Douglass NorthPARADOKS ZAPADA

(prevod: Dejana i Jelena Đorđević)

Potraga za poreklom modernog shvatanja slobode povlači za sobom ispitivanje i uslova koji su podstakli zahtev za slobodom i porekla ideologije koja je promovisala slobodu kao osnovni ideal jednog društva – ideologiju takve intelektualne moći da ona danas predstavlja pokretačku snagu u oblikovanju modernog sveta. Paradoksalno je što je ta moderna sloboda proizvod onog dela sveta koji je do pre jednog milenijuma bio relativno nazadan.

Sa današnje tačke gledišta očekivali bismo da se savremena sloboda pojavila u društvima sa mnogo naprednijom ekonomijom, sa mnogo sofisticiranijim znanjem o nauci i tehnologiji, u društvima u kojima se više pažnje poklanja umetnosti, književnosti i bavljenju naukom uopšte. I zaista, razvoj zapada je obuhvatao relativan napredak svih ovih indikatora naprednih civilizacija uz određen napredak u razvoju slobode. Zbog toga naše istraživanje porekla slobode nije dovoljno samo da se fokusira samo na državnom uređenju već mora da objasni celokupan uspon zapadnog sveta. Centralna tema ovog pogljavlja je ekonomski rast i razvoj solobode koji je komplementaran proces sa društvenim razvojem. Ekonomski rast obezbeđuje resurse kako bi podržao složenija društva;i skoro je neverovatno istrajati u dugom roku bez razvoja političkih i civilnih sloboda. Specijalizacija i podela rada u svetu je osnov ekonomskog rasta što dovodi i do podizanja demokratičnosti društva i povećanja individualnih sloboda.

Zašto postoji takva veza? Kraći odgovor je izveden iz imovinskih prava-neophodan uslov ekonomskog rasta je ispunjen kada su politička i indvidualna prava obezbeđen ; u protivnom neosnovano oduzimanje (konfiskacija ) stoji uvek kao pretnja. Duži, ali više zadovoljavajući odgovor iziskuje jednu analizu uzajamnog dejstva između složenijih, međusobno zavisnih ekonomija u kojima dolazi do podele rada kao i do organizovanja radne snage i porasta njihove pregovaračke moći ; na osnovu ideja i ideologija o rastućoj nejednakosti ; i na osnovu takvog ubeđenja došlo je do potrebe za uvećanim institucionalnim promenama. Jedan takav pristup može objasniti postepeno proširenje kruga individualaca i grupa kojima je pružena sloboda.

U onome što sledi ja neću pričati samo o međusobnim odnosima koji karakterišu ovu evoluciju već i o ograničenjima i karakteristikama celokupne teme. Evidentno je da postoji jedan istorijski odnos između ekonomskog (privrednog)rasta i razvoja sloboda;pioniri savremenog ekonomskog rasta Holandija i Engleska, su takođe pioniri razvoja reprezentativne vlade i civilnih sloboda (a zemlje koje su ostale u pozadini u razvoju Z. Evrope, npr. [panija i Portugalija nisu dovoljno razvile ne civilne slobode). Taj odnos privredni rast-individualna sloboda nije savršen to je evidentno:ja imam priliku da to ukratko opišem na primeru Kineske

1

ekonomije koja je imala period ekonomskog rasta bez bilo kakve reprezentativne politike ili razvoja individualnih sloboda . U savremenom svetu mi se uvek možemo okrenuti primeru Sovjetskog saveza posle 2. svetskog rata ili savremenom iskustvu nekih azijskih zemalja. Dakle, ekonomski rast je potreban, ali ne i dovoljan uslov za razvoj savremene slobode. Zagonetka koju treba da odgonetnemo je koji su to jedinstveni uslovi – koji do pre jednog milenijuma nisu bili prisutni u razvijenim društvima-podstakli ekonomski napredak i razvoj sloboda na zapadu?

Ali tu je i jedan osnovni, istaknutiji problem; zašto je ekonomski rast sam po sebi tako poseban? Pod ekonomskim rastom ja podrazumevam stalan rast outputa po glavi stanovnika. Ključ ekonomskog rasta je da output raste brže od rasta broja stanovnika. Kroz dug period ekonomske istorije ukupan output je rastao, a i stanovništvo je uvećavano; ali napredak u celokupnom ljudskom bogatstvu retko je povezivan sa tim da output raste brže od broja stanovnika. Dok ne postoje statistički podaci koji bi nam dali nedvosmislene odgovore, ekonomski rast per capita se javljao kao slučajnost, na primer u 5. veku(B. C) u Atini pre krvavog rata sa Spartom za vreme Rodijanove vladavine istočnim mediteranom i za vreme prva dva veka rimske imperije. Ekonomski rast tada nije isključivo vezan sa industrijskom revolucijom uprkos duge naučne tradicije njihovog poistovećivanja. Ali neprekidan ekonomski rast je bio izuzetak pre industrijske revolucije, ali i posle te revolucije u 18. veku u Engleskoj. Zaista jedino u savremenom dobu ekonomski rast je rasprostranjen. I jedino u savremenom dobu savremene slobode postaju rasprostranjenje. Izvori ekonomskog rasta su različito definisani, pripisivani su tehnologiji, ljudskom kapitalu(obrazovanje i veština ljudi), ekonomskim merama(opadajući troškovi povezani sa rastom veličine tržišta). Iako su to jasni, neposredni izvori povećanja produktivnosti, oni ne mogu biti osnovni izvor rasta. Jer ako bi bili, rast bi bio veliki sve dok ne postane univerzalan jer želja za uvećavanjem bogatstva postaje univerzalno ljudsko svojstvo i sva društva bi investirala u razvoj tehnologije i razvoj veština i znanja (ljudskog kapitala) kako bi ostvarila željeni rast. Ali kroz istoriju (čak mnogo više u modernom svetu) društva nisu uspela da naprave “prave”investicije. Društva nisu napravila neophodne investicije, zato što institucionalne i organizacione strukture nisu obezbedile olakšice za to.

Neuspeh ljudske organizacije krije se ne samo u ekonomskoj zaostalosti već i u socijalnoj, intelektualnoj i političkoj zaostalosti isto tako. Zaista, istraživanje uspešne ekonomske organizacije dovodi nas do političke organizacije, jer je politika ta koja određuje i primenjuje pravila igre u ekonomiji. To je složeno uzajamno dejstvo između politike i ekonomije koje mi moramo da istražimo, kako bismo pronašli ključ koji objašnjava uspon zapada. Ako se vratimo hiljadu godina u nazad da istražimo korene savremene slobode mi moramo sagledati i institucionalni okvir i intelektualni kontekts iz kog je poniklo shvatanje na osnovu kojeg je vođena ljudska akcija. Najvažnije od svega, mi moramo da istražimo pokretačku snagu promena koje daju podstreka Zapadu da uzme prevlast u svetu.

2

1. INICIJALNI USLOVI

Pošto istorija govori otome kako izbori jučerašnjice utiču na današnje odluke, bilo koja polazna tačka nije prosto proizvoljna već izobličava osnovni kontinuitet istorije. Ako načinimo početni snimak severozapadne Evrope kakva je ona bila pre jednog milenijuma mi, dakle, to činimo samosvesno se osvrćući na pozadinski izvore tog pejsaža.

Rimsko carstvo je nastalo u haotičnim uslovima u 5. veku ; hronološki posmatrano kraj feudalizma je usledio hiljadu godina kasnije, tačnije u 15. veku. U posmatranom vremenskom periodu Z. Evropu karakteriše anarhija koja je pratila raspad Rimskog carstva i najezda germanskih plemena, kao i razvoj ekonomske i političke strukture koja će uticati na naredni razvoj događaja. Ovaj razvoj je u osnovi uslovljen tradicijom grčko-rimske civilizacije(naročito u Južnoj Evropi), menjanje i konačna izrada institucionalnog uređenja odvijala se od 6. do 10. veka. Rimsko pravo je bilo u osnovi razvoja svojinskog prava.

Crkva je brinula o kulturnoj tradiciji sve do srednjeg veka. Sama crkva je bila nosilac znanja . S jedne strane crkva je bila nosilac materijalnog bogatstva, davala je spasenje (oprost grehova) u zamenu za blago ili zemlju, a sa druge strane karakterističan je bio asketizam, isposnički način života kao i misionarstvo. Veoma je značajno što je obezbeđena jedinstvena verska struktura i ideološki okvir. Ovaj opšti okvir će imati značajnu ulogu u stvaranju budućeg državnog uređenja i ekonomije.

Severozapadna Evropa je geografski različita od mediterana, sedišta grčko-rimske civilizacije. Mediteran karakterišu slabe padavine, laka zemlja, različite poljoprivredne kulture kao što su žitarice, masline kao i vinogradarstvo;dok Severozapadnu Evropu karakterišu obilnije padavine, teška zemlja, proizvodnja žita i uzgoj stoke.

Ovi institucionalni, intelektualni i geografski uslovi koji predstavljaju okolnosti (pozadinu) života u 10. veku u Severozapadnoj Evropi, moraju biti stavljeni u kontekst najosnovnijih inicijalnih organizacionih uslova-pre svega zbog nedostatka cele skale ekonomskih i političkih mera. Raspad Rimskog carstva nagovestio je malu meru političkog jedinstva. Bilo koja prednost koja je postojala u političko-ekonomskoj organizaciji će biti odsutna ili bar ublažena u periodu koji sledi. Rimsko carstvo je opstalo na istoku sve dok Konstantinopolj nisu osvojili Turci 1453. god. Muslimani su se borili za uspostavljanje nove religije i nove imperije koja se širila od severne Afrike ka Evropi. Ali ni ovi izuzeci ni kratkotrajno Karolinško carstvo ne poriču osnovno stanovište da su isčezli oni uslovi koji su omogućili da jedna jedina imperija upravlja svetom mediterana.

Napad od strane Vikinga, Mađara i Muslimana dao je pečat regionu. Vikinzi su se pojavili na obali Engleske 786. god., Irske 795. i Galije 799. London je

3

opljačkan 841., a Mađarski konjanici su iznenada napali Bremen 915. god. Muslimanski gusarski brodovi su napadali duž obale od južne Italije do Provanse.

Pravo rešenje je pronađeno u teškim oklopnim vitezovima i decentralizaciji feudalizma. Vojni rezultat je bio pat (bezizlazan položaj). Dvor je bio nepobediv u svemu, ali najotporniji i dobro finansirani protivnici su mogli preuzeti presto, ali je bilo neophodno prekinuti umiranje od gladi stanovnika;rat je bio tipičan izbor za teške oklopne vojnike. Vikinzi su odustali od opsade Pariza 885., Mađari su doživeli poraz kod Ausburga 995. god., a Muslimanski napadači su poraženi na reci Garigliano 915. Posledica toga je bila obnova lokalnog reda, razvoj plemićkih imanja i razvoj gradova. U skladu sa početnim uslovima i složenim uticajem između politike, ekonomije i vojnih promena stvoreni su jedinstveni uslovi za stalni ekonomski rast.

Ekonomska aktivnost je zauzela mesto unutar plemićkih poseda i u gradovima. Plemićka organizacija je izvršila trostruku podelu zemlje:imanje lordova, imanje seljaka i naroda. Većina seljaka bila je vezana za imanje gde su radili kao kmetovi koji su bili dužni da plaćaju danak i rade (dva ili tri dana nedeljno) za gospodara tog imanja. Oni su se nalazili pod jurisdikcijom tog gospodara, pravdu su tražili na dvoru tog gospodara, a njihova kretanja i ekonomski transakcije bile su ograničene.

Tradicionalna organizacija plemićkog imanja ne obezbeđuje dovoljno podsticaja za ekonomski rast. Izdvajanje sa plemićkog imanja sprečava specijalizaciju, podelu rada i usporava širenje tehnologije. Stimulacije uključene u običaje plemićkih poseda davale su mali podstrek za brži rast veština i znanja ili tehnološke promene. Jeste se pojavio težak plug sa točkovima, plužna daska i plužni nož, ajam i potkovica, iako je do prelaska sa volova na konje došlo uglavnom posle 9. veka, a zatim je taj proces tekao veoma sporo. Isto tako je prelaz sa sistema dva polja na sistem tri polja plodoreda bio vrlo postepen. Ali populacija je počela da raste bar od 10. veka, verovatno kao posledica relativnog poboljšanja poretka koji je usledio posle prestanka najezdi Vikinga, Mađara i Muslimana. A ovaj rast populacije (i posledično opadanje ) odigraće glavnu ulogu u procesu promeme organizacije plemićkog poseda. Napredujući gradovi su bili centri značajnih ekonomskih i političkih promena kao odgovor na poboljšanje uređenja ustanova u više većih oblasti. Neki od brojnih gradova-država na severu i u centralnoj Italiji ili neki od urbanih centara su postali države zakona u 10. veku, oni su bili izvor značajnih promena koje su rezultirale u povoljnoj prilici za razvoj trgovine mediteranom, povezivanju obala južne Evrope i Baltika kao i Severnog mora.

Pre 1300. god. trgovina je pre svega bila zasnovana na putujućim trgovcima. Tako da su trgovci osnovali udruženja radi međusobne zaštite ;neka od njih su obezbedila svojim članovima odgovarajuće naoružanje za putovanje karavnima. Značaj putujućih trgovaca opada posle 1330. god. Razvoj trgovine je ubrzao rast gradova, a sporazumi

4

trgovaca su ubrzali njihov razvoj. Prepreku su predstavljale visoke cene transporta, kao i geografske karakteristike tako da značajne postaju gradske lokacije.

2. IZVORI INSTITUCIONALNIH PROMENA

Od 10. do 16. veka u severozapadnoj Evropi dolazi do neprestanih ratova, na svakom nivou od lokalnih sveprisutnih lokalnih konflikata barona do relativno velikih bitaka kao što je stogodišnji rat između Francuske i Engleske. To je takođe bio period radikalnih demografskih promena zbog rasta populacije od 10. do 14. veka, ali i opadanja početkom 14. veka. Promene u vojnoj tehnologiji, pojava efikasne artiljerije, dovela je do dubokih promena (ne samo) u prirodi ratovanja. Ratovanje postaje skuplje zbog treninga i disciplinovanja jedinica i zbog uvećanja glavnih troškova, troškova ofanzivne i defanzivne opreme. Bilo da je rezultat bio opasno zaposlenje najamničke vojske ili uvođenje profesionalne vojske od strane ^arlsa VII u Francuskoj, političke jedinice su trebale više prihoda (poreza) da bi preživeli i da bi napravili vladavinu u stilu “živeti po svom” od tradicionalnih feudalnih poseda. Još ako se fiskalne potrebe vladara povećaju, potencijalni izvori koji bi generisali dopunski prihod u ekonomiji moraju se takođe povećati. S obzirom na ovu činjenicu došlo je do velikih promena u stanovništvu, došlo je do rasta trgovine, ekspanzije tržIšta i sve rasprostranjenijeg razvoja monetarne ekonomije.

Demografski pad u 14. veku doveo je do naglog pada gradskog stanovništva, delimično i kao posledica kuge. Direktna posledica toga bio je i apsolutni pad obima trgovine i razmene i pad prihoda koji bi mogli biti oporezovani. Ali pad razmene nije bio proporcionalan padu stanovništva. Osnovna institucionalna struktura pravila i zakona je istrajala i obezbedila osnovni okvir koji bi trebalo da služi kao osnova rasta kada stanovništvo oživi (počne da beleži rast). Pad stanovništva je imao mnogo fundamentalniji uticaj na poljoprivrednu organizaciju. To je vodilo promenama u land/man raciju koji je pokazivao rad kao redak faktor proizvodnje, i to je dovelo do povećanja takmičenja između zemljoposednika(landlordova) i krajnje izmenilo organizaciju poljoprivrede na plemićkim posedima.

Prihodi, neophodni da bi fiskalna oskudica vladara bila zaustavljena, mogli su biti obezbeđeni konfiskacijom, pozajmljivanjem(delimično od florentinskih banaka) ili su mogli biti razmenjeni biračkim ekonomskim grupama, a za uzvrat sve usluge vladara bi bile obezbeđene. Svi ovi metodi su bili već oprobani. Konfiskacija bi ubila koku koja donosi zlatna jaja. Na kraju su bankari Firence (i drugih gradova )propali zbog odricanja duga -ali ne pre nego što bi monarh bio podržan u svojm skupim ratovima i neki bankari ostvarili velike profite i druge koriste od strane vladara. Treće metod- razmena usluga-delimično odobrena i prinudna ekonomska prava-za prihod napravljen različitim strukturnim promenama, od zaštite stranih trgovaca do uključivanja esnafa i trgovačkog prava u legalne pravilnike (zakone) i prisiljavanje od strane države, parlamenta i sudova.

5

3. INSTITUCIONALNE PROMENE

Vojne i demografsko-ekonomske promene su imale značajan uticaj na institucionalne i organizacione promene. Ekonomske promene u poljoprivredi podrazumevale su prelaz sa samodovoljnih plemićkih poseda sa potčinjenom radnom snagom na tržišno orijentisanu poljoprivredu (naročito između susednih gradova) posednici i seljaci su manje bili ograničeni uobičajenim pravima i obavezama, a više naprednijom strukturom svojinskih prava.

Rast gradova uticao je na povećanje nacionalne i internacionalne trgovine što je bilo moguće brojnim institucionalnim i organizacionim novinama (promenama). Razvoj računske razmene i razvoj tehničke prenosivosti i eskontovanje zahtevalo je razvoj centara gde bi se tako nešto moglo odvijati-Champagne i drugi sajmovi, banke i finansijske kuće koje bi se specijalizovale u eskontovanju. Pomorsko osiguranje razvilo se od sporadičnih, pojedinačnih ugovora koji su delimično pokrivali isplate usled gubitaka, u standardne štampane ugovore koje su nudile standardne specijalizovane firme. Pomorsko osiguranje bilo je jedan od načina da se prošire rizici;drugi način bila je poslovna kompanija koja je dozvoljavala ili diversifikaciju plasmana (hartija od vrednosti )ili gomilanje niza investitora kao što su crkveno vlasništvo, regulisana kompanija i najzad akcionarska kompanija.

Mehanizam primene ugovora imao je začetak u internim propisima ponašanja bratskih redova udruženih trgovaca, koji su bili iznuđeni pretnjom o izgnanstvu. Ovi propisi prerasli su u trgovački zakon i proširili su se širom evropskog trgovačkog prostora; postepeno su upotpunjavani opštim (običnim) i rimskim zakonom i njihovo sprovođenje je preuzela država. Poslednja tačka je presudna. Ekonomska institucionalna struktura je postala moguća zahvaljujući razvoju državnog uređenja koji obezbeđuje okvir zakona I njegovo sprovođenje. Taj okvir je osnovni uslov objektivnih promena koje su neophodne za ekonomski rast. Taj razvoj je bio dug proces (nekih) državnih uređenja koja su se postepeno pomerala sa iznuđivanja tipa “mafija” do razmene “zaštite i pravde” za prihod. Početni podsticaj za ovakav razvoj bio je očajnička potraga za dodatnim prihodom;ali kako smo gore pomenuli, ova potraga mogla je da poprimi nekoliko oblika –konfiskacija ili odbijanje plaćanja sa jedne strane, ili razmena prava i vlasništva i njihova primena radi sticanja prihoda sa druge strane.

Različiti rezultati usledili su zbog različite politike pravila u suočavanju sa fiskalnom krizom, ali jedina konstanta je bilo pojavljivanje nacionalnih država u kontekstu ekonomskog rasta koji je karakterisao Holandiju ili stagnacije koja se dogodila španskoj politici.

6

Da bismo razumeli uspeh Holandije moramo pogledati unazad razvoj naprednih gradova (low countries) kao što su Bruges, Ghent, Liege; njihove unutrašnje sukobe, njihov odnos prema Burgundian I Habsburg pravilima. Napredak gradova je zasnovan na trgovini vunenim platnom ili trgovini metalima, oni su rano pretvoreni u urbane centre, tržišno orijentisane prostore jedinstvene u to vreme po nadmoćnim pravilima društvenog uređenja. Njihovi unutrašnji sukobi manifestovali su se u toku pritisaka između plemića i zanatlija i napora da se stvore lokalni monopoli kao i u uspešno vođenim borbama za stvarni početak proizvodnje koji je trebalo biti pokretač njihovog rasta. Celokupni uticaj dolaska burgunds kontrole je bio smetnja, ograničavao je praksu 1463. god. Philip the Good (Filip Dobri) stvorio je reprezentativno telo the states general, koji je propisalo zakon i donelo odluku o izboru vladara (mada je svaka provincija zadržala sopstvenu imvinu i imala delegate u states general koji su imali ograničenu snagu). Ova skupština je podstakla rast trgovine i poslovanja. Burgundska pravila (kasnije habsburška), u inat snazi opozicije, aktivno obeshrabrene monopolskim povlasticama oličenih u udruženju i ograničenjima trgovine kao što su bila u Ghent i Bruges –gradovi u kojima se proizvodila tkanina. Pravila su bila podržana od strane novih centara industrije, koji su se pojavili kao odgovor na nove podsticaje oličene u pravilima i svojinskim pravima. Burgundijanci i Habsburgovci su vraćeni na nivo razvoja koji je proizveo poreski prihod stvoren u pravnim državama zahvaljujući blagu habsburškog carstva. Posledično ikad zahtevan prihod tražio je Philip II rukovođen pobunom opljačkanog Antverpena, uspešno odvojenog od 7 severnih provincija, i ostvarenjem trgovačke prevlasti Amsterdama. Ove specifičnosti Holandije i Amsterdama predstavljaju poreklo modernog ekonomskog rasta.

Suprotnost ove kratke priče ekonomskog rasta predstavlja [panija. Ferdinand i Isabela ujedinili su Kastilju i Aragon u formi nacionalne države posle vekovnih sukoba sa Marokancima i neprestanih unutrašnjih ratova između feudalnih vlasnika. Kada je ^arls V preuzeo tron 1516. god. velika španska prevlast Evropom je započeta. Karakteristika napredka bili su rastućI fiskalni prihodi iz Argona, Napulja, Milana I delimično iz pravnih država. Uvećani prihodi su odgovarali uvećanim izdacima zbog toga što je ^arls V uspostavio najveću I najbolje opremljenu vojsku u Evropi. Uspostavljanje I širenje carstva je mnogo koštalo ;kada su se pravne države pobunile protiv naslednika ^arlsa V, Filipa II rezultat je bio ne samo gubitak najvažnijeg izvora prihoda već I zapadanje u dodatne troškove zbog rata sa 7 provincija. Fiskalna kriza se produbljivala kako se bogatstvo Novog sveta smanjivalo. Očajnu potragu za prihodom pokazivali su zahtevi monopolista za prihodom, konfiskacija I više stope unutrašnjeg oporezivanja. Očekivani rezultat bilo je opadanje trgovine i poslovanja kao i bankrotstva država 1557, 1575, 1596, 1607, 1627, 1647.

Ova priča o ekonomskom rastu i padu, sa malim izmenama, ponavljala se često u istoriji, a javlja se i u modernom svetu. Rast je ostvaren kada su u ekonomiji ostvareni institucionalni podsticaji za preduzimanje porasta proizvodne aktivnosti kao što su Holanđani preduzeli. Opadanje je

7

rezultiralo u destimulaciji proizvodne aktivnosti kao posledice centralizovane političke kontrole ekonomije i monopolskih povlastica. Propadanje je nadmašilo uspeh. Ekonomski rast je bio izuzet. Stagnacija i opadanje su bili pravilo reflektujućI neprestanu tendenciju neuspeha ljudskih organizacija. I uspeh i neuspeh odražavaju se više na institucionalne i organizacione karakteristike društva. Oni podjednako odražavaju pojmove, ideje, ideologije-uverenja koja upravljaju ljudskim izborima i akcijama.

4. KULTURNA UBE\ENJA I DRU[TVENA ORGANIZACIJA

[ta je međusoban odnos između ubeđenja i okolnosti u kojima ljudi žive?

Maks Veber u svojoj čuvenoj studiji “The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism” (Protestantska etika i duh kapitalizma) stavlja akcenat na ubeđenja. U suprotnosti sa ovim, neoklasični ekonomisti veruju da ideje, ideologije-generalno verovanje-nije važno jer su ljudi usredsređeni na postizanje sopstvenih interesa. Ali ekonomista smatra da izbori nisu uvek vođeni sopstvenim interesom, ali pojedinci znaju šta je u njihovom sopstvenom interesu;jer oni imaju ispravnu teoriju i otuda prave izbore koji ih dovode do željenih rezultata. Ljudski pogledi na svet pun neizvesnosti i mentalne matrice koje oni formiraju da bi objasnili svet oko sebe i na taj način odredili svoje izbore su matrice izvedene potpuno subjektivno- i na osnovu veoma ograničenog iskustva. Kao posledice određenih dogmi, mitova, ideologija i ideja ljudi su usmeravali i nastavljaju da usmeravaju sopstvene akcije. Ali ako su ideje važne, šta je to što ih čini važnim?Kako one postaju važne?

Pogledajmo Veberovo učenje. On je zainteresovan da pokaže da religiozna etika utelovljena u protenstantizmu-I specifično u Kalvinizmu-sadrži vrednosti koje promovišu rast kapitalizma. Ali otkud takav pristup ; i kako mi da znamo da i vrednosti i rast kapitalizma nisu potekli iz nekog drugog izvora?Veber pravi vezu između religioznih pogleda i vrednosti i između vrednosti i ekonomskog ponašanja;ali on ne pokazuje kako bi posledice takvog ponašanja podstakle rast određenih specifičnih institucija i organizacija koje opet proizvode rast privrednog sistema. Osim toga reforma katolicizma jednako potpomaže isti individualizam i osećaj discipline koji Veber isključivo pripisuje protenstantizmu. Bilo bi korisno razmatrati međusoban odnos između verovanj koje utiče na ponašanje i razvoja specifičnih institucionalnih i organizacionih struktura zato što takav pristup daje objašnjenje tog razvoja. Stav mnogih škola je bio da ubeđenje koje utiče na ponašanje pojedinaca je slično (srodno) ekonomskom rastu. Alan Macfarlane-ovo delo “The Origins of English Individualism” (Poreklo engleskog individualizma) traga za izvorima engleskog individualizma vraćajući se u 13. vek, pa i ranije. On pravi jasnu sliku individualno orijentisanog stava prema porodici, organizaciji posla i socijalnoj strukturi u seoskim zajednicama. Ovi stavovi se manifestuju u propisanim formalnim pravilima poslovanja i pravilima ponašanja sa imovinskim nasledstvom kao i propisanom pravnom statusu žena.

8

Nešto ranije Avner Greif poredi đenovske trgovce sa trgovcima koji imaju usvojena kulturna I socijalna svojstva islamskog društva u mediteranskoj trgovini 11. I 12. veka . On otkriva sistematske razlike u njihovim organizacijonim strukturama utvrđujući razlike individualnog i kolektivnog verovanja (ubeđenja)-koje utiče na ponašanje. Trgovci iz islamskog sveta su razvili mreže društvene komunikacije unutar grupe kako bi ojačali zajedničko delovanje. Te mreže, iako efikasne u malim, homogenim etničkim grupama, ne omogućavaju nepristrasnu razmenu koja se javlja zbog uvećanja obima tržIšta i etnički raznolikih trgovaca. Suprotno tome đenovski trgovci bilateralne prinudne mehanizme koji su zahtevali formiranje formalnih legalnih organizacija za kontrolu I prinudne ugovore –razvili su jedan institucionalni/organizacioni put koji upravlja mnogo složenijom trgovinom i razmenom. Greif uopšteno predstavlja razlike u ubeđenjima(verovanjima)Latina i muslimanskog sveta i na osnovu toga pravi vezu između takvih verovanja na evropskoj sceni i razvoja ekonomskih institucija i organizacija što je ukratko opisano u prethodnom poglavlju 3.

Ali ako mi prihvatimo da su zaista postojala različita ubeđenja u različitim društvima I da su ona izazvala različite forme organizacija i institucija. [ta je onda proizvelo to ubeđenje?

Glavni kandidat je religija jer je ona bila dominantna u formiranju ubeđenja u prošlom vremenu (pre moderm world). Opsežna literatura se bavi efektima religijskih dogmi na ekonomsku aktivnost što je prilično neubedljivo pogotovo ako se imaju u vidu specifični aspekti mnogih religija koji su protivni ekonomskom rastu. Neki od tih aspekata su:islamsko protivljenje tržIštu osiguranja i hrišćansko protivljenje zelenaštvu, kamati.

Pravi fokus ne bi trebalo da bude na specifičnim normama (pravilima) već na naučnom procesu (procesu učenja) na osnovu kojega se delimično razvija i struktura ubeđenja - u ovom slučaju je to religija. Proces učenja je funkcija:

1. načina na osnovu kojeg data struktura verovanja filtrira informacije dobijene iz iskustva

2. različitih iskustava pojedinaca u različitim društvima u različito vreme

Prema tome to dokazuje da hrišćanski religiozni okvir u srednjem veku obezbeđuje privlačan (gostoljubiv) filter za učenje koji upravlja prilagođavanjima ekonomskom rastu; ili je to određen geografski/institucionalni/ekonomski kontekst srednjevekovnog zapadnog sveta koji je opisan u poglavlju 3 i koji pruža jedinstveno iskustvo odgovorno za proističuća prilagođavanja. Ustvari, to je bila kombinacija koja je proizvela prilagođavanja u strukturi verovanja koja doprinose ekonomskom rastu i političkim i civilnim slobodama. Struktura verovanja utelovljena u hrišćanskoj dogmi je bila, bez obzira na poznata suprotna objašnjenja, odgovorna za razvijanje u onim pravcima koji su ekonomski

9

rast činili veoma poželjnim i dobrodošlim. Ernst Benz i Lynn White podržavaju stav da hrišćansko verovanje postepeno razvija stav po kome priroda treba da služi čovečanstvu i da zbog toga univerzum (svet) može i treba da bude kontrolisan zarad ekonomskih ciljeva. Takav stav je osnovni preduslov za tehnološki progres. Ali to su bili zasebni, jedinstveni institucionalni uslovi dela srednjovekovne/rano moderne Evrope koji su obezbeđivali takvu vrstu iskustava koji su služuli kao katalizator kako bi se ubrzala takva opažanja . Sa ove perspektive Veberova protestantska etika je deo priče o ovim prilagođavanjima, ali je otišla predaleko (downstream)od početnih izvora.

5. [TA SE DOGODILO NEGDE DRUGDE?

Prethodne analize pokazuju da je iskustvo Z. Evrope jedinstveno i to kako u institucionalnom sastavu tako i u strukturi. Ali to nije odgovor na fundamentalno pitanje:koji su to potrebni i dovoljni uslovi da bi izazvali ekonomski rast I razvoj sloboda?Ako je ekonomski rast potreban uslov, koje dodatne osobine treba da obezbedi razvoj sloboda?Nedvosmislen odgovor je da mi to ne znamo –što je očigledno kroz neprestan trud načinjen u modernom svetu da bi se oživele propale ekonomije i stvorila demokratska uređenja. Dakle, mi imamo manje zadovoljavajuće objašnjenje zašto naprednija društva i ekonomija ostatka sveta ranije nisu obezbedila okvir za početak ekonomskog rasta i razvoj ekonomskih sloboda.

Glavni nedostatak literature o ekonomskoj istoriji i ekonomskom razvoju je isticanje tehnologije kao pokretačke snage ekonomskog razvoja – i odatle mi imamo duga istraživanja tehnološkog neuspeha ili stagnacije. Ustvari, ključ rasta je institucialno/ organizaciona struktura I ona deluje ne samo kao podstrekač invencija i inovacija već i kao podstrekač efikasnijeg organizovanja proizvodnje, smanjenja transankcionih troškova na tržištu faktora i proizvoda, organizovanog zakonskog sistema primenjivanja ugovora, stvaranja uređenja koje će navesti i primeniti imovinska prava i najvažnije od svega je sačuvati ove podstrekače. U tom kontekstu mi moramo znati kako da realizujemo željene ciljeve, ali moramo imati razumevanje za ono što ne funkcioniše. Sledi kratka analiza koja se usredsređuje na negativne karakteristike ranije uspešnih društava, a koja su propala.

Kina je vodeći kandidat u stvaranju stalnog rasta i sloboda. Tehnološko odstupanje od istorijskog učenja je bilo glavni uzrok neuspeha društva da nastavi da se razvija u pravcu koji će ga dovesti do svetskog lidera u tehnologiji. Joseph Needham-ovo masovno učenje obezbedilo nam je opširno znanje o ranim naučnim i tehnološkim dostignućima u Kini. Pre mnogo više od dva milenijuma otkako se Kina ujedinila, pokazalo se da je ona mnogo naprednija od drugih civilizacija, a jasne pokazatelje realnog ekonomskog rasta dala je za vreme Sung dinastije (od 10. do 13. veka). R. M. Hartwell tvrdi da nivo kineske proizvodnje gvožđa 1078. je bio jednak

10

celokupnoj evropskoj 1700. Za vreme dinastije Ming (od 14. veka) Kina se isticala u tehnologiji. Pri traženju objašnjenja za period stvarnog rasta i tehnološkog napretka i period sporog rasta i stagnacije, moramo istraživati sve promene u spoljnom okruženju koje menjaju prilike ili promene u internim podsticajima koje ih (prilike)takođe menjaju. Eric Jones u originalnom i imaginarnom proučavanju je dokazao da nezapadni svet je skloniji katastrofama (poplave, zemljotresi, kuga) od zapadnog sveta, a u kasnijem proučavanju Jurchen i mongolska invazija su imali negativan uticaj na rast. Oni su živeli nomadski, ali bilo kako bilo, takve trupe su više nego strukturni aspekt kineskog društva bile odlučujuće. Svakako promene u spoljnom okruženju mogu se objasniti kao deo neravnomernog modela promena ; ali stvaran izvor razvoja bio je postojan karakter kineskog državnog uređenja. To nije po pravilu bila uvek jednako jaka država, ali to je bila centralizovana država u kojoj odluke o svojinskim pravima dolaze iz centra i mogle su biti, a i jesu menjane prema prohtevima cara. Centralizovano odlučivanje nastalo je u periodu rasta kada je vladar video da posao napreduje zahvaljujući skupu pravila koja proizvode rast ; u istoj srazmeri može i, neizbežno, hoće proizvoditi suprotnosti kada vladar zbog fiskalne krize ili ideološkog ubeđenja shvata interese daljeg napredovanja politike i otuda podstrek da se izazove stagnacija. Kineska istorija je puna samovoljnih promena u politici, koje u osnovi utiču na dobre prilike. Karl Wittfogel-ov “Oriental Despotism” predstavlja pogrešno objašnjenje centralizacije (posledice irigacionog sistema), ali prava opažanja centralizovanih kontrola su suprotna razvoju u dugom roku. Levica predstavlja odgovor na pitanje zašto period rasta nije doveo do sloma centralizovane kontrole i evolucije sloboda.

Islam kao Kina poseduje tehnološko, arhitektonsko, književno i naučno uverenje tako da se pojavio kao pogodan kandidat ekonomskog rasta. Period od 700. do 1100. god. opisivan je kao “arapska poljoprivredna revolucija”. Ovaj period karakteriše širenje novih useva i promocija novih ili povraćaj na stare irigacione sisteme. Islamski zakon obezbeđuje jasno precizirana individualna prava navodnjavanja i poreski sistem koji je podstaknut poljoprivrednim investicijama. U trgovini islamsko carstvo je prednjačilo u oblasti organizovanja poslovanja i finansijama. Kapital je obično udruživan kroz partnerstva ili korišćenjem preporuka. U tehnologiji, Arabljani su razvijali jedrilice, bili su pioniri u proizvodnji papira I imali su značajno mesto u oblasti hemije i metalurgije.

Na vrhuncu moći Islamsko carstvo je prevazišlo Rimsko carstvo I u 17. veku postalo vojna pretnja Evropi. Tvrdnja da islamska borba nije doprinela ekonomskom rastu i tvrdnja o površnom usvajanju znanja moderne islamske ekonomije, izazvale su: Maxine Robinson tvrdi da nema ništa u islamskom zakonu što bi bilo suprotno podsticanju rasta kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. Ali šta je zapravo sprečilo ekonomski rast u prošlosti i zbog toga i u sadašnjosti (ostavimo po strani zemlje koje su imale tu sreću da poseduju naftu). Sasvim je tačno da pojedinci pripadnici muslimanske vere, isto manifestuju sposobnost sticanja koji je u vezi sa motivacijom za postignuće, a i u drugim slučajevima pokazuju se kao

11

efektivni preduzimači. I to je tačno suština. To je uzajamno dejstvo između verovanja I spoljnog okruženja koje je imalo oblik razvoja strukture ubeđenja. Kroz većI deo istorije spoljno okruženje nije bilo jedino koje je sprovodilo intelektualni razvoj tako da (citat William Mc Neill) “pri neobičnoj i sudbonosnoj slučajnosti, Muslimani su ukalupili i fiksirali svoje mišljenje baš u vreme kada se intelektualna radoznalost budila u Evropi – 12. i 13. vek naše ere. Baš kada je okruženje Z. Evrope uticalo na razvoj strukture ubeđenja prema elastičnosti (fleksibilnosti), muslimansko okruženje, a posebno državno uređenje je bilo prisiljeno na saglasnost i sputavanje kreativnosti. Kao i u slučaju Kine bilo je specifičnih istorijskih perioda kada je jedan muslimanski vladar podsticao trgovinu i razmenu, ali i drugi period kada je država vršila samovoljnu kontrolu preko svojinskih prava i vršenja konfiskacije. Otomansko carstvo je npr. u 15. veku karakterisao uspeh, ali ono se pretvorilo iz jedne vojne u pljačkašku državu.

Mughal carstvo Indije moglo bi biti još jedan kandidat ekonomskog rasta. Staleški sistem svakako je bio protiv uspešnog tržIšta radne snage, ali on je sa druge strane karakterisao države u kojima je bio stvarna prepreka ekonomskom rastu. Mughal osvajači upravljali su društvom maksimizirajući rente koje su uzimali od zemljoradničkih seoskih gazdinstava koje je Indija obuhvatala. Visokim porezima i konfiskacijom borili su se protiv kapitalnih formacija. Sve u svemu Mughal carstvo nije bilo ozbiljan kandidat.

6. EKONOMSKI RAST I RAZVOJ SLOBODE

Problem u prethodnom odeljku bio je taj što ni jedan od mogućih kandidata koji bi začeli modernu slobodu nisu posedovali jedinstvene atribute strukture ubeđenja i institucionalni okvir koji bi bili primenjivi na dugoročan ekonomski razvoj i evoluciju sloboda. Upravo šta je okvir koji obezbeđuje takvu strukturu ubeđenja i takav institucionalni okvir? Ili da bi pokazao ishod malo drugačije, zašto ne bi maksimiziranje bogatstva vladara podstaklo ekonomski rast i dalo više slobode njegovim podanicima? Vladar nastoji biti bogatiji preko povećanja poreskih prihoda pomoću ekonomskog rasta.

Ovaj cilj može se postići podsticanjem produktivnosti i davanjem dozvole podanicima da zadrže jedan deo uvećanog prihoda koji bi usledio. Međutim vladar se suočava sa razlikom između uvećanog prihoda koji on može steći i povećane pretnje po njegovu sigurnost koja je posledica smanjenih ograničenja zato što podanici imaju i veću slobodu delovanja i sredstva da ga svrgnu sa vlasti. Podanici (birači) se, takođe, suočavaju sa dilemom jer vladar može da vara i da ne održi svoje obećanje i da konfiskuje njegovo akumulirano bogatstvo. Jedina solucija da se reši dilema je da vladar i podanici (birači) naprave pogodbu takvu da interesi obe strane budu zadovoljeni ili da vladar sebe neraskidivo poveže sa tokom akcije koja će podstaći ekonomski rast – na primer davanje većih

12

prava podanicima ili njihovim predstavnicima. Kasnije politika neće voditi samo razvoju reprezentativne vlade već i razvoju vladavine zakona.

Vreme je ključni element u ovakvom scenariju . Jer tako važna obaveza može biti ispunjena samo u dugom roku ; vladar može realizovati svoje dobitke samo u saglasnosti sa dugim rokom, a podanici (birači) nemaju načina da apsolutno veruju vladaru osim pomoću posmatranja njegovog ponašanja tokom vremena.

Ako uzmemo dovoljno dug vremenski period posmatranja nešto slično ovome već se dešavalo u engleskoj istoriji mada je sličnost površna. Međutim, kada pažljivo ispitamo istorijski zapis, veći njegov deo je neslaganje sa ovim objašnjenjem. U čemu je stvar sa ovim scenariom?Zašto mi takav razvoj ne možemo videti u istoriji? Da li je to zbog toga što vladari nisu bili motivisani sopstvenim interesom, ili nisu znali šta je njihov interes, ili vladari i podanici nisu jednostavno došli do takvih sporazuma? Verovatno su sve ovo bili razlozi, iako istorija beležI da su vladari bili često zainteresovani za lični interes do one mere kada su pokušavali da izvuku maksimalnu sumu (kratkoročnog ) bogatstva od podanika. Ali osnovna motivacija u realizaciji ciljeva je struktura ubeđenja koju pojedinci poseduju. I spoljno okruženje određuje vremenski horizont koji vladari i podanici (birači) koriste u donošenju odluka. Nisu samo pojedinci isključivo motivisani sopstvenim interesima ; dostizanje svojih ciljeva, što god da je motivacija, zahteva postizanje teorije o tome kako ih dostići. Kako vladar da zna šta će biti posledica davanja veće slobode podanicima (biračima) ? ^ak i danas mi imamo suprotstavljene poglede kako dostićI određene ekonomske, socijalne ili političke ciljeve. Struktura ubeđenja koja je usmeravala ovakve odluke – a još uvek to čini- jeste mešavima teorija, dogmi i ideoloških prekoncepata ponekad prožeta evaluacijom zasnovanom na informacijama. A što se tiče spoljnog okruženja, vremenski horizont za vladare bio je – i još uvek je – kratak rok, ne samo zbog Kejnsove fraze “Na dugi rok, svi smo mrtvi”, ali zbog same prirode političkog procesa koji govori protiv dugog vremenskog horizonta. Finansijske krize kao posledice ratova ili unutrašnjih sukoba su istorijski bile glavni razlog za kratak vremenski horizont vladara ; to je bila njihova smrtnost (iako je ponekad njihov horizont bio povezan sa korišću koja proističe iz nasledstva).

A pri tome saznajna struktura ubeđenja i spoljnje okruženje nalaze još jedan faktor koji moramo uzeti u obzir da bismo razumeli način na koji se društvo razvija – a to je put zavisnosti. Nekada je veoma teško za društvo da na pola puta radikalno menja pravac. Jedna ekonomija sa tradicijom ekonomske stagnacije ili rasta ne može tek tako da promeni svoj pravac. Objašnjenje zalazi u srž načina na koji institucije utiču na performanse u društvu. Institucije su strukture koje su ljudi izmislili da bi smanjili neizvesnost u svom poslovanju, i sastoje se od formalnih pravila kao što su zakoni i neformalnih pravila kao što su norme ponašanja i konvencije. Institucije su ključ da bi se podstakle strukture koje su vodiči na putu razvoja društva i stoga određuju vrstu organizacija koje će nastati da bi

13

podstakle povoljne mogućnosti koje je institucionalni okvir stvorio. Prema tome, ako imamo zakone i pravila onda je nagrada produktivna ekonomska aktivnost, mi možemo da očekujemo da organizacije baš kao partnerstva i firme će se pojaviti kako bi dale podsticaj ovim povoljnim prilikama. I najvažnije od svega pojedinci u tim organizacijama će imati udeo u uspostavljanju zakona i pravila. Prema tome organizacije koje se javljaju kao rezultat delimično institucionalnog sastava daju rezultate u zaokretu moćnih interesnih grupa čije preživljavanje zavisi od podržavanja institucija.

Ali tu se javlja, možda, mnogo jača sila koja pravi put zavisnosti:neformalna ograničenja tj. norme ponašanja su izvedene iz saznajne strukture ubeđenja i stoga osnažuju podršku za davanje institucionalnog okvira . Iz tog razloga promene imaju za cilj revolucije koje kada se dese nisu nikada tako revolucionarne kao što sam termin podrazumeva. Dok formalna pravila mogu biti promenjena preko noći, neformalna ograničenja su mnogo manje osetljiva na promene i predstavljaju moćnu prepreku naglim promenama. Prema tome tradicija ekonomskog rasta i slobode je sagrađena na moćnoj potpori za njihovo održavanje, upravo kao tradicija ekonomske stagnacije i totalitarnog pravila sa centralizovanim birokratskim kontrolama koje su isto formirale organizacionu potporu za njihovo stalno održavanje (beskonačno produžavanje). ^ak ako vladar želi da promeni put od ekonomske stagnacije ka ekonomskom rastu on će se suočiti sa ogromnim protivljenjem zbog postojanja utvrđenih interesa – kao i mnogi vladari koji su se sa tim suočili kako u prošlosti tako i u sadašnjosti.

7. PARADOKS ZAPADA

Sada smo spremni da razrešimo paradoks zapada. Još uvek postoje praznine u našem shvatanju i zavrzlame koje treba rešiti. Šta više, potpunija priča posvetila bi više pažnje troškovima vezanim i za ekonomski napredak i za razvoj sloboda. Bilo je gubitnika – mnogi su bili usputni – čiji su se uslovi pogoršavali u toku opisanih promena. Ali ukupni materijalni uslovi ljudi i sigurnost pojedinca i vlasništva poboljšali su se tokom niza društvenih, političkih, verskih i ekonomskih aktivnosti. Postavljajući u centar ispitivanja institucionalnu/organizacionu strukturu društva, možemo istraživati uzajamno dejstvo ekonomske i političke organizacije u kontekstu promena do kojih su dovele promene percepcija učesnika ili sile izvan njih. Neuspeh najočiglednijih kandidata, Kine i islama, ukazuju na smer našeg istraživanja. Centralizovana politička kontrola ograničava izbore, alternative koje ćemo posmatrati u kontekstu neizvesnosti u vezi sa dugoročnim posledicama političkih i ekonomskih odluka. Upravno je nedostatak široke skale politikog i ekonomskog poretka učinio osnovno okruženje povoljnim za ekonomski razvoj i za krajnje domete ljudskih sloboda. U takvom decentralizovanom okruženju primenjene su mnogobrojne alternative; neke su bile uspešne, kao što je to slučaj sa Holandijom i Engleskom; neke su bile neuspešne, kao u slučaju Španije i Portugala; a neke, kao u Francuskoj, našle su se između ove dve ekstremne krajnosti. Ali ključ ove priče je raznolikost opcija koje su se primenjivale i velika verovatnoća da će (u poređenju sa jednom jedinom objedinjenom politikom) neke od njih izazvati ekonomski razvoj. Čak su i relativni neuspesi u

14

zapadnoj Evropi odigrali važnu ulogu u razvoju Evrope i bili su mnogo uspešniji od imperija zbog postojanja konkurencije.

Ovo poslednje zaslužuje poseban akcenat. Upravo su dinamične posledice konkurencije između isfragmentiranih političkih tela stvorile izuzetno kreativno okruženje. Evropa je bila politički rascepkana; ali je bila objedinjena time što je imala i zajedničku strukturu ubeđenja koja je počivala na hrišćanstvu, a postojale su jake veze transporta i informacija što je dovelo do razvoja nauke, tehnologije, i umetnosti jednog dela koji se brzo širio celom Evropom. Ako bismo Holandiju i Englesku posmatrali kao uspešne priče nezavisno od podsticaja koji je došao od ostalog dela Evrope (a u manjoj meri i od Kine i islama) to bi značilo zanemarivanje glavnog dela objašnjenja. Gradovi države u Italiji, Portugal, i države Nemačke zaostajale su za Holandijom i Engleskom; ali su bankarstvo, umetnički razvoj, unapređenje navigacije, i štamparija bili samo neki od jasnih doprinosa navedenih država razvoju Evrope.

Pošto ovo sada uviđamo, možemo li da budemo određeniji? Nedostatak poredka širokog razmera u Evropi ranog srednjeg veka značio je da je izvor odlučivanja bio u gradovima ili u hijerarhiji plemičkog/feudalnog poseda. Ovo odlučivanje bilo je uslovljeno kulturnim nasleđem koje je oblikovalo prvobitna shvatanja učesnika. Počnimo sa ulogom koju je grad imao na evropskom kontinentu.

Gradovi su u srednjevekovnoj zapadnoj Evropi varirali – od italijanskih gradova-država, do gradova utvrđenja koji su nastali kao odgovor na pretnje od napada spolja, do lokalnih administrativnih gradova, ali u svim ovim slučajevima ključni faktor njihove evolucije bio je stepen autonomije koji su uživali od spoljnjeg autoriteta. Upravo je ova relativna sloboda evropskih gradova od vlasti bila inicijalni faktor na snovu kojih su se razlikovali od drugih gradova. Kada je došlo do pojave ekonomskih mogućnosti sa relativnim povećanjem poredka a time i opadanjem transakcijskih troškova trgovine, gradovi su se našli u poziciji da iskoriste nove mogućnosti – bila to trgovina Mediteranom stanovnika Venecije i Đenove ili trgovina vunom i metalom gradova Beneluksa sa severozapadnom Evropom. Ekspanzija razmene dobara dovela je do razvoja nove interesne grupe, komercijalnih interesa, zajedno sa tradicionalnim plemstvom, Krunom, i sveštenstvom. Gradovi su dobijali slobodu koja je često proizilazila iz sukoba plemstva i sveštenstva. Ova sloboda dolaženja i odlaženja, kupovine i prodaje kao su je oni videli bila je osnova za ekonomski razvoj i izvesnu sigurnost imovine. Protestantska reformacija koja je nastala u kontekstu represije, unela je interesovanje za još jedan vid slobode – slobodu svesti, slobodu veroispovesti; a ekonomska sloboda, verska sloboda, i reprezentativna vlast postali su međusobno povezana pitanja.

Ekspanzija trgovine od jedanaestog do četrnaestog veka nije prouzrokovala samo povećanje broja urbanih naselja već i razvoj trgovinskih mreža koje su povezivale trgovinu severozapadne Evrope sa trgovinom na Mediteranu. Organizacioni okvir vašara, esnafa, zastupnika trgovačkog prava, i organizacija koje su olakšavale upotrebu menice – ukratko opisan gore – zahtevao je institucionalni okvir političkog i ekonomskog poretka. Poredak je tražio i stvaranje okvirnih pravila igre unutar grada a isto tako i uspostavljanje pravila i njihovo utvrđivanje koje je omogućavalo razmenu van političkih granica.

Politički/ekonomski poredak u gradovima Beneluksa rečito je opisao Henri Piren (Henri Pirenne) u svom delu Rana demokratija u zemljama Beneluksa. Piren govori o stvaranju institucionalne infrastrukture demokratskog poredka u okvirima naprednih gradskih ekonomija, koju će postepeno početi da podrivaju ograničenja esnafa i konflikti između patricija i nižih slojeva građanstva oko kontrole nad uređenjem države. Ali za Pirena

15

»municipalne demokratije su se sastojale, i mogle su se sastojati samo, od privilegovanih članova. One nisu, niti su mogle, priznavati ideal slobode i jednakosti za sve. « Za Pirena ova demokratija je bila pragmatična i nije bila prožeta intelektualnim pretenzijama demokratije i jednakosti te stoga nije ličila na modernu demokratiju.

Ovo je možda istina; ali to što je Piren opisao bio je sastavni deo procesa fundamentalne promene. Politička reorganizacija i neizbežni politički konflikti svuda u istoriji jesu deo procesa ekonomske ekspanzije - konflikt ne samo unutar grada i njegovih interesnih grupa koje se razvijaju, već i vanjski – konflikt sa kneževima i vladarima. Da ponovimo aktuelnu temu ovog poglavlja, promena je bila pre svega proces uvećavanja, nadovezujući se na i modifikujući prethodne institucionalne okvire i ograničena strukturama ubeđenja koje su dominirale. Upravo je taj proces institucionalne/organizacione ekspanzivne evolucije Piren opisao u svojoj priči o načinu na koji su se razne političke i ekonomske organizacije razvijale i delovale jedna na drugu. Ne radi se ovde o neizbežnom trijumfu demokratije, već o borbi za kontrolu državne vlasti. A što se tiče strukture ubeđenja koje su otelovile moderna osećanja demokratije i jednakosti: to sigurno nije bio deo shvatanja toga vremena, ni u gradu ni na selu.

Put evolucije ekonomskog razvoja i sloboda u Engleskoj razlikovao se od onog na Kontinentu. Budući ostrvska zemlja, ona je manje bila podložna napadima spolja i nije imala potrebu za stajaćom vojskom. Struktura ubeđenja, kako ističe Makfarlan (Macfarlane), bila je drugačija. Normansko osvajanje, koje u ovom slučaju nije zaobišlo Britaniju, dovelo je do feudalne strukture koja je bila još centralizovanija od one na Kontinentu; ali kako svedoči Velika povelja sloboda, Kruna nije mogla da prekorači tradicionalne slobode barona koji su diktirali uslove povelje ili slobode gradova, inostranih trovaca, i zavisnih seljaka. Političke institucije Engleske takođe su se na nekoliko načina razlikovale od njihovih suseda na Kontinentu. Najvažnija je jedinstvo njenog parlamenta. Postojao je samo jedan parlament za celu zemlju; nije bilo regionalnih imanja kao u Francuskoj, Španiji i Holandiji. Takođe nije postojala podela na gradove, sveštenstvo i plemstvo. Maitland ističe, "Vrlo je očigledna činjenica da su još u najranije doba, možda od samog početka, građani i članovi parlamenta sedeli zajedno sa vitezovima. «

Na Kontinentu kao i u Engleskoj, promena statusa kmeta i besplatne radne snage na gazdinstvu sigurno nije bila uslovljena bilo kakvom promenom u doživljaju njihovog inferiornog statusa. Zapravo, postepena evolucija dužeg zakupa smanjila je obaveze, a prelazak na zakup poseda (na zapadu) odražavao je promenu u relativnom nedostatku radne snage što je bilo posledica opadanja populacije u četrnaestom veku, alternativnih mogućnosti koje je grad pružao, i konkurencije radne snage koja je usledila. Zajedno sa razvojem tržišta, gradova i trgovine kao posledice relativnog poboljšanja poretka i demografskih promena, moramo uzeti u razmatranje i fiskalne krize kneževa. Ove krize javile su se kao posledica sveprisutne zaraćenosti među konkurentnim političkim jedinicama i porasta troškova ratovanja. Ovo je odigralo važnu ulogu u političkim/ekonomskim promenama koje su nastle. U periodu između 1200. i 1500. mnoge političke jedinice zapadne Evrope prošle su kroz bezbrojne konflikte, saveze i ratovanja i najzad evoluirale u nacionalne države iako za opstanak nije toliko bila važna veličina političke jedinice već sposobnost da se uvećaju prihodi od poreza. Bilo je uobičajeno da vladar dobija prihod u naturi, a u nekim slučajevima da premešta dvor iz jednog u drugi kraj zemlje da bi koristio dobra i usluge u naturi. Sa rastom ekonomije novca kao posledice ekonomske ekspanzije od jedanaestog do četrnaestog veka, prihodi su postali novčani; zatim su u četrnaestom i petnaestom veku opali kao posledica opadanja zemljišne rente zbog opadanja broja populacije.

16

Jedna godina ratovanja rezultovala je čak četvorostrukim povećanjem troškova za vladu – a ratovanje je bilo endemijsko. Opadanje prihoda i povećanje fiskalnih troškova postavilo je još goru dilemu evropskim knezovima. Običaj i tradicija postavili su ograničenja iznudama koje su oni mogli da dobiju od manjih zemljoposednika a, kako svedoči Velika povelja sloboda, kralj koji je prekoračio granice prihvaćenog običaja suočavao se sa mogućnošću pobune. Kraljevi vazali bili su nekad moćni kao i sam kralj, a ujedinjeni bili su i moćniji. Štaviše, vazali su se mogli i jesu se ponekad udruživali sa stranim knezovima da bi zbacili kralja; stoga je povećanje poreza vazalima moglo da dovede Krunu u opasnost.

Dok se stepen slobode knezova razlikovao, jedna opcija koja im je bila dostupna bila je da garantuju privilegije – prava na vlasništvo – u zamenu za prihod. Kako su se trgovina i razmena razvijale van granica grada ili plemićkog dobra, trgovci su shvatili da bi privatni trokovi zaštite mogli biti smanjeni većom prinudnom vlašću i bili su voljni da plaćaju knezovima zaštitu.

Kako bi sprečili gubitak prihoda (usled invazija) vladari su garantovali pravo na otuđivanje zemljišta ili na nasleđe, i tako uspostavili sigurnija i efikasnija vlasnička prava. Gradovima su garantovane privilegije trgovine u zamenu za godišnja plaćanja; stranim trgovcima su garantovana legalna prava i izuzimanje iz esnafskih ograničenja u zamenu za prihod. Esnafi su dobijali ekskluzivna prava monopola u zamenu za šta je Kruna dobijala novac.

Sveprisutna konkurencija između nacionalnih država koje su se razvijale bila je dubok osnovni izvor promene, a isto tako i ograničenje mogućnosti dostupnih vladarima u okviru država. Upravo je konkurencija primorala Krunu da vrši razmenu prava i privilegija za prihod, uključujući, što je najvažnije, garantovanje uprave »predstavničkim« telima – parlamentu u Engleskoj, u Francuskoji, Nacionalnoj skupštini u Španiji –nad poreskim stopama i/ili izvesne privilegije u zamenu za prihod. Isto tako, konkurencija među državama nudila je podanicima razne mogućnosti – države u koje mogu da pobegnu ili pošalju svoja pokretna dobra, i time ograniče mogućnosti vladara.

Ali na ovom mestu priče se razilaze. Neka tela su zadržala i proširila svoj status i pružila osnovu za razvoj reprezentativne vlasti; druga tela su slabila ili nestajala. Ono što je odlučivalo bila je sve veća sposobnost pogodbe vladara u odnosu na njegove podanike. Razmatrala su se tri pitanja: 1) veličina potencijalnih dobitaka koji su podanici mogli da steknu ako bi država preuzela brigu o zaštiti imovine; 2) bliskost podanika i tadašnjeg vladara – to je sposobnost rivala (i u okviru i van političkih jedinica) u odnosu na postojećeg vladara da preuzmu i pruže iste (ili više) usluga; 3) struktura ekonomije koja je određivala beneficije i troškove prema državi na osnovu različitih vrsta oporezivanja.

U zemljama Beneluksa, na primer, produktivne gradske ekonomije ostvarile su znatan dobitak političkim poretkom i zaštitom prava svojine koje je prvo obezbedila dinastija Burgunda a zatim i Čarls V. Struktura ekonomije zasnovane na izvoznoj trgovini pružala je sredstva za poreze na trgovinu koje je lako prikutpiti ali ne u toj meri da ona i obratno utiče na znatnu korist trgovine. Ali zahtevi Filipa II doveli su do ubeđenja će ekonomija nastaviti da se razvija samo sa nezavisnošću. Otpor prema vlasti započeo je parlament koji je 1581. godine izdao Akt o odricanju vernosti Filipu II i tražio suverenitet za same Provincije.

Tokom vremena sedam severnih provincija uspelo je da dobije nezavisnost i ekonomska/politička struktura Amsterdama i Holandije koja je nastala kao posledica toga nije bila samo ekonomski efikasna organizacija već je imala i mnoge osnovne atribute političkih i

17

građanskih sloboda. Snage nove nezavisne države – Ujedinjene Provincije – postojale su u svakoj provinciji i pravilo o jednoglasnosti je značio da je parlament morao da dobije jednoglasnost poslanika iz svake provincije (koja je glasala kao jedinica). Iako je ovaj proces bio nezgrapan, ova politička struktura je opstala. Državno uređenje ne samo da je razvilo elemente političkog predstavljanja i demokratskog odlučivanja već je isto tako i podržalo verske slobode (jednako važan uzrok sukoba sa španskom Krunom). Postojeća politika Ujedinjenih Provincija bila je politika tolerancije u sferi religije; bila je to politika koja je podstakla iseljavanje disidenata iz raznih krajeva Evrope, od kojih su mnogi doprineli razvoju holandske privrede.

U Engleskoj kao i na Kontinentu, tradicionalni feudalni prihodi činili su sve manji deo ukupnog državnog prihoda. Spoljna trgovina Engleske postajala je sve veći deo prihoda, uključujući i porez na vino, osnovnu robu, i vunene tkanine; ali je izvoz vune u trinaestom veku činio oslonac uvećanja prihoda Krune. Klasična priča Ajlin Pauer (Eileen Power) o trgovini vunom opisuje razmenu između tri grupe koje su bile uključene u tu razmenu: odgajivači vune koji su imali predstavnike u Parlamentu, trgovci vunom, i Kruna. Jednim sporazumom trgovci su dobili monopol nad trgovačkim izvozom i skladište u Kaleu, Parlament je dobio pravo da određuje porez, a Kruna je dobijala prihod. Wilijam Stabs (William Stubbs) ukratko objašnjava ovu razmenu sledećim rečima: »Priznavanje prava parlamentu da donosi zakone, istražuje zloupotrebe i učestvuje u vođenju nacionalne politike, bilo je praktično kupljeno novcem koji je zagarantovan Edvardu I i Edvardu III. . . «

Sa dinastijom Tudora Engleska je dostigla zenit svoje moći, ali ona nije nikada tražila jednostranu kontrolu nad moći oporezovanja koju je postigla Kruna Francuske i Španije. Oduzimanje manastirskog zemljišta i vlasništva od strane Henrija VIII odaljilo je veliki deo plemstva i sveštenstva, i kao posledica toga »Henriju je bio potreban Donji dom i on ga je sa velikom brigom gajio. « Dinastija Stjuart nasledila je ono što su Tudori posejali, a sve veća kontroverza između Krune i Parlamenta već je dobro poznata priča. Za ovu analizu dva aspekta te kontroverze su vredna pažnje. Jedan je bio sve jasnije shvatanje opšteg zakona kao vrhovnog zakona zemlje – pozicija za koju se vešto izborio Sir Edvard Kouk (Sir Edward Coke) – a drugi je bila veza nastala između monopola i odricanja slobode otelovljenog u garancijama monopolskih privilegija Krune. Kako je to Dejvid Saks (David Sacks) rekao u prvom delu ove serije: »Koncept slobode bio je u suprotnosti sa razvojem teorije o državnoj moći koja je dobila svoj jasan izraz u stvaranju ekonomskih monopola. Usredsređenost na nezadovoljstvo monopolima pomogao je da se održi moćna intelektualna veza između zaštite prava pojedinca i očuvanja zajedničkog dobra. «

Španska Kruna, je sa druge strane, izrasla u apsolutističku monarhiju. Nacionalna država koja se pojavila pod Ferdinandom i Izabelom povezala je dva sasvim različita regiona, Aragon i Kastilju. Prvi (koji uključuje Valensiju, Aragon i Kataloniju) ponovo su osvojili Arapi u drugoj polovini trinaestog veka i postala je glavni trgovinski centar. Nacionalna skupština odslikavala je interese trgovaca i odigrala je značajnu ulogu u javnim poslovima. Zaista, da je Aragon odlučio budućnost Španije, njena istorija bila bi sasvim drugačija. Ali Kastilja, koja je stalno bila uključena u rat protiv Mavara i u unutrašnje nemire, nije nasledila karakteistike jake trgovačke grupe. Parlament je bio relativno manje efikasan, a Izabela je uspela da zadobije kontrolu nad nepokornim baronima kao i nad politikom crkve. Usledila je centralizovana monarhija a time i birokratija, i Kastilja je bila ta koja je odlučila institucionalnu evoluciju u Španiji (a u krajnjoj meri i u Latinskoj Americi).

18

Eru španske hegemonije omogućio je prihod iz Habsburške imperije i blago iz novog sveta, ali kako je prihod iz ovih izvora slabio Kruna se iz nužde okrenula očajničkim sredstvima oporezovanja i konfiskacije koja su gore ukratko opisana– sa katastrofalnim posledicama. Ekonomski monopoli i centralizovana politička kontrola išle su ruku pod ruku. Put kojim je Španija krenula pokazao se dugotrajnim i doveo je do ekonomske stagnacije koja je trajala tri veka i do političke nestabilnosti koja se završila tek sa Frankovom smrću sredinom dvadesetog veka. Štaviše, špansko nasleđe prenelo je u novi svet Latinske Amerike niz institucija i organizacija koje nisu omogućile ni dovoljan ekonomski razvoj ni političke i građanske slobode.

Divergentna evolucija Holandije i Engleske, s jedne strane, i Španije – i Francuske – sa druge, može se odmah pripisati različitim sposobnostima trgovanja podanika i vladara i trima osnovnim izvorima te moći trgovanja (uspesi grupa podanika države da preuzmu zaštitu svojine; bliskost podanika sa datim vladarem; ekonomska struktura koja je odlučivala o dobitima od različitih poreza). Možemo po redu pratiti određenu geografsku/ekonomsku/institucionalnu šemu koja je stvorila divergentne uslove. Moć trgovanja može biti trenutni izvor promena ali je nepotpun, i bilo bi pogrešno ignorisati komplementarnu ulogu koju su strukture ubeđenja odigrale. Zapadna Evropa imala je zajedničku inicijalnu strukturu verovanja latinskog hrišćanstva. Ali ta početna struktura se različito razvijala u različitim delovima Evrope s obzirom na različito iskustvo. U Holandiji i Engleskoj iskustva su evoluciju ovih struktura usmerila ka onim pravcima koji su doveli do modernog shvatanja slobode. Za razliku od ovog, iskustva Španije ne samo što su ovekovečila tradicionalnu averziju članova nižeg plemstva prema ekonomskoj delatnosti, već su ovekovečila i verovanja koja su osnov srednjevekovnog hijerarhijskog poretka.

Evoluciju struktura verovanja u Engleskoj najbolje je prikazao Dž. H. Hekster (J. H. Hexter) u svom uvodu u prvom tomu ove serije u kome on suprotstavlja srednjevekovne slobode Englestke u 1500. – »promenljivo telo određenih zahteva pod zaštitom zakona za one koji su ih imali« - sa Peticijom prava koju je doneo Parlament 1628. – Peticijom koja se bavi »slobodom na nivou njenih osnova. Njeno donošenje predstavlja odlučujući korak u pravcu moderne slobode, slobode kakvu poznajemo u našem svetu. «

Pristup modernim slobodama bio je određen hijerarhijskom strukturom društva; zavisni seljaci – robovi, kmetovi i drugi zavisni pojedinci – bili su izuzeti iz pristupa. Peticija prava, sa druge strane, utvrđivala je za sve Engleze niz prava koja su bila zaštićena zakonom – zakonom koji je doneo Parlament. Promena u shvatanju prava pojedinaca, od srednjevekovnih viđenja ovog statusa do shvatnja u sedamnaestom veku Engleza kao slobodno rođenih, odražava evoluciju strukture verovanja između 1500. i 1628. Pozitivno spajanje strukture verovanja sa određenim uslovima koji su postojali u Holandiji i Engleskoj dovela je do institucionalne evolucije ekonomije i državnog uređenja. Isto tako stvorila je i intelektualne promene koje su dovele ne samo do Protestantske revolucije već i do razvojne strukture verovanja koja je podstakla ponašanje koje je vodilo ka ekonomskom razvoju i razvoju sloboda. Upravo su suprotne okolnosti u Španiji i (u manjoj meri) u Francuskoj oblikovale evoluciju strukture verovanja na načine koji su učvrstili njihove postojeće institucionalne strukture i ugušile i ekonomski razvoj i političke/građanske slobode.

Ova priča dovodi nas na pola puta razvoja moderne slobode. Međusobno delovanje struktura verovanja i spoljašnjeg okruženja oblikovalo je trenutne politike i izbore i pružilo obrazloženje za njihovo podržavanje. Ali u krajnjoj meri ideje o slobodi preuzele su nezavisnu ulogu. Obrazloženje Holanđana bilo je, na primer, više pragmatično nego

19

»intelektualno«. U rukama pojedinaca kao što su Hobs, Lok, nosioci ideja prosvetiteljstva u Škotskoj, a na kontinentu Monteskje, postepeno se razvijala jedna moćna ideologija – ideologija koja će preoblikovati svet. Ali to je druga priča.

20