Клиничка процена

• шире одређење:

Процена је процес прикупљања информација које ће процењивач или неко други искористити као основу или као полазиште у доношењу одлука или у остваривању жељеног циља.

Сврха и намена процене је јасна и недвосмислена:

• она поуспешује доношење одлука,

• помаже у решавању проблема, и

• представља средство којим се долази до жељеног циља.

ПСИХОДИЈАГНОСТИКА НАСПРАМ КЛИНИЧКЕ ПРОЦЕНЕ:

СИНОНИМИ ИЛИ АНТОНИМИ?

Διαγνωσις – разлучивање, одлучивање, доношење одлуке

δια – кроз, преко, уздуж, по + γνωσις – сазнање, знање, пресуда, суђење

διαγιγνωσκω – разликовати, разлучивати, тачно познати, пресудити, закључити, одлучити се

Assessment (енг.) од аssesser (фр.)

од аssidere (лат.): ad + sedere = седети поред, табороти испред, стражарити пред, седети наспрам

Assessor (стар. енг.) од аssessour (фр.) од assessoris (лат.) – ”помоћни судија”, тј., она особа која одређује висину таксе коју неко треба да плати

Κλίνη, (ст. гр.) – лежаљка, постеља, почиваљка, носиљка, одар.

Процена личности

• Процена личности се може односити на широко мноштво међусобно повезаних, делимично преклапајућих идеја, активности и циљева.

• некада се користи као синоним за клиничку процену, неретко као надређени, обухватнији појам.

• У савременој америчкој психологији изрази клиничка процена и процена личности се користе као синоними.

• Многи сматрају да клиничка процена представља онај аспект процене личности који се примењује на ”клиничкој” популацији.

Према Голдбергу (Goldberg, 1972), процена личности се усредиштује на три циља:

1. откривање и препознавање значајних карактеристика личности које треба измерити,

1. развој мера које ће на најбољи начин проценити те карактеристике, и

1. васпостављање поступака за ефикасну употребу резултата процене у истраживањима и пракси.

• Ивин Вајнер (I. Weiner, 2003) уводи израз ”психологија процењивања” (assessment psychology) и одређује је као:

”област бихејвиоралне науке која се односи на методе којима се се утврђују сличности и разлике између људи у њиховим психолошким карактеристикама и капацитетима.”

• Као таква, психолошко процењивање се састоји од различитих поступака који се користе на разнолике начине не би ли се остварили бројни циљеви.

• Обзиром да психолошка процена/процена личности увек иде преко примене и задавања тестова, она се не може поистовестити са психолошким тестирањем.

• Поред података са тестова у себе увек укључује информације прикупљене посредством интервјуа, осматрања понашања, историјских докумената и разних личних производа.

Клиничка процена

• У клиничкој психологији је поступак процене више формалан и систематичан него онај који се одвија у неклиничкој ситуацији.

• Опет, слично свакодневном животу, и у клиничким оквирима процена најопштије може бити схваћена као: ма која радња, ма које природе која ће увећати разумевање клијентових тегоба и проблема, са циљем да му се пружи одговарајућа стручна помоћ.

Клиничка процена, најчешће, подразумева:

• прикупљање информација о особи,

• о њеним разноликим облицима понашања,

• проблемима, способностима, цртама,

• когнитивним способностима, стиловима и интелигенцији,

• афектима и моћи да се они контролишу,

• психолошким снагама и слабостима,

• јединственом сложају карактеристика личности,

• особеном обрасцу представљања или конструисања света и себе, и сл.

Најчешћи разлози прикупљања података:

• препознавање/откривање проблематичног понашања,

• постављање дијагноза,

• у сврхе усмеравања клијента при избору професије или при избору кандидата за одговарајући посао,

• у сврхе описивања испитаницине личности и пружања потпуније слике њених проблема,

• одређивања оптималног психотерапијског модалитета и наједакватније терапијске технике,

• процењивања ефеката примењеног психотерапијског поступка,

• при доношењу суда о урачуњљивости оптуженог и његовој спремности да се подвргне судском поступку,

• при избору потенцијалних испитаника психолошког истраживања, и осталог.

Поступак клиничке процене подразумева да ћемо користити разнолика средства, то јест различите психолошке инструменте којима ћемо прикупљати жељене податке.

Клиничке инструменте обично разврставамо у три категорије:

–посматрања,

–интервјуе,

– тестове.

У пракси клиничар на разнолике начине, ради остваривања различитих циљева и одговарања на разнолика питања и проблеме, комбинује споменуте инструменте у батерије тестова или у многоструке стратегије процене.

Сложени поступак процене – који подразумева промишљено комбиновање тестова, интервјуа и проматрања – се не усредиштује искључиво на дату испитаницу, већ и на њену породицу, блиске пријатеље, сараднике и разна друга лица из њене средине која могу пружити додатне, значајне информације о њој.

Клиничка процена је процес прикупљања информација које клиничару омогућавају да разуме свог испитаника. Споменуте информације ће му, истовремено, бити неопходне при доношењу одлука које ће за циљ имати добробит испитаника и које могу водити решавању његових сметњи, тегоба или проблема.

В. Б. Поповић

Процена личности (читај, клиничка процена) се састоји од поступака који служе за утврђивање сличности и разлика између људи у њиховим карактеристикама и капацитетима.

(Weiner & Greene, 2008)

Процена личности је процес који у себе укључује задавање, оцењивање и тумачење психолошких тестова; клиничко интервјуисање, проматрања и прикупљање историјских и других информација, и, напослетку, интеграцију тих јединствених делова информација, тако да се крајњи производ може користити на поуздан и ваљан начин у предвиђању пацијентовог функционисања, а и да би се изградили планови који би се користили у ношењу са проблемима који тражe примену клиничког третмана.

(Beutler & Groth-Marnat 2003)

Бојтлер и Грот-Марнат (Beutler & Groth-Marnat 2003)

Циљеви психолошке процене у клиничким оквирима подразумевају одговарање на

питања која се тичу шест, клинички релевантних области понашања:

1. Утврђивања дијагнозе или поремећаја,

2. предвиђања или антиципирања могућег тока датог проблема,

3. етиологију или узроке поремећеног понашања,

4. природу третмана који може ублажити или променити ток датог проблема или прогнозу,

5. степен функционалног оштећења, подједнако у свакодневним и специфичним животним делатностима,

6. снаге личности и капацитете за прилагођавање.

УЛОГА КЛИНИЧАРА

Средишња улога клиничара у спровођењу поступка процене огледа се у покушају да пружи одговоре на специфична питања, као и у помагању да се дође до одговарајуће (примењљиве) одлуке.

(G. Groth-Marnat, 2003)

Императив:

клиничар мора да буде у стању да интегрише широк распон психолошких података и да у жижу постави разнолике облике сазнања.

Другим речима, клиничар мора да надрасте улогу задавача и оцењивача тестова – администратора или психотехничара – и да ”освоји улогу” експерта клиничке процене; то јест он/она треба да постане особа које ће да формулише и реформулише упутна питања, да поставља и решава проблеме, да гради и преиспитује хипотезе о испитанику и све то интегрише у кохерентну целину: теорију личности свога испитаника.

Схватање улоге клиничара у поступку процене:

Психометријска наспрам холистичке традиције

Психометријска переспектива:

• психометричар користи тестове да би прикупљао податке, а његов задатак се обично врти око писарских и техничких аспеката тестова.

• његов посао је првенствено усмерен на податке, а крајњи производ његовог рада је попис низа црта или описивање испитаникових способности.

• ови описи се, обично, не доводе у везу са особиним (испитаниковим) општим контекстом, и не дотичу се јединствених проблема са којима се он суочава.

• Иза ове традиције ”стоје” психологија индивидуалних разлика и психологија црта.

• Отуда, актуаристи сматрају да је један од најбољих начина описивања резултата процене онај у коме ће се они изразити посредством мерења испитаникових снага и слабости, с обзиром на различите црте или диспозиције. Циљ је отуда да се развије релевантна таксономија црта и, потом, створе тестови којима ће се те црте мерити.

Схватање улоге клиничког психолога у актуаријској/психометријској традицији

• Нагласак је на инструменту а не на клиничару и његовим процесима клиничког расуђења.

• Тумачење почива прикупљеним подацима а не на клиничару који треба да их протумачи.

Холистичка перспектива:

• клиничар настоји да евалуира испитаника у проблематској ситуацији, тако да информација која проистекне из процеса процене, може помоћи у решавању проблема,

• Скорови са тестова нису крајњи резултат, већ средство грађења хипотеза,

• Клиничар је тај, а не подаци, који пружа тумачење, решава проблеме и/или доноси одлуке.

Питање:

Када је клиничка процена најкориснија?

• Када се користи за разумевање и процену личности,

• посебно њених проблема живљења.

Како је схваћена улога клиничара у холистичкој традицији?

Клиничар је схваћен као експерт за људско понашање, као онај који се мора носити са комплексним процесима, и који разуме податке са тестова у контексту испитаниковог живота. Он мора поседовати знања која се тичу проблематичних области и да потом, на основу тих сазнања, буде у стању да образује општу идеју о понашању које проматра и мери, као и да познаје области из којих ће прикупљати релевантне податке.

Основна претпоставка на којој почива овако схваћена улога клиничара:

• многострука узрочност,

• међусобни утицаји, и

• многоструки односи.

• Вуди истиче:

Клиничка процена је индивидуално оријентисана, али увек узима у обзир социјални контекст, а циљ јој је, обично, да помогне особи у решавању проблема.

(Woody, 1980)

ИНТЕГРАТИВНА КЛИНИЧКА ПРОЦЕНА

• савремени посленици у области клиничке процене (процене личности) сматрају да је сазрело време за интегративан приступ процени.

• интеграција се тиче:

1. интегративне употребе инструмената који потичу из номотетске и идиографске традиције (”инструменте самопроцене” и ”мере учинка”),

1. интеграције података добијених поступком процене.

Интеграција података добијених проценом

Одвија се у три корака:

1. концептуално превођење појединачних налаза у смислене описе клијента:

– извештај треба да буде усредиштен на клијента, а не на инструменте,

– треба да буде од помоћи при решавању (клијентових) проблема, а не да, напросто, описује припадника клиничке популације;

2. интеграција подразумева да је клиничар осетљив на захтеве који пред њега постављају налогодавци који долазе из различитих контекста и који припадају различитим популацијама;

3. интеграција клиничке процене и третмана.

ОБЈЕКТИВНИ И СУБЈЕКТИВНИ ТЕСТОВИ?

AERA, APA & NCME, 1999

”употреба тестова представља један метод прикупљања информација унутар ширег оквира психолошке процене појединца ... Психолошка процена је обухватно испитивање које се спроводи са циљем да се одговори на специфична питања о клијентовом психолошком функционисању током одређеног временског раздобља или да се предвиди његово психолошко фукционисање у будућности.”

Класична подела психолошких инструмената:

– објективни тестови (иструменти самопроцене)

– пројективне технике (субјективне мере)

”Када испитаника замолимо да погоди шта испитивач мисли, то зовемо објективним тестом; када испитивач покуша да погоди шта испитаник мисли, то називамо пројективном алатком”

(G. Kelly, 1958)

вредносно неутрална подела инструмената:

I. ”више структурисани” (тј. објективни) наспарам

”мање структурисаних” (пројективне технике) инструмената

II. ”инструменти самопроцене”/self-report instruments (објективни т.) наспрам

”мере учинка”/performance-based measures (пројективне технике)

pawg – apa, 2006

Предуслови обављања клиничке процене

Освајање идентитета клиничког психолога

• Стицање адекватних знања и вештина из клиничке психологије, у првом реду процене личности (клиничке процене примењене на припадницима различитих популација), током постдипломских студија, специјализације из клиничке психологије и разних иних (формалних и неформалних) течајева из широког спектра области (психотерапије, саветовања, психијатрије, форензичке психологије и процене, неуропсихологије и неуропсихолошке процене и сл.).

• Специјалиста клинчке психологије,

• специјалиста медицинске психологије,

• доктор наука из области клиничке психологије (Ph.D.),

• доктор психологије (Psy. D.).

Предуслови обављања поступка клиничке процене

Клиничар мора да поседује специфична сазнања из:

• теорија и психологије личности,

• психологије абнормалности,

• психологије здравља и менталне хигијене,

• знања о конструисању тестова и основама статистике,

• познавања онтичких и епистемичких претпоставки на којима почива клиничка процена.

Кораци у поступку процене

Процес интеграције извора информације у поступку клиничке процене (Beutler & Groth-Marnat, 2003)

МЕТОДОЛОШКА НАЧЕЛА КЛИНИЧКОГ ПРИСТУПА

1. СКУПИНА КАО ОКВИР

• став: ”треба сагледати читаву ситуацију”,

• тенденција ка оптималној информисаности,

• уздање у велики број инструмената,

• клиничка метода представља агрегат или батерију више различитих инструмената и мера.

2. НАЧЕЛО МУЛТИДИМЕНЗИОНАЛНОСТИ

Џ. Екснер (Ј. Ј. Ехner,1993)

ниједан тест није толико широк да може све измерити;

унакрсна валидација/ «минимум грешака, максимум тачности» - Екснер, 1993.

Питање: на основу којих критеријума је састављена батерија или агрегат?

3. ФАВОРИЗОВАЊЕ ТЕХНИКА ШИРОКОГ ДИЈАПАЗОНА

Предност имају тестови широког (wide band tests) а не уског (narrow band tests) дијапазона;

 

4. ”ОТВОРЕНОСТ” ПСИХОДИЈАГНОСТИЧКОГ АГРЕГАТА

укрштај две традиције:

а. медицинске (метода историје случаја),

б. психолошке (Т.Т.С.).

Индивидуализација поступка клиничке процене

• за разлику од групног испитивања у клиничком је индивидуализација поступка sine qua non ма каквог облика процене,

• у групном испитивању се, посредством инструкција и ригидних формулација процедуре, испитаници прилагођавју тестовима, дотле је у клиничкој процени

• циљ: да се методологија прилагоди испитанику.

Начини спровођења индивидуализације поступка

1. мењање састава и величине батерије,

1. мењање редоследа или сукцесије метода,

1. продужавање, скраћивање или прераспоређивање временског трајања клиничке процене,

1. оно што се назива кључним проблемом испитаника не долази до изражаја увек на истим тестовима или техникама.

УПУТ ИЛИ УПУТНО ПИТАЊЕ

• Клиничка процена увек отпочиње неким питањем, хипотезом или проблемом.

• Клиничар мора отпочети свој рад упутним питањем и мора уложити сав напор да тачно разуме питање/питања или проблем која се пред њега постављају или на шта налогодавац својим упутом циља.

• У неким случајевима немогуће је одговорити на упутно питање, у другим одговор може бити само делимичан, док у појединим случајевима сам клиничар мора преиначити упутно питање, јер је оно било нејасно, двосмислено или га уопште није ни било.

• Сврха упутног питања (које треба бити изречено на прецизан начин и у форми проблема) је да пружи кратак опис испитаника и да истакне главни разлог спровођења поступка клиничке процене. Оно, такође, треба да укључи кратак опис природе проблема.

• Уколико су упут или упутна питања потпуна и јасна, она олакшавају читаоцу (тј. клиничару): да се фокусира на проблем, оријентишу га на оно што у психолошком извештају следи, и упућују на област или области које ће бити прорађене.

Отуда су реченице, попут:

• ”Пацијент је послат на психолошку процену”,

• ”Извршити процену склопа и динамике личности”,

• ”Потребно је извршити психолошку експлорацију клијента Н. Н.”,

• ”Зарад процене маладаптивног понашања”,

• ”Да ли ће пацијент извршити суицид?”,

• ”Због процене подобности за психотерапију” или

• ”Истражити психолошко функционисање особе”,

неадекватне, јер им недостаје прецизност, а оне саме обилују вишком значења.

• Дакле, да би се наведени проблеми избегли, пожељно је да у питање укључимо специфичну сврху процене и одлуке са које налогодавац намерава да спроведе у дело пошто се обави клиничка процена.

• Кад год је то могуће, о разлогу за спровођење клиничке процене треба непосредно расправити са налогодавцем.

• Од немалог значаја је сазнање о публици којој је намењен психолошки извештај, то јест ко је налогодавац и како он може разумети психолошки налаз и мишљење,

• исто тако од значаја је у коме ће се контексту (у којим оквирима) одвијати поступак клиничке процене,

• и једно и друго ће, између осталог, утицати на садржај, форму и облик изношења психолошког извештаја.

• Још једна сугестијија, коју даје Оунби (Ownby, 1997), такође може бити од помоћи при формулисању упутног питања - добро је да клиничар зна да ли се од њега тражи:

a)да одговори на постављено питање или питања, или

б) да ли он својим испитивањем треба да потврди или оповргне налогодавчеву хипотезу о испитанику.

Општи разлози упућивања на клиничку процену (Groth-Marnat, 1997)

1. Процена интелектуалних способности: рутинска, надарених, ретардираних (интелектуално немоћних),

2. Диференцијална дијагноза: (примерице) присуство психолошких- функционалних – сметњи наспрам органског оштећења или неуротични наспрам психотичног поремећаја,

3. Процена природе и опсега можданог оштећења,4. Процена као део поступка професионалне селекције и као

средство пружања препорука у професионалној оријентацији,5. Процена подобности за психотерапију, мотивације, могућих

проблема и тешкоћа током терапије и одређивања врсте психотерапије која ће дати најоптималније резултате,

6. Степен увида који особа има о потешкоћама у међуљудским односима,

7. Процена као помоћ у смештању клијента.

САДРЖАЈ УПУТНОГ ПИТАЊА

1. Кратак опис особе,

1. опис услова под којима је дошло до упућивања на клиничку процену/ који су водили клиничкој процени,

1. опис текућих проблема клијента, и

1. специфично упутно питање/питања.

УПУТНО ПИТАЊЕ - САДРЖАЈИ (BEUTLER & GROTH-MARNAT, 2003)

1. Демографски подаци о испитанику (име и презиме, узраст, образовање, запослење, етницитет, брачно стање, чланови породице, место становања),

2. име и презиме налогодавца или установе која тражи процену; уз то и то у каквом је односу према испитанику налоговдавац или установа,

3. упутно питање и сврха процене.

УПУТНА ПИТАЊА (SHAKOW)

1. «Какав је он/ она ?»:

описује какав је, у различитим условима, пацијент, с обзиром на одређене значајне психолошке функције;

2. «Шта да се ради ?»:

импликације које психолошка процена може да има по терапијску праксу (васпитну, образовну, професионалну, личносну и сл.);

3. «Шта је било урађено ?»:

одређење ефеката терапије/ третмана који је примењен над различитим психолошким функцијама.

УПУТНА ПИТАЊА (Korchin, 1976)

1. Она која треба да пруже основне

информације:

– процена успешности неког третмана/ терапије мери се само ако имамо «пре» податке насупрот «после» податке.

2. Да се процени пацијентово стање после примене

неког терапијског поступка;

3. Да би се планирала и усмеравала терапијска

интервенција;

4. Зарад дијагнозе;

5. Да би се предвидело будуће понашање.

Значај упутних питања (Hartlage & Merck, 1971)

”(Псхолози треба пре да) процењују вредност својих извештаја обзиром на то да ли ти извештаји доприносе третманима који ће се спроводити у оквирима њихових особених радних простора, него што ће настојати да штанцују извештаје који ће бити конзистентни са теоријом али неће бити од помоћи при доношењу одлука.”

Примери лоше и добро сроченог упутног питања

• Пример неспецифичног упутног питања:

”Господин П. П. је упућен на психолошку процену од стране његовог лекара, г. Ј. Ј.”

• Пример специфичног питања:

”Господин П. П. је упућен на психолошку процену од стране његовог лекара, г. Ј. Ј., са циљем да се утврди да ли депресија или могуће присуство деменције утичу на његову способност доношења одлука, његово слабо памћење и постојани умор који га прати.”

Levels of Systematic Treatment Selection (Beutler and Clarkin 1990)

Patient predisposing factors

Problem characteristics: symptoms, functional impairment, complexity/chronicity

Personality traits: coping style, defensive traits, subjective distress, self-esteem, assets

and strengths

Environment: social support, social history, breadth of positive functioning

Treatment contexts (level of care)

Setting: restrictiveness of care

Intensity: frequency and length of treatment

Mode: pharmacological, psychosocial, or both

Format: medication or psychosocial treatment class (i.e., individual, group, family,

couple therapy)

Therapy procedures and therapist relationship qualities

Match of therapist and patient demographics and beliefs

Therapeutic actions: directiveness, insight versus skill and symptom focus, cathartic

versus supportive, therapist skill and experience

Therapeutic alliance quality: collaboration and relationship strength

Fit of patient and therapy

Fit of functional impairment and complexity with setting, modality, format, and

treatment intensity

Fit of coping style with insight orientation versus symptom/task focus of treatment

Fit of trait-like resistance to therapist directiveness

Fit of subjective distress with therapist support versus cathartic evocation

Пацијентове предиспозирајуће карактеристикеBeutler, Clarkin, and Bongar, (2000)

• Бојтлер и сарадници су утврдили да се на највећи број питања која се постављају пред клиничара који треба спровести поступак процене, може одговорити тако што ће се прво проценити шест базичних квалитета пацијента, којима ће се, потом, придодати информације које говоре о пророди различитих сетинга у којима ће се спроводити третман, моделима и облицима третмана и захтевима средине. Клиничар може конструисати одговоре на упутна питања тако што ће указати на то у којој мери и како се ови испитани квалитети поклапају са одређеним захтевима третмана, доступношћу и функционисањем.

• Процена пацијентових шест квалитета представља основицу и полазну тачку поступка психолошке процене. Аспекти датих квалитета које треба проценити тичу се саме особе и њене друштвене средине (Beutler, Clarkin, and Bongar, 2000):

1. области највећих оштећења и снага,

2. ниво текуће и раније друштвене подршке,

3. хроничност и сложеност датог проблема,

4. типични и устаљени начини ношења са стресом или решавања проблема,

5. степен поверења и прихватања инвестираног у међуљудске односе који могу бити од помоћи,

6. ниво стреса и узнемирености који сада доживљава.

Уколико су упутна питања релевантна у клиничком смислу, она треба да пруже одговоре на такође шест

области: 1. описивање или формулисање текућег обрасца понашања,

1. који су узроци осматраног понашања,

1. промене које се у том понашању могу очекивати током времена,

1. начини на које се ти обрасци могу променити,

1. обрасци и области психолошких дефицита,

1. потенцијали и снаге личности.

Пронађи и контактирај налогодавца!

Затражи од налогодавца следеће:

1. да подробно опише пацијентов текући проблем,

2. да објасни због чега он/она (налогодавац) сматра да ће му психолошка процена бити од помоћи,

3. да појасни шта је то што клиничар треба да открије,

4. да објасни на који начин ће информације из психолошког извештаја бити употребљене,

5. да укаже на одлуке које треба да донесе, пошто добије резултате.

КОНТЕКСТ КЛИНИЧКЕ ПРОЦЕНЕ И ЊЕГОВ УТИЦАЈ НА ВРСТУ

УПУТНИХ ПИТАЊА (R.L. Ownby, 1997; Aiken & Groth-Marnat, 2008; R. A. Stolberg, B. Bongar,

and G. Groth-Marnat; 2003)

• Клиничку процену можемо схватити и као пружање консултантских услуга (налогодавцу),

• психолог (експерт у процењивању људског понашања), посредством поступка процене, настоји да дође до одговора на питања, да разреши дилеме или отклони недоумице које него други (налогодавац) има а није био у стању да их реши.

• Да би психолог био у стању да понуди адекватан одговор (у виду психолошког извештаја) он, између осталога, мора да узме у обзир контекст у коме је дошло до постављања питања,

• због тога он себи мора да појасни:

– какве одлуке треба да донесе налогодавац

– зашто се траже његове консултантске услуге

– шта се очекује да ће проистећи као резултат онога што је садржано у психолошком извештају.

Радна места и контексти у којима се најчешће обавља клиничка процена:

• Психијатријска установа;

• Општо-медицинска установа;

• Правно-судске установе;

• Школа;

• Психолошка клиника;

• Приватна психотерапијска/ психијатријска пракса,

• Организација и професионална селекција.

Контекст Типична упутна питања

Психијатријски • Да ли овај пацијент представља претњу по себе и друге?• До кога степена пацијент пати од церебралног оштећења?• Какви се изазови могу јавити током психотерапије?• Каква је прогноза у случају овог пацијента?

Опште медицински

• Да ли пацијент има какав недијагностикован психички поремећај?• Који би били адекватни облици психосоцијалне помоћи овом пацијенту, чије нам је медицинско (соматско) стање познато?• Обзиром на пацијентово душевно стање, да ли ће испољити одређене проблеме уколико га подвргнемо операцији?

Неуролошки • Процена могуће интелектуалне детериорације.• Да ли неуропсихолошки дефицит води или узрокује какве проблеме у понашању?• Која су природа и степен мождане лезије? Где се налази лезија?

Контекст Типична упутна питања

Правно-судски • Да ли је сведочење овога сведока кредибилно?• Да ли је клијент у стању да се подвргне суђењу?• Каквог су степена и природе клијентове повреде?• Коме од родитеља је боље поверити ово дете на старање?• Да ли ће се клијент окористити предложеним третманом?• Шта су слабости а шта снаге извештаја сведока-експерта?

Школа • Које су природе и степена детињи проблеми у учењу?• Које су његове/њене интелектуалне снага и слабости?• О којем се проблему понашања ради? Коликог је интензитета проблем у понашању?• Како да обликујемо образовни програм за ово дете?• Како ће ово дете реаговати на интервенцију?• Да ли је упутно да се промени програм за дато дете? • Да ли је упутно да ово дете буде пребачено у другу установу?

Организација-професионална селекција

• У којој се мери поклапају клијентова личност и различита занимања за која је он заинтересован?• Да ли се ова особа са поремећајем, дисфунционалношћу може вратити на посао? Уколико може, који би јој посао највише одговарао?• Који од ових кандидата највише одговара датом положају?

Контекст Типична упутна питања

Психоилошки • Постоји ли нека клинички значајна информација коју сам ја, као психотерапеут који ради са овом особом, превидео?• На који би вид третмана дати клијент најбоље реаговао?• У којој мери клијент напредује, узимајући у обзир друге сличне случајеве?• Који су медицински и правни аспекти овога случаја, због којих ћу можда морати да потражим консултацију?• Да ли је боље ову особу упутити на клиничко лечење?• У којој мери медицински (соматски) проблеми утичу на особино понашање?

Психијатријска установа

Захтев за тестирањем обично долази из једног од три извора:

1. управника одељења,

1. психотерапеута, или

1. ординирајућег психијатра (Levine, 1981)

1. Управник одељења

проблеми са којима се суочава:

• ризик од суицида,

• питања пријема и отпуста,

• при доношењу одлука о примени најразличитијих медицинских поступака,

• питање старатељства,

• права и слобода пацијената,

• безбедност друштвене заједнице,

• при одабиру одговарајућег одељења,

• врсте активности у које пацијента треба укључити,

• приликом избора одговарајуће терапије или третмана.

2. Психотерапеут

стандардна упутна питања:

• евалуација потенцијала за психотерапију,

• избор најоптималније психотерапије,

• процена најефикаснијих терапијских стратегија,

• процена могућег терапијског исхода,

• који проблеми се могу јавити током терапије,

• процена доминантних механизама одбране и отпора,

• капацитет за рефлексију и увид,

• афективни ниво,

• когнитивни стил,

• дијагноза.

Могући извори конфликта:

1. Мешање улога психијатар-психотерапеут,

1. Увођење поступка клиничке процене током психотерапије.

3. Ординирајући лекар/психијатар:

основни проблем:

• када лекар и психолог имају различите концептуалне моделе у описивању пацијентовог поремећаја (док су болест и медицински модел руководећа перспектива психијатра, дотле се психолог руководи наумом како особа функционише у друштву, како се опходи према другима и како реагује на свет око себе), отуда је на психологу да покуша да премости концептуалне разлике.

Општо-медицинска установа

•2/3 пацијената који дођу код лекара примарно имају какве психичке сметње,

•код оних особа код којих је постављена медицинска дијагноза, између 25 до 50 % пацијената има уз то и какав специфични психијатријски поремећај (Cummings, 1991, Sartorius et al. 1990),

•већина тих поремећаја или није дијагностификована или такви пацијенти нису упућени на одговарајући третман или терапију,

•код традиционалних ”медицинских” поремећаја као што су: главобоље, улцери, коронарна болест, астма, алергије, кожна обољења, реуматоидни артритис, утврђено је присуство психосоцијалне компоненте (Friedman & Booth-Kewley, 1987; Groth-Marnat & Edkins, 1996; Schwartz, 1982),

•психолошки чиниоци нису искључиво одговорни за настанак болести већ, што је једнако важно, за развој и одржавање здравља.

• третман и превенција психосоцијалних чиниоца неког ”медицинског” поремећаја показала се од користи у различитим областима, а утицала је и на уштеду трошкова лечења у:

– припреми пацијената за операцију,

– одвикавању од пушења,

– лечењу гојазности,

– интервенцијама у коронарној болести,

– код пацијената који су соматизовали психолошке проблеме;

• отуда један обухватан приступ пацијенту подразумева свест о интеракцији између физичких, социјалних и психолошких варијабли (Schwartz, 1982).

• посебна област процене: неуропсихолошка процена

o Док се лекар бави утврђивањем лезија у нервном систему дотле се неуропсихолог бави проучавањем статуса виших кортикалних функција;

o другачије речено, неуролог процењује како мозак функционише, а неуропсихолог процењује како особа функционише у светлу могућег можданог оштећења;

Посебне области процене неуропсихолога:

1. Интелектуална детериорација у областима као што су: памћење, апстрактно резоновање, спацијална организација, егзекутивне функције,

2. Процена да ли код особе са неуропсихолошким дефицитом овај доприноси или је одговоран за настанак или испољавање уочених проблема у понашању,

3. Лекари обично као сврху процене наводе:

диференцијалну дијагностику, могуће симулирање патологије, конверзивни поремећај, хипохондрију, органски мождани синдром, депресију са псеудонеуролошким одликама, природу и степен утврђене лезије, локализацију лезије, емоционални статус неуролошког пацијента, степен оштећења, предлози за прављење одговарајуће терапијске стратегије (рецимо: когнитивна рехабилитација, прилагођавање на породицу и пријатеље, тренинг вештина и професионалних задатака).

Правно-судски оквир

Психолог се може укључити у било ком тренутку доношења правне или судске одлуке:

• У истражном поступку,

• На самом процесу,

• Приликом одређивања казне,

• Приликом спровођења казне, или

• По одслуженој казни.

Школа као оквир

Психолог, према Сатлеру (Sattler, 1992), најчешће процењује следеће:

• Процена природе и степена детињих проблема учења,

• Мерење интелектуалних снага и слабости,

• Мерење проблема у понашању,

• Обликовање образовног програма,

• Процена дететовог реаговања на интервенцију,

• Препоруке за промену програма за дато дете или његово премештање у другу установу.

Психолошка клиника као оквир

корисници услуга:

особе које се саме, добровољно јављају за помоћ, јер сматрају да је психотерапија/саветовање ”лек” за њихове психолошке проблеме, тегобе или сметње.

Када је важно спровести поступак клиничке процене:

– код особа са продуженим медицинским проблемима,

– код оних код којих је потребно клиничко лечење,

– код деце коју доводе њихови родитељи због проблема у школи или понашању,

– када процену траже трећа лица, у виду савета за своје клијенте (адвокати, лекари, педагози, духовници и сл.).

СТУДИЈА/ ИСТОРИЈА СЛУЧАЈА

Метода која се широко примењује:

• у медицини,

• антропологији,

• социологији,

• криминалистици,

• историографији, и

• психологији.

У свим споменутим дисциплинама студија случаја је пут или начин (метод) да се појединачни испитаник најпотпуније и најдубље упозна и прикаже.

”Студија случаја је најбољи начин да се испита, утврди и процени личност појединца. Зато ћемо се сваки пут када је потребно темељно проучавање једне особе, определити за студију случаја” (Бергер, 2004)

У клиничкој психологији историја случаја подразумева мултиметодско испитивање појединца које за циљ има реконструкцију динамике, склопа и развоја његове личности.

Студија случаја је детаљан, интерпретативан опис особе или субјекта.

Метод историје случаја представља традиционални приступ свим клиничким истраживањима. По својој природи он је истраживачки, усредиштује се на индивидуално, циља на откриће, и грађење хипотеза.

(H. Bolgar, 1966)

УПОТРЕБА МЕТОДЕ СТУДИЈЕ СЛУЧАЈА У КЛИНИЧКОЈ ПСИХОЛОГИЈИ

1. У истраживачке сврхе,

1. као методолошки оквир клиничке процене, и

1. као методолошки оквир психотерапије.

Извори психолошких студија случаја су:

- медицинске (психијатрија), и

-друштвене науке (социологија, антропологија).

У медицинским дисциплинама израз ”случај” (case) служи за означавање људског бића које пати од ма какве емоционалне или физичке бољке. То јест, историја случаја означава историју пацијентове текуће болести или више њих, које се придодају пацијентовој медицинској историји.

Друштвене науке обично говоре о ”животној историји особе” (life history), при чему се овај израз односи на податке из којих се могу разврстати ”лични документи” који се тичу животне историје неке особе.

Са развојем клиничке психологије историја случаја је постала подједнако медицинска и друштвена историја особе, употпуњена личним документима и подацима са психолошких инструмената.

ПСИХОЛОШКА СТУДИЈА СЛУЧАЈА

”Психолошка студија случаја је медијум кроз који се сви налази о пацијенту разврставају, организују и процењују (R. Watson, 1956)”

• Отуда је студија случаја метода која се користи за проучавање тегоба (знакова, симптома, синдрома и клиничке слике болести), као и повезаности тегоба са специфичним психичким и друштвеним чиниоцима.

• У пракси клиничког психолога ова метода је најчешће намењена откривању онога шта је у особи болесно и шта је у болести особено.

Опсервација, примењени интервјуи и батерија објективних тестова и пројективних техника служе као извори података који ће помоћи да се, у оквирима историје случаја, испитаникова личност опише на целовит начин.

Историјом случаја клиничар настоји, такође, да опише субјектово залеђе (прошлост, тј., његову прошлу историју), текуће околности и његове/њене симптоме.

Исто тако, студија случаја представља средство којим ће клиничар проверавати разнолике хипотезе о:

• развоју,

• динамици и склопу личности,

• повезаности особина личности са битним физичким, биолошким, друштвеним или духовним карактеристикама њене животне средине.

• Студија случаја још служи да се утврде и открију узроци, разлози или сврха проблема који се могу испољити у понашању особе, њеном когнитивном или афективном функционисању.

У историји случаја се преплићу:

а) натуралистичке методе интервјуа и посматрања, и

б) квантификоване скале процене, тестови способности и пројективне технике.

Студија случаја: означава сирове податке, док

Метода студије случаја подразумева: научну употребу података добивених студијом случаја.

У клиничкој психологији историја случаја представља комбинацију две биполарне димензије:

1. а) натуралистичка експлорација (интервју и проматрање)

2. а) уздужни пресек 2. б) попречни пресек

1. б) психотехничка експлорација (тестови, п. технике, скале)

Дакле, психолошка студија случаја почива на четири врсте

поступака или начина прикупљања података:

1. Питај особу о њој самој,

1. Питај трећа лица шта знају о особи,

1. Проматрај особу када и како се понаша,

1. Посматрај особу у стандардизованим тест ситуацијама.

1. Питај особу о њој самој

Окосницу чини интервју, јер он подразумева постављање питања испитанику на која овај, уколико то жели, може дати директне то јест непосредне одговоре.

• Једну варијанту структурисаних интервјуа представљају инвентари личности који следе мање или више специфична питања у писаној форми. Истовремено, интервјуи и инвентари личности омогућавају клиничару да врши опсервацију/проматрање испитаниковог понашања.

2. Питај трећа лица шта знају о особи

реч је о индиректном виду експлорације.

Хетероанамнестички подаци се пореде са анамнестичким подацима.

- психотехнички приступ: могу се користити социометријско испитивање и факторизоване скале процене

3. Проматрај особу када и како се природно понаша

- ”кућне посете”, проматрања на одељењу, и сл.,

- испитивање личних докумената, уметничких творевина, фотографија, писама, видео, дигиталних и/или аудио записа

4. Посматрај особу у стандардизованим тест ситуацијама

примена ТТС, обзиром да су њихови главни квалитети:

а) проматрање се врши под стандардизованим условима,

б) када је неопходно,

в) на начин који смањује субјективне предрасуде,

г) тако да квантитативне мере могу (различитог типа и прецизности) да опишу психолошке функције, и

д) на такав начин да се различити појединци могу поредити.

Сржна тачка психолошке студије случаја је појединац, односно реч је о par excellence методи која се бави субјектом као појединцем у свој његовој јединствености и непоновљивости.

• Уједно, историја случаја је интерпретативног карактера, јер настоји да понуди објашњење и разумевање субјекта који је предмет проучавања.

Исто тако, студија случаја је методиолоки оквир са малим степеном структурисаности. Основни сачинитељи су:

1. испитивач,

2. испитаник,

3. подела улога,

4. дескриптивна примена натуралистичке експлорације (интервју и проматрање),

5. док све остало што може да се користи у једној студији случаја представља специфични додатак који зависи од подручја примене (у клиничкој психологији тај додатак представља батерија тестова).

Отуда се према мишљењу Хеде Болгар (Bolgar, 1966) у историји случаја сучељавају:

1. јединственост насупрот општости, и

1. откриће насупрот доказа.

Према Давидсону и Лазарусу (Davidson & Lazarus, 1994), историја случаја најчешће се користи на

следеће начине:

1. да пружи детаљан опис ретких или необичних феномена, и важних, често нових, метода или поступака интервјуисања, дијагностиковања и третмана;

2. да оповргне предпостављене универзалне аспекте одређене теорије;

3. да генерише хипотезе које могу бити тестиране кроз контролисано истраживање.

Према Комеру (Comer, 1998), доприноси студије случаја су следећи:

1. она служи као извор идеја о понашању, то јест ”отвара пут открићима” (Болгар, 1966);

2. пружа пробну/ огледну подршку теорији;

3. може да послужи као ”изазов теоријским претпоставкама” (Chratochwill, 1992);

4. некада је извор нових терапијских техника;

5. представља оквир у коме ће се проучавати необични феномени, који се не јављају често, те не воде великом (учесталом) броју проматрања и поређења (Lehman, 1991).

Дијагностичка студија случаја

• представља посебан приступ у изучавању личности

• њена сврха је првенствено одређена интересима клијента и служи као средство најбољег избора терапијског поступка,

• она представља отворени методолошки систем, врло прилагодљив и, отуда, универзалан,

• у односу на теорију, студија случаја је неутрална,

• она је прагматична, тј., отворена према теоријама и сменама техничког напретка али, увек, ”свеобухватна” према своме предмету.

(Бергер, 2004)

Значајне студије случаја

Познате историје случаја у психологији:

С. Фројд:

– случај ”Доре” (употреба снова),

– случај ”малог Ханса” (прва анализа детета),

– случај ”човека пацова” (увид у динамику опсесивне неурозе),

– случај ”човека вука” (трансфер и контратрансфер),

– случај Шребера (откриће потискивања, пројекције и ”повраћаја потиснутог”, тумачење хомосексуалности).

К. Г. Јунг:

– случај ”Бабет” (откриће колективног несвесног и архетипова),

– Е. Швајцер (откриће митолошких и религијских мотива, дакле, архетипских представа у визијама),

– ”гђица Френк Милер” (откриће преедипалних мена развоја, значај дијаде мајка-дете, квантитативно одређење либида),

– В. Паули (амплифакција као психотерапијски метод).

Недостаци студије случаја (H. Bolgar, 1966)

• интерна валидација,

• пристрасност клиничара,

• екстерна валидација.

Дисоцијативни поремећај идентитета (DID) или мултипли поремећај личности (MPD)

случај Крис Сајзмор (”Три Евина лика”)

Дисоцијативни поремећај идентитета

• ”домаћин” (личност домаћин или host identity) и ”гости”,

• обично се (али не и нужно) јављају три идентитета/”личности”,

• потпуна или парцијална амнезијана на садржаје, процесе или догађаје који су се јавили код других идентитета или ”личности”,

• ”гостујући” идентитети могу да буду истог пола, рода, али и другог рода, пола, чак и да поприме ”животињски идентитет”,

• разни соматиски параметри нису идентични код разноликих идентитета,

• обично се помаља у детињству.

ЗАДАЦИ КЛИНИЧКЕ ПРОЦЕНЕ

1. Дијагностичка класификација,

1. опис личности,

1. предвиђање.

1. ДИЈАГНОСТИЧКА КЛАСИФИКАЦИЈА

Разлози обављања дијагностичке класификације:

1. душевни поремећаји постоје,

1. класификација омогућава конверзацију између стручњака,

1. дијагнозу треба схватити као радну хипотезу,

4. на основу постављене дијагнозе (хипотезе) клиничари могу одредити најпогоднији вид третмана,

4. поуздан и ваљан систем класификовања поремећаја је неопходан да би се спроводила емпиријска истраживања,

6. немогуће је истраживати етиолошке чиниоце или узроке патологије уколико нема стандардизованих дијагностичких система,

7. системи дијагностичке класификације су били и јесу, по правилу, дескриптивне природе,

8. они могу имати благотворно дејство на клијента.

АпотенофилијаApotenophilia

Апотенофилија подразумева постојање сексуалне жеље код особе да буде инвалид или да личи на некога коме је ампутиран уд (удови). Ову појаву не треба мешати са акротомофилијом (acrotomophilia) која представља еротску привлачност коју у појединцу изазивају особе ампутираних удова.

Али код неких особа са апотенофилијом ова жеља је толико снажна да чини да се они осећају незадовољнима у властитом телу, те траже од хирурга да им одстрани уд (који је потпуно здрав и функционалан) који доживљавају као непотребни вишак, јер се не уклапа у њихову идеалну представу тела. У том случају ради се о особама које спадају у Поремећај идентитета телесне интеграције (Body Integrity Identity Disorder).

Поремећај идентитета телесне интеграције(BIID)

Поремећај идентитета телесне интеграције представља психолошко стање у коме појединац тражи да му се хируршким путем одстрани један (некада оба) потпуно функционалан и здрав уд. Особа са овим стањем има изразито снажну жељу и потребу да физичко тело у потпуности одговара идеалној представи властитог тела (која подразумева одсуство једног или више удова). Ова жеља приморава особу да се носи са парадоксом који подразумева да ће губитком једног или више удова (рецимо, стопала, шаке, руке, ноге и сл.) она постати целовита. У уму овакве особе ”мање значи више”.

О којим се симптомима ради?

Већина особа која спада у BIID има све или већину следећих симптома:

– осећање ”непотпуности и онеспособљености” као бића са четири уда, а, са друге стране, извесно осећање ”потпуности и оспособљености” после извршене ампутације.

- фикс идеју о уду и сразмерама жељене ампутације (најчешће се ради о потреби да се ампутира нога изнад колена али има случаје где се тражи ампутација руке или више удова).

- осећање изразите зависти када се види особа са ампутираним

удом.

- осећање стида и безвредности/одсуство достојанства због онога шта се осећа. Особа се осећа потпуно усамљено, несхваћено и себе види као једину особу на свету са оваквим жељама и осећањима. Неки од њих могу бити лечени од стране психијатра или психотерапеута, а да никада са својим сабеседником у третману не поделе своје скривене жеље.

- поновиве епизоде депресије и, понекад, присуство суицидалних идеја. Некада постоје идеје да се самоозлеђивањем дође до жељеног циља – ампутације – и онда особа то покушава да оствари пуцањем себи у ногу, стављањем уда у суви лед (смрзавање уда), спаљивањем уда, самосакаћењем или намерним инфицирањем уда.

- очигледан неуспех постојећих психијатријских/ психотерапијских настојања да се дате сметње отклоне,

- увежбавање (претварање) током кога особа опонаша, на јавном месту или у кући, особу са инвалидитетом.

ОПИС ЛИЧНОСТИ (Дескриптивна процена)

предуслови:

–осамостаљење клиничке психологије од психијатрије и почетак грађења властитог идентитета;

- преиспитивање и превредновање клиничких задатака;

–незадовољство улогом ”психотехничара”, тј., психијатријског помоћника;

–помаљање великог броја теорија личности и из њих изведених психолошких инструмената који нису били, искључиво, намењени особама са психопатолошким садржајима, већ и нормалним особама;

– нагласак се премешта са испитивања садржаја и испољавања психопатолошких облика понашања на истраживање контекста (друштвеног, културолошког, физичког, духовног или историјског) у коме се дато понашање испољава.

(Freeman, Felgoise, Davis, 2008)

Клиничка процена се више почела односити на опис интеракције између особе и средине, но на опис личности чија је нормалности или патологија у малој мери проузрокована срединским чиниоцима.

ДЕСКРИПТИВНА ПРОЦЕНА

Дескриптивна процена се, начелно, спроводи са циљем да се сазна нешто више о испитаниковој личности, о његовом когнитивном и психосоцијалном функционисању, понашању, академским постигнућима, или, у оквиру неке посебне области, о неким његовим одређеним потребама (рецимо, потреби за родитељством).

(Freeman, Felgoise, Davis, 2008)

Питања која се постављају у оквиру овог облика процене могу се тицати:

• појединаца,

• породица,

• неких других друштвених група (рецимо групе пацијената или, рецимо, групе самопомоћи)

или

• интеракције између појединца и средине (рецимо односа између одрасле ментално заостале особе и простора у коме ће се спроводити програм њене социјалне

рехабилитације).

• Они професионалци који се баве менталним здрављем могу тражити да се обави дескриптивна процена са циљем добијања основних и општих информација које ће им помоћи да разумеју клијентове проблеме, као и чиниоце који доприносе тим истим проблемима.

Дескриптивна процена може помоћи професионалцима у:

• планирању будућег третмана,

• приликом обављања саветодавног рада у сверама запошљавања или могућег академског усавршавања, или

• приликом осмишљавања стратегија у примењивању индивидулних или групних психотерапијских поступака.

• Они психолози који се баве истраживањима или евалуацијама програма користе дескриптивну процену да би своју публику, која ће читати њихове извештаје, упознали са популацијом коју су истраживали или са програмом који је био предмет студије.

• У пракси, дескриптивна процена се често обавља напоредо са дијагностичком проценом, а неке методе процене ће послужити зарад долажења до информација које ће бити од користи у остваривању циљева једног и другог облика процене.

Методе прикупљања података у дескриптивној процени

• различите врсте клиничких интервјуа,

• разнолики поступци опсервације,

• скале само-процене и упитници,

• хетероанамнестички подаци,

• пројективне технике,

• компјутеризована процена и

• физиолошка процена.

Обично су клинички психолози, који су обучени да спроводе дијагностичку класификацију, једнако оспособљени да обављају и дескриптивну процену.

Специјализација за обављање дескриптивне процене односи се

на:• рад са посебном узрасном групом (рецимо, децом и адолесцентима, са одраслом популацијом или са особама треће доби)

• посебном врстом поремећаја (рецимо, поремећајима учења, поремећајима личности, Хантингтоновом хореом или трауматском повредом мозга)

• особеним психосоцијалним проблемима (рецимо, особама осуђеним за крвне деликте).

Дескриптвни наспрам димензионалног приступа

Дескриптивни:

клинички психолог може описати неког испитаника обзиром на чиниоце које он/она сматра важним и, још више, помоћу оних који су производ одговарајуће клиничке парадигме којој се сам клиничар приклања.

На пример:

• чиниоцима мотивације;

• интрапсихичким процесима и садржајима (архетипови, комплекси, представе, фантазми, Ја, Над-Ја, Оно; Самство, унутрашњи објекти; одбрамбени механизми и сл.);

• режимом поткрепљења, АВС моделом, ирационалним уверењима, дефицитима и/или неумереностима у понашању;

• системом конструката;

• начином бивствовања у свету, са другима; посредством особене отеловљености и темпоралности, и сл,

• потребама и притисцима .

Димензионални приступ:

особа се описује посредством црта или димензија личности:

– екстроверзије,

– отворености за искуство,

– емоционалне стабилности,

– психотицизма,

– или ма којих других димензија које се могу измерити психолошким инструментима.

Према Т. Милону (Millon, 1996, 2000) димензионални модел је много успешнији него категоријални, јер нуди:

• целовит, конзистентан и кохерентан опис особе,

• сажима у себи разнолике клиничке аспекте и црте личности испитиване особе,

• кориснији је од категоријалног у клиничким истраживањима,

• напослетку, подстиче и омогућава процену атипичних и необичних случајева.

НЕДОСТАЦИ димензионалног приступа

• Нема слагања међу заговорницима овог модела око природе и броја димензија или црта личности посредством којих се испитаникова личност може најдакватније описати.

• Неке црте/димензије недвосмислено имају позитивну конотацију (тј. показатељи су нормалности), док друге имају инхерентно негативно значење и упућују на болесно, абнормално, клиничко или патолошко понашање.

ПРЕДВИЂАЊЕ

предвиђање

Заговорници актуаријске традиције у клиничкој психологији више од пола века сматрају предвиђање главним задатком клиничке процене (Sarbin, 1943; Meehl, 1954; Grove et al, 2000; Monahan & Steadman, 2001; Aiken & Groth-Marnat, 2006).

Док је евалуација текућег стања срж већине облика процене, у неким посебним ситуацијама се од клиничара тражи да изврши предвиђање будућег понашања клијента или да предвиди могуће ефекте или утицаје које ће дате околности или животна збивања имати на појединчево мишљење, осећања, понашање, или његово свеукупно функционисање.

Предиктивна процена је често нужна зарад или се спроводи у:

• медицинским установама,

• школским установама,

• радном месту,

• форензичким институцијама,

• психијатријским институцијама и другим срединама које се баве менталним здрављем.

Актуаријска традиција у процени

Статистички или актуаријски приступ подразумева примену статистичких формула, низа правила, или актуаријских табела (од стране клиничара или рачунара) у објашњавању психолошких података и предвиђању будућег понашања.

Према суду актуаријски оријентисаних психолога, предикција је најважнији критеријум валидности клиничке процене (Бергер, 2004).

Имплицитне и експлицитне претпоставке

• предвиђање (и контрола) је фундаментални доказ научног сазнања,

• свет је стабилан и статичан,

• психолошки феномени које испитујемо јављају се регуларно, а појављују на законит начин,

• да би се могле користити актуаријске табеле, статистичке формуле, психометријске технике и појмови мора се претпоставити да се ни људи нити критеријуми не могу мењати.

Клиничко наспрам статистичког предвиђања

Присталице актуаријског/статистичког приступа сматрају да актуаријске формуле засноване на одређеним клиничаревим процесима доношења одлука пружају валидније предиктивне судове него они које проистичу, искључиво, из клиничаревог предвиђања које је, најчешће, засновано на његовим властитим опажањима и инитуицији.

(Meehl, 1954; Goldberg, 1965; Wiggins, 1973; Grove, 2000)

Алтернативно схватање - Бонариус

Конструктивиста Бонариус (Bonarius, 1984) доводи у питање имплицитне претпоставке актуаријског приступа, јер по његовом мишљењу:

- свет није савршен ни статичан, већ је у непрекидном процесу мењања,

- те се отуда на појаве које се у њему одвијају не могу примењивати једном установљена правила и закони,

- тај свет је испуњен константно промењљивим опажањима, перспективама или представама и подложан је случају.

• Наместо ”предвиђања” Бонариус заговара мање механицистички израз – ”антиципирање”.

• Антиципирање упућује на когнитивне процесе конструисања, а не на актуаријске поступке и формуле.

• Свет није савршен (у механицистичком смислу) и у њему нема просечне особе у просечној ситуацији која успоставља просечне односе са (просечним) другим.

• У процесу антиципирања учествују две стране – клиничар и сам клијент (они ко-конструишу будуће збивање) и подједнако преузимају одговоност за оно шта ће се десити у будућности.

Закључак(Phares & Trull, 1998)

Клинички приступ је посебице сврсисходан када (су):

– потребне информације о областима или збивањима за које не постоје адекватни тестови,

– појаве које се испитују ретке, необичне или изразито идиосинкратичне природе, тако да их је тешко предвиђати или о њима закључивати,

– клинички закључци подразумевају случајеве за које нису развијене статистичке једначине,

– улога непредвиђених околности може поништити ефикасну примену неке формуле.

”Најбоља могућа ПРОцена ”

Обзиром на идиосинкратичност и непоновљивост појединаца, на одсуство потпуног преклапања између њихових понашајних карактерситика и одређених поремећаја личности и других психопатолошких категорија, највећи број предиктивних процена су огледног карактера и дате у виду ”најбоље могуће процене” или ”најпрецизнијег суда”.

Према суду Хејнса и О’Брајана (Haynes & O’Brien, 2000) прецизност у ма коме облику процене, а посебице у предиктивној процени, почива на доступности, тачности и поузданости података који се тичу предиктора и варијабли које се предвиђају да ће се десити.

Предиктор (или предиктор варијабле) – подразумева оне чиниоце за које се сматра да претходе или да се напоредо јављају са понашањем које се предвиђа, а који су на неки начин у узрочном односу са њиме.

Статистички/ актуаријски приступ је од посебне користи када (је):

– исход који се предвиђа објективан и специфичан,

– предвиђањем обухваћен велики, хомоген узорак, и када је минимално интересовање за индивидуалан случај,

– постоји оправдана сумња да може доћи до грешке у закључивању или до испољавања каквих предрасуда.

КЛИНИЧКО СУЂЕЊЕ

• Пошто су поступком клиничке процене прикупљени психолошки подаци, клиничар мора утврдити шта ти подаци значе, то јест мора открити њихов смисао.

• Да би прикупљене информације биле од користи и да би водиле унапред постављеним циљевима клиничке процене, потребно је претворити њихову изворну, сирову грађу у тумачења и закључке.

КЛИНИЧКО СУЂЕЊЕ

Клиничко суђење представља посебан облик опажања при коме клиничар настоји - посредством употребе доступних извора - саздати тачан и прецизан опис клијента.

(Groth-Marnat, 2003)

• Ти извори – психолошки подаци - могу бити подаци са тестова, из историја случајева, из медицинских историја, из личних бележака особе, или вербалне и/или невербалне опсервације понашања.

• Готово је немогуће да се дијагностичке технике и методе процене евалуирају независно од клиничара који их примењује.

Пошто су прикупљени подаци, клиничар мора одредити шта ти подаци значе.

Да би удовољио циљу клиничке процене и да би информације које ће саопштити у свом психолошком изветају биле од користи, клиничар прво мора да преобликује сирове податке у тумачења и закључке.

Кључни чинилац клиничке процене обично се назива обрадом података или, чешће, клиничким суђењем.

”Клиничко суђење (тј., расуђивање)” – као израз – наговештава да је реч о клиничару који користи процесе закључивања који су, неретко, далеко од онога што сматрамо објективним.

Сам процес клиничког суђења, његова тачност и саопштљивост врло често јесу изразито личносно (субјективно) обојени.

Релевантни садржаји и процеси који су укључени у клиничко суђење подразумевају:

• прикупљање података,

• синтезу података,

• релативну тачност клиничког наспрам статистичког описа, као и

• одлуке шта да уђе, а шта да не уђе у клиничарев психолошки извештај.

Оно што клиничко суђење чини изузетним јесте степен закључивања на коме оно почива, јер закључивање представља ментални скок са података који су познати на оно зашта се, на основу тих података, претпоставља да је тачно и истинито.

Начелно, што је дужи скок од података ка претпоставкама, то чини да је закључак који се поставља подложнији грешци.

Како отклонити грешку у закључивању?

Уздржавањем од било каквог облика клиничког закључивања.

Уколико томе прибегнемо, поништићемо значење већине података процене.

Уистину, људима је готово немогуће а да не расуђују, да не закључују или да нечему не придају смисао.

Сржно питање није, када је реч о клиничаревој обради психолошких података, да ли треба или не треба изводити закључке, већ:

– какву врсту закључака треба изводити

–на који начин клиничар долази до тих закључака

–колико су тачни ти закључци, и

–на који начин отклонити грешке у закључивању.

”Уколико не прибегне тумачењу, клиничар мора узети податке које је прикупио здраво за готово: ако не прибегне тумачењу, клиничарево разумевање понашања пацијента неће превазићи оно које сам пацијент има о себи, уколико не тумачи, клиничар ће, у најбољем случају, бити техничар који мора да бележи све што му се даје и да се, потом, нада да ће се неки од тих података јавити у актуаријским табелама или приручницима у којима може наћи шта му ваља даље чинити.”

(Levy, 1963)

Нивои и типови клиничког закључивања

Клиничко суђење или закључивање може зависити:

1. од циља клиничке процене,

1. од нивоа апстракције, или

1. од теоријског приступа клиничара.

1. Циљ клиничке процене

Клиничко суђење може послужити у сврхе:

1. дијагностичке класификације (”пацијенткиња пати

од граничног поремећаја личности”),

2. описа (”њени симптоми се погоршавају кад год осети/умисли

да је други напушта”),

3. предвиђања (”у њеном случају најбоље је применити

системску породичну терапију”).

2. Ниво апстракције

Закључивање у великој мери зависи од нивоа апастракције. Оно може да се креће од:

• ниског нивоа,

• вишег, и

• највишег нивоа.

Низак ниво закључивања је онај који је обазрив и који се у малој мери удаљава од изворних података.

Сирови подаци се прихватају ”здраво за готово” тако да, рецимо, податак са неког теста одлучује да ли пацијент и даље треба да се лечи у клиничкој установи или не (рецимо, на MMPI-у Т скор на скали D = 110; S-Con. = 12, на RIM, упућују да је потебно задржати пацијенткињу на затвореном одељењу психијатријске клинике);

На ниском нивоу закључивања, клиничар даје суздржане закључке, и у малој се мери ослања на своју теоријску оријентацију (тј., руководећу парадигму), лично искуство или интуицију.

Виши ниво закључивања је онај где изведени клинички судови у већој мери иду преко онога што сирови подаци уистину говоре;

Рецимо, понашање које се открива опсервацијом, интервјуом или одговорима са тестова бива тумачено као карактеристика испитанка, што се потом користи као оправдање зашто је нека црта одређена као агитираност, аутистичност, депресивност, хостилност или схизоидност,

Највиши ниво апстракције - у њему су прикупљени подаци прорађени на такав начин да образују целовиту слику о испитанику.

У идеалном смислу, на највишем нивоу клиничар настоји да образује или реконструише ”целовити наратив” о испитанику и његовој личности; душевни поремећај се разматра у светлу клијентове реконструисане историје, али и контекста у коме се маладаптивно функционисање испољава.

Психолошки подаци (подаци процене)

Информације до којих је клиничар дошао током поступка клиничке процене – на основу интервјуа, опсервације, скорова са тестова, одговора са пројективних техника и/или скала (само)процене – називамо психолошким подацима, и оне могу бити разматране на три посве различита начина.

ПСИХОЛОШКИ ПОДАЦИ- један те исти психолошки податак може бити схваћен као:

1. узорак,

1. корелат,

1. знак.

(Goodenough, 1949; Wiggins, 1975; Nietzel et al, 1998; Phares & Trull, 1997)

1. Узорци

Клиничар може да сагледава психолошке податке – проматрања, скорове са тестова, одговоре из интервјуа и са тестова, или какве друге податке – као узорке из неког обухватнијег складишта информација до којих се могло доћи изван клиничких услова.

На пример, када испитаник подбаци на Векслеровој скали памћења, то може бити индикатор вантестовоног понашања, рецимо проблема у памћењу.

Размотримо следећи пример:

Особа је, у свом стану, закључавши улазна врата и бацивши кључеве кроз прозор, покидала телефонске жице, а пре него што је отишла у постељу узела 32 пилуле против високог притиска и 12 таблета за спавање, али ју је спасла млађа сестра, којој се учинило сумњиво што ова не одговара на телефон преко целог дана и ноћи, и пошто је провалила врата од њеног стана уз помоћ супруга, ову одвела колима Хитне помоћи у Ургентни Центар.

Уколико овај инцидент схватимо као узорак понашања пацијентa, онда можемо извести следеће закључке:

1. Пацијенту су доступни потенцијално смртоносни лекови.

1. Пацијент није желеo да буде спашен, јер никога није обавестио о своме чину, а приде је бациo кључеве и пoкидаo телефонске жице да ни сам не би могao да потражи помоћ.

1. Под сличним околностима, он би наново покушаo да изврши самоубиство.

У овом случају – када је пацијентово понашање схваћено као узорак – имамо на делу низак ниво закључивања.

Покушај самоубиства је виђен као пример онога шта је он у стању да почини под одређеним околностима.

Клиничар не прави никакав напор да дође до закључка због чега је он покушао да изврши суицид.

2. Корелати

На вишем нивоу закључци иду преко изворних података и налазе подршку у емпиријским путем демонстрираном односу који постоји између различитих варијабли. Дакле, што је јача веза између познатих варијабли, тачнији су клинички закључци.

Истo, раније споменуто, збивање (покушај самоубиства) можемо сагледати као корелат неких других аспеката особиног живота. Чак иако немамо других информација о њој, оне постојеће могу нас водити следећим закључцима:

1. Вероватно је пацијент особа женског пола која пролази кроз кризу средње доби, или она која живи сама – без партнера или разведена, или она коју је напустио значајни други.

2. Пацијенткиња је била или и сада јесте депресивна.

3. Има мало или доживљава да има премало емоционалне подршке од стране породице и пријатеља.

Овде на делу имамо виши ниво закључивања, а он је заснован на:

а) чињеницама о њеном понашању, и

б) клиничаревом знању и искуству шта све (или шта још) може да корелира са испољеним понашањем.

Ови закључци иду преко изворних података и налазе подршку у емпиријским путем демонстрираном односу који постоји између варијабли као што су - самоубиство, узраст (средње доба), род, брачно стање, социјална подршка, и депресија.

Дакле, што је јача веза између познатих варијабли, тачнији су клинички закључци.

Овај психометријски приступ, заснован на корелацији, углавном није везан ни за једну клиничку парадигму.

Ма који податак процене који се може квантификовати – црте личности, опажање других, тест его снага, индекс хипервигилности, психотицизам, конструисање себе или других – може бити схваћен као корелат.

Сходно томе, у психометријском схватању података процене, индивидуално оријентисана клиничка психологија се доводи у везу са ширим пољем истраживања у области теорија личности.

3. Знаци

Овде закључци иду у значајној мери преко датих информација, а психолошки подаци се користе као знаци који могу бити протумачени у светлу неке теорије личности, у првом реду оних теорија које извиру из дубинско психолошке и/или егзистенцијално-феноменолошке парадигме.

Врло често, однос између утврђеног знака и закључка проистиче, искључиво, из теоријских спекулацуја.

Закључивање засновано на знацима, примењено на примеру суицидалне пацијенткиње, подразумева следеће:

• њен покушај самоубиства може бити схваћен као знак неких других мање очевидних (латентних) карактеристика.

• клиничар који психолошке податке схвата као знаке може, у датом случају, извести следеће закључке:

1. њени агресивни пориви су усмерени на властито самство.

1. њено понашање одражава јаке интрапсихичке конфликте који су одраз снажног комплекса напуштања.

1. посезање за пилулама представља њен несвесни позив у помоћ.

Подаци виђени као Ниво закључивања Подложна теорија Извори података Типични поступци обраде података

Знак Висок Дубинско психолошке или феноменолошке

Интервјуи, тестови, проматрања, личне белешке

Неформално, засновано на субјективним судовима о подацима процене

Узорак Низак Бихејвиоралне Интервјуи, тестови, проматрања, личне белешке

Формално и неформално, засновано на субјективним судовима и функционалној анализи испитаниковог понашања

Корелати Низак до вишег (умерног)

Различите теорије Интервјуи, тестови, проматрања, личне белешке

Формално, засновано на статистичкој анализи података процене

3. Теоријско опредељење

Клиничка парадигма, још више, теорија од које клиничар полази, ће у великој мери одредити и обликовати судове, закључке и тумачења до којих он долази у поступку обраде података.

Нивои закључивања, схватање психолошких података и теоријско опредељење

Нивои закључивања, схватање психолошких података и теоријско опредељење су међусобно испреплетани и повезани.

Када је, рецимо, податак процене схваћен као понашајни узорак, закључак је највероватније минималан, а руководећа теорија, највероватније, бихевиорална.

Ако је психолошки податак схваћен као корелат, закључивање ће, вероватно, бити на умереном нивоу, а нагласак ће бити стављен на статистичку анализу односа између варијабли које проистичу из неке теорије личности.

Уколико, тај исти податак схватимо као знак, онда ће то резултирати вишим нивоом закључуванја, а подложна теорија ће највероватније бити нека дубинско-психолошка или феноменолошка.

Примерице, у когнитивно-бихејевиоралној парадигми, претходно описано понашање пацијенткиње може бити протумачено као:

а) научени и учвршћени образац песимистичког мишљења о изгубљеним поткрепљивачима, или као

б) систем ирационалних уверења који се констелишу око помисли да без другог, који ће ми се несебично и непрестално емноционално давати, нема смисла живети.

Исто понашање, из угла дубинско психолошке парадигме, може бити протумачено као:

а) изразито примитиван облик одбране од персекутивног интернализованог објекта или као

б) производ амбиваленције према примарном објекту који је у раном детињству напустио пацијенткињу.

У феноменолошкој парадигми, њен покушај самоубиства може бити схваћен као:

одраз песимистичког виђења себе у одбацујућем и захтевном свету који пред њу непрекидно поставља задатке који превазилазе њене моћи и, са друге стране, виђење тог света као пунитивног, који, када она подбаци, почиње да је кажњава тако што јој ускраћује емоционалну подршку.

Валидност клиничког суђења (Aiken & Groth-Marnat, 2006)

1. Илузорна корелација,

1. Не узимање у обзир заступљености (преваленце),

1. Накнадни увид,

1. Претерано веровање властитим судовима.

Могући извори грешака у клиничком суђењу(Nietzel et al, 1998)

1. Предрасуда утврђивања (Tutin, 1993)

2. Предрасуда потврђивања (McCoy, 1976)

3. Предрасуда доступности (Strohmer & Shivy, 1994)

4. Илузорна корелација (Chapman & Chapman, 1967)

5. Личносне предрасуде (Rabinowitz, 1993; Shoham-Salomon, 1985; James & Haley, 1995)

6. Родне предрасуде (Ford & Widiger, 1989)

7. Не узимање у обзир заступљености тј., преваленце (Faust & Ziskin, 1988).

Усавршавање клиничког суђења и тумачења(Faust, 1986; Phares & Trull, 1998)

1. Обрада информација,

2. Синдром тумачења,

3. Валидација и вођење дневника,

4. Нејасни извештаји, појмови и критеријуми,

5. Ефекат предвиђања,

6. Предвиђање непознатих ситуација,

7. Варљиви принципи тумачења,

8. Утицај стереотипних уверења.

Приликом клиничког или како га придсталице актуаријског приступа називају ”импресионистичког” предвиђања, сам психолог је тај који - користећи своја интуитивна запажања, опажање или закључке до којих је дошао на основу импресионистичких тумачења која спарује са неком теоријом личности – врши предикцију.

Бихејвиорална процена

Бихејвиорална процена представља на научним темељима изграђену савремену психолошку парадигму процене која се одликује међусобно повезаним појмовима, методама и стратегијама, посредством којих описије и објашњава људско понашање (Haynes & Kaholokula, 2008).

Реч је о парадигми клиничке процене која је научно утемељена, с обзиром да укључује проматрање, мерење и експеримент у описивању и објашњавању људског понашања.

Она је савремена у смислу да су њене методе и стратегије подупрте најновијим емпиријским истраживањима и ослоњене на достигнућа најсавременије технологије.

Бихејвиорална процена се одликује по томе што:

• нуди особене идеје и начин размишљања о поремећајима понашања,

• о томе како се ти поремећаји могу мењати, и

• специфичне технике процене понашања и његовог мењања.

(Groth-Marnat, 2003)

Бројне су разлике између традиционалне и бихејвиоралне процене, но оно што се може издвојити као сржна одлика потоње је истицање ситуационих детерминанти понашања.

То укратко значи да је бихејвиорална процена усредсређена на целовито разумевање релевантних претеча (антецедената) и происхода (консеквенци) понашања.

За разлику од традиционалне процене која у малој мери води рачуна о контексту или ситуационим чиниоцима у којима се испољава какво понашање које је предмет процене, бихејвиорална процена ово двоје види као сржне аспекте процене и, још више, разматра начине на које се циљано понашање може променити.

Циљеви, претпоставке и примена бихејвиоралне и традиционалне процене

(Barrios & Hartman, 1986)

Бихејвиорална процена Традиционална процена

I. Циљеви Да помогне у откривању проблематичних облика понашања и услова који их одржавају.

Да помогне у избору адекватног третмана.

Да помогне у евалуацији ефеката примењеног третамана.

Да помогне у преиначењу третмана.

Да помогне у дијагностификовању или класификовању проблематичних стања.

Да помогне у откривању етиолошких чинилаца.

Да помогне у предвиђању будућег тока.

Бихејвиорална процена Традиционална процена

• Претпоставке

1. Узроци понашања

2. Смисао понашања

Понашање је у функцији ситуационих варијабли или је производ интеракције ситуационих варијабли и варијабли особе.

Постигнуће на тесту се сагледава као узорак особиног репертоара понашања у специфичној ситуацији.

Понашање је у функцији интрапсихичких варијабли или варијабли личности.

Постигнуће на тесту се сагледава као знак неког постојаног, подложног стања или црте или варијабле личности.

Бихејвиорална процена Традиционална процена

III. Примена

1. Конструкција

инструмената

2. Опсег процене

Адекватно представљање контекстуалних одлика сетинга који је предмет процене.

Адекватно представљање репертоара понашања који је предмет процене.

Широки фокус којим се обухвата проблематично понашање, услови који га одржавају, претпоставке третмана, спровођење третмана, происход третмана и сл.

Мали нагласак се ставља на контекстуалне одлике.

Адекватно представљање стања, црте или варијабле личности које предмет процене.

Сужен фокус којим је обухваћено проблематично стање.

Бихејвиорална процена Традиционална процена

• - наставак

3. режим процене

4. метод процене

Поновиво процењивање: понавља се на кључним ступњевима третмана или током целокупног третмана.

Даје се предност директним методама мерења.

Процена мале учесталости: обично се спроводи пре или после примене неког третмана.

Методе мерења су по дефиницији индиректне (у томе што се постигнуће на тесту види као знак неког подложног стања или црте.

У бихејвиоралној процени нагласак је на описивању:

• атрибута (рецимо, на шта оно личи) и димензија (рецимо, учесталости, интензитета, трајања, и тога када се први пут јавило) понашања,

• објашњавања тога које варијабле доприносе његовим одступањима (рецимо, променама током времена или с обзиром на контексте у којима се испољава),

• како и зашто се јављња (тј. који су његови узроци),

• и тога шта утиче на његове димензије.

(Keawe’aimoku et al, 2009)

Бихејвиорална процена се фокусира на неколико, међусобно повезаних садржаја:

1. на специфичности особиног проблематичног понашања и на циљеве процене;

2. на откривање функционалних односа (рецимо, како су варијабле повезане и како коварирају током времена и у различитим контекстима) између проблематичног понашања особе и његових узрока;

3. на мерење мање општих варијабли и мање изведених (претпостављених) варијабли (рецимо, учесталости, размера и трајања специфичних облика понашања под специфичним условима) насупрот надређених, општијих и изразито изведених варијабли (рецимо, опште црте личности или стилови ношења са проблемима);

4. на значајне (тј. оне који побољшавају квалитет живота) узроке понашања, као и на оне узроке проблематичног понашања особе који се могу мењати (тј. они који су подложни промени);

4. на крају, бихејвиорална процена се усредиштује на котемпоралне срединске узроке (рецимо, збивања која се јављају напоредо са проблематичним понашањем), као и на когнитивне (рецимо, дисфункционалне мисли) и физиолошке (рецимо, убрзани откуцаји срца) узроке особиног проблематичног понашања.

Поље примене бихејвиоралне процене

Пре свега, реч је о изразито идиографском приступу психолошкој процени који дозвољава клиничару да испита јединствене узроке особиног проблематичног понашања, тога по чему се они разликују с обзиром на проток времена и различите контексте, и онога што чини да се финкционални односи узрока проблематичног понашања разликују у односу на оне који се срећу код других људи.

Неслагање у бракуПроблем понашања бр. 1

Сексуална дисфункција

Проблем понашања бр. 2

Пробеблеми на послу

Проблем понашања бр. 3

Новчани проблеми(узрок бр. 1)

Неслагање у браку Проблем понашања бр. 1

Сексуална дисфункција

Проблем понашања бр. 2

Новчани проблеми(узрок бр. 1)

Неслагање у браку

Проблем понашања бр. 1

Дијабетес тип 2 који није

лечен (узрок бр. 2)

Сексуална дисфункција

Проблем понашања бр. 2

Где се све примењује бихејвиорална процена:

1. У клиничкој процени, тј. формулацији случаја (Haynes et al, 2002),

2. експерименталној психопатологији (Lazenweger & Kaholokula, 2002),

3. планирању исхода примењеног третмана (Haynes et al, 2007),

4. професионалној оријентацији и процени унутар орагизација (Murphy, 2004),

5. у школи (Shapiro & Kratochwill, 2000),

6. у институцијама (Serper et al, 2004),

7. приликом прављења стратегија за отклањање стреса (Strosahl & Robinson, 2004),

8. евалуацији програма (Stroshal & Robinson, 2004).

Такође се користи у сврхе процене болнички лечених пацијената (у болницама општег типа и психијатријским установама), амбулантно лечених или третираних особа (рецимо у центрима социјалне заштите), у школама, на радним местима, по кућама, унутар различитих популација људи (деце, одраслих, адолесцената, парова, породица или оних са DSM-IV дијагнозама).

Функционална анализа понашања

Функционална анализа се користи једнако у клиничкој процени и истраживањима, а усредиштује се на описивање и објашњавање односа (тј., функционалних веза) између понашања и његових узрока.

У клиничкој процени, функционалном анализом се настоји открити које су то значајне и промењљиве функционалне везе одређеног проблематичног понашања особе.

У оквиру бихејвиоралне процене, функционална анализа подразумева систематично манипулисање неком независном варијаблом (рецимо, присуства које производе различити наставници на агресивно понашање ђака) и проматрање ефеката које она врши на понашање у добро контролисаном истраживању које за предмет има једног

испитаника.

Методе и стратегије бихејвиоралне процене

Беихејвиорални процењивачи користе изразито велики број најразноликијих поступака процене. Hersen & Bellack (1988) и Barrios & Hartman (!988) наводе преко 100 бихејвиоралних инструеманта за процену дечијих и адолесцентних страхова. Упркос те многобројности и разноликости, бихејвиорални инструменти могу бити разврстани на следећи начин:

– бихејвиорално интервјуисање,

– бихејвиорално проматрање,

– когнитвно-бихејвиоралну процену,

– инвентаре самопроцене, и

– психофизиолошку процену.

Инструменти који се користе унутар споменутих облика процене варирају с обзиром на то да ли наглашавају опазиве, спољашње насупрот скривених, индиректних варијабли понашања;

исто тако, у којој мери придају значаја извођењу закључака и клиничком суђењу;

опет, заједнички именитељ свих инструмената је откривање функционалне анализе понашања, посредством разумевања интеракције особе и средине;

на крају, сви они једнако истичу да је сваки аспект процене од директног значаја за планирање третмана.

Бихејвиорално интервјуисање

Уопштено речено, бихејвиорални интервју циља на описивање и разумевање односа између антецедента, понашања и консеквенци (АВС). Уз то, посредством интервјуа се настоји доћи до података о учесталости, трајању, интензитету проблематичног понашања. Циљ је да се на објективан и поуздан начин неко понашање измери и тестира, као и дасе сам клијент са тиме сагласи.

Циљеви бихејвиоралног интервјуа су вишеструки:

Он служи да се открије проблематично понашање,

да се одабери додатна бихејвиорална средства процене,

да се добије сагласност испитаника,

утврди историја настанка проблема,

открију његови узрочници,

изгради функционална анализа проблематичног понашања,

увећа клијентова мотивација,

да се направи нацрт програма интервенције,

и да се евалуира ефикасност претходни примењених облика интервенције/третмана.

НАЛАЗ И МИШЉЕЊЕ ПСИХОЛОГА -ПСИХОЛОШКИ ИЗВЕШТАЈ

Психолошки извештај је крајњи производ поступка процене.

У извештају се сажимају подаци са примењених тестова (налази), интегришу релевантне квалитативне информације и њиме се директно одговара на упутно питање.

Психолошки извештај је, најчешће, једини производ рада клиничког психолога који ће неко са стране моћи да види и који може утицати на добробит клијента, због тога он мора бити написан и исказан на јасан и смисаон начин.

Будући да је реч о документу (којим се одговара на постављени проблем) који је психолошки и медицински извештај и који се као такав мора чувати више година и деценија, он мора бити написан на добар, стручан и ваљан начин.

Уколико је добро написан, извештај ће допринети спровођењу адекватног третмана, пружиће критичне и пресудне информације налогодавцу или некоме другоме и може послужити као извор значајних смерница шта се може учинити и како се све може помоћи испитиваној особи.

Публика којој може бити намењен психолошки извештај

Налази, запажања и закључци морају бити срочени на јасан, кохерентан и разуман начин а изложени што јасније, обзиром да ће га читати родитељи (деца), наставници, правниси, лекари, духовници, психијатри, васпитачи, сами испитаници и разни други професионални помагачи.

Супротно томе, лоше написан извештај неће моћи да разумеју читаоци, а препоруке које се у њему заговарају биће непримењљиве или нереалистичне.

(Salend & Salend, 1985)

Психолошки извештај представља клиничарев напор интегрисања података процене у функционалну целину, тако да стечене информације могу бити клијенту од помоћи при решавању проблема и доношењу одлука.

(Groth-Marnat, 1997)

Чак и најбољи тестови ће се показати бескорисним, уколико прикупљени подаци нису објашњени или протумачени на начин који је релевантан и јасан, и који удовољава потребама клијента и налогодавца.

Ово за собом повлачи следеће: од клиничара се не очекује да искључиво саопшти резултате тестова (што називамо налазом), већ да их обради на такав начин (што називамо мишљењем) да закључци који из њих проистекну буду одговор на упутно питање, да буду од помоћи при доношењу одлука, и да помогну у решавању проблема.

Налаз + мишљење = психолошки извештај

Сврха психолошког извештаја

Сврха психолошког извештаја (Ownby, 1997)

1. да одговори на упутно питање на изричит и неувијен начин

2. кад год је нужно пружи налогодавцу додатне информације

3. сачичи извештај тако да се он може користити и у будућности

4. пружи специфичне, примењиве препоруке

Сврха психолошког извештаја (Sattler, 2001)

1. налогодавцу и осталим заинтересованима треба да пружи тачне информације које су добијене поступком процене (рецимо, о развојној, медицинској или образовној историји), уз то текуће интерпесоналне вештине, интелектуалне и когнитивне способности, моторне вештине и опис личности,

2. треба да послужи као извор клиничких хипотеза и одговарајућих поступака интервенције,

3. да пружи смислену информацију о текућем стању на основу које се може процењивати напредак остварен по примени третмана или пошто је протекао одређени период времена,

4. да послужи као правни документ.

Принципи писања психолошког извештаја (Kaufman & Lichtenberger,2002)

1. постави хипотезе о особи која је била процењивана,

1. помоћу квалитативних информација и података са тестова поткрепи или одбаци изнете хипотезе,

1. узимајући у обзир упутно питање понуди препоруке шта да се уради.

Циљеви психолошког извештаја

• одговори на упутно питање

• опиши особу

• организуј податке

• дај препоруке

Сржни садржаји извештаја:особа и проблем

• Будући да највише времена у поступку процене прође у задавању и оцењивању тестова, неки процењивачи највише простора у извештајима посвећују добивеним скоровима са тестова а не томе шта они уистину значе.

• Овоме су нарочито склони неискусни почетници, који имају проблем да се фокусирају на опис испитаникове личности, те им се чини лакшим да описују тестове, добивене скорове но да покушају да протумаче значење или смисао добивених података са тестова.

Када скорови са тестова буду у фокусу психолога, личност испитаника ће се изгубити у бројкама, нормама, табелама и извештајима о поузданости примењених инструмената.

Упамти:

Читаоце и налогодавце не занимају примењени тестови већ како у светлу добијених скорова испитана личност функционише у равни интелигенције и когниције, емоција, у односима са другима или према себи самој.

Резултати са тестова ће свакако бити саопштени у извештају али то треба да буде учињено на начин да се из вида не изгуби особа која се описује.

Нивои клиничког тумачења (O’Neill, 1995)

1. конкретни ниво,

1. механички ниво,

1. индивидуализовани ниво тумачења

Психолошки налаз и мишљење (извештај) може бити написан на неколико начина.

Сам начин изношења података и закључака зависи од:

а) сврхе или разлога због којих је процена спроведена, б) индивидуалног стила клиничара, в) клиничареве оријентације, г) публике која ће читати извештај.

ФОРМАТ ПСИХОЛОШКОГ ИЗВЕШТАЈА

”Има много начина и путева спровођења психотерапије. Добра је свака она која води опоравку.”

(С. Фројд, 1904/1953)

Исто важи и за писање психолошких извештаја.

• Дакле, има небројано начина на који се могу саопштити резултати и закључци психолошке процене, при чему се они међусобно разликују по стилу и форми.

У приличној мери формат психолошког извештаја може зависити од установе или места где се процена врши или за чије потребе се она спроводи (општа болница, психијатријска установа, приватна психолошка клиника, школа, суд, казнено попоравни дом, радна организација и сл.).

Без обзира на врсту установе или налогодавца који тражи спровођење процене, пожељно је да сваки психолошки извештај садржи следеће одељке:

– Упутно питање,

– Поступак процене,

– Проматрање понашања,

– Биографске информације,

– Резултате тестирања,

– Тумачење и утиске,

– Закључке и препоруке.

Овај формат је од посебне користи уколико се од клиничара тражи да помогне у решавању проблема или уколико се тражи да понуди препоруке које могу водити промени.

Сачинитељи типичног психолошког извештаја(Lichtenberger, Mather, Kaufman,& Kaufman, 2004)

• наслов или заглавље

• биографски подаци

• сврха упућивања на процену

• историја особе

• примењени инструменти

• опсервација понашања

• резултати са тестова и тумачење

• сажетак и дијагностичка импресија

• препоруке

• психометријски сажетак скорова

Алтернативна решења у организовању и изношењу резулатат и закључака могу бити:

а) изношење извештаја у форми писма,

б) искључиво саопштавање закључка и препорука,

в) усредиштавање на посебан(не) проблем(е),

г) сажимање резултата од теста до теста,

д) директно писање извештаја клијенту, или

ђ) пружање описа клијентове личности у изразима одређене теорије личности.

ОБРАЗАЦ ПСИХОЛОШКЕ ПРОЦЕНЕ (Groth-Marnat, 2003)

Презиме и име _______________________ датум рођења _____________

образовање и професија _________________________________________

испитивач ______________________________________________________

Датум(и) испитивања _____________ упућен од ______________________

Упутно питање

Кратак опис испитаника у шта је укључен опис текућег проблема. Посебице, сврху процене и специфична питања на која треба одговорити.

Поступак процене

Списак употребљених тестова (скраћенице), врста интервјуа, особа које су интервјуисане, као и других извештаја/историја које су разматране (медицинска, образовна, радана, психијатријска, судска и сл.).

Проматрање понашања

Опиши изглед и понашање испитаника током испитивања. Која су понашања испитаника била симптоматична за његова/њена физичка, когнитивна или афективна стања или његове/њене карактеристике. Опиши испитаникове карактеристике, његов/њен приступ задацима, ниво мотивације, емоционалност, моћ да се усредишти на задато, и ма које друге чиниоце који су могли утицати на резултате испитивања. Наведи у којој мери се резултати тестирања могу сматрати валидним.

Биографске информације

Опиши садржаје биографије који су од значаја за разумевање случаја. У то треба укључити историју текућег проблема (јављање, трајање, учесталост, тежину), породичну историју, личну историју (бебство, рано детињство, и сл.), историју образовања, проблеме са законом, професионалну историју (историју радног односа). Изнеси саму испитаникову причу, као и, уколико је то могуће, приче значајних других. Посебице у случају деце, наведи значајне податке који се тичу куће и породице (социјални статус, карактеристике родитеља, браће и сестара, и тд.).

Резултати тестирања

Кратак попис скорова са тестова. Ова област се најчешће изоставља.

Тумачење и утисци

Ово је главни одељак извештаја. С обзиром на садржину упутног питања овај одељак може бити организован око разноликих тема. Најчешће теме (области) се тичу нивоа интелигенције, емоционалног функционисања, интерперсоналних образаца и испитаникових снага. Што је више могуће буди јасан у тумачењу резултата, опиши особу (а не само скорове са тестова), користи свакодневни језик, наводи промере, избегавај технички (стручни) жаргон. Све информације морају бити брижљиво интегрисане, а не да су изложене од теста до теста.

Закључак и препоруке

Главне закључке изнеси у кратким цртама. Укратко одговори на свако упутно питање. То се некада постиже тако што по тачкама одговараш на упутна питања. Које препоруке се траже испитивањем? Ово може да тражи додатно психолошко испитивање (буди одређен које), неуролошка или друга медицинска испитивања, саветовање или психотерапију, смештање у неку одређену установу или специјалну обуку, радну рехабилитацију или смештање на хоспитално лечење.

Сачинитељи психолошког извештајаKvaal, Choca, & Groth-Marnat (2003)

1. сврха упућивања на психолошку процену,

2. поступак процене (навођење кориршћених инструмената, навођење извора информација, списак коришћених туђих извештаја и сл.),

3. текући проблеми (онако како их види сам испитаник али и значајни други),

4. психосоцијална историја,

5. опсервација понашања и испитивање менталног статуса,

6. резултати процене,

7. дискусија, интерпретација и импресије,

8. дијагностичка импресија,

9. закључак и препоруке.

Пример како може отпочети извештај:

”Господин Петар Петровић, стар 35. година, разведен, из Београда, тренутно без запослења, доживљава нападе депресије и анксиозности а, како сам наводи, ”прогањају га црне мисли”.

Иза овог општег пресека стања, може уследити само упутно питање:

”Процена се тражи са циљем утврђивања степена депресивности и анксиозности, да би се поставила формална дијагноза, да би се проценило присуство суицидалне идеације, да би се откриле његове психолошке снаге и потенцијали, те да би се дале препоруке за третман”.

1. Сврха упућивања на психолошку процену

• наводе се име и презиме испитаника, демографски подаци (пол, узраст, брачно стање, етницитет, место становања),

• сврха навођења демографских података је та што се то може показати потребним за диференцијалну дијагнозу,

• навођење ко је налогодавац и у каквом је односу са испитаником,

• навођење упутног питања и сврхе процене.

2. Поступак процене

• наводе се значајни подаци из интервјуа вођеног са клијентом и другим лицима која су дала значајне податке,

• медицински и други извештаји који су од значаја за случај (ко је аутор тих извештаја),

• навођење психолошких инструмената (ко их је задавао, оцењивао, тумачио и када)

• колико је трајало целокупно испитивање.

3. Текући проблеми

• наводе се текуће притужбе и проблеми испитаника,

• колико дуго већ трају, када су се први пут јавили, шта је све до сада предузимао да их отклони,

• зашто се баш сада јавља (упућује) на процену,

• навести сва могућа неслагања у изношењу података између испитаника и других лица, која се могу показати релевантним за процену и извођење закључака

4. Психосоцијална историја

• овај одељак треба бити организована око посебних области (рецимо, међуљудски односи, породична историја, професионална историја и сл.),

• типични одељци које треба укључити:

– претходни психолошки проблеми и предузети третмани

– медицинска историја

– примарна породица

– друштвени односи

– историја образовања

– професионална историја.

Важно је сравнити психосоцијалну историју са упутним питањем.

5. Опсервација понашања и испитивање менталног статуса

• опсервација понашања је важан чинилац укупног поступка процене, јер може понудити важне информације које ће бити од помоћи приликом постављања дијагнозе или у поступку евалуације,

• испитивање менталног статуса је мање феноменолошки оријентисано но опсервација понашања, јер се у њој спарују клиничарева опажања са закључцима о опсервираним понашањима

• у овај одељак се уносе и подаци о валидности процене.

Процена менталног статуса укључује:

– оријентацију (у времену, простору и према особама)

– изглед

– став према поступку процене

– вербализација (артикулација, ритам, разговетност, јачина)

– психомоторна активност

– афекат (расположење и афекат; стабилност, опсег, колико одговара садржају)

– мисаони процеси и садржаји

– увид, рефлексија, интроспекција и расуђивање.

• уколико се наводе скорови са тестова, онда се износе само они најважнији, на такав начин да буду смисаоно уткани у укупан наратив о испитанику,

• приликом извођења закључака и тумачења тестова, пожељно је изнете судове поткрепити подацима из историје случаја и процене понашања, рецимо:

”Необични одговори гдина Петровића на случајно насталим мрљама од мастила (Роршахов метод) указују да он има озбиљних проблема у свом односу према стварности (у томе како је процењује и како је доживљава). Подаци из историје случаја и његово свеукупно понашање током тестирања и боравка на одељењу, такође, говоре о присуству упаљиве неуобичајености, бизарностима и суманутостима. Током интервјуа је, повремено, одавао утисак особе која се приклања реалности и која има очуван мисаони ток, али би се то прекидало уметањем суманутих идеја и других мисли између којих није било никакве смисаоне и логичке везе.”

6. Резултати процене

• овде се наводе резултати тестова, било у виду текста било у виду табела

• неке тестове је лако наводити у виду табела (ВИТИ, MMPI, MMPI -2, MMPI – A, MCMI – III), али је за њих пожељно наводити и норме на основу којих се изводе закључци,

• док је са другима то тешко учинити (Пројективни цртеж, ТАТ), и у таквим ситуацијаме је пожељно дати кратак сажетак, рецимо: ”ТАТ је показао изразите потребе за аутономијом и постигнућем, мада су оне често у конфликту који испитаник није у стању да разреши на адекватан начин, што ствара изразиту унутрашњу напетост од које се брани тако што прибегава

аутоагресивном понашању”.

7. Дискусија, интерпретација и импресије

• најтежи део извештаја

• уједно, простор где клиничар може бити најкреативнији

• треба бити усредиштен на испитаника, а скорове и резултате наводити једино као потпору изнетим судовима

• треба приказати особу ”од крви и меса”

• треба да понуди уравнотежен опис: подједанко заснован на идиографском (по чему је јединствен) и номотетском приступу (по ћему је сличан другима)

• највећи део овог сегмента извештаја ће бити посвећен неким од следећих наративних схема:

Релевантне наративне схеме (Choca & Van Derburg, 1996)

1. Преглед и разматрање функција (когнитивне, афективне, интерперсоналне, интраперсоналне ф.)

2. Развојне теме

3. Личност

4. Дијагностичке теме

5. Преглед и разматрање резулатата са тестова

8. Дијагностичка импресија

• наводи се дијагноза са којом се у највећој мери подудара психолошки извештај,

• наводе се утврђени критеријуми поремећаја који су, обавезо, поткрепљени скоровима и резултатима са тестова.

9. Закључак и препоруке

• препоруке морају да узму у обзир испитаникове потенцијале и снаге, такође проблеме који нису били покривени поступком процене,

• препоруке морају бити конкретне и примењиве,

• свака препорука мора бити експлицитно доведена у везу са релевантним налазом из извештаја и са сврхом процене (упутним питањем)

Форамат извештаја који треба избећи

”Сачмарица” извешај (Tallent, 1992, 1993).

Његове ”одлике” су:

– садржи (бројне) фрагментисане и неповезане описе, са надом да се у том мноштву може пронаћи барем нека корисна информација,

– обично је нејасан, стереотипан и уопштен,

– препоруке за третман нису ни специфичне нити практичне.

Најчешћи узрок писања ”сачмарица” извештаја јесте упутно питање, тј., питање које је уопштено, нејасно, неодређено и отуда погрешно схваћено.

Пример неспецифичне препоруке:”Предлажем да се гдин Петровић подвргне когнитивној терапији”.

Пример специфичне препоруке:

”Предлажем да се гдин Петровић подвргне когнитивној терапији која би за циљ имала отклањање његових, напред споменутих, депресивно обојених когнитивних операција. Те когнитивне операције које се превасходно тичу слике о себи, начина како вреднује и процењује себе, те како доживљава и процењује своје радне способности, највероватније, доприносе тренутним притужбама о ниској мотивацији, осећању бесмисла, бесциљности и дизања руку од себе.”

На клијента усредиштен извештај

– фокусира се на специфичне проблеме које износи и потцртава налогодавац,

– открива јединствене аспекте клијента, пружа тачне, прецизне и недвосмислене описе, при чему избегава стереотипе описе и тумачења, без обзира да ли су они ”везани за теорију” или ”везани за тест”,

– препоруке за третман су специфичне и примењиве,

– у извештају који је ”усредиштен на клијента” нагласак је мање на ономе шта теба сазнати, више на томе зашто су одређене информације од значаја за сврху писања извештаја.

Принципи писања ”на клијента усредиштеног” извештаја(Groth-Marnat, 1997, 2003, 2009)

1. У извештају треба избегавати метапсихолошке апстракције, већ користити свакодневни, на акције оријентисан, језик (Harty, 1986). То значи да се клијентово текуће понашање и његови психолошки процеси описују с обзиром на различите ситуације и околности. Другачије речено, коришћењем ”акционог језика” клиничар, доводећи у везу испитивану особа са специфичним понашањима, чини да извештај одговара на специфична терапијска питања, и пружа боље разумевање испитаниковог понашања током тестирања.

2. Препоруке које су у извештају наведене морају се непосредно односити на оно што се специфично и конкретно може учинити са клијентом, узимајући у обзир средину из које он/она долази и/или у којој живи.

То се може односити на области као што су: смернице при избору професије, психотерапије, клиничког лечења (и разних програма третмана унутар какве институције), или додатних разлога процене.

У случају када сам испитаник тражи процену, посебице када се јавља због отпочињања психотерапије, циљ процене је да увећа испитаниково самосазнање и увид. У том случају, опис особе је обухватан, укључује различите и разнородне теме, и не мора, нужно, да одговара на специфична питања. Такође, овакав извештај наглашава оно шта је у особи идиосинкратично, по чему се она разликује од других, а не по чему је њима сродна.

У оваквом извештају се избегава или барем не истиче дијагноза и позивање на етиолошке чиниоце. Али и у ситуацијама, посебно унутар какве менталне установе, када је неопходно поставити дијагнозу, ово се обавезно спарује са описом специфичних облика понашања кроз која се психопатологија испољава.

3. Овакав извештај се пише тако што клиничар обавезно узима у обзир становиште/ перспективу могућих читалаца. То подразумева да води рачуна о њиховом образовању, нивоу стручности, теоријској и/или професионалној оријентацији, такође о одлукама и проблемима са којима се они суочавају, напослетку, узима у обзир и то како могући читалац може протумачити извештај и информације садржане у њему.

4. На крају, квалитет и сврсисходност извештаја могу се побољшати уколико клиничар има искуства и знања о проблемима које клијент носи. Ово двоје може утицати на дубину и опсег тумачења која ће у извештају понудити, те изнети релевантне информације о клијенту, којима ће обухватити дати проблем са више страна, а опет на кохерентан начин.

Стил писања извештаја

Стил или ”арома” психолошког налаза и мишљења зависи првенствено од обуке и оријентације клиничара.

Обично се разликују четири стила писања извештаја (Ownby, 1987; Tallent, 1993):

Стилови писања извештаја

1. књижевни,

1. клинички,

1. научни, и

1. професионални.

1. Књижевни стил

Попут свих осталих стилова и овај се одликује бројним предностима и немалим недостацима:

• користи свакодневни језик,

• креативан је,

• богат је описима и, неретко,

• драматичан.

Иако му је предност то што лако заокупира читаочеву пажњу и обилује богатим описима, често је непрецизан и склон преувеличавањима.

2. Клинички стил

Фокусира се на патолошке димензије испитаника, описује његова абнормална испољавања, одбране, динамику која стоји у залеђу маладаптивних облика понашања, и типичне реакције на стрес.

Његова предност је у томе што пружа информације о областима које треба променити, као и смернице потенцијалном психотерапеуту на какве све препреке у раду може наићи током терапије, саветовања или ма каквог иног облика третмана.

Опет, овај стил је мањкав у томе што не истиче испитаникове снаге. Тако да више пружа опис ”пацијента” а не особе, што происходи накарадним оцртавањем испитаника, с обзиром да се изнето разматра, искључиво, у светлу његових психолошких недостатака, извиотоперености или његове неприлагођености.

3. Научни стил

Истиче норме и поређење постигнућа датог испитаника са унапред утврђеним нормама (постигнућем какве референтне групе). Он је академски тониран, мање се разматра природа испитаникове патологије, а више у којој су мери резултати тестирања валидни и поуздани. За разлику од претходна два, нагласак је на теоријским концептима и језику дате теорије (у првом реду неке која проистиче из психологије индивидуалних разлика и психологиоје црта). Често се позива на резултате са тестова, нормативно поређење, пробалистичке тврдње, и ниво поузданости на коме се нешто тврди.

Овакав извештај је често фрагментисан, не даје опис целовите личности, већ издвојена постигнућа испитаника од теста до теста. Када описује испитаникове когнитивне, афективне и мотивационе чиниоце то чини тако што ово троје не доводи ни у какву функционалну везу.

Читалац има утисак да је пред њима исувише објективан, хладан и дистанциран текст, у коме не могу назрети особу већ опис одсечака личности.

4. Професионални стил

Тешко је наћи у пракси извештај писан ”чистим” стилом, већина извештаја користи по нешто од сва три споменута стила. У сваком случају, најбољи је ”професионални стил” (Ownby, 1987) чије су карактеристике:

4. Професионални стил

– користи кратке речи свакодневног језика које имају прецизно значење,

– параграфи су кратки и обрађују једну тему,

– а реченице у њима могу варирати од кратких до дугих, са циљем да се одржи читаочева пажња,

– кад год је потребно клиничар се позива на норме, поузданост теста и валидност извештаја,

– уравнотежено описује особу с обзиром на њене снаге и слабости.

Како побољшати писање психолошког извештаја?

1. У највеће броју случајева извештаји су за клијенте тешко читљиви (Harvey, 1997),

2. У себи садрже техничке, тешко разумљиве изразе који нису познати стручњацима из других области (Rucker, 1967; Weiner, 1985),

3. Не садрже јасне, корисне препоруке (Finn et al, 2001: Tallent & Reis, 1959a; 1959b),

4. Не пружају довољно података из који се изводе закључци и судови (Garfield, Heine & Leventhal, 1954; Mussuman, 1964),

5. Извештаји су се показали кориснијим онда када су налогодавци поставили специфичне захтеве процене (Affleck & Strider, 1971; Armengol, 2001).

Препоруке за писање психолошког извештајаKvaal, Choca, & Groth-Marnat (2003)

1. јасно навести сврху извештаја,

2. користити речник који ће разумети налогодавац и остали могући читаоци (укључујући самог испитаника),

3. писати на читљив и добро организован начин,

4. одговорити на упутно питање на што је више могуће јасан, непосредан и недвосмислен начин, подједнако приликом описивања случаја и приликом давања препорука,

5. укључити примере понашања или неке друге податке на основу којих су донети закључци и судови.

Неки извори грешака у клиничком тумачењу

1. Схематизација,

2. Преоптерећеност информацијама,

3. Мањкавост интерног доказивања у тумачењу,

4. Неумереност у тумачењу,

5. Мањкавост екстерног доказивања у тумачењу,

6. Помањкање индивидуалности,

7. Одсуство интеграције,

8. Претерана патологизација,

9. Претерана психологизација.

(Korchin, S. 1976)

”Зашто не учествујем на приказима случајева?” П. Мил (P. Meehl, 1977)

• заблуда болести

• ”ја такође” заблуда

• заблуда ”чика Ђокиних палачинки”

• заблуда више Наполеона

• заблуда ”разумевањем нечега чинимо да оно постане нормално”

• заблуда болести (склоност да људе које опажамо врло различитим од себе доживљавамо као болесне)

• ”ја такође” заблуда (порицање важности неког дијагностичког знака код пацијета јер се то и нама дешава)

• заблуда ”чика Ђокиних палачинки” (”нема ничег лошег у томе, и мој чика Ђока баца у ђубре претекле палачинке”. Уколико нама блиска особа, коју не видимо као болесну, нешто ради, онда то нече бити оцењено као неадекватно, отуда исто то неће бити схваћено као патолошко и код нама непознатих лица)

• заблуда више Наполеона (нема реалности као такве, ми је наново стварамо. Отуда, ништа не може бити схваћено као патолошко.)

• заблуда ”разумевањем нечега чинимо да оно постане нормално” (идеја је да ћемо разумевањем одређених пацијентових убеђења или понашања ове учинити мање значајнима. Чак и најбизарнија и најизвитоперенија понашања могу почети да нам се чине прихватљивима, пошто их претходно себи учинимо схватљивима, то јест када помислимо да смо разумели разлоге због којих се испољавају.)