1. Увод

Вјероватно најзначајнији документ Душанове владавине у Србији био је његов Законик из 1349. године (допуњен 1354 ). Душанов законик кодификовао је и правно уобличио све оне правне норме и обичаје који су до тога доба владали у Србији . Овај правни спис донијет је на сабору у Скопљу, маја мјесеца 1349. године, под званичним називом „ Закон благоверног цара Стефана“. У Скопљу је усвојено првих 135 чланова Законика, док је други дио, до завршног члана 201, донет на сабору у Серу, шест година доцније 1354. Законик цара Душана чини свеобухватни правни акт писаног права у коме су обједињени основи обичајног и византијског права. Овај документ изванредне важности, установио је правни положај државе, владара и цркве и представљао је онај врховни правни акт из кога произилазе сви појединачни и остали прописи и норме. Душанов законик био је у ствари устав средњовековне српске државе.

Magna carta libertatum је први писани акт уставног карактера . Донио га је енглески краљ Јован Без Земље. Повеља гарантује феудалцима заштиту њихових посједа од противправног мијешања краља , осигурава им право да им суди или да их лиши слободе само судкоји је састављен од њима равних, забрањује арбитрарно изузимање појединих случајева из надлежности судова феудалаца у корист краљевог суда , ограничава право краља да се мијеша у право наслеђивања итд. Червињско Јерњенско-Краковска привилегија. Овај правни акт је донесен у Пољској 1422. и 1430. година . То је трећи писани акт уставног карактера . Овај акт се односи на лична права и слободе које почивају на теорији једнакости људи. По њему нико не може бити затворен ако није на закону основано.

1

2. Извори Душановог законика Приликом састављања Закона, као извори послужили су: Одредбе из византијског права, тзв. Василике и разне српске повеље и уговори. Уз Законик се налазе два византијска правна документа: скраћена Синтагма Матије Властара и Законик цара Јустинијана (Јустинијанова кодификација), те сва три споменика чине цјелину и извор за проучавање права у Душановој држави.Проглашењем за цара Срба и Грка, цар Душан је истакао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су и византијски закони, као што су и канони и правна правила византијске цркве, преузети као сопствени, а Кодификацијом је требало разрешити противречности и разлике у правном поретку између Ромеје и старих српских земаља, где се до тада владало по "обичајима српским".Тако је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење правног поретка у читавој држави, на простору срењовековног Балкана. Тиме је Византијско право коначно уграђено у темеље читавог система средњовековног српског права.Рад на Законику је сигурно започет неколико година прије званичног проглашења на Сабору у Скопљу, вјероватније у Серезу, 1349 године. Вјероватно је, мада о томе нема података у до сада познатим изворима, основана законодавна комисија која је радила на тексту Законика. Тешкоћа је морало бити много, јер је било неопходно прецизно познавање византијског права, претходних српских писаних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Због тога је текст Законика морао бити добро припремљен и тек тада изнесен на Сабор. Немамо никаквих података о реаговању властеле и о евентуалном противљењу овом легислаторском раду. У сваком случају, ситуација у Србији разликовала се од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила кодификаторским намерама Карла IV. Одлучан отпор од стране високог племства - панова (великаша) спријечио је да Мајестас Каролина буде примљена у Сејму.

У Србији је пет година доцније (1354) Душанов законик допуњен новим одредбама.Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа, од којих су најзначајнији Призренски (датован крајем 14. или почетком 15 века) и Струшки (датован у 14 век, најстарији и вјероватно најближи оригиналу).

2

3. О издањима Душановогзаконика

Прва вијест о рукопису ДЗ потиче од Јована Рајића који га спомиње у својој Историји. Њему су морали бити познати и преписи које су израђивали гимназијалисти у Карловцима, али како су то били рукописи са очигледним печатом скорашњости они му нису уливали повјерења. Без знања Рајића издавач његове Историје Стефан Новаковић прикључио је његовом дијелу и један рукопис ДЗ који се налазио у поседу браће Текелија. Ово је било лоше издање по лошем рукопису али је учинило дубок утисак у тадашњем ученом свету. По овом издању свој превод на немачки дао је и Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик те му је и превод врло лош, он је побудио интересовање код широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим рукописима ДЗ-а прво је пронађен тзв. Раковачки рукопис који је објавио Георгије Магарашевић. Издање није успјело али је дало подлогу за упоредно проучавање рукописа. Павле Јосиф Шафарик је 1831. описао три рукописа ДЗ-а (Ходошки, Раковачки и Раванички), а ускоро је и дао препис ћирилицом и латиницом као и немачки превод Раковачког рукописа, са извjесним допунама из Ходошког. На ово издање угледао се Стојан Новаковић. До средине 19. вијека знало се за десет рукописа. Нов полет донело је упознавање са Призренским преписом. Из овог рукописа је С. Новаковић 1870. штампао ДЗ, али не у распореду какав је затекао већ га је сложио у „лођички“ ред чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, већ 1872. Теодор Зигељ издао је ДЗ по истом рукопису и то у за оно вријеме беспријекорном издању.

3

Призренски рукопис Душановог Законика

Призренски рукопис, чија је старина навелико прецјењивана, дуго ће остати главна основа за утврђивање текста Законика. 1888. је Тимотеј Флорински написао обимно дијело о Душановом законодавству где је издао Законик по Струпском рукопису уз опширне коментаре. Своје друго издање Новаковић је дао 1898. поново по Призренском рукопису уз додатак 12 чланова из Раковачког, али и са великим бројем допуна из других рукописа (које је додуше, из неког свог разлога, сматрао мање вриједнима од Призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање и до данас је остало основа за проучавање, те се увек понавља број чланова и ред којим су поређани јер су се бројеви скопчали са одредбама. И на крају ту је издање Николе Радојчића из 1960, који се концентрисао на реконструкцију текста што ближу оригиналу као и на изванредан превод. Недостатак овог издања је да не садржи варијанте.

Рукописи.

Укупно су нам данас позната 24 рукописа ДЗ-а. Најстарији је Струшки из 1373/4, али није сачуван цео већ само око 100 чланова. Следећи је Атонски из око 1418, а из тог времена је и Студенички. Из 15. века су још и Хиландарски и Бистрички. Призренски има најбогатији текст и почива на одличноме предлошку али је тек из око 1530. У Раковачком (преписан око 1700.) се једино налази последњих 12 чланова и тзв. Реч цара Душана уз Законик. Једино у Бистричком сачуван је 189. члан.

4

4. Историјске околности настанка Законика

Стефан Душан био је сигурно један од најзнаменитијих и најуспешнијих српских владара средњег вијека. Он је био тај који је српски народ довео до врхунца моћи и политичке и завојевачке. Он је остварио оне снове које су сањали Урош I и Милутин. И много више. Најтачнији опис Душанов дао је велики српски историк Станоје Станојевић у својој Историји српског народа, пре више од осамдесет година, 1908: "Дубоке политичке мудрости у њега није било, али је он имао природне бистрине да схвати непосредну ситуацију и да је искористи. Осим тога, он је схватао потребу у корист добре организације, мада сам није био добар организатор". (стр. 168) Душан се убрзо оженио сестром Јована Александра, Јеленом. Углавном захваљујући том браку односи између Србије и Бугарске остали су добри и пријатељски све до смрти цара Душана.Већ 1331. Дубровчани су свечано дочекали новог српског краља. Двије године доцније од њега су добили читаву Далмацију од Стона до Дубровника. Млади српски владар одмах је напао Византију и освојио готово читаву Македонију, градове Прилеп, Охрид, Костур и Струмицу. На основу мира са Византијом закљученим 1334. Србији су признате све нове границе. Једино од чега је у овом тренутку српски краљ морао да одустане била је опсада Солуна. Ускоро је Србија наставила да ратује на југоистоку. Од 1336. до 1340. Душан је освојио добар дио Албаније и проширио територију своје државе све до Јањине. До 1345, када је освојен град Сер, Душанова Србија је обухватала целу Македонију осим Солуна, читаву Албанију и Епир, све бивше области Византијског царства.

Наредне 1346. године Стефан Душан се крунисао за цара у Скопљу, а свог сина Уроша прогласио је краљем. Али, пошто је крунисање могао да обави само патријарх, то је српски сабор прво изабрао архиепископа Јоаникија за патријарха, који је потом, прогласио цара Душана.

5

Србија за вријеме Цара Душана

Ратовања и освајања Душанова никако нису престајала. Он је до краја 1348. освојио Етолију, Акарнанију и Тесалију. Већ 1349. нападнута је и Босна, али Душан није успио да освоји град Хум, мада је неке од ових крајева прописно опустио и опљачкао. Почетком пете деценије четрнаестог вијека Душан се окренуо према сјеверу. У сукобу са угарским владарем Лајошем освојио је Мачву и Београд 1353. Годину дана прије тога, Душанова војска се, заједно са Бугарима, први пут супротставила турској најезди, у првој Маричкој бици. Иако је српска војска убједљиво поражена, то није ни у ком случају зауставила Душанова освајања.

6

Крајем 1355. избио је рат између Душана и Млетачке републике с једне стране, и Угарске и Босне, с друге стране. Али, тек што је рат почео, цар Душан је изненада умро (20. децембра 1355). Рат се завршио после три године, а Угарска је добила Далмацију и Дубровник (1358). После смрти Душанове, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти. Краљ Урош II, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало. У први план дошла је породица Мрњавчевића и још неколико представника српске властеле. Неки од њих признавали су врховну власт Уроша (Лазар Хребељановић у јужној Србији, Вук Бранковић на Косову, браћа Баошићи у Зети, Никола Алтомановић на Златибору и Руднику), док се Вукашин Мрњавчевић одвојио од Уроша и 1366, у својој престоници Прилепу, прогласио за краља. Али, сваки од њих, без обзира на свој однос према Урошу, сами су бринули о својим посједима, јер сам Урош то није ни могао, ни умио.

7

5. ЗаконикПрви дио Законика штити положај и интерес цркве . Држава се обавезује да брине о цркви и њеном организованом јачању.25. (24) О ВЛАСТИ НАД ЦРКВАМАЦрквама да влада Господин цар, и патријарх, и логотет, а други нико.26. (25) О ОСЛОБОЂЕЊУ ЦРКАВАСве цркве што се налазе у земљи Царства ми ослободи Царство ми од свих работа, малих и великих.

Други дио Законика односи се на положај властеле у држави гарантујући им имовинска права на баштинама и посједима . Њихова обавеза према владару и држави је плаћање соће (данак).

Највећи дио Законика односи се на Себаре( Србе) које је експлоатисано , али у случају да устају против цркве или властеле , пресуда је , по Законику , морала бити извршена.69. (68) О СЕБРУСеброва збора да не буде. Ко ли се нађе зборник, да му се уши одрежу, и да се осуде коловође.86. (86) О УБИСТВУГде се догоди убиство, онај који је започео да је крив ако и буде убијен.

87. (87) О УБИСТВУ НАВАЛИЦЕКо није дошао навалице, на силу, а учини убиство, да плати 300 перпера.Ако ли буде дошао навалице, да му се обе руке одсеку.

Прописани су односи према властели, војсци чиновницима , према суду .142. (143) О ВЛАСТЕЛИЧИЋИМАВластелин и властеличићи којима је Царство ми дало земљу и градове: ако се ко од њих нађе да је опленио села и људе затро мимо закона Царства ми што је Царство ми узаконило на сабору, да му се узме посед и што буде сатро да плати све од свога и да се казни као пребеглица.148. (149) О СУДИЈАМАСудије које Царство ми постави по земљи да суде, ако пишу за било што, за разбојника и лопова, или за било какву одлуку судску, па црква, или властелин, или било који човек у земљи Царства ми не послуша писмо судија Царства ми, ти сви да се осуде као и непослушници Царства ми.

8

151. (153) О ПОРОТИ

Наређује Царство ми: Од сада унепред да буде порота и за много и за мало. За велико дело да су 24 поротника, а за мању ствар 12 поротника, а за мало дело 6. И сви поротници да нису власни никога измирити, него да огласе правим или кривим. И да је свака порота у цркви, и поп у ризама да их закуне, и у пороти на што се већина закуне и кога већина огласи правим, њој да се верује.

Законик садржи одредбе о браку, породици 3. (3) О СВАДБИИ ниједна свадба да се не учини без венчања. Ако ли се учини без благослова и питања цркве, такви да се разлуче.2. (Глава 2) О ЖЕНИДБИВластела и остали људи да се не жене без благослова свог архијереја, или да их благослове они које су архијереји изабрали за духовнике.

Уведене су драстичне казне, новчане тјелесне за појединачна кривична дјела. 50. (49) О УВРЕДИ ВЛАСТЕЛИЧИЋАВластелин који увреди и осрамоти властеличића да плати 100 перпера, а властеличић ако увреди властелина да плати 100 перпера и да се бије штаповима.

21. (21) О ПРОДАВАЊУ ХРИШЋАНАИ ко прода хришћанина у другу неверну веру, да се осакати и језик да му се одреже.

9

6. Закључак Најзначајнији правни споменик, настао у Средњем веку. Први дио Законика издат је на Сабору у Царском Скопљу, на велики празник Вазнесења, 21. маја 6857. године (1349. год.), а други дио је објављен на Сабору у Серезу 6862. године (1354. год.). До данашњег дана сачувано је око 20 рукописа овог важног правног споменика. Оригинални рукопис, нажалост, није сачуван. Најстарији од сачуваних рукописа је пронађен у Струги, следећи по старини је Призренски рукопис, док се остали мање или више удаљавају од њих. Душанов законик садржи око 200 чланова законских одредби, писан је на старосрпском језику. Најобимније су обрађени сталешки односи, кроз њега се упознајемо са положајем црквених великодостојника, властеле, властелинчића, грађана ... Овим Закоником су се уређивале јавно-правне прилике Царства, њиме су утврђена општа начела државног уређења. Душанов Законик је најљепше културно дијело Српског средњег века, он најбоље свједочи на којој је висини била култура Србије у доба цара Душана, као и његов напор да своју државу уреди на правним основама. Величина Душановог Законика може се оцијенити тек када се упореди са ондашњим , а нарочито са савременим европским законодавством. Тек тада се можемо увјерити да Законик међу њима заузима високо место, како по садржају тако и по значају.

10

Литература

1. Др Рајко Касагић: Основи права и пословно право; Бања Лука, Брчко 20032. www.dusanov-zakonik.co .yu3. www.oldserbia.plus.co.yu

11

12