Aleksandar Veljić

ZAMKA SVETSKOG ADVENTISTIČKOG VAVILONSKOG SISTEMA

Beograd, jul 2012.

Naslovna strana: zlatna adventistička medalja uručena papi 18. maja 1977.

Prolog

Na predlog jednog dobronamernog čoveka sastavio sam ovu studiju sa ciljem da ukažemo na osnovne probleme u doktrini i praksi onoga što se može nazvati „adventistički sistem“. Jer sada je na delu još jedna crkva ovoga sveta u kojoj je sve manje duhovnosti, a sve više oblika (forme) pobožnosti.

Adventistička veroispovest se u pretprošlom veku otcepila od pokreta kojem se pridružila posle „Velikog razočarenja“ 1844. godine, a u prošlom veku je formalno postala deo opšteg verskog „Vavilona“ (zbrke) menjajući doktrine, prepravljajući spise svog osnivača, očijukajući sa Svetskim savetom crkava i uključivši se u ekumenistički duh današnjeg vremena.

Papa Jovan Pavle II u poseti Jerusalimu

2

Uvod

Na poziv dekana adventističkog Teološkog fakulteta u Beogradu, 20. novembra 1996. sam gostovao u toj ustanovi u svojstvu predavača koji je sa studentima podelio neka iskustva, iskušenja i zamke otpada od biblijske Istine kog sam bio svedok kao neposredni organizator otpora toj pogibelji u sredini gde sam živeo 1995. o čemu sam sačuvao dnevničke zabeleške. To prijatno iskustvo među studentima adventističke teologije donelo mi je nove prijatelje i nova saznanja o tom verskom sistemu, što je tim pre bilo značajno zato što su se u taj sistem uključili pojedini rođaci i prijatelji. Lično nikada nisam ni pomišljao da postanem adventista, mada su postojali suptilni pokušaji i pritisci da budem uvučen u taj sistem pošto držim sedmi dan. Savest mi nije dopuštala da prihvatam učenja i prakse te denominacije. Uvideo sam da nas mnogo toga deli u smislu poimanja Svetog pisma, plana spasenja, svrhe i misije „crkve“, a istini za volju od šarenila svakovrsnog sveta u toj crkvi odeljivali su me i poneki ogavni pojedinci, manipulatori, „vernici na papiru“, duhovni trgovci, samopravednici koji misle da su živi sveci, bezakonici koji bi, da pakao stvarno postoji, zaista tamo goreli. Njihov je blagoslov što im Bog u svojoj milosti nije otvorio razum da zaista shvate pravu biblijsku nauku, pa zato neće završiti u geheni.

Uočio sam da su pojedini ljudi u tom verskom sistemu zaposednuti od demona, dok je u slučaju nekih drugih očito posredno delovanje nečistih sila na šta je potpuno neosetno celokupno verništvo te denominacije koje, usled emocija da spasava ceo svet, ne razlikuje duhove niti shvata kakve sve podlosti čini nečastivi držeći ih u zamkama. Moj pokojni drug Neša, nekada revnosni mladi adventista i propovednik, rekao mi je početkom ovog veka sa punim samopouzdanjem: „Ali adventistička crkva će da završi Delo Božje!“ Koji minut pre toga je pred celim društvom naveo razne grehove koje čine adventistički propovednici. Sumnjičavo sam ga gledao i odgovorio mu da će vreme pokazati. Kroz nekoliko godina završio je gorko razočaran u taj sistem. Odao se svakodnevnom neprestanom radu i, poput te verske zajednice, prvo se ugasila njegova duhovnost, a zatim život. Prekasno je otkriveno oboljenje koje ga je odvelo na počinak i spasilo daljih sekiracija zbog bezakonih adventističkih lavirinata i sada čeka na vaskrsenje. Nije čudo što se razočarao. Takav sistem čini ljude duhovno jalovima i ostavlja pustoš. Ta forma pobožnosti navlači na sebe masku „jedine istinite crkve“ u kojoj biblijska istina već decenijama zamire, a sada je na izdisaju. Vara se ko god misli da će neka Bogom dana reforma da to preokrene. Nemoguće je reformisati sistem koji se zaglibio u puteve ovoga sveta. Pre ili kasnije, jedini spas

3

je da se odvojiš od vavilonskog sistema da bi ostao duhovno zdrav. To govorim iz bogatog ličnog iskustva.

1. Osnovne nebiblijske postavke adventističkog sistema

Besplodno bi bilo analizirati dela pojedinaca i određene pojave bezakonja u tom sistemu pošto nema savršenih ljudi, a time ni savršenog sistema. Potrebno je samo uzeti u obzir nekoliko osnovnih učenja i praksi tog sistema koje su nebiblijske, čak pogubne. Jedna od tih je skupljanje takozvanog „dara“ u subotu, praksa nezabeležena u Delima apostolskim izvorne istinske Ekklesie („crkve“) koja tako nešto nije doživela ni u sinagogama gde se okupljala sa - po adventističkom verovanju - „izgubljenim“ jevrejskim narodom. Još užasnija praksa je traćenje desetka i tih novčanih darova na besmislene lustere od 50.000 evra (u Novom Sadu), na zgrade, putovanja, limuzine, inostranstva i štošta drugo, dok je veliki deo vernika prepušten sebi, nemaštini, neizolovanim kućama, podstanarskoj bedi... Neki od tih nesrećnika su završavali kod mene u kući, drugima sam pomogao da plate struju, treće upozoravao da se okanu paganskih praznika... Još pamtim koliko sam bio šokiran kada sam prvi put došao u beogradsko sedište tog sistema i u dvorištu video sjaj luksuznih limuzina parkiranih u subotu, a koje su mogli da gledaju i stanari okolnih zgrada usred bede 90tih. To predstavnici Hristovi?

Ako je tačna priča da se vođa te denominacije svojevremeno požalio vernicima da su mu se predstavnici drugih crkava, koji su pozvani na sastanak u vladu pokojnog Zorana Đinđića, smejali zato što nema svog ličnog šofera, onda to još bolje svedoči o duhovnom stanju rukovodećeg adventističkog kadra, kao i o protestantskim veroispovestima u Srbiji koje su bile pozvane na taj sastanak. Kakva je suprotnost tim “predstavnicima Hrista”, tim lažnim Hristovim propovednicima, bio Patrijarh srpski Pavle koji nije imao ni vozilo ni šofera?! Eto, srpski protestanti, takvi su navodni predstavnici Isusa Hrista u Srbiji čija su usta puna priče o prihvatanju Hristove ličnosti. Oni zaista predstavljaju Hrista, ali ne biblijskog istinskog Hrista, Jevrejina koji čak nije imao gde glave zakloniti, boraveći u skromnosti kuća svojih učenika, obedujući sa grešnima i hraneći hiljade ljudi. Jesu to predstavnici Hrista, lažnog Hrista koji nije vaskrsao posle tri dana i tri noći (Jevanđelje po Mateju 12:40). To su lažni hristosi, lažni proroci (učitelji) o kojima je sam Hrist (Jevrejin, izdanak potomstva Davidova) upozorio sve nas da ih se čuvamo pošto će izaći mnoštvo takvih i prevariće ne malo ljudi, nego mnoge:

4

„Čuvajte se da vas ko ne zavede. Jer će mnogi doći u ime moje govoreći: Ja sam Hristos (Hristov predstavnik, Hristov propovednik), i mnoge će zavesti” (Jevanđelje po Mateju 24:4, 5).

Nije čudo što je to prvo duhovno stanje poslednjeg vremena na koje Hrist upozorava odgovarajući učenicima na pitanje kada će kraj ovog sveta i uspostava Kraljevstva Izrailjevog (Dela apostolska 1:6). Pitali su ga učenici kada će kraj ovoga sveta koji je tako omileo i pripadnicima adventističkog sistema da se ponašaju kao da će ovaj svet zauvek da traje, a 2009. je u propovedi tog sistema u Borči izrečena i teza da nema spasenja izvan te crkve. Nije li to u Srenjem veku tvrdila i rimska crkva?

Posmatrajući ljude u tom sistemu uočio sam da su mnogi iskreni u svojim namerama i uverenjima. Mnoštvo njih je u tu denominaciju privukla prijatna atmosfera u koju su ih pozvali rođaci i prijatelji. Ali, uprkos iskrenim pobudama, mnoštvo tih ljudi ne shvata suštinu „crkve“ ni dubinu božanskog otkrovenja u Bibliji, a još manje istinsko Jevanđelje Isusa Hrista koje nije o ličnosti Njegovoj nego o Kraljevstvu Božjem koje ne shvata celokupan otpali protestantski sistem (Jevanđelje po Mateju 24:14). Video sam i druge ljude koji su tu dospeli iskreno tragajući za Bogom i otkrivši da je sedmi dan posvećen od Boga. Bio sam i u društvu onih koji, iako svesni doktrinarnih omaški i svakojakih malverzacija tog sistema koji je sastavni deo ovoga sveta, iskreno se nadaju da će se nešto promeniti, da će Bog da interveniše, kao i druge koji su u raskoraku sa svojom savešću zato što nemaju hrabrosti i snage da izađu iz tog sistema. Poznajem i neke nekadašnje vatrene vernike te crkve koji danas skoro nevoljno povremeno odu u posetu na tamošnja bogosluženja pod izgovorom da je to „najbolje u ponudi“, kao da su duhovnost i pobožnost meso na tržnici pa biramo vrstu koja je najbolja.

Biblijska učenja s jedne i adventističkog sistema s druge strane stoje u raskoraku koji skoro doseže granice bezdana. Mogao bi se napisati ceo elaborat o proroštvima, vizijama i svedočanstvima Elen Vajt, začetnice tog sistema, ali to su već učinili njeni savremenici.1 Evo učenja koja po našem mišljenju spadaju među najproblematičnije:

1. Bog je odbacio jevrejski narod. Kakva jeres nad jeresima! Bog nikada ne odbacuje svoj narod što dokazuje kroz celu biblijsku istoriju (Sudije i Knjige o

1 Na Internetu je dostupna studija od 20 strana o vizijama Elen Vajt: B.F. Snook & WM. H. Brinkerhoff, The Visions of E.G. White not of God, Cedar Rapids, 1866. Autori na naslovnoj strani tog prikaza citiraju Jevanđelje po Mateju 15:13.

5

letopisima i Kraljevima). Čak i u završnoj biblijskoj knjizi spominje 12 izrailjskih plemena. Ni sam Isus Jevrejin nikada nije izrekao takvu uvredu na svoj jevrejski narod. Jer davno pre Njegove smrti prorečeno je da će njegovi da ga odbace i da će među svojima da strada za grehe celog sveta. Da nije postradao ko bi se spasao? Kako bi se spasao sav Izrailj (Poslanica Rimljanima 11:26-27) i sav svet?

2. „Duhovni Izrailj“, doktrina koja preovlađuje u hrišćanskom svetu iako takva kategorija ne postoji u Bibliji. Bog je preko proroka objavio da će Njegov narod Izrailj da izgubi identitet i da se raseje u sve narode (Amos 9:9). Upravo taj ključni deo proročanstva ne razume vaskoliki protestantski otpadnički sistem, pa samim tim ne razume ni trećinu Biblije na koju se poziva zato što trećinu Svetog pisma čine proročanstva – i to pretežno o Izrailju (ne o „duhovnom Izrailju“).

3. Sklapajući sa Izrailjem zaseban subotnji zavet, koji nije vezan za prethodno sklopljeni stari zavet, Bog kaže u Knjizi drugoj 31:12: „Nećete propustiti da držite subote moje“ (u množini). U Knjizi Levitskoj 23 nabraja koje su to subote. Ne zastaje u 3. stihu gde zapoveda „sveti sabor“ u sedmičnu subotu, nego nastavlja da nabraja sve ostale „svete sabore“ tokom cele godine. Jer kao što je sedmična subota znak večni (Knjiga druga 31:17), tako su i ostale subote znak (Knjiga druga 13:6-9). Adventistički sistem ne shvata plan spasenja ljudskog roda, oličen u značenju godišnjih subota, Praznika Gospodnjih, zato što ih ne drži, a i sam sedmični dan odmora danas je u tom sistemu umnogome lišen sile božanske i sveden na ritual.

4. Paganski (prethrišćanski) praznici. Mada su mrski duši njegovoj sveti Praznici Gospodnji, adventni sistem sve revnosnije obeležava nebiblijske svetkovine. To što Isus Hrist Jevrejin, koji nije odbacio svoj (jevrejski!) narod a zapovedio apostolima da idu k izgubljenim ovcama „Doma Izrailjeva“ (12 rasejanih plemena – Poslanica Jakovljeva 1:1), nije držao nebiblijske praznike, nego naprotiv držao one iz Tore (Jevanđelje po Jovanu 8:2, 10, 14, 37-44), pa su ih držali kasnije i Njegovi apostoli i prvi učenici u Delima apostolskim (nije li Sveti Duh sišao na učenike upravo na Dan Pedesetnica?), za to mnogo ne mari adventistički sistem, a mnoštvu ljudi u njemu kao da je isključen duhovni razum da ne vide u Bibliji te jednostavne i jasne istine. „Duhovni Izrailj“ očito ne mari ni za to što je Bog zapovedio (Knjiga peta 12:29-30) da ne kopira običaje naroda. Možda ne mari zbog toga što

6

je ta zapovest data Božjem narodu Izrailju, a ne imaginarnom „duhovnom Izrailju“. Nije Bog uzalud rekao:

„Pazi da se ne uhvatiš u zamku idući za njima“ (29. stih).

A milioni ljudi širom sveta su se uhvatili u zamku adventističkog otpalog protestantskog sistema.

5. Trojstvo. Taj verski sistem priznaje da je to misterija (mada ne kaže da to učenje potiče iz religije misterija (tajni) – Otkrivenje 17:5). Čuo sam tvrdnju da do 80tih godina prošlog veka doktrina o trojstvu nije bila sastavni deo verovanja adventističkog sistema. Logično. Do pre koji vek nije se u tom sistemu ni igralo oko novogodišnje jelke, nisu se organizovali božićni koncerti, a i Večera Gospodnja verovatno nije bila ručak ili doručak. Ko je onda i zašto uveo nebibljsko trojstvo u taj sistem? To možemo da naslutimo na osnovu aktivnosti predstavnika tog sistema u Svetskom savetu crkava i kontaktima sa „svetom stolicom“.

6. „Jedina crkva u svetu koja...“ Jedan stariji gospodin je izjavio za katedrom 1996. da je adventistčka crkva jedina u svetu koja drži subotu i ne jede nečistu hranu. Kakva šokantna neistina! Postoje čitavi imenici crkava sa takvim verovanjem, a o mnoštvu grupa i pojedinaca da ne govorim. Pa samo moji prijatelji u Portugaliji, koji nikada nisu bili adventisti, imaju 2.000 članova dopisne liste, a prema pouzdanim podacima koje imamo pretpostavlja se da u Kini subotu ilegalno drži milion ljudi koji takođe ne jedu nečistu hranu, a niti su adventisti niti će ikada biti adventisti zato što mnogi ljudi koji drže subotu odbacuju vizije Elen Vajt i ne smatraju ih za božanska otkrovenja i „Duh proroštva“. Adventistički sistem u ovoj zemlji ne poznaje svoje korene i istorijat i veruje da svako ko drži istinski dan odmora se odvojio od tog sistema. Ni to, naravno, nije tačno, zato što se izvorni adventistički sistem u Americi otcepio od pokreta „Crkva Božja“. To ne znaju srpski adventisti zato što nemaju uvid u korene i začetke tog pokreta u Americi.

Što se tiče subote, to je tek jedna od zapovesti. Bez izgradnje Bogolikog karaktera subota postaje puki ritual i deo tradicije. Ovo je više nego očigledno u tom sistemu u kojem su zamrle mnoge biblijski utemeljene doktrine, a i one koje su o(p)stale su na duhovnom umoru. Kakve koristi od subote ako su propovedi lišene duhovne hrane i dubine, istinskih biblijskih nauka, a preovlađuju

7

emocije, emocije, emocije tako tipične za protestantski svet?!

7. 1844. godina. Jedinstven primer u istoriji religije da jedna grupa ljudi prvo proglasi datum dolaska Isusa Hrista, uprkos strogoj zabrani takvog postupka (Jevanđelje po Marku 13:32), a onda, kada se to lažno proročanstvo ne obistini, iz toga izvede potpuno nebiblijske doktrine i stvori ceo sistem navodnog ispunjenja biblijskih proročanstava. Umesto istinskog pokajanja od srca na delu su opravdanja i zataškavanje te grozomorne greške na kojoj danas počiva ogroman korpus naučavanja tog provavilonskog sistema. Pri svemu tome „Duh proroštva“ pripisuje se „proroku poslednjeg vremena“, autorki brojnih spisa koje baštini taj sistem. Međutim, u Otkrivenju Isusa Hrista (Jevrejina) piše da je Hristovo svedočanstvo, a ne reči bilo kog proroka ili proročice, Duh proroštva (Otkrivenje Isusa Hrista 19:10).

Iz samo ovih primera vidi se da je taj sistem po svojoj prirodi i nauci u velikoj koliziji sa Svetim pismom. Još uvek opstaju u tom rimskom protestantskom sistemu dva fundamentalna biblijska učenja: istinski dan odmora i zakoni o čistoj hrani. Ponajviše zbog toga se mnogi ljudi drže teorije da je to „jedina prava istinita crkva“ u ovom svetu. No da li crkva sa toliko doktrinarnih propusta može da bude jedina, prava, istinita? Nema tih emocija i emotivnih apela, žena koje propovedaju, sladunjavih poruka o Hristovoj ličnosti bez Njegove zdrave nauke, koje mogu da učine jednu crkvu istinskom, pravom, jedinom. Apostol Pavle je upozorio Korinćane da su zbog nepravilnog držanja „Večere Gospodnje“ mnogi od njih slabi i bolesni, a mnogi i mrtvi (Bakotićev prevod Prve poslanice Korinćanima 11:30). Upravo se to dešava i u tom sistemu i u nekoliko drugih subotarskih crkava u ovoj zemlji i u svetu. Em drže ručak ili doručak „Gospodnji“ em to čine po svom nahođenju, a ne na dan koji je propisan u Bibliji, kada je i Hrist držao tu svetu uredbu sa apostolima i učenicima. Video sam svojim očima posledice takve prakse: mnogi u tim crkvama su duhovno, psihički i fizički bolesni, a mnogi su i umrli. Time su se ispunile reči apostola Pavla (Jevrejina i Izrailjca (od kolena Venijaminova)).

Sama Subota je duhovno obesnažena u tom protestantskom režimu. Neki bogosluženja u tom sistemu posprdno nazivaju HAC EPP (ekonomsko-propagandni program). Nekada su adventistički propovednici imali bar izvesnu meru duhovne snage da upozore na opasnost od paganskih običaja, ekumenizma i vavilonskog religijskog sistema koji teži da sve usisa i potčini papskoj mitri. Danas ni traga vatrenim

8

upozorenjima na zlodela papstva, nego beskrajne litanije o ljubavi, milosti, neosuđivanju, toleranciji. Tako je subota izgubila duhovnu snagu i postala ljuštura duhovne ispraznosti koja spolja šljašti sjajem ekumenske tolerancije, zgradama koje su „Božji dom“ (kao da Bog nastava u rukotvorenim crkvama) i svetiljkama od 50.000 evra.

Šta prosečna osoba zna o korenima adventističkog pokreta? Podaci o tome su dostupni na Internetu na engleskom jeziku i više nisu nikakva tajna, pa tako svakom pojedincu ostaje da razluči prirodu tog sistema.

2. Istorijat adventističkog pokreta

Izvori o tome su na engleskom jeziku pošto se na tom govornom području rodio taj pokret:

1. Ivor Fletcher, The Incredible History of God’s True Church, objavljena 1984, reprint sa dozvolom autora 1995. Giving and Sharing. Cela knjiga je dostupna na Internetu, a moj prijatelj Richard Nickels, počivši direktor neprofitne knjižare „Giving and Sharing“, i sam je autor studija o istoriji Crkve u Americi. Ivor C. Fletcher se koristio tim njegovim nalazima.

2. Andrew N. Dugger, A History of the True Religion. I ova knjiga se može preuzeti sa Interneta. Poznata je još kao istorija Duggera i Dodda pošto je u njenom pisanju učestvovao Clarence O. Dodd.

3. Richard Nickels, Six Papers on the History of the Church of God. Tih šest studija poslao mi je autor lično. On je svoj život posvetio služenju drugima i distribuciji dragocenih duhovnih materijala širom sveta. Dobar deo tog materijala u tih šest studija nalazi se u njegovoj knjizi o Crkvi Božjoj Sedmog dana, koja je takođe dostupna na Internetu.

U studijama Ričarda Nikelsa nalazimo detalje o ličnostima i događajima koji su doprineli razvoju adventističkog pokreta u Americi. Tako vidimo da je Džejms Vajt kršten u hrišćanskoj crkvi kada mu je bilo 15 godina, a 1842. je prisustvovao evangelizacionom kampu u državi Majn koji je održavao Vilijam Miler, tvorac lažnog proročanstva o Hristovom povratku 1844. Iako mu je tada bila 21 godina, Vajt je odlučio da mora da propoveda i naredne godine je postavljen za hrišćanskog propovednika.

9

Prva konferencija koju je organizovao Miler bila je u Bostonu 14. i 15. oktobra 1840. pod nazivom „Generalna konferencija hrišćana koji čekaju advent našeg Gospoda Isusa Hrista“. Cilj tog saziva nije bio da se formira organizacija, nego da se diskutuje o vernosti Gospodu kako bi se „brzo pripravio put njegov“, navodi Nickels. Sam Miler nije držao sedmi dan, propovedao je po gradićima i selima Nove Engleske i postao licencirani baptistički propovednik koji je o svojim proročkim idejama govorio u mnogim denominacijama tadašnjeg duhovnog Vavilona. Već 21. marta 1844. doživeo je prvo razočarenje kada se njegova proročanstva nisu obistinila, a zatim je glavna propast tih predskazanja nastupila 22. oktobra 1844! To je jedna od najvećih tragedija ljudskih zabluda, ali čak ni tada adventisti (oni koji čekaju drugi dolazak (advent) Isusa Hrista) se nisu okanuli određivanja datuma. Štaviše, Nickels nam otkriva da su mnogi od njih, među njima i Džejms Vajt, čvrsto verovali da Hrist dolazi sedmog jevrejskog meseca 1845. godine. Nickels citira Elen Vajt:

„Bili smo čvrsti u verovanju da je propovedanje definitivnog vremena (Hristovog povratka) bilo od Boga“ (James White, A Word to the Little Flock, 22; Ellen G. White, Testimonies for the Church (6. volumes) (Oakland, California: 1901), I: 56).

Pojedini su pak smatrali da je 1851. prava godina povratka Isusa Hrista, što je gospođa Vajt potvrdila u viziji koju je dobila 30. juna 1850. godine, ali je već na proleće 1851. Džejms Vajt povukao tu teoriju rekavši da joj je vizija odavala samo takav „utisak“ (L. Richard Conradi, The Founders of the Seventh Day Adventist Denomination (Plainfield, New Jersey: 1939), 47)).

Vizija i „utisci“ o Hristovom dolasku u određeno vreme?! Da li istinski Bog nadahnjuje lažna svedočanstva? Da li je Hrist lagao svoje učenike kada im je rekao da o tom danu niko ne zna?

Richard Nickels dalje pojašnjava istorijat adventističkog pokreta od 1844. do 1863. Citira Džjemsa Vajta koji je napisao da je od 1844. do 1846. znatan broj „adventne braće u raznim državama prihvatio Subotu“ (Francis David Nichol, The Midnight Cry (Washington, D. C.: Review and Herald Publishing Association, 1945), 460). Midnight Cry je u to vreme glavno adventno glasilo u kojem se zapodela žustra rasprava o suboti da bi na kraju taj list odbacio to biblijsko učenje. Nickels takođe otkriva da je Hiram Edson, Mileritski vođa u Port Gibsonu (država Nju Jork) 22. oktobra 1844. uveče video u viziji Hrista (koji se nije vratio) kako ulazi u „drugo odeljenje“ nebeske svetinje da je očisti. On je to protumačio kao da Hrist ima božansko delo da obavi u svetinji nad

10

svetinjama pre nego što opet dođe. Otuda potiče današnja teorija koja je jedna od temeljnih učenja elenvajtovskog sistema svedočanstava. Tu viziju i tumačenje objavio je Edson u listu The Day Dawn u mestu Kanadaigua (Canadaigua, država Nju Jork) marta 1845. i primerak tih novina poslat je svim tadašnjim adventistima. Nickels navodi da je „Džejms Vajt spremno prihvatio to tumačenje, kao i većina grupa koje su tada držale Subotu“ (podrobno navodi koje su sve to grupe).

Svoju prvu viziju Elen Harmon (kasnije Vajt) je imala 22. decembra 1844. godine, piše Nickels. Opis svog iskustva poslala je uredniku lista Day Star u Sinsinatiju, Enohu Jakobsu (Enoch Jacobs), koji je bio poznat po tome da naginje šejkerizmu (drhtanje kao navodni znak prisustva Svetog Duha) i spiritualizmu u koji je kasnije odvukao mnoge adventiste. „Drhtavci“ su učili da je Hrist bio otelotvoren u njihovoj proročici An Li (Ann Lee) koja je sebe nazivala „Ana Reč“. Nickels otkriva da se gospođica Elen nadala da će Jakobs da obrati pažnju na njene vizije, a ne na vizije „Majke Ane“. Očigledno je gospođica Elen bila pod uticajem spiritualizma, zaključuje Nickels.

Kasnije je imala viziju koja podupire Edsonovo tumačenje svetinje nad svetinjama, što je dovelo do ujedinjavanja njenih sledbenika sa sledbenicima tog tumačenja. Godine 1846. gospođica Harmon je posetila Nju Bedford (New Bedford), država Masačusets i tu se upoznala sa Josefom Bejtsom (Joseph Bates) čiju kraću biografiju, kao i biografiju drugih vodećih ličnosti u adventnom pokretu, Nickels prikazuje u svojim studijama. Bejts nije verovao da su njene vizije autentične, a gospođica Harmon je postala ubeđena da treba držati subotu. Istog je ubeđenja sada bio i Džejms Vajt, koji se venčao sa gospođicom Harmon 30. avgusta te godine, pa su u jesen 1846. počeli da drže subotu, ali ne od zalaska sunca. Nickels piše da je u to vreme jedva stotinak adventista držalo subotu i dodaje da autor Conradi piše kako su vizije gospođe Vajt često bile simulirane sa ciljem da podstaknu ljude da je prihvate kao proročicu, a njenog supruga kao Mojsija tog vremena.

Topšam, država Mejn (Topsham, Maine), novembar 1846. Adventistička konferencija. Elen pada u trans u kojem izgovara određena astronomska saznanja. Šta je uzrok ove vizije opisuju dva autora koje citira Nickels. Prvi kaže da je „od te večeri starešina Bejts (Bates) postao potpuno uveren da vizije gospođe Vajt potiču izvan njenog saznanja i kontrole“ (John N. Loughborough, Rise and Progress of the Seventh Day Adventists (Battle Creek, Michigan: 1892), 126), dok Conradi ističe da je sve što je izrekla u toj viziji već bilo zapisano u Bejtsovom traktatu „The Opening Heavens“ koji je objavljen maja te godine, tako da je lako mogla da pročita

11

te podatke pre „vizije“ (L. Richard Conradi, The Founders of the Seventh Day Adventist Denomination (Plainfield, New Jersey: 1939), 25-29). Naime, Elen je znala da je Bejts zaluđenik za astronomiju.

Šta je izvor vizija Elen Vajt? Nickels piše da je 1858. godine bila u bolesničkoj postelji kada je u viziji gornji deo njenog tela podignut u vis pod uglom od 30 stepeni. U tom položaju ostalo je njeno telo 30 minuta u vazduhu bez oslonca na ruke. Loughborough je lično prisustvovao tom događaju o kojem svedoči:

„To je još jedan dokaz da je neka sila, nad kojom nije imala kontrolu, povezana sa tom vizijom“ (John N. Loughborough, Rise and Progress of the Seventh Day Adventists (Battle Creek, Michigan: 1892), 91-95, 218-219).

Pojavila se kontraverza oko držanja subote koju su pojedini držali samo preko dana. Elen je u viziji videla da je držanje subote od izlaska sunca pogrešno, ali ne i da je ispravno početi sa zalaskom sunca. Sami Vajtovi i njihova grupa držali su subotu od petka u šest popodne do subote u šest popodne, i to 10 godina! Kako su rasprave po tom pitanju bile sve žustrije, Endrjus (J. N. Andrews) i Džejms Vajt su proučili tu stvar i odlučili se da drže subotu od zalaska sunca, a onda je Elen imala viziju 20. novembra 1855. kojom je definitivno ustanovljeno da se subota drži od zalaska sunca (Nickels se u ovoj tvrdnji poziva na sledeće delo: Henry E. Carver, Mrs. E.G. White’s Claims to Divine Inspiration Examined, 2nd edition (Marion, Iowa: Advent and Sabbath Advocate Press, 1877), 22-26).

Jedan od vodećih pisaca i izdavača među adventistima sedmog dana, Urija Smit (Uriah Smith) pita se zašto Elen nije ranije videla grešku u držanju subote od šest do šest. Zašto su njene „nadahnute vizije“ deset godina prećutno podržavale kršenje subote? Smit zaključuje da „očigledno nije namisao Gospodnja da svoj narod poučava darovima Duha o biblijskim pitanjima sve dok njegove sluge marljivo ne prouče njegovu reč“.

Nije samo pitanje subote sporno u „nadahnutim vizijama“ Elen Vajt, nego i pitanje nečiste hrane. I subota i čista hrana su temeljne biblijske doktrine o kojima nisu potrebne vizije. Te istine su otkrivene u Tori i Božji narod kroz sve vekove je na osnovu tih otkrivenja sledio biblijsku istinu. Juna 1849. Elen je imala „svedočanstvo“ da Džejms Vajt treba da „piše, piše i istupi u veri“. Idućeg meseca je njen suprug počeo da izdaje list The Present Truth, preteču budućeg glavnog adventističkog glasila Review and Herald. U novembru 1850.

12

Džejms Vajt piše da su neka dobra braća uznemirena po pitanju konzumiranja svinjskog mesa pošto se pojedini uzdržavaju da ga jedu smtrajući da tako nalaže Biblija. Vajt tvrdi da je zabrana konzumiranja svinjetine „teret“ napominje Nickels citirajući tu izjavu Džejmsa Vajta sa 87. strane lista The Present Truth (November 1850).

3. Nastanak adventističke organizacije

U decembru 1853. Džejms Vajt u četiri nastavka pod naslovom „Gospel Order“ (Jevanđeoski poredak) objavljuje potrebu za organizacijom. Početkom naredne godine Elen piše o potrebi formiranja organizovane crkve uz opasku da je to „nužno da bi se crkva dovela u jedinstvo vere“ (Arthur W. Spalding, Origin and History of Seventh Day Adventists, Volume I (Washington, D. C.: Review and Herald Publishing Association, 1961), 115, 297-298, 400). Loughborough, intimni prijatelj Vajtovih, navodi da je Elen glavna snaga koja je zagovarala stvaranje organizacije i citira članak Džordža Storsa (George Storrs) u listu Midnight Cry! od 15. februara 1844:

„Pazite dobro da ne težite organizovanju još jedne crkve. Nijedna crkva ne može da se organizuje ljudskim izumom zato što postaje Vavilon onog trenutka kada je organizovana. Gospod organizuje svoju vlastitu crkvu... (oni koji sami sebe organizuju) prestaju da budu njegovi sledbenici...“

Međutim, Elen piše u svojim „Svedočanstvima“ 1855. da je mnogo nezavisnog duha i red mora da se uspostavi, u protivnom će sotona da se okoristi nedostatkom reda (Volume I, str. 113-114).

Nickels potom navodi da je u jesen 1860. organizovana konferencija u Batl Kriku, država Mičigen da bi se razmatralo registrovanje nove crkve. Kada je trebalo odabrati ime za novu organizaciju, određeno je da se ona zove „Adventisti sedmoga dana“, a samo je delegat iz Gilboe (država Ohajo) insistirao na imenu „Crkva Božja“. Međutim, koji dan kasnije (konferencija je trajala od 26. septembra do 1. oktobra) i on se posle jednog događaja presaldumio i prihvatio to ime koje su smislili.

Sama Elen bila je oštro protiv imena „Crkva Božja“. U svojim „Svedočanstvima za Crkvu“ broj 6 govori da ime „Adventisti sedmog dana“ odmah daje utisak o njihovoj veri i odmah će osvedočiti radoznali um i još kaže:

„Pokazano mi je (u viziji) da skoro svaki fanatik koji se pojavio i koji želi da sakrije svoja osećanja da bi druge odveo na stranputicu, tvrdi da pripada Crkvi Božjoj. Takvo

13

ime bi odmah izazvalo sumnju, jer se upotrebljava da se sakriju najapsurdnije greške“.

Dakle, poslanice apostola Pavla (Jevrejina), apostola ne-Jevrejima, sadrže najapsurdnije greške! Jedina odrednica u Bibliji kada je u pitanju ime lokalnih crkava ili opšte crkve je „Crkva Božja“ (12 puta u Novom zavetu). U Bibliji se nigde istinski Božji narod ne naziva „adventisti sedmog dana“. Tako je gospođi Vajt pokazano u viziji, čiji izvor možemo da naslutimo, da je Bog fanatik, da je Božja Reč fanatična i da je apostol Pavle autor najapsurdnijih grešaka.

Hristova molitva: „Oče sveti! sačuvaj u ime svoje one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi” (Jevanđelje po Jovanu 17:11). Da li se Bog zove „Adventista sedmog dana”, ili su se možda tako zvali Hristovi učenici? 12 mesta gde se pojavljuje ime crkve (Ekklesia) su: Dela apostolska 20:28, Prva poslanica Korinćanima 1:2, 10:32, 11:16, 11:22, 15:9, Poslanica Galatima 1:13, Druga poslanica Korinćanima 1:1, Prva poslanica Timoteju 3:5, 3:15, Prva poslanica Solunjanima 2:14 i Druga poslanica Solunjanima 1:4. Pavle nije nazvao istinitu Crkvu „katolička” ni „protestantska”, niti su Hristovi sledbenici igde u Novom zavetu nazvani po imenu nekog čoveka ili neke doktrine. Ovi stihovi „fanatika” Pavla dokazuju ime istinite Crkve, duhovnog tela vernika koje nosi Očevo ime! Veroispovesti koje ne nose to ime ne mogu da budu Božja istinita crkva, a samo oni vernici koji se pokoravaju svim Božjim zapovestima i drže veru koja je jednom zauvek predana svetima - crkva koja raste u istini – predstavljaju Crkvu Božju. Istinita Crkva (Ekklesia) nosi ime Očevo (Jevanđelje po Jovanu 17:11) i nije nikakva denominacija registrovana kao „crkva”.

Nickels još navodi da, iako je novo ime novonastale organizacije uvedeno 1860. godine, tek u maju 1863. godine, kada je održana još jedna konferencija u Batl Kriku, stupila je na snagu formalna organizacija sa tim imenom. A mi iz 12 rasejanih plemena skrećemo pažnju na reči apostola Jevrejima Petra, koji o napisima apostola ne-Jevrejima (neznabošscima, rasejanom Izrailju) Pavla kaže:

„I verujte da je trpljenje Gospoda našega spasenje vaše, kao što vam i ljubljeni naš brat Pavle, po danoj mu mudrosti, pisa. To on čini u svim svojim poslanicama u kojima govori o tim stvarima, u kojima su i neke tačke koje se teško razumeju, a čiji smisao nenaučeni i neutvrđeni izvrću kao što izvrću i smisao ostalih pisama, na svoju pogibao” (Druga Petrova poslanica 3:15-16).

Daleko bila od nas ta pogibao u kojoj decenijama gine biblijska istina i praksa zato što se izvrću Pisma. Apostol

14

Jevrejima Petar potom skreće pažnju kakav treba da je odnos prema takvom sistemu verovanja:

„A vi, ljubljeni, znajući to unapred, čuvajte se da prevarom bezdušnika ne budete zavedeni i ne otpadnete od svoje čvrstine” (17- stih).

4. Kako su adventisti došli do istine o suboti?

Izvorni adventisti (oni koji čekaju dolazak) isprva nisu držali sedmi dan. Nickels podseća da istorijski podaci govore da je sedmi dan ušao u adventistički pokret preko Rejčel Ouks, Baptistkinje sedmoga dana, koja je na nedeljnom skupu suočila metodističkog adventističkog propovednika sa istinom o sedmom danu. Taj propovednik, Frederik Viler (Frederick Wheeler) i nekoliko članova te crkve u Nju Hempširu su prihvatili sedmi dan i to je prva grupa adventista koja je počela da drži subotu.

O Baptistima sedmoga dana koji su iz Engleske došli u Novi svet (Ameriku) postoje tačni podaci u studijama Ričarda Nikelsa i gore pomenutih pisaca, Andrew Duggera i Ivora Fletchera. Nickels spominje da je Rosvil Kotrel (Rosweel F. Cottrell) napustio Baptiste koji su držali sedmi dan zbog nekih njihovih verovanja koja nisu u skladu sa Pismom i kaže da je taj čovek kasnije imao veliki uticaj na pokret adventista koji su držali sedmi dan (Richard Nickels, Six Papers on the History of the Church of God, (Neck City, Montana, 1993), 174). Andrew Dugger citira da su Baptisti sedmoga dana u Americi naizmenično koristili za sebe ime „Crkva Božja” i „Crkva Hristova” (Randolph, History of Seventh Day Baptists, 11-12). Takođe navodi da se u kasnjim podacima vide imena „Subotarska Crkva Hristova” i „Baptistička Crkva Hristova sedmog dana” (Ibid., 36, volume 2, No. 1).

Dugger takođe navodi da se crkva koja je držala sedmi dan u Šrusberiu (Shrewsbury), država Nju Džersi nazivala „Crkva Božja” i „Crkva Hristova” (Ibid., 11-12). Oni su 1789. migrirali u Salem, Zapadna Virdžinija i tu su reorganizovali pod imenom „Baptisti sedmoga dana”. Pojedini su zadržali ime „Crkva Hristova”. Nickels zaključuje da se poruka Sardskoj crkvi nepogrešivo odnosi na te vernike koji su se nazvali „baptistima sedmog dana”, a nekada su se držali imena „Crkva Božja” (Nickels, Navedeno delo, str. 100).

Dugger opisuje praksu nekoliko crkava koje su držale sedmi dan i dolazi do nastanka adventista sedmog dana. Godine 1844, kada je nastupilo razočarenje što Hrist nije došao, Džejms Vajt je počeo da izdaje list The Messenger u Ročesteru (država Nju Jork), kasnije The Advent Review and Sabbath Herald.

15

Dugger tvrdi da su taj list pokrenula posvećena braća iz Crkve Božje.

Ivor Fletcher navodi da su u periodu od 1840. do 1860. u Americi postojale nezavisne grupe svetkovatelja sedmog dana kao posledica emigracije Baptista sedmog dana iz Engleske. Svake godine je Elen Vajt uvodila nove, različite doktrine kao objašnjenje za krah adventnog predskazanja iz 1844. Međutim, izvorni članovi pokreta „Crkva Božja” odbijali su novo ime i „nadahnuta svedočanstva” Elen Vajt. Posle usvajanja novog imena u Batl Kriku, vernici u Ohaju su ostali verni imenu „Crkva Božja”. Fletcher opisuje razdvajanje ta dva pokreta i kako je bivši adventista sedmoga dana, starešina Kramer (Crammer) napustio tu crkvu pošto nije prihvatio vizije Elen Vajt i teoriju o „zatvorenim vratima”.

Richard Nickels u svojih šest izvanrednih studija opisuje kako je adventistički pokret došao u dodir sa Crkvom Božjom. Jedan od najvatrenijih zagovornika tog imena bio je Jozef Marš (Joseph Marsh), urednik lista Voice of Truth, koji je smatrao da to ime mora da nosi „istinski Božji narod” (Nickels, Navedeno delo, 131). Nickels opisuje kako je došlo do spajanja tog lista sa listom Bible Advocate koji je počeo da izlazi 11. jula 1846. i u uvodnom članku se obratio „Crkvi Božjoj”. Kada se taj list spojio sa Maršovim listom juna 1849. godine, nazvan je Advent Harbinger and Sabbath Advocate (Nickels, Navedeno delo, 132). U izdanju od 16. avgusta 1851. odbačeno je ime „Adventisti” i istaknuto da je ispravno ime „Hrišćanin” ili „Crkva Božja” (strana 65). Godine 1854. list je preimenovan u Prophetic Expositor and Bible Advocate (Nickels, Navedeno delo, 134). U članku od 17. oktobra 1860. objavljene su vesti sa skupa u Mičigenu, nedugo pošto je održana konferencija Vajtovih advenista sedmoga dana u Batl Kriku. I u tom izdanju se navodi ime „Crkva Božja” kao opšte i kao ime svih lokalnih crkava. Nickels dalje analizira uticaj Rejčel Ouks na nedeljarske adventiste da prihvate sedmi dan.

Andrew Dugger u poglavlju o imenu crkve kaže da se u periodu od 1844. do 1860. crkva nazivala „Crkva Božja”, što je očigledno iz ranih spisa, iskustva i pogleda Elen Vajt koja je napisala brojne tomove koji su nazvani Duhovni darovi (Spiritual Gifts) u kojima često navodi ime „Crkva Božja”. Dugger otkriva da je prva pesmarica objavljena u to vreme posvećena „raštrkanoj Crkvi Božjoj” (“The Church of God scattered abroad”). Navodi da je na strain 40-oj u listu The Advent Review and Sabbath Herald od 18. decembra 1860. objavljeno pismo S. W. Rhodesa iz Habbardsvilla (država Nju Jork) koji se povlači sa dužnosti propovednika zbog poodmaklih godina. U pismu kaže da je služio „u Crkvi Božjoj jedanaest

16

proteklih godina”. Dugger zaključuje da to znači da je to ime za crkvu poticalo 11 godina unazad, što nas dovodi do 1849. Kao potvrda da su Adventisti sedmog dana izvorno imali ime po Pismu – „Crkva Božja” – Dugger citira pismo starešine J. M. Orn-Naerem iz Norveške, bivšeg adventističkog propovednika:

„Preda mnom je primerak Advent Review publikacije iz 1850. godine, koji mi je poslao E.S. Ballenger. Držim se ovog teksta kao dokaza da su Adventisti imali ispravno crkveno ime pre 1844. godine do 3. oktobra 1860. kada su usvojili ime Adventisti sedmoga dana. U svetlu ovog dokaza zaključujem da su Hiram Edson, David Arnold, George H. Holt, Samuel W. Rhodes i James White, koji su činili prvi uređivački odbor tog lista, svi pripadali Crkvi Božjoj i nisu priznavali nijedno drugo ckrveno ime sve do 1850. Ovde kaže da je ova knjiga napisana u Svetom Duhu od strane mnogih vođa adventnog pokreta; samim tim sve te vođe bili su članovi Crkve Božje pošto je ovu knjigu objavila Crkva Božja, a ne crkva Adventista sedmoga dana…”

J.M. Orn-Naerem dodaje da se na 18. strani te publikacije nalazi reprint članka Jozefa Marša u listu Voice of Truth od 21. maja 1845. godine, nakon što su pripadnici adventnog pokreta održali konferenciju u Albaniu (Albany). Marš prigovara toj konferenciji zato što je „njen tok u celini izgledao kao stvaranje neke nove sekte pod sektaškim imenom, umesto da se povinuje Novom zavetu pod imenom koje je tamo dato za istinsku crkvu”. Nickels napominje da je konferencija u Albaniu bila protiv držanja subote i da je sa nipodaštavanjem govorila o „jevrejskim bajkama i zapovestima ljudskim” (Nickels, Navedeno delo, 125-126).

Dugger se potom osvrće na izdanje lista Review and Herald od 19. marta 1861. koji najavljuje održavanje generalne konferencije. U potonjim izdanjima tog lista nalazimo izveštaje sa te konferencije za koju „sa dubokim žaljenjem konstatujemo da nije bila u skladu sa biblijskom organizacijom za Crkvu Božju niti je ime koje je usvojeno u skladu sa Pismom. Opet vidimo kako istinski Božji narod, poput drevnog Izrailja, želi da bude poput okolnih naroda (Prva knjiga Samuilova prva glava) stvarajući organizaciju sa predsednikom, podpredsednikom, blagajnikom i generalnom organizacijom u skladu sa građanskim sudovima naroda u ovom svetu”.

Rezime otpada Adventista od Crkve Božja u Americi

17

U kompilaciji Epochs in the History of the Church of God nepoznatog autora ispisan je prikaz otcepljivanja Adventista od Crkve Božje. Do 1800-te skoro su prestale da postoje engleske crkve, a neke su prihvatile protestantizam, okrenule leđa biblijskoj Istini i prihvatile ime Baptisti Sedmoga Dana. Treba obratiti pažnju na činjenicu da je nestao pravi biblijski naziv istinite Crkve – „Crkva Božja“. Godine 1802. u Sjedinjenim Američkim Državama većina lokalnih crkava postale su protestantske i organizovale se u Generalnu Konferenciju Baptista Sedmoga Dana koja je usvojila doktrinu o trojstvu i besmrtnosti duše. Nekolicina lokalnih crkava nisu postale članice Konferencije i zadržale su ime „Crkva Božja“. Godine 1818. Konferencija zvanično usvaja naziv „Baptisti Sedmoga Dana“, koji se u Britaniji uveliko koristi još od 18. veka.

1831. Miler osniva adventistički pokret propovedajući Carstvo Božje i Drugi dolazak Isusa Hrista (tzv. Drugi Advent). Propovednik Miler nema nikakve veze sa Crkvom Božjom i Baptistima Sedmoga Dana.

1843. neki sledbenci Vilijama Milera prihvataju subotu nakon što im je na to skrenula pažnju pripadnica Baptista Sedmoga Dana u Nju Hempširu i udružuju se sa preostalim lokalnim crkvama Crkve Božje.

1844. Miler predviđa Drugi Hristov dolazak na dan 22. oktobra. Sledi „Veliko razočarenje“ njegovih sledbenika. Miler priznaje grešku, ali opominje braću i sestre da paze da taj dan ne dočekaju nespremni. Nakon sloma adventističke ideje o navodnom Hristovom dolasku 22. oktobra 1844. neki Milerovi sledbenici se sjedinjuju sa lokalnim crkvama Božjim i počinju da štampaju The Advent Review and Sabbath Herald

Do 1846. razne grupe Adventista uglavnom su prihvatile Subotu kao dan odmora i zovu sebe „Crkva Božja“. Kasnije mnogi postaju sledbenici proročice Elen Vajt koja je uvela nove nebiblijske doktrine koje su uznemirile mnoge iz neadventističkog bloka.

1853. Adventisti koji drže Subotu (bilo je i Adventista koji su držali nedelju), a nisu prihvatili vizije Elen Vajt, počinju da izdaju Messenger of Truth u Džeksonu (Jackson), država Mičigen. To glasilo izlazi do 1858. Oni čvrstvo veruju da istinita Crkva treba da nosi ime „Crkva Božja“.

1860. održana je konferencija u Batl Kriku na kojoj

dominiraju adventistički poklonici Elen Vajt. Sprovode

18

reorganizaciju kojom ime crkve menjaju u „Adventisti Sedmoga dana“. Druga Konferencija je održana 1861. sa ciljem da se konačno uobliči adventistički pokret. Adventisti koji su prihvatili vizije Elen Vajt osnivaju denominaciju pod zvaničnim imenom „Adventisti Sedmoga Dana“ (Seventh-Day Adventists). Nekoliko lokalnih crkava koje nisu saglasne sa učenjem Elen Vajt organizuju konferenciju u državi Mičigen pod predsedništvom Gilberta Kramera.

1861. ljudi iz Crkve Božje, koji su preostali nakon adventističke reorganizacije, povlače se iz disidentske Adventističke crkve i premeštaju sedište prvo u Marion, a 1888. u Stanberi, država Misuri.

1863. poklonici Gilberta Kramera počinju da izdaju mesečnik Nada Izrailjeva u Hartfordu, država Mičigen (direktan naslednik lista Messenger of Truth).

1872. „Nada Izrailjeva“ preimenovana u Advent and Sabbath Advocate. Izdavač i urednik je Džejkob Brinkerhof.

1874. je organizovana Konferencija Crkve Božje u državi Misuri.

1884. utemeljena labava konfederacija pod imenom „Generalna Konferencija Crkve Božje“, koja se sastoji od državnih konferencija Crkve Božje u Mičigenu, Ajovi, Misuriju, Nebraski i Kanzasu. Ostale države kasnije organizuju svoje konferencije. Predsednik konfederacije je izvesni A. Long.

1888. se sedište Crkve Božje izmešta u Stenberi, država Misuri.

1914. Endrju Dager postaje predsednik Generalne Konferencije Crkve Božje i urednik „Advokata Biblije“, nekadašnjeg „Advokata za Advent i Subotu“. Na kraju rata se sastaje sa američkim predsednikom Vilsonom kada se izborio za pravo na prigovor savesti.

1923. Crkva Božja dodaje nastavak svom imenu da bi se razlikovala od evanđeoskih crkava koje se koriste istim imenom, pa naziv Crkve postaje „Crkva Božja Sedmog dana“.

1933. Crkva Božja Sedmog Dana se deli po pitanju doktrine. Obrazovane su dve različite organizacije: u Stenberiju (Misuri) i Salemu (Zapadna Virdžinija). Ogranak u Salemu se reorganizuje po navodnom „biblijskom modelu“.

19

Nakon 1933. Crkva Božja Sedmog Dana se neprestano usitnjava na raznolike frakcije i postaje duhovno beživotna.

5. Upodobljavanje adventističkog sistema svetu

U proteklim decenijama adventistički sistem je doživeo metamorfoze u kojima je primetno sve veće okretanje običajima sveta i doktrinama protestantizma i rimokatoličanstva. Dobronamerni ljudi će reći da to razvodnjavanje postojanih biblijskih učenja predstavlja vođstvo Svetog Duha koji deluje kroz „crkvu ostatka” koju su osnovali Vajtovi sa saradnicima u 19. veku. Međutim, link http://www.calltorepent.com/beach-1977/ (pristupljeno 10. jula 2012.) dokazuje ko se krije iza naglih promena i napuštanja solidnih biblijskih temelja zarad veće prihvaćenosti od sveta.

Na tom sajtu vidimo da je „ekumenska veza“ između Adventista sedmog dana i drugih denominacija uspostavljena 1965. preko čoveka po imenu Bert Beverly Beach. Već 1968. je vatikanski Sekretarijat za hrišćansko jedinstvo vera izjavio da su Adventisti postali redovni učesnik na konferencijama Sekretarijata svetskih konfesionalnih porodica (Religious News Service, May 18, 1977). Beach je 1970. postao sekretar Konferencije generalnih sekretarijata hrišćanske svetske zajednice, ekumenističke organizacije (Adventist Review, July 10, 1990).

Sedamdesetih godina prošlog veka „tajna bezakonja“ uspela je da uvuče u svoj „Vavilon“ adventistički pokret i da neutrališe čvrste biblijske temelje i jasnu sliku o duhovnom Vavilonu. U jednom sudskom procesu u kojem je učestvovala adventistička crkva, Neal Wilson, predsednik adventističke Severnoameričke unije izjavio je pred sudom da iako je nekada ta crkva imala jasno antirimokatoličko stanovište i iako su reč „hijerarhija“ adventisti upotrebljavali pežorativno za papski oblik crkvene vladavine, takav stav bio je ništa drugo do „manifestacija široko prihvaćenog antipapstva među konzervativnim protestantskim denominacijama krajem prošlog i početkom ovog veka“. Wilson nehotice priznaje da su Adventisti sedmoga dana nekada imali jasno antipapsko stanovište, ali kao deo konzervativnog protestantizma koji ne drži Božje zapovesti, a ne kao istinska Crkva Božja. Time potvrđuje da su Adventisti u svom istorijskom razvoju postali ništa drugo do subotarski protestanti koje od drugih protestanata razdvaja pretežno to što se (još uvek) drže drukčijeg dana odmora. Wilson je pred sudom izjavio i to da iako ta crkva uči i dalje da je vladavina jednog čoveka u crkvi suprotna Reči Božjoj, ipak

20

dobar adventizam sedmoga dana više ne izražava „averziju prema Rimokatoličanstvu“ (na sajtu se navodi broj predmeta u kojem je zabeležen Wilsonov iskaz).

18. maj 1977. Papa prima u audijenciju učesnike Sekretarske konferencije Sveta ujedinjenih crkava. Beach predstavlja sve Adventiste sedmoga dana. Na sajtu je engleski prevod portugalskog članka vatikanskog glasila Osservatore Romano od 29. maja 1977. u kojem su citirane papine pozdravne reči upućene Beachu i da je Beach tom prilikom uručio medalju rimokatoličkom poglavaru u ime svih Adventista sedmoga dana. Papa je između ostalog izjavio:

„Sa svoje strane, Katolička Crkva je svečano posvećena, preko Drugog Vatikanskog koncila, ekumenizmu koji se temelji na sve većoj vernosti Hristu Gospodu i preobraćenju srca... Osnaženi silom reči Božje stoga težimo, uprkos svim poteškoćama, ka cilju potpunog jedinstva u Hristu i Crkvi“.

Hrvatski rimokatolički list Glas koncila od 5. juna 1977. citira reči Berta Beacha koje je u ime svih Adventista sedmoga dana izgovorio u etar Radio Vatikana:

„Bila mi je velika čast što sam kao Sekretar Konferencije prisustvovao ovde u Rimu u audijenciji kod Svetog Oca“.

Dakle, svi putevi, pa i putevi adventističkog pokreta, sada vode u Rim gde, kaže Beach u ime svih Adventista, stoluje „Sveti Otac“.

Na sajtu potom sledi analiza elemenata medalje koju je Beach poklonio papi. Ističe se da Hrist na medalji nema krunu (Otkrivenje 19:12), da je oblak sa devet svetlećih munja simbol kojim su se koristile religije tajni i srednjovekovno papstvo, da su osam anđela simbol dana sunca (broj 8), da je malteški krst vatikanski simbol i simbol sunca i da četvrta zapovest glasi onako kako ju je papstvo izmenilo stavivši je kao treću zapovest u svoj katehizam. Autori sajta zaključuju da je time dat pristanak na promene koje je papstvo uvelo u Božji zakon.

Na osnovu ovih otkrića postaje jasno zašto je razvodnjena doktrina u adventističkom sistemu, zašto su subotnja bogosluženja umnogome izgubila snagu i svežinu, zašto su sve popularnije rimske svetkovine. Beach je pomogao da se jedna od vodećih rimskih svetkovina 1997. godine harmonizuje među svih crkvama tog duhovnog Vavilona kada se sastao kao predstavnik Generalne konferencije Adventista sedmoga dana sa drugim crkvama u Svetskom savetu crkava po pitanju datuma Uskrsa! „Crkve treba da sprovedu obnovu i oporave značaj

21

nedelje“ glasi treća stavka u agendi te konferencije, a poražavajući dokument koji navodi na Konstantina i Nikejski koncil, u čijem sastavljanju je učestvovao Beach, objavljen je na linku: http://www.oikoumene.org/en/resources/documents/wcc-commissions/faith-and-order-commission/i-unity-the-church-and-its-mission/towards-a-common-date-for-easter/towards-a-common-date-for-easter.html#c10573

6. Ekumenizam

U završnim komentarima svog rada o istoriji Crkve Golubić zapaža:

„Vođe ekumenizma nam kažu: Dođite. Priključite se nama. Niko vam ne brani da i dalje svetkujete subotu i ispovedate i ostale tačke svoje vere. Mi znamo da bi nam to bilo za neko vreme dozvoljeno u krilu ekumenizma. Ali mi smo pozvani ne samo da subotu svetkujemo, već da je i drugima objavimo i da ih pozovemo da je drže. To ekumenizam ne bi tolerisao“ (Mirko Golubić, Istorija hrišćanske crkve (skripta), Beograd: Adventistička viša teološka škola, 1970, 338).

Vatikan je oduvek protiv četvrte zapovesti i čini sve da je demorališe, neutrališe i uništi! Zar posle ovoliko vekova postojanog delovanja te ustanove to nekima i danas nije jasno? Naravno da ekumenizam ne toleriše držanje subote. Štaviše, vidimo da 1997. forsira drevni vavilonski dan sunca i vaskrsenje boga Vala, nedelju i Uskrs, u čemu mu zdušno pomaže Generalna konferencija Adventista sedmoga dana. I ove godine je papstvo u više navrata potenciralo potrebu da se drži nedelja. Zato svima treba da postane jasno da ekumenski pokret svim silama potajno („tajna bezakonja“) radi na tome da do kraja uruši držanje subote i među Adventistima Sedmoga dana i među ostacima izvorne Crkve Božja u Americi i svetu.

22

Bert Beach u srdačnom susretu sa svojim prijateljem

7. „Ali ti imaš nekoliko ljudi u Sardu...“

Šta Isus Hrist Jevrejin poručuje ljudima koji su uhvaćeni u sistem koji danas nije nikakva „crkva ostatka“, nego ostatak Vajtovskog adventističkog sistema koji se razvio u 19. veku? Sardskoj crkvi:

„Evo šta govori onaj što ima sedam Duhova Božjih i sedam zvezda: Znam dela tvoja, znam da imaš ime da si živ, a mrtav si. Bdi, i utvrđuj ostale koji su blizu smrti, jer ne nađoh dela tvoja savršena pred Bogom svojim. Opominji se dakle kako si primio i kako si čuo, i to drži, i pokaj se. Ako li ne prebdiš, doći ću na tebe kao lupež, i nećeš znati u koji ću čas na tebe doći. Ali ti imaš nekoliko ljudi u Sardu koji ne opoganiše svojih haljina; oni će sa mnom u belim haljinama ići, jer su dostojni. Koji pobedi on će se obući u haljine bele, i ja neću brisati imena njegova iz knjige života, i priznaću ime njegovo pred Ocem svojim i pred anđelima njegovim“ (Otkrivenje Isusa Hrista 3:1-5).

„Evo šta govori onaj što ima sedam Duhova Božjih i sedam zvezda“, a ne ona koja je napisala „nadahnuta svedočanstva“ i svoj „duh proroštva“ nasuprot ovom svedočanstvu Isusovom koje je pravi, izvorni, jedini Duh proroštva (Otkrivenje 19:10).

„Znam dela tvoja, znam da imaš ime da si živ, a mrtav si“. Istinskog biblijskog imena Božjeg naroda Adventisti sedmoga dana su se odrekli još u 19. veku. Tako svi današnji pripadnici tog pokreta nemaju čak ni istinsko ime da su živi. Oni koji su ostali verni imenu „Crkva Božja“ danas u Americi imaju ime „Crkva Božja Sedmoga dana“. U toj crkvi se primećuje poslednjih godina urušavanje zapovesti o suboti i liberalizacija (razvodnjavanje) preostalih čvrstih biblijskih doktrina i okretanje običajima ovoga sveta.

23

„Bdi, i utvrđuj ostale koji su blizu smrti, jer ne nađoh dela tvoja savršena pred Bogom svojim.“ Više nego odličan opis ostataka adventističkog sistema, iako taj sistem veruje za sebe da pripada Laodikejskom dobu. To nije moguće zato što se Laodikejska crkva pojavljuje pred sam Hristov dolazak, u „času iskušenja“ (Velika nevolja) i kupuje „zlata žeženoga u ognju“ (pada mučeničkom smrću). Velika nevolja je budući događaj, a adventistička crkva je začeta u 19. veku, nije se pojavila u Velikoj nevolji, pa stoga ni po kom biblijskom osnovu ne predstavlja Crkvu u Laodikeji. „Bdi i utvrđuj ostale koji su blizu smrti“ - duhovne smrti. Biblijska nauka u tom sistemu je uveliko odumrla, a šta je preostalo na duhovnom je umoru! O tome koliko dela tog sistema nisu savršena pred Bogom svedoče svakovrsne duhovne anomalije od kojih je tipičan primer luster od 50.000 evra.

„Opominji se dakle kako si primio i kako si čuo, i to drži, i pokaj se“. „Primio“ i „čuo“ su reči u prošlom vremenu! Setite se prošlog vremena, 19. veka kada ste se otcepili od Crkve Božje i osnovali svoj sistem koji se danas hvali milionima vernika, iako Hrist kaže da su Njegovi sledbenici u ovom svetu „malo stado“; sistem koji ste u 20. veku uključili u opšti vavilonski duhovni sistem ovoga sveta! Opominjite se biblijskih doktrina koje ste napustili, pitajte one koji su ih očuvali koje su to doktrine. Poslušajte Božji savet preko proroka Jeremije, koji je imao neverovatnu misiju da presadi Davidov presto iz Jude u Izrailj: „Ovako govori Gospod: Stanite na putevima i pogledajte i pitajte za starinske staze, za puteve dobre, i njima idite, i mir duši svojoj tuda ćete naći“. U 19. veku su vaši prethodnici rekli to što piše u tom stihu: „Ali oni kažu: Nećemo mi tuda“ (Jeremija 6:16). Ne sili Bog ni vas danas da idete tuda, ali nećete mir duši svojoj naći zato što robujete sistemu koji vas je zarobio i predao papskoj mitri, poglavaru koji je „namesnik Hristov“ (titula čiji zbir na latinskom daje 666). Hrist Jevrejin poziva Sardsku crkvu: „pokaj se“! Pokajanje je smer kretanja, put života suprotan putevima „konzervativnog protestantizma“ i „ekumenizma“.

„Ako li ne prebdiš, doći ću na tebe kao lupež, i nećeš znati u koji ću čas na tebe doći“. Paradoksalno je da je adventistička denominacija uzela sebi ime koje podseća na drugi dolazak Isusa Hrista, a danas, zaokupljeni svakodnevnim poslovima i delima telesnog uma, ljudi u tom sistemu uglavnom slušaju sladunjave priče o Hristovoj ličnosti. Doći će Hrist Jevrejin kao lupež na njih i neće znati čas (vreme) u koji će doći zato što ne „bde“, nego spavaju uveliko uljuljkani u lagodnosti svog ljudskog, crkvenog, protestantsko-rimskog, emocijama nafilovanog sistema.

24

„Ali ti imaš nekoliko ljudi u Sardu koji ne opoganiše svojih haljina;“ Da li ima i nekoliko ljudi u sistemu koji se otcepio od Crkve Božje Sardskog duha u 19. veku? To samo Gospod zna. „Koji pobedi on će se obući u haljine bele, i ja neću brisati imena njegova iz knjige života“. Pobedi šta? 1. Svoju telesnu prirodu (koju ne može da pobedi bez Duha Svetog, a Duh Sveti ne može da se primi bez iskrenog pokajanja i istinskog biblijskog krštenja koje se u adventizmu ne praktikuje zato što: a. krštenici kao pripremu imaju teme vezane za učenja tog sistema, pa je pitanje koliko su se istinski pokajali od puteva ovoga sveta; b. čak i ako se istinski pokaju (što zna samo Bog koji vidi srce), bivaju samo uronjeni u vodu pošto adventizam ne sledi apostolski model krštavanja). 2. Ovaj svet. Da li sistem koji se uključio u ekumenski pokret i svetkovine ovoga sveta može da bude izvan sveta i da ga nadvladava? 3. Vladara ovoga sveta, koji kroz celu ljudsku istoriju podstiče preko svojih instrumenata uništenje biblijske Istine. Navodni naslednik apostola Petra (a zapravo Simona Patera čarobnjaka) primio je u ime svih Adventista na planeti zlatnu medalju. Medalja instituciji koja je u Srednjem veku nemilice potirala Božji narod u Evropi, u prošlom veku izumela NDH i Jasenovac, a sada u 21. veku aktivno potkopava Božju četvrtu zapovest!

8. Spoznaj svoj stvarni duhnovni identitet i izađi iz Vavilona

„Da nam Gospod nad vojskama mali ostatak ne ostavi, bili bismo kao Sodom jednaki Gomoru bismo bili“ (Isaija 1:9). Kako može neko ko je deo današnjeg religijskog vavilona (ekumenističkog saveza nedeljarskih crkava) da predstavlja ostatak istinske biblijske vere? U ovom stihu Bog kaže da bi ljudi tog ostatka bili jednaki Sodomu i Gomoru, što znači da duhovno stanje Sodome i Gomore ne može da bude među onima koji su ostatak. Ali, među onima koji su deo tog vavilonskog sistema, čiji je sastavni deo sada adventistički pokret, duhovno stanje Sodome i Gomore je očigledno. Ostatak Božjeg istinskog naroda ostao je u 19. veku izvan adventističkog sistema! Da li u tom sistemu ima onih koji spadaju u Božji narod, to zna samo Bog, Otac Isusa Hrista Jevrejina, koji je ostatak svog naroda već izveo iz celokupnog Vavilona, a sistemu Sodome i Gomore kaže:

„Čujte reč Gospodnju, knezovi (propovednici) Sodomski! Slušaj zakon Boga našega, narode (vernici) Gomorski!... Kad se preda mnom pokazujete, ko vam traži da mi tremove prljate? Više zaludne ne prinosite žrtve (besplodne molitve koje nisu od srca)! Na tamjan se gadim, a o mladinama, o subotama, i o

25

sazivu skupštine ne mogu podneti što bezakonja sa praznicima sastavljate“ (Isaija 1:10-13).

U daljem tekstu Bog poziva na suđenje svakoga u tom sistemu i na pokornost Njegovoj reči, a ne „nadahnutim viđenjima“ iz Amerike. A ako li se „oprete i bunite, mač će vas istrebiti, jer usta Gospodnja progovoriše“.

Ako ima nekog ostatka, „nekoliko ljudi“ u adventističkom sistemu koji su verni Bogu, oni su sada u (duhovnom) Vavilonu zato što je sistem te crkve postao deo ovoga sveta, deo svih crkava i u njemu zamire svaki ostatak biblijske istine. Ko god želi da služi istinskom Bogu može da toleriše taj Vavilon, ali Bog neće tolerisati takav stav i finansiranje sistema koji predstavlja otpad od biblijske Istine i podupire „tajnu bezdušnosti koja već deluje“ (Druga poslanica Solunjanima 2:7). Bog je vrlo jasan po pitanju razdvajanja svog vlastitog naroda od današnjeg Vavilona:

„Idite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njezine i da vam ne naude zla njezina“ (Otkrivenje Isusa Hrista 18:4).

Idite iz „nje“ koja je opisana u prethodnom poglavlju Otkrivenja Isusa Hrista Jevrejina kao „bludnica velika koja sedi na vodama velikim“ (žena je u Bibliji simbol crkve, a pošto je reč o „bludnici“ onda je ovo preljubnička, otpala, lažna nazovihrišćanska okultistička crkva, a vode velike simbolišu narode nad kojima ona vlada svojim verskim sistemom). Toj gizdavoj bludnici (4. stih) je u ime svih Adventista sedmoga dana uručena zlatna medalja i ona je sada u duhovnom smislu vladarka adventističkog sistema kojim će da upravlja po svom nahođenju, a ne po uputstvima Boga Stvoritelja koji umiruću Sardsku crkvu poziva na pokajanje! Na čelu te bludnice „beše napisano jedno ime, jedna tajna (religija tajni): „Vavilon veliki (naslednica drevne vavilonske religije), mati bludnika i mrzosti zemaljskih“ (5. stih). „Mati“ bludnika ili bludnica, majka-crkva iz koje su protestujući otišle njene „konzervativne protestantske“ kćeri-crkve, koje su se sada pokajnički vratile pod njene rimske skute u okrilje ekumenizma i sada je cela ta otpadnička familija crkava antiHristovih stvorila novi opštesvetski sistem drevne vavilonske religije sa vavilonskim učenjima, obredima i običajima. U kom god delu tog sistema da je uhvaćen Božji istinski narod, Božja zapovest glasi: „Idite iz nje, narode moj!“ Jer gresi i bezakonja tog sistema, čiji je sastavni deo sistem Adventizma sedmoga dana, dopire sve bliže nebu (Otkrivenje Isusa Hrista 18:5).

A kada izađete iz „nje“, šta onda? „Pitajte za starinske staze, za puteve dobre, i njima idite“. Starinski putevi su u

26

Tori (Petoknjižju), njima je išao Isus Hrist Jevrejin i Njegovi apostoli i prvi učenici i sada oni kojima se obraća Jakov svojom poslanicom - „dvanaest rasejanih kolena“. Tek izvan tog sistema vavilonskog „mir duši svojoj tuda (na starinskim stazama i putevima dobrim) ćete naći“. Tek kada izađeš iz opakog okultističkog vavilonskog sistema koji opija „vinom bluda svojega“ (Otkrivenje Isusa Hrista 18:2-3) progledaćeš duhovno, počećeš da bdiš duhovno da te ne zavedu okultna čaranja religije tajne kojom „Vavilon, varoš velika“ (Otkrivenje Isusa Hrista 18:21) vara sve narode. U toj „varoši velikoj“ je uručena zlatna medalja nasledniku čarobnjaka Simona čijim su danas „čaranjem prevareni SVI narodi“ (23. stih) i sva današnja organizovana religija ovoga sveta.

Tek kada izađeš iz Vavilona, sistema ovoga sveta koji silom nameće ekumensku „ljubav“, „milost“ i „toleranciju“ i vavilonska učenja vezana za kult sunca, počećeš da bdiš duhovno i bićeš duhovno izvan sistema ovog (đavolskog) sveta. Tek kada upitaš za starinske staze i puteve dobre kojih se držao Isus Jevrejin, otkrićeš da Hristovi sledbenici nikada nisu imali „domove Božje“ u vidu zgrada, nego su se sastajali u svojim domovima, čak su odlazili i u sinagoge u kojima nije bilo vavilonskog sistema i vavilonskih okultističkih učenja. Oni su deo duhovnog nasleđa koje ne negira to što je jevrejski narod sačuvao kroz vekove do danas, sa Hristom Isusom Jevrejinom, Mesijom, stožerom i centralnom ličnošću istinske religije. Tek kada izađeš iz vavilonskog sistema i, sledeći zov svog duhovnog identiteta, nađeš se među „dvanaest rasejanih kolena“ (Bakotićev prevod), shvatićeš iz kakvog duhovno pogubnog sistema te je Bog izveo.

Naši preci, drevni Izrailj, odrekli su se Boga želeći da budu kao drugi narodi. To su i postali. Postali su neznabožački narodi, izgubili su svoj hebraički identitet i rasejali se po svetu (Amos 9:9). Bog u ovo vreme nije poslao „nadahnute“ proroke i proročice, nego je sve proroke ostavio zapisane u Božjoj reči i zapovestima koje je dobrim delom očuvao Dom Judin (pobožni Jevreji). Bog ne želi da potomci rasejanog Izrailja, Božje sluge koje su poverovale u Mesiju, prihvatile Božje zapovesti i veru Isusa Hrista Jevrejina (Otkrivenje 14:12) i svedočanstvo Isusovo koje je Duh proroštva (Otkrivenje 19:10 – kakva hula na Hrista pripisati Duh proroštva smrtniku!), robuju vavilonskom verskom sistemu tajni na čelu sa „gradom velikim“ u kojem stoluje naslednik čarobnjaka Simona koji svojim čaranjima vara sve današnje narode.

Kada shvatiš svoj duhovni identitet, nećeš ići svim putevima koji vode u Rim, nego starinskim stazama i putevima dobrim

27

koji vode našim hebraičkim korenima, donose mir duši i vode u Kraljevstvo Božje koje si pozvan da obznaniš svetu, kojim će Mesija da spase svoj narod Izrailj i ponovo da spoji u jedno Dom Judin i Dom Izrailjev - „dvanaest rasejanih kolena“ (Bakotićev prevod), „dvanaest plemena u dijaspori“ (prevod Dr Dimitrija Stefanovića).

Stani na putevima svojim i razmisli logično, ako ti čaranja bludnice iz Otkrivenja Isusa Hrista nisu pomutila raum:

a. ako Jakov, brat Gospodnji, jedan od stubova jerusalimske crkve, Jevrejin, za koga Josif Flavije navodi da je „kamenisan u predvorju hrama“ (Mirko Golubić, Navedeno delo, 28), upućuje novozavetnu poslanicu „dvanest rasejanim plemenima u dijaspori“;

b. ako se ta poslanica obraća pripadnicima 12 plemena, ne nekom izmišljenom „duhovnom Izraelu“ nego upravo potomcima drevnog Izrailja iz Svete zemlje koji su se razvejali po celom svetu;

c. ako je Bog rastresao svoj Dom Izrailjev u sve narode (Amos 9:9)

d. ako je ta novozavetna poslanica napisana POSLE smrti Isusa Hrista Jevrejina i sačuvana za naše vreme,

na koga se ta poslanica odnosi i kome piše apostol Jakov koji govori o „naslednicima kraljevstva“ (2:5), „zakonu kraljevskom“ i „zakonu slobode“ (2:8, 12), zakonu koji je izmenila papska stolica koja je produžetak drevnih vavilonskih religija tajni, naslednica čarobnjaka Simona? Na koga se odnosi Jakovljevo upozorenje da je „vera bez dela mrtva“? Današnji protestantski svet trubi da će te spasiti samo vera, judaizam optužuje da je religija dela, da je držanje Šabata spasavanje delima? Može li te vera spasiti bez dela, pita tebe, potomka izgubljenog Izrailja, Jevrejin Jakov, brat Gospodnji (2:14)? Hoćeš li da robuješ otpalom protestantizmu, makar on bio subotarski i na čistoj hrani, ili ćeš da se vratiš svojim hebraičkim korenima (Tori i Hristu Jevrejinu u njenom središtu) i pokažeš „dela svoja dobrim življenjem u krotosti i mudrosti“ (3:13) u svojoj veri u istinskog Mesiju Jevrejina da bi, idući starinskim stazama i dobrim putevima na kojima ćeš naći „mir duši svojoj“, postigao plod pravde koji se „seje u miru za one koji mir traže“ (3:18)? Spasenje može da ti donese samo „plod pravde“, a ne bezakonje vavilonskog sistema. Jer plata za greh (bezakonje) je smrt, a pravda (pravednost) vodi u spasenje. Ploda pravde i spasonosne Hristove vere sa delima nema u duhovnom Vavilonu, zbrci svakojakih ideja i

28

učenja, zato što tu veru i pravdu upražnjava „dvanaest plemena u dijaspori“.

Kome se obraća Jakov Jevrejin, brat Gospodnji, kada kaže:

„Preljubočinci, ne znate li da je prijateljstvo ovoga sveta neprijateljstvo Bogu? Jer ko hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božji postaje“?

Preljubnički (u duhovnom smislu) Vavilon sada je izmislio ekumenizam, novi svetski trend, da potčini papskoj mitri svaku religiju i svaki narod. Ta preljubnička otpadnička religija koja vara sve narode sada ima u šaci skoro svu organizovanu religiju, a ti sada imaš dokaze da je adventistički sistem već poodavno postao sastavni deo tog Vavilonskog sistema religije tajni. Svako ko je deo vavilonskog sistema čini preljubu protiv Boga Stvoritelja.

Kada je poslao svojih 12 apostola, Hrist je jasno zapovedio: „Na put paganaca ne idite, u gradove Samarijske ne ulazite, nego idite k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva“ (Jevanđelje po Mateju 10:5-6).

Znao je da je Dom Izrailjev rastresen u sve narode (Amos 9:9), izgubljen zato što je izgubio svoj identitet, svoje hebraičke korene. Kada vidimo kuda su posle Njegove smrti išli apostoli, postaje jasno na koji način su ispunili Hristovu zapoved. Dakle, da li si među „dvanaest kolena rasejanih“ izvan tog organizovanog Vavilona, ili u „gradovima Samarijskim“ koji su utvrđeni učenjima čarobnjaka Simona? Samarija je domovina paganske religije, postojbina čarobnjaka Simona (Dela apostolska 8) za koga istorija piše da je otišao u Rim i čaranjem varao taj grad u kojem je postao „Pater Simon“ (Simon Petar) i ustoličio svoju religiju čaranja pod plaštom „hrišćanstva“, onu koja danas svojim čaranjem vara sve narode i dobija za to zlatnu medalju svojih poklonika. Hrist nije poslao svoje apostole u gradove Samarijske, nego k izgubljenim ovcama doma Izrailjeva kojima poručuje da izađu iz vavilonskog verskog sistema, iz samarijskih gradova, da se osveste o svojim hebraičkim korenima, krenu stazama starinskim i putevima dobrim kojima je išao Hrist i apostoli, „zakonom slobode“ u kojem je vera sa delima živa i vodi spasenju, i tek tada ćeš naći mir duši svojoj.

Ako si na obalama Vavilonskim – u paganskom, rimskom, otpadničkom, Bogu mrskom sistemu – i plačeš spominjući se Siona (izvorne biblijske vere) i mučioci tvoji traže da pevaš pesme Gospodnje dok „tajna bezakonja“ uvodi sve

29

diktatorskije vavilonske doktrine bezakonja lišene božanske pravde i ljubavi (Psalam 137:1-3), vreme je da se setiš starinskih staza i puteva dobrih pre nego što se do kraja pomešaš u grehe njene i bezakonja njena dospeju do neba i ta religija tajni i „varoš velika“ budu kompletno uništeni. Zar da zaboraviš Jerusalim (Psalam 137:5), grad u koji je već došao Juda (Dom Judin), naš brat i čeka ostalih „dvanaest rasejanih kolena“ (Jezekilj 37:16-20) kada dođe Mesija Jevrejin da spasi sav Izrailj i otvori vrata spasenja svim narodima?

Ako si na obalama Vavilonskim i u gradovima Samarijskim, usred bezakonja i čaranja otpadničkog, organizovanog, satanskog sistema, a znaš da će „zakon iz Siona izići“ (Isaija 2:3), a ne iz Samarije iz koje je izašao čarobnjak Simon i njegovi potonji rimski naslednici; ako znaš da će „reč Gospodnja“ izaći iz Jerusalima (Isaija 2:3) u kojem nas čekaju naša braća, a ne iz „večnog grada“ u koji vode svi putevi današnjih paganskih ekumenističkih crkava, onda se podseti da je „kćer Vavilonska na propast osuđena“ (Psalam 137:8). Ceo taj vavilonski verski sistem, koji je usisao adventistički sistem koji se otcepio od ostatka istinite Crkve Božje u 19. veku, osuđen je na propast. Uzalud se nadaš da će neka čudesna reforma i božanska intervencija da promene stvari na bolje. Naprotiv, biće ti sve gore! Uzalud su svi tvoji napori da nešto promeniš. Sistem ti neće dopustiti, postaraće se da te uguši na svakom koraku i uspeće mu! Zašto? Zato što ti Bog kaže da ideš iz njega i potražiš staze starinske i puteve dobre koji duhovno vode u Sion i Jerusalim (simboli istinske biblijske vere). Da je hteo da reformišemo rimski vavilonski sistem, Bog bi nam rekao: Ostani u njemu, narode moj, i sprovedi duhovnu reformu! Bog je dopustio đavolu da preko tog verskog sistema, koji je izmislio ekumenizam kao oruđe u potčinjavanju sveta antihristovskoj religiji, vara sve narode, a svom narodu zapovedio da ode iz tog otpada. Nema te reforme i tog reformskog pokreta koji je kadar da unutar vavilonskog sistema išta promeni. Tek kada se izvučeš iz tog sistema, u kom god njegovom segmentu da si, moći ćeš da se reformišeš i deprogramiraš od pogrešnih protestantskih i rimskih doktrina koje nemaju temelja u Bibliji nego u drevnoj vavilonskoj religiji tajni koju je u 1. veku razvio i svetu nametnuo čarobnjak Simon u Rimu i njegovi naslednici.

Bog te je pozvao da izađeš, da napustiš obale Vavilonske i gradove Samarijske, da shvatiš da si izgubljena ovca Doma Izrailjeva, čiji identitet nisu konzervativna protestantska učenja uokvirena u ekumenistički ram sa slikom „Svetog Oca“ kojem je Beach uručio medalju u tvoje ime. Bog te poziva,

30

ali te ne prisiljava, to nije u Njegovoj prirodi. U Njegovoj je prirodi da moli i strpljivo čeka, kao otac na putu koji čeka bludnog sina (izgubljeni Izrailj)! Ne želi Bog da umreš duhovno i u neznanju, nego da svako od nas „promeni pravac svog života, i da živi. Vratite se, vratite se sa zlog puta svoga; zašto da mrete, dome Izrailjev“ (Jezekilj 33:11). Iz doktrina i dogmi, koje nemaju veze sa Biblijom, vrati se na starinske staze i puteve dobre, izađi iz „Vavilona“ u koji su te uvukli, jer zašto da mreš duhovno i fizički?

Bog te poziva, ali ne prisiljava. U prirodi đavolovoj je da prisiljava. Kada si u njegovom sistemu prisiljava te na kompromise da prihvatiš bezuslovno lažne duhove „proroštva“ i nauke đavolske (Prva poslanica Timoteju 4:1). Prisiljava te na nebiblijske običaje i praksu. Kao što sotona nameće žig zveri silom da obeleži svoje, tako će ti se nametati sve ono što nema veze sa Bogom Izrailjevim. Bog nije odredio vavilonskom sistemu reformu nego uništenje, a tebi zapovedio da taj sistem ostaviš iza sebe i shvatiš da si deo „dvanaest rasejanih kolena“ kojima nije mesto na obalama Vavilonskim i u gradovima Samarijskim.

U Vavilonu će te vrebati bezdušnici i ljudi čija je osuda odavno napisana, koji milost Božju pretvaraju u raspojasanost (Judina poslanica 4) čime se odriču jedinog gospodara i Gospoda tvoga Isusa Hrista – Jevrejina! Tek kada shvatiš da bez tvojih hebraičkih korena i tvog duhovnog identiteta ostaješ izgubljen (možda zauvek) u Vavilonu, majci bludnika koja je pijana od krvi svetih, možeš da uvidiš da kao deo „dvanaest rasejanih plemena“ ne pripadaš sistemu religija ovog vavilonskog sveta koji ne možeš ni po kom osnovu da reformišeš zato što ti to Bog Svemogući ne dopušta. I dok budeš o(p)stajao u tom sistemu, nalazeći izgovor da si deo istog zbog rođaka, prijatelja, dece, dobrog propovednika, straha, tradicije, ili kog god drugog razloga, slušaćeš nauke đavolske i lažne Hristove propovednike koje Bog nije poslao nego su sebe nametnuli zarad materijalnog statusa i prestiža. Oni će širiti vavilonska učenja i liberalističke stavove i prevariće mnoge (Jevanđelje po Mateju 24:4-5). Gledaćeš kako pogane bratsku trpezu kao bezvodni oblaci koje vetrovi (svake doktrine) nose kako im bude za ličnu dobit i korist, patićeš što ta nerodna drveta besne kao valovi morski na one koji se drže istinske biblijske nauke i izbacuju pene svoje sramote, te zalutale zvezde na putevima vavilonskim (Judina poslanica 12-13). Tek kada shvatiš da si deo „dvanaest rasejanih plemena“ i kreneš na put povratka svojim hebraičkim korenima i izađeš iz takvog sistema, bićeš ohrabren da se boriš za

31

opstanak vere „koja je jedanput za uvek predana svetima“ (Judina poslanica 3).

Kao deo dvanaest rasejanih plemena - to je tvoj duhovni identitet - pred tobom je izbor: duhovni život ili duhovna smrt. Otići iz otpadničkog, vavilonskog, bezbožnog sistema i ostati duhovno živ, ili ostati u tom sistemu i duhovno umirati. Bog te ne prisiljava da odeš, On samo poziva. Tvoja je slobodna volja šta ćeš da odlučiš. Pošto niko u ovoj zemlji nema smelosti, znanja ni želje da ti ovo predoči, mi iz 12 rasejanih plemena kojima je Hrist poslao svojih 12 apostola, smatramo da smo od Boga podstaknuti da te upozorimo na pogubne vavilonske puteve koji vode u propast zato što će „kćer Vavilonska“ da propadne po sudu Boga Svevišnjega, Boga Avrama, Isaka i Jakova, Boga Izrailjevog. Ko se u uzda u tog jedinog istinitog Boga, umesto da „Svetog Oca“ na čelu vavilonskog sistema odlikuje zlatnom medaljom, taj neće propasti.

32