УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИФакултет физичког васпитања и спорта

Кандидат:Адриана Лукић

Предмет: Научне теорије о спорту

Тема: ЗНАЧАЈ ИГРЕ У ВАСПИТНО ОБРАЗОВНОМ ПРОЦЕСУ

(семинарски рад)

Ментор:Проф. др Петар Павловић

Бањалука, 2003.

1

САДРЖАЈ

1. О игри……………………………………………………………………22. Функције игре………………………………………………………….53. Значај игре за развој дјечије личности…………………………….84. Игра и физички развитак……………………………………………115. Игра и интелектуални развитак…………………………………..136. Игра и социјализација личности…………………………………147. Игра и стваралаштво………………………………………………..168. Подјела игара у васпитно-образовном процесу………………189. Улога педагога у организацији игре…………………………….21

Закључак Литература Садржај

2

О ИГРИ

Oд када су почели да схватају њен значај многи теоретичари су давали разне дефиниције игре. Сваки од њих је са различитих аспеката истицао њене многобројне функције покушавајући да проникне у њену суштину. С друге стране, поједини теоретичари умањивали су значај игре за живот човјека, истичући њен значај једино као филтер за разне животне фрустрације. Управо из тог разлога покушаћемо да, посматрајући игру као субјект васпитања младог човјека и откривајући многобројна дејства које она производи, проникнемо у њену суштину и значај и на тај начин упознамо и нагласимо духовно и тјелесно богатство које нам она пружа.

Размишљања о игри , о њеној природи и друштвеном значају започела су још давно. Она је у најразличитијим испољавањима одувијек одражавала људску свијест и била огледало културе различитих народа. И као што Кајоа каже: Није бесмислен покушај да се једна цивилизација оцјени полазећи од игара које су се у њој удомаћилe.1, јер игра је одражавала општу физиономију и користан показатељ снаге једног народа на свим степенима друштвеног развоја. Посматрајући је као претечу музике, поезије, плеса, спорта... схватићемо њену велику улогу у културном обликовању човјекове личности. У игри човјек упознаје себе, своје ја. Она изазива свијест о сопственом битисању.

Човјек је веома рано спознао снагу и ширину утицаја који се остварују кроз игру, а већ од најранијих времена била је значајно средство физичког васпитања.

Опонашајући покрете који су се користили у лову и другим врстама рада, дјеца су кроз игру стицала неопходна искуства и навике.

На раном степену првобитног друштва игре су имале натуралистички карактер. У њима су најнепосредније репродуковани покрети из лова и игре. Сви ти покрети и радње биле су везане за предстојеће прогањање и убијање животиња.

У другој фази , захваљујући прије свега развоју и усавршавању оруђа рада и оружја, а исто тако и развоју свијести првобитних људи, игре постепено добијају симболички карактер. Умјесто живих, у игри се користе пуњење животиње или цртежи у пијеску, на дрвету и сл.. а умјесто правог оружја симболички предмети прилагођени дјечијем узрасту и захтјевима дате

1Роже кајоа: Игре и људи, Нолит, Београд, 1979., стр. 106.

3

игре. У овом периоду човјек почиње да схвата да кроз игру може да симулира разне животне ситуације и на тај начин увјежбава и дух и тијело.

Од давнина играло се у славу Бога, додворавало се боговима да би они били милостиви, благи и чули оно што би народ пожелио (нарочито у античкој Грчкој ), у част неког краља који је погинуо, прије почетка битке, послије побједе, поводом разних свечаности нпр. религијског, магијског, обредног и других карактера, поводом свадби (што још више наглашава симболички карактер игре који је преовладавао у овом периоду). Касније су биле популарне и ритмичке игре ( са и без оружја ), затим игре уз пратњу разних музичких инстумената ( харфи, флаута, труба... ), а касније и игре на срећу.

У познијој фази симболичке игре прерастају у такмичарске и од тог времена све активности са овог подручја почињу се развијати самостално, у виду различитих грана физичког вјежбања као што су: трчање, скакање, бацање камена, копља и других справа, пливање, јахање и др.

У играма веома рано започиње диференцијација активности према полу. Дјечаци упражњавају вјежбе и активности које карактеришу активности одраслих мушкараца ( лов и друге борбене игре ), док се дјевојчице више занимају играма и активностима које карактерише дјелатност мајке.

И у најранијем пероду свог постојања, историја физичке културе означавала је игру као једну од основних средстава тјелесног васпитања. Стари народи, нарочито Римљани и Грци, приписују игри нарочиту важност због њене васпитне и умјетничке вриједности и ради нарочитог утицаја на здравље омладине. У Средњем вијеку тјелесно васпитање је потпуно занемарено, а то се одразило и на игре. Игре налазимо једино на репертоару витешких турнира, гдје појединци или чете воде борбу према тачно одређеним правилима. Нови вијек дао је одговарајуће мјесто тјелесном васпитању. Игра постаје важан фактор васпитања.

Можемо рећи да су игре у ствари биле рефлексија друштвено-економског уређења једног народа, његових обичаја, религије. Кроз игру су се на извјестан начин изражавале склоности и слабости неке културе.

За даље поимање игре полазимо од сазнања да је игра кроз историју заузимала све значајније мјесто у животу људи и постајала значајно средство у васпитању младих генерација. Што је више проучавана и примјењивана, тиме је и више доприносила формирању умних и физичких квалитета човјека, развоју његових производних и животних потенција и социјализацији његове личности.

4

Што се више човјек уздизао у свом социолошком и биолошком развоју, тим се више усавршавао и систем васпитања младих, а физичке вјежбе и игра постајале су све значајнији дио тог система.

Размишљањем о игри као о субјекту васпитања, а не као средству за убијање слободног времена, у много чему ће помоћи старијима у проблему васпитања младих генерација.

5

ФУНКЦИЈЕ ИГРЕ

Цијели човјечији живот је проткан игром, радом, забавом и одмором. Игра прати човјека од рођења до смрти, али се најизразитије испољава у младости. Сва младеж воли да се игра. За вријеме игре омладина трчи, скаче, вјежба, весели се, а тиме се и физички и психички развија. Игра је дјеци и омладини веома потребна. И старије игра задовољава, пружајући им прилике да своју снагу и способности правилно употребе. Стога човјек никад није престар за игру. Игра развија низ психичких, у васпитном погледу, веома вриједних особина, као што су: послушност, истрајност, другарство, помирљивост, борбеност, смисао за заједницу, одлучност, инвентивност.

Игра задовољава цјелокупно психичко устројство дјетета, његове биолошке и психичке потребе. У психичке потребе спадају специфичне потребе које дијете доживљава као друштвено биће. Често се дешава да су разне емоционалне напетости и социјалне тежње које дијете испољава у друштву подстрекачи његове активности у игри, као и избора садржаја игре.

Посматрајући игру као дио физичке културе издвајамо двије основне функције: биолошка и педагошка.

У биолошком погледу она корисно утиче на крвоток, на рад срца, ЦНС-а, плућа и мишића. Наиме, игра садржи најразноврсније покрете и кретања у којима се, мање или више, ангажују готово сви биолошки потенцијали човјека. На тај начин, игра подстиче раст унутрашњих органа, побољшава размјену материја и друге виталне органске процесе, а у млађих особа, дакако, подстиче раст и развитак организма у цјелини. Уколико се изводи у природи, на чистом ваздуху и у разним временским условима игра постаје значајно средство унапређења здравља, посебно на развој аеробног виталног капацитета и челичења организма. Физиолошка функција игре одражава се само уколико је активност унутар ње контролисана. Често се дјеца у заносу игре претјерано физички ангажују што може имати нежељене посљедице у његовом даљем развоју, али се то рјеђе догађа.

Комплетна моторна активност која се остарује кроз игру и која обилује тзв. недисциплинованим покретима, повећава обим укупне моторичке информисаности, подиже општу координацију а тиме и ниво моторичке ефикасности уопште. Путем игара, а нарочито колективних, изграђују се и учвршћују бројне позитивне особине личности (дружељубље,

6

иницијативност, самодисциплина, милосрђе, љубав, човјекољубље), и сузбијају негативне (сујета, самољубље, гордост, себичност, мржња). У томе се огледа педагошка функција игре која је веома важна за коначну изградњу човјека као личности. Зато многи аутори с правом истичу да управо у игри човјек показује какав је.

реци ми шта се играш па ћу ти рећи ко си. 2 Роже Кајоа

Поред ових основних функција, игра у животу човјека задовољава и разне друге, као што су :Стваралачко-сазнајна, јер кроз игру човјек има прилику да изражава и задовољава своје тежње и амбиције, да открива своје стваралачке потенцијале и да се на вријеме усмјерава за каснији одабир своје професије.

Естетска функција игре се одражава у развијању естетских вриједности . Наиме, кроз игру човјек доживљава лијепо и учи да га као такво вреднује и одвоји од оног што то није. Касније се учи и естетски да ствара, као виши степен естетске способности. У томе се састоји естетско васпитање игром.

Ублажавање посљедица хипокинезије као последице развоја технике и технологије што је довело до смањене потребе за кретањем .

Служи као симбол очувања културног и националног наслеђа.

Отклања утицај досаде и монотоније стереотипног начина живота и рада.

Присутност игре у свим облицима, у животу младих, помаже да се отклоне и ублаже негативни утицаји савременог живота и да се дијете на вријеме усмјери у задовољење сопствених пореба игром.

Игра, која у себе укључује позитивне емоције (усхићење, радост...), има значај животног еликсира који човјеку даје виталну животну снагу, ослобађајући га напетости и свакодневних брига тако да добија и терапеутски значај.

Као што се види, природа игре је веома сложена и богата, а њени утицаји многоструки и готово несагледиви. Управо стога веома је тешко одредити и границе њених утицаја и њеног значаја у животу савременог човјека.

2 Према; Сретен Марић: Игра и збиља; Роже Кајоа: Игре и људи, Нолит, Београд, 1979.,стр. 10.

7

ЗНАЧАЈ ИГРЕ ЗА РАЗВОЈ ДЈЕЧИЈЕ ЛИЧНОСТИ

8

Игра је једна од стаза дјетинства које одводе у живот. 3

Драго Томић

Оправдано можемо рећи да поред наслеђа и средине веома важан и релативно самосталан фактор у развитку сложених чулних и моторних способности човјека представља и његова активност.

Игра је одвајкада била саставни дио дјечијег живота. Иако се на разним степенима друштвеног развоја мијењао начин живота, игра је и у новим друштвеним условима остала саставни дио дјечије активности. Играјући се дијете испољава своје способности, своју спретност, социјалност и интелект.

Многи истраживачи дошли су до сазнања да је игра незамјењиво средство за упознавање дјетета предшколског узраста, а истовремено и врло успјешно васпитно и терапеутско средство. Дијете предшколског узраста највише слободног времена проводи у игри, у којој долази до изражаја његова активност, интелектуални развој, његови мотиви, осјећајно доживљавање, личне особине и тд. Због тога је дјечија активност у игри један од најприроднијих путева који нам на посебан начин открива динамичну структуру и дејствовање дјечије личности. Управо из тог разлога приказаћемо како дјечија активност у игри може да утиче на само дијете.

Ипак, морамо имати у виду да се поједине диспозиције индивидуе не могу саме по себи развити у способности, већ да су за то потребни одговарајући утицаји околине и својствена активност дјетета. По свом садржају и облику игра је привлачна и подстиче дјечију активност, која је, поред диспозиција и стварних могућности за развој које пружа околина, значајан фактор који омогућава да дијете развије до краја своје потенцијалне могућности за душеван развој. Тек на тај начин се може схватити незамјењива улога дјечије игре за цјелокупан развој дјечије личности.У игри дијете развија своје функције и различите способности. У игри стиче искуство. Своја прва искуства о предметима дијете стиче тиме што их хвата руком, посматра, премјешта и слаже. На основу покрета сопственог тијела , који долазе до изражаја у игри разним предметима, и функција других чула и способности, дијете стиче искуство о простору. Тако се помоћу активности у игри учи да разликује веће од мањег, дуже од краћег и тако даље. Искуства, која дијете стиче кроз игру неопходан су услов за успјешно упоређивање и закључивање. Уз то дијете развија

3 Драго томић: Елементарне гре, београд, 1968., стр.3.

9

способност опажања, схватања просторних односа и закључивања. Све те активности су неопходан услов за касније напредовање дјетета у математици, геометрији, физици итд.

Дијете се потпуно уноси у игру. У том заносу ради интензивно и истрајно, радује се својим творевинама у стваралачкој игри, задовољно је њима, а и други му одају признање због успјеха. Тиме се повећава дјечије самопоуздање и учвршћују мотиви за даље учешће у игри. Кроз активност у игри дијете развија разне способности, стиче искуства, учвршћује мотиве за рад и тако непримјетно, без нарочитих тешкоћа и радошћу, прелази у радне задатке.

У игри, као и у радним задацима, дијете се понекад сукобљава са разним тешкоћама и сметњама, мада их, на свој начин, ипак савлађује. Било да их ствара намјерно или да су настале спонтано у игри, ове тешкоће доводе дијете у нове ситуације гдје није довољна само механичка примјена искуства , него је дијете принуђено да тражи нове путеве. У таквим случајевима долази до изражаја интелигенција дјетета.

Кроз игру дијете истовремено ослобађа и развија своја осјећања, доживљавајући вриједност различитих активности, одређених садржаја и чланова групе у којој се игра. И баш ти мотиви, који су надахнути осјећањем, имају посебну снагу. Због тога они добијају посебну улогу у дјечијој мотивацији и тако постају подстрекачи и усмјеривачи многих дјечијих активности.

Многе дјечије жеље које не могу да се испуне у стварности налазе најслободнији излаз у игри. Тако дијете постиже извјесно олакшање и смиреност. Под утицајем игре многе жеље се такође мијељају и уобличавају што је веома важно за развој дјетета као социјалног бића.

Из претходног текста видјели смо какве све позитивне утицаје игра преноси на психу дјетета и колики је њен значај на свестран развој, нарочито у предшколском узрасту дјетета. Међутим, ако дјетету не омогућимо да се игра нарочито онако како одговара његовом узрасту, убрзо ће се појавити штетне посљедице у његовом даљем развоју. Ту није само у питању ометање развоја његових способности него и цјелокупне дјечије личности. Таква дјеца постају преосјетљива и често се узрујавају и испољавају агресију, при раду се тешко концентришу и нису срећна. У душевном развоју прилично су оштећена дјеца којој родитељи не пружају могућност за игру, упошљавајући их са претјерано много активности (енглески језик, хор, балет, спортска секција и сл.), а понекад и одражавање стана, послови у пољу и око стоке и тд.

10

Свако дијете мора да има времена за игру. То му омогућава да се послије радних задатака опусти и прикупи снагу за нове задатке. Искуства су показала да су касније у животу отпорнија и уравнотеженија она дјеца која су у дјетинству на одговарајући начин ојачала у игри. Здрав душеван развој је неопходан услов за касније успјешно савлађивање напора и тешкоћа у животу.

Из свега наведеног увидјели смо немјерљиву вриједнист игара нарочито у току дјечијег развоја. Уколико их правилно примјењујемо у предшколском добу, постаћемо кључни усмјеривачи њених позитивних утицаја на свестран развој дјечије личности. Управо из тог разлога сваки педагог мора да прозре у природу саме игре, како би на најбољи могући начин искористио њене многоструке утицаје као незамјењив предуслов за даљи васпитно-образовни процес.Један од начина је примјена игре ( од врло једноставних до врло комплексних) у току, на почетку или на крају часова физичког васпитања у школама или тренингу, ако је ријеч о спорту.

ИГРА И ФИЗИЧКИ РАЗВИТАК

11

У најширем смислу под физичким развитком се подразумијева процес мијењања природних морфо-функционалних својстава људског организма у току индивидуалног живота ( онтогенезе ). Познато је да на физички развитак највише утицаја имају наслеђе и социјална средина. Утицај игре у физичком развитку човјека заснован је на чињеници да је физички развитак подложан управљању, тј. да се он може сврсисходно усмјеравати посредством различитих социјалних фактора, међу којима веома значајну, чак и одлучујућу улогу има моторна активност.

С обзиром да је игра богата разноврсним покретима и кретањима кроз њу се активирају различите групе мишића. Сваки вид активности мишића подједнако стимулише не само мускулатуру, већ и развитак централних регулативних механизама унутрашњих органа. Истраживања међусобне повезаности функција мишића и преображаја дјелатности организма (Могенович, 1965. ) показала су да се при сваком скраћивању мишића рађају нервни импулси који стимулишу ЦНС. Захваљујући тим импулсима реализују се моторно-висцерални рефлекси који остварују двије битне, суштинске функције физичке вјежбе: тонизирајућа (промјена интензивности биолошких процеса у организму, тј. општег тонуса ) и трофична ( побољшање метаболизма и процеса регенерације ).4

Кроз игру организам дјетета апсорбује различите импулсе који морају имати одређени интензитет да би позитивно дјеловали на организам дјетета. Истовремено интензитет игре мора да одговара степену развоја дјечијег организма, па је у том смислу потребно познавати могућности појединих развојних доба за напоре и њихова својства, како би се игра правилно дозирала по трајању, дистанци или понављању игре, те имала довољно утицаја на развој организма.

Бројна истраживања су показала да се смањена моторна активност негативно одражава нарочито на организам у развоју и лако доводи до промјена, односно до предпатолишких стања која се изражавају у бржем замарању, како при физичком, тако и при интелектуалном раду, до слабљења вегетативних функција, заостајања у развоју моторичких својстава, поремећаја у физичком развитку, поремећаја срчаног ритма и централног нервног система и сл. Моторни дефицит ( хипокинезија ) нарочито се негативно одражава у периоду интензивног физичког раста ( школска и предшколска доб ), због чега оптимални кретни режим управо у том периоду добија и посебно значење. Осим што има великог утицаја на физички развитак, игра код дјетета ствара и одређене моторне навике које ће му у каснијем животу користити за очување здравља и виталности.

4 Бранко Крсмановић, Лука Берковић: Теорија и методика физичког васпитања, Нови Сад, 1990., стр. 50.

12

ИГРА И ИНТЕЛЕКТУАЛНИ РАЗВОЈ

Често је проучавано питање да ли се на основу игре може и смије да доносити закључак о степену развоја интелигенције дјетета. Досадашња истраживања која су провођена на предшколској дјеци при слободној игри,

13

показала су да постоји повезаност између интелектуалног развоја дјетета и игре, ако игру посматрамо од једноставних до сложених облика. Дошло се до закључка да, што је виши степен дјечијег духовног развоја ( ментална сарост ) сложенији су облици у игри. Што је виши степен друштвеног развоја дјетета, једноставне активности у игри су све мање заступљене.

Извјесно је, на примјер, да се при усвајању било које моторне навике код дјеце активирају многи психички процеси-пажња, памћење, мишљење и др. Из тога произилази да физичко вјежбање које се остварује кроз игру не само да активира интелектуалне радне капацитете већ истовремено подстиче и њихов развој.

Позитивне релације између игре и интелектуалног развитка дјетета у највећој мјери се остварује ако се цјелокупна активност педагога (нарочито у предшколском узрасту) усмјери у том правцу. Пластичност нервног система дјеце предшколског узраста је веома велика. Зато добро организована игра са разним сложеним облицима активности у знатној мјери развија интелектуалне способности дјетета. Зато се и истраживања корелације интелигенције и успјешности испољавања кроз игру, односно однос између интелигенције и моторног развоја, најчешће врше у том периоду.

Одабирање игара мора одговарати начину примјене, начину мишљења, парципирања свијета и развоју маште у појединим развојним добима дјетета. Дјеци треба дати игру с једноставним правилима и задацима, на начин који је њима близак ( подражавање животиња, људи, мотора и тд. ). Одраслима треба пружити игру сложених борбених облика, гдје сваки појединац може да испољава сопствене способности у складу са интересима групе ( штафете, квизови и тд. ), док ће и омладини и одраслима одговарати игре спортског облика и много борбености.

ИГРА И СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ЛИЧНОСТИ

Развој способности појединих функција и социјалних односа у игри се међусобно преплићу и утичу једни на друге. Социјални контакти побуђују

14

дијете да усавршава своје способности, а усавршене способности омогућују боље судјеловање у социјалним односима и урастање у социјално друштво.

Ове међусобне односе запажамо код дјетета већ у другој половини прве године живота. Чим установи да неко посматра његову игру, продужава је са још већим задовољством. Јачањем способности, што је пропраћено доживљавањем сопствене снаге, дијете прелази оквире своје индивидуалности и његово ја продире у свијет, било ка предметима, а тиме и ка стваралачким активностима, било ка особама, што, опет, проширује и продубљује социјалне односе.

Тежња за социјалним контактима долази до изражаја у групним играма. У групним играма развијају се и социјална осјећања: симпатије према људима, наклоност, обазривост, солидарност, пожртвованост и сл. Кроз игру дијете упознаје друга с којима се игра, постиже успјехе заједно с њим, заједно се радују. У игри се дијете навикава да се савлађује, а такође се учи да поштује и цијени друге чланове групе, као и да се потчињава у корист колектива. На тај начин дијете се оспособљава за социјални живот без којег се не може замислити савремено живљење.

Међутим, тежња ка заједничкој игри постоји много раније, прије него што је дијете емоционално и интелектуално способно да конструктивно сарађује и истраје у групној игри. Групна игра не захтјева само већи развој одговарајућих способности или извјесних спретности, него је веома битан и развој у смислу интеграције цјелокупне дјечије личности. Због тога нека дјеца у игри не могу да нађу заједничку основу и да истрају у групној игри, што значи да нису душевно довољно развијена за овај тип игре.

Опште је познато да се кроз игру и такмичења лакше превазилазе полне, националне, социјалне, вјерске баријере. Организујући разне игре и такмичења између ученика различитих разреда, школа, региона, држава, остварују се међусобни контакти и тако стичу нова социјална искуства и нови обрасци понашања.

Предност игре је у томе што је она у првом реду привлачна за дјецу и омладину. Њен језик је доступан и разумљив сваком, а њени доприноси здрављу и социјалној стабилности несумњиви. Она украшава живот, допуњује га, пише Хуизинга, и по томе је неопходна појединцу као биолошка функција и неопходна друштву, због смисла који садржи, због њеног значења, због изражајне снаге и због духовних и социјалних веза које ствара: укратко неопходна је као функција културе. 5

5 Јохан Хуизинга: Хомо луденс, Матица Хрватска, Загреб, 1970., стр. 19.

15

ИГРА И СТВАРАЛАШТВО

Најшире гледано, стваралаштво подразумиујева свако достигнуће које за јединку значи успјех и које изазива радост и задовољство. Човјек се не игра ради задовољења својих практичних потреба, већ и зато што му она

16

пружа могућност да испољи и провјери своје снаге и људске вриједности. Стваралаштво је једна од најсуштинскијих и најдубљих људских потреба. Према Маслову потреба за самоостварењем је на врху пирамиде људских мотива. Игра не трпи принуду и не зависи од воље других, већ се увијек јавља спонтано, као резултат надахнућа и хтјења да се постигне што више и боље.

Сваки стваралачки акт у себи садржи елементе свјесног и спонтаног, али су за човјеково стваралачко ангажовање одлучујући и интелектуални напори. Човек који није научио стваралачки да мисли, неће моћи ни стваралачки да дела ( Полич,1967. ).6

Код дјетета су игра и стваралаштво заиста повезани. Нарочито у петој години живота када преовлађује стваралачка игра у активности дјетета, која се у наредним годинама све више развија и постепено води ка раду и стваралаштву.

Предшколско доба је доба маште и јако изражене тежње за индивидуалним радом. Дијете у том добу све ради и ствара у облику игре. Игра је за њега стваралачки рад, кроз њу оно стиче навике, упознаје животну стварност. Дијете кроз колектив тражи афирмацију своје личности, своје воље, својих жеља и тежњи, својих способности и стваралаштва. Игра је често измишљена, плод је дјечије маште и подражавања рада, те разних активности старијих. Игра дјетету помаже да на вријеме открије своје диспозиције и своје способности и истовремено код њега развије смисао и хтјење за њихову стваралачку реализацију. Свако дијете без обзира на степен надарености ужива у сопственом остварењу, нарочито ако је у њима превазишао своја и очекивања других. У том смислу веома је важно да педагог ( наставник, учитељ ) у васпитно-образовном процесу упражњава игре у којима нису стриктно одређене улоге, дајући дјетету-ученику простор и слободу да сам креира своје улоге. На тај начин ће дијете-ученик доприносити разноврсном садржају игре, а истовремено испољавати и своје стваралачке потенцијале.

Тако схваћено стваралаштво представљаће и веома ефикасан механизам социјализације личности и истовремено прерасти у потребу, у стил и културу живљења, што мора постати и стратешки циљ у васпитно-образовном процесу.

6 Бранко Крсмановић, Лука Берковић: Теорија и методика физичког васпитања, Нови Сад, 1990., стр. 61.

17

ПОДЈЕЛА ИГАРА У ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОМ ПРОЦЕСУ

С обзиром на њихову практичну примјењивост у физичком васпитању игре дијелимо на: елементарне и спортске игре.

18

Елементарних игара имамо три основне групе и то: игре без справа, игре са справама и штафетне ( техничке ) игре.

Када оцјењујемо васпитну вриједност игара, полазимо од чињенице да сваку игру карактеришу три основна садржајна елемента: тематика игре, моторика игре и организација. Тематика треба да одговара развојном степену дјетета као и задатку који желимо постићи игром. Моторика треба да се базира на особеностима и физичким способностима дјетета. Што се тиче начина моторних покрета игре можемо подијелити на: игре трчања, бацања, ударања и тд. У односу на организацију она може бити једноставна и сложена. При томе је веома важно да одговара општем развитку дјетета, одн. да је дјеца могу лако схватити, научити и савладати. Наука о физичком васпитању често дијели елементарне игре према развоју дјетета и према његовој активности на :

а) функцијске – преко којих дијете до друге године живота упознаје разна кретања-функције;

б) од 2-5 год. код дјетета преовлађују фикцијске или фантазијске игре. Оно што карактерише ове игре је дјечија персонификација предмета- на примјер штап представља коња, крпа лутку и тако даље. Исто тако дијете у овом периоду кроз игру имитира човјека, природу, животиње и тд.;

ц) консрукцијске обухватају период од 5-12 год.

Дијете у овим годинама гради, саставља и проучава околину ( гради куће, мостове, путеве и др. ).

У времену између фикцијских и конструкцијских игара лежи веома подесно вријеме за васпитање, када се дјеца служе играма драматизирања у којима дијете преживљава, преко слободних покрета, неку причу или бајку.

Елементарне игре се даље дијеле на: игре с пјевањем, плесне игре, игре за развијање чула слуха, вида, простора; игре за развијање кретања, ходања, трчања, скакања; игре у природи; теренске игре као што су. извиђање, осматрање, сакривање, играње штафете...Све ове врсте игара спадају у елементарне игре.

Посебну врсту игара чине спортске игре. За разлику од елементарних, код спортских, игре прелазе у озбиљнију активност, у борбу и мјерење снаге, окретности, брзине, издржљивости и духовитости. Циљ спортских игара је постизање резултата, савлађивање противника, времена, простора. Ове игре имају правила, израђену тактику и технику. Спортске игре и јесу

19

настале од елементарних које су се усложњавале и употпуњавале, а истовремено су се и активности играча усмјеравале ка специјализацији (браниоци, помагачи, нападачи ). Васпитна вриједност ових игара је веома велика, јер те игре представљају најподеснији облик у процесу укључивања широких маса омладине и радних људи у организовани покрет физичке културе.

Спортске игре можемо подијелити на низ група. Једну групу чине игре у којима играчи трче или ходају. Овдје играчи могу играти са великим напумпаним лоптама, играјући само рукама ( рукомет, одбојка, кошарка ); могу играти ногом ( фудбал ); могу играти и руком и ногом (рагби). Посебну врсту чине спортске игра у којима играчи играју малим лоптама помоћу других справа – ударача ( тенис, стони тенис ). Овдје убрајамо и спортске игре помоћу палице ( хокеј на трави ). У другу групу спадају спортске игре у којима играчи играју куглама. Куглама се може играти на столу ( билијар ) или на земљи ( куглање, боћање ). Трећу групу чине игре у води ( ватерполо ), а четврту игре на леду ( хокеј на леду ). Постоје још и групне игре у којима играчи јашу ( поло на коњу ) или возе на бициклу ( лоптање са бицикла ). Наравно, постоји још много игара али ове се најчешће користе у нашој земљи.

С обзиром да је одабир игара у наставном процесу условљен циљем који се жели њима постићи ( развијање брзине, снаге, спретности, игре рефлекса, штафете, игре на води, у природи, на снијегу и леду...), навешћемо неколико интересантних игара и описати начин њиховог извођења.

I ИГРЕ БРЗИНЕ ( искључивање из круга )

Ученици се крећу по кругу, трчећи или поскакујући. У кругу су постављени неки предмети ( чуњеви, лоптице, кестени, трупци и тд. ), и то по броју један мање од броја ученика. На дати знак заустаљве се ученици и сваки од њих узима по један предмет. Ко остане без предмета-искључује се из круга. При даљем понављању игре одузима се увијек по један предмет из круга и наставља се са игром. Последња двојица остају побједници.

II ИГРЕ СПРЕТНОСТИ ( шева )

За игру је потребан већи број штапића ( каменчића ) и пуњене лоптице. Дјечаци положе своје капе у ред, у размаку од једног корака. Испред реда, на 10 корака, повуче се црта. Сви дјечаци остају иза својих

20

капа, а један са црте баца пуњену лопту у капе. Сваки пут кад лопта падне у неку капу, том играчу рачуна се један бод.

III ИГРЕ ПАМЋЕЊА ( телефон )

Играчи сједе у кругу или у врсти један до другога. Вођа игре шапне на уво играчу до себе реченицу, коју овај тихо шапнр следећем, како га остали не би чули. Никада се једном игачу не шапће два пута. Задњи викне гласно оно што му је шапнуо предпоследњи играч. тада играчи често прасну у смијех , због потпуно искривљене реченице. Игра се наставља, али сваки пут телефонира други играч. Два вода такмиче се ко ће пре и правилније телефонирати.

IV ШТАФЕТЕ ( преношење предмета )

Испред сваке групе, на удаљености 20-30 м, налази се неколико кругова на међусобном размаку по 5 м. У сваком кругу налази се неки предмет ( чуњ, лопта, лоптица, палица ).

Први протрчи на полазишта, покупи све предмете и донесе их другоме у свом реду на полазиште, који их опет поставља и враћа се натраг по трећег, који га лагано удари по рамену.

Сви играчи који су завршили било преношење било доношење предмета, постављају се иза свог реда. Побједник је она група која је прва извршила промјену.

V ИГРЕ НА СНИЈЕГУ ( гађање снијежним грудвама у циљ )

Играчи су постављени у неколико редова. На дати знак сви први протрче до мете, гдје треба да начине грудву од снијега и одатле гађају у постављене циљеве који могу бити израђени на мотки или нацртани на зиду.

Чим изврше задатак враћају се својој групи и ту стану као задњи. Побиједила је група која је прва извршила промјену и постигла највише погодака у циљ.

УЛОГА ПЕДАГОГА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ИГРЕ

Игра ће у васпитно-образовно процесу имати велики значај само уколико буде добро организована од стране педагога ( васпитача, наставника ). Од његовог знања и искустава као и пријатељског односа са дјецом , зависиће заинтересованост дјеце за било који вид игре, као и њен ток и исход. О

21

томе какве предиспозиције треба да посједује педагог у васпитно-образовном процесу бави се посебна теоријска дисциплина која се зове педеутологија, одн. учење о педагошком лику наставника. Навешћемо неке напомене којих би се наставник требао придржавати, а које поспјешују васпитни утицај игре.

Припремајући се и одабирајући игру, наставник ће имати у виду:1. развојно доба, дневну запосленост, занимљивост и физичке

могућности;2. број играча који ће играти;3. коју ће игру сам провести, а коју може провести и уз помоћ

способније дјеце;4. гдје ће се играти, с чиме ће се играти и шта се све мора

истакнути прије игре, у току игре и на завршетку игре;5. да ли треба поновити познату игру или почети нову игру,6. да ли је нова игра довољно припремљена да би се успјешно

извела;

За сваку игру прије њене примјене потребно је претходно осигурати средства и уредити игралиште. У уређењу треба да учествују сви играчи, јер ће се на тај начин заинтересовати и постаће активни организатори игре. Игру требамо одабрати према расположивом простору, његовој величини и хигијенским условима. Зими се примјењују игре живљег ритма са много покретљивости, а за вријеме врућина и у спарним данима најпогоднија мјеста за игру су игралиште и шумица, пијесак уз воду јер пружају најбоље хигијенске услове.

Уколико постоји више играча него што игра захтијева тада је потребно начинити 2,3 или више група који играју одвојено једни од других. Број играча у игри зависиће од могућности развоја ритма игре, напора и емоционалног стања играча. Замршене игре и правила, а често и расположиви простор и средства, одлучују о броју играча.

Такође, одабрана игра мора бити раније припремљена предходним једноставнијим играма, како би се стечене координацијске способности могле користити у новој игри као основа новим, савршенијим и сложенијим задацима. Та начела поступности спроводе се доследно, како би се осигурало успјешно педагошко и здравствено дјеловање примјењене игре. Исто тако, већу и сложенију игру ( углавном спортске игре ) морамо претходно рашчланити и начинити од ње мање игре, с једноставним задацима и правилима, и припремити на тај начин нужне предигре.

22

Тумачење игре мора бити кратко, јасно и занимљиво, са пуно ведрине и топлине у гласу, јер треба сугестивно дјеловати на играче, како би с весељем и нестрпљењем пошли у игру. Послије такмичења наставник сам или уз помоћ играча треба да покаже начин извођења игре, како би тумачење било јасно и дјеловало на стваралачку машту играча.

У току игре треба пазити на строго поштовање правила игре. Тиме васпитно дјелујемо на играче и стварамо све услове за постизање циља за све играче.

Сви играчи треба да учествују у игри. Често се неки држе по страни-иако игра захтјева учествовање свих. Такве наставник треба охрабрити и позвати на игру.

У току игре потребно је игру зауставити и поново објаснити, уколико се опази да је играчи нису добро схватили, како погрешно схваћена неби утицала на остваривање циља. Међутим, методски би било погрешно често заустављати игру ради грешака који немају утицаја на крајњи исход игре, ако су техничке и тактичке нарави. Због тога би трпео елан играча и темпо игре.

Екипа се мора састављати тако да свака има изгледа за успјех. На тај начин постижемо да сваки играч осјети да снагом сопствених способности утиче на крајњи исход игре. Уколико би једна екипа била знатно слабија од друге, унапријед осуђена да не постигне постављени циљ, онда таква игра не изазива радост и не развија предузимљивост, јаку вољу и остала позитивна карактерна својства.

У току игре наставник треба да сузбија нетрепељивост и све што би развијало недругарско, несоцијално и нечасно понашање.

Завршетак игре треба да буде побуда за даље играње. Њен коначан резултат не смије да дјелује понижавајуће на играче, то не смије бити физички и још мање психички терет.Свака игра се мора извести до краја, до означеног резултата, до постигнућа циља и остварења главне замисли игре. Само довршена игра дјелује на играче васпитно.

На крају је веома битно да се објави резултат са наглашеном похвалом бољих. Важно је охрабрити и истакнути оне који су се посебно залагали у игри, а нарочито поштивањем правила и племенитим поступцима. Исто тако не смијемо заборавити и оне који у тој игри нису имали среће, на тај

23

начин што нећемо истицати њихове слабости, већ могућности које ће другом приликом доћи до изражаја.

Само на овакав начин игра ће постати средство физичког васпитања, са врло корисним педагошким дејством. Одабрана, надгледана и пажљиво вођена, с логичким завршетком, игра постаје пуноважан васпитни чинилац.

Спонтана игра без вођења и надзора може да дјелује у одређеном степену на здравље дјетета, али исто тако узети нежељени ток и развијати негативна својства и штетити здрављу.

Организујући игру, водећи је (судећи или учествујући у њој), помажући савјетом, упућивањем, демонстрацијом, васпитач врши утицај на дјецу: на њихово понашање, мотивацију и тд. Васпитање је рат који се најлакше добија умешношћу и добрим познавањем дјетета и његових потреба. Добар васпитач има више лица, али само једно срце - срце доброг човјека.

Бројни су утицаји које игра преноси на човјека, са наглашеним утицајем у току његовог развоја и раста. Она је човјеку нужна и неопходна. Кроз њу човјек упознаје ствари, себе и учи да воли друге. Игра га води кроз живот, оплемењујући му и дух и тијело.

ЗАКЉУЧАК

Васпитање путем игре почиње у раном дјетинству и може и треба да траје веома дуго. Зато васпитању игром теба посветити велику пажњу да бисмо се играли и касније, када почнемо да старимо.

24

Набрајајући њене многобројне функције (сазнајна, естетска, биолишка, педагошка...) увидјели смо ширину утицаја који се остварују кроз игру и могућностима сазнавања захваљујући игри. Међутим, колике ће те могућности да буду и какво ће дејство игра да оствари у васпитно-образовном процесу највише зависи од васпитача. То се, прије свега, односи на могућност утицаја на дијете, на усмјеравање његовог понашања које, у најширем смислу ријечи сматрамо и називамо васпитањем. Правилан одабир врсте и начина игре, одређује се према утицају који се жели остварити, а овај се одређује на основу потреба развоја дјетета. Сама за себе, неусмјеравана и неорганизовна, игра се своди на игру ради игре.Њена највећа вриједност крије се у могућности усмјеравања у смислу васпитања и преваспитања данас, а још више сутра, када игра треба да постане синоним за доколицу.

На жалост, убрзаним развојем технике и технологије, као и начином живота и рада створен је свијет у којем савремени човјек све мање користи сопствене потенцијале за креирање бољег живота. Прихвата се одређени начин живота и мишљења у којем је индивидуа подложена утицају колективне свијести. У клими коју стварају одрасли млади човјек постаје незадовољан и у том сукобу са околином прибјегава погрешним нормама владања и понашања.

У ери хипокинезије, компјутера, насилних филмова, ратних дешавања дјеца се приморавају да брже одрастају, јер се сматра да је игра трошење слободног времена. Управо из тог разлога јавља се проблем подизања младих генерација.

Специфичност садашњег времена наводи на потребу јачања савремених механизама васпитања. Један од актуелних и непревазиђених метода васпитања сматра се метод васпитања игром.

Утицај игре у процесима васпитања или његовања дјечијег духа заснива се на третирању игре као феномена испољавања човјека, као једног од његових многобројних облика живљења. Посматрајући игру као субјект васпитања младог човјека и дајући јој примарну улогу, нарочито у предшколским установама, утицаћемо на правовремено стварање навика и понашања које ће усмјерити на правилно обликовање његове младе личности.

25

... И најбољи услови у којима дијете живи неће га оспособити да се прилагођава различитим ситуацијама које му живот доноси, ако не буде имало прилику да задовољи свију потребу за игром.7

Милица Шепа

ЛИТЕРАТУРА

ТОМИЋ, Д.: Васпитање игром, , Београд, 1991.

7 Милица Шепа: Физичко васпитање предшколске дјеце, Београд 1965., стр. 4.

26

ВУКОТИЋ, Е., КРАМЕРШЕК, Ј.: Збирка 600 игара, , Београд, 1953.

СМИЉАНИЋ ,Т.,ТОЛИЧИЋ, И.: Дјечија психологија, Београд, 1990.

КРСМАНОВИЋ, Б., БЕРКОВИЋ, Л.: Теорија и методика физичког васпитања, Нови Сад, 1990.

ПАВЛОВИЋ, П.: Прилог егзегези игре, Српско Сарајево, 2002.

ХУИЗИНГА, Ј.: Хомо луденс, Матица Хрватска, Загреб,1970.

КАЈОА, Р.: Игре и људи, Београд, 1979.

ВУКОВИЋ, Р.: Теорија физичке културе, Београд, 1999.

ШЕПА, М.: Физичко васпитање предшколске дјеце, Београд, 1965.

ТОМИЋ, Д.: Елементарне игре, Београд, 1968.

27

28