ZDRAVSTVENO VASPITNI RAD SA OBOLELIM

I PORODICOM OBOLELOG

OD HRONIČNE NEZARAZNE BOLESTI

MHNB – PORODICA – ZDRAVSTVENI RADNIK

Čoveka je oduvek zanimao odnos bolesti i zdravlja. Bolest se

smatrala posledicom delovanja demonskih sila, Božjom kaznom. Kako

postati I ostati zdrav, na koji način, uz pomoć koga I čega, gde je

najbolje živeti... su pitanja koja svaki čovek, ma kog staleža ili znanja, postavlja sebi kako nekad

tako i dan danas. I u tim naporima traženja pravog puta lutanja su neizbežna ali I pogubna. SZO

ističe da zarazne bolesti kao što su sida i tuberkuloza nisu pretnja javnom zdravlju već nezarazne

bolesti koje su najčešće posledica loše ishrane, loših navika, uticaja prirodne okoline ili genetike, uz

upotrebu duvana i alkohola. U izveštaju SZO se ističe da trošenje milijardi dolara svake godine na

lečenje obolelih od hroničnih bolesti gura milione ljudi ispod granice siromaštva I problem se samo

produbljuje.

Biti zdrav ima različito značenje za različite ljude. Za laike to najčešće znači ne biti bolestan,

dok zdravstveni radnici pod zdravljem podrazumevaju odsustvo medicinski definisanih bolesti i

nesposobnosti. Standardi o tome šta se može smatrati zdravim variraju i menjaju se, a ljudi najčešće

procenjuju zdravlje subjektivno, što otežava merenje.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definisala je zdravlje kao "stanje potpunog

fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i

onesposobljenosti".

Postoji više aspekata zdravlja kao što su:

Fizičko zdravlje – odražava mehaničko funkcionisanje tela

Mentalno zdravlje – odražava sposobnost jasnog i

koherentnog mišljenja

Emocionalno zdravlje – omogućava da se prepoznaju i

adekvatno ispolje emocije (radost, ljutnja, uživanje), što

podrazumeva i adekvatno reagovanje na stres

Socijalno zdravlje- označava sposobnost uspostavljanja i

održavanja socijalnih kontakata sa ljudima

Zdravlje zajednice – kojim se ističe neraskidiva veza individualnog zdravlja i svega onoga što

nas okružuje

U širem smislu zdravlje se posmatra kao stanje ili kvalitet

ljudskog organizma koji se izražava adekvatnim funkcionisanjem

organizma u datim genetskim uslovima i uslovima spoljne sredine,

a u užem smislu zdravlje podrazumeva:

da ne postoji bolest

da osoba funkcioniše normalno unutar opšte prihvaćenih

zdravstvenih standarda u odnosu na pol, starost i geografsko

područje i

da organi funkcionišu adekvatno, kako posebno, tako i u sklopu

međusobnih odnosa

Prilikom usvajanja globalne strategije "Zdravlje za sve" SZO je

indirektno prihvalila pragmatičan stav o zdravlju kao "sposobnosti za

vođenje ekonomski i socijalno produktivnog života".

Sve postojeće definicije zdravlja ukazuju na njegovu kompleksnost i

multidimenzionalnost, ali ne pružaju mogućnost merenja.

NEZARAZNE BOLESTI - su medicinsko stanje ili bolesti koje se definišu kao neinfektivne i

neprenosive među ljudima. Veoma su raširene u populaciji (masovne), imaju dugotrajni tok

(hronične) i etiološki faktori nisu biološki agensi (nezarazne). Mogu biti hronične dugog

trajanja i sporog napredovanja ili mogu završiti brzom smrću.

U svetu svake godine zbog konzumiranja duvana umire gotovo šest miliona ljudi, a njihov

broj bi do 2020. mogao da poraste na 7,5 miliona, što bi bilo 10% svih smrtnih slučajeva izazvanih

bolestima. Zbog nedosatatka fizičke aktivnosti godišnje u svetu umire 3,2 miliona ljudi, zbog viška

kilograma i gojaznosti 2,8 miliona, a 2,5 miliona zbog konzumiranja

štetnih količina alkoholnih pića.

Međutim, procenjuje se da preko 30 miliona života može da

bude spaseno u narednih deset godina preduzimanjem jednostavnih

mera i povećanjem broja ljudi koji primenjiju jednostavne preventivne

tretmane. Zvaničnici SZO ističu da je potrebno podrobno informisati

političare, industrije i lidere građanskog društva i javnosti, kako bi se

stvorila svest o potrebi da se nađe organizovani odgovor na pretnje

javnom zdravlju.

Masovne hronične nezarazne bolesti

su posledica dugotrajnog delovanja brojnih

faktora koji se zbog toga nazivaju

FAKTORIMA RIZIKA - kao što su nasleđe,

način života i uticaj okoline u kojoj se živi,

starosna dob, pol, izloženosti zagađenom

vazduhu ali i štetne navike kao što su

pušenje, nezdrava i

Za većina nezaraznih bolesti se smatra da se mogu prevenirati jer su uzrokovane rizičnim

faktorima na koje je moguće uticati, tj. koje je moguće izbeći tako što se promeni način života.

SZO u svom izveštaju o zdravlju 2002. navodi da 5 glavnih rizičnih faktora za razvijanje

nezaraznih bolesti spadа u 10 glavnih rizika za zdravlje. To su visok krvni pritisak, povišen

holesterol, konzumacija cigareta i alkohola. zatim ekonomsko i socijalno stanje, tj. „socijalne

odrednice zdravlja“.

Ono što je izuzetno važno je da su navedeni rizični faktori zajednički za najmanje dva

vodeća hronična nezarazna oboljenja i stanja, a kod pojedinaca (češće onih koji pripadaju nižim

socio-ekonomskim slojevima društva) nije retka i izloženost

grupnom i interaktivnom dejstvu navedenih rizičnih faktora.

Eliminacijom primarnih rizičnih faktora može se suzbiti

80% slučajeva srčanih bolesti, moždanih udara, dijabetesa tipa

II i 40% slučajeva raka. Intervencije usmerene na glavne rizične

faktore mogu imati značajan uticaj na smanjenje tereta bolesti

širom sveta.

Dakle, potrebno je da kreatori politike i zajednice budu

mobilniji i prevenciju ovih oboljenja I učiniti ih prioritetom u

svojim aktivnostima.

PREVENCIJA je ostvariva kroz: primarnu zaštitu - prestanak pušenja, poštovanje i sprovođenje

zakona o zabrani pušenja, smanjivanje telesne težine, promenu navika u ishrani: smanjenje unosa

soli, zasićenih masti, a povećanje unosa dijetetskih vlakana, povećanje fizičke aktivnosti,

sekundarnu zaštitu – rano otkrivanje bolesti i lečenje i tercijalnu zaštitu - lečenje komplikacija,

rehabilitaciju.

GLAVNE NEZARAZNE BOLESTI SU: kardiovaskularne, maligne, cerebrovaskularne bolesti,

dijabetes mellitus, hronična obstruktivna bolest pluća, hronična bubrežna insuficijencija, psihoze,

bolesti zavisnosti, povrede, zubni karijes…

PORODICA - je nezamenljiva sredina u kojoj se čovek

formira kao ličnost, u kojoj živi zadovoljavajući neke od

svojih najbitnijih potreba koje se samo u porodici i mogu da

zadovolje. To je specificna bio-socijalna I psihička

zajednica ljudi koja ima veoma značajnu ulogu u razvoju

čoveka I društva uopšte.

Porodica je posrednik izmedu društva i pojedinca, I

obavlja više funkcija od bilo koje društvene grupe. Istorijski

se menjala i razvijala, U njoj se prepliću društveno –

ekonomski, biološki i psihički činioci.

Biološki karakter porodice je jedan od osnovnih

obeležja, a ostvaruje se zadovoljavanjem polonog nagona

i emotivnih potreba ljudi, kroz rađanje i podizanje dece.

Najranije uredenje porodice vršilo se pomocu običaja, morala, a naročito religije, a kasnije je

ove oblike zamenilo pravo.

Podela porodica na različite modele, vrste I oblike moguća je na osnovu mnogobrojnih

kriterijuma, ali je svima zajedničko, veliki značaj I uticaj porodica na sve njene članove.

Karakter nacije počinje u porodici koja je odgovorna za zdravlje, razvoj karaktera, morala,

odgovornosti I mudrosti. (UN , povodom Međunarodne godine porodice 1994.g.)

U današnjim porodicama često žive i po tri generacije, pa se zbog brzih promena u društvu

dogada da nastupe krize, odnosno sukobi generacija, iz razloga različitog tumačenja i shvatanja

sveta.

Karakteristike porodica u Srbiji su: siromaštvo, pad zaposlenosti I povećan broj izdržavanih

lica zavisnih od ostalih članova, najčešće penzionera, tendencija mladih ka iseljavanju, visok udeo u

društvu marginalizovanih I vulnerabilnih kategorija, porast nasilja I nasilne smrti, visok stepen

oboljevanja od KVO I karcinoma, veliki broj starijih osoba, visok stepen stresa I mentalnih

problema…. Uz to još od 60-ih god. 20-og veka značajne su promene i transformacije porodice:

vreme koje se posvećuje deci je smanjeno, veća je zaposlenost žene, ona dobija nove uloge i

identitet, veća je stopa razvoda braka, veći je broj nevenčanih brakova, niža stopa rađanja itd.

ZDRAVSTVENO VASPITANJE - je interdisciplinarna nauka koja se bavi izučavanjem zdravstvenih

potreba, zdravstvene kulture ponašanja kao i mogućnošću primene zdravstveno vaspitnog procesa

u cilju sveukupnog unapređenja zdravlja populacije. Ono je usmereno na formiranje zdravog i

preventivnog ponašanja tj. na formiranje ponašanja koje promoviše zdravlje.

Opšti CILJEVI su da svaki pojedinac usvoji zdravlje kao najvišu

kategoriju i da preuzme odgovornost za sopstveno zdravlje, zdravlje

porodice, uže i šire zajednice. da osposobi ljude da pruže pomoć,

samopomoć i uzajamnu pomoć svake vrste, da motiviše ljude da

pravilno koriste zdravstveni sektor.

Konkretni CILJEVI proističu iz opštih i

odnose se na pojedinca i grupu da pokreće inicijativu, motiviše, i

podstiče vaspitanike da sve učine za svoje zdravlje, pruži pomoć,

podršku i saradnjuu realizaciji specifičnih ciljeva, da podržava i

uključuje vaspitanike u aktivnosti te ih tako aktivira.

PRINCIPI u zdravstveno vaspitnom radu koje treba poštovati su

vaspitni, princip promena ponašanja, naučnosti, povezivanja interesa

i potreba, teorije I prakse, doživljaja iskustva, princip očiglednosti,

trajnosti I dobrovoljnosti.

METODE zdravstveno vaspitnog rada su:

Komunikacijske metode - individualne metode, intervju,

savetovanje, predavanja, diskusije, medijske tehnike I

masovne, mediji, audovizuelna sredstva, programsko učenje,

edukativna TV…

Zatim, strategije sticanja veština - grupni rad, sticanje veština

demonstracijama i vežbama, simulacijama igara,

dramatizacijama, sociodramama, igranjem uloga, putem

studije slučaja, kompjuterizovanih modela, kreativnih

radionice. I putem organizacionih metoda.

Svaka od metoda je zahtevna u smislu poštovanja određenih, utvrđenih i proverenih pravila. U radu

sa porodicom se uglavnom koriste prve dve ali delovanje i masovne metode u radu nije zanemarljivo

kako u pozitivnom ali mnogo više u negativnom smislu.

VEŠTINE SAVETOVANJA “UČI DA SLUŠAŠ – SLUŠAJ DA BI UČIO” - se

u porodici najčešće sprovode a predstavljaju demonstraciju sposobnosti

aktivnog slušanja sagovornika, kroz iskazivanje prisutnosti i pažnje verbalnom

i neverbalnom komunikacijom (okrenutost tela i položaj, pravac pogleda, jasno

i jednostavno izražavanje pitanja I odgovora, podsticanje, ohrabrivanje,

reflektovanje činjenica I osećanja, sumiranje). Pretpostavlja u sebi faze upoznavanja, postavljanja

pitanja o potrebama, okolnostima I strahovima vaspitanika, (ne postoji univerzalna lista pitanja

već ne treba postavljati više uzastopnih pitanja objasniti zbog čega je sve to potrebno,

izbegavati pitanja koja počinju sa: Zašto...? I Da li..?,

preformulisati nerazumljivo,

razgovorati o izboru za reagovanje, (dati informacije o mogućim

izborima I kako ih uklopiti u život),

pomoći u određivanju izbora, (vaspitanik sam donosi odluku, uz

savet ali ne i donošenje odluke umesto njega)

objasniti koliko je sve to potrebno,

proveriti prijem datih informacija I predloženih intervencija

pružanjem dodatnih informacija ako je potrebno,

proveriti postojeće znanje,

ponoviti insrukcije – od najvažnijih ka manje važnim) a kroz

ponovno viđenje

proveriti korišćenje izabranog metoda,

pružiti dodatne savete ako ima problema,

Uputiti dalje gde treba ako je potrebno.

ZDRAVSTVENO VASPITNA SREDSTVA - su određena tehnička sredstva u funkciji primenjenog

zdravstveno-vaspitnog metoda. Zadatak im je da pomognu zdravstvenom vaspitaču u zdravstveno

vaspitnom radu i da pomognu ljudima da lakše shvate i prihvate ono što im se prenosi.

Za svaki metod zdravstvenog vaspitanja postoji adekvatno

zdravstveno vaspitno sredstvo, nema univerzalnog. Za

uspeh zdravstveno vaspitnog programa od presudnog

je značaja izbor najefikasnije metode i najadekvatnijeg

sredstva. Ne postoji opšte važeća šema za primenu

određenog zdravstveno vaspitnog sredstva, izbor zavisi

od stručnosti, osposobljenosti i iskustva zdravstvenog

vaspitača, a pri izboru treba voditi računa o socijalnim,

medicinskim, ekonomskim, kulturnim, obrazovnim i

drugim karakteristikama populacije sa kojom se radi.

ZDRAVSTVENI VASPITAČ U PORODICI - treba da vodi računa

o mnogobrojnim faktorima od uticaja u radu sa porodicom bilo u

grupi ili sa njenim članovima pojedinačno. Jedinstvenost

porodičnog miljea upravo i leži u toj nepredvidivoj i posebnoj

strukturi i isprepletenosti niti. Zdravstveni vaspitač je pre svih

drugih aktivnosti obavezan da ih sagleda, definiše I prihvati

pokušavajući da svojim znanjem I umećem usmeri postojeće u

pravcu boljitka a prevashodno interesa pojedinca. Uvek postoji

prilika za promocijom zdravlja a nepredak u prevenciji hroničnih

masovnih bolesti se I nalazi u kontinuitetu rada.

ZDRAVSTVENA KULTURA -

je sklop mnogih delova I formirana kako generacijski tako I

oblikovana vremenskim okvirom trenda. Njen nivo direktno utiče na

zdravlje stanovništva. Potrebno je dobro je poznavati, kao I nivo

opšte kulture da bi se moglo delovati u pozitivnom smislu menjanja

loših segmenata. Teško, postepeno, dugotrajno I sporo su atributi

ali u direktnoj vezi sa kvalitetom I kvantitetom rada zdravstvenih

radnika. Kontinuitet u sagledavanju potrebnog I radu je odrednica

malog uspeha, jer je veliki nerealnost. Pri tome je vaspitanje

vaspitanika još jedna od važnih karika promene.

EMOCIJE - ili osećaji su naziv za čovekovu reakciju na neki događaj. Imaju jako važnu ulogu u

promeni ponašanja. To je energija a pozitivnost te energije je preduslov za uspešan rad. Zdravstveni

vaspitač svojim ponašanjem mora kanalisati tu pozitivnost u stalnom ali mirnom toku verovanja,

podržavanja, empatije I poštovanja vaspitanika. Čovek je emotivno biće, neko više neko manje ali

mu je poštovanje emotivnog dela bića linija delovanja.

Sa iskustvom I sazrevanjem svakako manje određuju ponašanje ali I dalje su jako važne.

MOTIVACIJA - predstavljaju činioce koji podstiču na pokretanje

aktivnosti jedinke; izazivaju određeno ponašanje, održavaju ga i usmeravaju

ka nekom cilju, snaga koju treba u svakom vaspitaniku pronaći I uključiti.

Motiv zdravlja je u tom smislu slab ali postoje drugi delovi bitisanja koje

vaspitač sagledavajući celinu I pojedinca u njoj pronalazi mesto I naćin rada.

To je svesna aktivnost, biološka ili socijalna a I spoljašna ili unutrašnja.

POTREBE - za nečim uključuju neophodnost onoga što nam treba.

Zadovoljenje potrebe nužno je za opstanak, preživljavanje. Ako nisu

zadovoljene narušavamo zdravlje ili nećemo preživeti. Stoga potreba

implicira neophodnost, nužnost. Njihovo zadovoljenje određuje kvalitet

života. Omogućiti zadovoljenje nekih kroz motiv zdravlja je snažna

samomotivacija,

Zdravlje je definisano kao stanje potpunog fizičkog, psihičkog i

socijalnog blagostanja a ne samo kao odsustvo bolesti i nesposobnost).

Zato se u zdravstvene potrebe mogu ubrojati gotovo sve ljudske potrebe,

tj. one čijim bi se zadovoljenjem omogućilo fizičko, psihičko i socijalno

blagostanje. U užem smislu, zdravstvene potrebe bi se odnosile na

mogućnost zdravstvene službe i definišu se kao ''bilo koji poremećaj zdravlja koji bi se mogao

sprečiti, ukloniti ili ublažiti poznatim merama medicine i sanitarne tehnologije''. Za potrebe

planiranja u zdravstvu moguće je sve zdravstvene potrebe klasifikovati pomoću kriterijuma:

konkretizacije, lokalizacije, pravovremenosti, intenziteta, mogućnosti

zadovoljenja i medicinske opravdanosti.

EMPATIJA - predstavlja neposredno saznanje osećanja, želja i namera

drugih ljudi, za razliku od simpatije koja podrazumeva saživljavanje sa

osećanjima bliskih ljudi, saučestvovanje u emocionalnom stanju drugih.

Zasnovana većinom na neverbalnoj komunikaciji važna je kako za

vaspitača tako I za postizanje klime u porodičnom miljeu koja je neophodna I za motivaciju i

pokretanje u promenama. Svako ponašanje vaspitanika je za vaspitača prihvatljivo kao stručnjaka I

treba ga iskoristiti I nastaviti I verbalnu I neverbalnu komunikaciju bez iskazivanja simpatija ili

pristrasnosti ali I bez kritike I optuživanja.

STAVOVI - su stečena relativno trajna spremnost da se pozitvivno ili

negativno reaguje I ispoljavaju se kao tendencija da se misli, oseća I

postupa ne određeni način. Stav čine tri komponente, saznajna,

emotivna I akciona. Utiču na opažanje, mišljenje I socijalno

ponašanje. Mogu biti socijalni I lični a razlikuju se po svojoj čvrstini,

stepenu uverenosti, trajanju…

Sa njima se treba dobro upoznati pri uzimanju anamneze jer ih

svakako treba iskoristiti u radu ali I često menjati.

Promena zahteva znanje, razumevanje I sposobnosti komunikacije vaspitača I kontinuitet u

delovanju na promeni.

OBIČAJI - tradicijom utvrđeni oblici ponašanja koji su karakteristični za sve pripadnike jedne etničke

grupe ili kulture. Snaga I postojanost utemeljene su na tradiciji I vrlo moćan regulator društvenog

ponašanja. Odstupanja su kažnjiva. Svaka kultura ima svoje običaje I ma gde bio, vaspitač se mora

dobro upoznati sa ogradama na koje može naići u svome promovisanju zdravlja jer običaji mogu

predstavljati I suprotnost protektivnim faktorima.

NAVIKE - predstavljaju stečeni oblik ponašanja, obavljaju se po

nekoj nužnosti, sami od sebe, bez učešća naše volje i svesti.

Mogu biti: navike ponašanja, higijenske navike, radne navike i sl.

Pozitivne ili negativne ali po tome kakve su čovek dobija određenu

fizionomiju i mi je kao takvu poznajemo i cenimo. Nastaju na taj

način što se izvesni pokreti čestim ponavljanjem tako učvrste u

nervnom sistemu da se mehanizuju, to jest vrše se sami od sebe, automatski. Nijedna ne nastaje

odjednom već je rezultat mnogobrojnih ponavljanja. U tom svetlu treba posmatrati mnoge

parametre širenja hroničnih masovnih nezaraznih bolesti. Delovanje vaspitača je usmereno ka

razbijanju modela ponašanja što zahteva donkihovsku borbu za promenama. Ipak, imperative je

upravo u toj borbi.

NARODNA MEDICINA - je „medicinski sistem“ nastao u

narodu, koji se zasniva na iskustvu, magiji (vračanju) i

tradicionalnim preparatima, tradicionalne domaće medicine.

Osećanje bola i patnje, pretnje, usamljenost i potrebe za

zaštitom koje je nametnuto čoveku njegovom bolešću, tražilo

je od čoveka neko objašnjenje. I on ga je sebi i drugima

pružao. Nije jedinstvena i univerzalna, razlikuje se od naroda

do naroda, od kontinenta do kontinenta, a nastala je

mešanjem zastarelih shvatanja, praznoverja i slučajnih saznanja. Kao takva može biti zahtevna za

spremnošću vaspitača u delovanju I njegovoj pripremljenosti za saznanja. Nikada ne treba odbaciti

ovakve intervencije, negirati ili omalovažavati jer ih vaspitanik može primiti kao suštinski deo svog

bića I odbiti naša nastojanja.

INDIKATORI ZA PROCENU PORODIČNOG ZDRAVLJA - su pre svega socijalno ekonomski status,

velićina, veroispovest, starost I bračni status porodice, ko je sačinjava, koji oblici srodstva postoje,

kako funkcioniše, koje interakcije su prisutne, kakve su veze među članovima, kakav je intezitet

komunikacije, uslovi pod kojima živi, koje su želje I nadanja, očekivanja od drugih članova porodice

ili od zajednice u kojoj živi porodica, kakav je materijalni status porodice, nivo duhovnog razvoja.....

Zatim su važni događaji koji su zadesili porodicu i njene članove pojedinačno. Treba

sagledati kakva je podela posla, način života, zabave, koji problemi gravitiraju kojim članovima, da li

je prisutna delikvencija, bračni ili bilo koji problem. Potrebno

je sagledati koji riziko faktori su prisutni kroz porodičnu I

pojedinačnu anamnezu, način ishrane, količinu I kvalitet

fizičke aktivnosti, stepen higijene i higijenskih navika. Pri

tome treba verifikovati postojeće zdravstveno stanje na

osnovu dokumentovanih rezultata, nalaza, merenja, izveštaja

ili metoda dijagnostikovanja I ujedno prepoznati bolesna

stanja, stepen lečenja li rehabilitacije.

U disfunkcionalnoj porodici postoji borba za dominacijom između partera, uz često

uključivanje dece, međugeneracijske razlike su nejasne I ne mogu da se prevaziđu prepreke, kruto

se drže obrazci ponašanja koji ne doprinose rastu i razvoju One nisu u stanju da vide kako ih drugi

vide već vide kako sebe sami vide, ne mogu da opišu jedni drugima šta osećaju, da se oslobode

prošlosti niti prilagode sadašnjosti, budu direktni, kritikuju u prvom licu, da provere, pitaju, prošire

„kontekst“ komunikacije. Zato im pre svih intervencija za zdravlje a u službi zdravlja treba pomoći.

POTREBNE RELACIJE ZDRAVSTVENOG RADNIKA SA

PORODICOM POTREBNE ZA PROMOCIJU ZDRAVLJA – su najpre

zadobijanje poverenja porodice, prepoznavanja karaktera porodičnih

veza, pronalaženje saradnika za podršku, procenjivanje prioriteta, uz

razumevanje stavova, znanja I verovanja, prepoznavanje faktora rizika,

I uz to motivicija članova porodice. Ogroman I težak zadatak da bi tek u

malim pomacima bili zadovoljni. Pri tome ne treba zaboraviti da je I

zdravstveni radnik takođe ljudsko biće sa svojim strahovima,

problemima.

VASPITANJE VASPITAČA ZA VASPITANJE VASPITANIKA –

proizilazi Iz svega rečenog a možda se vaspitač i uplaši zadatka koji ima

i to sa razlogom. Obaveza i odgovornost su veliki a zalog I gubitak ili

dobitak su buduće generacije. U ime njih, vredi se potruditi. Rezultati se

ne mogu sa sigurnošću predvideti I očekivati u skoroj budućnosti ali su

izvesni ukoliko se udruži znnje, verovanje, permanentni rad I

usklađivanje sa mogućnostima.

Pronaći interes vaspitanika u zdravlju je umetnost I vredno življenja.

KOMPONENTE I CILJEVI EDUKACIJE – su adekvatno upoznavanje sa oboljenjem koje ima za cilj

prihvatanje promena I ograničenja, osposobljavanje za samonegu I samopomoć, lečenje I

preveniranje komplikacija, saznanja o aparatima I preparatima koji olakšavaju tegobe. Sama

porodica zahteva nivo edukacije potreban za funkcionisanje porodice u istom smislu.

ZNAČAJ EDUKACIJE – ostvarene kroz kooperativnost obolelog I

članova porodice, se ogleda u rezultatima u vidu poboljšanja kvaliteta

života obolelog od HMNB, smanjeno korišćenje zdravstvene službe,

manje bolovanja I izostajanja sa posla, umanjene troškove zdravstva I

obolelih.

KRAJNJI CILJ EDUKACIJE – je kontrolisanje toka hronične bolesti i

poboljšanje kvaliteta života uz preveniranje komplikacija.

PARAMETRI USPEHA – mogu biti provera nivoa znanja kroz testiranje znanja, upotrebe terapije,

samonege Ili kroz dnevnik simptoma, kroz broj I učestalost pogoršanja bolesti, broj hospitalizacija,

izostajanja sa posla. Zdravstveni radnik daje predloge I sugestije za najbolji način ponašanja

pojedinca I porodice u skladu sa aktuelnom situacijom u kojoj se vaspitanik nalazi jer novonastala

situacija predstavlja I novi problem.

POTENCIJALI ZA UNAPRJEĐENJE ZDRAVLJA, PREVENCIJU I LIJEČENJE - su u

sveobuhvatnoj strategiji kojom se istovremeno promoviše unapređenje zdravlja na populacionom

nivou kao i primarna, sekundarna i tercijarna prevencija hroničnih nezaraznih bolesti aktivno

usmerena na grupe i pojedince sa povišenim rizikom i koja obezbeđuje maksimalnu obuhvaćenost

populacije efikasnim lečenjem i negom.