треба да испуне исте услове или у морима, рекама или базенима.ПОСУДА ЗА СВЕТО МИРО – мала стаклена боца обложена металом, у којој се чува миро за помазивање новокрштених, као и за друге потребе које су предвиђене црквеним поретком. За њен затварач је причвршћена специјална четкица којом се врши подмазивање.ДИСКОСИ – метални послужавници који се употребљавају за скупљање прилога од народа у току Свете Литургије, за полагање, подизање и дељење нафоре.ПРИБОР ЗА ПРАЊЕ РУКУ – лавор и ибрик који се употребљавају за прање руку свештенослужитеља пред служење Свете Литургије и после светог причешћа.НАЛОЊ - са њега се чита свето Јеванђеље и друга читања током богослужења. На њега се, такође, полажу и иконе ради целивања, као и тацна са ћасник крстом и цвећем на празник Возвижденија часног крста и током Крстопоклоне седмице.КЛЕПАЛА И ЗВОНА – позивање верника на богослужења данс се врши звонима која звоне пред почетак богослужења, у одређеним моментима богослужења, као и током литија, на сахранама и на Велики петак. У великим манастирима постоје звона са различитом висином тонова. Паралелно са употребом звона употребљавала су се и различита клепала која су обавештавала на почетак богослужења. Манастирски типици и усмена традиција детаљно прописују време и начин звоњења и клепања.

13. Богослужбене одежде

Свештенослижитељи у почетку нису носили одежде приликом вршења свете евхаристије и осталих свештених радињи, али су оне уведене веома рано по угледу на јудејску праксу. Теолошки смисао истих је да свештенослужитељ врши свете тајне силом Христа и свештенством Цркве. По одеждама се разликују и поједини степени свештенства. Иако су претрпеле одређене измене, одежде су у суштини задржале свој првобитни облик. Постоји седам свештеничких одежди, које се деле аналогно према три степена свештенства (ђакон носи 3, презвитер 5 и епископ 7). Свештенослужитељи облаче комплетне одежде приликом служења Литургије и појдиних других богослужења, када је то предвиђено типиком, а на осталим обредима, свештеник облачи само епитрахиљ. Боју одежде одређује период црквене године и празник (тамноцрвена током велике Четрдесетице, бела на Пасху и у пасхалном периоду, као и приликом вршења свете тајне крштења. Епископски омофор је увек бео).Ђаконске одежде:-стихар – широка хаљина са рукавима, која покрива цело тело-наруквице – стежу рукаве стихара на зглобовима-орар – трака од платна, која се носи на левом рамену, са једник крајем напред, а другим позади

Презвитерске одежде:-стихар – ужи је од ђаконског, са ужим рукавима

-наруквице – -епитрахиљ – сличан је орару само што оба његова краја падају на груди-појас – -фелон – древна тога без рукава која се облачи преко главе

Епископске одежде:-стихар – сличан је презвитерском, стим што има по две траке са стране, које су обично тамнољубичасте или црвене-наруквице - -епитрахиљ --појас –-фелон – -надбедреник – тканина у облику ромба која се веже за појас, на њега се везе крст, икона Васкрсења или умивање ногу-омофор – трака од платна укрштена на грудима, са два краја од којих је један напред, а други позади.

Архијерејским одеждама су постепено додавани и неки други специфични знаци распознавања (напрсни крст, панагија, жезло, митра, трикирије и дикирије). Ипођакони носе ђаконски стихар и упасан орар, чтеци данас носе расу, док су некада носили и посебан фелон.

14. теологија иконе Светог Јована Дамаскина

Јован Дамаскин (VIII век) је написао три знамените беседе против оних који одбацују свете иконе. Он је први од Отаца Цркве који даје богословско оправдање поштовања икона, утемељујући га на библијској истини о оваплоћењу Бога Логоса и другим дотадашњим апологетским списима у одбрану икона.Ако бисмо ми правили слику (икону) невидљивог Бога, грешили бисмо, јер је немогуће изобразити оно што је бестелесно и без облика, невидљиво и неописиво. Ако опет правимо слике (иконе) људи и сматрамо их за богове и као боговима им служимо, стварно безбожно радимо. Међутим, ми ништа од свега тога не чинимо. Јер то није грех ако сликамо икону Бога који се оваплотио и јавио.У време изласка синова Израиљевих када се Мојсије попео на Синајску гору па одоцни, чекајући да прими Закон од Бога, побуни се неблагодарни народ говорећи Арону слузи Божјем: „Начини нам богове који ће ићи пред нама;јер човек овај Мојсије, не знамо шта би са њим" (Изл. 32,14,6). Онда пошто скидоше украсе са својих жена и истопише, једоше и пише и опише се вином и заблудом и почеше играти, говорећи у безумљу: „Ови су богови твоји, Израиљу" (Изл. 32,4). Видиш ли да су имали идоле за богове, чак нису начинили идол Зевса или овог или оног (божанства), него дадоше злато да се како било направи идол било кога, и изађе глава телета. Тако су имали за богове те одливке и њима се као боговима клањаху, ономе што је било обиталиште демона. А да су служили твари а не Творцу то потврђује и божански Апостол. Ето ради тога забрани Бог прављење сваког подобија (прилика). Не клањам се твари наместо Творцу него се клањам Творцу створившем оно што је моје и сишавшем у твар непонижајно и непроменљиво, да би прославио моју природу и учинио је заједничарем божанске природе. Заједно с Царем и Богом клањам се и „порфири" тела (Његовог), не као оделу нити као четвртом лицу него као ономе што је, постало и остало скупнобожно, као (бого)помазано, на непроменљив начин. Не служити твари наместо Творцу и не приносити поклоњење богослужја сем једино Створитељу.Као што се види, због идолослужења забрањује се сликање ликова, као и због тога што је немогуће изображавати безкаквотног и неописивог и невидљивог Бога. Ово је Јудејима постављено као закон због њихове склоности идолослужењу. А ми, богословски речено, који смо побегли од сујеверне заблуде, којима је дато да у чистоти будемо са Богом, нисмо више под васпитачем, стога што смо примили дар расуђивања од Бога и познали шта је оно што је сликом изобразиво а шта оно што је неописиво. Јасно је да невидљивог Бога нећеш изобразити. Но, када видиш Бестелесног који је ради тебе постао човек, онда ћеш израдити образ људског лика. Када Невидљиви постане видљив телом, онда ћеш изобразити лик Виђенога. Сликај, дакле, његово неизрециво снисхођење, од Дјеве рођење, крштење у Јордану, преображење на Тавору, страдања која су проузроковала бестрашће, чудеса символе његове божанске природе. . Икона је слика (подобије) која карактерише прволик тако што поседује и одређену разлику у односу на њега.Поред овога постоје иконе (слике) невидљивих и неизобразивих ствари које се чулно изображавају ради бољег разумевања. Тако и божанствено Писмо приписује образе Богу и анђелима. Икона се такође зове и оно што тајанствено оцртава оно што ће се догодити у будућности. Истина је да у старини бестелесни и неизобразиви Бог уопште није сликан. Сада, међутим, када се јавио у телу и поживео са људима, слика се оно што је код Бога видљиво. Не клањам се материји него се клањам Творцу материје, ономе који је ради мене постао материја, и изволео да се настани у материји, и који ми је преко материје остварио спасење.Описујемо Христа Цара и Господа али не лишавајући га његове војске. А војска Господња су Свети. Ако ће они бити наследници Божји и сунаследници Христови и заједничари божанске славе и царства, како онда да не буду пријатељи Христови и учесници земаљске славе?Нису предали очевици и слуге Речи само писменима црквени поредак него и неким неписаним предањима. Свети Василије у 27. глави његових 30 поглавља упућених Амфилохију „О светом Духу" дословно каже: „Неке од догмата и

учења у Цркви сачуваних имамо из записаних предања а неке, пак, смо примили из апостолског предања, пренетог нам тајно. Но, и једно и друго поседују исту силу у односу на побожност и исту вредност. Ово не може нико порећи од оних који су макар мало искусни у црквеним установама. Ако ли покушамо одбацивати неписане обичаје као безначајне, измаћи ће нам да тиме штетимо оно што је суштинско у Еванђељу..."Прво, шта је икона? Икона је подобије (слика) и приказање и изображење некога, које собом показује оно што је насликано. Свакако, икона није у потпуности слична прволику, то јест ономе што је насликано, јер друго је икона а друго оно што је насликано, тако да се види међу њима разлика, пошто то двоје није једно и исто. На пример: човекова слика (икона), изражава црте тела, не поседује душевне силе, јер нити живи нити мисли нити говори нити осећа нити покреће удове. Па и син који је природна слика (икона) оца има нешто другачије у односу на њега: он је син а не отац. Друго, ради чега је икона настала? Свака икона (слика) открива и показује оно што је скривено. Као на пример: будући да човек нема чисто знање о ономе што је невидљиво, зато што му је душа покривена телом, нити о ономе што ће после њега доћи, нити о стварима које су просторно одвојене и удаљене, као биће које је временом и местом ограничено то је ради усмеравања знања и откривања и објављивања скривених ствари пронађена икона (слика). Ово свакако ради користи и добробити и спасења, како би преко нацртаних и видљиво показаних ствари познали оно што је сакривено, па онда за оним што је сакривено чезнули и ревновали, а оно што му је супротно, зло, одбацили и омрзнули.

Треће, каквих све врста икона има? Прва врста иконе је природна. У свакој ствари мора прво да има оно што ј е она по природи а тек онда оно што је по усвојењу и по подражавању. Тако и човек мора да буде (то) прво природом а онда усвојењем по подражавању. Прва, пак, природна и непроменљива икона невидљивога Бога је Син Очев који у себи показује Оца.Друга врста иконе јесте појам у Богу његове будуће творевине, тј. његов предвечни савет, вечно исти. Јер Божанско је непроменљиво и савет (замисао) његов беспочетанТрећа врста иконе је она коју је Бог створио по подражавању, тј човек. Јер како би могао бити исте природе са нествореним онај који је створен сем по подражавању (угледању)? Као што је Ум (Отац)и Реч (Син) и Свети Дух један Бог, тако је и ум, реч и дух један човек, и по слободи воље и по сили владања.Четврта врста иконе (слике) бива када Свето писмо ствара образе и изображења невидљивих и бестелесних ствари, телесно изображаваних, ради (макар) извесног поимања Бога и анђела, стога што ми нисмо у стању да сагледавамо оно што је бестелесно без нама одговарајућих слика (образа), како каже дубоки зналац божанских ствари Дионисије Ареопагит. То што су показивани образи неизобразивих ствари и облици онога што је безоблико (бесформно), могло би се рећи да томе није једини разлог нама одговарајућа аналогност, немоћна да се непосредно уздигне до умних сазерцања (сагледавања), па се зато остварује у својим и себи сродним анагогијама (узвођењима).Пета врста иконе се зове она која прасликује и предуказује на будуће догађаје.Шеста врста иконе, то су оне слике које представљају сећање на догађаје или чуда или врлине, у славу и част и обележавање врсних и врлинама прослављених људи, или слику порока, ради победе и посрамљења злих људи, на каснију корист оних који се обожују, како би зло избегавали а у врлини ревновали.шта може да се слика а шта не може бити сликано.Природно је да се сликају тела која имају облике и телесни опис и боју. Анђели, пак, и душа и демон такође се по својој природи обликују и описују, иако не телесно и грубо, јер будући да су духовни, верује се да су на духовним местима присутни и духовно делатни. И они се сликају телесно. Божанска природа једина је неописива и савршено непојмљива и неизобразива и несхватљива, иако божанско Писмо приписује Богу образе, на изглед телесне, тако да се виде форме (облици), а и саме бестелесне. Јер пророци и они којима су се откривали гледали су их не телесним него духовним очима, тако да они нису били видљиви свима. Просто речено, можемо сликати иконе свих образа (утвара) што смо видели а поимамо их онако као што су се јавили. Понекад се догађа да од речи схватамо образе (утваре), међутим, до њиховог разумевања долазимо на основу оног што смо видели. Тако бива и код сваког чула: на основу онога што смо омирисали или окусили или опипали, преко речи допиремо до њиховог схватања. Ко је први насликао икону? Сам Бог је први родио Јединородног Сина свога, своју живу икону, природну, непроменљиво обличје своје вечности. Створио је и човека по лику (икони) својем и подобију (Пост 1,26).

15. Теологија иконе Светог Теодора Студита

Свака уметничка школа јесте слично изображење (подобије) онога чија је то слика. Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона сличношћу изображења идентична са прволиком. Стога и Василије Велики вели: „Царем се назива и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме ни моћ (царска) не двоји, нити слава дели. Јер, као што је једно господство и власт (Божја) који нама владају, тако је и славословље које ми узносимо (Богу) једно, а не многа. Јер част слике (иконе) прелази на прволик (прототип)."Код природне иконе и (њеног) узрока, то јест Сина и Оца, пошто је једна природа једно је и поклоњење (Оцу и Сину), по идентичности природе, а не ипостаси. Пошто исповедамо једну природу (Свете Тројице), исповедамо и једно

поклоњење и славословље Свете Тројице, али три Ипостаси: Оца и Сина и Светога Духа. Док код иконе (настале) подражавањем и код њеног прволика, то јест код Христа и иконе Христове, пошто је једна Ипостас Христа — једно је овде и поклоњење, и то очигледно по идентичности те једне Ипостаси, а не по различитости природа Христа и иконе.Ако неко каже да се понлоњење икони не односи на прволик ни по идентичности ипостаси ни по идентичности природе, онда је он очигледно разделио моћ и одвојио славу прволика од иконе, те тако клањајући се икони Христовој, он чини јавно идолопоклонство, уводећи не једно него два поклоњења.Истинита пак вера хришћана, као што је већ речено, исповеда да, као што је у Светој Тројици једно поклоњење због заједничности Божанства, тако и за икону Христа исповеда једно и исто поклоњење због идентичности Ипостаси Христове. Јер се једној и истој Ипостаси поклањамо, макар она била и насликана.Не одаје се божанско служење икони Христовој, него Христу коме се на њој клањамо; а њој (икони) треба се поклањати због идентичности Ипостаси Христове, без обзира на разлику суштине иконе.

16. Иконоборци и иконобранитељи

Седми Весељенски сабор, иначе називан и II Никејски, познат је у историји хришћанства по томе што je потврдио и саборно прославио православно поштовање светих икона, које су у Цркви постојале и биле поштоване у живом предању код хришћана и на Истоку и на Западу кроз векове.Седми Васељенски сабор сазван je и одржан у Византији, у Цариградској патријаршији, конкретно у митрополији Никејској у Витинији, и трајао je од 24 септембра до 23 октобра 787 године.Иконе су у Цркви, и на Истоку и на Западу, постојале од самог почетка хришћанства.Почетком VIII века у Византији je дошла на власт династија Исавријанаца, владара који су долазили из покрајине где су хришћани били у тесном додиру са Јеврејима и нарочито са исламом, а расположенње и једних и других било је анти-иконичко. Цар Лав III Јерменин (717-740) сматрао je да су иконе биле главна препрека за обраћање Јевреја и муслимана у Хришћанство, јер су их ови сматрали код хришћана за "идоле" и оптуживали хришћане за "идолопоклонство" (слично неким данашњим секташима из протестантских кругова). У суседном, на Истоку, Омајадском царству калиф Језид II био je, 723. године, наредио уништавање хришћанских икона, a своје поданике хришћане присиљавао je на иконоборство.2] Kao аргумент против прављења и поштовања икона навођена je, под тим јудео-исламским утицајем, друга Божија заповест из Старог Завета (2 Mojс. 20, 4-5). Истина, овај иконоборачки "доказ" изношен je од стране иконобораца само на почетку, касније он није играо важну улогу, jep je јасно да се та заповест не односи на свете иконе.Још један од узрока појаве иконоборства био је монофизитски утицај. Монофизити су минимализовали људски елемент у тајни Оваплоћеног Христа. Иконоборци су сада, са тих истих позиција, истицали немогућност сликања Христа као човека, a Његово Божанство je већ ионако неизобразиво, ненасликљиво. Овај аргумент je он постао главни теолошки разлог одбацивања иконе Христове од стране иконобораца. Гоњење светих икона и православних иконофила започео је цар Лав III већ 726, а нарочито 730 године, својим едиктима о уклањању и уништавању икона из храмова, што је спровођено не само у Цариграду, него и широм Византијског царства.Прогону икона и иконопоштоватеља успротивио се цариградски патријарх Герман, одбивши да потпише одлуку царског silentium-a (= државног савета), коју је подржала неколицина епископа - улизица пред државним властима. Били су то епископи: Константин Николијски из Фригије, Теодосије Ефески и Тома Клавдиопољски.Но патријарх Герман je од цара Лава III одмах збачен са свог положаја и протеран, док ће Георгије Кипарски и нарочито свештеномонах Дамаскин, из манастира светог Саве крај Јерусалима, наставити даљу борбу за теолошко-црквену и уметночко-културну улогу и значај светих икона. У исто време у одбрану црквених икона пише цару Лаву III два писма папа Римски Григорије II, a његов наследник Григорије III одржа и један сабор (731 године) на којем је осудио иконоборство.Проблем иконоборства у Византији био je, у ствари, дубљи сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере, уметности, лепоте, литургије. Jер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа Богочовека јесу и уметничка дела и "споменици културе" и општечовечанско "културно наслеђе", али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере, вере у трајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, христолике личности светитеља као истинских људи. Први такав истински људски Лик пројавио je сам Христос и зато је кључ читавог спора око икона било питање иконе Христове.Иконоборачко гоњење, спровођено од Константина Копронима, имало je за последице страшне жртве поднете од православних иконоиоштоватеља, нарочито од монаха и побожних верника. Ова страшана времена терора иконобораца над монасима подсећала су на ранохришћанска гоњења хришћана од незнабожачких римских власти. Цар Константин V је сазвао један иконоборачки сабор, године 754, у Јерији близу Халкидона, на малоазијској страни Босфора. Циљ овог сабора био je, очигледно, да се на нови начин "ревалоризује" сва прошла историја и традиција Цркве, да се поново по своме "протумачи" јеванђелска истина и вера Православие Цркве о Оваплоћењу. Овај, по рачима псалмопевца, "сабор лукавих" био je, у ствари, само слепо оруђе у рукама цара Копронима, а својим одлукама испољио je очигледно нехришћански и неправославни антихуманизам, монофизитску једностраност о "једној природи" у Оваплоћеном Христу, у којој нема места за изворно јеванђелски, новозаветни, православии тео-хуманизам, тј. нема

места за јеванђелског Богочовека и у Њему и са Њим истинског и вечноживог боголиког и боголепог човека. Могло би се рећи да je ово монофизитство иконобораца из VIII века, са својом античовечном (нехуманом) верикалом, на свој начин слично савременом нехуманом монофизитству по хоризонтали, јер у оба случаја пориче се и одбацује лепота и вредност и достојанство, човека једино достојне, богочовеколикости, то јест пориче се крсноваскрсна лепота иконочног заједништва у љубави Бога и човека, и вертикално и хоризонтално. Управо оно што je и како je то уметнички изражено и насликано на светим иконама и фрескама по црквама и манастирима православие Византије и Србије. Иконоборачку катастрофу зауставио je и спречио свети VII Васељенски сабор, одржан у Никеји 787. године, у тада предивном храму Свете Софије - Премудрости Божије, то jeст Христа Богочовека, Који и јесте вечна Мудрост Божанска и човечанска. На овом II Никејском свецрквеном Сабору једногласно je исказано и усвојено опште признање традиционалног и богословски оправданог часног и љубавног поштовања светих икона: Христа, Богородице и Светитеља Божијих.Икона видљиво сведочи да je Бог истински постао човек, али и да je човек, као психофизичко биће, способан и достојан да смести у себе и пројави Бога, да се сједини с Њиме у међусобној љубави у бесмртном животу, без губљења свога људског лика и личности. Тако свете иконе у живом предању Православља изражавају и праву хришћанску веру и теологију, и хришћанску философију и уметност, која се испољава не само у књигама, мислима и речима, него и у сликама и бојама. То je православно "умозрење у бојама", то je она "лепота и красота Цркве" у коју се Православна Црква поново и славно обукла на VII Васељенском сабору у Никеји, равно пре 12 векова.

'' Част која се указује лику преноси се на Прволик и онај ко се клања икони клања се ипостаси на њој насликаној.''

17. Герман Цариградски као тумач храма

Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово. Она је патријарсима прасликована, пророцима најављена, на апостолима основана, јерарсима уређена и мученицима пуноћи доведена.Клепало представља изображење ангелских труба и разбуђује борце за рат против невидљивих непријатеља.Апсида је по Витлејемској пећини, где се Христос родио, и по пећини где је погребен.Света трпеза представља место где би положен у гроб Христос. На њој лежи истинити и небески Хлеб, тајанствена и бескрвна жртва. Христос жртвујући своје тело и крв даје их вернима као храну за вечни живот. Трпеза је такође и престо Божији, на коме ношен од херувима Бог у телу почива.Киворион представља место где је распет Христос, јер је близу било место и удубљење где је сахрањен.Жртвеник представља св. гроб Христов, на коме жртва приноси саму себе Богу и Оцу кроз приношење тела свога као јагње жртвено, и као архијереј и Син човечији приноси и бива приношен као тајанствена и бескрвна жртва, и словесно поклонење, које је вернима жртвено месо, кроз које смо постали учесници вечног и бесмртног живота.Престо је издигнуто место и трон на коме цар свих, Христос, председава са својим апостолима, као што им казује да ће сести на престоле и судити над дванаест племена Израиљевих.Космитис је правилна и света декорација, која описује распеће Помазаника Божијег изрезивањем крста у камену.Преграда представља место молитве, којим се означава спољашњи простор за народ. Унтурашњи пак, Светиња над светињама, припада и једино свештеницима бива доступан.Амвон пројављује облик камена са Св. гроба, на који ангел пошто га одвали са врата седе у близини гробних врата проповедајући мироносицама васкрсење Господње.Предато нам је од св. апостола, као и остало, да се молимо окренути према истоку. Ово је разумљиво због сунца праведности - Христа Бога нашега, који се појавио на земљи са источних крајева где излази чувствено сунце, како пророк говори:"Исток му је име," (3ах. 6, 12).Ово казују пророци, из наде да ће нас опет примити врт у Едему на истоку, и као што има, дакле, бити са истока светлојављење другог доласка Христа и Бога нашега.Одежда свештеничка прави се по хаљини Ароновој, чија одећа сеже до стопала. Чињеница да свештеници ходе у неопасаним фелонима, показује да је и Христос тако ишао на распеће носећи крст свој.У вишњим светлостима небеских служитеља и свештеника су двадесет и четири презвитера и седам ђакона. Стихарске везе на рукама означавају везе Христове, јер, како је казано, везали су га кад су га водили првосвештенику Кајафи и Пилату. Везе на боковима стихара означавају крв која је истекла из бока Христова.Епитрахиљ је одећа која је архијерејем стављена и спреда везана и навучена око Христовог врата за време кад је ишао на своје страдање.Омофор је попут хаљине Аронове, коју су носили првосвештеници у Закону, који су омотавали дуге рупце преко левог рамена. Епископски омофор је од вуне, а не од платна, јер представља руно заблуделе овце, коју Господ нашавши метну на своја рамена.Монашка схима је имитација пустиножитеља и крститеља Јована. Потпуно пак бријање главе је по угледу на св. апостола Јакова, брата <Господњег>, и апостола Павла и осталих.Расе су пак по огртачима које носаху божанствени апостоли.

Хлеб предложења, тј. очишћени, означава изобилно богатство милостивости Бога нашег, зато што је Син Божији постао човек - и дао себе као жртву и принос у откуп и измирење за живот и спасење света - узимајући целу људску природу изузев греха.Резање пак копљем означава да је "као овца на заклање вођен, и као јагње немо пред онима који га стрижу."(Ис. 53, 7)Вода и вино су вода и крв који су изишли из бока његовог. Хлеб и чаша су ваљано и заиста по спомену на Тајну вечеру.Вход са Јеванђељем означава долазак и улазак Сина Божијег у овај свет, како каже апостол:"Када уводи, наиме, Бог и Отац, Првороднога у васељену, говори: Нека му се поклоне сви ангели његови." (Јевр. 1, 6).Силазак архијереја са трона и благосиљање народа, означава да је Син Божији испунио домострој – он који је подигао руке и благословио своје свете ученике говорећи им:"Мир вам остављам," (Јн. 14, 27) што показује да је овај мир и благослов дао Христос свету преко својих апостола.Кадионица означава човечанску природу Христову, а огањ Божанску. Благоухани дим - благоуханост Духа Светога који се шаље у свет , јер кадило представља најмирисније задовољство.Дискос представља руке Јосифа и Никодима који сахранише Христа. Дискос на коме се носи Христос тумачи се и као небески круг, показујући нам у малом кружном кретању духовно сунце, Христа, видљиво садржаног у хлебу.Путир представља посуду која је примила истек смешане крви из беспрекорног бедра и руку и стопала Христових. Или још, путир је према здели коју Господ представља, односно премудрости, јер Син Божији помеша крв своју наместо вина оног и постави га испред на св. Трпезу.Покровац на дискосу је по платну које беше на Христовој глави и покриваше му лице у гробу.Покровац или воздух је по камену који одвали Јосиф са гроба који је запечатила Пилатова стража.

18. Стилске фигуре српске сакралне уметности и њихови најзначајнији споменици

Опште одлике и главни споменици пре-немањићког периода

Зета и Захумље са приморјемНајстарији споменици српске црквене арх. настали пре Немањиних монументалних рашких цркава, подигнути су у крајевима у којима су створене наше прве државе. Црквене грађевине овог периода, како српске православне тако и римокатоличке у приморју, имају најчешће прероманичко стилско обележје.Стилске особеностиА) једнобродне цркве подужене основеБ) цркве с кулом на западној страни или с куполом изнад свода и тробродне базилике с куломВ) цркве централног типа подизане у облику слободног крста с куполом, триконхоси с куполом, ротонде и др.сложени облициСве ове цркве зидане су ломљеним или притесаним каменом, а ређе каменом и опеком. Куполе су ниске, споља кведратног, а изнутра кружног облика и немају коцкасто постоље, већ израстају из крова. Прелаз с квадратне у кружну основу постиже се помоћи тромпи, а код ротонди ступцима или низом конхи. Врата имају камени надвратник, док касније споменици ове групе добијају романске портале. Фасаде су оживљене пиластрима и понекад неусавршеним слепим аркадним фризом.Значајни споменици овре групе:Црква Пречисте Крајинске налази се у Зетској крајни, поред Скадарског језера, где је крајем X и почетком XІ века била престоница зетског краља Јована Владимира. Црква је била једнобродна, с развијеном правоугаоном основом, полукружним олтарским зидом и две певничке апсиде.Манастир Светих Срђа и Вакха крај реке Бојане код Скадра, подигнут је вероватно у XІ веку. Црква је била тробродна базилика, озидана редовима камена и опеке, с танким спојницама малтера. Српска краљица Јелена, после смрти свог мужа краља Уроша І, владала је приморјем од 1276. до 1314.год. и како се види из натписа на западноом порталу, обновила је ову цркву 1288. са својим синовима Драгутином и МилутиномЦрква Светог Стефана у Скадру била је једнобродна с правоугаоном олтарском апсидом и готичким елементимаЦрква Св.Николе под Тарабошем, крај Скадра, била је тробродна базилика с кровном конструкцијом од греда. Сада је у рушевинама.Црква у Шасу имала је одлике готичког стила, сад има само рушевинеМанастир Св.Арханђела Михаила на Превлаци, црква је била тробродна базилика, са одвојеним звоником. Подигнута је у XІ веку и у њој је било седиште Зетске епископије, потоње митрополије.Црква Св.Томе у Кутима у Боки потиче из X или XІ века. Правоугаона основа је изнутра са два пиластра подељена на три травеја. Олтарска апсида је споља правоугаона а изнутра кружна. Очувани фрагменти фресака, пренети у музеј у Херцег Новом, показују да се у то време у Зети сликало на романички начин, али у духу православног византијског сликарства.Св.Ђорђе у Подгорици је једнобродна црква с полукружним олтаром и слепим кубетом над западним травејом. На бочним стр.подигнута су узвишења која чине својеврсно коцкасто постоље и разбијају јединство двосливног крова. Црква је веома стара, вероватноје из X или XІ века. У њој је изгледа крштен Стефан Немања.

Црква Св. Михаила у Стону сазидана је у другој половини XІ века. Основа је правоугаона, са олтарском апсидом споља правоугаоном,а изнутра полукружна. Својом архитектуром слична је цркви Св. Томе у Кути. Црква је у нешто измењеном облику сачувана до данас. У једној ниши налази се фреска са ликом зетског краља Михаила 1081.г.сликана на западњачки, романички начин.

Споменици у унутрашњости државе

Црква Светог Петра у Расу ~ код данашњег Новог Пазара. Изгледа да је подигнута у византијком периоду, а обновљена је у првој половини 10.века за време владавине кнеза Часлава. При њој је било седиште рашког епископа и свакако је Стефан Немања ту примио друго крштење. Олтарска апсида је полукрижна и споља и изнутра. Један спољни брод опасје централни простор само са западне и севене стране. Први слој фресака данас је скоро нераспознатљив. Други слој је настао пред крај владавине Стефана Немање. Трећи слој је настао крајем 13.века, а очувани су само фрагменти у калоти куполе.

Опште одлике и главни споменици Рашке стилске групе

Основне стилске одликеОпшта архитектонска решења су византијска, а споља су фасаде обрађене на романски начин. Цркве су једнобродне, по правилу са јеном куполом, али их може бити и више, једна већа и две мање. Брод цркве је обухваћен полукружним сводом и покривен двоструким зидним кровом преко којег су стављене даске и на њих накиване оловне плоче. Олтарске апсиде су извучене ка споља и полукружне су основе и споља и изнутра. Гланво кубе на нашим најстаријим црквама лежи на коцкастом постољу. Кубе је изнутра кружно, а споља полигонално (многоугаоно), покривено је по облини свода оловом, без дрвене подлоге. Упоредно са певничким просторима, доста рано се на бочним странама припрате почињу градити параклиси. Стављањем ових певничких простора добија се, гледањем споља, утисак тробродне базилике с куполом, иако је унутрашњост једнобродна. Најлепши пример оваквог решења су Сопоћани. На неким црквама бочни параклиси припрате подизан су као куле које су коришћене и као звоници (Ђурђеви Ступови, Бањска). У ову Рашку групу споменика спадају и Дечани, Бањска, Св. Аханђели код Призрена. Дечани су тробродна базилика, а Св.Арханђели имају основу уписаног крста и вероватно су имали пет купола. Рашке цркве су најчешће зидане каменом, једино је црква Св.Николе код Куршумлије озидана опеком. Фасаде су равне и немају украсе сем пиластра, али су зато богато украшене романичким декором отвори у зидовима (прозори, врата, кровни венац). Главни улаз у цркву увек је са западне стране, а једино Дечани имају на припрати троја врата, са сваке стране по једна. На зиду који дели наос од припрате само је један пролаз. Утицај романике Приморија и Италије су очигледни. У архитектури Граца појављују се и елементи готике. Зидови цркава су од пода до куполе прекривени живописом у фреско техници. Подови су најчешће од камених полоча, а ређе од опеке. Једини њихов украс су траке разних боја. Декоративни мозаички под имали су Св.Арханђели, а подне розете имају Милешева, Св.Апостоли у Пећи, Дечани и Давидовица. Важније црквене грађевине Рашке групе су црква манастира Св.Богородице код Куршумлије, црква Св.Николе код Куршумлије, Ђурђеви Ступови, Студеница, Жича, Милешева....Ђурђеви ступови у Расу код Новог Пазара ~ подигао их је Стефан Немања 1170~1171.године. а посветио их је Св.Ђорђу у знак захвалности за избављење из тамнице. Црква је једнобродна с куполом, троделном олтарском апсидом и два бочна улаза у облику истурених предворија. Припрата је са стране имала две куле, столпа тј. ступа, по којима је црква добила назив. Фреске су сачуване само у фрагментима, на остатцима зидова храма. Један део је пренесен у народни музеј у Београду.

Студеница

Подигао ју је Стефан Немања 1183~1191. године као своју главну задужбину. Црква је једнобродна грађевина са куполом. На западној страни истовремено је подигнута зидом одвојена припрата. Исте је висине као олтар, а с наосом има јединствену фасаду. То је код нас прва права припрата. Бочне капеле дозидао је краљ Радослав у 13.веку. Олтар цркве је троделан и има полукружне апсиде, од којих је средња знатно пространија и виша. Велика купола споља је дванаестострана, а изнутра кришкаста. Фасаде су углачане бојеним и сиво белим мермером, једино је купола од опеке. Данашњи изглед добила је након рестаурације 1975.године. Кровни венац има богат аркадни фриз, аркаде носе конзолице, које се завршавају главама митолошких бића, животиња и девојака. Студеница има четири степенасто увучена портала: главни, западни; други на пролазу из припрате у наос; а трећи и четврти су на бочним улазима. На довратку главног портала су у рељефу фигуре 12 апостола.. Отвори прозора су једноделни и дводелни, сем олталрског који је троделни. По лепоти је цувен Студенички олтарски прозор. Јасно је да је спољашња обрада Богородичине цркве у Студеници Романичка, а унутрашња Византијска. Студеница је живописана заслугом Св.Саве 1208. и 1209.године. Св.Сава је донео мошти Стефана Немање и положио их у Богородичиној Цркви.

Фреске у Студеници сачињавају до тад невиђену новину: у олтару и подкуполном простору, у позадини фигура фрескотехником опонаша се мозаичко сликарство; на налепљеним златним листићима бојом су уцртане коцкице попут мозаичких. На овај начин насликана је позадина конхе олтарске апсиде где се налази Богородица са Богодететом и два анђела која се клањају. Истом техником насликане су Благовести и Сретење на источном пољу постоља тамбура, изнад иконостаса. Велики празници, почев од Благовести на источном зиду, изнад иконостаса, ређају се с лева на десно и завршавају се у подкуполном простору северног зида празником успења Богородице. Велика припрата Богородичине цркве с бочним капелама задужбина краља Радослава, живописана је 1235.године. У северној капели посвећеној косу уместо просфоре насликано је по македонским узорима Богодете Христос. Јужна капелапосвећена је Св.Симеону~ Немањи и представља „српски кутак“ у Студеничком живопису. Мала црква Св.Николе ~ Никољача~ је једнобродна грађевина, с полукружном апсидом, подигнута почетком 13.века. У њој су сачувани фрагменти фресака. Црква Св.Јоакима и Ане ~ подигао ју је краљ Милутин у 14.веку, па се по њему јос назива и Краљева црква. Скоро је квадратне основе и има облик сажетог уписаног крста, са једним кубетом које се ослања на пиластре. Фасада је омалтерисана, али подељена у 2 хоризонтална поља једним кордонским венцем. Добро је очуван животис,а у отару су смештене уобичајене теме, поклоњење Христу ~ Агнецу, причешче Апостола и Богородице, а у куполи Христос Пандократор и пророци. У стилском погледу ове фреске најсродније су чувеним мозаицима Цариградске цркве Христа Хоре.

Жича

Налази се између Краљева и Матарушке Бање. Цркву посвећену Св. Вазнесењу Господњем подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Св.Савом, почетком 13.века. Црква је једнобродна, с једном споља осмостраном куполом на коцкастом постољу, широком колико и брод. Олтар је данас једноделан, с полукружном апсидом, а првобитно је био троделан. Унутрашња припрата, исте ширине и висине као и брод, грађена је заједно са црквом и има бочне капеле са малим полукружним олтарским апсидама и малим кружним куполама. Са западне стране дозидана је велика спољна припрата са стубовима између крстастих сводова и просторијом на спрату званом „катихумена“. Испред спољашње припрате, код западног улаза, подигнута је висока кула, с капелом на спрату. Црква са улазима у бочне капеле има седморо врата, по којима је у народу названа „седмоврата Жича“. У комплексу манастира Жиче налази се и мала црква посвечена Св.Теодору Тирону. Велика обнова Жиче и њеног сликарства извршена је почетком 14.века за време краља Милутина и архиепископа Саве 3. најбоље очувана фреска у наосу је Успење Богородице на западном зиду. У бочним капелама мало је очуваног живописа. Велика Ћичка припрата је скоро потпуно изгубила свој првобитни живопис. Новије сликарство у манастиру извели су сликари са двора краља Милутина, и оно представља почетак једног новог стила у црквеној уметности средњевековне Србије.

Дечани

Налазе се код Пећи. Цркву посвећену Вазнесењу, почео је да зида краљ Стефан Дечански у првој половини 14.века, а завршио ју је његов син цар Душан. Протомаистор је био римокатолички монах францисканац Вита из Котора. На Дечанима је радио и протомаистор Ђорђе са браћом Добросавом и Николом. Црква манастира је највећа и највише сачувана грађевина средњевековне Србије. У архитектонском погледу Дечани су комбинација вишебродне базилике и једнобродне Рашке цркве са једним кубетом. Наос је изнутра петоделан, а споља црква изгледа као тробродна базилика са једним кубетом. Олтар је трделни, а припрата тробродна. Споља је грађена тесаницама белог и љубичастог мермера. У унутрашњости има више мермерних стубова осмоугаоног пресека, с капителима украшеним главама животиња и људи. Такође су и иконостаси, главни и два бочна исклесани у мермеру и богати украсима. На сва четири портала ~ три на три фасаде припрате и један између припрате и наоса ~ первази и архиволте исклесани су у камену. Прозори су троделни, дводелни и једноделни. Дечанска црква је једа од ретких српских споменика средњек века који је остао неоштећен. Остале првобитне манастирске зграде су порушене. Дечанске фреске имају енциклопедијски карактер и представљају суму иконографских тема и сликарских решења. У калоти кубета је Пантократор, у тамбуру, пандантифима и олтарима су уобичајене теме. Сликању српских светитеља и владара посвећена је посебна пажња. Ктитор Св.Стефан Дечански, с моделом цркве насликан је покрај иконостаса, изнад свог гроба. За цара Душана је испред иконостаса постављен велики камени престо изнад ког је насликана Богородица са Христом на рукама, а поред ње Св.Симеон Мироточиви. У југозападном делу храма су портрети Немањића. У припрати на источном зиду је велика фреска Лозе Немањића, од Немање до цара Уроша.

Опште одлике и главни споменици српско-византијске стилске групе- доба краља Милутина

У 15. веку у српској црквеној архитектури дошло је до велике промене. Цркве се тада граде по угледу на византијске узоре у облику уписаног крста. Изузетци су Бањска, Дечани, Св.Арханђели који су због спољне романичке обраде сврстане у Рашку групу. Краљ Милутин је био наш највећи градитељ цркава. Онављао је старе и подизао нове, па се зато и овај период црквене архитектуре назива Милутиново доба. Споменици ове групе имају све одлике византијског стила. Цркве су по правилу правоугаоне основе са уписаним крстом, видљивим у кровним масама.. олтарска апсида је споља најчешче тространа, а изнутра полукружна. На пресеку сводова који образују крст подиже се коцкасто постоље, с полигоналним, најчешће осмоугаоним кубетом. Куполе и кровови, покривени су оловним плочама постављеним преко зиданог свода. Врата имају правоугаони камени оквир и над њим архиволту у чијем пољу је фреска храмовног празника. У најлепше споменике наше средњевековне архитектуре убраја се манастир Грачаница и она се увек узима за пример српско византијског стила. Према плановима сажетог или развијеног уписаног крста и по броју купола споменици овог периода могу се поделити на:-Цркве развијеног уписаног крста са једним кубетом на четири слободна ступца-Цркве развијеног уписаног крста са пет кубета-Цркве сажетог уписаног крста са једним кубетом на пиластрима или конзолама

Пећка патријаршија

У комплексу Пећке патријаршије подигнуте у различита времена, налазе се три цркве, али спојене у једну целину. Средишња црква посвећена је Св.Апостолима, северна св.Димитрију, а јужна Пресветој Богородици све три цркве добиле су заједничку припрату. Уз јужну страну цркве Пресвете Богородице дозидана је мала црква Св.Николе. Црква св.Апостола подигнута је по жељи Св.Саве, довршавао је архиеписком Арсеније, грађена је по образу цркве славног Сиона и Св.Саве Јерусалимског, по облику своје основе слична је Жичи. Олтар је троделан са полукружним апсидама, посебним просторијама за проскомидију и ђаконик и певачким испустима. Купола је кружног облика ослања се на пиластре. Црква је била омалтерисана и обојена у црвено као Жича. Живопис је завршен заслугом Св. Арсенија. У полукалоти олтарске апсиде је Деизис, Христос на Престолу, Јован Претеча и Богородица, а испод њега налази се приночење жртве. У овој композицији Св.Сава је први пут у нашем живопису представљен у низу великих Св.Отаца. Само овде и у Дечанима Св.Василије Велики и Јован Златоусти, замењени су Св.Савом и Св.Арсенијем. Црква Св.Димитрија дозидао ју је архиепископ Никодим почетком 14.века у облику сажетог описаног крста са тространом олтарском апсидом и осмостраним кубетом ослоњеним на пиластре. Зидана је каменом и опеком и иконостас је од камена. Живописана је за време архиепископа Јоаникија средином 14.века. У олтару је насликано рођење Богородице, а у олтарској апсиди Богородица Ширшаја. У крстастом своду западног травеја су четири сабора 2 српска и 2 васељенска. Сликар Јован је први у нашем живопису почео да слика витка тела, издужена лица светитеља што је постало типишно за моравско сликарство. Богородице Водиље дозидао је архиепископ Данило ІІ срдином 14.века. Она је типа развијеног уписаног крста са осмостраном куполом на четри слободна ступца и тространом олтарском апсидом. У кубету је фреска Христа Пантократора и Небеска Литургија са Христом Агнецом. У апсиди доминира Богородица. Ђаконик је посвећен Јовану Претечи и у њему су престављени догађаји из предходног живота. Рођење Христово спада у најлепше фреске 14.века а необична је и фреска Богородица хранитељка сиротих. У северном зиду направљен је полукружни отвор у којем је камени саркофаг са моштима Св.архиепископа Данила ІІ. Архиепископ Данило ІІ је 1330г.све три Пећке цркве повезао у једну целину, подизањем припрате. Од првобитног живописа припрате очуван је мали део.

Хиландар

Прву цркву манастира Хиландара, подигао је крајем 12.века Св.Симеон са својим сином Св.Савом. Крајем 13.века ту цркву је порушио краљ Милутин и подигао нову данашњу цркву. А спољну припрату подигао је кнез Лазар пред Косовску битку. Хиландарска црква има облик развијеног уписаног крста са певничким апсидама. Изнад наоса на коцкастом постољу је велика дванаестострана купола изнутра кришкаста, која се ослања на четри слободна камена стуба. Унутрашња припрата знатно је нижа и има две мање куполе. Црква је зидана каменом и опеком без посебног украшавања. У цркву води више улаза. Садашњи барокни иконостас приближно је из половине 18.века, под је мермерни од великих плоча са разнобојним каменим мозаиком, без фигура. Хиландарске фреске страдале су почетком 19.века када је вржено премазивање и поновно сликање.

Грачаница

Код Приштине, подигао је краљ Милутин почетком 14.века посвећена је Благовестима, била је катедрала Липљанских епископа. Спољна припрата дозидана је крајем 14.века. Она је јединствена грађевина не само у Србији него и у Византији. Њену правоугаону основу уписана су два крста, један виши други нижи. На тај начин добијена је савршена

степенасто моделована силбета којом доминира средишња купола. Зидана је тесаним каменом са два реда опеке, куполе су зидане само опеком и све су осмостране. Олтарска апсида и апсиде потпуно одвојених просторија проскомидије и ђаконика су споља тростране. Црква је потпуно очувана.Живописање грачанице завршено је пред смрт краља Милутина у калоти олтарске слепе куполе насликано је Вазнесеље, а у апсиди Христос Емануил, Богородица Ширшаја, Причешће апостола. У централном кубету доминира Христос Пантократор око којег је Небеска Литургија. На источном зиду је ктитор краљ Милутин и жена му краљица Симонида. Поред овог ктиторског портрета је генеалошко стабло Немањића.

Опште одлике и споменици моравске стилске групе

Основне карактеристике моравских цркава су: основа у облику уписаног круга и певничке апсиде које са олтарском апсидом образују тролист (триконос). Овај триконхосни план може имати развијен уписани круг са једном или пет купола и сажет крст са једном куполом. Певачке апсиде су као и олтарска петостране, а има и полукружних. Веће цркве су зидане без припрате, које су им убрзо дозидаване. Купола наоса је најчешће осмострана и почива на коцкастом постољу. Зидови су са спољашње стране зидани тесаницима камена и три реда опеке и за разлику од предходне групе знатно богатије украшавани. Значајну новину представља хоризонтална подела фасаде у 2 или 3 зоне помоћу камених испуста. Прозори су камени и могу бити једноделни, дводелни и троделни. Моравске цркве су изузетно богате каменим пластичним украсима, има доста вегетабилних мотива. Споменици ове групе деле се на цркве сажетог (купола почива на пиластрима, прислоњеним на бочне зидове) и развијеног типа (имају слободне ступце које носе куполу и могу бити једнокуполне или петокуполне).

Раваница

Налази се код Ћуприје посвећена је Вазнесењу, подигао је кнез Лазар крајем 14.века. Основа је у облику развијеног триконхоса са 5 купола. Зидана је наизменично постављеним редовима камена и три до четири реда опеке и малтера. Фасада има два појасна венца и два реда прозора. Западна фасада је оживљена са три слепе аркаде. Убрзо након подизања цркве дозидана је и припрата која је давно порушена. Данашњу припрату подигао је Даскал Стефан средином 18.века. Манастир је био опасан снажним зидом ојачаним кулама, од којих данас постоје само рушевине. Живопис је завршен десетак година после подизања цркве. Фреске је радило више сликара, врло живописно је представљен Христов улазак у Јерусалим са великим бројем ученика. Изнад стојећих светитеља у наосу и олтару, налази се велики низ светитељских медаљона у оквирима дугинох боја. На орнаменталне траке на полуколонетама стубова, налепљивани су златни листићи и наношена плава азурна боја. Свети ратници у најнижој зони, својим живописним оделима и оклопима личе на витезове из народних песама. Овакво украчавање светитеља постало је одлика новог стила цркава Поморавља, названог Декоративни Стил.

Манасија

Манасија или Ресава, код Деспотовца. Цркву Св.Тројице у Манасији, подигао је деспот Стефан Лазаревић. То је највећа грађевина моравске архитектуре. Црква има основу развијеног триконхоса са пет купола, централна купола је дванестострана и почива на коцкастом постољу ослоњеном на 4 слободна стуба. Црква је грађена без припрате, али је она убрзо дограђена и као и наос има облик има облик уписаног крста са куполом на стубовима. За разлику од осталих цркава поморавља, фасада Манасије озидана је само каменом, без шарања опеком и има аркадни фриз испод кровног венца, као код Рашких цркава. Црква је опасана са јаким одбрамбеним зидом са 11 високих кула. Од чувеног ресавског живописа очуван је само мањи део, фреске у олтару (причешће апостола, светачка попрсја).

Опште одлике и главни споменици из времена турске владавине

У периоду турске владавине, грађење и украшавање цркава, постало је отежано, али није престало. Услови грађења цркава билу су врло неповољни, изричитих забрана није било, али се строги турски прописи нису много разликовали од забрана. По правилу црква је могла бити подигнута, само на месту на ком се налазила, пре доласка турака. Зато су ктитори да би добили дозволу за градњу, доказивали да је црква постојала и тамо где је није било. Па се отуд цркве овог периода сматрају Немањићким задужбинама. У првом периоду турске владавине до обнове Пећке Патријаршије, подигнут је мали број цркава. Након обнове Пећке Патријаршије настали су бољи услови који су омогућили обнављање старих и подизање нових цркава. До пада српских земаља под турску власт, цркве и манастире су градили владари, властела и свештенство, а по доласку турака то су чинили митрополити, кнезови, спахије и хришћани, игумани са манастирским братсвом, а најчешће мештани појединих села. Српска архитектура у доба турске власти у свему наставља традицију средњевековне архитектуре, и не само да не доноси ништа ново, него се и ранији сложени облици упрошћавају. Најшеће су грађевине правоугаоне основе са олтарском апсидом на источној страни, коју понекад замењује обична ниша, а одвојене припрате су ретке. Најраспрострањенији је био Рашки утицај, присутан на широким просторима Херцеговине, Подриња, Овчарско ~ Кабларске клисуре и јужним крајевима Србије. Цркве у приморју и многи споменици старе Херцеговине грађени су претежно по узору на приморске једнокуполне српске цркве 11. и 12.

века. Моравски и Светогорски карактер носи већина фрушкогорских цркава и неке цркве у Босни. На црквама из доба турске власти најмање је присутан византијски начин грађе. Зидане су или облагане тесаним каменом, опеком или каменом и опеком што је реткост. Као што архитектура није донела ништа ново, тако је и фреско сликарство остало у оквирима подржавања великих узора.

Српска барокна уметност

Потискивани од Турака, Срби су већ почетком 15.века у знатном броју населили у Подунављу. Обновљена Пећка Патријаршија проширила је границе своје јурисдикције и на ово подручије и била је једини обједињујући фактор српског православног народа. У тим променљивим историјским условима у Подунављу израсла је новија српска култура са свим одликама нашег средњовековља; напустила је вековима неговане византијско православне облике изражавања и укључила се у токове европске уметности. У српско~грчким црквеним општинама на јадранском приморју, настала је посебна варијанта православног иконописа названа италокритска. Рађена у духу симбиозе византијске уметности и италијанског барока. 18.век у српској црквеној уметности претставља велику прекретницу. Прелазак са традиционалног источно~православног иконописа на барок. Релативно лаком продору бароко допринело је ослањање српске цркве на православну Русију у борби против католишке унионистичке пропаганде. Значајан догађај у успостављању српско~руских веза не сумњиво је било довођење руских учитеља и отварањем српске православне школе у Сремским Карловцима, примањем руских богослужбених кљига и увођење руске редакције црквенословенског језика у живот српске цркве. Живописци у српским крајевима под турском влашћу и просторима на којима је живео српски народ, који су радили од 18. па до половине 19.века називају се у нашој историји уметности, зографи, што најчешће значи да су без много знања и даровитости сликали на застарели начин. Њихова је заслуга пресвега у очувању континуитета иконописа обогаћеног колоритом, сродним народним тканинама, а по некада декорацијом западног порекла.Најзначајније промене у српском градитељству и иконопису, догодиле су се у 18.веку на подручју војводине. Убрзо после Велике сеобе, традиционалан начин грађења се напушта уступајући место барокном и неокласицистичком стилу. Тој промени је највише допринео митрополит Мојсије Петровић. Све су то једнобродне грађевине, завршене полукружном олтарском апсидом, понекад са плитким правоугаоним певничким апсидама на северној и јужној фасади. Спољне украсе сачињавају пиластри, профилисани венци и забати са волутама. А главна одлика ових цркава су високи торњеви са барокним завршецима. Изградња великог броја цркава условила је и настанак дрворезбарског заната, за израду разних делова црквеног ентеријера, рађеног у стилу барокне уметности. Ови мајстори названи пилтори створили су врло репрезентативне и раскошне барокне иконостасе који су од некада ниске олтарске преграде израсле у вишеспратне са више редова икона, често досежући до полукружног свода по чему су и названи иконостаси високог типа. Највећи део украса, посебно на дверима и око оквира икона, чини стилизовано лишће и уопште биљни и животињски мотиви.Најистакнутији уметници овог периода су: - Христофор Жефаровић – сликар-живописац- Захарије Орфелин – бакрорезац- Јов Василијевић – сликар- Никола Нешковић – сликар и бакрорезац- Димитрије Бачевић – насликао је иконостас у Николајевској цркви у Земуну- Теодор Крачун – сликар иконостаса- Јаков Орфелин – сликар иконостаса- Теодор Илић Чешљар – сликар иконостаса

Крушедол

Најзначајнији верски, национални, културни и историјски фрушкогорски споменик је црква Благовештења манастира Крушедола. Цркву је подигао почетком 16.века владика Максим, поред многобројних преправки углавном је сачувала првобитни изглед. Основа је триконхосна, сполукружном олтарском и певничким апсидама. Споља осмострана, а изнутра кружна купола ослања се на 4 слободна ступца. Припрата је првобитно била одвојена од наоса зидом на коме је накнадно направљен велики отвор. Фаседе су омалтерисане, камена улазна врата и прозори украшени су биљним и геометријским облицима. Барокни звоник одвојен је од цркве и повезан је са западним конаком. Првобитни живопис цркве рађен је на византијиски начин, а средином 18.века прекривен је барокним сликарством. Иако је дело више мајстора, крушедолски зидни иконопис је и тематски и стилски јединствен. Највише простора заузимају догађеји из Христовог и Богородичиног живота и сцене из живора ап.Павла. најлепши је чувени Деизис. У манастиру Крушедолу налази се породична гробница Бранковића и тело патријарха Арсенија ІІІ Чарнојевића.

Боћан

Недалеко од Бача подигнут је 1478. манастир Бођани. У својој дугој историји манастир је више пута рушен и обнављан. После обнове с краја XVII века постаје седиште бачке епископије. Данашња манастирска црква, посвећена Ваведењу Богородице, саграђена је 1722, трудом Михаила Тамишварлије. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и плитким певничким просторима које надвисују барокни фронтони са волутама. Засведена је полуобличастим сводом, са масивним кубетом на четири слободна ступца. Високи барокни звоник дозидан је 1755-6, када су надзидани и зидови забата. Живопис из 1737. је највећим делом сачуван и рад је Христифора Жефаровића, који је у традиционалну византијску уметност унео нове идеје западне цивилизације, чиме је започео барокизацију српског сликарства XVIII века. Иконостасна преграда, са мноштвом елемената надолазећег барока, заједничко је дело руских сликара, са Јовом Василијевичем на челу, и домаћих иконописаца, од којих се издваја Василије Остојић. Свој коначни изглед комплекс манастира Бођана је добио у периоду од 1786. до 1810, када су обновљени изгорели манастирски конаци.Цркву је осликао Христофор Жеферовић.Када се у тридесетим годинама 18. века појављује у српској средини Христофор Жефаровић, процес раскидања с традиционалним уметничким наслеђем још није попримио онај замах и ону снагу коју ће му он дати, забележивши у живопису манастира Бођана у Бачкој 1737. рођење једне нове сликарске епохе. У 18. веку, Жефаровић је био први који се у српском сликарству јасно определио за ново и свакако слободније схватање форме и боје. Реч је о мајстору који се, с нескривеним темпераментом, смело упуштао у напоре да целокупну организацију слика подреди колористичким слободама што су у том облику биле непознате у српској уметности до средине 18. века. Већ најранији истраживачи наше уметности новијег доба истакли су да је бођански живопис извео сликар од маште и темперамента, који тежи к новом, личном и експресивном. Тада је речено да је црква у Бођанима једно од места у коме се родило наше модерно сликарство.