РЕПУБЛИКА СРБИЈА

УСТАВНИ СУД

11000 Београд

Булевар краља Александра 15

На основу члана 168. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06) и члана 50. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - УС и 108/13 - др. закон), 54 народна посланика Народне скупштине Републике Србије, као овлашћени предлагачи подносе:

Предлог за оцену сагласности члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља („Службени гласник РС“, број 104/13 ) са

Уставом и потврђеним међународним уговором

Образложење

У Закону о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља, члан 5. (у даљем тексту: оспорени члан 5.) прописује да је лекар специјалиста гинекологије и акушерства дужан да одмах по утврђеној трудноћи, односно по извршеном прекиду трудноће труднице која остварује право на здравствену заштиту у складу са овим законом, о томе обавести Републички фонд за здравствено осигурање, да је здравствена установа у којој је породиља родила мртво дете дужна да одмах по порођају о томе обавести Републички фонд за здравствено осигурање и да је лекар специјалиста педијатрије дужан да одмах по сазнању о смрти детета до године дана живота, о томе обавести Републички фонд за здравствено осигурање.

Сврха прикупљања, држања и обраде одређена законом, члан 42. Устава

Оспорени члан 5. није у сагласности са чланом 42. Устава, који гарантују заштиту података о личности и којим је прописано да се прикупљање, држање и обрада података о личности уређује законом и експлицитно прописује да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени у складу са законом.

Устав регулише ову материју тако да се само и искључиво законом мора одредити прикупљање, држање и обрада података, али и посредно захтева да тај закон одреди и сврху прикупљања, држања и обраде тиме што забрањује употребу ових података изван сврхе за коју су прикупљени према закону. Да није тако, односно да се подаци о личности могу прикупљати без унапред одређене сврхе, уставна гаранција заштите података о личности би изгубила смисао и сваким законом бисмо могли прописати прикупљање ових података, без објашњења због чега је тако нешто потребно и неопходно учинити.

Оспорени члан 5. не наводи сврху прикупљања података о трудноћи, престанку трудноће, мртво рођеној деци и деци умрлој у првој години живота, а што ћемо детаљније објаснити у посебном одељку.

Оспорени члан 5. предвиђа само прикупљање личних података, али не регулише њихово држање и обраду, што је такође у супротности са чланом 42. Устава који кумулативно, а не алтернативно наводи да се законом морају одредити „прикупљање, држање и обрада података“. У супротном, када би било могуће одредити само прикупљање података,чак и када би постојала сврха прикупљања и она била оправдана и неопходна, постављало би се питање употребе, чувања и обраде ових података и њихове могуће злоупотребе.

Несагласност члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља („Службени гласник РС“, број 104/13 ) са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода ("Сл. лист СЦГ – Међународни уговори", бр. 9/03, 5/05,5/05-др.пропис,7/05 – исправка и ,,Сл.гласник РС-Међународни уговори“, број 12/10)

Европска конвенција чија је Србија потписница, у члану 8. став 1. свакоме гарантује право на поштовање приватног и породичног живота. У приватни и породични живот свакако спадају и одлуке из приватне сфере, као што је одлука о рађању или прекиду трудноће. Обзиром да се обавеза поштовања приватног живота односи и на институције јавне власти, Законом о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља је ово право грађана Србије повређено и то у делу закона који предвиђа прикупљање података о утврђивању и прекиду трудноће у Фонду за здравствено осигурање, а на основу обавештења добијених од лекара и медицинских установа.

У светлу тога како би грађани могли да захтевају заштиту, вреди поменути и пресуду Европског суда за људска права у случају Валианатос и остали против Грчке од 7.11.2013., која установљава право директног обраћања Суду уколико је неко право прекршено дискриминаторним законом, а против кога нема делотворног правног лека у оквиру домаћег правног система. Обзиром на то да иницијатива за оцену уставности од стране физичког лица не би морала довести до покретања поступка за оцену уставности пред Уставним судом и да се у том смислу не би могла сматрати делотворним правним леком, без покретања овог предлога у будућности би се могле очекивати не само обраћања физичких лица Уставном суду кроз иницијативу за оцену уставности, већ и директно обраћање Европском суду на основу пресуде Валианатос и остали против Грчке, са тврдњом да Закон о о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља не само повређује приватност појединаца и заштиту података о личности већ и да је извор дискриминације жена које желе да прекину трудноћу и уопште према онима који нису у могућности да постану осигураници обавезног здравственог осигурања према члану 17. Закона о здравственом осигурању већ према члану 22.

Контрадикторност члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља („Службени гласник РС“ број 104/13) са другим законима

Закон о заштити података о личности („Службени гласник РС“, бр. 97/08, 104/09 – др. закон, 68/12- одлука УС и 107/12).

Нарочито осетљиви подаци, члан 16.

Овај члан податке о здравственом стању, у шта несумњиво спадају подаци о трудноћи и престанку трудноће, проглашава посебно осетљивим подацима који се могу обрађивати само уз слободно дат пристанак лица или када је законом то одређено и уз посебне мере заштите. У случају оспореног члана, прикупљање података о трудноћи и престанку трудноће јесте предвиђено законом али без икаквих мера заштите у било којој фази прикупљања и коришћења података.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић ( у даљем тексту: Повереник) је у недељнику НИН од 28.11.2013. на страни 29. ову ситуацију оценио на следећи начин:

„Повереник истиче да је овај закон добра прилика да се још једном укаже на један заиста несхватљив пропуст Владе. Законом о заштити података о личности предвиђено је да обрада ових података мора бити посебно означена и заштићена мерама заштите тих података, а Влади остављено да уреди начин чувања и мере заштите тих података, за шта је имала рок од шест месеци. Он је истекао почетком маја 2009. године. „Чак и за наше услове, таква доцња која је скоро пет година, заштиту нарочито осетљивих података држи на нивоу стерилне, безвредне и празне прокламације јесте нешто несхватљиво“ каже Шабић.“

Обзиром на то да заштићена права грађана не могу бити суспендована или ограничена због немарности било ког државног органа, па ни Владе, оспорени члан 5. је контрадикторан са чланом 16. Законa о заштити података о личности, јер нити предвиђа слободан пристанак лица за обраду посебно осетљивих података нити обезбеђује посебне мере заштите ових података.

Недозвољеност обраде, члан 8.

Закон о заштити података о личности ,термин „обрада података“ у члану 3. тачка 3) дефинише врло широко, као сваку радњу предузету у вези са личним подацима. Даље члан 8. истог закона дефинише недозвољеност обраде података о личности (схваћене у ширем смислу према члану 3.) и између осталог наводи да обрада није дозвољена ако сврха обраде није јасно одређена, ако је недозвољена, ако је податак непотребан или неподесан за сврху обраде или ако су број или врста података који се обрађују несразмерни сврси обраде.

У том смислу, оспорени члан 5. је контрадикторан и са овом одредбом Закона о заштити података о личности јер предвиђа прикупљање посебно осетљивих података, односно података о здравственом стању (трудноћи и престанку трудноће), не наводећи јасно сврху њиховог прикупљања. Такође, ови подаци су непотребни и неподесни за сврху

обраде и њихов број и врста су несразмерни сврси обраде, што ћемо објаснити у посебном одељку.

Закон о матичним књигама („Службени гласник РС“, број 20/09)

Пријава смрти,члан 62. и пријава рођења мртво рођеног детета, члан 48.

Када су у питању подаци о мртво рођеној деци и деци умрлој у првој години, они нису подаци о здравственом стању у смислу Закона о заштити података о личности, али јесу подаци о личном стању грађана чије је чување и употреба регулисано посебним законом, односно Законом о матичним књигама („Службени гласник РС“, број 20/09). Он прописује да ако је дете мртво рођено,мора се пријавити матичном органу у року од 24 часа од његовог рођења, док се упис смрти детета до једне године у матичне књиге врши на исти начин као и код било ког другог пријављивања смрти грађана, у року од три дана од дана смрти односно налажења леша. У том смислу, прикупљање података о мртво рођеној деци и деци умрлој у првој години из оспореног члана 5. је контрадикторно решењима из посебног закона који регулише пријављивање и чување података о личном стању, за које су овлашћени посебни органи, али не и Републички фонд за здравствено осигурање. Закон о матичним књигама у члану 2. изричито наводи да су матичне књиге основне службене евиденције о личном стању грађана и не оставља могућност да паралелну евиденцију о њима води и нека друга институција.

Закон о правима пацијената („Службени гласник РС“ број 45/13)

Право на поверљивост података о здравственом стању пацијента, члан 21.

Одредба члана 21. став 1. понавља дефиницију о подацима из медицинске документација као подацима о личности који су нарочито осетљиви. Такође, у ставу 2. она установљава обавезу чувања ових података од стране свих здравствених радника, сарадника и других лица запослених у здравственим установама, који ако не поступе на овај начин одговарају за одавање нарочито осетљивих података.

Оспорени члан 5. управо установљава дужност лекара да овакве податке доставе Републичком фонду за здравствено осигурање што је у потпуности контрадикторно са Законом о правима пацијената. Овом радњом би наступиле неотклоњиве штетне последице како за физичка лица чији ће лични подаци бити на располагању Републичком фонду, а за које је неизвесно како ће се користити и прикупљати, тако и за лекаре и медицинске институције које могу бити позване на прекршајну одговорност уколико ставе на располагање Фонду лични податак из медицинске евиденције, у складу са Законом о правима пацијената.

Одавање нарочито осетљивих података, чл. 44. и 46.

Закон о правима пацијената, у делу који наводи прекршаје и казне за учињен прекршај према овом закону, наводи да ће се здравствени радник који прекрши обавезу чувања нарочито осетљивих података о личности пацијента, односно располаже или рукује подацима из медицинске документације пацијента супротно одредбама чл. 21. и 22. казнити новчаном казном од 100.000 до 500.000 динара, као и да ће се здравствени радник који прекрши обавезу чувања нарочито осетљивих података о личности пацијента,

односно располаже или рукује подацима из медицинске документације пацијента супротно одредбама чл. 21, 22. и 24. казнити новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара.

Дакле, овај закон сем забране одавања података из медицинске документације, изричито наводи да понашање које се тражи од лекара у оспореном члану 5. представља прекршај и да ће бити кажњено новчаном казном.

Сврха обраде података тражених чланом 42. Устава

У Закону о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља, се јасно не наводи сврха обраде личних података из оспореног члана 5, иако на потребу да се она одреди односно јасно одреди упућују и Устав и Закон о заштити података о личности, што смо већ претходно образложили. Овакав закључак изводимо из чињенице да се у ставу 5. оспореног члана 5. наводи да „на основу обавештења из ст. 1, 2. и 4. овог члана Републички фонд утврђује престанак остваривања права у складу са овим законом“. Овакво решење не упућује на сврху или макар не јасно на сврху прикупљања података из оспореног члана 5. из најмање два разлога:

а) У члану 4. ст. 1, 2. и 3. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља се наводи да деца, труднице и породиље „остварују права утврђена овим законом на основу исправе о здравственом осигурању коју издаје Републички фонд за здравствено осигурање у складу са законом којим се уређује здравствено осигурање“.

Овим је сам Закон о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља, довео у питање сврху прикупљања података наведених у оспореном члану 5. (став 5.) јер је јасно утврдио да се права из овог закона остварују у складу са Законом о здравственом осигурању („Службени гласник РС“, број 107/05, 109/05 – испр., 57/ 11, 110/12 – одлука УС и 119/12), а не на основу неких посебних правила утврђених Законом о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља.

Члан 4. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља, упућује на Закон о здравственом осигурању који у члану 111. прописује да Републички фонд утврђује својство осигураног лица и након тога издаје исправу о здравственом осигурању (члан 112.), а у члану 113. прописује се да су правна и физичка лица дужна да матичној филијали доставе све податке у вези са пријавом на обавезно здравствено осигурање, пријавом промене у обавезном здравственом осигурању или одјавом са обавезног здравственог осигурања, ради утврђивања својства осигураног лица, односно податке о престанку или промени у утврђеном својству осигураног лица. Као рок за пријаву, одјаву и промену пријаве се наводи осам дана од дана када су се за пријаву, одјаву и промену пријаве стекли услови, а изузетно матична филијала само по два изузетка може по службеној дужности да изврши одјаву са обавезног здравственог осигурања и то у случају када је правно или физичко лице које је обвезник подношења одјаве са здравстеног осигурања престало да постоји, односно ако је умрло као и у случају ако је у моменту подношења пријаве на здравствено осигурање познат и датум престанка основа за осигурање по коме је то лице стекло својство осигураника у складу са наведеним законом, под условом да обвезник подношења пријаве не поднесе одјаву са здравственог осигурања у законом прописаном року.

б) У оспореном члану 5. став 1. наводи се да ће лекари достављати и податке о утврђеној трудноћи, која би требало да представља посебан основ за остваривање права на здравствену заштиту, а не основ за престанак остваривања овог права, како је наведено у ставу 5. оспореног члана 5. У том смислу, сврха прикупљања података наведена у ставу 5. оспореног члана 5. је у супротности и са самим циљем Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља, јер настанак трудноће у овом делу закона наводи као основ за престанак остваривања здравствене заштите.

Узимајући горе наведено у обзир, можемо закључити да је циљ прикупљања података из оспореног члана 5. нејасан, да је контрадикторан и са другим члановима истог закона и са Законом о здравственом осигурању.

Непотребност и неподесност података за сврху обраде

Ипак, иако је сврха прикупљања нејасно и контрадикторно одређена, ради темељније анализе треба напоменути да је чак и да је сврха јасно одређена и образложена, тешко замислити оправдани разлог за прикупљање овако личних података (утврђивање и престанак трудноће) и личних стања о којима се већ води посебна евиденција (рођење мртво рођеног детета и смрт детета до прве године) у институцији чији је посао искључиво спровођење и обезбеђивање здравственог осигурања.

Тако је и Повереник у делу своје изјаве објављене у недељнику НИН од од 28.11.2013. на страни 29., а која се односила на време када је закон који се оспорава овим предлогом био у скупштинској расправи, рекао: „Нема сумње да су подаци о којима говоримо веома осетљиви и да је њихова обрада врло деликатна. Због тога је на предлагачу закона и посланицима у Народној скупштини да крајње озбиљно и одговорно процене да ли је оваква деликатна обрада података нужна, односно да ли се сврха која се жели, може евентуално остварити и на неки други начин.“

Контекст доношења Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља и реакције јавности

Сваки закон се доноси у одређеном друштвеном и политичком контексту који нас може упутити у разлоге његовог доношења, па је тако и са законом чији је члан 5. оспорен Предлогом за оцену сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором. Нејасан је мотив предлагача да се одлучи за доношење посебног закона чији је предмет остваривање здравствене заштите деце, трудница и породиља, који су изменама Закона о здравственом осигурању из октобра 2012., заједно са неким другим посебно угроженим категоријама грађана, већ постали осигураници обавезног здравственог осигурања. Право на здравствену заштиту је тако данас деци, трудницама и породиљама гарантовано директно чланом 68. Устава, чланом 22. Закона о здравственом осигурању, као и посебним законом чији члан 5. оспоравамо.

Једину разлику међу овим гаранцијама права на здравствену заштиту управо чини намера прикупљања одређених личних података и података о личном стању у Фонду за здравствено осигурање и то законом који оспоравамо овим предлогом.

Бојазан због усвајања оспореног решења изражена је и у јавности и то у текстовима објављеним у дневним новинама, недељницима и интернет медијима, чије копије

достављамо у прилогу. Заједничко свим реакцијама је то да постоји страх од противправног прикупљања личних података, пре свега оних о утврђеној трудноћи и прекиду трудноће. Јавност је забринула намера предлагача закона који на питање због чега је овакво решење предложено није дао одговор ни у скупштинској расправи ни у образложењу Предлога закона. Такође, Републички фонд је након ступања на снагу Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља, својим филијалама упутио Инструкцију о примени закона у којој ни у једном делу не помиње инструкције за прикупљање података предвиђене законом, што додатно забрињава и говори у прилог томе да је сврха и начин прикупљања и коришћења података из оспореног члана 5. нејасан и креће се у домену дискреционог, што је за податке ове врсте недопустиво.

Једна од реакција је и она и в.д. директорке ГАК „Народни фронт“ Снежане Ракић која је у дневном листу Данас од 4.12.2013. на страни 4. изјавила да мисли „да је спорна одредба новог закона јер задире у приватност жена“. Она је констатовала и да лекари не знају у којој форми ће морати да извештавају Фонд и како ће бити контролисани да ли достављају податке. Такође, госпођа Ракић констатује да вођење евиденције о укупном броју прекинутих трудноћа не може бити мотив новог закона, јер оваква евиденција већ постоји, односно да су медицинске установе и до сада на месечном нивоу достављале Фонду податке о броју прекинутих трудноћа, али без личних података жена које су трудноћу прекинуле, већ само њихов укупни број.

У овом тексту се наводи и изјава извора из Фонда који каже да је једна од намера доношења оваквог закона била и та да се женама које намерно прекину трудноћу од тренутка прекида трудноће ускрати право на здравствену заштиту. Иако је ова изјава општа и није упућена кроз неки званични документ Народној Скупштини и грађанима, она можда и најбоље говори о могућој намери усвајања оваквог решења, а која је крајње дискриминаторна и у супротности са многим Уставним и законским одредбама, пре свега онима који жени гарантују право на слободно одлучивање о рађању. Оваква изјава још говори и о томе да постоји намера да се подаци о прекиду трудноће додатно класификују на оне прекиде трудноће који су се догодили са намером и без ње. Овакав однос може довести до још једне последице о којој предлагач вероватно није много размишљао, а то је до повећања броја прекида трудноће који се врше алтернативним методама и ван медицинских институција. О овој чињеници треба размишљати и контексту кршења већ установљених права жена али и у ширем друштвеном контексту - колико живота на овај начин може бити угрожено.

На крају, сврха измена Закона о здравственом осигурању из октобра 2012. године и декларативна сврха усвајања закона чији је члан 5. оспорен овим предлогом јесте укључивање посебно осетљивих категорија грађана у обавезно здравствено осигурање, на начелима солидарности и човечности, у складу са чланом 68. Устава, без обзира на то да ли су ова лица тренутно у могућности да уплаћују доприносе за обавезно здравствено осигурање или не.

У том смислу, важно је нагласити да деца, труднице и породиље нису и не смеју бити грађани другог реда којима се са једне стране омогућава статус осигураника обавезног здравственог осигурања, а са друге укидају и негирају друга права гарантована Уставом и законом, као што су права на заштиту података о личности, заштиту података о

здравственом стању и право на приватност одлуке о рађању. Одлуком о несагласности оспореног члана 5. закона са Уставом и потврђеним међународним уговором, Уставни суд би донео не само правно исправну одлуку већ и послао јасну поруку да у Србији нема грађана другог реда, већ да смо сви једнаки без обзира на наш социјални и материјални статус или било које друго лично својство.

Имајући у виду наведене разлоге за подношење Предлога за оцену сагласности члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља, са Уставом и потврђеним међународним уговором, предлажемо да Уставни суд донесе

ОДЛУКУ

1. У складу са чланом 168. став 4. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06) и чланом 56. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - УС и 108/13 - др. закон) до доношења коначне одлуке обустављају се радње прикупљања и доставе података прописаних чланом 5.ст.1.,2. и 4. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља (,,Службени гласник РС“, број 104/13).

2. Утврђује се да члан 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља (,,Службени гласник РС“, број 104/13) није у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором.

Народни посланици који подносе Предлог за оцену сагласности члана 5. Закона о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља („Службени

гласник РС“, број 104/13) са Уставом и потврђеним међународним уговором

Прилози

Прилог 1, Закон о остваривању права на здравствену заштиту деце, трудница и породиља („Службени гласник РС“, број 104/13)

Прилог 2, члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (,,Сл. лист СЦГ-Међународни уговори“, бр. 9/03,5/05,5/05-др.пропис, 7/05-исправка и,,Сл.гласник РС-Међународни уговори“, број 12/10)

Прилог 3, члан 42. Устава Републике Србије

Прилог 4, чл. 16. и 8. Закона о заштити података о личности („Службени гласник РС“, бр. 97/08, 104/09 – др. Закон, 68/12- одлука УС и 107/12)

Прилог 5, чл. 48. и 62. Закона о матичним књигама („Службени гласник РС“, бр. 20/09)

Прилог 6, чл. 21, 44. и 46. Законa о правима пацијената („Службени гласник РС“ ,број 45/13)

Прилог 7, чл. 111, 112 и 113. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник РС“, бр. 107/05, 109/05 – испр., 57/ 11, 110/12 – одлука УС и 119/12)

Прилог 8, новински текст„Срамни жиг у име вере“, недељник НИН, 28.11.2013., стране 28-29.

Прилог 9, новински текст„РФЗО: Лични подаци о абортусу неопходни због спречавања злоупотреба“, дневни лист Данас, 4.12.2013., страна 4.

Прилог 10, Инструкција Републичког фонда за здравствено осигурање о примени Закона о остваривању здравствене заштите деце, трудница и породиља, 27.11.2013.

Прилог 11, вест „Држава прави регистар жена које су абортирале?“, интернет медиј МОНДО, 3.12.2013.

Прилог 12, вест „Подаци о абортусу доступни држави“, интернет медиј Б92, 2.12.2013.