Nastavak Radionica održanih u Vršcu (hotel „Villa Breg“, 03. – 05.04.2006.), Novom Sadu (hotel „Park“, 27.-29.06.2006.) i hotelskom naselju Babe (16. – 18.10.2006.)

Zakon o stečajnom postupku u Srbiji - teorija i praksa

Novi Sad, hotel „Park“

04. – 06. 12.2006.

2

Lista učesnika :

1. Zoran Stojanović, Trgovinski sud Niš 2. Zlatan Dimitrić, Trgovinski sud Kraljevo 3. Jasmina Danilović-Stojković, Trgovinski sud Novi Sad 4. Jasmina Zjalić, Trgovinski sud Novi Sad 5. Miroslav Nikolić, Trgovinski sud Pančevo 6. Stevo Đuranović, Trgovinski sud Beograd 7. Željko Munjiza, Trgovinski sud Beograd 8. Jasminka Obućina, Trgovinski sud Užice 9. Vesna Ilić, Trgovinski sud Kragujevac 10. Ilona Stajić, Trgovinski sud Subotica 11. Verica Smiljanić, Trgovinski sud Požarevac 12. Gordana Ajnšpiler-Popović, Viši Trgovinski sud Beograd 13. Neven Vukašinović, Viši Trgovinski sud Beograd 14. Slobodan Spasić, Vrhovni Sud Srbije 15. Milena Jovanovič-Zatilla, Docent na Katedri za Trgovinsko pravo, Pravni fakultet u

Nišu 16. Jovan Jovanović, Direktor, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika 17. Branka Kulić, Zamenik direktora, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika 18. Rudolf Voss, Stečajni sudija 19. Dejan Jokić, Direktor, Centar za sprovođenje stečajnih postupaka, AP 20. Ivan Nikolić, Centar za sprovođenje stečajnih postupaka, AP 21. Snežana Bujas, Centar za sprovođenje stečajnih postupaka, AP 22. Vladimir Biočanin, Centar za sprovođenje stečajnih postupaka, AP 23. Zorica Sarić, Centar za sprovođenje stečajnih postupaka, AP 24. Eberhard Frey, Vođa projekta, GTZ - Program tehničke pomoći Agenciji za

privatizaciju 25. Nebojša Staić, GTZ - Program tehničke pomoći Agenciji za privatizaciju 26. Milo Stevanovich, Vođa projekta, Program za reformu stečajnog i izvršnog postupka

(BES) 27. Dragana Stanojević, Zamenik vođe projekta, Program za reformu stečajnog i izvršnog

postupka (BES) 28. Krassin Dimitrov, Program za reformu stečajnog i izvršnog postupka (BES) 29. Hugo Green, Konsultant, Svetska Banka 30. Milos Baltić, Asistent projekta, GTZ – Kancelarija za pravnu reformu 31. Ana Crnčević, GTZ – Kancelarija za pravnu reformu 32. Marija Knezević, Prevodilac 33. Bojan Cimbaljević, Prevodilac

3

Otvaranje Radionice, predstavljanje učesnika, način rada Nakon uspešno završenih Radionica koje se tiču primene ZSP u Srbiji, održanih u Vršcu

(03.-05.04.2006.), Novom Sadu (27.–29.06.2006.) i hotelskom naselju Babe (16.-18.10.2006.) GTZ Kancelarija za pravnu reformu organizovala je četvrti Okrugli sto te vrste u Novom Sadu, u hotelu „Park“ u periodu 04. – 06. 12.2006.

Nakon pozdravne reči i predstavljanja svih učesnika, prihvaćene su dole pomenute teme

obuhvaćene unapred dostavljenom agendom. Tom prilikom su učesnici obavešteni i o tome da je, pored GTZ Kancelarije za pravnu reformu i USAID-a, Svetska banka takođe izrazila interesovanje da učestvuje u ovakvim diskusijama i u procesu koji vodi izmenama i dopunama postojećeg ZSP, uz napomenu da se u vezi s tim krajem januara 2007. planira organizacija zajedničkog sastanka organizacija GTZ, USAID i Svetske banke kako bi se celokupan angažman učinio što efikasnijim i izbeglo preklapanje aktivnosti.

Radionica je zamišljena u vidu Okruglog stola na kome će kako predstavnici pravosuđa, tako

i Agencije za Privatizaciju i Agencije za licenciranje stečajnih upravnika iznositi probleme s kojima se suočavaju u praksi i uz podršku stranih eksperata pokušati da pruže konkretne odgovore na postavljena pitanja.

TEMA 1 : Da li Centar za stečaj kao stečajni upravnik imenovan po ZSP (čl. 14, st. 9)1

podleže obavezi raspisivanja konkursa za javne nabavke u skladu sa zakonom, odnosno: Kakav je stav javnih nabavki u stečaju prilikom angažovanja kancelarije stečajnog upravnika? Razlog za iznošenje ovog problema jeste efikasno i hitno vođenje stečajnog postupka, a konkurs za javne nabavke podleže zakonom predviđenoj proceduri.

S obzirom da postoji tendencija da se razvije nova profesija stečajnog upravnika, insistira se

na tome da AP angažuje licencirane stečajne upravnike koji treba da imaju status privatnog preduzetnika, odnosno da imaju registrovanu kancelariju. Razlog zbog koga Centar za stečaj trenutno ne angažuje kancelarije stečajnog upravnike jeste što je potrebno da se tom prilikom sprovede postupak javnih nabavki, bez obzira što se ovde ne radi o budžetskim sredstvima, već se poverenici, licencirani stečajni upravnici finansiraju iz stečajne mase, odnosno troška stečajnog postupka i što procedura koja bi trebalo da se sprovede kroz javne nabavke traje po nekoliko meseci (objavljivanje oglasa, prikupljanje dokumentacije, bodovanje kriterijuma itd.). AP je obavezna da poštuje Zakon o javnim nabavkama koji je u ovoj delatnosti limitira. U 2007. predviđa se veliki broj podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka koji će se odnositi i na veće sisteme i u tom smislu biće neophodno da se angažuje kancelarija stečajnog upavnika, odnosno veći stručni tim. Poverenici AP su licencirani stečajni upravnici koji po ZSP treba da budu privatni preduzetnici i shodno tome, u pitanju je pravno, a ne fizičko lice. Za sada, AP ovaj problem prevazilazi angažujući stečajne upravnike putem Ugovora o zastupanju. Iako se Ministarstvo finansija izjasnilo da AP u ovom delu mora da poštuje Zakon o javnim nabavkama, predlog AP je da se u cilju što bržeg okončenja celog procesa, izmene postojećeg ZSP odnose između ostalog i na to da se odredbe o javnim nabavkama ne tiču i AP, tj. delatnosti samog stečajnog postupka.

Moguća rešenja

• AP mora da poštuje Zakon o javnim nabavkama, ukoliko želi da angažuje kancelariju stečajnog upravnika, i njen interni problem jeste da pronađe način kako će prevazići ovakvu situaciju. AP je angažovana kao agencija, a ne kao pojedinac kojeg je delegirala po Ugovoru o zastupništvu. Imajući u vidu očekivani priliv stečajnih postupaka i broj angažovanih eksperata, AP treba da sačini plan javnih nabavki koji treba da bude odobren od strane nadležnog državnog organa. • U postupku sprovođenja stečaja nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj odnosno

1 Čl.14, st.9 ZSP: “U postupku sprovođenjaa stečaja nad pravnim licem koje je uvećinskoj državnoj, odnosno društvenoj svojini, za stečajnog upravnika stečajno veće će imenovati specijalizovanu instituciju osnovanu posebnim propisom, koja mora imati zaposlena lica koja imaju licencu iz stava 1. ovog člana.“

4

društvenoj svojini, stečajni upravnik je AP-Centar za stečaj, a ispred njega će nastupati odgovarajuće lice koje mora imati licencu, ali ne mora biti privatni preduzetnik, jer će za eventualnu štetu odgovarati AP kao stečajni upravnik. • Predlog da AP zaposli određeni broj kvalifikovanih pojedinaca s iskustvom, da oformi odeljenje licenciranih stečajnih upravnika koji su u stanju da budu rukovodioci tih projekata i koji će kada je potrebno, radi bržeg i efikasnijeg srprovođenja stečaja, angažovati prateći tim konsultanata, esperata itd.

Podtema : Imenovanje stečajnog upravnika kao fizičkog lica od strane suda

Prema istraživanjima ALSU, kad su u pitanju fizička lica angažovana po Trgovinskim sudovima, u Srbiji više nema nijednog nelicenciranog stečajnog upravnika i nema dileme da takav stečajni upravnik mora da ispunjava sve zakonske uslove. Takođe, ALSU Trgovinskim sudovima redovno dostavlja imenik licenciranih stečajnih upravnika i njihove podatke, uz napomenu da se ta baza svakodnevno ažurira i sudovi će imati sve više informacija u vezi s ličnošću i profesijom stečajnog upravnika.

S druge strane, licencirani stečajni upravnici koji imaju status privatnog preduzetnika obraćaju se ALSU s pitanjem zašto neki Trgovinski sudovi insistiraju na tome da stečajni upravnici koji su fizička lica i koje oni imenuju jesu registrovani kao preduzetnici, a neki ne, napominjući da su na taj način dovedeni u neravnopravan položaj. Takvi stečajni upravnici u svakom slučaju moraju biti registrovani kao privatni preduzetnici pre svega zbog odgovornosti i najverovatnije je u pitanju propust pojedinačnog suda. Ukoliko TS ne utvrdi tu okolnost, nadležni su Viši Trgovinski sud i VSS. Takođe, licencirane stečajne upravnike je trebalo postaviti s danom stupanja na snagu novog zakona, a ne s danom početka primene (Zakon je stupio na snagu u februaru 2005, a prvi licencirani stečajni upravnici su postavljeni u julu iste godine). S tim u vezi, ne pominjući njihov status privatnog preduzetnika, stečajni upravnici u tom vremenskom periodu nisu uopšte bili angažovani.

TEMA 2 - Problem razgraničenja roka primene ZPPSL i ZSP :

a) U prelaznim i završnim odredbama ZSP regulisana je primena i rokovi za oba zakona, ali u praksi Trgovinski sudovi različito postupaju, naročito kada se radi o prijavama potraživanja bivših zaposlenih kod stečajnog dužnika za isplatu neisplaćenih zarada iz drugog isplatnog reda, bez obzira što je ZSP u članu 56. stav 22 regulisao rok za podnošenje prijava. Novi ZSP u čl. 35. reguliše redosled namirenja stečajnih poverilaca i između ostalog u drugom isplatnom redu obuhvata „neisplaćene neto zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika u iznosu minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka i neisplaćene doprinose za PIO zaposlenih za poslednje dve godine pre pokretanja stečajnog postupka.“ U skladu sa Zakonom o radu, pravo na isplatu neisplaćenih potraživanja kod poslodavca nad kojim je pokretnut stečajni postupak ima zaposleni koji je bio u radnom odnosu na dan pokretanja stečajnog postupka, odnosno lice koje je bilo u radnom odnosu u periodu za koji ostvaruje ovo pravo.

Primer iz prakse : stečaj nad stečajnim dužnikom je otvoren 2002. u vreme primene starog zakona, а prijave potraživanja su podnete 12.04.2006. Dakle, radnici nisu prijavili potraživanja u tada prekluzivnom roku od 60 dana od dana otvaranja stečajnog postupka, nego su nakon nekoliko godina počeli da podnose prijave potraživanja koja se odnose na drugi isplatni red. U međuvremenu je stupio na snagu novi ZSP i u preduzećima gde je većinski državni, odnosno društveni kapital AP je imenovana za stečajnog upravnika. Zakazano je dopunsko ispitno ročište i AP se izjasnilo da su s obzirom na protok vremena od tri godine ta potraživanja zastarela i da radnici nemaju pravo da potražuju ni te minimalne zarade. Na osnovu toga stečajni sudija je dostavio zaključak svim poveriocima sa osporenim potraživanjem i uputio ih na parnicu. Sudije Trgovinskih sudova u parničnim postupcima po osporenom potraživanju različito

2 Član 56, stav 2:” Rok iz stava 1. tačka 6. ovog člana ne može biti duži od 60 dana od dana objavljiivanjaa oglasa o pokretanjuu stečajnog postupka.“

5

postupaju – neki presuđuju u korist radnika i priznaju prijave, iako su upozoreni na zastarelost podnošenja istih, dok drugi potvrđuju izjašnjenja stečajnih upravnika i smatraju da su potraživanja radnika neosnovana, tj. zastarela.

Postavljajući pitanje zastarelosti, kako AP treba da postupi s takvim potraživanjem ? Moguća rešenja

• Postavlja se pitanje da li je ovakva situacija u domenu procesnog ili materijalnog prava, odnosno u domenu dozvoljenosti blagovremensoti prijava ili zastarelosti potraživanja po prijavama. Ukoliko je sporno kako treba da se izjasni stečajni upravnik povodom zahteva za zarade, treba sagledati u kom roku zastarevaju zarade i kada je počeo da teče rok zastarelosti za svaku pojedinačnu mesečnu zaradu. Tri godine je rok zastarelosti kod potraživanja na ime zarada.. • Po starom zakonu, na stečajna prava radnici nisu ni morali da prijave potraživanja do visine minimalne zarade. Radi se o blagovremeno prijavljenim potraživanjima koja se faktički nisu morala prijaviti - smatrala su se prijavljenim. Minimalne zarade isplaćivane su kao troškovi stečajnog postupka, nisu se prijavljivale u stečajnu masu i stečajni upravnik i obračunavao i isplaćivao po službenoj dužnosti. Sad je situacija drugačija i ne može se govoriti o zastarelosti u tom periodu. • Stečajni upravnik je propustio da evidentira određeni broj radnika i da ih po službenoj dužnosti uvrsti u red poverilaca, ali to nije razlog da kasnije zbog stupanja na snagu novog ZSP takvi poverioci trpe posledice zbog propusta stečajnog upravnika. Bez obzira što to potraživanje nije evidentirano, ono postoji i radnik podnosi prijavu potraživanja koju više treba smatrati obaveštenjem da se ukaže stečajnim organima da ga stečajni upravnik nije uvrstio u listu poverilaca.

b) AP je u skladu s članom 14, stav 9 ZSP imenovana za stečajnog upravnika nad

stečajnim dužnikom u predmetu koji je prethodno vođen po „starom“ zakonu, ali je pre „novog“ stečajnog upravnika unovčeno više od polovine imovine stečajnog dužnika, što je као novoimenovani stečajni upravnik naknadno utvrdila. Stečajni sudija insistira da se nacrt za glavnu deobu uradi po „starom“ zakonu, s obzirom da su potraživanja potraživanja utvrđena pre imenovanja AP. Po „novom“ zakonu , AP je kao stečajni upravnik u obavezi da formira isplatne redove. Kako postupiti, јеr AP u vreme donošenja Zaključka o utvrđenim potraživanjima nije bila stečajni upravnik ?

Moguća rešenja

• Nije povreda postupka da AP ne bude stečajni upravnik u predmetima koji se vode po starom zakonu. Ukoliko AP, kao nova institucija osnovana u skladu s ZSP, ne primenjuje stari zakon, ona može u konkretnom slučaju zahtevati od suda da bude razrešena i da se postavi stečajni upravnik po starom zakonu. Međutim, stari zakon sadrži veliku sudsku praksu i u konkretnom slučaju AP bi trebalo da postupak okonča po odredbama starog zakona i u tom smislu ne treba da formira isplatne redove, budući da oni po prethodnom zakonu nisu ni postojali. • AP može formirati isplatne redove u skladu s novim zakonom, a ukoliko dođe do eventualnog sukoba između stečajnog upravnika i stečanog sudije, obratiti se predsedniku stečajnog veća koji će formirati stav po ovom pitanju.

Podpitanje : Paralelna primena dva zakona o stečaju. Koji je razlog dugotrajnosti stečajnih postupaka po starom zakonu ?

To su uglavnom slučajevi u kojima se radi o naknadno pronađenoj imovini, o problemima razgraničenja društvene i državne svojine, o opstrukciji radnika koji osporavaju potraživanja koje je priznao stečajni upravnik ili su to predmeti u kojima se čeka završetak parničnog postupka. Kao star se vodi svaki predmet stariji od tri godine i stari predmet se vodi od datuma unete prijave za pokretanje stečajnog postupka. Postoji i veliki broj predmeta gde se postupak stečaja obustavio prema stečajnom dužniku zbog prodaje, a nastavio prema stečajnoj masi i u tom momentu je došlo do završetka postupka što se tiče suda.Takvi predmeti se vode kao nerešeni u

6

sudu, a zapravo preostaju samo formalne dužnosti stečajnog upravnika koje se tiču isplate potraživanja i predmet je u suštini rešen. Takođe, ne treba zaboraviti ni početak stupanja na snagu novog ZSP i postavljanja stečajnih upravnika i u vezi s tim postavljanje naknadnih uslova (npr. postojanje licence, iako je stari zakon mogao je da zadrži nelicencirane stečajne upravnike, i status privatnog preduzetnika, a niko ne želi da stupi u poreske obaveze pre nego što dobije jedan postupak stečaja). To su sve razlozi postojanja starim predmeta i dugotrajnosti postupaka.

Podpitema : Problem imenovanja stečajnog upravnika

Kako bi se došlo do slučajno izabranog stečajnog upravnika, budućim izmenama i dopunama ZSP potrebno je objektivizirati postupak imenovanja i definisati kriterijume izbora stečajnih upravnika, pošto postoje pritužbe da se stalno imenuju isti stečajni upravnici i u tom smislu pravilnije rasporediti njihovu zastupljenost u stečajnim postupcima. Još uvek nije donet zadovoljavajući zaključak na koji način se to može najbolje rešiti – da li će to biti po principu slučajnog izbora kompjuterskim putem, kroz rotacioni princip ili će konačno biti presudna stručnost i iskustvo u određenim predmetima.

Sudovi imaju na raspolaganju samo po nekoliko licenciranih stečajnih upravnika i zato su prinuđeni da imenuju iste, uz napomenu da čenjenica da je neko položio ispit za stečajnog upravnika, ne znači da može odmah dobiti predmet stečaja.

U cilju što bolje saradnje između sudova i ALSU, neophodno je da sudovi dostavljaju podatke koliko se postupaka vodi po starom, a koliko po novom zakonu, imena stečajnih upravnika u stečajnim postupcima, bilo da se oni vode po starom zakonu, bilo da se radi o predmetima u kojima AP nije stečajni upravnik, kao i sve promene koje prate rad stečajnog upravnika.

TEMA 3 – Problem povezivanja radnog staža bivših zaposlenih kod stečajnog dužnika.

a) Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom je otvoren po „starom„ zakonu, a nastavljen po „novom“. Zaključak o utvrđenim potraživanjima je donet, deo radnika je zbog povezivanja radnog staža sam sebi uplatio poreze i doprinose. S obzirom da su Zaključkom stečajnog sudije o utvrđenim potraživanjima ova potraživanja priznata Poreskoj upravi, postavlja se pitanje da li stečajni upravnik sme ove uplaćene iznose (koje su radnici već uplatili Poreskoj upravi)), „vratiti“ radnicima koji su ih već uplatili ? Poreska uprava je podnela prijavu koja se odnosi na isti vremenski period koji su radnici uplatili zbog povezivanja radnog staža i ista je Zaključkom utvrđena kao osnovano potraživanje - da li će se onda Poreska uprava dva puta naplatiti, od različitih subjekata ?

U praksi AP se javlja sledeći problem : budući da stečajni dužnik pre pokretanja stečajnog

postupka nije izmirio obaveze po osnovu PIO, određeni broj radnika je, bez naloga niti stečajnog upravnika niti, rukovodstva u preduzeću, u toku stečajnog postupka, izvršio uplatu tih doprinosa za sebe da bi povezao radni staž i ostvario pravo na penziju. Nakon pokretanja stečajnog postupka Poreska uprava podnosi prijavu potraživanja u kojoj se jedan deo odnosi i na PIO. S druge strane, i radnici potražuju da im ta sredstva budu vraćena, smatrajući da su ih uplatiili umesto poslodavca koji je sada u stečaju i da ne treba ponovo da budu uplaćena Fondu PIO. Radi se o zameni poverioca, jer radnik potražuje sredstva koja je uplatio za sebe, ali ne potražuje u okviru prijave Poreske uprave, nego potražuje od stečajnog upravnika, odnosno od stečajnog dužnika, Iznos potraživanja koje radnik traži na osnovu uplatnice i rešenja Fonda PIO da je uplatio određeni broj meseci radnog staža je sastavni deo prijave potraživanja Poreske uprave. Prijava Poreske uprave nije osporena, jer niko nije imao podataka o uplati od strane radnika. Poreskoj upravi su potraživanja priznata i utvrđena rešenjem suda i postoji njen zahtev da se izvrši povraćaj sredstava.

Stav Fonda PIO i Poreske uprave je da AP treba da postupi po prijavi potraživanja Poreske

uprave i da ne izvrši povraćaj sredstava radniku, jer se zapravo radi o javnim prihodima koje naplaćuje Poreska uprava, odnosno Fond PIO i da bi radnik na osnovu dva puta puta uplaćenih doprinosa –jedno za minimalnu zaradu, a drugo za određeni veći iznos - ostvario veću penziju. Kako treba da postupi AP jer su zapravo tim radnicima dva puta za isti period uplaćena sredstva - jednom s njihove strane, a drugi put od strane stečajnog dužnika kroz podnete prijave

7

potraživanja ? Ako stečajni upravnik u ime stečajnog dužnika treba da izvrši povraćaj sredstava tom fizičkom licu uz saglasnost suda, s obzirom na utvrđena potraživanja i na isplatne redove tih potraživanja, na osnovu koje dokumentacije on to može da učini ?

Moguća rešenja

• Nije u pitanju promena poverioca, niti je sporno potraživanje Poreske uprave koje se odnosi na onaj deo doprinosa koji nije plaćen. Radnik je otišao u prevremenu penziju, nije mogao da dočeka da mu se spoji radni staž i sam je uplatio određeni iznos. On ima pravo da se regresira za uplaćeni iznos doprinosa na ime troškova stečajnog postupka iz razloga što je on to uplatio, a nije morao, jer je to bila obaveza poslodavca koja je samim tim prešla i na stečajnog dužnika. Ne dolazi do duple naplate, jer se vode personalni dosijei za svakog radnika i zna se da li je on izvršio svoje obaveze i na koji način su one izvršene. U hipotetičkoj situaciji u kojoj je priznato potraživanje Poreske uprave, a i radnik je izvršio uplatu sredstava, državni organ je bio obavezan da obavesti o tome da ne postoji osnov za ponovnu naplatu, jer bi u protivnom došlo do neosnovanog bogaćenja tog fonda. Problem su evidencije službi Poreske uprave koja je već podnela prijavu, naknadno izvršene uplate i neažuriranje podataka. U svakom slučaju treba treba da usledi zaključak stečajnog sudije da se umanji isplata Poreskoj upravi za već isplaćen iznos i da se eventualno zatraži priznanje samog poreskog organa. Dodatni problem je što poreske organe zastupa javno pravobranilaštvo koje ima otežanu komunikaciju s Poreskom upravom zbog komplikovane evidencije koju ona vodi. • Pod pretpostavkom da ima sredstava u drugom isplatnom redu za četvrti isplatni red, treba razdvojiti etapu utvrđivanja potraživanja i etapu isplate potraživanja. Kod utvrđianja potraživanja, utvrđivanje potraživanja Poreskoj upravi nije sporno. Po pitanju isplate potraživanja, stečajni upravnik koji ima podatak da je deo tog potraživanja u međuvremenu isplaćen, umanjiće isplatu Poreskoj upravi. Radnik svakako treba da se regresira i u tehničkom smislu to se može učiniti po osnovu troškovnika koji podnese stečajni upravnik s dokazom da je radnik uplatio određeni iznos troškova i odluke stečajnog sudije kojom će taj troškovnik biti odobren. • Odredbe ZSP koje se odnose na nacrt za glavnu deobu i na prigovor na nacrt mogu pomoći u prevazilaženju ovog problema. Pošto je Poreskoj upravi priznato potraživanje, stečajni upravnik može u nacrtu da predloži stopostotno namirenje, a radnik onda može da uloži prigovor da je došlo do duplog plaćanja i da priloži obračun koliko iznos je uplatio. Stečajni upravnik je zaštićen odlukom veća po prigovoru na osnovu koje će izvršiti isplatu ili ne i ta odluka suda je podložna žalbi, odnosno preispitivanju od strane višeg suda. • Predstavnik VSS dao je sledeći pravno-teorijski odgovor : problem je što naš zakon ne pravi razliku između troškova stečajnog postupka i obaveze stečajne mase. Da postoji razlika između ova dva termina, potraživanje radnika na regres predstavljalo bi obavezu stečajne mase. U drugim zakonskim rešenjima predviđeno je da se obaveze namiruju onim redom kojim su dospele i da se obaveze stečajne mase namiruju čak i pre troškova stečajnog postupka. Troškovi stečajnog postupka spadaju u prvi isplatni red, ali ovde nisu u pitanju troškovi stečajnog postupka, već obaveze stečajne mase koje se namiruju pre troškova stečajnog postupka. Dakle, obaveze stečajne mase će biti namirene radniku tako što će se radnik neposredno obratiti stečajnom sudiji za faktičko odobrenje isplate i na osnovu tog rešenja kojim stečajni sudija odobrava isplatu radnika stečajni upravnik će izvršiti faktičku isplatu. Obaveze stečajne mase su van isplatnih redova i one se isplaćuju prioritetno i pre troškova stečajnog postupka. Što se tiče utvrđenog potraživanja Fonda PIO, stečajni upravnik će isplatu takvog potraživanja umanjiti za onaj deo koji je radnik u ime stečajnog dužnika uplatio Fondu PIO, posebno što stečajni sudija raspolaže tim podacima pošto je već odobrio radniku dosuđenje regresa. • Primena subrogacije koja je prisutna u mnogim zemljama – koncept koji priznaje da treće lice bude u poziciji poverioca. U cilju što bezbolnijeg i bržeg sprovođenja stečajnog postupka, uspostavljaju se fondovi zaposlenih iz kog se izvršavaju plaćanja u slučaju stečaja i ti fondovi dobijaju status poverioca.

b) Shodno čl. 8, st. 2 Zakona o uplati doprinosa za PIO za pojedine kategorije

osiguranika-zaposlene, RS će preuzeti potraživanja koja Fond ima prema poslodavcu - da li to znači da će RS ili Poreska uprava nakon toga imati pravo na podnošenje prijave stečajnom dužniku ?

8

Na osnovu uredbe RS svi kojima nije bio povezan radni staž u periodu od 1993. do 2003.mogli su do 14.01.2006. da podnesu takve zahteve Fondu PIO. Fond PIO je imao obavezu da u roku od godinu dana od podnošenja tih zahteva donese rešenje i krajem novembra i početkom decembra 2006. od Fonda PIO su počela da stižu rešenja u kojima je iz budžetskih sredstava radnicima na nivou minimalnih zarada izvršeno povezivanje radnog staža za gore navedeni period. Rešenja su dostavljena radnicima, poslodavcima, ali u nekim slučajevima i stečajnim dužniicima, odnosno preduzećima nad kojim se sprovodi stečajni postupak u kome je AP stečajni upravnik. Dakle, budžet RS i Fond PIO su izvršili povezivanje radnog staža radnicima i Poreska uprava je podnela prijavu potraživanja.U formalnom smislu, u samom rešenju je navedeno da se ono donosi nakon prenosa sredstava iz budžeta RS na račun Fonda PIO. AP je u nedoumici :

• da li stečajni upravnik treba da izmiri obaveze prema Poreskoj upravi po prijavi potraživanja ?

• da li ta sredstva rezervisati i čekati protok vremena i razvoj situacije ? • da li ta sredstva raspodeliti ostalim poveriocima, uz napomenu da se smatra da je

obaveza izmirena ? Moguća rešenja

• Biti oprezan po pitanju da li je to RS uradila putem administrativne mere ili je zaista izvršila transfer sredstava.

• Zakon je donet da bi se rešili problemi radnicima, izvršilo povezivanje radnog staža i da bi oni putem Fonda solidarnosti što pre dobili barem minimum dohotka koji im već duže vremena nije isplaćivan. Rešenje problema je materijalno-pravne prirode - da li je država tim zakonom predvidela da ona preuzima dug poslodavca ? Ako država isplaćuje ili izmiruje dug u njegovo ime ili umesto njega, onda je jasno da će ona moći da se regresira.

Podtema : Fond solidarnosti vrlo neodgovorno postupa prema stečajni upravnicima ,

bez obzira da li je to AP ili privatni preduzetnik. U momentu otvaranja stečaja Fond solidarnosti traži izjavu od stečajnog sudije i stečajnog upravnika da neće biti sredstava za namirenje poverilaca drugog isplatnog reda kako bi na osnovu te izjave, koja se daje pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću i koja mora biti overena kod suda, Fond solidarnosti izvršio isplatu radnicima za devet meseci pre otvaranja postupka stečaja. Stečajne sudije i stečajni upravnici odbijaju da daju takvu izjavu.

Moguća rešenja

• Nakon pravosnažnosti rešenja o utvrđenim potraživanjima, Fondu solidarnosti se dostavlja obimna dokumentacija. U tom momentu se pouzdano ne zna da li ta poraživnaja mogu biti namirena, odnosno koja će se sredstva ostvariri prilikom unovčavanaja imovine. Predlog AP je da se nakon dostavljalnja gore pomenute dokumentacije, Fondu solidarnosti uputi molba da zastane u postupku odlučivanja i da sačeka momenat unovčenja imovine, jer se tada još uvek ne zna da li će biti sredstava za namirenje poverilaca drugog isplatnog reda.

• Takva izjava nema nikakvih posledica, jer u datom trenutku stečajni sudija ili stečajni upravnik samo izjavljuje da nema sredstava za isplatu. Radi zaštite stečajnog sudije i stečajnog upravnika moglo bi se takvoj izjavi eventaulno dodati i podatak da sredstava za namirenje poverilaca drugog splatnog reda trenutno nema, a ako ih bude bilo, oni će biti regresirani.

• Izjava predstavlja zakonski element u skladu s kojim Fond solidarnosti mora da postupa. S obzirom da Fond solidarnosti prihvata da u momentu davanja ove izjave nema sredstava za namirenje, on je ublažio svoj stav o njenom kvalitetu i smatra da je treba eliminisati iz zakona.

TEMA 4 – Problem izlučnih zahteva Stečajnom dužniku nad kojim se sprovodi stečajni postupak u kome je AP stečajni

upravnik, dostavljeno je 450 izlučnih zahteva. Kako se radi o stečajnom dužniku koji se

9

bavi gradnjom stanova, postavlja se pitanje : kako postupiti vezano za uplatu kupoprodajne cene nekretnina, fizičku identifikaciju istih, kao i stepen izgrađenosti, odnosno radova na nekretninama i to :

- podnosioci izlučnih zahteva su na ime kupoprodajne cene uplatili između 10% i 100% od vrednosti nekretnine u vreme potpisivanja kupoprodajnog ugovora;

- deo predmeta izlučivanja može fizički da se identifikuje, a deo ne može; - stepen izgrađenosti i obavljenih radova na predmetima izlučenja je od 10% do

100%; - izvestan broj objekata (zgrada) ne može da se privede nameni za upotrebu : da

li ih prodati u stanju u kome su zatečeni prilikom popisa (nezavisno od stava Odbora poverilaca, jer Odbor poverilaca je sastavljen od lica koja su lično zainteresovana za predmetne objekte, zbog sopstvenih ulaganja, te onda nema objektivnog stava).

U vezi s gore navedenim : - Da li se radi o izlučnim zahtevima ili o dvostranoteretnim ugovorima ? - Da li mogu da se postave neki opšti kriterijumi za eventualno priznanje

izlučnih zahteva? - Kako postupiti u slučajevima kada se predmet izlučnog zahteva ne može fizički

identifikovati, a postoji izvršna isprava ? - Kako postupiti u situacijama kada je pre pokretanja stečajnog postupka

stečajni dužnik otuđivao stanove u izgradnji, ali je nakon uvođenja stečajnog postupka usled nemogućnosti da samostalno izfinansira izgradnju, zaključivao sa suinvestitorima ugovore u kojima je ugovarao manju kvadraturu stambenih jedinica, odnosno manji broj istih od onog koji je prethodno otuđio dok nije bio u stečaju ? Sada, nakon izgradnje su to lokacije koje se mogu fizički identifikovati - u ovom slučaju koji momenat uzeti za eventualno priznanje izlučnog zahteva, tj. osnovanost istog ? Moguća rešenja

• Ovo pitanje je i ranije bilo predmet rasprave i u vezi s tim već je publikovan sledeći stav : „Mogu li nedovršeni stanovi koje je gradilo građevinsko preduzeće sada u stečaju, koji su građeni za tržište, a u potpunosti su isplaćeni od strane ugovarača po ugovoru o udruživanju sredstava za izgradnju stanova ući u stečajnu masu, a ugovoreno je da danom isplate ugovorene cene, udružilac postaje vlasnik stana, te može li takav udružilac, kupac predmetnog stana na njemu steći izlučno pravo, a ako može u kojim činjeničnim situacijama? - Kupac ovog stana kao stečajni poverilac koji prijavom potraživanja traži utvrđenje izlučnog prava na predmetnom stanu ima pravo na utvrđene izlučnog prava, ako je stan u celosti isplatio, ako je zgrada u kojoj je stan u fazi završenih grubih građevinskih radova i ako se stan kao građevinska celina i jedinica može identifikovati u toj zgradi. Ovo upućuje na to da na osnovu ovako utvrđenog izlučnog prava ovaj stan ili stanovi ne može predstavljati stečajnu masu stečajnog dužnika.“

• Nesporno je da se radi o dvostranoteretnim ugovorima i nema osnova za izlučenje. Potrebno je pre svega rešiti pitanje prava svojine koje se zahteva u slučaju izlučnog prava, a nakon toga konkretan slučaj sagledati u kontekstu ZSP. Pojam izlučenja se u ZSP pominje u odredbama čl. 37 (Izlučni poverilac) i čl. 91 (Izlučno potraživanje) i u vezi s tim treba imati u vidu Zakon o svojinsko-pravnim odnosima, Zakon o prometu nepokretnosti i Zakon o hipoteci. U skladu s pozitivnim propisima RS, za sticanje prava svojine potrebna su dva uslova : pravni osnov - iustus titulus, odnosno pravno valjani ugovor (kupoprodajni ugovor, poklon, razmena itd.) i modus acquirendi, odnosno način sticanja, i u slučaju nepokretnosti upis u odgovarajući registar, odnosno u katastar.Svaki slučaj treba sagledati pojedinačno, jer se radi o pojedinačnom izlučnom zahtevu. Kupoprodajnim ugovorom kupuje se tačno određeni stan, određena kvadratura i postoji određena obaveza plaćanja. Zgrada do te mere mora da bude identifikovana, odnosno da je u građevinskom smislu završena da bi se pojedinačno moglo odlučivati da li je konkretan kupac stekao pravo svojine po osnovu ugovora o kupoprodaji stana. Problem koji se tiče zgrada i stanova se javlja, jer se u Srbiji tek u poslednjih nekoliko godina počelo s pojedinačnim slučajevima formiranja etažnih knjiga, njje postojala mogućnost upisa prava svojine i jedini dokaz o vlasništvu je ugovor o kupoprodaji.

10

• U konkretnom problemu kada se sprovodi stečaj nad građevinskim preduzećem koje je izgrađivalo određene nepokretnosti i pojave se izlučni zahtevi treba utvrditi da li stečajni dužnik ima zaključen pravno valjani ugovor s potencijalnim izlučnim poveriocem i ako postoji kupoprodajni ugovor, on mora biti overen. Nepokretnost i stepen njene izgrađenosti moraju biti identifikovane u kupoprodajnom ugovoru. Ukoliko se potencijalni izlučni poverilac opredelio za takvu nepokretnost, treba mu priznati izlučni zahtev s određenim stepenom nedovršenosti, a zbog eventualnog spora o naknadi štete, stečajni upravnik može s tim poveriocem da sastavi tzv. predlog za obezbeđenje dokaza, odnosno da se s veštakom građevinske struke utvrdi koji stepen dovršenosti predmeta mu se daje.

• U nemačkim uredima za registraciju postoji preliminarni registar u kome se beleži ime i visina uplate i shodno tome dobije se „slabo“ pravo vlasništva, ali je na taj način pojedinac ipak na neki zaštićen da ne izgubi sav novac koji je platio. U nemačkoj praksi, ukoliko veći broj stranaka žele da budu vlasnici jedne zgrade, jedan od njih mora biti registrovan – na taj način stranke znaju da li će sav novac izgubiti, da li će uložiti još sredstava u projekat i završiti ga ili će sklopiti ugovor sa stečajnih upravnikom da on završi sve radove na zgradi. Visina uplaćenog novca koji se odnosi na kupovinu stana nije dokaz o vlasništvu.

Podpitanje : Pošto se radi o dvostanoteretnim ugovorima, razlikuju se dve situacije

koje utiču na stečajnu masu. Stečajni upravnik ima pravo da odustane od izvršenja dvostranoteretnog ugovora i u tom slučaju potraživanje spada u četvrti ispatni red. Ako stečajni upravnik ostaje pri ispunjenju ugovora, ali u toku stečajnog postupka odustane, to potraživanje spada u prvi isplatni red. U konkretnom slučaju stečajni upravnik se nije izjasnio. Da li postoji rok za stečajnog upravnika da se izjasni da li će ugovor ispuniti ili ne ?

Moguća rešenja

• Ako se stečajni upravnik nije izjasnio, a postoji zahtev određenog lica da se nastavi s ispunjenjem ugovora, stečajni upravnik mora odgovoriti takvom zahtevu u skladu s čl. 74, st. 3 ZSP3.

• Krajnji rok za izjašnjenje stečajnog upravnika bilo bi prvo poverilačko ročište, jer se na prvom poverilačkom ročištu konačno odlučuje da li će stečajni dužnik nastaviti sa svojim poslovanjem ili ne, odnosno da li će se doneti odluka o bankrotu. Ako se donese odluka o bankrotu, nema svrhe da se poslovanje nastavlja i da se ugovor izvršava od strane stečajnog dužnika. Ukoliko bi odsustvo izjašnjenja stečajnog upravnika, na strani stečajnog poverioca koji traži izjašnjenje od stečajnog upravnika prouzrokovalo neku nenaknadivu štetu ili štetu koja predstoji, stečajni upravnik bi morao odmah da se izajsni o tome da li ostaje pri izvršenju ugovora ili ne ili da odgovori najkasnije u roku od osam dana. Ovakvi standardi važe u drugim uređenim državama i trebalo bi ih uvesti i u naš zakon. Međutim, ako se stečajni upravnik ne izjasni ni u tom roku, onda gubi pravo da traži izvršenje ugovora što znači da stečajni poverilac svoje pravo može ostvarivati kao svaki drugi stečajni poverilac na način kakav je predviđen čl. 74, st. 1, odnosno čl.74, st. 2 ZSP4.

TEMA 5 – Pobojna tužba

Tema je izuzetno aktuelna i predstavlja nepoznanicu od strane kako stečajnih sudija, tako i od strane sudije koji odlučuju po pobojnim tužbama u stečajnom postupku. U predstojećim

3 Član 74, st.3 ZSP „Ako saugovarač stečajnog dužnika pozove stečajnog upravnika da se izjasni o ispunjavanju ugovora, stečajni upravnik je dužan da saugovarača stečajnog dužnika, u roku od 15 dana od dana prijema poziva, pismeno obavesti o tome da li namerava da ispuni ugovor.“ 4 Član 74, st.1 i st. 2 ZSP : „Ako stečajni dužnik i njegov saugovarač do pokretanja stečajnog postupka nisu u celosti ili delimično izvršili dvostranoteretni ugovor koji su zaključili, stečajni upravnik može, umesto stečajnog dužnika, ispuniti ugovor i tražiti ispunjenje od druge strane. Ako stečajni upravnik odbije ispunjenje, saugovarač stečajnog dužnika može ostvariti svoje potraživanje kao stečajni poverilac.“

11

izmenama ZSP treba imati u vidu da zakonske odredbe iz ZSP nisu kompletne i stvaraju nedoumicu u primeni.

Napomena : U referatu sudije Dragiše Sliepčeviča po pitanju pobojnih tužbi dat je izuzetan osvrt na pobojne tužbe kako po Zakonu o obligacionim odnosima, tako i na pobojne tužbe u stečaju (stranke u postupku, razlozi pobijanja, vremenski rok pobijanja itd.)

I Uvideti razlike između pobojne tužbe u stečaju i pojma Actio pauliana iz Zakona o

obligacionim odnosima i utvrditi da li se i u stečajnom postupku može podneti Actio pauliana, a ne samo pobojna tužba u stečaju.

II Koje se sve pravne radnje stečajnog dužnika mogu pobijati ? Da li je reč samo o

onim pravnim radnjama koje su preduzete do momenta otvaranja postupka stečaja ili se mogu pobijati i pravne radnje stečajnog dužnika,odnosno stečajnog upravnika učinjene posle otvaranja stečaja nad stečajnim dužnikom ?

Moguća rešenja

Pobojna tužba u stečaju predstavlja izuzetak od pravnih posledica otvaranja stečajnog

postupka koje proizvode pravno dejstvo u tom momentu i za ubuduće. Izuzetak se sastoji u tome što upravo pobijanjem pravnih radnji stečajnog postupka pravne posledice otvaranja stečajnog postupka protežu se na prošlost, tj na one pravne radnje koje su se dogodile pre otvaranja stečajnog postupka. Polazeći od ovakvog izuzetka, dolazi se do zaključka da se ne mogu pobijati pravne radnje stečajnog upravnika kao zakonskog zastupnika stečajnog dužnika, a i samog stečajnog dužnika, ako se radi o stečajnom dužniku preduzetniku nakon otvaranja postupka stečaja.

III Da li se mogu pobijati pravne radnje kojima se onemogućava namirenje izlučnih i

razlučnih poverilaca ili samo pravne radnje kojima se onemogućava namirenje isključivo stečajnih poverilaca ? Kakvo je dejstvo usvajanja tužbenih zahteva kako prema stečajnoj, masi tako i prema drugim poveriocima ?

Moguća rešenja Zakon je jasan i zaštitio je samo stečajne poverioce. To znači da se izlučni i razlučni

poverioci, odnosno njjihovo pravo ravnomernog namirenja ne može zaštititi ovim pravnim sredstvom, a to potvrđuje samo pravno dejstvo pobojne tužbe u stečaju, Pravno dejstvo usvojenog tužbenog zahteva kojim se vrši pobijanje je da takva pravna radnja nema pravnog dejstva prema stečajnoj masi i lice u čiju je korist preduzeta radnja je dužan da vrati korist u stečajnu masu. Pošto se izlučni poverioci namiriju na stvarima koje ne ulaze u stečajnu masu, a pošto se ni razlučni poverioci ne namiruju iz stečajne mase, zaključak je da se ovim pravnim dejstvom mogu zaštititi isključivo stečajni poverioci.

IV Da li je za podnošenje pobojne tužbe neophodno odobrenje stečajnog sudije kao u

slučaju ZPPSL ili to odobrenje nije potrebno ?

a) Shodno čl. 107. ZSP5 Centar za stečaj je u svojstvu stečajnog upravnika bio podnosilac predmetne tužbe i u konkretnom slučaju, u skladu s čl. 27, t. 1 ZSP6 da bi pokrenuo spor od izuzetno velike vrednosti bila mu je potrebna saglasnost odbora poverilaca.

Moguća rešenja 5 Član 107. ZSP „Tužioci mogu biti poverilac i stečajni upravnik, u ime i za račun stečajnog dužnika.“ 6 Član 27, t.1 ZSP „Odbor poverilaca daje mišljenje stečajnom upravniku o načinu unovčenja imovine, ukoliko se prodaja ne vrši javnim nadmetanjem i daje saglasnost u vezi sa svim pitanjima koja su od izuzetne važnosti za imovinu, kao što je podizanje kredita, vođenje sporova večih vrednosti, davanje sredstava na zajam i slično, u skladu sa ovim zakonom.“

12

Prema ZPPSL bilo je izričito predviđeno da se pobojna tužba u stečaju može podneti samo

uz prethodno odobrenje stečajnog sudije, ako tu tužbu podnosi stečajni upravnik u ime stečajnog dužnika. Sadašnji zakon se ne izjašnjava. Tačno je da je za određene tužbe velike vrednosti potrebna prethodna saglasnost odbora poverilaca. U slučaju zakona zemalja u okruženju, za podnošenje ove tužbe je i dalje potrebno odobrenje stečajnog sudije. Možda je zakonodavac propustio da ovu odredbu koja je bila u prethodnom zakonu unese i u novi zakon. Međutim, pošto zakon treba primeniti onako kako glasi, proizilazi da u konkretnom slučaju ne bi bila potrebna saglasnost, odnosno odobrenje stečajnog sudije za podnošenje ovom tužbom pošto je logika ovog zakona drugačija u odnosu na prethodni. Radi se o raspolaganjima u vezi sa stečajnom masom koja su isključivo u dispoziciji stečajnih poverilaca koji svoje interese otelotvoruju kroz odbor poverilaca. Ako odbor poverilaca smatra da ne treba podneti pobojnu tužbu da se u stečajnu masu vrate stvari ili vrednosti koje su iz stečajne mase izašle putem osnova za pobijanje tih pravnih radnji, tada ne bi bilo potrebno tražiti saglasnost, odnosno odobrenje stečajnog sudije.

b) U skladu s čl.12, t. 1 ZSP7 da li se saglasnost stečajnog sudije može odnositi i na

odobravanje troškova stečajnog postupka pre njihove isplate, ako bi se pod njih podvele i visoke sudske takse koje su se plaćale za podnošenje pobojnih tužbi u stečaju velike vrednosti ?

Moguća rešenja Problem visokih sudsih taksi je vrlo prisutan. Viši Trgovinski sud je u određenim slučajevima

pokušao da spreči neovlaščeno raspolaganje stečajnom masom od strane stečajnog upravnika koji je podnosio razne tužbe, između ostalog i pobojne tužbe u stečaju velike vrednosti za koje se plaćala visoka taksa. Nakon toga stečajni upravnik bi angažovao advokate koji su imali pravo na visoke honorare, a na kraju sabiranjem iznosa sudskih taksi na ime tužbe, na ime prvostepene odluke, žalbe, drugostepene odluke, revizije i honorara tih advokata došlo bi se do zaključka da njegov troškovnik prilično umanjuje stečajnu masu. U ovom slučaju stečajni upravnik je podnosio ove tužbe bez saglasnosti stečajnog veća i stečajnog sudije.

U drugom konkretnom slučaju, veće Višeg Trgovinskog suda je neki način sankcionisalo podnošenje tužbe stečajnog upravnika bez prethodnog odobrenja stečajnog veća, odnosno stečajnog sudije, zato što je već prima faciae proizilazilo da je tužbeni zahtev neosnovan. Stečajni sudija i predsednik stečajnog veća su kao nosioci pravosudne funkcije već mogli da se uvere da li će određeni tužbeni zahtev u pogledu pobojne tužbe u stečaju biti osnovan i dati svoju ocenu ekonomslke isplativosti, a i pravnog ishoda tog spora. Pošto nije prihvatilo to odobrenje, provostepeni sud je odbacio takvu tužbu kao nedozvoljenu.

Davanje prethodnog odobrenja za podnošenje pobojne tužbe u stečaju od strane stečajnog sudije svakako ima osnova, ali pošto zakon nije izričito naveo da za jednu takvu radnju ne treba prethodno odobrenje, onda stečajni upravnik u ime stečajnog dužnika može podneti pobojnu tužbu bez prethodnog odobrenja stečajnog sudije.

V Delovanja stečajnog upravnika i nadzor stečajnog sudije. Da li nepreduzimanje

radnje podnošenja predmetne tužbe od strane stečajnog upravnika može da ostane u dispoziciji stečajnog upravnika ? U skladu s čl.12, st.1, t. 7 ZSP8, nadzor stečajnog sudije u širem smislu podrazumeva sprečavanje nedozvoljenih radnji koje mogu da ugroze kako ravnomerno namirenje poverilaca, tako i njihovo oštećenje i umanjenje stečajne mase.

Moguća rešenja S jedne strane, ako stečajni upravnik ne postupa po nalogu stečajnog sudije, stečajni sudija

će uložiti priigovor, stečajni upravnik će biti razrešen i interes poverlaca je zaštićen. Po pravu

7 Član 12, t.1 ZSP :“ Stečajni sudija odobrava troškove stečajnog postupka pre njihove isplate“ 8 Član 12, st.1, t./ ZSP „Stečajni sudija vrši nadzor nad radom stečajnog upravnika.“

13

nadzora, po članu 12.Z SP ukoliko stečajni upravnik ima nedoumice, stečajni sudija treba da mu pomogne da radi u interesu poverilaca, i da, između ostalog, podigne pobojnu tužbu i sl.

S druge strane, izneto je mišljenje da ne treba glorifikovati ulogu suda u vezi s ostvarivanjem interesa stečajnih poverilaca. ZSP je liberalan i smanjuje upliv stečajnog suda u ovom domenu. Prvenstveno je u interesu stečajnih poverilaca da stečajna masa stečajnog dužnika bude uvećana i kao takva sposobna da ispuni osnovno načelo stečajnog postupka, a to je ravnomerno i ravnopravno namirenje poverilaca. Ako stečajni poverioci kroz odbor poverilaca smatraju da u konkretnom slučaju ne bi trebalo podneti takvu tužbu, njihovu volju treba ispoštovati. U tom smislu, zakonodavac je verovatno namerno propustio da unese izričitu odredbu o prethodnom odobrenju stečajnog sudije za podnošenje pobojne tužbe u stečaju. S tim u vezi, izneto je stanovište da saglasnost stečajnog sudije nije neophodna, ali da on od strane stečajnog upravnika mora biti obavešten o pokretanju ovakvih postupaka. U skladu s delokrugom svojih poslova, stečajni upravnik, uz saglasnost stečajnog, sudije u roku od 30 dana od dana imenovanja mora da sastavi plan toka stečajnog postupka s predračunom troškova i vremenskim planom, i on već tada ima uvid u to da li ima imovine koja podleže ovakvim radnjama.

VI Stranke u postupku pobijanja U skladu s članom 107, st. 1 ZSP9 lica aktivno legitimisana za podnošenje ovakvih tužbi

mogu biti poverioci i stečajni upravnik. U okviru dopuna postojećeg ZSP treba imati u vidu i nedorečenu leksiku, jer u ovom slučaju odrednica „ poverilac“ je preširoka. U vezi s tim izneto je mišljenje da se ovaj pojam odnosi na stečajnog poverioca i eventualno bi se moglo ticati i razlučnih poverilaca, ali tek kada oni izgube svojstvo razlučnog poverioca, kada im se ospori razlučno pravo i kada dobiju status običnog poverioca.

VII Da li je moguće pobijanje pravnih radnji stečajnog upravnika u toku stečajnog

postupka, s obzirom da te radnje mogu biti priznanje izlučnog potraživanja za koje poverilac smatra da nije osnovano ? Za takvog poverioca u zakonu ne postoji nikakva druga zaštita, pošto proizilazi da izlučna potraživanja nisu predmet ispitivanja na ročištima za ispitivanje potraživanja i samim tim ne mogu biti osnov za osporavanje od strane poverilaca koji smatraju da se nisu stekli uslovi za prihvatanje zahteva izlučnog poverioca. U takvoj situaciji jedina moguća zaštita poverioca je pobijanje pravne radnje stečajnog upravnika koji je neosnovano odobrio zahtev za izlučenje imovine iz stečajne mase. U slučaju izlučnih zahteva stečajni upravnik nema obavezu da upozna odbor poverilaca po tom pitanju – odbor o takvom potraživanju biva samo obavešten kada je ono već sprovedeno i nema, kao po starom zakonu, priliku da ospori takvo potraživanje za koje smatra da je neosnovano. Centar za stečaj je doneo internu odluku da obaveštava odbor poverilaca o svom predlogu po pitanju izlučnih zahteva.

Moguća rešenja Ne može se podneti pobojna tužba zarad pobijanja pravnih radnji stečajnog upravnika koje

su preduzete nakon otvaranja postupka stečaja, mada se radi o priznanju izlučnog prava od strane stečajnog upravnika bilo u stečajnom postupku, bilo u parničnom postupku koji vodi izlučni poverilac radi utvrđenja izlučnog prava i izdvajanja stvari iz stečajne mase i predaje te stvari iz stečajne mase izlučnom poveriocu.

Stečajni poverilac u odnosu na pravne radnje stečajnog upravnika ima obezbeđenu sudsku zaštitu kroz redovne pravne lekove - pravo na žalbu ili na podizanje vanrednog pravnog sredstva, a to je zahtev za zaštitu zakonitosti. Radnja priznanja stečajnog upravnika izlučnog prava koje ne postoji otvara mogućnost da se u smislu čl. 361, st. 5 Zakona o parničnom postupku podigne zahtev za zaštitu zakonitosti. Takođe, postoji i imovinsko-pravna zaštita putem tužbe za naknadu štete od strane stečajnog upravnika koju su oni pretrpeli njegovim neosnovanim i nezakonitim priznanjem izlučnog prava.

VIII U vezi s pobojnim tužama, da li postoji krivična odgovornost koja se vezuje za

stranke u postupku ?

9 Član 107, st.1 ZSP „Tužioci mogu biti poverilac i stečajni upravnik, u ime i za račun stečajnog dužnika.“

14

U ranijem krivičnom zakonodavstvu bilo je predviđeno krivično delo oštećenja poverilaca. U

sitauciji namernog oštećenja poverilaca postoji krivična odgovornost uprave menadžmenta stečajnog dužnika koji je preduzeo pravne poslove i pravne radnje u cilju onemogućavanja poveriocima da ostvare svoja potraživanja prema budućem stečajnom dužniku. To jeste predviđeno kao posebno krivično delo, ali u krivičnom zakonodavstvu i to kao opšte krivično delo. Dakle, postoji krivična odgovornost, ali pošto je to već predviđeno u opštem zakonu, nije bilo potrebno da se ovo krivično delo normira i u ZSP.

IX U vezi s članom 102. ZSP10 da li se pred sudom pojavio slučaj namernog oštećenja

poverilaca i kako dokazati da je treća strana s kojom je stečajni dužnik sklopio određeni pravni posao mogla da zna neki vremenski period unapred da će se stečajni dužnik naći u takvoj poziciji ?

Moguća rešenja Primer iz prakse : U TS Užice postoji slučaj zemljoradničke zadruge koja ima određeni broj

osnivača i ogromnu imovinu, ali je nesolventna godinama. Ti zadrugari osnivaju novu zemljoradničku zadrugu, jedan od njih bude postavljen za direktora i zaključuje ugovor po kome se celokupna imovina ove nesolventne zemljoradničke zadruge prenosi na ovu novoosnovanu, dok stara zemljoradnička zadruga odlazi u stečaj. U momentu otvaranja stečaja nema nikakve imovine. Zahvaljujući roku od pet godina sud je kroz dokumenatciju uspeo da dokaže da je na skupštini zadrugara, jedan od zadrugara, kasnije direktor novoosnovane zadruge, predložio ovakvo rešenje. Dakle, zahvaljujuči zapisniku dokazano je da je postojala namera da se izigraju poverioci i nakon tri godine sud je uspeo da vrati imovinu te zadruge u stečajnu masu.

TEMA 6 – Međunarodni stečaj Problem međunarodnog stečaja je još uvek zanemaren u dosadašnjoj praksi, iako je to

budućnost stečajnog postupka. Srbija će se prvi put suočiti s međunarodnim stečajem kada se budu raspravljali složeni odnosi između privrednih subjekata bivših republika SFRJ, budući da se veliki deo imovine naših stečejnih dužnika nalazi na području bivših jugoslovenskih republika, a i veliki broj preduzeća iz bivših republika je na teritoriji RS. Budući da će Trgovinski sudovi sprovoditi stečajne postupke s međunarodnim elementom potrebno je upoznati ih sa relevantnim pravnim izvorima, uz izučavanje drugih Zakona o stečajnom postupku iz zemalja iz okruženja kako bi se norme koje su preuzete iz UNCITRAL-ovog11 modela prekograničnog stečaja primenile i na našu svakodnevicu. U tom smislu neophodno je organizovati okupljanje stečajnih sudija i stečajnih upravnika iz bivših republika SFRJ.

8.11.2006. ALSU je uputila dopis svim Trgovinskim sudovima u Srbiji sa zahtevom da prijave broj stečajnih postupaka s elementom inostranosti i s tim u vezi u Srbiji trenutno postoje samo četiti takva slučaja i to u TS Valjevo. Takođe, tema međunarodnog stečaja biće obrađena i na trećoj ACC Insol Europa konferenciji koja se odnosi na Istočnu Evropu koja će se održati 10.-12.05.2007. u Beogradu i na kojoj će učestvovati predstavnici zemalja iz regiona.

Primer iz prakse : Radi se o D.O.O. iz Srbije gde je jedan od vlasnika udela izmestio svoje

poslovanje u Nemačku, ne izmeštajući sedište. Osnovni sud u Ludvigshafenu, u Nemačkoj, se u junu 2006. prvi put u istoriji nemačke sudske prakse našao u poziciji da za preduzeće izvan granica EU primenjuje teoriju realnog sedišta, a ne osnivačku teoriju (koja se odnosi na centar glavnih interesa) i doneo odluku da otvori stečajni postupak nad ovim dužnikom u svojoj jurisdikciji, ali ne priznajući mu status D.O.O. jer ne ispunajva uslove koje su zato predviđeni u Nemačkoj (osnivački kapital od 25 000 eura i drugi formalni preduslovi), već je otvorio stečajni

10 Član 102 ZSP „Pravni posao odnosno pravna radnja zaključeni odnosno preduzeti u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanjestečajnog postupka ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, mogu se pobijati ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika. Znanje namere se pretpostavlja ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci.“ 11 Srbija je u potpunosti preuzela UNCITRAL-ov model zakona usvojen 1997. godine

15

postupak nad ovim vlasnikom udela i to ne kao nad preduzetnikom, već kao nad fizičkim licem i uputio sledstveni zahtev u sud u Srbiji. Bez obzira na preuzet UNCITRAL-ov model i bilatelarne sporazume, da li je moguče odobriti izvršenje na imovini fizičkog lica ?

Moguća rešenja U konkretnom slučaju, srpski sud neće priznati stranu odluku o otvaranju postupka stečaja,

jer zakonodavac ne poznaje stečaj fizičkog lica, već stečaj preduzetnika. Glavni stečajni postupak nad našim stečajnim dužnikom otvoren je kao stečaj nad fizičkim licem, a ne kao nad preduzetnikom, najverovatnije zato što nemački zakon ne poznaje D.O.O. u onoj formi kao naš zakon. Jedna od odrednica na osnovu kojih bi se priznala strana odluka o otvaranju glavnog stečajnog postupka je sadržana u čl. 163, st. 1, t. 1 ZSP12 , odnosno čl. 147, t. 113. Dakle, ako srpski ZSP ne dozvoljava vođenje stečajnog postupka nad fizičkim licem, onda se takva odluka o otvaranju postupka stećaja ne može priznati, jer ona mora biti priznata u okviru srpskog javnog poretka.

Takođe, ukoliko bi takva odluka i bila priznata, u ovom slučaju bi se radilo o tzv. posebnom stečajnom postupku i to o sekundarnom stečajnom postupku14, koji u sebi podrazumeva da je prethodno otvoren glavni stečajni postupak u nekoj drugoj zemlji. Ovde je u celosti primenjena teorija koju prihvata UNCITRAL-ov model zakona, i samim tim i srpski ZSP, da se stečajni postupak otvara u mestu gde je sedište poslovnih interesa stečajnog dužnika. Pošto je utvrđeno da je stečajni dužnik suštinski izmestio središte svojih poslovnih interesa u Nemačku, iako mu se mesto registracije nalazi u Srbiji, onda je nemački sud ispravno postupio kada je otvorio postupak stečaja, uz napomenu da je prevideo da naš sud neće priznati tu odluku iz gore pomenutog razloga, odnosno neće moći otvoriti poseban stečajni postupak i time strani poverioci našeg stečajnog dužnika neće moći da se namire na imovini stečajnog dužnika koja se nalazi u Srbiji.

Primer iz prakse : Nad preduzećem „Neretva“ iz Opuzena otvoren je glavni stečajni

postupak u Hrvatskoj, prvo pred TS u Splitu, a zatim pred TS u Dubrovniku. U stečajnom postupku pred dubrovačkim Trgovinskim sudom, prodat je deo imovine stečajnog dužnika koji se sastoji iz Robne kuće na Banovom brdu u Beogradu, Ta imovina je prodata u stečajnom postupku koji se vodio u Hrvatskoj i po pravilima hrvatskog prava. U hrvatskom sredstvima informisanja stečajni upravnik je objavio oglas o prodaji, održana je javna aukcija u Hrvatskoj i pobednik na toj javnoj aukciji proglašen je kupcem. Na osnovu tog rešenja naš kupac se u jednom parničnom postupku legitimiše kao pretendent prava svojine na toj robnoj kući koja se nalazi u Beogradu i kao takav traži da se sudskom presudom utvrdi njegovo pravo svojine kao kupca te nepokretnosti u postupku stečaja koji je otvoren i sproveden u Hrvatskoj protiv zemljišno-knjižnog nosioca titulara određenog prava koje je upisano u zemljišnoj knjizi, Da li domaći sud u jednom parničnom postupku može priznati pravno dejstvo odluke stečajnog suda u Hrvatskoj u postupku u kom je prodata imovina po pravilima postupka hrvatskog ZSP, a to je učinjeno bez obzira na okolnost što se deo imovine tog hrvatskog stečajnog dužnika nalazi na teritoriji Srbije ?

Moguća rešenja Hrvatski sud je prenebegao propise o međunarodnom stečaju i propise srpskog prava i

prodao tu imovinu. Republika Hrvatska nije poštovala sporazum o sukcesiji i hrvatski stečajni sud je prodao deo imovine koja se nalazi u Srbiji nad kojom nema jurisdikciju. Revizijski sud je uvažio reviziju tuženog i ukinuo nižestepene odluke kojim je utvrđeno pravo svojine na osnovu te kupoprodaje u stečajnom postupku, jer prethodno nije izvršeno priznanje strane sudkse odluke, Trgovinski sud pred kojim se postavlja to pitanje nije uopšte utvrdio i ocenio uslove za priznanje

12 Član 163, st.1, t.1 ZSP : „U skladu sa ćlanom 162. ovog zakona, strani postupak se priznaje ako:ima obeležja postupka iz člana 147. tačka 1. ovog zakona.“ (Član 147.t. 1 ZSP „ 13 Član 147, t.1 ZSP :“ "strani postupak" označava sudski ili upravni postupak u stranoj državi, uključujući i prethodni postupak, u skladu sa propisom kojim se uređuje stečajni postupak. Predmet ovog postupka su imovina i poslovi stečajnog dužnika nad kojima strani sud vrši kontrolu ili nadzor u svrhu reorganizacije ili bankrotstva.“ 14 Glavni i sporedni stečajni postupak, odnosno participativni i sekundarni stečajni postupak

16

sudske odluke, nije cenjeno da li se toj sudskoj odluci može dati pravna snaga, niti se delovalo u pravcu otvaranja posebnog stečajnog postupka. Predmet je ukinut i vraćen prvostepenom sudu.

Hrvatski stečajni upravnik je trebalo da se obrati stečajnom sudu u Beogradu i da traži da se otvori poseban stečajni postupak radi prodaje te imovine i radi namirenja hrvatskih stečajnih poverilaca koji nisu uspeli da se namire u tom postupku, da se po toj prijavi izjasni i domaći sud i da eventualno prizna ili ne prizna stranu odluku stečaja i da u tako oformljenom posebnom stečajnom predmetu gde se sprovodi poseban stečajni postupak preda ta imovina. S obzirom da nije postupljeno po ovoj proceduri, epilog je da kupac ne može steći pravo svojine. Ovo je primer kako se međunarodni stečaj ne primenjuje kako od strane hrvatskih sudova, tako ni od strane domaćih sudova.

Primer iz prakse : Preduzeće „Alkos“ iz Sarajeva ima znatnu imovinu u Beogradu koja je

ušla u stečajnu masu stečajnog dužnika. Stečaj nad „Alkos-om“ otvoren još 1992/1993 godine, ali se taj stečajni postupak ne može zaključiti, jer nije rasprodata sva imovina, budući da je „Alkos“ imao više prodavnica i poslovnih jedinica u Srbiji. Imajući u vidu uredbu Ministarstva trgovine i turizma iz 1992. koja je proglašena neustavnom, osnovana su posebna društvena preduzeća koja su koristila imovinu preduzeća iz bivših republika SFRJ koja su u društvenoj svojini i čak su se i ta preduzeća našla u postupku stečaja. Nije poznato da li je nad tim preduzećem koje je oformljeno od imovine „Alkos-a“ u pokrenut postupak stečaja. U svakom slučaju, podnet je zahtev stečajnog upravnika sarajevskog suda da on pokrene poseban stečajni postupak uz prethodno priznanje otvorenog glavnog stečajnog postupka u Srbiji i još uvek se čeka odgovor TS u Beogradu.

Primer iz prakse : Kao problematična se javlja i imovina društvenih preduzeća iz bivše

SFRJ koji su imale svoje filijale ina Kosovu, i u tom smislu treba kontaktirati organizaciju Kosovo Trust Agency (KTA) koja raspolaže takvom imovinom.

Primer iz prakse : Slučaj RK „ Beograd“ koja je u Federaciji BiH i Republici Srpskoj prodala

pet svojih robnih kuća ne pokrećući međunarodni stečaj, odnosno ne podnoseći zahtev za otvaranje međunarodnog sekundarnog stečajnog postupka.

Podpitanje : U vezi s gore pomenutom uredbom iz 1992. nisu se od imovine koja je bila u

vlasništvu preduzeća iz bivših republika SFRJ samo stvarala posebna pravna lica, nego je u određenim slučajevima deo te imovine dat na korišćenje, odnosno pripojen nekom pravnom licu koje je već postojalo u Srbiji. Da li može domaći stečajni upravnik, u domaćem stečajnom postupku da proda imovinu koja je u društvenoj svojini i koja je data na korišćenje odlukom Ministarstva trgovine i turizima, a radi se o imovini koja je bila sastavni deo imovine preduzeća iz bivših republika SFRJ ?

Moguća rešenja Pravno gledano i imajući u vidu sporazum o sukcesiji, takva imovina se ne može prodati.

Sporazum o sukcesiji bi trebalo da pravno povezuje sve zemlje naslednice i kao jedan od uslova predviđen je reciprotitet. Takva imovina se ne nalazi u stečajnoj masi stečajnog dužnika, ona je data kao pravo korišćenja, odnosno bez prava raspolaganja i samim tim ne može se prodavati. Posebno bi trebalo razmotriti hipotetičku situaciju ukoliko se Ministarstvo trgovine i turizma ne bi oglasilo (s obzirom da bi, prema gore navedenoj uredbi, ono moralo da dâ saglasnost u vezi s raspolaganjem tom imovinom), niti bi postojalo interesovanje preduzeća iz bivše republike SFRJ za tom imovinom.

S druge strane, iznet je stav da do momenta zaključivanja bilateralnih sporazuma sa

zemljama u okruženju, za takvu imovinu koja je pripojena našim preduzećima ili su se ona oformila iz imovine koja je bila u vlasništvu preduzeća iz bivših republika SFRJ, stečajni upravnik mora tražiti saglasnost Vlade RS.

17

TEMA 7 - Pravosnažnost rešenja o potvrdi usvojenog plana reorganizacije i sudbina stečajnog postupka - zastoj, prekid, zaključenje ili obustava Odredbe ZSP koje se odnose na reorganizaciju su nedovoljne i kontradiktorne. U sudskoj

praksi je primećeno da nije ujednačeno rešenje koje se odnosi na stečajni postupak u situaciji kada se usvoji plan reorganizacije.Postoji nekoliko pravnih stanovišta po kojima u slučaju usvajanja plana reorganizacije treba doneti :

• rešenje o zastoju stečajnog postupka shodnom primenom čl. 5 ZSP15 i Zakona o parničnom postupku

• rešenje o prekidu stečajnog postupka • rešenje o zaključenju stečajnog postupka • rešenje o obustavi stečajnog postupka.

U vezi s tim, javila su se dva suprotna stava : 1. Pravno stanovište Višeg Trgovinskog suda je da se u slučaju usvajanja plana reorganizacije donosi rešenje od strane suda o zastoju stečajnog postupka, dok se ne izvrši usvojeni plan reorganizacije. Smatra se da se tek izvršenjem usvojenog plana reorganizacije stiču uslovi za obustavu stečajnog postupka. Argumenti za zauzimanje ovog stava zasnivaju se na činjenici da se u slučaju da ne dođe do sprovođenja plana reorganizacije i da je potrebno da se kao posledica nepostupanja po planu reorganizacije nastavi postupkom bankrotstva, Viši Trgovinski sud je sagledao da je neophodno da se sa postupkom stečaja zastane i sačeka da li će se po realizaciji reorganizacije zaista izgubiti svaka potreba daljeg otvaranja vođenja tog postupka ili će se on nastaviti, a novog predloga nema i uzimajući u obzir da zakon ograničava mogućnosti u pogledu predlagača plana, a sud nije predlagač. Viši TS je takođe imao u vidu i to da je za sudove vrlo nepovoljno da se takvi predmeti dugo vode kao predmeti u kojima stečaj nije okončan. Dakle, u situaciji da ukoliko dođe do realizacije plana reorganizacije, a neophodno je nastaviti stečajni postupak, postoji opasnost da do toga neće doći, jer je u međuvremenu postupak okončan. Viši TS je saglasan da treba naći način da se taj stečaj u slučaju potrebe opet aktivira bez nekog ponovnog predloga i način za rešavanje tog problema je našao u zastoju stečajnog postupka.

S ovakvim stavom složili su se i predstavnici TS Užice i ALSU. Postupak reorganizacije je

sastavni deo stečajnog postupka i samim tim što plan reorganizacije nije realizovan, stečajni postupak nije zaključen ili okončan. Ukoliko se stečajni postupak zaključi, prestaje nadležnost svih stečajnih organa. U slučaju zastoja ovlašćenja stečajnog sudije ne prestaju i on će moći da reaguje, ako ne dođe do ispunjenja plana reorganizacije.

2. Prema mišljenju predstavnika VSS potrebno je da se donese posebno rešenje o potvrdi

usvojenog plana reorganizacije, da se sačeka pravnosnažnost tog rešenja, a kada ono postane pravnosnažno, doneti rešenje od strane stečajnog sudije o obustavi stečajnog postupka, budući da plan reorganizacije predstavlja novi ugovor između poverioca i stečajnog dužnika kome se na drugačiji način regulišu obaveze stečajnog dužnika prema njegovim poveriocima, a time se i otklanja stečajni razlog. Pošto je otklonjen stečajni razlog zbog kojeg je uopšte otvoren stečajni postupak, nema nijednog valjanog argumenta da se stečajni postupak drži u zastoju. Ovakvo stanovište potvrđuje i odredba čl.133, stav 6 ZSP16, da se usvajanjem plana reorganizacije kod stečajnog dužnika briše odrednica „u stečaju“.

U tom međuperiodu izvršenja plana reorganizacije stečajni dužnik može ponovo postati insolventan. U situaciji kada se obustavi postupak stečaja usled usvojenog plana reorganizacije i u narednom periodu se ostvari stečajni razlog, podnosi se novi predlog za otvaranje postupka stečaja. Ne treba mešati pojmove nadzora nad ostvarenjem plana reorganizacije i dodeljivanje prava nadzora stečajnom upravniku i činjenice što se stečajni upravnik ne razrešava svoje dužnosti i na osnovu toga konstruisati pravni zaključak da dolazi do zastoja stečajnog postupka.

15 Član 5 ZSP:”U stečajnom postupku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. “ 16 Član 133, stav 6 ZSP:“Usvajanjem plana reorganizacije u firmi odnosno nazivu stečajnog dužnika briše se oznaka "u stečaju".

18

Osnovno je pravilo i praksa drugih zakonodavstava da stečajni sudija može odrediti da stečajni upravnik vrši nadzor nad planom reorganizacije ukoliko ne odredi da taj nadzor vrše neka druga lica ili da sam plan reorganizacije izvršavaju izvršni organi u okviru samog privrednog društva.

U izmenama i dopunama ZSP trebalo bi uneti i odredbu koja postoji u zakonima Federacije BiH, Republike Srpske i Hrvatske koji se oslanjanju na nemački zakon i po kojoj se pravnosnažnošću rešenja o potvrdi usvojenog plana reorganizacije stečajni postupak zaključuje.

Ovakav stav podržan je i od predstavnika TS Beograd i TS Pančevo. Takođe, izmenama i dopunama sudskog poslovnika, pored postojećeg ST upisnika, uveden je REO upisnik. Svi predmeti koji pređu iz stečaja u reorganizaciju zavode se u novim REO upisnicima i dobijaju svoj novi broj što implicira da se taj potupak stečaja ipak na neki način obustavja i okončava.

Podpitanje: Da li stečajni sudija treba da donese rešenje kojim se usvaja plan

reorganizacije?

Opšte prihvaćen stav koji je ujedno i pravni stav Višeg Trgovinskog suda jeste da je neophodno da se donese rešenje kojim se konstatuje da je izglasan plan reorganizacije, da je plan usvojen, da je pravni lek na to rešenje žalba i da o toj žalbi odlučuje viši sud kao apelacioni. Stečajni sudija mora da donese takvo rešenje i ono je deklaratorne prirode (član 132. ZSP17)

Podpitanje : U slučaju zastoja stečajnog postupka, ako preduzeće nagomila nove

dugove prilikom izvršenja plana reorganizacije, kako se takvi dugovi kategorizuju ? Ako je stečaj u toku, odnosno ako nije obustavljen, onda su u pitanju dugovi stečajne mase i

imaju prioritet pri izmirivanju.

TEMA 8 : Mogućnosti uvođenja drugačijih merila i postupka pri prodaji stečajnog dužika od predviđenih Nacionalnim Standardima Gore pomenuta tema nema direktnijh dodira s postupanjem suda, već pre svega s

postupanjem stečajnog upravnika i odbora poverilaca prilikom prodaje stečajnog dužnika. Prodaja stečajnog dužnika je poslednja faza postupka i od uslova i kriterijuma koji se tada postave zavisi uspešnost prodaje (član 111. ZSP Postupak prodaje). Stečajni upravnik mora da nađe najbolji način kako bi postigao što višu cenu i što bolje namirenje poverilaca i u njegovoj uspešnosti u tome leži osnov za višu nagradu. Bliži uslovi prodaje određeni su postojećim Nacionalnim Standardima (npr. način rada i obaveze stečajnog upravnika, predujam od 20% od tržišne vrednosti prilikom učešća u oglasu, početna licitaciona cena 50% od tržišne vrednosti i sl. što sve olakšava rad stečajnog upravnika i utiče na transparentnost postupka) i oni predstavljaju značajan pomak u odnosu na prethodni zakon. Opservacija sudije TS Beograd ide u smeru uvođenja određenih novih elemenata u Nacionalne Standarde :

• u određenim situacijama povećanje početne cene koja je za sada limitirana na 50% od tržišne vrednosti, kao i eventualna obaveza budućeg kupca da prilikom davanja depozita uz

obaveznih 20% od tržišne vrednosti preda i bankarsku garanciju za onaj iznos do cene koju on smatra da treba da ponudi.

• mogućnost stečajnog upravnika da prilikom objavljivanja oglasa može postaviti i drugačije uslove ili kombinaciju uslova prodaje, s obzirom da se ponekad javlja stav da se mora primentii samo jedan način prodaje.

• veliki broj zahteva radnika koji se tiču obaveze budućeg kupca na uvođenje socijalnih programa ili nekih drugih povoljnosti (slično uslovima Zakona o privatizaciji) prilikom prodaje imovine, što u praksi stečajnog upravnika stvara nedoumicu zbog zakonske odredbe da se stečajni dužnik prilikom prodaje daje bez ikakvog tereta.

Dopunom postojećih Nacionalnih Standarda postiže se viša cena, odnosno ne oštećuje se

stečajna masa i poverioci, uz napomenu da bi svi uslovi prodaje bili navedeni u javnom oglasu i

17 Član 132. ZSP - Glasanje i usvajanje plana reorganizacije

19

potencijalni kupci stečajnog dužnika ili dela njegove imovine bili bi upoznati sa svim uslovima prodaje.

Moguća rešenja • povećanje početne cene neće uticati na postizanje više prodajne cene, ukoliko je

imovina atraktivna • postojeći Nacionalni Standardi ne sprečavaju stečajnog upravnika da koristi

kombinacije određenih modalitieta prodaje i to se u praksi i primenjuje • ne bi trebalo da bude ikakvog socijalnog elelmenta u stečajnom postupku.Uvođenjem

socijalnih programa postigla bi se niža kupoprodajna cena, pošto bi budući kupac morao da za njih izdvoji jedan deo sredstava, a on kupuje imovinu bez tereta s kojom može da raspolaže. Potencijalni kupci se sve više okreću kupovini imovine u stečaju, a manje kupovini kroz postupak privatizacije.

Primer iz prakse : TS Požarevac je u avgustu i septembru 2006. sproveo u celini postupak neposrednom pogodbom pred medijima (pred svim lokalnim televizijskim stanicama i predstavnicima lokalnih novina). U šestom pokušaju prodaje odbor poverilaca je konačno dao saglasnost na ponuđenu kupoprodajnu cenu i objavio je pred medijima. Ovo je bio pravi put za prikazivanje zakonitosti i pravilnosti u sprovođenju stečajnog postupka .

TEMA 9 : Troškovi stečajnog postupka I Razgraničenje između troškova stečajnog postupka i obaveza stečajne mase Prema mišljenju sudije VSS, odredba člana 73, stav 118 je neprimenjiva između ostalog zbog

nerazgraničenja obaveza stečajne mase od troškova stečajnog postupka. ZSP ima pravnu prazninu kada je u pitanju razgraničenje između troškova stečajnog postupka i obaveza stečajne mase i samo u članu 8319. definisani su troškovi stečajnog postupka. Drugi zakoni su napravili razgraničenje između troškova stečajnog postupka i obaveza stečajne mase i time napravili drugačiji način namirenja obaveza stečajne mase u odnosu na troškove stečajnog postupka - dali su apsolutni prioritet naplati obaveza stečajne mase u odnosu na naplatu troškova stečajnog postupka tako što su to izričito propisali zakonom ili tako što su troškove stečajnog postupka stavili u neke od isplatnih redova i odredili da se pre isplate poverilaca iz isplatnih redova moraju namiriti troškovi stečajnog postupka. U vezi s tim, napravili su određena pravila namirenja poverilaca koji su svrstani u isplatne redove tako što su propisali, kao i naš zakonodavac, da se poverioci jednog istog isplatnog reda namiruju srazmerno, ukoliko u masi nema sredstava za namirenje svih poverilaca u celosti. U tom smislu, dopunama postojećeg ZSP trebalo bi da se ima u vidu i:

• nedovoljna definisanost troškova stečajnog postupka • izostanak definicije obaveza stečajne mase • pojam „troškovi stečajnog postupka“ u odredbama člana 4, stav 2 ZSP20 zameniti

pojmom „obaveze stečajne mase“. II Da li se troškovi stečajnog postupka mogu prinudno izvršiti, član 73, stav 1 ZSP i na

koji način?

18 Član 73, stav 1 ZSP : „Od dana pokretanja stečajnog postupka ne može se protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, osim izvršenja koja se odnose na troškove stečajnog postupka.“ 19 Član 83. ZSP :“ Troškovi stečajnog postupka obuhvataju: sudske troškove, troškove zakupa posle pokretanja stečajnog postupka, nagrade i naknade stečajnom upravniku, privremenom stečajnom upravniku, kao i druge izdatkeza koje je zakonom predviđeno da se namiruju kao troškovi stečajnog postupka.“ 20 Član 4, stav 2 ZSP :“Stečajni postupak se pokreće, ali se ne sprovodi, već se postupak odmah obustavlja kada je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka.“

20

aI Odredba člana 73, stav 1 je je u kontradiktornosti s osnovnim načelom o srazmernom namirenju poverilaca istog isplatnog reda. Kako prinudno sprovesti troškove stečajnog postupka, jer ZSP u članu 73. kao jedno od pravnih posledica otvaranja postupka stečaja propisuje i zabranu izvršenja namirenja ? Kako da se prinudno izvrše troškovi stečajnog postupka kada se poverioci troškova stečajnog postupka svrstavaju u prvi isplatni red i kada se oni namiruju ravnomerno i srazmerno? Ravnomerno i srazmerno namirenje samo po sebi isključuje mogućnost prinudnog izvršenja u celosti jednog od potraživanja koje predstavlja trošak stečajne mase u odnosu na druga potraživanja koja takođe predstavljaju trošak stečajne mase i koja se namiruju u stečajnom postupku na način i po proceduri propisanoj u ZSP. Drugi zakoni su ovu kontradiktornost otklonili, npr. hrvatski zakon u svojim najnovijim novelama iz 2006. obrisao je odredbu člana 86. u kome je bila odredba gotovo istovetna ovoj odredbi srpskog zakona da se troškovi stečajnog postupka mogu prinudno namiriti. Obaveze stečajne mase namiruju se po načelu vremenskog prioroiteta, tj. po dospelosti za naplatu svake od tih obaveza stečajne mase, dok se troškovi stečajnog postupka u okviru prvog isplatnog reda namiruju srazmerno. Ukoliko bi se ovi pojmovi razgraničili moglo bi se eventualno dozvoliti prinudno namirenje obaveza stečajne mase upravo zbog tog načela vremenskog prioriteta .

U praksi neki poverioci stečajne mase ili poverioci troškova stečajnog postupka traže prinudno izvršenje i to kako kod Trgovinskih sudova, tako i kod opštinskih, i neki od njih određuju i dozvoljavaju izvršenje, a neki ga odbacuju. Sudovi koji dozvoljavaju i određuju izvršenje - određuju ga na novčanim sredstvima, dok s druge strane neki smatraju da se to izvršenje može sprovesti i na pokretnim i na nepokretnim stvarima stečajnog dužnika, tj. na stečajnoj masi. Za izvršenje troškova stečajnog postupka neophodna je izvršna isprava ili utužiti stečajnog dužnika s kondemnatornim zahtevom i dobiti izvršnu ispravu na temelju koje će moći da se traži izvršenje. Zakonodavac je upravo u tom slučaju dozvolio tzv.kondemnatorne tužbe prema stečajnom dužniku kao izuzetak od utvrđujućih tužbi koje su pravila. Viši privredni sud je u svojoj praksi više puta izricao svoja pravna shvatanja da je pravna priroda zahteva za isplatu troškova stečajnog postupka kondemnatorna, značl da se jedino u tom slučaju protiv stečajnog dužnika može postaviti kondemnatornii tužbeni zahtev.

Namirivanje troškova, odnosno obaveza stečajne mase bi trebalo da se odvija tako što poverilac obaveza stečajne mase podnosi zahtev stečajnom sudiji za odobrenje isplate i to dokumentuje ugovorom, fakturama i sl. Na osnovu tog zahteva stečajni sudija daje nalog stečajnom upravniku da isplati određeni iznos. To je naki način prinudno namirenje. Ukoliko nema sredstava, odnosno mogućnosti za namirenje tog troška stečajne mase, mora se primentii odredba čl. 4, st. 2 i obustaviti stečajni postupak, jer je stečajna masa manja od visine obaveza stečajne mase. Izvršenje po ZIP i po ZSP su dva različitia oblika izvršenja i oba predstavljaju prinudno izvršenje - izvršni postupak po pravilima ZIP je pojedinačno izvršenje, a po ZSP je generalno izvršenje.

b) Kada je reč o takvim potraživanjima nastalim posle otvaranja stečaja s obzirom da se

ona mogu izvršiti prinudno, u okviru Višeg Trgovinskog suda podelila su se mišljenja po pitanju toga na koji način se ona mogu prinudno izvršiti, odnosno :

• S jedne strane, ovakva norma ne ograničava sredstva izvršenja i moguće je svako sredstvo izvršenja

• S druge strane, poverilac je zbog prirode samog stečajnog postupka ograničen u smislu da ne može tražiti izvršenje prodaje na nepokretnostima, niti može tražiti pokretne stvari, već mu je na raspolaganju samo prenos novčanih sredstava. Ima puno predmeta u kojima poverioci pred izvršnim sudom traže izvršenje prodaje na nepokretnostima i u tom kontekstu je za to nadležan opštinski sud ili sud na čijoj teritoriji se nepokretnost nalazi. Drugi poverioci traže prodaju pokretnih stvari i Viši Trgovinski sud nije dobio nijedno rešenje kojim se takvo izvršenje odbija. Kao posledica toga, stečajni sud gotovo da biva samo obaveštavan o tome koji deo imovine se prodaje bez njegove kontrole. To se ne sme dozvoliti i na taj način se ne uskraćuje pravo izvršnog poverioca po osnovu troškova stečaja da se on naplati, jer ako on bude tražio naplatu prenosom novčanih sredstava onda će prva novčana sredstva koja budu pristigla na račun stečajnog dužnika biti iskorišćena za namirenje tog novčanog potraživanja, neće biti neophodno da se proda konkretna pokretna stvar ili neće biti vezan za cenu koju ta pokretna stvar postigne, već će naprotiv njegov zahtev čekati sve dok ne bude izmiren dinamikom priliva sredstava na račun. Takav poverilac ne bi bio oštećen, naprotiv - bio bi u povoljnijoj situaciji.

21

c) Ovaj problem se javlja u predmetima stečaja koji su vođeni po starom zakonu i u TS Požarevac, on se rešavao na sledeći način: opštinski sudovi su sprovodili postupke izvršenja

i dostavljali Zavodu za obračun i plaćanja sudske odluke i rešenja kojima su izvršenja dozvoljavana. Nakon toga, sud bi službenim pismom izvestio Zavod za obračun i plaćanja da ne dozvoljava isplate sa računa stečajnog dužnika bez odobrenog troškovnika stečajnog upravnika u kome bi on predvideo i taj način naplate. Ne treba dozvoliti stečaj u stečaju, jer za sve stare obaveze odgovara stečajni dužnik, za obaveze nastale u stečaju odgovara i stečajni upravnik i u krajnjoj ingerenciji sud. U tom smislu promene zakona mogle bi da se odnose samo na te stare predmete stečaja koji su vođeni po starom zakonu.

III Ko je nadležan za sprovođenje izvršenja ?

a) Ako se troškovi stečajnog postupka mogu prinudno namiriti, oni se namiruju jedino po pravilima ZSP, a ne po ZIP i ne može se dozvoliti izvršenje na nepokretnostima ili pokretnim stvarima. Osnovno pravilo ZSP je da jedino kod regulisanja radnji u proceduralnom smislu shodno se primenjuje Zakon o parničnom postupku, a prilikom regulisanja radnji u materijalno-pravnom smislu upućuje na neki drugi zakon (npr. Zakon o radu koji reguliše radne odnose u stečaju.) Ni u jednom drugom slučaju ZSP ne upućuje na primenu ZIP. Naš zakonodavac napustio je shodnu primenu ZIP što pokazuje i okolnost da se razlučni poverioci isključivo namiruju u stečajnom postupku. Po starom zakonu bilo je dozvoljeno namirivanje razlučnih poverilaca i u izvršnom postupku po pravilima ZIP. Prinudno namirenje po pravilima ZSP podrazumeva samo namirenje iz deobne mase i u tom smislu treba razlikovati deobnu i stečajnu masu. Stečajna masa predstavlja celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu stečajnog dužnika u vreme otvaranja postupka stečaja, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Deobnu masu predstavljaju novčana sredstva koja je stečajni upravnik prikupio unovčenjem imovine stečajnog dužnika i namirenjem potraživanja stečajne mase.

b) U ovakvoj situaciji treba dozvoliti da izvršni sud odredi izvršenje, ali će u fazi sprovođenja morati da se ograniči na pravna sredstva koja su podobna u stečaju - prenosom novčanih sredstava. Izvršenje će sprovesti sečajni upravnik po članu 110.ZSP (Način unovčenja), Ukoliko bi se izvršenje sprovodilo mimo stečajnog upravnika, a izvršni sud bio usmeren na ono sredstvo izvršenja za koje smatra bi se time postiglo dovoljno namirenje izvršnog poverioca, postoji rizik da se izvršenje sprovede van obaveštenosti organa stečaja i da se odabere pogrešna stvar koju nije najcelishodnije prodati u datom trenutku

TEMA 10: Uloga stečajnog sudije nakon glasanja o planu reorganizacije

ZSP nije na nedvosmislen način opredelio ulogu stečajnog sudije nakon izglasanog i usvojenog plana reorganizacije, tj. nije na jasan način opredelio rešenje, odnosno odluku stečajnog sudije. Odluka stečajnog sudije ima deklarativan karakter. Tako usvojeni plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena.

Moguća rešenja U vezi s ovom temom, izneti su sledeći stavovi :

• Takvu odluku treba doneti da bi se zaštitili interesi poverilaca stečajne mase • Videti u konkretnom planu reorganizacije koja su nedozvoljena raspolaganja i sporni

momenti kada bi sud mogao da interveniše u drugostepenom postupku po eventualnoj žalbi. U slučaju planova reorganizacije, može se javiti poverilac kome je iz nekog razloga osporeno potraživanje i pravo glasa, smatrajući da taj plan reorganizacije nije usvojen na pravno valjan način. Drugostepeni sud dolazi u situaciju da ocenjuje razloge zbog kojih prvostepeni sud nije dozvolio pravo glasa poverioca u onoj meri u kojoj je on smatrao da mu pripada po osnovu prijavljenog potraživanja, a u rešenju prvostepenog suda ne navode se ozbilniji razlozi osporavanja od strane stečajnog sudije.

• Predlog da ukoliko zaživi institucija notara, na ročištima na kojima se donosi odluka o

22

planu reorganizacije, notar može sačiniti zapisnik i overiti ga, čime bi se izbegli gore navedeni problemi drugostepenih sudova

Primer iz prakse : U TS Subotica usvojeno je četiri plana reorganizacije :

1. Uspešan plan reorganizacije u kome je stečajni dužnik ispunio svoje obaveze pre vremena.

2. Reorganizacija u stečaju gde se nije tražilo glasanje poverilaca, zato što je stečajni dužnik ponudio namirenje poverilaca u roku od 30 dana od usvajanja plana i taj rok je ispunjen.

3. Plan reorganizacije u smislu člana 128, stav 1, t. 11 ZSP21– pretvaranje duga u akcijski kapital. Ishod još uvek nije poznat i akcije će biti upisane u centralni registar.

4. Slučaj akcionarskog poljoprivrednog gazdinstva gde je plan reorganizacije izglasan, ali su se javili problemi u vezi s Zakonom o poljoprivrednom zemljištu - država će verovatno da oduzme veliki deo zemljišta na osnovu čega se zasniva plan reorganizacije, a od prihoda na toj zemlji namirivali bi se poverioci po određenoj dinamici. Država nije podnela izlučni zahtev i ne zna se kakakv će biti ishod.

Izrazivši zahvalnost svim učesnicima na aktivnom učešću u diskusiji, g-din M.Baltić je

zaključio Radionicu, uz napomenu da će se ovakva okupljanja nastaviti i u budućnosti i da će najkasnije u martu 2007. biti publikovana sublimacija zapisnika sa Radionica održanih u toku 2006.godine.

21 Član 128, stav 1, t.1 ZSP„Mere za realizaciju plana reorganizacije su : pretvaranje duga u kapital“